Žao mi je što je ministar otišao. Pretpostavljam da je imao neke druge obaveze, velike ili male, ali dobro.
Ono što na početku moram da zamerim, to je stvar kada se priča o ekonomiji, da je teško oteti se utisku da je ekonomija i kod nas na određeni način partijski parcelisana. Evo, sada kada se raspravlja o ovom zakonu, prvo jedan ministar iz G17 Plus, sad drugi, predsedavajući, šef poslaničke grupe koji govori u korist zakona govori sa više žara od trenutnog ministra, s obzirom da je i predsednik stranke i sve to ostavlja jedan loš ukus te predizborne kampanje, krajnje neukusne. Ali, šta da radimo? Takva je zemlja u kojoj živimo.
Mnogo toga je već rečeno. Ne bih se zadržavao na tim stvarima za koje mislim da su manje važne. I dalje verujem, bez obzira što se politički ne slažemo, a i ekonomski, da su verovatno predstavnici Vlade u ovim pregovorima pokušali da ostvare najbolje moguće uslove za zemlju, tako da sada diskutovati o nekim stvarima koje u krajnjem slučaju ne možemo ni da promenimo sadržajima ovih ugovora, nije važno više.
Mislim da je ovo prilika da popričamo o nečemu o čemu teško pričamo, osim kada se radi o zaduživanju, a to je o ekonomskoj politici zemlje. Mislim da ste trebali odmah da stavite danas na dnevni red i tačku zaduživanja od sedam ili osam milijardi dinara koje ćete napraviti usvajanjem zakona danas u 10,00 sati, pa smo mogli da diskutujemo i o tome, a ne da se nalazimo u septembru ili oktobru kada ćemo da punimo rupu u budžetu koju ste uspešno napravili danas, glasajući za ovaj zakon u 10,00 sati.
Ono što je jasno iz govora predstavnika, moram na to da se osvrnem, pa ću govoriti o zakonima od predstavnika vladajućih stranaka, to je da svi manje ili više imaju nekakav odnos opozicioni prema ekonomskoj politici Vlade. Mi smo slušali malo pre jednog poslanika koji je u vladajućim većinama od kada postoji višestranačje u Srbiji, sa jednim kratkim periodom, koji sa takvim žarom i opozicionom energijom govori o ekonomskoj politici Vlade, konkretno ulaganjem u jedan region u Srbiji, kao da i sam nije saučesnik u svemu tome, 11 godina, hvala kolega Krasiću. Prosto, to na prvi pogled izgleda neukusno, nekulturno. Mi smo na to uložili neku žalbu, ali to suštinski pokazuje šta čak i vladajuća većina misli o ekonomskoj politici koju vodi, bez obzira iz koje stranke potiču, osim što su neke stranke disciplinovanije od drugih.
Dakle, mi imamo dve grupe danas predloga za zaduživanje. Isto ću se kao i prethodnici iz opozicije složiti da je važan ovaj prvi deo koji se odnosi na mogućnost da mala i srednja preduzeća pokrenu ili obnove svoju proizvodnju, kako god hoćete, da se zaduže pod nekim uslovima koji su ljudskiji od onih koji im se trenutno nude.
Žao mi je što je otišao ministar zato što mislim da je ključno pitanje pod kojim će na kraju uslovima oni, mala i srednja preduzeća, moći da dobiju te kredite, a da ih koriste. Tu nije reč samo o kamati. On je rekao u svom obrazloženju zakona kakva se otprilike kamata očekuje, ali ono što nas zanima, to su i uslovi pod kojima će preduzeća, mala i srednja naročito, moći da uzmu te kredite i način na koji će moći da ih potroše i ulože u svoj razvoj, rast ili prosto održanje.
Mislim da je danas situacija u Srbiji takva da ako ste malo ili srednje preduzeće, jedino je moguće da dobijete kredite u slučaju da vam ne treba. Kada ispunite sve preduslove banke koje banke komercijalne postavljaju pred vas, da biste kredit dobili, to samo znači da vam ni jednog trenutka nije ni bio potreban. Takvi su preduslovi koji vladaju kod nas.
Meni je žao što tu ne može nikada da dođe do ozbiljne rasprave o ekonomskoj politici koja se tiče malih i srednjih preduzeća. Mi smo kao poslanička grupa LDP insistirali na takvom jednom razgovoru, ali on u Skupštini Srbiji prosto se nikada nije poveo. Razlog za to je vrlo jednostavan i rekao ga je malopre bivši ministar Dinkić, da preko milion ljudi radi u malim i srednjim preduzećima u Srbiji. To je više od stotina Fijata, stotina Jura, Benetona, o čemu god se ovde govorilo. To je pokretačka snaga ove zemlje, ne ove, to je pokretačka snaga svake zemlje.
