Poštovana predsedavajuća i gospodine ministre, podneo sam nekoliko amandmana, da kažem, malo radikalnijih, svestan čak da ih verovatno nećete prihvatiti.
Moj cilj je bio da na neki način doprinesem da se kroz ovaj zakon i zakon o civilnoj i zakon o radnoj i materijalnoj obavezi utvrde stimulativne mere, odnosno destimulativne mere za služenje vojnog roka pod oružjem. Jednim od tih amandmana predložio sam da se i slušaoci kursa za rezervne oficire vreme provedeno na tom kursu računa kao pripravnički staž.
U obrazloženju je dato zbog čega se amandman ne prihvata. Isto tako, moglo bi se razmisliti da se ovo razreši, ako ne sada, bar na neki način, kroz regulisanje drugih zakonskih propisa. To bi bila stimulativna mera, jer ne vidim zašto lekaru koji je u školi rezervnih oficira ne može za vreme dok je u toj školi i praktično radi taj posao, da se to vreme računa kao deo vremena pripravničkog staža.

Ovde se govori o pravu na služenje vojnog roka bez oružja, odnosno navedeni su uslovi pod kojima se ne može ostvariti to pravo. Napravljene su razlike prigovor savesti za služenje vojnog roka u uniformi bez nošenja oružja i u odnosu na prigovor savesti za služenje vojnog roka u civilnoj službi. Ne vidim razloga zbog čega su napravljene te tplike razlike. Mislim da postoji jedan prigovor savesti, da nema tu nekih bitnih razloga, jer onaj koji je u uniformi, a ne nosi oružje, u suštini samo mu je, da kažem, pogodnost što je u kasarni.
Međutim, ne vidim razlog. Dodao sam da ne može ostvariti to pravo onaj 1) koji je posedovao ili poseduje dozvolu za nošenje ili držanje oružja, 2) koji je neposredno obavljao ili obavlja poslove u procesu proizvodnje oružja, 3) koji je obavljao ili obavlja poslove obezbeđenja i tako dalje, da to ne čitam. Suština je da bi trebalo ova prava ili ograničenja, bolje rečeno, izjednačiti i u jednom i u drugom zakonu.

Koristiću deo vremena poslaničke grupe za obrazloženje ovog amandmana.
U principu sam, kao čovek, protiv služenja civilnog vojnog roka, no, Ustav je to pravo stvorio, ne mogu protiv Ustava i ne želim da se suprotstavljam ni zakonu ni Ustavu. Smatram da neke stvari ipak moramo učiniti pravednijim, pravičnijim, u odnosu na one ljude koji će služiti vojni rok, koji će sutra ratovati, možda, u odnosu na one koji će ići u civilnu službu, da obrezuju trave itd, a sutra se u ratu mogu baviti ratnim profiterstvom.
Nemamo nikakvih ograničenja, čak sam podneo amandman da onaj ko se opredelio za služenje civilnog roka ili bez oružja sutra mora da snosi neke posledice u pogledu prava koja može koristiti. Prema tome, ako je on ostvario određeno pravo – da služi civilnu službu ili drugu, onda ne može sutra, ponovo, da to ne važi.
Dakle, ako neko jedanput ne nosi oružje, nema pravo da nosi, on ne može nikad više da ostvari to pravo.
Da bi bio koncizniji i jasniji, pročitaću amandman: „Vojni obveznik koji je služio vojni rok bez oružja ne može biti u radnom odnosu ili zasnivati radne odnose u jedinicama i ustanovama Vojske Srbije, Ministarstva odbrane, Ministarstva unutrašnjih poslova, u ustanovama i zavodima za izvršavanje krivičnih sankcija, pravnim licima koja su registrovana za obavljanje poslova iz oblasti zaštite i obezbeđenja lica, stvari i objekata, koja su registrovana za proizvodnju i promet oružja i municije i sredstava i opreme za potrebe vojske i policije.
Vojni obveznik koji je služio vojni rok bez oružja ne može posedovati niti podnositi zahtev za nošenje ili za držanje oružja.“
Prema tome, ni posle to pravo ne može da ima. Misli se, jednostavno, on je to obavio za tih devet meseci i posle ima sva prava kao i drugi građani. Mi imamo jedne građane koji će ginuti, koji će prolivati krv, ali ovaj misli da posle može po svome i da može da ostvaruje svako pravo kao i svaki drugi građanin.
Dakle, mora da se snosi posledica. Zato sam malo ogorčen zašto ovaj amandman nije prihvaćen kao vid sankcije za one koji služe vojni rok u civilstvu ili bez oružja. Hvala lepo.

Radi se o amandmanu koji reguliše obaveze služenja vojnog roka kojim se regruti oslobađaju, pa, pored ostalog, a kako je to navedeno u članu 45, predložio sam da se u tu kategoriju svrstaju i regruti koji se nalaze u stalnom radnom odnosu u inostranstvu.
Posle sam predložio i dopune da bi se ovo bliže uredilo –''Regrut koji je oslobođen obaveze služenja vojnog roka'' (po ovom osnovu) ''po osnovu stava 1. tačke 8) dužan je da otkupi služenje vojnog roka. Visinu iznosa otkupa služenja vojnog roka zavisno od stručne spreme određuje Vlada, na predlog ministra odbrane. Nadležni organ Ministarstva odbrane donosi rešenje u roku od 30 dana u kome reguliše obaveze regruta, način i rok uplate otkupa i status lica nakon otkupa služenja vojnog roka. Bliže odredbe o uređenju otkupa služenja vojnog roka donosi Ministarstvo odbrane.''
Pre svega, ovo nije neka novina, ona je prisutna i u nekim zemljama EU, a mislim da bi jedan ovakav amandman, ako bi se prihvatio, doprineo značajno da se razreši problem tih mladih ljudi koji se nalaze u inostranstvu. Da vas podsetim, prema nekoj mojoj evidenciji, oko 10 hiljada mladića se odrekne srpskog državljanstva. Vreme je i mislim da je ovo prilika da taj problem razrešimo. Da li je ovo prava mera? Taj otkup može da bude simboličan, može se na neki način urediti, ali mislim da je logično i neophodno da vežemo tu mladost za ovu zemlju a ne da ih teramo od sebe, samo zbog toga što bi morao da dođe da odsluži vojni rok od šest meseci ili devet meseci, a onda izgubi svoju egzistenciju i ne zna više gde će da se vrati. Hvala lepo.

Gospodine ministre, pokušaću da vam pribavim tu informaciju, ali ipak imam malo neslaganje sa vama. Vidim da Zakonodavni odbor smatra da je amandman, sa ispravkom, pravno moguć, pa to obrazloženje po osnovu Ustava mislim da je to,, malo ipak, da kažem, iskorišćena prilika da se odbrani neprihvatanje amandmana.
No, u svakom slučaju potrudiću se da vam dostavim ovu informaciju.

