Gospodine predsedniče, ja vam stvarno zahvaljujem na odgovoru, lično sam zadovoljan, ali bih imao jednu molbu, naročito kada je reč o ovim penzionerima kojima je ukinuta penzija. Naime, radi se o ljudima koji stvarno nemaju od čega da žive i oni su dovedeni u tešku situaciju, pa vas molim, u tom smislu, da se to razreši što je moguće brže, jer se tu ipak radi o tome da se obezbede osnovna sredstva za život.
Takođe sam vam zahvalan i za ovo drugo pitanje. Verujem da ćete, u skladu s vašim odgovorom, i za to naći rešenje. Svesni smo mi da se to ne može rešiti u jednoj godini, ali je veoma bitno da to bude na jedan pravičan način urađeno i da se utvrdi rok, imajući u vidu da to već stvarno dugo traje. Verujem da će ljudi biti zadovoljni ako vide da rešenje postoji, jer postoji opasnost da zastari. Hvala vam lepo.

Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, PUPS podržava predloženi Godišnji plan upotrebe Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama u 2011. godini.
Pre svega, mislim da je predloženi Plan u skladu sa važećim zakonima, da je deo obaveza iz ovog plana ova država već preuzela i, nastavak toga je, kao što je rekao i ministar, radi se o tri nova moguća aranžmana koja bi bila u 2011. godini. Sigurno, rečeno je, da našim skromnim učešćem ostvarujemo određenu misiju u svetu u pogledu obezbeđenja mira i stabilnosti, kao i drugih ciljeva, a što je inače i navedeno u obrazloženju. Sigurno da je to skromno, bilo bi bolje kada bismo mogli i više, ali takve su finansijske mogućnosti i okolnosti.
Ono što je bitno za javnost, jeste da je, uglavnom, tamo gde se naše snage angažuju, u najvećem broju država, bezbednosna situacija dosta stabilna. Radi se o Obali Slonovače i Somaliji, ali, preduzimaju se sve mere da se životi tih ljudi, koji je sam po sebi rizičan, sačuvaju. Tako da, PUPS podržava ovaj plan.
Da se ne bih ponovo javljao po sledećoj tački dnevnog reda, ne bih imao ništa novo da kažem, rekao bih da ćemo podržati i Odluku o učešću pripadnika Vojske u multinacionalnim operacijama u 2011. godini.
Posebno želim da iskoristim priliku ovlašćenog predstavnika i da zbog javnosti dam određene komentare na jučerašnju raspravu, koji su bili od strane pojedinih poslanika. Pre nego što to učinim, želeo bih jednu napomenu da kažem. Uopšte se ne ljutim na one poslanike koji upućuju kritike na postojeće zakone, propise, odluke itd, na kraju krajeva, ponekad to i lično činim, sa dobrim namerama. No, ovde je veoma bitno da li su te kritike dobronamerne ili u cilju, na neki način, obmane javnosti i zloupotrebe.
Bilo je juče reči o problemu plata i penzija. Ne može niko u Srbiji reći da je zadovoljan sa stanjem plata i penzija, a sigurno da bismo mi svi voleli da su one veće. Međutim, ekonomska situacija je takva i sa aspekta penzionerske populacije želim da kažem da smo mi novim zakonom o penzionom sistemu dovedeni u poziciju da delimo sudbinu zaposlenih u javnom sektoru. Prema tome, onako kako rastu plate u javnom sektoru tako će procentualno rasti i penzije. Jasno, ako ekonomska situacija bude bolja, biće i za sve nas bolje.
Međutim, juče smo čuli informaciju, neću pominjati ličnost, da u Valjevu osoba prima penziju od oko 208, 400 dinara. Sada se postavlja problem Zakona o penzionom sistemu. Nisam hteo juče da reagujem, jer nisam imao podatke i informacije, jer znam da zakon to drugačije reguliše, pa sam u međuvremenu proverio. Dakle, radi se o poluistinama i o nedovoljnoj informisanosti javnosti. Radi se o osobi koja ima dvojnu penziju. Za ono što je radila u Srbiji, a njen staž u Srbiji je iznosio jednu godinu devet meseci i četiri dana, dobila je toliko koliko je zaslužila u Srbiji. Za onaj drugi deo penzije koji prima u BiH, za 22 godine, šest meseci i jedan dan, dobila je penziju u BiH. Prema tome, nije tačna informacija da ta osoba živi sa oko 500 dinara. To je čak i ponižavajuće, ako se takva informacija plasira u javnost i iznose netačni podaci.
Ono što želim da napomenem jeste to da nemam ništa protiv da se ukazuje na probleme, mi ćemo samo kroz diskusiju i raspravu rešavati i poboljšavati, ali da se ne služimo neistinama, poluistinama itd. U tom smislu, osećao sam potrebu da ispred poslaničke grupe ukažem na ovaj konkretan problem i da ga bar učinim jasnim, da vidimo o čemu se radi. Hvala vam lepo.