Pitanje nezaposlenosti se ne može rešiti velikim državnim projektima, to je zabluda od koje su sve civilizovane zemlje odustale odavno. Ono se može rešiti samo omogućavanjem rada normalnih uslova poslovanja i nesputavanjem prirodne ljudske inicijative svakog čoveka da se o sebi brine, tako što mu država neće otežavati taj rad ni na jedan način, osim onog koji je preko neophodan, a tiče se nekakvog poštovanja nekakvih osnovnih pravila.
Ako pogledamo, to je način na koji Vlada razmišlja. On je jasan. Dakle, 250 miliona evra, možemo to banalizovati, koje je država obezbedila za milion zaposlenih na istoj sednici i 500 miliona evra za hiljadu i nešto zaposlenih koji će uz najbolje ispunjenje svih želja moći da doguraju do 2600 zaposlenih. Znači, više od duple sume novca za 2600 ljudi u odnosu na milion ljudi koji rade sa druge strane. To zvuči banalno, ali mislim da Fijat, ako bi ostvario sve snove ministra bivšeg Dinkića i prodao sledeće godine u Evropi 200 hiljada vozila i kada bi svi proizvođači komponenti došli u okolinu Kragujevca ili u Skupštinu grada Kragujevca i tu počeli da rade, neće imati nikada više od pet ili šest hiljada ljudi koji su povezani svojim poslom vezanim za Fijat.
Sve drugo bi bilo potpuno neefikasno, neracionalno a koliko je nama poznato ni jedna strana kompanija ne bi na takav način poslovala.
Dakle, "Fijat" je došao ovde iz nekoliko razloga. Jedan je svakako koji niko ne pominje, a to je da je "Fijat" već bio ovde. Znači, u to vreme mnogi od nas nisu, ako se ne varam ni bili rođeni, a neki su bili vrlo mladi, tako da nije sada, kada je nastao G 17 tada i "Fijat" došao u Srbiju i prosto nije ta situacija, moramo biti realni. Neko prethodno iskustvo je njih vezivalo ovde i to je bio osnovni razlog za počinjanje razgovora.
Mi smo vas podržali u tome i nema nikakvih problema niti mi imamo dilemo oko toga da li je dobro što je "Fijat" u Srbiji ili nije. Dobro je iz hiljadu razloga, iz hiljadu razloga. Međutim, to ne oslobađa nikoga odgovornosti za novac koji država troši na tom projektu. To da neki sveti cilj opravdava sredstva ne važi u ovom našem poslu. Možda važi u nekim drugim, ali mi smo živeli u vreme 90-ih kada su neki sveti ciljevi bili opravdanje za sve i za svakakvo ponašanje, pa se na kraju ispostavi da ukoliko ne stvarate normalan sistem, naročito ekonomski, onakav kakav je poznat u civilizovanom svetu i ne pratite na svim poljima ekonomiju i privredu da džaba i taj jedan dovođenje "Fijata" koji je možda i zavisilo od lične energije jednog ili dvoje ljudi u Vladi. Ukoliko ceo sistem se ne razvija u tom pravcu, sve ovo što mi radimo je džaba i ovo neće biti garancija nego dugovi.
Naše primedbe mogu da idu u nekoliko pravaca. Jedna je taj plan proizvodnje vozila, koji se ovde servira kao da je to nekakav plan u nekom smislu, da li je ta fabrika sposobna, da li će biti sposobna da proizvede toliko vozila. To nas ne treba da zanima. Nas treba da zanima ozbiljna procena, ako već ulažemo novac u to ili se od nas traži da to podržimo, koliko će ta fabrika biti sposobna da proda tih vozila. Da li je cifra od 200 hiljada prodatih vozila u EU sledeće godine za vozilo koje ne postoji realna, mislim da nije, ali vi možete da imate drugo mišljenje oko toga, možemo da se prepiremo. Ali, praviti svoje optimalne želje, procene i nastupati u parlamentu od koga se traži još garancija za 200 miliona prosto nije racionalno i ne bi trebalo da bude manir ozbiljnog ponašanje odgovornih političara u Srbiji.
