U stavu 2. člana 6. stoji: "Vlada može prilikom utvrđivanja osnove ovlastiti šefa delegacije Republike Srbije da potpiše međunarodni ugovor koji je sačinjen u skladu sa osnovom". Mi kažemo da je taj stav u redu, da je zaista ova rečenica nešto što odražava potrebe ove procedure, ali kažemo: "nakon podnošenja Vladi izveštaja o toku pregovora i usaglašenog teksta međunarodnog ugovora".
Dakle, mislim da Vlada daje ovlašćenje šefu delegacije da potpiše ugovor koji je sačinjen u skladu sa osnovom, ali to automatski znači potpuno blanko poverenje šefu delegacije da potpiše ugovor za koji verovatno šef delegacije proceni da je u skladu sa osnovom u momentu potpisivanja, za šta ima blanko odobrenje u samom startu.
Možda bi grešimo, ali mislimo da malo restriktivnosti, opreza radi, ovde nije na odmet. Kažemo da je to moguće, da će on dobiti ovlašćenje za potpisivanje ugovora onda kada podnese izveštaj Vladi o toku pregovora i usaglašen tekst međunarodnog ugovora. Dakle, Vlada daje saglasnost šefu delegacije da potpiše ugovor koji je između pregovaračkih strana usaglašen i on onda nakon toga potpisuje.
U vašoj varijanti vi imate manjak opreza, a višak poverenja, pa onda dajete mogućnost šefu delegacije da na osnovu pregovaračke osnove i njegove lične, jer se ne vidi čija je procena ovde, da je postignut sporazum u skladu sa osnovom, da on tog dana, tog trenutka i potpiše ugovor.
Slažem se da može postojati mnogo različitih vrsta ugovora, da neki ugovori jesu krajnje jednostavni u svom mehanizmu realizacije i da je ovakav stepen poverenja moguć, slažem se s tim, ali onda se vraćamo na naše primedbe sa načelnog pretresa, kada sam vam s pravom rekao, i danas to tvrdim, a sada ću vam to još jednom dokazati, da vi niste napravili nomenklaturu međunarodnih ugovora i prilagodili proceduru njegovog zaključenja i potvrđivanja u skladu sa vrstama međunarodnih ugovora, ovaj zakon ih ne poznaje. Zato vi imate jednak stepen poverenja za zaključenje ugovora od strane šefa delegacije i da je u pitanju i neki krucijalan međudržavni dogovor ili ugovor, kao što je, recimo, sutradan možda, daleko bilo, pristupanje EU, ili da je u pitanju jedan prost ugovor iz oblasti sporta, gde se rešava jedno lagano i jednostavno pitanje, za koje se stvarno može imati puno poverenja u šefa delegacije da će sprovesti osnovu.
Verujte mi da ovaj pristup nije dobar. Kada napravite ključnu grešku u startu, pa ne razgraničite ugovornu nomenklaturu i prilagodite procedure, barem u tri pravca najmanje u ovom ugovoru, onda je prirodna intervencija narodnih poslanika da vam podignu lestvicu i da kažu – ne, ne možete generalno imati ovoliki stepen poverenja u svakog šefa delegacije koji zaključuje ugovor i tumači da li je osnov pogođen ili nije.
Znam da u članu zakona piše – može. Na nama je baš da vam kažemo da ne može, da ne može pre nego što dobiju izveštaj, da ne mogu pre nego što dokažu da je dogovor usaglašen sa drugom stranom u skladu sa osnovom, i to onome koji daje ovlašćenja.

Da, u redu je, vi ste pročitali član 7, koji kaže šta se događa ako u toku pregovora druga strana ne prihvati stavove utvrđene u osnovi. Da, naravno, onda je posledica ono što ste vi naveli. Ali, tu je jedna minijaturna razlika. Dakle, član 6. se bavim ovlašćenjem za potpisivanje, a onda pitanje proističe logično – ko ceni odnos drugog pregovarača, tj. druge strane, prema nama kao pregovaračkoj strani? Šef delegacije, jer Vlada nije fizički prisutna sastanku. Dakle, ko ceni da li je sve usklađeno sa osnovom? Šef delegacije, odnosno delegacija ceni. Ona u pojedinim slučajevima, u skladu sa članom 6, može imati blanko ovlašćenje da potpiše ugovor, pre nego što taj ugovor pogleda i uveri se da li je delegacija dobro procenila da li je u skladu sa osnovom i sama Vlada. O tom stepenu poverenja pričam.
Možda smo mi prestrogi, možda smo prestrogi, ali ste i vi preslabi u samoj strukturi zakona jer niste razlikovali na valjan način različite vrste međunarodnih ugovora i odnos države prema različitoj vrsti ugovaranja.