Gospodine predsedavajući, gospođo ministarko, poštovane kolege i koleginice narodni poslanici, moj amandman je imao za cilj da obezbedi sigurnost isplate penzija korisnicima vojnih penzija.
Naime, budžetom je predviđena redovna isplata, ali ja hoću da vas podsetim da do poremećaja može doći zbog postojećeg duga prema vojnim penzionerima koji je sada sa osnovnog, koji iznosi oko 4,5 milijardi, narastao po osnovu kamata i sudskih taksi na oko 10 milijardi. Mnogi su pokrenuli tužbe i one sada uglavnom pristižu i
prinudno se naplaćuju. Ta naplata koja u budžetu nije predviđena, kao što uopšte i nije predviđeno na koji način će se ovaj dug vratiti, nije preveden ni u javni dug, nije ni predviđen u budžetu, može dovesti do poremećaja redovnosti isplate penzija.
Vlada ćuti. To je dug koji je nastao od 2004. godine. Vlada sve vreme ćuti, iako je bila obavezna i po Zakonu o Vojsci Srbije a sada će biti obavezna i po ovom zakonu o penzionom sistemu da ovaj problem reši. Međutim, broj tužbi se gomila i one sada iznose oko 20.000 tužbi. Mislim da je ovaj problem mogao biti rešen sa mnogo manje sredstava nego što će to državu sada da košta.
Zbog svega toga molim Vladu da ovaj problem što pre reši i donese odgovarajući akt na koji način ovaj dug da se reši. Moram da vas podsetim da imam informacije da je u poslednjih mesec, dva dana bilo pokušaja a se donese jedan zakon o pretvaranju ovog duga u javni dug, ali na štetu, u suštini, onih kojima se duguje. Mislim da takav pokušaj koji je bio, i dobro je što to Vlada nije prihvatila, ali radna grupa koja je radila na tome je pokušala jednostavno da dug reši na štetu dužnika i da ih na taj način ošteti. Radi se o vojnim penzionerima.
Hoću da vas podsetim da broj tužbi stalno raste i neophodno je ovaj problem svestrano sagledati. Tužbe nisu podneli jedini oni koji ne mogu da podnesu sudske troškove i takse koje iznose od 50 do 70 hiljada dinara.
Znači, neophodan je jedan dijalog i da se ovo reši. Može da se prevede ili u javni dug ili da se ne jedan korektan način da do znanja da će taj dug biti vraćen. Verujem da bi to pozitivno uticalo na ljude da ne podnose dalje tužbe i da ti troškovi ne rastu. Međutim, jedno ćutanje od skoro šest godina, prinudilo je ljude da svoja prava ostvare putem suda i to im je izgleda jedino i preostalo ako se i dalje bude po tom pitanju ćutalo. Hvala vam lepo.

Poštovano predsedništvo, gospodo predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, ovde je sada malo došlo do određenog nesporazuma, trebalo je prethodno da o sistemu govori gospodin Đuro Perić, pa bi se ova moja diskusija bolje uklopila u ukupnu raspravu. Međutim, bez obzira na to, onako ću kako sam se pripremio i dati svoje izlaganje.
U ovom vremenu koliko mi stoji na raspolaganju, negde oko šest minuta, nastojaču da dam komentar na Zakon o budžetu i Predlog izmena i dopuna Zakona o PIO, sa aspekta problema korisnika vojnih penzija, sa željom da ukažem na neke probleme koji mogu imati negativne posledice.
Pre nego što bih prešao na same te probleme, želim istaći jedno dve konstatacije opšte, da jednostavno moramo imati u vidu da ekonomska situacija u kojoj se nalazi naša zemlja je teška i da ne možemo sigurno kroz ovaj budžet udovoljiti svim željama. To je znači jedna, da tu moramo tražiti određene kompromise, i drugo, da na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzionom sistemu stoji činjenica da je MMF dao konstataciju da je taj zakon najblaže restriktivan u odnosu na sve zemlje u okruženju.
Sada kada se tiče ovih problema koje sam želeo da povežem sa korisnicima vojnih penzija, pre svega želim istaći da je Zakon o Vojsci Srbije od 1. januara 2008. godine, usled njegovog usvajanja došlo je do značajnih promena u pogledu prava korisnika vojnih penzija.
Ovim zakonom ukinuto je osnovno stečeno pravo o načinu usklađivanja penzija i uvedeno je načelo da se penzije usklađuju prema propisima zaposlenih u PIO fondu. Vojni penzioneri su smatrali da im je ukinuto stečeno pravo, u vezi sa tim tražili su ocenu ustavnosti Zakona o Vojsci Srbije, stav po tom pitanju još uvek nije dobijen.
U periodu od 2000. godine i od 2004. godine do decembra 2007. godine vojni penzioneri vode spor u vezi ukinutih prava ili neizmirenih obaveza u pogledu penzijskih primanja. Za ovaj prvi dug, takozvani veliki dug od 2000. godine, koji je proistekao zbog nepoštovanja važećih uredbi o načinu usklađivanja plata vojnih lica i korisnika vojnih penzija, pokrenuto je oko 8.000 tužbi, od kojih su mnogi spremni da idu do suda u Strazburu. Ukoliko ostvare svoja prava, bojim se da će se Srbija naći pred nerešenim finansijskim problemom.
Za drugi dug, takozvani mali dug, koji je nastao od avgusta i oktobra 2004. godine do decembra 2007. godine, za koji je član 193. Zakona o Vojsci Srbije regulisao da će Vlada u roku od 90 dana doneti rešenje o načinu i dinamici regulisanja tog duga, to Vlada ni do danas nije regulisala, a ne egzistira ni u ovom budžetu.
Na osnovu ovog duga pokrenuto je između 15.000 i 20.000 tužbi, od kojih je oko 5.000 dobilo spor i naplatilo dug. Nažalost, spor nisu mogle pokrenuti najugroženije kategorije korisnika vojnih penzija jer nisu mogli finansirati sudske takse koje u proseku iznos od 50.000 do 70.000 dinara po tužbi.
U toku 2011. godine očekivati je da iz ovog duga po osnovu prinudnih sudskih rešenja svoje pravo ostvari značajan broj korisnika vojnih penzija. Procenjeno je da će ta suma iznositi sa sudskim troškovima oko 2,5 milijarde dinara, zbog čega može doći do zastoja u isplati redovnih penzija. Da bi se ovo izbeglo, podneo sam amandman na Zakon o budžetu kojim se povećavaju sredstva Fonda SOVO za navedena sredstva.
Pretpostavljam da amandman neće biti prihvaćen, ali osećao sam se obaveznim da ukažem na ovaj problem. To pretpostavlja obavezu Vlade da u skladu sa članom 133. Zakona o Vojsci Srbije i na osnovu člana 79. u Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom sistemu što pre donese odgovarajući akt o načinu isplate duga na korektan i po zakonu valjan način.
U vezi ovog duga ističem da je 1. januara 2008. godine iznosio 4,5 milijarde. Danas je on sa kamatama, koje sada iznose 105%, i sudskim troškovima narastao na oko 10 milijardi dinara. Smatramo da je bilo dobre volje nadležnih organa, ovaj dug je mogao biti rešen pravovremeno i to u visini stvarnog duga.
Pored navedenog duga, u toku je pokretanje sudskih procesa za ostvarivanje prava povećanja penzije u 2008. godini za oko 11% koje su ostvarili civilni penzioneri, ali je to pravo uskraćeno vojnim penzionerima, iako je na snagu već bio stupio novi Zakon o Vojsci Srbije.
Stupanje na snagu Zakona o Vojsci Srbije, kada je reč o penzionom sistemu vojnih osiguranika, praktično je narušilo odnose u visinama penzija. Oni koji su penzionisani u 2008. godini i do početka 2009. godine, u odnosu na one koji su u penziju otišli pre 2008. godine, imaju veće penzije od 15 do 30%.
(Predsedavajući: Gospodine Arsenoviću, vreme. Molim vas da završite.)
Pošto vidim da ističe vreme, želeo bih samo na kraju da kažem da sa aspekta korisnika vojnih penzije član 79. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o PIO je ključan član.