To je neki plan. Mi možemo da pomognemo na razne načine da se taj plan ostvari ili da se desi. Ali, to je samo plan. Suština je ono što će se desiti ili što se desilo do sada. Do sada mi znamo da je zbog krize čitav taj projekat u jednom velikom zakašnjenju ako se ne varam. Bilo je na početku dilema. Taj projekat je bio i uzdrman. Bilo je pitanje da li će se realizovati ili ne. Dobro je da će se na kraju realizovati. Dobro je i za vas što će taj prvi kompakt automobil, onu drugu reč na engleskom ne umem da izgovorim, neki spešel li ili nešto. Da će se taj automobil napraviti pre početka izborne kampanje, opet ćete moći da se vozite u koloni, kao sa onim "Fićama" u aprilu prošle godine i to je sve dobro. Ali ne treba da ulazimo, niti da stavljamo državu u nekakav preveliki dug zbog toga, niti treba da sve svoje snage usmerimo na tu jednu stvar, i da onda ako te stvari ne bude bilo, da konstatujemo kolaps i da izbegavamo svoju političku odgovornost za to.
Mi mislimo da su mnogo važnije dve tačke, ove prve dve, po našem redosledu. To su krediti za mala i srednja preduzeća. Možemo samo da žalimo da činjenicom da i taj kredit nije dovoljno velik i možemo da žalimo za činjenicom da je prosto nuđenje rešenja koje Vlada nudi na problem,funkcionisanje u ekonomskom životu naše zemlje vrlo površno.
Ministar ili bivši ministar Dinkić, svejedno, govorio je, pošto je ona dao politički nekakav okvir ovo o čemu razgovaramo, pa moramo sa njim da polemišemo, dao je primer Slovačke u kojoj je napravljena izvozna prijava.
Ne smeta mi žamor, ali stvarno muzika.
(Predsedavajući: Molim vas da ugasite mobilne telefone, to je bar mala mera pristojnosti. Izvinite gospodine Andriću.)
Ministar je dao nekakav politički okvir poredeći Srbiju sa Slovačkom. Na žalost, mislim da je jednim delom i u pravu. Naravno da je to tačno što je rekao za Slovačku, ali je zanemario čitav niz poteza koja su se takođe dešavali u Slovačkoj. Dakle, mi sada možemo da diskutujemo o svemu što je on rekao , ali prosto tamo je da kažem sve bilo nekako drugačije. Reč je bilo o stabilnoj zemlji koja ide vrlo jasno i brzo evropskim putem, koja je postala članica NATO, time je potvrdila svoju političku stabilnost, ekonomsku stabilnost, kreditnu stabilnost, ona se ponaša, vlast u Slovačkoj iz tih godina o kojima priča ministar Dinkić je diametralno suprotno se ponaša od onog kako se danas naša vlast ponaša. I pored te želje da podržimo takve ideje. Naša je obaveza da ukažemo i na druge stvari koje fale.
Dakle, pre svega fale u procesu evropskih integracija. Ministar spoljnih poslova 2006. godine i 2007. godine nije objašnjavao Slovenačkoj zemlji kako nema šta da traži u NATO u EU i kako treba da traži svoj drugi put, kao što to nama objašnjava nama naš ministar Spoljnih poslova i to svaki dan, kako postoji zamor materijala u EU, kako nas oni u stvari neće.
Dakle, od tog simboličnog primera, pošto ne mislim da je predsednik Udruženja teniskih profesionalaca važna ličnost u našoj politici, ali prosto on se nalazi na mestu Ministra spoljnih poslova, čak vidim da se i on bavi ekonomijom, kako se kaže to je sada popularno, da se o tome nešto smatra. Ali prosto čitav jedan okvir tome fali. Mislim da je vrlo jasno i kada razgovarate a vidim da razgovarate, vidim ministre iz G17 plus na televiziji, da se kreću među građanima ove zemlje.
Jasno je šta su osnovni problemi naše privrede. Jedan deo je svakako nedostatak sredstava za nastavak, pokretanje, proširenje proizvodnje kako god hoćete ili svoje osnovne delatnosti, ali drugi je nelikvidnost koja na svom početku ima državu. Mi ne možemo da dobijemo odgovor na pitanje koliko država duguje domaćoj privredi. Odgovor na to pitanje ne možemo da dobijemo. Da li je to dvesta miliona evra, trista milion evra, koliko je to dinara, kad je taj dug nastao, ko je odgovaran itd.
Možemo da vam damo jednu sugestiju. Važnije možda od svega ovoga je da utvrdite kako je taj dug nastao i kako će taj dug da se reši. Mi razumemo da je propala privatizacija Telekoma, možda je jedna od stvari za trošenje tog novca bila i vraćanje tog unutrašnjeg duga. Možda je i nije.