Ovo je isto jedan od tih amandmana koji daju neku novinu u smislu stimulisanja mera. Predložio sam da se vojniku koji je vojni rok odslužio sa oružjem – vreme provedeno na služenju vojnog roka uračunava u radni staž. To bi bila jedna od značajnih stimulativnih mera, po meni, da se mladi ljudi opredeljuju za služenje vojnog roka pod oružjem.
Obrazloženje koje je povodom mog predloga dato, po meni, ne stoji, mislim da se ovo zakonom može regulisati, ovo bi bilo značajno i, na kraju krajeva, ne vidim razloga jer oni stvarno služe državi i na neki način treba im se i odužiti kroz taj radni staž.

Poštovano predsedništvo, gospodine ministre, poštovani članovi Ministarstva odbrane, poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, pred nama je ovaj set zakona i odmah na početku da kažem da on u svakom slučaju doprinosi da se sve ove problematike, o kojima je inače reč ovde, bolje urade, unaprede i mislim da je to sigurno za pohvalu.
Pošto se ovde inače vodi objedinjena rasprava, ja ću ipak ići na neke svoje sugestije, primedbe i viđenja. Mislim da ono što je dobro ne treba posebno hvaliti, ali želim odmah istaći da sam lično, sada govorim kao čovek, protiv Zakona o civilnoj službi, to je moj lični stav, ali s obzirom na to da je Ustavom uveden pojam ''prigovora savesti'' i omogućena civilna služba kao oblik regulisanja vojne obaveze, moj lični stav u ovom slučaju nije bitan.
Zbog toga sam nastojao da dam svoj doprinos u pravcu poboljšanja zakonske regulative koja bi najmanje štetila, ne samo državi, već i pojedincu, radi osposobljavanja u slučaju rata.
Imam potrebe da iskažem neka svoja lična osećanja koja ne upućujem ni ministru odbrane, ni Ministarstvu odbrane, već jednostavno ono što ja osećam kao građanin ove zemlje i gledajući kroz ovu regulativu kakva je sada. Kada je reč o obavezama i pravima građana u odbrani zemlje, evidentno je da postoje neusklađenosti u samom Ustavu. Nisam pravnik i možda to drugačije vidim, ali dovoljno je pogledati obrazloženje ova dva zakona. U obrazloženju ustavnog osnova za donošenje zakona, u stvari svih, kao ustavni osnov navodi se odredba člana 97. tačka 4) Ustava Republike Srbije kojim je regulisana nadležnost Republike Srbije da uređuje i obezbeđuje odbranu i bezbednost Republike Srbije i njenih građana, i mere za slučajeve vanrednog stanja.
Međutim, u obrazloženju Zakona o civilnoj službi navodi se jasno član 45. Ustava kojim je utvrđeno da lice nije dužno da, protivno svojoj veri ili ubeđenjima, ispunjava vojnu ili drugu obavezu koja uključuje upotrebu oružja, kao i da lice koje se pozove na prigovor savesti može biti pozvano da ispuni vojnu obavezu bez obaveze da nosi oružje, u skladu sa zakonom.
Međutim, pokušao sam da nađem to, Ustavom nije predviđena obaveza služenja vojske, ali je zato predviđen prigovor savesti. Nemam komentar koji problemi iz toga mogu nastati. Sloboda se lako gubi, a veoma teško i sa velikim žrtvama se vraća. Da bi se sloboda jedne država uspešno branila pored mnogih faktora svakako da je obučenost, ljubav prema domovini, izraženi patriotizam, to bih stavio na prvo mesto i to je veoma bitan uslov, uz materijalni faktor, da se sloboda može braniti i odbraniti.
S obzirom na niz drugih aktivnosti koje povlačimo, naročito u pravcu devalvacije, pa i omalovažavanje patriotizma, postavlja se pitanje da li se obezbeđuju ti preduslovi. Mislim da ne, jer se veliki broj mladih odlučuje na prigovor savesti, ne zato što su u to ubeđeni, već da bi bili što bliže svojoj kući, bolje rečeno majci, a eventualno sutra da se u slučaju rata sklone u zavetrinu.
Dao sam amandman na član 3. Zakona o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi koji je prihvaćen. Njegovo prihvatanje je logično jer proizilazi iz zakonskih i ustavnih odredbi. Lično bih bio mnogo zadovoljniji da taj amandman nije prihvaćen. Logično je pitanje zašto? Odgovor je jednostavan i poražavajući, jer smo time ozvaničili da imamo građane nižeg i višeg reda. One koji će krvariti i davati svoje živote za slobodu ove zemlje, a nakon toga biti šutnuti, ismevani, ponižavani, poput junaka iz priče „Sve će to narod pozlatiti“, i one koji će sve to mirno posmatrati iz svojih kuća i stanova, i eventualno se kriti po skloništima, baveći se raznim biznisima, a mnogi i ratnim profiterstvom i na kraju ubirati plodove svog rada, ismejavajući one prve, a možda ih i slati po raznim sudovima poput Haga.
Sve ovo što sam dao, stvarno se ne odnosi na Ministarstvo odbrane. Jednostavno, imao sam potrebu da to kažem pred srpskom javnošću.
Kada je reč o ovim zakonima, sada prelazim u konkretno, lično smatram da pitanje civilne službe kao oblika regulisanja vojne obaveze, ne treba da bude u nadležnosti Ministarstva odbrane. Vojni obveznici koji se opredele za civilnu službu i bude im prihvaćen prigovor savesti, nemaju nikakve veze sa Vojskom. Da li se može reći da je lice sposobno za odbranu, ako provede devet meseci u javno komunalnom preduzeću na ozelenjavanju, orezivanju ili u pozorištu, gerontološkom centru, u radu sa invalidima? Sigurno ne. Oni su samo besplatna radna snaga za te ustanove i uzeli su drugima pare.
U slučaju rata ili vanredne situacije, oni se angažuju po osnovu radne obaveze i to van oružanih formacija. Ako je to tako, a jeste, onda bi tu funkciju trebalo neko drugi da preuzme i to onaj koji iskazuje potrebu radne obaveze po stepenu osposobljavanja, tokom služenja civilne službe. I, ovaj problem je istaknut samo radi iniciranja mogućih, budućih rešenja, jer njegova promena je sada skroz nemoguća. Znači da se razmišlja o nekim budućim rešenjima organizacije i realizacije civilne službe kao oblika regulisanja vojnih obaveza.