Poštovana predsedavajuća, poslaničkoj grupi PUPS obratili su se meštani Velikog Sela, koje pripada opštini Palilula Beograd, sa molbom da postavimo jedno poslaničko pitanje Vladi, a radi se o sledećem.
Veliko Selo je 2005. i 2010. godine pretrpelo velike materijalne štete od izlivanja Dunava i ta šteta je za 2006. godinu od strane stručne komisije procenjena na oko 123 miliona dinara, a šteta za 2010. godinu, po slobodnoj proceni, iznosi oko 350 miliona dinara. Radi se zapravo o 230 meštana, gde šteta po pojedincu iznosi od 300.000 do 6.000.000 dinara.
Oni su se i obratili Komisiji za utvrđivanje štete i za sanacije posledica elementarnih i drugih većih nepogoda, međutim, nisu dobili nikakav odgovor, niti su dobili bilo kakvu naknadu za tu štetu. Da apsurd bude veći, za te godine su dobijali redovno rešenje za plaćanje potpunog poreza, a i pored toga su još dobili rešenja za naknadu za odvodnjavanje, a oni kažu da nemaju nijedan kanal za odvodnjavanje.
Postavljam pitanje – da li je moguće i kako i na koji način tim ljudima pomoći, ako ništa drugo, bar da im se olakša u pogledu poreskih olakšica, jer šteta nije mala, za njih je to izuzetno veliki iznos? Pored toga, oni su pretrpeli štetu, samo da napomenem, ne samo na poljoprivrednim proizvodima, nego se radi i o šteti na infrastrukturi. Molio bih ako mogu dobiti odgovor na ovo pitanje.