Replika.
Gospodine Cvetićanin, samo kratka replika, bez namere da uđemo u dublju polemiku. Opet ponavljam još jednu stvar, zato što se očigledno nismo dobro razumeli. Ništa mi ovde ne ponavljamo što već u tekstu postoji. Otvoreno sam priznao da smo ovim amandmanom zastrožili kriterijume u odnosu na proceduru potpisivanja ugovora jer smo ovim amandmanom, da prevedem na srpski, podigli lestvicu potrebe da Vlada može dati pravo šefu delegacije da potpiše ugovor, pod uslovom da je šef delegacije dostavio nešto što bi poslužilo Vladi za ocenu ispunjenosti uslova.
Slažem se da postoje oni ugovori, to je bila moja argumentacija, gde taj stepen opreza nije neophodan, slažem se. Ali, baš suprotno vama, smatram da kod onih ugovora oko kojih smo se vi i ja očigledno razumeli, koji su izuzetno važni za državu, da je taj stepen opreza neophodan. Govorio sam u kontekstu toga, da zakon ne poznaje i ne razlikuje tipove ugovora, pa samim tim ne može prilagoditi tekst za različitu proceduru. Ako je to već slučaj, onda ispadne da se jedna jednostavna i laka procedura zna primeniti za najkomplikovanije i najznačajnije slučajeve za državu.
Zaista se divim vašoj dobronamernosti i želji da državni organi i akteri izvršne vlasti uvek rade bona fide i da u svakom slučaju rade u interesu države i da se prosto neće dogoditi bilo kakva vrsta iskoraka u tom pogledu.
(Predsedavajuća: Vreme.)
Bojim se, pošto imam neki veći stepen straha u tom smislu, da to nije uvek moguće.

 Još ću kraće nego prošli put.
Verujem da je gospodin Cvetićanin zagovornik prirodnog prava ili ideje da su svi ljudi dobri ili ideje da treba imati neograničeno poverenje u predstavnike državne vlasti, samom činjenicom što su tamo. To je zaista za svako divljenje. Nemam ništa protiv, ali rađe bih se držao slova Ustava, zakona, elemenata pravnog poretka, elemenata pravne države, uređenih odnosa itd.
Dakle, kada smo dali načelne primedbe o nedovoljnoj uređenosti zakona one su bile veoma ozbiljne, dali smo dobre argumente i ponovo ćemo ih dati u datom trenutku koji je uskoro dolazi.
Prema tome, ne vidim zbog čega bi se svako ovde našao raspoložen da bude pologeta lošeg pisanja tekstopisaca, a da se pri tom čak ovde gospodine Cvetićaninu i ne radi o Vladi. Ovde je moje duboko uverenje da se čak ne radi ni o Vladi ni o politici.
Znači, uopšte nije predmet ovde rasprava o tome da li Ministarstvo spoljnih poslova pod vođstvom SNS dobro radi ili ne. Ako neko to doživljava na ovaj način, verujte mi da apsolutno grešite. Ovaj zakon je pisala ekipa koja je pet godina pisala 30 strana teksta zakona. Ne znam čemu postoji potreba za takvom apologetikom, za takvim ustajanjem svaki put sa moje leve strane da se opravda ama svako svakocijato slovce koje tu piše, a verujte mi nema razloga za tako nešto ako samo ne želite da snosite rizik da to bude shvaćeno na način na koji ne biste voleli.