Pitanje obuka lica u civilnoj službi je posebna priča i bez obzira što je zakonom to predviđeno mislim da ipak, jednostavno rečeno, nje nema i da su predložene forme samo da se problem zamagli.
Kada se razmatraju sadržaji oba ova zakona, o vojnoj, materijalnoj i radnoj obavezi i mislim i na civilnu službu, moram istaći da je po mom viđenju bolje obrađen ovaj zakona o civilnoj službi, što je malo i neverovatno s obzirom na neka postojeća iskustva.
Smatram da se pri koncipiranju zakona o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi kruto držalo stavova prethodnih rešenja, a neka su i lošije regulisana. Za mane je neshvatljivo da nije iskorišćena prilika da se razreše neka pitanja koja već godinama opterećuju ovaj sistem, kao što je problem vojnih obveznika u inostranstvu itd.
Koje su osnovne primedbe? Ako smo zainteresovani da što više mladih služi vojni rok pod oružjem i time budu osposobljeni da brane svoju domovinu, onda bi ovim zakonom trebalo predvideti stimulativne i destimulativne mere koje bi uticale na mlade o izboru oblika služenja vojne obaveze.
Ovi zakoni to ne sadrže i čak ima elemenata koji stimulišu civilnu službu. Orijentacija na profesionalnu vojsku, koja je brojčano mala i nedovoljna da brani slobodu države, nije rešenje. Ona sama taj zadatak ne može izvršiti i ne treba da bude opravdanje nastojanjima zanemarivanja pripreme države Srbije za odbranu svoje nezavisnosti i teritorijalnog integriteta.
Prigovor savesti treba omogućiti onim građanima koji stvarno imaju takvo lično i moralno ubeđenje. Takvih ljudi je uvek bilo i zbog takvog svog ubeđenja, išli su u zatvor. Međutim, mi imamo situaciju da svako ako ispuni one uslove, ima pravo dati prigovor savesti, bez obzira da li je on važan ili istinit. On za to, praktično, ne snosi nikakve posledice. Jasno je da ne možemo ulaziti u psihu pojedinaca, ali stimulativne i destimulativne mere bi morale biti takve, da destimulišu i stimulišu civilnu službu. Takvih mera u zakonu nema ili su minorne. Hoću ovom pitanju da posvetim još malo pažnje, a to je, upoređujući član 33. zakona o vojnoj obavezi i član 5. zakona o civilnoj službi, ova dva člana navode uslove kada vojni obveznik ne može podneti prigovor savesti, s tim što su uslovi za služenje vojnog roka u uniformi, bez oružja, blaži od uslova za odsluženje u civilnoj službi.
Prvo, lično ne vidim zašto tu postoji razlika, ali momentalno je manje bitno od onoga što hoću da naglasim. Naime, navedene uslove vojni obveznik mora da ispuni do davanja prigovora savesti i dok ne odsluži vojni rok u uniformi ili civilno, kao što je, recimo, da ne poseduje dozvolu za nošenje i držanje oružja. Međutim, to pravo može ostvariti odmah nakon regulisanja vojne obaveze, jer u zakonu nije nigde naglašeno da posle to pravo ne može ostvariti.
Raspolažem informacijama, recimo, da je, u mnogim zemljama EU pravo na konkurs na određena ključna mesta, konkursom uslovljeno da za to mesto može konkurisati lice koje je odslužilo vojni rok pod oružjem. Znači, to je ta jedna od stimulativnih mera.
Sledeće, kada je u pitanju materijalna obaveza, mislim da predlagač zakona nije dovoljno ušao u suštinu problema. Predviđena rešenja se temelje na osnovama nekih prethodnih političkih i ekonomskih sistema. Sadašnja situacija ima ogromne razlike. Privreda je na minimumu egzistencije. Mnoga značajna preduzeća za odbranu ne postoje ili funkcionišu na minimumu. Uveden je privatni sektor sa mnogo učešća stranog kapitala i vlasništva, a odnos tih vlasnika prema potrebama Vojske i odbrane je nedefinisane, neizvestan, najblaže rečeno, sa velikom verovatnoćom opstrukcije.
Moram priznati da nemam predlog rešenja zbog čega sam podneo minimalan broj amandmana. Mislim da moramo biti svesni ovog problema i da ga treba posebno izučiti i razrešiti. Kao partija smo podneli značajan broj amandmana i želja nam je bila da poboljšamo ova dva zakona. Prihvaćen je minimalan broj i to onih koji nisu toliko bitni. Moram da priznam da ne razumem predlagača zbog čega nije prihvatio suštinske predloge.
Ako smo mi kao pripadnici PUPS-a Srbije i pojedinačno pripadamo nekoj, da kažem, starijoj generaciji, bili radikalniji u predlaganju novina, ne shvatam zašto to mlađi ne prihvataju?
Svi ti amandmani će biti posle obrazlagani, ali navešću samo nekoliko primera kako su to neke zemlje rešile, odnosno primera koji su opterećivali bivši sistem, a nisu mogli biti drugačije rešene, jer to zakonska regulativa nije omogućavala.
Godinama je prisutan problem odsluženja vojne obaveze od strane onih koji borave ili žive u inostranstvu. Njihov odziv toj obavezi za mnoge znači narušavanje životne egzistencije, zbog čega su se mnogi odricali srpskog državljanstva, ili su se potpuno odvikli povratka svojoj domovini. Prema mojim raspoloživim podacima godišnje se oko 10.000 mladića odrekne srpskog državljanstva.
Da li nam je to cilj? Jednim od amandmana, predložio sam jedno od mogućih rešenja – da se ta obaveza reši putem otkupa. Toga ima prisutno u nekim zemljama. Može se to i drugačije rešiti, ali je moj motiv da predložim regulisanje vojne obaveze putem otkupa jednostavan, jer mislim da to može biti i simbolično. Predložio sam da tu visinu otkupa reguliše Vlada, na predlog Ministarstva odbrane.
Šta se postiže time? Postiže se to što ćemo kod tih mladića, verujem, stvoriti osećaj da je time doprineo svojoj domovini i gubi osećaj dezerterstva. Drugi primer jeste problem lica koja su sklona nasilju i teškim krivičnim delima i po tom osnovu se nalaze na izdržavanju zatvorske kazne. Amandmanom sam predložio da se ta lica, ako kaznu odsluže do 30 godine i treba da idu na odsluženje vojnog roka, obavezno podvrgnu specijalističkom pregledu, radi ocene njihove sposobnosti.
