Da, razumeo sam obrazloženje zbog čega se ne prihvata ovaj amandman, da se primerci ugovora čuvaju u svim nadležnim ministarstvima u svojim arhivama od momenta potpisivanja, odnosno od stupanja na snagu međunarodnih ugovora. Problem je tehničke prirode i problem je prirode prakse ugovornog prava.
Međutim, mi ovaj amandman svakako nećemo zbog toga povući, već ćemo ga ostaviti formalno u proceduri, prosto iz razloga što ćemo ovim hteti da ukažemo na moguća rešenja u budućnosti i na moguća zakonodavna rešenja u najbližoj budućnosti, ako je voljna Vlada to da učini i da napravi jedan drugačiji propis kojim bi se, barem, overene kopije ugovora u arhivama, koje su validne i takve označene, čuvale po resornim ministarstvima. Mislimo da će to mnogo pomoći pretrazi i uopšte reagovanju, kada je reč o slučaju arhiviranja međunarodnih ugovora.
Mi svakako ostajemo pri našem amandmanu, bez obzira na stav Vlade.

Dakle, ovako, hajde da pomenem još jednom koliko mi je već vremena ostalo, ovu priču, ja mislim da posle ovoga i nemamo više razloga za javljanje.
Dakle, ovde smo predložili jedno novo načelo, to je načelo uzajamnosti i to pre svega uzajamnosti izvršavanja ugovornih obaveza. Jedna stvar koja mi je zapala za oko, zbog čega je odbijen ovaj amandman, rečeno je da mi ne možemo naterati ugovorne strane na uzajamnost i istovremenost. Slažem se, nije cilj načela to, nije cilj načela da mi unapred kažemo šta se sme, a šta se ne sme ugovoriti.
Videli ste i u mojim prethodnim istupima da potpuno stojim na stanovištu da je moguće da dve ugovorne snage ugovore neistovremenost ispunjenja obaveza, različite vrste obaveza i različite modalitete ispunjenja tih obaveza. Nije problem u tome. Ovde je reč o potvrđenim međunarodnim ugovorima, pre svega sa aspekta domaćeg zakonodavstva. Rekao sam da mi ne možemo ulaziti u modalitete potvrđivanja ili istupanja na snagu ugovora u stranim zakonodavstvima, a mi sa tim državama, gde ne ulazimo u te modalitete i gde ti modaliteti nisu identični našem zakonu, sklapamo međunarodne ugovore.
Za nas nije prihvatljivo da, ako to nije posebno ugovoreno, a vi znate da svaka odredba i načelo u zakonu ima odnos supsidijariteta prema ugovornoj odredbi. Ugovor je zakon za stranke, ako nešto nije ugovoreno u ugovoru, onda se primenjuje zakonska odredba. Ovo je supsidijarno načelo, kao i svaka odredba u ovom zakonu. Ne možemo terati ugovorne strane na uzajamnost, ako one to neće. To je onda političko pitanje u državi. Ali, možemo istaći načelo, da nam se ne bi desilo da imamo ugovore koji u načelu jesu uzajamni, jesu istovremeni i čekaju ispunjenje obe strane, a jedna od tih strana ih, kako je to rečeno ranije u raspravi, privremeno primenjuje u punoj veri i punim obimom i punom snagom, iako druga strana to nema nameru da učini, a to uopšte nije sastavni deo dogovora.
Vrlo dobro znate o čemu ja pričam. Pričam o jednostranoj primeni SSP, jer je to najbolji dokaz koliko štete jedna država, jedna privreda može imati od takvog nedomaćinskog i naopakog ponašanja. Ako nemate bilo kakvu, makar i zakonsku načelnu branu takvoj ophođenja, onda će se to dešavati kao redovna stvar, ne samo u slučaju SSP koji nam je, faktički, naneo štete srpskoj privredi, oštetio naše carinske prilive, napravio sveukupnu štetu od više stotina miliona evra, nego ćemo imati takvih slučajeva i iz drugih oblasti.
U redu, neka se ugovori nejednaka primena, neka ugovorne strane naprave dogovor o tome da neće istovremeno primenjivati propise, odnosno svoje ugovore, ali ne možemo reći da ćemo primenjivati ugovor ako druga strana nije tom ugovoru dala pravnu snagu da stupi na snagu.
Druga strana u ovom konkretnom slučaju, EU, nije dozvolila da Ugovor o stabilizaciji i pridruživanju stupi na snagu. On nije stupio na snagu, tu se uopšte ne radi o tome kada je ko ugovorio svoju obavezu, ko će prvi da krene, ko će drugi, nego mi imamo, s jedne strane ratifikovan ugovor, sa druge strane neratifikovan ugovor, mi naš primenjujemo bez obzira na njihovu ratifikaciju ili neratifikaciju, a oni kada hoće, kako hoće i šta im pada na pamet, pri čemu to uopšte nije ugovoreno. To ne možemo da dopustimo. To jedna država koja ima i privredni i politički dignitet sebi ne može da priušti. Mora postojati neka, makar načelna brana tako nečemu.
Onaj ko hoće da primenjuje jednostrano sporazum, on onda neka dozvoli sebi da tako nešto predloži u osnovi za pregovore, neka tako nešto da na Vladu, neka novinari dođu na tu sednicu Vlade kada se o tome odlučuje i puste u svim novinama šta imamo nameru da uradimo, pa onda neka izvole tako da rade i neka snose političku odgovornost za to, a ne – idemo u EU, sklapamo SSP, veliko dostignuće i to u momentu kada se priznaje, proglašava jednostrana nezavisnost Kosova i većina zemalja, članica EU to čini, uleće se u aranžman koji je politički štetan sa tog aspekta, ekonomski štetan sa drugog aspekta, zato što je u pitanju jednostrana primene i nigde u tom ugovoru nemate bilo kakvu klauzulu o beskrajnoj jednostranoj primeni, pre ikakvog stupanja na snagu tog ugovora od druge strane potpisnice.
Izvinite, ne tražim mnogo. Tražim za ovu državu, u ime građana, sasvim malo. Ako to ne može da se prihvati ovde, ja stvarno onda ne znam o čemu mi pričamo, jer se mi uopšte ne razumemo.