Poštovano predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, govoriću o ova prva dva zakona prvenstveno. Pred nama su dva dokumenta, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi i odluka Vlade o obustavi obaveze služenja vojnog roka, koja su po prvi put u ovoj formi upućena u Skupštinu Srbije, a uvodi se dobrovoljno služenje vojnog roka sa oružjem.
Dao bih samo kratak komentar na ova dva dokumenta. Odluka Vlade je osnov za predlaganje izmena i dopuna Zakona o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi i PUPS smatra da su predložene izmene u skladu sa odlukom i da obezbeđuju pravnu regulativu i rešavanje tog pitanja. Stvoren je prostor da se bez posebnih izmena ovaj zakon može primenjivati u slučaju ako bi bezbednosna situacija u zemlji zahtevala da Vlada odluku stavi van snage, jer odluka ne ukida već na neodređeno vreme obustavlja obavezu služenja vojnog roka.
Kada je reč o odluci, ona je jasna, ali mislim da je treći stav prve tačke neprecizan. Podsetiću vas da on glasi – upućivanje na služenje vojnog roka u Vojsku Srbije od 1. januara 2011. godine vršiće se po principu dobrovoljnosti u skladu sa zakonom. Iz ovakvog stava proizilazi da je moguće dobrovoljno služenje vojnog roka u vojsci bez oružja i u civilstvu. Ne verujem da će takvih dobrovoljaca biti, ali hipotetički gledano ovaj stav to omogućava.
Iz iznetog se može zaključiti da PUPS na sadržaj odluke i predlog izmena i dopuna Zakona o vojnoj i materijalnoj obavezi nema primedbi. Nismo podneli ni amandmane i podržaćemo ih. Dobro je što će regruti koji dobrovoljno služe vojni rok sa oružjem biti baza za popunu vojske profesionalnim vojnicima.
To služenje budućim kandidatima za prijavljivanje za profesionalnu službu omogućava da se upoznaju sa vojničkim životom i na taj način mogu doneti realnu odluku da li im takav život odgovara ili ne. Potreba za profesionalizacijom postoji već duži niz godina, uglavnom na značajnijim dužnostima. Međutim, ova odluka i ovaj zakon uvode samo profesionalnu vojsku, uz dobrovoljno služenje sa oružjem.
Gospodine ministre, pažljivo sam slušao vaše obrazloženje i to na prvi pogled zvuči lepo, dobro, ali to je jedno lice medalje, ali pitanje je šta je sa naličjem, šta se krije između redova.
Hoću da kažem da pored pozitivnih strana koje su iznete u ovom vašem izlaganju, mislim da bi bilo dobro da je bar u najkraćim crtama rečeno i koje su mane ovakvog rešenja. Sigurno je da ih ima. Nije ništa idealno i ništa ne može biti idealno. Time bi bili realniji i bolje bi informisali i javnost da je ovakvo rešenje bolje od postojećeg.
Mi o vojsci možemo govoriti i crno i belo, zavisno kako ko doživljava i koji ima cilj. Možemo našu decu staviti u kaveze, maziti ih i paziti, ali mislim da od takve vajde nema koristi.
Siguran sam da najmanje 90% ljudi koji su odslužili vojsku, kakva god da je bila, a verujem da mnogi od prisutnih poslanika se rado prisećaju vojničkog života. To dokazuje da nije tačna ona narodna izreka – da je đavo sve hteo da bude osim šegrta i vojnika. Stoji činjenica da je vojnički život težak i stresan, da su pripadnici vojske svakodnevno izloženi stresnim i rizičnim situacijama.
Međutim, služenje vojnog roka, oduvek je imali pozitivnu ulogu, kako za državu, tako i u pogledu formiranja ličnosti. Pored osposobljavanja za odbranu zemlje, u početku je bilo i opismenjavanje, osposobljavanje za nova zanimanja, sve do socijalizacije ličnosti i stvaranja kolektivne odgovornosti, stvaranja i shvatanja značaja i poverenja u svog druga sa leve i desne strane, ali i onog ispred i iza tebe.
U izvršavanju određenih zadataka, suština je da danas u vojsci možeš i moraš shvatiti da kao pojedinac nisi niko i ništa. Pojedinac ne čini sistem, već da samo kolektivni duh ima šanse za uspeh. Vojska je oduvek bila uz narod i priskakala u pomoć kada god je to trebalo. To je bilo uglavnom u kritičnim situacijama.
Tužno je danas čuti da vojska ne može pomoći u kritičnim situacijama, recimo, kada su poplave i zemljotresi. Isto je tako lepo čuti i izjavu od naroda, da su u saniranju posledica zemljotresa u Kraljevu, imali najveću pomoć od 500 vojnika, a tek kako bi bilo da ih je bilo bar 1000 ili 2000.
Ova dva dokumenta po mom poimanju izazivaju niz dilema, pa i neslaganja u pogledu narušavanja odbrambenih mogućnosti zemlje. Zašto? Zato što sam siguran u nekoliko činjenica, a ima ih sigurno mnogo više.