Ovde je ovaj amandman prihvaćen i sad mi je manje žao što prethodni nije, ali moramo da sačekamo trenutak da to kažem. Ovde u stavu 1. stoji – delegacija Republike Srbije određena za vođenje pregovora ne može u toku pregovora odustati od načelnih stavova utvrđenih u osnovi. Mi smo rekli, a zašto načelnih stavova, sklonite načelne stavove, ostavite stavove utvrđene u osnovi.
Reč "načelni" sugeriše jedno potpuno odvajanje ili veliko odvajanje od suštine pregovora ili onoga što su zapravo želje onoga ko ugovara, a ugovara Vlada u ime države. Onda je to prihvaćeno. To vam je na pola puta rešenje iz prethodnog amandmana za koji niste imali hrabrosti i za koji me određeni poslanici iz vladajuće većine uveravaju da nije dobar zato što, eto to oni tako misle, i to su dobro pročitali i super shvatili. Uopšte se ne radi, ponavljam još jednom, bilo kako o SNS. Ponavljam, uopšte nije stranačko pitanje, radi se o mehanizmu rada u ministarstvu od strane službenika koji tu godinama rade i koji godinama ministrima i državnim sekretarima daju svoje tekstove uz obrazloženje da je to genijalno i najbolje moguće rešenje na svetu.
Samo je objektivna odgovornost ministra i nešto veća državnih sekretara za ovo što imam ispred nas. Tvrdim vam da je ovaj tekst zakona ovakav kakav je pripremljen, pripreman i u vreme ranije Vlade i da je stigao i da nisu bili izbori verovatno bi raniji ministar spoljnih poslova ovde sedeo sa nama i razgovarao o potpuno identičnom predlogu zakona.
Prema tome, oslobodite se te potrebe, ne utaljene potrebe da polemišemo na stranačkoj osnovi i branimo sve što nam padne na pamet zato što je Vlada predložila. To prosto nije tako. Dakle, ovde je amandman prihvaćen i ovde je stvar nešto relaksirana u odnosu na ukupne predloge koje smo dali.