Vlada najmanje dva puta godišnje treba da obavesti Narodnu skupštinu o radu iz oblasti spoljnih poslova, to je Ministarstvo spoljnih poslova mora dva puta godišnje da obaveštava Vladu, da podnosi izveštaj. Ne vidim zbog čega se ne bi dva puta godišnje podnosili izveštaji o izvršavanju međunarodnih obaveza, barem onih koje je potvrdila Narodna skupština, ali dobro, imate vi pravo sve da prihvatite i da ne prihvatite. Mislimo da ovo uopšte nije opterećenje za zakon, nego je nešto što pomaže uspostavljanju čvršće i jače veze između izvršne vlasti i zakonodavne.

 Za sam kraj, samo da kažem još nešto. Nadam se da je ova rasprava uspela da uveri neke poslanike vladajuće većine da su određeni amandmani koji su danas podneti smisleni, rezonski. Nadam se da će i Vlada to uvideti i do dana za glasanje, iako u formalnom smislu, u proceduralnom smislu više nemam nikakvih formalnih komunikacija u tom pogledu, ali neformalnih može biti. Mislim da je većina ovih amandmana realno i suštinski prihvatljiva da bi se ovaj zakon popravio.
Mislim da ovaj zakon nije dobar iz suštinskih razloga koje sam već pomenuo i da će vrlo skoro morati doći vreme kada će on biti zamenjen drugim, boljim i sadržajnijim zakonom o zaključivanju i izvršavanju međunarodnih ugovora. Hvala.

 Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, hajde malo da unesemo živosti i krvi u ovu raspravu, jer za to elemenata ima.
Od četiri tačke dnevnog reda koje su objedinjene ovde, mi ćemo se ovde pozabaviti zapravo samo jednom, koja zaslužuje podrobnu analizu i raspravu, a to je ovaj zakon o zaključivanju i izvršavanju međunarodnih ugovora.
Ono što je ovde uopšte dobro, to je da se menja važeći zakon koji je na snazi skoro 34 godine, više od jedne trećine veka. Ono što je, po meni, zabrinjavajuće, to je informacija koju sam dobio sa valjanog mesta, da su službe nadležnog ministarstva, resornog pet godina radile na izradi ovih 30 članova zakona koji je pred nama. Verujte mi, i vi gospodine Selakoviću, kao ministar pravde i vrstan pravnik, sigurno znate da rezultat koji je pred nama apsolutno nije adekvatan trudu, ako je istina da je pet godina utrošeno da bi se dobio ovaj tekst.
Dakle, ovaj tekst šta nudi novo? Kao što ste i sami rekli u vašem uvodnom izlaganju, novele ovog teksta, u odnosu na postojeće rešenje, odnose se na usklađivanje normi sa aktuelnom unutrašnjom pravnom situacijom, tj. mi više nemamo SFRJ, imamo Republiku Srbiju koja je sledbenik SFRJ, terminološki je ovaj zakon morao biti usklađen sa sadašnjim trenutkom, i određene promene na polju međunarodne ugovorne politike su morale naći svoje mesto u ovom zakonu. Ali, ništa suštinski ovaj zakon nije promenio, sem ukoliko nije na par mesta promenio nešto na štetu našeg pravno-političkog sistema i onoga što bih ja nazvao dobrim štivom za učenje međunarodnog javnog prava na onim fakultetima koji taj predmet izučavaju, kao što su političke nauke, pravni fakutet, ekonomski itd.
Dakle, u dve grupe kritika su ovde, kada je reč o ovom zakonu. Prve su one kritike, na njima ću se najviše zadržati, to su one kritike koje se tiču generalnog pristupa zakona, određenih opštih mesta, gde je put koji se trasira ovim zakonom, način na koji zakon sagledava materiju, takav da se prosto ne da ni amandmanski popraviti. To je pitanje filozofije zakona.
Postoji druga grupa primedaba koje su krajnje konkretne, gde smo izašli sa određenim brojem amandmana, u okviru kojih smo dali par primedbi koje prosto hoće da dopune ovaj zakon, jer smatraju da je ovde nešto propušteno. Sada ću biti slobodan da vam ovo sve izložim, od početka do kraja.
Prva osnovna zamerka ovom zakonu je što on ne poznaje tipologiju ugovora. Osnovna tipologija ugovora u ovom zakonu svodi se na ključnu podelu, tj. na međunarodne ugovore koji se potvrđuju u Narodnoj skupštini i međunarodne ugovore koji se ne potvrđuju u Narodnoj skupštini. Sve drugo što je ovde pomenuto u nekoj zagradi, u nekom članu zakona, opisujući potencijalno sadržinu tih ugovora, služi samo ovoj svrsi, da bi razdelilo ugovore na ove dve grupe i ne postoji nikakva druga vrsta podele. Činjenica da ne postoji nikakva podela u ovom zakonu koju zakon vidi, koju prepoznaje suštinski, rađa nove posledice kada je reč o samom sadržaju zakona. Naime, postoje oni ugovori međuanrodnog prava koji su jednokratni po svojoj primeni,
bilateralni po sadržaju, po broju ugovornih strana. Postoje multilateralni ugovori, postoje posebni multilateralni ugovori, oni se dalje mogu deliti na konvencije, mogu se deliti na određene posebne sporazume. Mi ne razlikujemo, recimo, na osnovu ovog zakona nigde se ne može izvući razlika da u međunarodnom javnom pravu postoje čak i te finese u razlikama sporazuma koje, recimo, engleski jezik poznaje, zadržimo se samo na EU, koja vam je tako bliska i koju toliko volite, da se, recimo, SSP naziva rečju Agreement, a da se, recimo, Lisabonski sporazum uopšte ne zove Agreement, nego Treaty.
Dakle, ne postoji u praksi međunarodnog javnog prava potreba da se toliko različitih naziva dokumentima daje, sem ukoliko različitost u nazivima ponegde, a to nije mali broj slučajeva, ne povlači i određene konsekvence u pogledu sadržine tih ugovora i njihove prirode. Ako je to tako, iz toga proističe vrlo logičan zaključak. Da bi imali savremen zakon pred nama, on bi morao da prepoznaje barem nekoliko tipova ugovora na osnovu kojih bi postojale barem razlike u finesama, kada je reč o proceduri zaključivanja i potvrđivanja međunarodnih sporazuma.
Nažalost, to se ovde ne nalazi. Ova primedba koja je krajnje načelna, koju sam vam dao, za koju mislim da uopšte nije slaba, ona se ne može popraviti amandmanima. Dakle, ne postoji poslanički klub koji može ovakvu primedbu amandmanima na postojeći zakon prevazići.
Dakle, ova primedba iziskuje, ako se ozbiljno shvati, iziskuje potrebe promene ovog zakona, bilo da se donese u budućnosti skoroj neki nov ili da se ide sa masivnijim izmenama i dopunama ovog zakona.
Ako nisam do kraja bio jasan o čemu govorim, daću vam jedan vrlo konkretan primer za tipologiju ugovora i određene finese ili razlike u aranžmanu, kada je reč o načinu zaključivanja ili primene tog sporazuma. To su ugovori sa ekonomskom sadržinom, tzv. finansijski međunarodni ugovori. Imate zemlje u okruženju koje imaju posebne odredbe u zakonu koje tretiraju takve ugovore, kao što je, recimo, slučaj sa Hrvatskom.
Ne treba da vam kažem da je zaduživanje u Srbiji postao jedan od glavnih instrumenata ekonomske politike u poslednjih nekoliko godina. Videćete da je, ako pogledate podatke Uprave za javni dug, Srbija je samo prošle godine platila 429,5 miliona dinara provizije na odobrena, a ne povučena sredstva po osnovu datih zajmova. Među tim zajmovima je mali broj onih koji su odobreni, ima i onih koji su odobreni pre pet godina, a još uvek nisu realizovani zato što nismo pripremili projekte.
Hoću da vam kažem da jedna država koja se nalazi u fazi ovakve ekonomske politike, prosto je neverovatno da Zakon o zaključivanju i potvrđivanju međunarodnih ugovora ne poznaje ovu vrstu specifičnosti. Sada da mi dajemo amandman na to, to je prosto jedan zaludan posao. Niti imamo kapacitet u tehničkom smislu da to uradimo, taj kapacitet ima Vlada i njihove službe, kojima je pet godina trebalo da naprave ovaj tekst.
Dakle, imamo u svakodnevnoj praksi, zašto treba biti dovoljno precizan kada je reč o ovim stvarima? Zato što u svakodnevnoj praksi, današnjoj, imamo, blago rečeno, jedan haos u poimanju međunarodnih ugovora, kada je reč o ulozi naše zemlje u međunarodnim ugovorima.
Podsetiću vas na nešto što zapravo nije međunarodni ugovor, a proizvodi efekte u spoljno-političkom smislu, bez obzira što nije sadržinski međunarodni ugovor. Imate tzv. Istambulsku deklaraciju koju je raniji predsednik, Boris Tadić, potpisao sa Abdulahom Gulom, predsednikom Turske i potpisao je, sa treće strane, Haris Jojdžić ispred predsedništva BiH. Ta Istambulska deklaracija, kao akt dobrih volja strana, sadrži i određene norme, za čiju prirodu mi ne znamo kakva je, treba konzilijum da se skupi i odluči šta je pravna priroda toga što je tamo potpisano.
Tu piše, između ostalog, da mi kao Srbija podržavamo teritorijalni integritet Bosne i Hercegovine, a u toj istoj Istambulskoj deklaraciji nema jedne jedine reči o teritorijalnom integritetu države Srbije, koja je očigledno ugrožena. Zašto sam ovaj ugovor pomenuo? Zato što on nije ugovor, on je izjava, izjava volje, ali čija? Onih predstavnika država koje po ustavu tih država predstavljaju te države. Po čijem nalogu je Boris Tadić to uradio, po čijem ovlašćenju, u kom kapacitetu, u kom ustavnom kapacitetu itd? To definitivno, pravno gledano, nije obavezujući međunarodni akt. Ali, dame i gospodo, on proizvodi određena spoljnopolitička, čak neželjena dejstva.