Znači, radi se o licima sklona nasilju i opasno ih je dovoditi u sredinu kakva je Vojska. Pogotovo kada imamo u vidu liberalizaciju odsluženja Vojske. Koje posledice mogu nastati ne treba da obrazlažem posebno. Obrazloženje da se amandman ne prihvata, jer to nije predviđeno Pravilnikom o oceni i sposobnosti koje propisuje ministar, mislim da je prosto neprihvatljivo. Da li je Pravilnik stariji od zakona? Koji je problem prilagoditi pravilnik zakonu? O drugim pitanjima i predlozima kao što su priznavanje radnog staža, zatim, pripravničkog staža za rezervne oficire i drugo, detaljno će biti reči o tome u njihovom obrazlaganju.
Cilj ovih amandmana je bio, uz uvažavanje prigovora savesti, da destimuliše mlade ka civilnoj službi, a stimuliše odsluženje vojnog roka. Bez obzira na iznete primedbe i bez obzira na to koliko će amandmana biti prihvaćeno, mogu da kažem da ovi zakoni obezbeđuju svoju osnovnu funkciju, ali meni je jedino žao što nije iskorišćena prilika da još neke stvari poboljšamo, razrešimo i da na taj način, ni mladići nemaju problema, a da ni država sutra nema nikakvih problema sa tim ljudima.
Kada je reč o dopuni Zakona o odbrani i Zakona o Vojsci Srbije, mi smo na ova dva zakona uložili šest amandmana. Predlozi su neophodni, to smo mi shvatili i procenili. Jedan od amandmana, koji smo mi predložili, odnosi se na Zakon o odbrani i pet na Zakon o vojsci.
Na Zakon o odbrani nemamo bitnih primedbi, a podneti amandman se odnosi na obaveznost ministra odbrane da formira budžetski fond za rešavanje stambenih problema, a ne da može da se ostvari ako je nečija dobra volja.
Problem rešavanja stambenih potreba pripadnika Vojske, penzionisanih oficira i podoficira, gospodo, vama iz Ministarstva odbrane je dobro poznat.
Samo radi javnosti želim izneti podatak da stambeno nezbrinutih i nerešenih ima oko 20 hiljada, od kojih sedam hiljada penzionera, po dve hiljade penzionisanih oficira, podoficira živi u kolektivnom smeštaju. Ako se na tom planu ništa ne preduzme, mnogi od njih neće dočekati rešenje ovog svog problema, ne samo oni, već i mnoge aktivne sadašnje starešine.
Prema tome, navedeni fond je dobro rešenje i treba ga što pre formirati, dobro osmisliti kako ga puniti. Pored ostalog, verujem da mnogi mogu uložiti svoja sredstva u taj fond.
U odnosu na Predlog zakona o izmeni i dopuni Zakona o Vojsci Srbije, voleo bih da je ministar odbrane ovde, želim da postavim jedno pitanje, a vezano je za Zakon o vojsci. Da li se zakon donosi radi forme ili da se sprovodi i poštuje?
Odgovor je, svakako, jednostavan – svaki zakon se mora sprovoditi, pa i Zakon o vojsci. Za njegovo sprovođenje odgovorno je resorno ministarstvo, u ovom slučaju Ministarstvo odbrane. I ako je to tako, a jeste, to mi je bila jedinstvena prilika, nažalost, ne znam da li ću je imati, da vam postavim pitanje –zašto se ne poštuje član 193. stav 2. Zakona o Vojsci Srbije?
Da vas podsetim, to je bila obaveza da se u roku od 90 dana, od dana stupanja na snagu zakona, donese akt kojim će se urediti način, postupak, dinamika izmirenja dospelih a neizmirenih obaveza prema korisnicima vojnih penzija.
U međuvremenu su narasle kamate, mnogi su pokrenuli sudski spor, deo njih je to pravo ostvarilo preko suda, tako da je dug udvostručen i time je država oštećena. Za to nema opravdanja i mislim da za to neko treba da odgovara.
Predlog izmene i dopune Zakona o Vojsci Srbije PUPS će podržati i ukoliko se prihvate ovi naši amandmani, smatramo da bi se eliminisale neke slabosti. U protivnom, smatramo da se opet prave neke greške i legalizuju neka prava pretpostavljenih u odnosu na potčinjene, kršeći njihova osnovna i stečena prava.
Radi se o članu 17. kojim se vrši diskriminacija čina, zvanja i znanja, tako što se oficir, odnosno podoficir, kaže: "Izuzetno može bez svog pristanka postaviti na formacijsko mesto neposredno nižeg čina, uz zadržavanje prava svog čina i položaja", ali se pri tome zaboravilo reći da su kažnjeni jer nemaju uslove za dalje napredovanja.
Sporni član 22. kojim se utvrđuje osnovica za obračun plata i daje pravo da Vlada može utvrditi nižu osnovicu od propisane, ako su sredstva u budžetu nedovoljna, ne kaže do kog nivoa se ta osnovica može smanjiti. Teoretski gledano, ona se može i ukinuti.
Kada je reč o Predlogu zakona o upotrebi Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama van granica Republike Srbije, dame i gospodo, želim da istaknem da se nijedno angažovanje, kako jedinica tako i pojedinaca, ne može realizovati bez saglasnosti Skupštine Republike Srbije. Možda je trebalo liberalizovati pitanja angažovanja jedinica u humanitarnim operacijama, naročito ako su u pitanju susedne države gde se nastala katastrofa može preneti na prostore naše države.
Mi jedino insistiramo da se jasno iskaže da je Republika Srbija prvenstveno opredeljenja za učešće Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama mirovnog i humanitarnog karaktera, a u ostalim zavisno od svojih nacionalnih, bezbednosnih i odbrambenih interesa.
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, iskorišćeno je vreme od 20 minuta, koje vam je na raspolaganju.)
Mislim da nema potrebe posebno da komentarišem. Znači, mi ćemo ovaj zakon podržati. Da završim, kada je reč o Predlogu zakona o Vojnobezbednosnoj agenciji, mislim da je on dobro urađen, da je predviđeno ono što je veoma bitno za rad ove dve službe. Mi nemamo primedbi, tako da ćemo i ovaj zakon podržati. Zahvaljujem.