To su, prvo, da je bezbednosna situacija kako u zemlji tako i u okruženju takva, da nam ne dozvoljava veliko opuštanje niti garantuje mir. Drugo, niko u okruženju, pa ni u Evropi ne želi da vidi Srbiju koja bi predstavljala značajan faktor na Balkanu u pogledu moći za odbranu svog suvereniteta. Treće, onaj ko nije spreman i sposoban da brani svoju zemlju, svoj kućni prag od sebi bar ravnog protivnika, ne može očekivati da će mu komšije priteći u pomoć. Četvrto, onaj ko ne voli svoju vojsku, mora biti spreman da ljubi čizmu tuđincu.
Ako ovo i mnogo toga još imamo u vidu, smatram da ministar odbrane, Vlada, pa i ovaj parlament preuzima na svoja pleća veliku istorijsku odgovornost kada je reč o izgradnji odbrambenog sistema zemlje. Bojim se, a tone bih želeo, da buduće generacije od te odgovornosti neće imati nikakve koristi, ako budu dovedeni u situaciju da ne mogu odbraniti svoje vitalne interese ni od neprijatelja čiji su potencijali mnogo manji od naših.
Mogu da prihvatim činjenicu da naša država ne može da finansira veću vojsku. To treba reći ovom narodu i ovom parlamentu, a onda tražiti rešenje.
Priča da je profesionalna vojska jeftinija prosto ne stoji. To je ekonomski lako dokazivo, ona može biti jeftinija ako je budete plaćali kao što sada plaćamo. Plata od 200 evra po profesionalnom vojniku je ispod svakog nivoa, ali ona ne može biti veća u ovim uslovima, ako se ima u vidu da major ima 400 evra, a gde su podoficiri itd.
Ostavimo po strani našu tradiciju da smo miroljubivi narod, da nismo nikada vodili osvajačke ratove itd, ali je nepobitna činjenica da predloženim rešenjem stvaramo niz generacija koje neće biti osposobljene, a time ni motivisane ako sutra treba odbraniti otadžbinu.
Od vojske koja broji 10.000 profesionalaca, a to je objektivno maksimum koji ova zemlja može da izdrži u sadašnjim uslovima, ne možemo se porediti sa velikim zemljama. Znači, od tih 10.000 profesionalaca će najmanje 30% biti na nekim pomoćnim dužnostima – kuvari, vozači, mehaničar, vezisti, stražari. Znači, nikakvi borci. Uz angažovanje tzv. rezerve ne možemo očekivati da se suprotstavimo bilo kome.
Zapravo, treba reći da imamo samo jednu diviziju srednje veličine i oko pet brigada razmeštenih na desetine manjih lokacija čime je činimo još nemoćnijom.
Ovde je problem obuke. Uopšte ne mogu da shvatim i da zamislim kako se mogu izvoditi faktičke i združene vežbe, komandno-štabne ratne vežbe i sve ono što pripada u okviru obuke i pripreme jedinica za izvršavanje zadataka. Ne možemo prihvatiti činjenicu da učešće u vežbama multinacionalnih snaga sa desetak vojnika, sa jednom četom, jednim vodom, da to čini neku značajnu obuku pripadnika vojske za izvršavanje strategijskih ciljeva i zadataka kada je reč o odbrani zemlje.
Prihvatam činjenicu da sam u nekim stavovima možda i konzervativan, ali pokušavam da shvatim i da pratim neke trendove. Ipak, postavljam pitanje – da li su nastale promene u svetu na globalnom, lokalnom nivou takve, da nam pogoduje da imamo ovakav odnos prema bezbednosti zemlje? To nije kritika na profesionalizaciju. Podražavam je u onom segmentu gde je to stvarno neophodno. Ali, jeste kritika u pogledu opšte pripreme naroda za odbranu zemlje.
Mislim da bezbednosna situacija nije takva. O tome sada ne bih obrazlagao. Dovoljno je samo da vas podsetim, kada su nastale velike svetske ekonomske krize izgleda da se iz njih uglavnom izlazilo velikim ratovima. To ne znači da ih neće ni ubuduće biti.
Pored iznetog, moram reći da ne razumem da u našoj zemlji, a u prilog ovoga što sam unapred rekao, imamo veći broj zatvorenika od broja profesionalnih vojnika. Da ne spominjem broj pripadnika u funkciji privatnog obezbeđenja, koja se uglavnom formiraju od strane agencije.
Takođe, ne razumem brojni odnos starešinskog sastava u odnosu na vojnički i profesionalni sastav. Ne znam ga tačno, ali on se kreće najmanje dva prema jedan. Mislim da takav odnos nigde ne postoji.
Sada sam mnogo zainteresovan, iskreno da vam kažem, da vidimo koliko će budžet za vojsku za 2011. godinu biti manji u odnosu na 2010. godinu? To su neke moje dileme kada je reč o odnosu i zbog toga sam u početku rekao, da bi bilo dobro da je pred ovim parlamentom, ako je trebalo i u zatvorenoj formi, izaći i sa analizom negativnih posledica ovakve organizacije vojske, pogotovo na brojnu veličinu.
Što se tiče tački 6. i 7, nemamo tu primedbe. Takođe ćemo to podržati. Pre svega, mislim da je humano podržati sve one inicijative koje su usmerene na zabranu upotrebe naoružanja za masovno nanošenje povreda i ubijanje ljudi.
Svaka takva inicijativa je dobra. Kamo sreće kada bi se uopšte ukinulo naoružanje i da nema naoružanja nigde u svetu. Međutim, to neće skoro biti. U tom smislu, završavam moje izlaganje. Hvala vam na pažnji.

