Takođe kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe.
Govoriću o ovom amandmanu, odnosno o njegovoj ideji. Ideja kolege poslanika je bila da se na izvestan način ojača borba protiv nezaposlenosti. Oni su to predložili na jedan način, tako što će se više novca u budžetu izdvojiti za Nacionalnu službu za zapošljavanje.
Mislimo da ta služba do sada nije dala neke rezultate, zato što nije moguće da jedna državna institucija, tj. budžetska, uradi nešto što je posao cele države, upravo iz razloga što ni u ovom predlogu ne vidimo te ukupne mere koje država mora da preuzme.
Za nas je ceo ovaj rebalans, u krajnjoj liniji, neprihvatljiv. Ne vidimo da ga je moguće prometi bilo kakvim amandmanima.
Moram da kažem da i, pored ovog predloženog rešenja, ono nimalo ne bi ublažilo izvesnu vrstu, kako bih rekao, a pokušavao sam da nađem neku drugu reč, ali nisam uspeo, kako je ovaj predlog u stvari nepravedan, predlog celog rebalansa. On se zasniva na jednom traženju od strane države žrtvi od građana. Ta žrtva se ogleda u podizanju PDV-a. To je nešto što će svaki građanin ove države dnevno, po nekoliko puta, ili desetina puta osetiti u svom životu.
S druge strane, naša država nije ni ovaj put nije pokazala nikakvu spremnost da nešto žrtvuje od svoje ugodnosti, konformiteta ili navika koja u ovoj zemlji postoji desetinama godina. Tako ću reći.
Bez obzira i na ovaj amandman, čak i da ga je Vlada prihvatila, ta sistemska bolest bi ostala. Moram da kažem da ono što smo očekivali nakon te silne kampanje oko toga da dolazi novi rebalans i novi pristup, nije samo jedan set mera koji pomaže delu naše privrede, koji je, manje ili više, nesporno takav. Očekivali smo. I, naravno, da nismo očekivali da Vlada koja po svojim rečima postoji 50 ili 60 dana, da da konkretna i krajnja rešenja.
Stvarno smo očekivali da Vlada bar da jasno obećanje da će krenuti u strukturne reforme onoga što i jesu najveći problemi našeg budžeta i naše države. Jedna stvar je naravno ta stvar oko koje se stalno sporimo i trenutno i predsedavajući i mi nekoliko godina unazad. To je penzioni fond.
Da li i ova Vlada ima nameru da nam obećava kao prethodna, koja svaki put kada je budžet ili rebalans bio na dnevnom redu, je obećavala da – evo samo što nije krenula reforma PIO fonda, organizujemo se krećemo, radimo nešto, evo prođe pun mandat od reforme nije ostalo ništa osim što su neki ljudi možda negde viđali i nešto radili uglavnom uzalud.
Sada postavljam pitanje, bez obzira na povećanje sredstava koje kolege predlažu za Službu za zapošljavanje, da li će Vlada predvideti i do kada, da li možemo konkretno da čujemo neko vreme, neko mesto, kada će se krenuti u reformu PIO fonda?
Druga tema, to su subvencije tzv. javnim preduzećima ili svim preduzećima koja možemo tako nazvati u najširem mogućem obliku. Dakle mislim na svih 700 koje u ovom trenutku postoje. Kakav je plan Vlade? Da li je plan da se i dalje daju subvencije dok ne istrošimo sve što imamo, dok ne prodamo? Ministar je najavio da će država čak prodavati svoju imovinu da pokrila deficit Da li je plan da sve što imamo damo, a da se tamo ništa ne promeni? Zato smo insistirali na tom programu ili procesu departizacije, profesionalizacije javnog sektora.
Ne bih da citiram jedan neformalni susret sa ministrom, pre neki dan, ispred Skupštine kada smo se sreli i opet prodiskutovali i naravno da je to uvek namera, ali vas pitamo šta je sada urađeno? Prvo imenovanja ne ulivaju poverenje, ako se preduzeća javno podele prema partijskim, prema koalicionim sporazumima. Nije tema tu sposobnost čoveka da upravlja nečim. Tema je zato što je onda to predmet svake vrste političke trgovine među strankama vlasti. Što znači u našem konkretnom slučaju, bili smo svedoci prethodne Vlade, da je nemoguće sprovesti reformu i u jednom javnom preduzeću.