Poštovano predsedništvo, gospodine ministre, uvažene kolege i koleginice poslanici, pred nama su predlozi odlukaa o Strategiji nacionalne bezbednosti i Strategiji odbrane.
Radi se o veoma bitnim dokumentima za definisanja pravaca i odgovornosti svih subjekata našeg društva i za izgradnju sopstvene bezbednosti i sistema odbrane Republike Srbije.
Ispred PUPS-a, Partije ujedinjenih penzionera Srbije, pokušaću da dam naše viđenje o ovim dokumentima. Želja nam je da prvenstveno dobronamerno ukažemo na neke nejasnoće, propuste i slabosti i time damo svoj doprinos, da eventualno kroz usvajanje amandmana koje smo podneli doprinesemo njihovom poboljšanju.
Pre nego što pređem na navedena dokumenta, želim da pred ovim auditorijumom i srpskom javnošću iskažem veliko nezadovoljstvo penzionerske populacije, na iskazanu diskriminaciju prema starima od strane jednog poslanika u ovom parlamentu. Njegovo ime neću spominjati. On će se sam prepoznati, a raspolažem sa video-snimkom i mogu ga svakome dati na uvid.
Naime, gostujući na televiziji TV-''Centar'' u Svilajncu, za sada, neimenovani gospodin je, pored ostalog, prepričano u slobodnoj formi, istakao i sledeće: da je PUPS neustavan i ne bi trebalo da postoji, jer kada osoba napuni 65 godina, ona ne treba ništa da radi, treba da šeta unuke, igra šah i slično, a ne da vladaju ovom zemljom – još i da imaju potpredsednika Vlade; jer je priroda učinila svoje, odumrle su moždane ćelije, nemaju istu svest i znanje kao u četrdesetim godinama i ova partija ne treba da postoji.
Da li ima potrebe komentarisati ovakvu uvredljivu i ponižavajuću izjavu, skoro da nema da iz takvog mišljenja ne sledi logičan zaključak o daljim merama prema penzionerima koje bi trebalo preduzeti? Da li je takav stav prema penzionerima ispravan i sud o izrečenom, ostavljam vama i celokupnoj javnosti da sama proceni.
Prosto ne mogu i neću da verujem da takvo mišljenje i stav ima njegova partija, ali molim tog poslanika i njegovu partiju, ako deli takvo mišljenje, da u svim narednim kampanjama uopšte ne pozivaju penzionere da glasaju za njih, jer šta će im glasovi od tih ljudi koji su ''izlapeli i ne umeju da logično rezonuju'', kako to oni vide. O tome toliko.
Sada prelazim na temu zbog koje smo ovde. Već sam rekao da PUPS želi dati svoj konstruktivni doprinos, kako bi se ova dokumenta što bolje definisala. Pohvale i primedbe nemaju za cilj da bismo utrošili raspoloživo vreme, naprotiv, smatramo da naša dobronamerna kritika svih ovih dokumenata može biti prihvaćena i sa stanovišta nauke i prakse, a nastojali smo da eleminišemo svoj subjektivizam, pa i sujetu, i da problem postavimo u žižu sadašnjih, svetskih i unutrašnjih, zbivanja i problema. Što se tiče metodološkog pristupa, tu nemamo bitnih primedbi. Smatramo da su one dobro postavljene, osim da su neke oblasti uživale veću pažnju, ali i onako kako su prikazane mogu poslužiti daljoj razradi. Međutim, sadržajno imamo određene primedbe i pitanja na koja bi trebalo dati odgovor.
Svesni smo da su se autori, ili autor, ovih dokumenata nalazili pred jednim složenim problemom i pred mnogim dilemama na koje ni sami nisu imali ili mogli dati odgovor. Po meni koje su to dileme? Prvo, to je pitanje Kosova i Metohije. Praktično, oteto je 15% teritorije Srbije na neodređen i dug period. Srbija se ne može odreći te teritorije i nemamo pravi odgovor kako to rešiti, pogotovo što su Kosovo– republiku, priznale mnogo države.
Drugo, Srbija, barem veliki deo opozicije i pozicija a time i građani žele u EU, a koja, opet, sve čini kako bi se ozvaničila nezavisnost Kosmeta i veliki broj njenih članica je, takođe, priznao nezavisnost Kosova. Mi hoćemo u Evropu, ali nas ona teško prihvata, pa je zbog toga „ne treba ljutiti“.
Treće, još uvek su otvorena pitanja granica sa Hrvatskom i BiH. Tačno je da globalni sistem 21. veka projektuje države sa labavim granicama, ali mi moramo prvo definisati granice, pa onda ih olabaviti.
Četvrto, ekonomska situacija u zemlji, posebno privreda, nalazi se u katastrofalnoj situaciji. Naš ekonomski sistem ne može biti siguran oslonac, bar sadašnji, za jačanje naše bezbednosti. Ako se, pri tome, ima u vidu u kakvom stanju i koji su sve problemi prisutni u privatnom kapitalu, onda to dodatno problem komplikuje. Imamo i mnogo drugih nerešenih unutrašnjih pitanja.
Peto, hteli mi to priznati ili ne, ali je činjenica – u našoj zemlji kao da nema više tajni. Strane obaveštajne službe preko raznih savetnika, konsultanata, prisutni su u svim strukturama, utiču na mnoga zbivanja i donošenja odluka u našoj zemlji. Stranim obaveštajnim službama je sve poznato.
Šta to znači po bezbednost jedne zemlje, suvišno je komentarisati. Principijelno, bez razrešavanja ovih problema ne može se govoriti o strategiji nacionalne bezbednosti i strategiji odbrane, bar ne u meri objektivnog i sadržajnog pristupa definisanju ovih dokumenata.
Koje su naše principijelne primedbe pokušaću da ih nabrojim uz minimalan komentar, s obzirom na raspoloživo vreme. Prvo da navedem neke zajedničke primedbe i sugestije na ova dva dokumenta. Nisu u potpunosti sagledani svi mogući aspekti ugrožavanja nacionalne bezbednosti naše zemlje, a time ni dati odgovori suprotstavljanja. Podsetio bih vas da agresija na Srbiju ne mora biti izvedena samo ratom. Rat je najteži oblik agresije, ali ne i jedini.
Tvrdnje nekih naših ministara da Srbija više neće ratovati ili da za to postoji mala verovatnoća, najblaže rečeno, neodgovorne su. Niko normalan ne želi rat, ali zavaravanje da ga neće biti vodi nas u suprotnost, ka opuštanju i nespremnosti države da se bilo kome suprotstavi.
Ako bi tvrdnja da rata neće biti bila tačna, onda se postavlja pitanje – čemu će nam vojska, treba je onda odmah raspustiti. Međutim, pitam se – šta ako ga ipak bude i ako nam ga drugi nametnu, kao što je to, po pravilu, gledano kroz istoriju, uvek bilo? Za tu varijantu se mi kao društvo moramo organizovati i pripremati.
Drugo, stiče se utisak da su dokumenta pisana od strane jednog autora i nemam utisak da su baš sve institucije i celokupno srpsko znanje i umeće uključeni u pisanje ovog dokumenta.
Treće, usvojena politika o vojnoj neutralnosti Srbije moralo je biti osnovna odrednica pri definisanju stavova u oba dokumenta. To nije ispoštovano, bar ne u celini. Ako su nosioci izrade ovog dokumenta imali drugačiji stav, onda su to morali jasno iskazati i zahtevati raspravu i eventualno usvajanje takvog stava.
Četvrto, dokumenta su na jedan specifičan način pisana i stiče se utisak kao da smo se želeli dodvoriti Zapadu, i provučena je jedna nit o našoj nemoći da se bilo kome suprotstavimo i da nam nema spasa ako ne uđemo u NATO. Nisam za to da se bilo kome stavlja prst u oko, pogotovo ne onome sa kim sutra treba da sarađujemo, ali nisam ni za kapitulaciju unapred. Moramo problem realno sagledati, reći istinu i utvrditi smernice. U suprotnom, od naše nacionalne bezbednosti nema ništa ili će biti na klimavim nogama.