Zašto sam vam ovo pomenuo? Zato što je u nekim pravnim tekstovima, zahvaljujući situaciji i haosu u kojem se mi nalazimo, koje je politička elita ove države proizvela proteklih godina, prosto neophodno nešto definisati. Vi znate vrlo dobro, kao pravnik, da život piše zakone. Države koje napišu štur zakon, a nemaju problema sa njegovom primenom, znači da se nisu sukobile sa ovakvim svakodnevnim problemima. Mi koji smo u sudaru sa takvim problemima imamo obavezu da definišemo odgovarajuće stvari. Predsednik države kod nas, naime, čak nema nikakva automatska ovlašćenja za zaključivanje bilo kakvih međunarodnih ugovora. On može, doduše, biti ovlašćen od strane Vlade, ali to su vladini ugovori i po ovom zakonu koji je predložen i po važećem zakonu.
Dalje, imamo i ove čuvene sporazume Stefanović – Tahiri. Žao mi je što gospodin Stefanović nije tu. Ti sporazumi nikako nisu međunarodni sporazumi. Oni se tiču razgovora o unutrašnjim političkim pitanjima Srbije. Ali, da bi bili primenjeni, neko se setio da donese uredbe na Vladi o tome, pa da uredbe koje su potpuno protivustavne stavi u pravni promet. Zato i postoji postupak pred Ustavnim sudom, za koji su poslanička grupa DSS i još neki poslanici u parlamentu podneli predlog za ocenu ustavnosti tih uredbi. Ne znam šta Ustavni sud radi, ali se nadam da će u jednom trenutku ipak odlučiti o tome, uz sva ova zakašnjenja i diskreditaciju samog predlagača.
Dakle, ovaj zakon ima još neke nedostatke koji nisu vezani toliko za prirodu samog zakona i njegov osnovni smer, nego se tiču pojedinih konkretnih rešenja u zakonu i tu postoji par primedbi koje su za nas krucijalne. Kao što imamo ovu osnovnu manu da nemamo razrađenu tipologiju, iz toga proističe i niz drugih konkretnih mana samog predloga zakona, koji se oslanja na neka stara rešenja koja su definitivno prevaziđena, gde se pogrešno tumače međunarodni sporazumi koji služe u osnovi ovog zakona, kao što je, recimo, Bečka konvencija u ugovornom pravu.
Određene pretpostavke za proceduru zaključivanja, potvrđivanja i izvršavanja međunarodnih sporazuma su ovde uključene u zakon, ali moramo poći od pretpostavke da postoje potencijalno tipovi sporazuma, koji nisu ovde predviđeni, čija razrada ne nalazi svoje mesto u ovom zakonu, a mi mislimo da bi tako nešto trebalo da bude ovde, jer to naše pozitivno pravo već poznaje.
Šta je priroda rezolucije ili deklaracije ili odluke koju donosi Narodna skupština? Šta je njihova priroda? Deklaratorna, kada samo nešto potvrđuju, ali kada nešto Narodna skupština naređuje, onda se radi o obavezujućoj pravnoj normi. Ova skupština je naredila da u slučaju da nekom padne napamet da Srbija, koja je ovlašćeni inicijator, treba da bude član ili da pristupi nekom postojećem vojnom savezu, odluka ove iste Narodne skupštine predvidela je delimično, odnosno ukazala na proceduru kojom se ide pristupanju takvom savezu, prethodno proglašavajući vojnu neutralnost. Vojnu neutralnost koju je proglasila Narodna skupština može da sruši samo narodnim referendumom, te ako neko ima inicijativu da Srbija pristupi bilo kakvom vojnom savezu, prethodno mora da ide na referendum da bi se uopšte postupak pokrenuo i sve ove faze postupka koje ste ovde predvideli, koje su neke moje kolege tako veselo čitale, što mislim da je krajnje nepotrebno. Dakle, to nije sporno u ovom zakonu.
Mi smo zato dali jedan amandman koji ukazuje na to koji postupak treba primeniti ukoliko Vlada podnese inicijativu da se pristupi bilo kojem vojnom savezu i ugrađena je referendumska procedura. To je naša obaveza, da ovakvu odredbu stavimo u ovaj zakon. Mislim da vi, gospodine ministre, uviđate da takva obaveza postoji. Nešto što nema prethodnu obavezu odlukama Skupštine, a mi mislimo da treba, ali nismo dali takav amandman, to je svakako razmišljati i o posebnoj proceduri za ulazak u posebne ugovore, kao što je ugovor o članstvu Srbije u EU. Dakle, tu takođe treba reagovati referendumskom procedurom.
Zatim, negde u ovom zakonu imate dosta mesta gde postoje nekakve gramatičke i stilske greške, na koje smo ukazali poslednjim amandmanom, ali najinteresantnija od svih grešaka u ovom zakonu, koja nije ni stilska ni gramatička, na kojoj ću se još jednom više zadržati, to je ova čuvena privremena primena ugovora. Vi ste ovde predvideli da se ugovori, koji bi se inače potvrđivali u Narodnoj skupštini, mogu privremeno primeniti. Osnovnu za to ste našli, to nije sporno, niste morali to eksplicitno da napišete, u Bečkoj konvenciji, koja to predviđa u članu 25. To je Bečka konvencija o međunarodnim ugovorima i članom 25. stipuliše tu mogućnost. Problem je u tome što sve potpisnice Bečke konvencije nemaju isti pravni problem ili isti pravni status kada je reč o unutrašnjem pravu tih država i načinu na koji gledaju na zaključivanje i potvrđivanje međunarodnih ugovora.
Gospodine ministre, naša država ima jednu od najjednostavnijih procedura za potvrđivanje međunarodnih ugovora. Međunarodni ugovor može jutros biti potpisan i, ako je potreba, tokom popodneva se može sazvati sednica Narodne skupštine i doći do potvrđivanja međunarodnog ugovora u Narodnoj skupštini, što bi se već tokom večeri ili sutra izjutra objavilo u "Službenom glasniku". Dakle, koji je suštinski razlog za ostanak ovakve odredbe? Ona ovde nema mesta.
Vi meni sada možete navesti različite situacije u životu u kojima je primena sporazuma moguća, ali ja ću vam onda, šta god vi meni budete rekli, na to odgovoriti pitanjem – ako je to tačno, može li se desiti da finansijski sporazumi, tj. kreditni aranžmani, krediti koje država povlači, proizvode dejstvo pre potvrđivanja u Narodnoj skupštini? Hajde da vidim tu narodnu skupštinu koja posle toga neće potvrditi taj sporazum. To su stvari koje su, po meni, ovde nedopustive. Prosto, mi ne možemo ići za tim.
Dalje, u obrazloženju Predloga zakona, kada govorite o tom članu koji predviđa mogućnost privremene primene sporazuma, pogledajte dobro obrazloženje zakona, pominjete ulogu nadležnog odbora Narodne skupštine u davanju prethodne saglasnosti za ovu proceduru. To u ovom zakonu ne postoji. Znate zašto? Zato što je to obrazloženje, u ovih pet godina mukotrpnog rada na ovom tekstu zakona, prepisano iz starog obrazloženja starog zakona iz 1978. godine. Zbog toga. Jer, zbog čega bi se našlo u obrazloženju neka priča o nečemu o čemu nema nikakve reči u samom tekstu zakona? Dakle, vi ne predviđate nikakvu ulogu parlamente u određivanju privremene primene. To je ono što ste vi uradili.
Što se tiče same odredbe, takva odredba je u vreme SFRJ bila stavljena van snage odlukom Ustavnog suda SFRJ. U suštinskom smislu, u pravnom, suštinskom smislu reči, ništa se od te odluke Ustavnog suda do danas nije promenilo da bi se ta odredba prepisala, a Ustavni sud SFRJ je svakako imao u vidu Bečku konvenciju iz 1972. godine.
Postoji još jedno pitanje i za sada ću time završiti, a ako bude bilo potrebe nešto da dopunim, javiću se u drugom delu rasprave. Dakle, šta se dešava sa ugovorima koji se ne potvrđuju? To je takođe anahrona odredba. Vi kažete da se ti ugovori, čitajte dobro član 20, parafrazira, po pravilu ne objavljuju, nego će se po potrebi možda objaviti. To je direktno suprotno sa članom 51. Ustava Republike Srbije i članom 196. Ustava Republike Srbije. Član 51. govori o javnosti državnih organa i pravu na obaveštenost, a član 196. o objavljivanju zakona i svih drugih opštih akata.
Dakle, afirmacijom tajnih sporazuma mi afirmišemo sporazume kao što su policijski sporazum u graničnim prelazima sa Euleksom koji je definitivno tajni sporazum, jer ga nijedan narodni poslanik Narodne skupštine Republike Srbije do dana današnjeg nije dobio.
Mi afirmišemo sporazume kakav je nekad kralj Milan imao sa Austrougarskom koji je 1882. godine prihvatio tajnu konvenciju sa poslednjim beneficijama u trgovini i privredu saradnje sa Austrougarskom da bi stekao ličnu afirmaciju i podršku u krugovima ove imperije i da bi kasnije 1887. godine ova konvencija bila dopunjena i stavkom da će Austrougarska štititi u svakom pogledu Obrenovićku dinastiju. Svaka slučajnost sa današnjim trenutku je namerna. Hvala vam.