Odustaću od replike, jednostavno mislim da nisam ispoštovan kao narodni poslanik, ali samo ću dve stvari reći.
Prvo, mislim da je iz mog izlaganja bilo jasno da ćemo podržati sve četiri tačke.
Drugo, iz emotivnih razloga prema vojsci nikada javno neću ništa ružno reći.
Sve ono što želim jeste da na neki pristojan način ukažem na neke dileme koje mene muče, a to ne znači da sam uvek u pravu. Hvala.

Poštovana predsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je Predlog zakona o zadužbinama i fondacijama kojim se ova problematika uređuje i prilagođava shodno društveno-političkim promenama.
Iz obrazloženja Predloga zakona, kao jedan od osnovnih razloga da se pitanje zadužbinarstva
i fondacija uredi novim zakonom, jeste problem rešavanja svojinske transformacije i upisa u Registar predstavništava stranih zadužbina i fondacija.
Zadužbinarstvo u srpskom narodu ima vekovnu tradiciju. Ono je prisutno od postojanja države Srbije. Prema zadužbinarstvu srpski narod ima posebne pozitivne emocije. Ono predstavlja važnu baštinu našeg naroda koji se prema njima odnosi sa posebnim poštovanjem. Zato zaslužuje posebnu pažnju, da se ono zakonski uredi na najbolji mogući način. Zakonom se moraju obezbediti dva osnovna uslova, a to su očuvanje tradicije, očuvanje i zaštita njene vrednosti.
PUPS smatra da ono što je zakonom dobro regulisano ne treba posebno komentarisati, već želimo da ukažemo po našem mišljenju na neke nedostatke u predloženom zakonu i da se kroz predložene amandmane ova oblast što bolje uredi. U potpunosti se slažem sa ovim uvodnim izlaganjem koje je ministar izneo kada je reč o ulozi i mestu zadužbinarstva i tradiciji koje ono ima.
Ono što mi vidimo kao nedorečeno u predloženom zakonu i što bi trebalo bolje regulisati odnosi se na sledeća pitanja. Prvo, u Predlogu zakona problem zadužbinarstva na prostoru KiM se uopšte ne razmatra. Smatramo da je to nedopustivo i politički neispravno, bez obzira na sve prisutne probleme na KiM jer je KiM kolevka našeg zadužbinarstva.
U najgrubljoj formi mogao bi se izvući zaključak da ovim zakonom priznajemo secesiju, što nije tačno, pa da i tako na prostoru KiM, ne samo tamo, već i širom sveta postoje srpske zadužbine, a iz toga proizilazi i drugi problem, a to je zakonsko uređenje zadužbinarstva srpskih zadužbina u inostranstvu.
U članu 3. Predloga zakona navedeni su ciljevi zadužbine i fondacije i oni su sveobuhvatni, ali smatram da je u ciljeve trebalo uneti i promovisanje verskih zajednica i drugih još tekovina. Te ciljeve je trebalo proširiti i mislim da se to može učiniti.
Jedan od osnovnih problem je svakako uloga osnivača u upravljanju radom i troškovima koji se čine na njihovoj imovini kojom je osnovana zadužbina i to može dovesti da se naruše ciljevi zadužbinara ili osnivača fondacije. Osnivanje fondacije bez sredstava, sa mogućnošću da ih dobiju konkursom iz budžeta ne bi trebalo, po našem mišljenju, smatrati fondacijom, već je to stvar nevladinih organizacija koje na osnovu programa mogu dobiti sredstva iz budžeta za realizaciju određenih ciljeva.
Sledeće, Predlogom zakona nije predviđen državni organ koji bi se starao o razvoju zadužbinarstva i zaštiti imovine osnivača u duhu osnivačkih ciljeva. To je naročito važno za zadužbine i fondacije čiji osnivači nisu živi, Predlog zakona ovo prepušta, bez ikakvih ograničenja, grupama građana koje se tog posla prihvate, tako da ne postoji garancija da će se amanet zadužbinara poštovati.
Osnivačkim aktom upravljači dobijaju pravo da menjaju ciljeve koje je zadužbinar postavio kada se opredelio da svoju imovinu posveti zadužbinarstvu, što može negativno delovati na potencijalne zadužbinare.
Posebno želim naglasiti da je PUPS od Asocijacije zadužbina, fondacija i fondova Srbije dobio, a verujem da su i ostale poslaničke grupe dobile pismo, u kojem izražavaju nezadovoljstvo na Predlog zakona o zadužbinarstvu i fondacijama. Bez obzira na neophodnost promena, odnosno da se ova oblast prilagodi nastavnim, društveno-političkim, ekonomskim promenama, oni smatraju da predloženim zakonom ovu oblast valjano ne uređuje.
Osnovni je problem što u izradi ovog zakona nisu dovoljno konsultovani, a na njihove argumentovane primedbe i predloge nije bilo odgovora od strane predlagača. Deo iznetih primedbi od strane Asocijacije zadužbina, fondacija i fondova Srbije se poklapa sa stavovima PUPS koje sam izneo i smatram bitnim istaći da oni insistiraju na većoj ulozi države i da Ministarstvo kulture ne bi moglo biti jedina nadležna institucija za zadužbinarstvo i fondacije, jer se zadužbinarstvo i fondacije ne osnivaju samo za oblast kulture. Pored kulture, zadužbinarstvo i fondacije se osnivaju u domenu zdravstva, prosvete, socijalnog staranja, nauke, religije, vojske itd.
Sledeća značajna primedba o kojoj bi trebalo razmisliti odnosi se na pitanje odgovornosti zadužbine koja odgovara svojom imovinom za propuste u radu. Smatraju da zadužbina ne sme da padne u hipoteku ili da bude novčano kažnjena za neki prekršaj, već tu odgovornost moraju da snose lica koja su takvu situaciju stvorila. Takođe smatraju da upravni odbor ima velika ovlašćenja koja eliminišu osnivača, a on je svojim aktom rekao šta se mora poštovati posle smrti zadužbinara.
U Predlogu zakona osnivač ne može da upravlja zadužbinom ni kada je živ, član 36, već to upravljanje vrši lice ili grupa građana, a ne zna se ko ta lica postavlja, pa se može zaključiti da je sudbina zadužbine ili fondacija stavljena u ruke grupe građana koji prihvate da taj posao rade, itd.
Iz pisma se vidi da je oko 80 članova Asocijacije zadužbina, fondacija i fondova nezadovoljno predlogom teksta zakona, navode da isti slučaj sa zadužbinama beogradskog univerziteta, Matice srpske, Pravoslavne crkve, Nikole Spasića, Vukovom zadužbinom, Andrićevom, Sime Igumana i ostalih.
PUPS smatra da je nadležno Ministarstvo moralo naći zajednički jezik sa Asocijacijom zadužbina, čime bi se izbegli brojni nesporazumi, a zakon bi bio svakako potpuniji i bolji, i bolje bi se određena pitanja rešila.
Da bi ovaj zakon dobio skupštinsku većinu i PUPS će ga podržati ga, ali predlažemo da se predloženim amandmanima maksimalno moguće zakon poboljša i razreši određene nejasnoće i problemi. PUPS podržava amandmane koje podneo SPS i JS, ali će podržati i ostale koji doprinose da se ovaj zakon što bolje uredi.

Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, Predlog odluke o usvajanju Godišnjeg plana upotrebe Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama u 2010. godini, kao i Predlog odluku o učešću pripadnika Vojske Srbije u multinacionalnim operacijama u 2010. godini PUPS podržava. U danu za glasanje glasaćemo za ove odluke.

Ono što posebno utiče na naš stav jeste da su odluke u skladu sa Ustavom i Zakonom o upotrebi Vojske Srbije i što se radi o mirovnim operacijama u sastavu snaga UN. Ovim se nastavlja i tradicija učešća naših oružanih snaga u mirovnim operacijama u sastavu UN i što je veoma bitno, skoro na svim lokacijama, izuzev na jednoj, situacija je stabilna bez elemenata ugrožavanja bezbednosti angažovanih snaga, ali i tamo gde ima određenih problema, nema elemenata ugrožavanja života naših pripadnika koji će biti angažovani u mirovnim operacijama. To su dodatni razlozi zbog kojih ćemo podržati ove odluke i da ne bih dužio, u celosti podržavamo data obrazloženja i što je rekao ministar odbrane i obrazloženje koje je dato uz predlog odluka, ovim bih i završio, uz još jednu konstataciju da ćemo glasati za ove odluke. Hvala lepo.

 

Poštovana predsedavajuća, poštovane kolege nisam mislio da diskutujem po ovom amandmanu, ali s obzirom na ukupnu diskusiju koja je vođena, želim ipak par reči da kažem.
Tačno je da se zemlja nalazi u teškoj ekonomskoj situaciji, da tu sudbinu treba na neki način podeliti na sve građane. Međutim, ovde, što je po meni veoma ružno, sva energija se usmerila prema, od pojedinaca, penzionerima, okrivljujući ih da su oni krivi za stanje u zemlji, da su oni krivi za inflaciju, za nezaposlenost, za stagnaciju rasta proizvodnje i tako dalje.
Mislim da bi bilo bolje, ako već hoćemo o tome da raspravljamo, videti kako to na drugi način razrešiti, pre svega sigurno je rešenje i jedino je rešenje porast zapošljavanja, jačanje proizvodnje, jačanje ekonomije u zemlji i tako dalje.
Predloženi amandman koji je dat direktno je usmeren prema najugroženijim kategorijama penzionera. Znači suština, da li je to svesno ili nesvesno, ili da li se to vidi ili ne, ali jednim primerom neko ko želi da pokaže, da uzmemo pretpostavku čovek koji ima 20 godina radnog staža ili 25, znači po ovome bi mu trebalo do 50 godina, do 45 godina mu fali još 25, znači treba praktično da mu se po ovome, po 1% za svaku godinu, prepolovi penzija.
Po pravilu to su ljudi, baš oni koji nemaju pun radni staž i njima bi bila prepolovljena ili 30-40% smanjena penzija. Ne mogu da se otmem utisku.
Kroz istoriju je bilo mnogo sličnih situacija, ali ću vas podsetiti, meni je žao što nemam taj list ovde kod sebe, bio sam ga poneo sa sobom, ali pomalo to liči na pokušaj da se preko leđa određenih kategorija penzionera razreši ceo problem.
U Nemačkoj za vreme ekonomske krize tridesetih godina u jednim novinama izašla je slika jedne starice iznad koje je pisalo 80.000 maraka, a ispod toga se obraćaju građanima – građani, opredelite se hoćete li da ova starica ovu zemlju košta 80.000 maraka ili da tih 80.000 maraka usmerimo u proizvodnju. Neću dalje da komentarišem. Kakva je to poruka?
Ne verujem da su predlagači imali to u vidu, ali se ne može oteti utisak kada sve čovek ovo sluša da pomalo i na to ne liči. Zato vas molim da budemo korektni, da ih uvažavamo, nisu penzioneri egoisti i da ne podržavaju sve druge mere.
Sigurno da se zalažemo i želimo dobro ovoj zemlji. Želimo da ona bude bogata. Želimo da ona nema nikakvih problema, da nam sva deca imaju ista prava, da se mogu školovati, da nam ne idu u inostranstvo.
Da ne propagiramo da je tamo med i mleko, nego da taj med i mleko potraže ovde, na svojoj grudi, a ne u inostranstvu. Da bi do toga došli sigurno, s obzirom na celu situaciju, moramo proći i kroz ovu krizu, ali je možemo samo rešavati ako budemo svi zajednički radili da se problemi reše za dobrobit ovog naroda.