Komentar o Strategiji nacionalne bezbednosti. U pogledu bezbednosnog okruženja minimizira se opasnost i stanje u globalnom i regionalnom okruženju, zanemaruje se uloga i opasnost od uticaja širenja NATO i nastojanje postavljanja raketnih baza i štitova prema Ruskoj Federaciji. Doduše, najnoviji potez SAD ovaj problem za sada ublažava. Budite uvereni, on i dalje ostaje, samo je pitanje metoda i vremena sprovođenja. Zar problemi u vezi Avganistana, Iraka, Irana, Koreje, pa i Kosmeta, nisu dovoljni pokazatelji o kakvoj se demokratiji radi? Uloga Rusije, Kine i drugih zemalja i njihov uticaj na globalno okruženje uopšte se ne analizira. To je suprotno od iznetih stavova čak i predsednika naše države, gospodina Tadića, koji govori o četiri stuba na koja se Srbija mora oslanjati i u tom ga lično podržavam.
Dalje, tvrdi se da nijedna zemlja nije u stanju da samostalno rešava problem očuvanja i jačanja svoje nacionalne bezbednosti i daje se poruka, između redova – spas Srbije je u udruživanju bezbednosnih snaga nacionalnih država, drugim rečima u NATO. Moram priznati da sam iz ovog dokumenta saznao da postoje Evropske odbrambene snage. Meni su one nepoznate, pa bi bilo interesantno saznati njihovu strukturu, gde su locirane i ko komanduje njima.
Tvrdnja da je oružana agresija na Republiku Srbiju znatno smanjena i da može nastati kao posledica globalnog ili regionalnog sukoba, nije utemeljena objektivnim pretpostavkama, a kada se govori o izazovima, pretnjama i rizicima po bezbednost Srbije, naročito kada je reč o Kosovu i Metohiji, ne može se govoriti samo o etnički motivisanom nasilju na Kosmetu, već problem treba nazvati pravim imenom, odnosno treba naglasiti da je na Kosovu prisutan terorizam potpomognut spolja.
Kada je reč o Kosmetu, zanemaruje se uloga stranog faktora, pogotovo ako se ima u vidu da je na Kosovu izgrađena baza NATO, kao jedan od oslonaca NATO snagama, pa i albanskim oružanim i terorističkim formacijama.
U poglavlju koje definiše mesto i ulogu ekonomske politike, iskazan je zbir želja u pravcu stvaranja blagostanja. I, to je u redu. A, kakva nam je sadašnjost, o tome ni reči. Kako sadašnje stanje utiče na bezbednost Srbije? Složena ekonomska i socijalna situacija u državi, izazvana problemima transformacije društva, dovela je do dubokog raslojavanja stanovništva u svim oblastima života: ekonomskom, političkom, obrazovnom, zdravstvenom, kulturnom itd. Privreda, naročito proizvodni kapaciteti su na kolenima, a ne mogu biti jedan od najvažnijih oslonaca bezbednosti.
Prisutno je veliko nezadovoljstvo, podela, nasilje, kriminal i korupcija. Još su grčki filozofi upozoravali da siromaštvo naroda dovodi do pojave neprijateljskih elemenata u sopstvenom narodu. Takvi nezadovoljnici direktno ugrožavaju nacionalnu bezbednost države.
Oni sebe ne smatraju kao deo celine i radiće se na narušavanju nacionalne bezbednosti. Ako se tome pridoda delovanje stranog faktora i razne priče da van naših granica cveta med i mleko, maltene se ne mora ni raditi, onda ovo pitanje zaslužuje ozbiljnu analizu i definisanje objektivno mogućeg.
Svako zna da stabilan i razvijen ekonomski sistem čini temelj svim drugim delatnostima, pa i bezbednosti, ali je suština u davanju odgovora – kako ostvariti nacionalnu bezbednost u uslovima koji su danas i koji se neće bitno promeniti, bar ne za narednih deset godina. Ovde posebno mesto zaslužuje odgovor na pitanje kako angažovati pojedine privredne subjekte čiji su vlasnici stranci, na zadacima odbrane, naročito u slučaju rata ili vanredne situacije?
Kada se govori o politici odbrane u prvom stavu se ističe da je ona zasnovana na integralnom i multilateralnom pristupu odbrane i bezbednosti Srbije. Moram priznati da ovaj koncept ne razumem, niti kako će se on realizovati.
Takođe, govori se o ciljevima politike odbrane, efikasnom sistemu izgradnje Vojske Srbije, kako bi bila sposobna, pored ostalog da se angažuje u multinacionalnim operacijama, ali nema stava kakav će rat Srbija voditi ako joj se nametne, za koje ciljeve odbrane Vojska Srbije mora biti osposobljena i slično.
Iznenađujuće je koliki se značaj u Strategiji nacionalne bezbednosti pridaje privatnom obezbeđenju koje angažuje oko 60 hiljada ljudi.
Brojka je impozantna. Ovo je veoma interesantan problem sa aspekta analize, kao i organizacije, kakva im je struktura, kome služe, čije interese će štiti, braniti itd.
Na pitanje pripreme teritorije i obuke stanovništva, stvaranju materijalnih rezervi u gotovim proizvodima i repromaterijalu, Strategijom nacionalne bezbednosti se ne daju usmerenja, ni da li je to jedan od bitnih faktora nacionalne bezbednosti. Iz iskustva znam da jeste, da bez materijalnih rezervi bilo koje vrste nema odbrane ni bezbednosti države.
Kada je reč o Strategiji odbrane, da kažem, iznete su slične primedbe i za Strategiju nacionalne bezbednosti, iz prostog razloga što je ona pisana na osnovnim opredeljenjima Strategije nacionalne bezbednosti.
Međutim, i pored toga mislim da je Strategija odbrane sadržajno bolje koncipirana i u svojim opredeljenjima preciznija i jasnija. Kada je reč o samom sadržaju, smatram da Srbija ne može svoju politiku odbrane graditi na osnovama saradnje sa demokratskim i miroljubivim državama već sa saveznicima i prijateljskim državama.
Posebno je neprihvatljiv stav u poglavlju – Osnovni ciljevi i zadaci odbrane, gde se ističe da je jedan od osnovnih ciljeva integracije u evropske i druge međunarodne bezbednosne strukture. Saradnja da, a integracije se moraju, barem za sada, ostaviti za neko drugo vreme.
U svakom slučaju, u Strategiji odbrane postoji praznina u vezi uloge snaga Ministarstva unutrašnjih poslova u odbrani zemlje u uslovima spoljne agresije, kao i mesta i uloge civilne zaštite, posebno u vezi nadležnosti i njihovog organizovanja i angažovanja.
Strategija nacionalne bezbednosti i Strategija odbrane su, kao što sam rekao, veoma važna dokumenta za ukupnu bezbednost zemlje, prvenstveno na planu organizovanja i pripreme odbrane.
Partija ujedinjenih penzionera dala je određenu kritiku, ali ne ulazeći u dobre strane. Ima tu dosta dobrih strana odbrane. Govorio sam o lošim stranama.
Dali smo predloge amandmana. Usvajanjem predloženih amandmana doprineli bismo poboljšanju osnovnih odrednica i opredeljenja.
Svesni da se radi o dokumentima koji se moraju stalno dograđivati i da su svetski procesi sve dinamičniji, da izrastaju novi izazovi, što znači da se u novim situacijama moraju menjati i prilagođavati i politički stavovi i koncepcije odbrane svake zemlje, pa će i naši stavovi tim novim izazovima morati biti prilagođavani i dograđivani.
Ono što smatram da je bitno, a želim na kraju reći, jeste da ne smemo žmuriti pred opasnostima i rizicima, niti se bilo kome dodvoravati, već moramo biti objektivni i realni u procenama u zaključivanju gde smo i šta nam valja činiti u granicama svojih mogućnosti.
U svakom slučaju, predložena dokumenta i pored nedostataka obezbeđuju da svaki subjekat ovog društva sagleda svoju ulogu u ovoj veoma značajnoj oblasti i definiše svoje strategije razvoja, vodeći računa o interesima bezbednosti i odbrane Republike Srbije i da se pitanje nacionalne bezbednosti Republike Srbije uspostavlja približno potrebama i mogućnostima i zbog toga će Partija ujedinjenih penzionera Srbije podržati ova dva dokumenta.
Hvala lepo. (Aplauz.)