Hvala.
Ovo je drugi put, da bi završili raspravu. Moja prethodnica iz DSS Sanda Rašković Ivić je vrlo dobro osvetlila problematiku člana 14. Ja bih se još tu nadovezao, vezano za taj član 14.
Kao što smo rekli na početku, zakon poznaje ugovore koji se potvrđuju u Narodnoj skupštini i koji se ne potvrđuju. U članu 14. zakona daje formulu na koji način razlikovati one ugovore koje treba potvrditi u Narodnoj skupštini i one ugovore koje ne treba. Biću slobodan da vam to i pročitam.
Član 14. kaže: "Narodna skupština potvrđuje međunarodne ugovore vojne, političke i ekonomske prirode, ugovore kojima se stvaraju finansijske obaveze za Republiku Srbiju, ugovore koji zahtevaju donošenje novih ili izmenu važećih zakona i ugovore u kojima se odstupa od postojećih zakonskih rešenja".
Ovo poslednje što sam pročitao, kad god međunarodni ugovor iziskuje promenu u domaćem zakonodavstvu, bilo kakvu izmenu, to je jedna vrlo odrediva odredba. Tu smo vrlo malo na klizavom terenu. Tu je lako to identifikovati. Međutim, kada je reč o ovim drugim pojmovima koji su ovde uneti, oni ljudi u administraciji nadležnog ministarstva koji su radili predlog zakona su smatrali da su standardi i izrazi "vojna priroda", "politička priroda", "ekonomska priroda", da su oni dovoljno odredivi.
Međutim, problem je u tome što naša spoljno-politička praksa pokazuje jedan izvestan haos u toj oblasti. Kao što sam i na početku rekao, život piše zakone, ne pišemo ih sami. Moramo voditi računa o tome da li primeri koje smo imali u našoj dosadašnjoj praksi ukazuju na nedostatak ovakvih standarda. Da li je ovakva definicija standarda, politička priroda ugovora, dobra?
Vratiću se još jednom na primer preko koga sam prvog puta brzo prešao, zbog nedostatka vremena koje stoji na raspolaganju ovlašćenom predstavniku grupe, to je pitanje čuvenog policijskog sporazuma, znači, graničnog sporazuma sa Euleksom. Može li me neko uveriti da to nije politički sporazum, da on nema političku sadržinu? Hajde o tome otvoreno da pričamo. Da li je moguće da policijski sporazum nema nikakvu političku sadržinu? Da li je moguće da taj sporazum svojim sadržajem ne daje obavezu da Narodna skupština takav sporazum ratifikuje?
Ovde je Euleks inostrani element u celoj priči. Euleks predstavlja EU kao partnera u međunarodnom sporazumevanju. Taj sporazum proizvodi određene efekte u svakodnevnoj stvarnosti. Tako da je dovoljno taj primer izneti, da se ne vraćamo u našu istoriju 19. veka, da je neophodno taj sporazum ratifikovati u Narodnoj skupštini. Do to ratifikacije nikad nije došlo i zato mi vezujemo, u našem izlaganju, namerno to ponavljam da bi bilo što jasnije, primenu člana 11. u vezi člana 20. Član 20. koji izuzima objavljivanje međunarodnih sporazuma koji ne podležu ratifikaciji. Iz toga proističe vrlo jasna posledica. Ako policijski sporazum nije sporazum koji podleže ratifikaciju u Narodnoj skupštini, iz toga proističe da se ne mora ni objaviti. Ako se ne mora ni objaviti, ne moramo ni mi da znamo detaljno njegovu sadržinu, kao narodni poslanici.
Hajde da budemo do te mere racionalni da odgovorimo na to pitanje. Da li je to greška u sistemu ili nije? Naravno da jeste. Setimo se samo Kumanovskog sporazuma. To je sporazum kojim je faktički obustavljeno ratno stanje. Da li je normalno da takav sporazum kao što je normalno i da odluku o objavljivanju ratnog stanja prođe kroz Narodnu skupštinu, zar je moguće da takav sporazum ne ide na ratifikaciju u Narodnoj skupštini? Tada je to bila naravno federalna država. Ne menja nam stvari.
Znači, to nisu normalne stvari. Nemamo definitivno kroz ovaj zakon odgovor na izazove koje je ova država istrpela. Uopšte ne pričamo imaginarno. Ne pretpostavljamo stvari koje se možda mogu dogoditi, nego o nečemu što se događalo, o nečemu čime se mi zabavljamo - o jadu u ovoj državi. To je suština cele priče.
Idemo na još jednu stvar za koju smatram da je izuzetno važna. Kada je već reč, a vezano za član 14, o prirodi ugovora, to je Sanda Rašković Ivić već pomenula, postavlja se osnovno pitanje – ko to procenjuje? Naravno da je prirodno da državni organ, koji je po Ustavu nadležan da vodi spornu politiku, taj koji učestvuje u proceni. Ali, ako državni organ, tj. Vlada koja vodi spoljnu politiku, na ovaj način procenjuje i pravi ovakve kriminalne propuste – ne govorim o ovoj Vladi, govorim o vladama koje su zaslužne za ovakve efekte, onda je normalno i prirodno je to sprečiti.
Kako se to može sprečiti? Samo kroz odgovarajuću razradu zakonskih normi koje upućuju na greške koje su se događale u prošlosti, kako se u budućnosti ne bi ponovile. Zato i kažem da nije moguće amandmanom delovati na ovaj član zakona, nego to mora Vlada, u dogovoru sa nadležnim Odborom Skupštine, da iznađe odgovarajuće rešenje.
Verujte mi, ovo rešenje nije dobro i ne postoji nijedan drugi razlog da se protiv ovog zakona glasa. Ovim je bio apsolutno jedan jedini dovoljan. Jedan jedini dovoljan i nema razloga da dalje idemo.
Ostao sam dužan objašnjenje o nečemu, o čemu je takođe maločas bilo reči, o nečemu što smo predložili i što nije našlo mesta u predlogu zakona, pa bez obzira hoće li zakon biti usvojen ili neće, valjalo bi to uneti.
Vi znate kada ugovor stupa na snagu. Kada se primenjuje međunarodni ugovor? Onda kada se strane dogovore - na način i u vreme kada se ugovorne strane o tome dogovore. Načelo sporazuma saglasnosti volje ugovorne strane je primarno načelo. Ako se ugovorne strane dogovore da se sporazum primenjuje na takav i takav način, da počinje da se primenjuje tada i tada, to valja poštovati. Ugovor je zakon za stranke, zakoni za državu u odnosu na druge države ili međunarodne organizacije sa kojima se taj ugovor zaključuje.
Polazimo od jedne druge stvari, od jednog drugog doživljaja koji smo imali relativno nedavno, pre nekoliko godina. To je pitanje jednostrane primene sporazuma, kada jednostranost primene sporazuma nije ugovorena. Nije ugovorena. Znači, ako imamo jednostranu primenu sporazuma, nju treba izbaciti i uvesti izuzetno. Mi je ne bismo uvodili ni izuzetno, nego bi to prepustili politici i ugovornim stranama. Zato mora da se u zakon unese načelo uzajamnosti. Dali smo i amandman koji glasi ovako, da se stavi novi naslov posle člana 23, koje glasi – načelo uzajamnosti, a član 23. bi bio onda 23a ili 24. i glasio bi – potvrđeni međunarodni ugovori iz ovog zakona će primenjivati obe strane potpisnice, u skladu sa načelom uzajamnosti. To je zaštita.
Zašto je to zaštita? Zato što je Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, koji je jednostrano primenjen, naneo nesumnjive štete državi Srbiji. Imali smo štete u carini. Imali smo štete u milionskom iznosu u evrima svake godine od jednostrane primene Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Tromesečni gubitak od 17 miliona evra je on proizvodio u prvih par godina za državu Srbiju.
Ako je to nešto što je normalno i ako je to nešto što ova Skupština ne treba da zabrani, onda zaista ne znam. Hvala vam na tome što ste me saslušali.