Ovo je ključni amandman. Ovaj amandman je praktično u sebe sabrao sve što ne valja u ovom zakonu. Slušajući raspravu u načelu prvog dana dosta onoga što je poslanička grupa DSS izgovorila je baš o ovom članu zakona ili u vezi sa primenom ovog člana zakona.
Dakle, postoje dva amandmana ovde. Prvo, govorim o amandmanu koji je DSS podnela kojim traži da se ovaj član briše. Daću vam vrlo jasno, lepo obrazloženje zbog čega ovo treba skloniti iz zakona. Dakle, sad ćemo opet iz početka da bi to objasnili. Ovaj zakon je donet, sadašnji, važeći koji se menja ovim zakonom, donet je 1978. godine za vreme života Josipa Broza Tita. U tom zakonu, a u skladu sa članom 25. Bečke konvencije o ugovornom pravu stajalo je da je moguće da Jugoslavija, tadašnja SFRJ, privremeno primeni međunarodni ugovor pre njegovog stupanja na snagu (čitaj: ratifikacije u Saveznom parlamentu). To je stajalo. Setimo se da je u pitanju bila federalna država koja se sastojala od šest federalnih jedinica, da je ta federalna država imala ređe sastanke saveznog parlamenta, komplikovaniju dvodelnu proceduru, itd.
Bečka konvencija o ugovornom pravu iz 1972. godine koja predviđa mogućnost, ona je olakšala posao potpisnicama konvencija. Kada je reč o primeni pojedinih bilateralnih, multilateralnih sporazuma da mogu da ih privremeno primenjuju pre nego što prođu unutrašnju, komplikovanu proceduru potvrđivanja.
Pazite sad, Ustavni sud SFRJ je u određenom trenutku u skladu sa još onim Ustavom stavio van snage ovu odredbu, a ta odredba u starom zakonu imala je tekst u kome stoji - da se ugovor može privremeno primeniti ako da saglasnost nadležni odbor Saveznog parlamenta. Vi ste onda tekst napisali tako što uopšte niste dali nikakvu ulogu Narodnoj skupštini u slučaju privremene primene sporazuma, nikakvu, ali ste zato vrlo lepo vratili odredbu o privremenoj primeni u zakon prepisujući je iz starog teksta kao da se nikada ništa nije dogodilo. Jeste, tačno je, imamo novi Ustav. Jeste tačno je imamo novi Ustavni sud. Istina je da bi novi Ustavni sud morao ponovo da raspravlja o istoj stvari.
Odakle hrabrosti onim vajnim službenicima koji pišu tekstove zakona i predlažu ih našim ministrima, odakle im hrabrosti da se uzdaju u to da postoji takva kvalitativna razlika u ovom pogledu između onog Ustava i ovog da bi ovo bio ustavna norma. Ja mislim da nema osnova za to.
Znači, ovde uopšte nije reč više ni o tome da li će Odbor Narodne skupštine uopšte raspravljati ili neće prethodno o privremenoj primeni zakona, nego je reč o tome da li je ta odredba uopšte moguća. Naše stanovište da ona apsolutno nije moguća u našem pravu.
Onda postoji neki drugi amandman, doći će na red odmah posle ovoga, gde neki su pristalica vladajuće većine, podneli inicijativu da se upravo uvede uloga Narodne skupštine kroz odgovarajući odbor pre privremene primene. Pa dobro, pa Bože pomozi, daj bolje išta nego ništa, da se spreči kompletna katastrofa. Pošto mi znamo da ovo nećete prihvatiti, već vidimo, a ja moram da kažem ono što je tačno, i moram da kažem da spasemo dušu, šta treba ovde, zapravo uraditi. A vi kako hoćete.
Ja ne vidim ni jednog jedinog razloga za privremenu primenu u Narodnoj skupštini koja je u stanju da u roku od 24 sata skine imunitet tužiocima, sudijama, da se sastanemo po hitnom postupku, da se skupi 126 potrebnih za glasanje.
Ako je to toliko važno, ako toliko važno, da ugovor mora da se primeni u 12 časova, od momenta potpisivanja, pa zar je teško sazvati Narodnu skupštinu i potvrditi takav međunarodni ugovor. Zašto da se svrstavamo u zemlje koje imaju dvodome parlament koji je izuzetno komplikovanu proceduru unutrašnjeg prava za potvrđivanje? To je rezervna odredba. Ona se u Bečkoj konvenciji služi kao izlazna strategija. Ona služi kao vrata na koja može da se izađe u slučaju unutrašnje pravne komplikovane procedure. Data je kao olakšanje, kao olakšavajući model. Zašto to činiti?
Pa možete li sutradan da zaključite ugovor o kreditu, o zajmu? Da tvrdite kako vam je tranša ponuđena istog dana na povlačenje bezuslovno, da je povučete istog dana i da preksutra dođete u parlament da to potvrdimo, i da kažete da ste ga primenili, prosto zato što je bilo jako hitno. Ko to procenjuje? Skupština. Ne. To procenjuje Vlada.
Amandmanom Dubravke Filipovski to će procenjivati parlament. Ali ćete opet procenjivati vladajuća većina na telefonskim pozivom prema šefovima grupa. Neće biti rasprave od pet sati u parlamentu. Neće biti plenuma u kome ćemo raspravljati o predloženom propisu. To je dakle, suština ove cele priče. Ovo vam je najslabije mesto u celom zakonu. Prosto ne znam kako možete ovakav stav da branite.

Vrlo kratko vezano za samu primenu ugovora i momenat stupanja na snagu. Dakle, da se razumemo, ugovor stupa na snagu onda kada ugovorne strane to odrede ugovorom, ad 1. Znači, da se manemo drugih priča, kako ugovorna strana ugovara, tako se i ugovor primenjuje i stupa na snagu i sve ostalo. Ako smo ugovorili da će ga jedna strana prvo primeniti, to kao kada pravite kupovinu i prodaju robe, pa kaže kupac, evo ja ću tebi da platim prodavče cenu za robu danas, daću ti 100 hiljada nekih jedinica, a ti ćeš mi robu dati za mesec dana. Oni su odreagovali u dva različita vremenska trenutka ispunili svoje obaveze i to je moguće. Nije to sporno i nije predmet naše polemike, ali ja se bojim da ova odbrana zakona zapravo brani nešto drugo, situaciju koju nemate stipulisanu u samom ugovoru različitost u vremenu primenjivanja i relevantno je da li je druga strana ratifikovala ugovor ukoliko je u ugovoru rečeno da će ga druga strana primeniti tek nakon godinu dana, a prva da će primeniti od sutra ujutro, onda je i relevantno, ali ako u ugovoru stoji simultana obaveza, jednovremena obaveza ili ne stoji ništa, onda se jednovremenost i simultanost podrazumeva, naučite Obligaciono pravo koje važi i za Međunarodno javno i privatno pravo, onda vi ne možete tvrditi da ugovor stupa na snagu ili da proizvodi svoja dejstva, bez ispunjenja onih uslova kod svake države članice potpisnice tog ugovora.
Po unutrašnjem pravu, ja ne mogu da vam tumačim pravo Holandije, jer ga ne znam napamet. Otkud ja znam šta je po njihovom unutrašnjem pravu potrebno da oni izvrše svoj ugovor i obavezu prema nama, a to ću ja da pitam kolege iz Ministarstva spoljnih poslova, rad sam da znam da mi odgovore kao narodnom poslaniku i da mi daju podatke o tome, šta je po njihovom unutrašnjem pravu neophodno da se to dogodi, a ovo mi se čini kao opravdavanje jednostrane primene sporazuma. U ugovoru sa EU nije stajalo da ćemo ga mi jednostrano primenjivati, pa to radimo, ali ga nije ratifikovao.