Gospođo predsedavajuća, poštovani narodni poslanici, ja sam 23. aprila postavio poslaničko pitanje vezano za 65 penzionera iz Crne Gore čiji status nije rešen.

Tada mi je gospođa ministarka finansija, citirao bih njene reči iz zapisnika, odgovorila: „Htela sam da odgovorim na pitanje o vojnim penzionerima iz Crne Gore.

Dakle, postoji problem vojnih penzionera iz Crne Gore i taj problem je izražen u broju vojnih penzionera, a to je 70. U toku je rešavanje ovog problema i nadam se da će u toku sledećeg meseca biti rešen, a problem se rešava u okviru grupe koju čine predstavnici tri ministarstva, Ministarstva finansija, Ministarstva odbrane i Ministarstva rada.“

Želim da istaknem da je Ministarstvo finansija, ovom prilikom se zahvaljujem Ministarstvu finansija, za ovaj problem predložilo rešenje i obezbedilo pare. Međutim, postavljam pitanje ministru rada i socijalne politike zašto ovaj predmet skoro četiri nedelje stoji u njegovom ministarstvu, zašto ne daje nikakav odgovor, ni pozitivan ni negativan? Ne znam zbog čega se to toliko odugovlači.

Ne želim ponovo to da potenciram i da govorim o sudbini tih ljudi, tih porodica, ali u avgustu će biti dve godine otkako nemaju nikakva primanja.

Da li treba sada toliko da zaoštravamo situaciju, kada su već pare obezbeđene, kada imamo saglasnost? Nema finansijskih problema, sada treba jedno po jedno ministarstvo moliti da bi se ovaj problem razrešio. Molim što pre odgovor od Ministarstva rada i socijalne politike.

Želim da naglasim i ovo: lično sam kontaktirao sa pojedinim predstavnicima i tim odgovorima sam jako nezadovoljan, prave se kao da niko ne zna problem.

Mislim da je vreme da i Skupština i sva naša ministarstva povedu računa i da više vode brigu o sudbini ljudi u ovoj zemlji, jer pojedinci čine celokupan sastav ovog našeg društva. Ako nismo spremni da rešavamo sudbinu pojedinih ljudi koji su ostvarili svoja prava, šta onda da kažemo za one koji na neki drugi način, mnogo teže treba da reše određena pitanja? Toliko.

Gospođo predsedavajuća, gospodine predsedniče Vlade, imam jedno pitanje Vladi, a vezano je za 65 porodica vojnih penzionera.
Naime, ko je nadležan i kada će biti rešen problem 65 porodica vojnih penzionera koji su ostali bez penzija zbog toga što ih je Crna Gora skinula sa svoje evidencije? Koliko znam, to bi trebalo da bude u nadležnosti ministra odbrane, međutim, prema nekim informacijama koje imam, dolazi do nejasnoća ko je nadležan da ovaj problem razreši.
Radi se o porodicama koje skoro već dve godine ne primaju penzije i nalaze se na ivici životne egzistencije. To su im skoro jedini izvori prihoda, a među njima postoje i penzioneri koji žive u Srbiji od 1990. godine, pa je i inače nejasno zbog čega su oni bili prebačeni u Penzioni fond Republike Crne Gore.
Radi se o ozbiljnom pitanju i mislim da je red da se nakon dve godine ovaj problem konačno razreši i da se ovim porodicama omogući život, da ostvaruju ona prava koja su svojim radom zaslužili. Hvala vam.

Gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče Vlade, gospodo ministri, uvažena predsedavajuća, svedoci smo obeležavanja desetogodišnjice bombardovanja Srbije.
Konačno je obelodanjena istina vezana za zločin u Račku. Lažno izveštavanje o tom zločinu u Račku iskorišćeno je kao povod za bombardovanje Srbije, odnosno tadašnje SRJ. Posledica toga nam je svima poznata - brojni zločini, velika materijalna šteta, uništavanja... Nema potrebe da objašnjavam, svi smo bili svedoci tih teških dana u toku bombardovanja.
Takođe, povodom tog zločina sudi se našim ljudima u Hagu, presude su izuzetno visoke i u vezi sa tim postavljam pitanje – da li Vlada namerava da pokrene proces protiv Vokera, koji je svojim lažnim svedočenjem naneo ogromnu štetu i izazvao najveći zločin protiv mira i čovečnosti? Hvala vam.

Pošto nisam dobio odgovor na moje pitanje, pretpostavljam da je možda pravnički glupo. Ja nisam pravnik, pa sebi dozvoljavam da postavim glupo pitanje, ali postoji valjda pametan odgovor. Pitanje Račka i Vokera sam postavio iz prostog razloga što želim konačno da istina bude prisutna, jer znamo dobro da je sve što se dešavalo na Kosovu posledica laži.
Prema tome, hajde da preformulišem pitanje ako ne može da se odgovori na moje konkretno postavljeno pitanje – šta ćemo učiniti da istina o Kosovu konačno dođe do punog izražaja? Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, u ime poslaničke grupe PUPS podneo sam pet amandmana radi poboljšanja zakona o diskriminaciji.
Svih pet bih odjedanput obrazložio i ne bih se više javljao po tim amandmanima. Šta je bio cilj ovih amandmana? Da se predvidi zabrana zloupotrebe zakona od strane lica koja se štite zakonom o zabrani diskriminacije.
Drugo, da se pristup javnim ustanovama i javnim površinama licima sa posebnim ličnim svojstvima omogući radi ostvarivanja svojih ličnih prava u skladu sa važećim zakonima, kao i svih drugih građana. Treće, da se upis u obrazovne ustanove svede na pravo pojedinca, a ne grupe lica.
Vlada, pored toga je bilo odgovarajućih sankcija, njih ne bih posebno obrazlagao jer nemaju ni svrhu kada Vlada ove amandmane nije prihvatila.
Smatram da je bilo dobro da su ovi amandmani prihvaćeni, čime bi se na neki način ublažili problemi vezano za ovaj zakon.
Ovo što ću dalje reći, to je moja lična stvar. Lično stičem utisak da je zakon o diskriminaciji predložen isključeno da bi se zaštitila lica sa posebnom seksualnom orijentacijom. Neosporno je da lica sa posebnom seksualnom orijentacijom ne treba da budu diskriminisana i da oni ta svoja svojstva mogu na drugi način iskazivati, i tu ništa nije sporno.
Međutim, ne mogu da prihvatim zakon kojim se omogućava njihovo javno manifestovanje tih svojih ličnih svojstava, čime se narušavaju moralne i tradicionalne vrednosti našeg naroda. Ovo im pre što nismo eliminisali pojave diskriminacije po već važećim zakonskim propisima, koje su, moramo priznati, brojne i svakodnevno prisutne.
Navešću jedan primer diskriminacije i moram to, iako sam nekoliko puta o tome ovde govorio, radi se o 65 korisnika penzije, koji su već skoro dve godine lišeni prava na penziju, a time i prava na život. Ministar odbrane ne želi to da reši, iako se radi o ljudima koji nemaju osnovna sredstva za život. To je očit primer diskriminacije. Lično za ovaj zakon neću glasati.
U svojstvu zamenika poslaničke grupe, želim da ukažem i na povredu Poslovnika, radi se o članovima 103. i 104, izrečenim neistinama od strane pojedinih poslanika opozicije, a vezano za gospodina Milana Krkobabića.
Ne osporavam pravo opoziciji da kritikuje poziciju, to je njezino pravo. Prema tome, ni u jednom momentu to neću osporavati, niti želim da budem advokat Milanu Krkobabiću, ali ipak želim da kažem jedanput istinu, jer se već nekoliko puta ponavlja da je on otišao u invalidsku penziju, što nije tačno, radi se o čoveku koji je ostao bez posla, jer je bio direktor "Kreditne banke", koja je rasformirana, a po Zakonu o radu da je otišao u invalidsku penziju ne bi mogao da zasnuje radni odnos. Molim vas da zloupotrebu takvog stava ne koristimo, jer je netačna.