Hvala vam lepo.
Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo, koristim član 101, imam repliku na izlaganje poslanika LDP i, pre nego što nešto kažem, želim da im zahvalim na načinu kako oni gledaju na status penzionera. To je nama najbolja reklama. To je jedno.
Drugo, omču koju drže penzioneri u ovom parlamentu, da li to znači da treba staviti omču i penzionerima oko vrata. Šta treba uraditi sa penzionerima da oni ne bi bili smetnja ovom društvu, da li ih treba pobiti ili ih dovesti na ivicu gladi i egzistencije? Iovako mnogi od njih jedva žive. Ne mogu da prihvatim činjenicu, nije tačno da ovih pet poslanika ucenjuju ovaj parlament i vladajuću koaliciju.
U krajnjem slučaju ako hoćemo da budemo najmanje korektni, radi se o koaliciji SPS - PUPS – JS, onda to cela koalicija drži omču u ovom parlamentu. Takav pristup koji zastupa gospoda najblaže rečeno nije korektno.
Bilo bi dobro kada bi se oni sami odrekli nekih svojih privilegija. Ne stide se to da koriste, ali zato umeju da kritikuju one koji su, u krajnjem slučaju, sve što je imalo ovo društvo stvorili i zasluženo stekli svoju penziju, koja je onakva kakva jeste. Mnogi od tih penzionera izdržavaju ne samo svoju decu nego i unučad. Pa, i tu mogućnost treba da im uzmete?
Znamo mi da je ovo teret društvu, ali su penzioneri za to najmanje krivi. Pošto oni ne priznaju stečena prava, iz njihove diskusije se vidi da se ta stečena prava ne uvažavaju, njima smetaju penzioneri i treba ih na neki način skloniti i sa političke scene i uopšte iz života ovog društva.
Prema tome, molim vas, i zato sam još jedanput zahvalan na vašoj diskusiji, to je izuzetna propaganda, poručujem penzionerima – e, kakva ih sudbina čeka ako vi dođete na vlast.

Gospodine predsedavajući, molio bih vas, ako je moguće, da one amandmane koje je Vlada prihvatila ipak naznačite. Ne javljam se zbog njih, da ne bi bilo..., konkretno, prethodni amandman, to nije prihvatio Odbor za bezbednost.
Ovaj amandman na član 82, moram povezati sa članom 85. jer su i vezani. Problem je tumačenja pojma radne i materijalne obaveze. Predložio sam da se izbriše ovaj stav 2 (pročitaću ga) koji glasi: ''Organi jedinica lokalne samouprave odgovorni su da obezbede neposredno zadovoljenje potreba građana u vanrednom ili ratnom stanju'' i tako dalje.
Šta su potrebe građena? To su valjda hrana, voda, zdravstvo, školovanje itd. Govorimo o širokom pojmu građana, a ne o onima koji podležu radnoj obavezi. Postavlja se pitanje da li je uopšte i mesto u ovom stavu, jer gde je onda tu pokrajina, gde je država itd? Prihvatio sam da to ostane u istoj definiciji i da se prebaci u Glavu V, odnosno bolje rečeno u Glavu IV, pošto je ovde štamparska greška, pod pojmom materijalna obaveza.
Smatram da je logično da ona ima tamo mesto, iako je i to diskutabilno, jer tamo se govori o Vojsci, pa je i tu problematično, ali ako već hoćemo da definišemo ovaj pojam, onda je za mene sasvim logično da se ovaj stav prebaci pod pojam ili pod poglavlje ''materijalna obaveza''.

Podneo sam amandman u smislu proširenja prava na pozivanje na obuku. Bolje da pročitam: ''Odluku za pozivanje i kontrolu jedinica radne obaveze u miru donosi ministar odbrane.'' To tako piše. Dodao sam – u slučaju vanrednog ili ratnog stanja sve komande jedinice Vojske Srbije do ranga bataljona, u svojim zonama odgovornosti, u skladu sa planovima upotrebe.
Mogu da uvažim da se amandman ne prihvata od strane Vlade, a ono što ne mogu da prihvatim jeste obrazloženje u kojem je iskazano nepoverenje prema Vojsci. Govorim o tome da se neprihvatanjem ovog amandmana sprečava zloupotreba od strane komandi jedinica i ustanova. To mi je neprihvatljivo.

Već sam preko amandmana na član 82. i ovaj amandman obrazložio. Ovde se radi o štamparskoj grešci. Jedino bih zamolio ministra da stvarno pogleda moje obrazloženje koje sam dao – da se stav iz člana 82. prebaci u član 95. i to je jedino što bih hteo da dodam sada, (pošto ministar nije bio tu, a nije ni sada).

Ovde nije sporan sam tekst nego je sporno kako ga realizovati – ko je taj ko će da odredi ili da definiše koje se stvari iz popisa ne mogu raspoređivati u odnosu na ova lica koja su ovde navedena.
Ne postoje kriterijumi, ostaje slobodna volja – procena onoga ko to utvrđuje. Da ne bi bilo zloupotrebe, predložio sam da se ova dva stava brišu.
Mislim da niko normalan neće tražiti neku stvar od lica koje je invalid. Prema tome, mislim da je to suvišno, ali mislim da može biti zloupotrebe u ova dva stava.