Da. Zašto? Gospođo Mihajlović, zašto privremeno stupanje na snagu? Hajde da otvorimo priču do kraja. Zbog čega? Dajte mi primer privremenog stupanja na snagu ugovora. Dajte odmah da razmotrimo da li postoji alternativa tome koliko je efikasno, da vidimo šta može da se dogodi? Hajde da čujemo.

Zahvaljujem se gospodinu Cvetićaninu koji doprinosi da ova rasprava ozbiljno teče i sa argumentima za i protiv i samim tim će biti i duža, više ćemo sedeti i sve je to lepo i krasno.
Član 8. predlaže privremenu primenu, složiću se sa gospođom ministar, u pogledu sadržaja, privremenu primenu do dana stupanja na snagu, a to je korak koji se preduzima pre nego što ugovor stupi na snagu i može biti u toku pregovora, a kod delimičnog potpisivanja, potpisivanja pojedinih odredbi, potpisivanja celog
sporazuma pre nego što stupi na snagu, primene dela njihovih odredbi, uopšte nije bitno šta je.
Dobili smo primer takvog sporazuma koji se privremeno primenjuje. Ovo je tačno što je gospođa ministar malo čas rekla u jednoj replici, da je tih privremenih primena sporazuma bilo pregršt, ali moje ključno pitanje, ne vama, nemojte se uopšte smatrati prozvanim, moje ključno pitanje je Vladi, pre svega, zašto? Ne šta je bilo, znam ja šta je bilo, možemo i mi da nabrojimo šta je bilo, nego zašto?
Vi imate Kumanovski sporazum koji je de fakto sporazum o prestanku neprijateljstva i prekidu vatre. Razumem da on nije mogao da ide prvo na potvrđivanje u Narodnoj skupštini pre nego što prestane da se puca. Ali, to nas vraća posle na član 14. ovog zakona i govori koliko oni koji su pisali tekst nisu vodili računa o specifičnosti onoga što je našem pravnom sistemu potrebno, upravo fleksibilnost. Nema privremene primene sporazuma. Odredba nije postojala u ranijem zakonu, sadašnjem važećem, jer je Ustavni sud bio likvidirao, sa saglasnošću odbora Narodne skupštine, bez saglasnosti odbora Narodne skupštine. Zato nije postojala.

Samo da kažem, još toliko, da ako Skupština, zaista u danu za glasanje ne prihvati amandman DSS da se briše član 8. kojim se uvodi u naše zakonodavstvo, ponovo neposredno u naše zakonodavstvo, privremena primena zakona, onda barem nek se usvoji ovaj amandman Dubravke Filipovski, koji je svakako manje zlo nego ono što piše u tekstu zakona.

Imajući u vidu da je Vlada imala tako čvrst stav da odbije amandman na član 6, a ovi amandmani su direktnoj sprezi sa amandmanom na član 6, suvišno je dati posebno obrazloženje.

Vrlo kratko. Ovaj amandman sadrži jasnije obrazloženje nacrta zakona i šta bi trebalo on da sadrži. Saslušao sam argumente predstavnika ministarstva juče na odboru. Mi i dalje ostajemo pri ovom amandmanu i mislimo da nije zgoreg da sve ovo bude navedeno.