Mi znamo da je teško vama da to prihvatite i da ga shvatite kao pravi motiv zato što ne možete da taj ciklus okrenete pre nego što dođu izbori, ali ste mogli prošle godine da ste počeli prošle godine. Mi vam kažemo važniji od svih ovih mera za državu i za privredu, pre svega za mala i srednja preduzeća u našoj zemlji, je da se taj konačni balans nelikvidnosti i ne plaćanja prekine. On će se prekinuti tako što će se promeniti zakoni, što će se promeniti uredbe, dakle, regulativa, ali pre svega tako što će država početi da vraća svoje prethodno nastale obaveze. I kada taj krug krene ljudi će se sami snaći. Nije nama, nikome od nas nije potrebno da nam ministar dovodi nekog da nas zaposli. To je potrebno nekom delu ljudi u nekim starim sistemima da se obnove. isto tako ja tu ne priznajem da je reč o lošim potezima. Mogao je i Sulejman Ugljanin da dovede nekog u Rašku, u fabriku u Rašku, dakle pa nije doveo. Bio je turski premijer, video je i pobegao odande glavom bez obzira, otišao je u Leskovac ili ne znam gde.
Dakle, prosto radi se o mnogo stvari, ali ne može se tako banalno i tako da kažem neukusno zloupotrebljavati ono što postoji kao zdrav temelj našeg društva. Neće se poljoprivreda rešiti time što će poljoprivrednici moći da uzmu kredite, jednostavnije nego do sada i neće se ekonomska situacija u državi promeniti tako što će mala preduzeća, mala i srednja moći da uzmu kredit po jeftinijim kamatnim stopama, nižem kamatnim stopama. Da li će oni u opšte i moći da uzmu taj kredit to je veliko pitanje, o tome ne možemo danas da govorimo, govorićemo za dva meseca kada proše neki rok.
Ono što nas danas zanima od ljudi koji vode ekonomiju ove zemlje je šta će se raditi na drugim planovima? Plan je jednostavan i jasan – ubrzani put ka evropskim integracijama. Naš predlog je dodatno podržan željom zemlje da uđe u NATO savez. Oko toga ima političkih nesporazuma, ali bar može o tome da se govori a ne tajno da se šunja oko NATO-a. Dakle, mora da se nastavi da se menja privredna klima u zemlji time što će država svoje nadležnosti napuštati i prepuštati to ljudima da sami vode. Dakle, mora nestati to neko nepoverenje ili poverenje od strane države ili to očekivanje od strane štrajkača i svakog drugog koji je nezadovoljan da država rešava sve njihove probleme, prosto zato što to neko u ovoj zemlji mora da kaže da to nije moguće.
Takav sistem je u ovoj zemlji postojao i on je doživeo kolaps. Mi nismo jedina zemlja u kojoj je taj sistem doživeo kolaps. U pola sveta je dokazano da je nemoguće. I nama ta stimulacija koju Vlada čini već dugo, ne sada, u predizbornoj kampanji, u kojoj predsednici otvaraju fabrike, ministri i šefovi poslaničkih grupa se guraju ispred kamera, sve to učvršćuje jedan stav ili jednu vrstu politike koja je u svetu potpuno prevaziđena a to je da postoji nekoliko ljudi u ovoj zemlji od kojih cela srpska ekonomija zavisi. Nažalost, ja mislim da je to tačno i ne mislim da je to iluzija i svakako mislim da je to jako loše.
Sve dok taj sistem koji će onemogućiti bilo koga, pa bio on predsednik ili šta god, da samo od njega zavisi, kada takav sistem bude prestao da postoji, tada ćemo mi biti Slovačka, a ne tako što ćemo se takmičiti u dovođenju firme a sve ostalo ćemo ostaviti po strani i praviti se da ne postoji. Ne može se u ovoj zemlji ekonomska politika voditi van ostalog dela politike. Nekoliko puta smo već sa ljudima koji danas vode ekonomsku politiku u ovoj zemlji ulazili u konflikt oko toga.
Podsetiću vas da prvi veliki uspeh, a to je otpis pariskog duga, nije nastao zato što smo mi imali dobre pregovarače tada, Mlađana Dinkića i Miroljuba Labusa, nego zato što je isporučen Slobodan Milošević. Ja vas molim da vodite računa da kada govorite o ekonomiji da podrazumevate da u ovoj zemlji postoji još mnogo teških tema i ne treba lagati ljude i govoriti da to nema veze jedno sa drugim. Mi vam danas kažemo da se ne može ekonomska politika voditi odvojeno od procesa evropskih integracija, a taj proces je najvažniji proces, pre svega za ekonomsku stabilnost u ovoj zemlji. A ova vlada mnogo kasni po pitanju evropskih integracija u svom reformskom delu. Hvala.