Gospodine predsedniče, javljam se po članu 27.
Uz dužno poštovanje i svo uvažavanje vas kao predsedavajućeg, moram da vam skrenem pažnju da prilikom izlaganja narodnih poslanika uvek može doći do određenih digresija, pogotovo kada su ovakve teme. Potrebno je zaista da se pusti ceo govor onog ko je ovlašćen po jednoj određenoj tački, da bi mogao da zaokruži celinu i kaže poentu. Ovde je poenta bila vrlo jasna. Dakle, zbog čega postoji određeni motiv kod podnosioca predloga za anketni odbor i taj motiv se mora tumačiti. On mora biti predmet ove rasprave i kada se tumači motiv kod ovakve stvari, on dozvoljava izvestan stepen digresije. Moje mišljenje je da to niste uradili namerno, želim da znam da to niste uradili namerno, ali prosto možda zbog toga što niste pažljivo slušali i vezu digresije sa osnovnom temom. Hvala vam.
(Borislav Stefanović, s mesta: Poslovnik!)

Član 107, ukazujem na povredu koju ste počinili vi ne opominjući Borislava Stefanovića. Njegovo izlaganje, koliko god da je bilo mekim tonom rečeno, sadržalo je opasnu žaoku. Dakle, nemoguće je koristiti formu povrede Poslovnika da bi se dodatno vređali drugi narodni poslanici. Ja razumem da u žaru diskusije o temi, kada se javljamo po redosledu po kojem smo prijavljeni ili u replikama, možemo imati takve dosetke oko gutanja mikrofona, urlanja, dranja u mikrofon, neprilagođenog tona, da bi se postigao efekat. Ali, u prilikama u kojima se reaguje po povredi Poslovnika, to se shvata kao najdirektnija uvreda. Ja vas molim, trebalo je i tada da reagujete kada je gospodin Borislav Stefanović govorio.

Predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, sa izuzetkom malopređašnje diskusije, ove pre toga koje su satima trajale, zaista ne služe na čast i tu se raspravljalo o svemu i svačemu osim o onome što je na dnevnom redu, a bez obzira što se ne slažemo u priličnom delu diskusije sa prethodnikom, mislim da je ona ipak bila jako dugotrajna i korektna.

Hajde da vidimo šta je ovde ključni problem. Pošto ja u političke razmirice koje se ovde čuju ne mogu da ulazim, niti me zanimaju, niti mi zanima da raspravljam o liku i delu predsednice Vrhovnog kasacionog suda Nate Mesarević, niti je to tema za razgovor, niti argumenti u prilog njenog dobrog vršenja funkcije ili lošeg, to je potpuno van diskusije danas.

Ono što mi je malo zaparalo uši ili ono o čemu hoću da govorim, to su neke dileme koje su iznete ovde u odnosu na poštovanje Ustava i zakona u ovoj državi, kad je reč o izboru predsednika Vrhovnog kasacionog suda, kada je reč o samom postupku i kada je reč o ulozi i mestu odluke Ustavnog suda, koja je ovde više puta pomenuta i koja, koliko sam razumeo i služi i služila je kao motiv, kao osnov za pokretanje ovog postupka danas u Skupštini.

Dakle, nemoguće je ceniti na bilo koji način predlog koji je danas na dnevnom redu da prestane funkcija predsednici Vrhovnog kasacionog suda, ako ne rasvetlimo okolnosti koje su dovele i način kako je došlo do izbora predsednika Vrhovnog kasacionog suda. Dakle, podsetiću da je to prvi predsednik Vrhovnog kasacionog suda kojeg smo ikad imali, to je pod jedan.

Pod dva, kako je došlo do izbora? Prvo, izbor je predviđen Ustavom, bez obzira što je ovo ponavljanje, to prosto mora da se učini i Ustav to predviđa članom 144. i tačno kaže koji su uslovi neophodni da se ispune da bi došlo do izbora predsednika Vrhovnog kasacionog suda. Pošto ovo nije pravna škola, niti su gledaoci ovog prenosa zaduženi da to trpe, reći ću ono što je neophodno za diskusiju, to je da je jedan od tih uslova bio da postoji i stav opšte sednice Vrhovnog kasacionog suda, mišljenje o tom kandidatu za predsednika Vrhovnog kasacionog suda da bi on uopšte bio izabran. Dakle, bez toga je izbor nemoguć.