Naša ocena u DSS je da je ovaj član 14. ključni problem zakona. Ako je ono bio ključni amandman na član 8, ovaj sam član 14. je ključni problem i to do te mere … Javljam se povodom amandmana gospodina Stojčića, komentarišući njegovu sadržinu i sadržinu člana 14.
Ovaj član 14. na koji se delovalo amandmanom, naše duboko uverenje je da se na njega amandmanom ne može delovati. Izvinite, gospodine Stojčiću, imali ste najbolju nameru i šta god da napišete, tako kako ste vi napisali, uz najbolju nameru, to prosto neće izmeniti suštinu stvari. On ukazuje na suštinski problem ovog zakona - nedostatak neophodne tipologije. Kroz raspravu sam dao nekoliko primera i daću vam ih i sada.
Kumanovski sporazum je praktično sporazum o prekidu vatre i prekidu neprijateljstava. Da li mi stvarno mislimo da je to sporazum koji nema političku prirodu? Ne, ima eksplicitnu političku prirodu. Da je tada postojao takav zakon i da se on tada tako primenjivao, onda ne bi mogli da prestanemo sa vatrom, ako prvo ne dođe u Skupštinu da se potvrdi. Da li je ovo ispravan stav? Jeste. Da li je u pitanju privremena primena sporazuma koji se kasnije potvrđuje? Nije, zato što nikada nije potvrđen.
Imamo primer policijskog sporazuma o saradnji sa Euleksom, policijskoj saradnji, graničnoj saradnji sa Euleksom. Taj sporazum ne samo što nije potvrđen u Narodnoj skupštini, jer po oceni onih koji su ga tada potpisali, prethodna Vlada, on nije bio političke prirode, nije imao nikakva svojstva, nikakve karakteristike po kojima bi ga trebalo potvrditi, koristila se, vidim ovde postoji veselje zbog Bečke konvencije i člana 25, Bečka konvencija, ali se koristila i odredba zakona koja je dozvoljavala da se ugovor nikada ne objavi. Mi, kao narodni poslanici, ne možemo da vidimo šta stoji u tom sporazumu.
Ne samo to, ovo su eksplicitna politička pitanja koja nosi današnje vreme, ali postoje određena pitanja koje nosi svako vreme. Ovaj zakon, dame i gospodo, ne razlikuje vrste ugovora po dubini, po broju ugovaračkih strana, po složenosti, ne razlikuje ni minimalnu proceduru, kada je reč o odnosu prema tom ugovoru, zaključivanja, potpisivanja, a kada je reč o ovim složenim okolnostima.
Ova dva primera koja sam naveo samo govore u prilog tome da se ne može daleko, bilo nekog pucanja, ratnog stanja ili prekida vatre, ovaj zakon se ne može na tako nešto primeniti. Ne kažem da mora sve da se ispiše i da je zakon dobar ako je dobro nakićen. Prosto kažem da postoje zakoni u našem okruženju, kao što je slučaj sa Hrvatskom i drugim zemljama u centralnoj Evropi koje poznaju klasifikaciju ugovora, koji se razlikuju po svom sadržaju, broju ugovornih strana, po dubini sporazuma, vremenu trajanja, da li se izvršava jednostranim razmenama obaveze i prava u jednom trenutku ili on traje vremenski itd.
Nije isti odnos prema jednim i drugim vrstama ugovora. Ovaj zakon je siromašan za sve te odredbe. Izvinjavam se, ali mislim da nije moguće da jednim amandmanom, koliko god on dobronameran bio, popraviti suštinski problem ovog zakona. To je razlog zbog čega DSS neće glasati za zakon.