Kao opozicija smo morali da upozorimo na to da je bivši premijer ovde kritikovao železnicu koja nije reformisana u protekle četiri godine. Direktor železnice je bio visoki funkcioner njegove stranke. Podsetiću, možda je i još, ne znam da li je promenjen, ali u takvoj podeli karata naravno da nije moguće da se reformišu ta preduzeća i naravno da je problem ako država nema u budžetu pare za njihovu dvanaestu platu. Ne rade oni za Vladu Srbije, oni rade za nekakvu firmu i mi razumemo da u nekom trenutku možda toj firmi ide loše, ali mi pitamo i vas dokle će moći da ide loše? Šta je plan da se ta katastrofa zaustavi? Rekao sam jednom. Neću da budem nepravedan prema železnici. To se odnosi na sva javna preduzeća.
(Predsedavajući: Gospodine Andriću, molim vas i vi se vratite na amandman, sada nisu javna preduzeća.)
Znam da nije tema ništa što ne prija uhu vladajuće većine.
(Predsedavajući: Znam, ali ako ćemo tako…)
Nažalost, to je generator nezaposlenosti i mislim da se ne rešava taj problem ovim amandmanom. Upravo objašnjavam šta je naš predlog i kako da se to reši. To možda vama ne prija, ali šta da radim, tako je.
Potpuni i u ovom trenutku, ne znam da li će tako biti, nedostatak plana. Kada smo pitali - zašto nema ostalih članova vladajuće koalicije? Nije se radilo o našoj želji da ovde gledamo Dačića ili Vučića. To manje ili više ne bi trebalo da bude tema. S obzirom da je ministar vrlo jasno govorio u nekim trenucima da će dolaziti do reforme ovih sistema o kojima sam postavio pitanje. Predstavnici te dve druge ili nisu ništa rekli ili su rekli nešto potpuno suprotno od toga. U tome mi vidimo dilemu u namerama vladajuće koalicije. Dilemu koja je morala da bude rešena ovde, a ne da se nadgovornjavamo oko toga da li je tema, da li neki šef poslaničke grupe ima pravo da priča o ovome ili onome. Ima pravo da priča 15 minuta. Tih 15 minuta mi pričamo o zakonu. Ne pričamo ni o kome lično.
Takođe, da se vratimo na rebalans, pitanje Vojvodine. To je pitanje – kako je moguće da Vlada donese odluku, neću govoriti o ciframa, to će moja koleginica Judita Popović, kada taj amandman bude stigao na red, da u ovakvoj situaciji u kojoj je politička situacija apsolutno u Vojvodini zagrejana. Ustavni sud je poništio neke nadležnosti. Bili smo svedoci političkog rata oko glavnog grada Vojvodine – Novog Sada i vi sada donosite predlog po kome će ovi prihodi, koje država nije ili je uvek sa zakašnjenjem ili uz ne znam kakve lomove isplaćivala, dodatno biti smanjeni.
Jasno je da će to izazvati političku krizu ili je bar produbiti u AP. Ništa drugo što se odvija oko ove rasprave nije nas uverilo da postoji iole ozbiljniji plan. To da li ćete se snaći i pokriti ovaj deficit pozajmicom od Rusije, to ne bi smelo da bude tema. Ako je već tema, vi ste ministre govorili o istini, ajde onda o istini i da govorimo, zašto taj novac nije pronađen od Svetske banke i MMF, odnosno šta je to što oni traže da bi nam dali novac? Kada o tome govorimo možemo imati suprotstavljene političke stavove, ali onda recite šta traži ruska strana da bi nam dala novac. Da li traži da se ne promenimo, da sve ostane isto ovako kako je? Da li je to onda naš interes? Ili je naš interes da ako već tražimo od građana da podnesu žrtvu povećanja cena zbog povećanja poreza na dodatu vrednost, da li je onda interes svakoga od nas, ali i Vlade Srbije, da je ovde došla sa jasnim planom na čemu će to država uštedeti?
Što se tiče krize, koja se takođe pominje u ovom amandmanu, moj utisak je da svako ko brine o sebi ili o porodici kada dođe trenutak krize nekako podvuče neku vrstu crte, stane, skupi se, preračuna i vidi šta može, a šta ne može. Po mom mišljenju i po mišljenju naše poslaničke grupe naša država se nije tako ponela. Našla je krivca. Ona se nalazi u nekoliko ljudi iz DS, čije će glave biti svaki dan na naslovnim stranama novina, da su pokrali ovo i ono, već su i osuđeni i oterani. Videćemo da li će od toga biti nešto u budućnosti. Dalje od krivca nismo otišli.