Poštovano predsedništvo, gospođo ministre, poštovane kolege, želim da izrazim svoje zadovoljstvo što skoro svi poslanici izražavaju brigu o penzionerima i predlažu odgovarajuće mere za poboljšanje statusa penzionera. Međutim, ja takođe moram da kažem da mnogi od ovih predloga zapravo imaju trend da se naruši penzioni sistem. Zbog toga u potpunosti moram da podržim gospodina Krasića koji je govorio da sva zakonska rešenja koja donosimo moraju biti dobro analizirana i moraju biti u skladu sa zakonom; svi predlozi koje dajemo moraju da zadovoljavaju osnovne uslove postojećeg zakona.
Sigurno je da ovaj zakon koji je sada na snazi nije povoljan za penzionere, pogotovu što on predviđa da od ove godine usklađivanje penzija bude samo sa troškovima života. Otuda i predstoji naša obaveza u vezi sa predlogom novog zakona o penzionom sistemu, koji će, verujem, u ovoj godini biti na raspravi i usvojen, ali on nije dovoljan da bismo rešili penzioni sistem.
Moram ovde da iskažem svoju zabrinutost. Mi sadašnji penzioneri, koji se nalazimo u teškoj situaciji, bar najveći deo penzionera, nekako ćemo i preživeti, ali vas upozoravam da će budući penzioneri, odnosno vaša generacija koja bude došla, ako se ništa ne preduzme, biti u teškoj situaciji, pogotovu ako imate u vidu da za doprinose koji se uplaćuju za penziono i zdravstveno veliki broj poslodavaca prijavljuje minimalne zarade. Tako ćete sutra mnoge dovesti u poziciju da će biti socijalni problemi, iako su de fakto imali prilične plate dok su aktivno radili.
Kada je reč o predlozima koji su ovde bili, o povećanju penzija za 15, najnižih penzija itd., moram da vam kažem da su ti predlozi suprotni sistemu. Čak niste ni svesni kako sami upadate u jednu zamku, pa ćete dovesti do toga da penzioneri koji imaju nižu penziju u jednom momentu preskoče one penzionere koji su imali veće penzije od svojih kolega. Primera radi, da bih vam to plastično prikazao, ako je granica 20.000 dinara, neko će da dobije 10 posto, ostali pet posto; onaj ko ima 20.000, ako dobije 10 posto, dobiće 2.000, a onaj ko ima 20.001 dinar dobiće 5%, znači 1.000 dinara, pa će onaj ko je imao 20.000 imati 21.001, a onaj ko je imao 20.000 odjedanput će skočiti na 22.000.
Ja ukazujem da to nije rešenje; mi ovde moramo da napravimo jedno razgraničenje. Postoji kategorija ljudi koji su socijalno ugroženi i to je poseban problem koji mora da se rešava. Vlada mora opredeliti koja je to donja granica socijalnog davanja, koja je to najniža penzija. Potpuno se slažem da ona treba da obezbedi jedan koliko-toliko pristojan život svakoga ko ima penziju, bez obzira na visinu staža koji ostvari. Ali, ne smemo dozvoliti da onaj ko ima 10-15 godina radnog staža ima veću penziju od onoga ko ima pun radni staž. To je sistem i tako treba da funkcioniše i mora tako funkcionisati.
Prema tome, ja mogu da razumem vaše predloge, to je dodvoravanje penzionerima, ali kažem da ćemo sigurno i novim zakonima i novim sistemima koje budemo predlagali u narednom periodu učiniti da svaki penzioner može koliko-toliko skromno živeti od svoje penzije.
Ponovo ukazujem na to da postoje i promene u drugim zakonima koje će morati da obezbede život budućih penzionera. Ja vam kažem, mislite o sebi, o svojoj deci. Ovde nije dovoljno samo da mislite o sadašnjim penzionerima.
Jednostavno, ja vam ukazujem da je to jedan veliki problem i izgleda da niko o tome neće da razmišlja. Doći ćete i vi sutra u penziju, odnosno drugi građani koji imaju sada mala primanja, pa će biti u još goroj situaciji.
Ja bih sa ovim završio. Jednostavno, želeo sam samo da ukažem da mene raduje što ima mnogo poslanika koji predlažu. Verujem da su to dobronamerni predlozi, bez obzira na neka neslaganja u pogledu sistema i načina usklađivanja i povećavanja penzija, ali moram da izrazim zadovoljstvo, odnosno dobro je što ste vi zabrinuti za ovu kategoriju građana. Na kraju, molio bih odgovor kada će dugovanja prema penzionerima, jer nisu samo poljoprivredni penzioneri, biti ispunjena. Toliko.

Stvarno nisam imao nameru nikoga da uvredim. Ako se neko tako oseća, ja se izvinjavam. Međutim, ponovna diskusija stvarno me iritira i moram da kažem da sam zaprepašćen izjavama koje ste naknadno dali. Ja sam podržao sva vaša nastojanja, kao pozitivna, da se rešava problem penzionera.
Međutim, ja sada pitam DSS – vas penzioneri nisu interesovali, o kakvom elaboratu vi govorite? Ja sam gledao taj elaborat, na njemu nema ništa, nego ste jednostavno prepisali naše podatke koje smo vam mi dali. Nemojte bacati prašinu u oči. Vi niste hteli o penzionerima da razgovarate. Sada ste odjedanput postali dušebrižnici? Molim vas, da li je nula veća od 10%?
Nije tačno, ja moram da kažem, ne tvrdim da su svi penzioneri glasali, ne bih ni voleo da kažem da svi penzioneri glasaju, sačuvaj bože, da bude ovde penzionerska stranka zastupljena sa 70-80 poslanika. Normalno je da penzioneri glasaju po svom ophođenju za onoga koga hoće, ali mi zastupamo interese svakog penzionera bez obzira na to kojoj stranci pripada. Jednako ćemo se boriti, ja sam to tvrdio, a ne ko je za koga glasao. Pravo je svakoga, ali mislim da ćemo se boriti za svakog penzionera jednako, bez obzira na to kojoj partiji pripada.