Ovde je reč o dopuni zakona koji smo predložili. Dakle, mislimo da je ovome što smo predložili pravo mesto u ovom zakonu. Juče su nam predstavnici Vlade na odboru rekli da nije, da je materija koju smo ovde predložili moguća u nekom drugom zakonu ili nekom drugom propisu, premda mi ne možemo da vidimo ni jedan pozitivni propis ili opšti akt kome je ovo, što ću sada reći, mesto, osim u ovom zakonu.
Dakle, u pitanju je pristupanje vojnim savezima. Narodna skupština Republike Srbije donela je odluku svojevremeno o vojnoj neutralnosti Srbije, koja nije apsolutna, ona je relativna i u tom smislu što predviđa da se bilo kakva promena te odluke koju je Skupština donela ne može utvrđivati u parlamentu, na Vladi, na bilo kom drugom mestu, već u postupku referenduma. Svako pristupanje vojnom savezu je zaključivanje međunarodnog ugovora. To je pristupanje nekom ugovoru. To iziskuje određenu proceduru. Odluka Narodne skupštine je opštija od bilo kojeg zakona, a ovaj zakon se bavi procedurom i naslov koji smo dali – sprovođenje odluke Narodne skupštine, da se jednim zakonom može sprovesti odredba drugog zakona, pogotovo kada je reč o pravilima procedure. Kako doći do jedne odluke, kako doći do zaključenja ugovora u ovoj oblasti? Tu se ne radi o odstupanju od materije, nego samo o pojašnjenju kako dolazi do određene procedure i kako se ona uspostavlja.
Stvar je vrlo prosta. Predložili smo da kada nekome padne na pamet, ovde konkretno Vladi, pokrene postupak ili da inicijativu za pristupanje Srbije bilo kom postojećem vojnom savezu, da se prvo mora raspisati referendum. To je osnovni preduslov bilo kojeg daljeg koraka, uključujući i same pregovore. Ako pogledate dobro amandman, vidite da se on sastoji od tih celina.
Vaše primedbe koje ste vi dali, gde ste rekli da predmet zakona nije sprovođenje odluke Narodne skupštine, pa znamo mi da predmet zakona nije sprovođenje odluke Narodne skupštine o vojnoj neutralnosti, ali je predmet ovog zakona regulisanje načina ugovaranja, zaključivanja, potvrđivanja i izvršavanja međunarodnih ugovora. Pristupanje vojnom savezu, kao specifična vrsta ugovaranja jeste predmet ovog zakona. Manje je važno kakav smo naslov dali članu, važnija je suština. Da postoji dobronamernost, vi biste sugerisali, pa bi tražili da Odbor za spoljne poslove izmeni ovaj amandman ili da da svoj amandman sa sličnijom sadržinom, kako bi stvar precizirali, ali vi to niste tražili.
Mislimo da smo u svakom pogledu pogodili stvar u metu. Ko će drugi ako neće Narodna skupština da utvrdi proceduru eventualnog referenduma? Koji drugi zakon može da predvidi precizno unapred za određene tipove sporazuma, ako neće Zakon o zaključivanju međunarodnih ugovora i izvršenju međunarodnih ugovora?

Ovog puta se javljam u svojstvu predsednika Odbora za spoljne poslove. Dakle, Odbor za spoljne poslove je uz razgovor sa predstavnicima ministarstva juče na Odboru za spoljne poslove utvrdio ovaj amandman na član 20. Kroz razgovor, a imajući u vidu i različite nastupe u plenumu, u plenarnoj raspravi, kada smo imali zakon u načelu, došli smo do zaključka da je član 20. prilično anahron i da ga treba izmeniti.
Mogu da izrazim zadovoljstvo što je Vlada došla do tog stanovišta i što smo postigli sporazum kojim smo praktično likvidirali tzv. tajne sporazume. Malo čas sam dao primer policijskog sporazuma o graničnoj saradnji sa Euleksom, kao primer tajnog sporazuma. Imate još mnogo tajnih sporazuma za koje ne znamo zato što su tajni, nisu nigde objavljeni. Ovaj zakon će sada, ovom odredbom, likvidirati mogućnost tajnih sporazuma. To je ono što je bilo bitno i to je ono za šta smo našli razumevanja i apsolutnu saglasnost ovde u parlamentu. Ako je do toga došlo, ne mogu da ne kažem da mi je zbog toga drago.
Između ostalog, to je bilo najmanje 25%, ako se to uopšte može reći, svih ukupnih primedbi koje imali na ovaj zakon. Tako da je to nešto što svakako treba ceniti kao pozitivan korak. Mislim da ovaj amandman i poslanici u plenumu, u danu za glasanje treba jednoglasno da prihvate, jer ovde se radi zaista o popravci koja nije mala, nego koja je suštinska u ovom segmentu.