Da li se danas država racionalnije ponaša nego u vreme tih istih ljudi? Ne. Konstatovano je, to bi moglo da se nazove pozitivnim korakom, da imamo problem, ali mi taj problem nismo krenuli da rešimo. Rekli smo pošto ne možemo da pozajmimo novac rešavajući taj problem, jer nema spremnosti u Vladi za dogovor sa MMF i ostalim institucijama, ne vaše, nego u Vladi, onda ćemo pozajmiti novac od nekoga čiji to nije interes, ali i te će zemlje nestati. One će doći da naplate svoje interese.
Moje pitanje – šta je taj sledeći korak? Mogu ovo da pojednostavim, mislim da nikakav dodatni novac nikakvoj vladinoj agenciji ili bilo kom Vladinom organu u ovom trenutku ne sme da se da dok ne vidimo konkretne planove za uštede na svemu što država danas radi. Postaviću vam pitanje koje nama postavljaju građani, vi razmislite o tom odgovoru, da li je država u ovom trenutku odustala da radi nešto za šta svi mi smatramo da nije neophodno u ovom trenutku? Tvrdim vam da samo u zaustavljanju takvih radnji možemo naći rešenje za mnoge stvari. Da bi se to desilo moramo da imamo politički konsenzus oko toga. Zbog toga su naše zamerke išle u tom pravcu da vi niste konsultovali oko izrade budžeta bilo koju drugu poslaničku grupu ili su ovo konsultacije. Ovde smo, manje ili više, vidi se, svi u nekakvim rovovima.
Kažem vam – konkretni planovi je ono što očekujemo od vas. Verujem da vi znate da sastavite budžet, da pošaljete dopise ministarstvima, oni da vam vrate, a onda da se svađate sa svakim ministarstvom, da ne date toliko koliko traže i to je sve u redu. Verovatno ćete, pošto ste energičniji, ako ništa drugo, biti efikasniji od bivšeg ministra finansija.
Ono što nas zanima, to je da, ako se traži od nas da podržimo to da građani daju novac Vladi, a Vlada da ga da PIO fondu, Fondu za zdravstvo, železnicama, gubitašima, tražimo od vas da uvedete pravilo kontrole parlamenta nad tim na šta oni novac troše i jasne planove kako će i kada iz te krize izaći.
Bez toga, nikakav amandman pojedinačno, nikakva rasprava u Skupštini nema smisla, jer mi ne govorimo o istoj ravni, o istim stvarima. Ne verujem da postoji i jedan živ čovek koji može toliko stranih firmi da dovede u bilo koju zemlju, da bi rešio problem nezaposlenosti. Mislim da mora da postoji sistemsko rešenje i da ono mora da ima podršku svih. Nikada niko nije pokušao iskreno da dobije podršku u parlamentu za predlog. Mi nikada predlog nismo ni videli. Zbog toga je i naše opiranje ovim merama o kojima smo pričali do malopre. One su pojedinačne i izolovane, ali problemi naših preduzetnika nisu takse, ili su jedan od manjih problema, i svaka čast što ih oslobađate dela toga, ali problemi naših preduzetnika su ogromni. Oni niti imaju kome da prodaju nešto, niti imaju od koga da naplate. Duguju im od države do velikih, koji ih maltretiraju, svi im duguju i nemaju kome da se obrate u ovome u čemu nema nikakvog sistema. Sigurno će im biti lakše da prežive još par meseci bez tih taksi, ali je kraj neminovno blizu, jer ova zemlja nema budućnost koja ne zavisi od toga na kakav je način budžet napisan, nego koja je perspektiva ovog društva kome svi pripadamo.
Da ne budem nekulturan, dozvolite da budem prvi poslanik koji će ministru čestitati na novim kolima. Videli smo juče da ste ih kupili. Svaka čast na tome.
Jedna mala sugestija na kraju. Video sam vas juče na vaterpolo klubu "Radničkog", kao navijač "Partizana" želim vam da se radujete kao što se "Radnički" radovao prošle godine u košarci. Hvala.