Čuli smo ovde da dilemu oko toga da li je izbor izvršen neposredno na osnovu ove odredbe Ustava ili je izbor učinjen u ovoj Narodnoj skupštini na osnovu Zakona o sudijama, odnosno noveliranog člana 102. Zakona o sudijama, koji ovaj uslov da se oglasi opšta sednica Vrhovnog kasacionog suda, ne poznaje. Od odgovora na ovo pitanje bi trebalo da zavisi i naš sud o svemu ovome.

Problem je u sledećem. Ako je izbor izvršen primenom člana 102. Zakona o sudijama, a nije, prosto nije mogao biti, jer u tom trenutku u vreme izbora taj član 102. nije stupi na snagu i tu se slažem sa nekim kolegama iz DS. To je apsolutno tačno. Znači, sa te strane je to tačno. Na osnovu čega je onda taj izbor učinjen? Na osnovu Ustava. Opet se tu slažem sa kolegama iz SNS da je nemoguća takva vrsta primene Ustava, izvršiti izbor predsednika Kasacionog suda na osnovu Ustava neposredno, pa čak hajde da zamislimo da je to bilo i moguće, nedvosmisleno je ova rasprava danas pokazala i to ni između koga nije sporno ovde, da ni u tom imaginarnom slučaju da je to moguće, nije bio ispunjen ovaj uslov, a to je prethodna opšta sednica Vrhovnog kasacionog suda, jer Kasacioni sud u tom trenutku nije ni postojao, nisu bile ni sudije izabrane, nije bio ni konstituisan.

Dakle, imamo dve nemoguće situacije za izbor predsednika Vrhovnog kasacionog suda. Jedna je ako je izabran po slovu Ustava neposredno, samim tim je flagrantno prekršen Ustav Republike Srbije od strane Narodne skupštine i to je neosporna činjenica. Ako bi se nekim nategnutim tumačenjem došlo do toga da se ipak izbor da podvesti pod Zakon o sudijama, bez obzira što je odredba stupila kasnije na snagu, mada ne znam kojom pravnom gimnastikom do toga da dođemo, onda znači da je ta odredba koja bi omogućila nedostatak ovog uslova – opšta sednica Vrhovnog kasacionog suda koja daje mišljenje, znači onda ispadne da taj uslov otpada upravo odlukom Ustavnog suda Srbije, koji proglašava neustavnom tu odredbu.

Šta mi onda ovde imamo? Mi ovde nesporno imamo prvog izabranog predsednika Vrhovnog kasacionog suda na protivustavan i protivzakonit način. Da li možemo da se složimo oko te jedne proste činjenice, a ne da izvodimo, što bi Englezi rekli "mambo-džambo" ceo dan oko toga ko je kriv? Bitno je i ko je kriv, ko je odgovoran i o tome ću nešto reći.

Hajde da prvo raspravimo činjenice. Znači, činjenica je da je, nažalsot, prvi predsednik Vrhovnog kasacionog suda u Srbiji izabran protivno Ustavu i bez obzira na zakon i u krajnjoj konsekvenci i protivno zakonu, kada složimo činjenice od početka do kraja.

Više neću da pitam da li je predlog Visokog saveta sudstva u redu, da li je on u skladu sa Ustavom i zakonom, da li je ta forma koja se ovde nama predlaže korektna ili nije. I o tome ću nešto reći. Nego, imam prethodno pitanje. Pre nego što se uopšte to zapitam, šta mi kao narodni poslanici dugujemo građanima koji su nas ovde izabrali i koji su se zakleli na poštovanje Ustava i zakona? Šta im mi pre toga dugujemo? Dugujemo im da ispravimo ono što nije bilo urađeno kako treba.

Osim Milice Radović, koja se u određenoj meri usprotivila metodologiji koja je ovde predložena, nisam čuo nikoga od opozicije da je ovde izašao i da je rekao – izvinite, niste u pravu kako ste ovo predložili, hajde da uradimo nešto drugo, jer ljudi, nije sporno da mi, nažalost, imamo izabranog predsednika Vrhovnog kasacionog suda na protivustavan i protivzakonit način i ta situacija je neodrživa i ne možemo se praviti ludi i pustiti da ta funkcija, a uopšte o ličnosti ne govorimo, opstane do kraja zadatog mandata, jer je to stanje i logički i ustavno i pravno neodrživo.

Umesto da neko izađe sa tim predlogom i kaže – ako ovo nije dobro, šta je dobro, mi ovde raspravljamo oko toga da li je trebalo ili nije trebalo smeniti Natu Mesarević. Izvinite, ali takva rasprava sa takvom temom ponižava građane Srbije. To nije nešto što ni mi kao narodni poslanici ne zaslužujemo, pa ne zaslužuju ni oni koji su upali sami u tu zamku i tako nešto rade. Zato sam maločas pohvalio malopređašnjeg govornika Srđana Mikovića, sa kojim se na slažem u onome što je pričao, ali koji je barem govorio o temi na način kako se tema otvara.

Ne možemo pobeći od političke implikacije, imaću ih i ja, ali dajte da razgovaramo na razuma i logički način o ovome. Kakve veze ima da li je Nata Mesarević radila dobro posao ili imala fenomenalne akcije i da li upropastila pravosuđe? To je tema za eventualnu raspravu o razrešenju Nate Mesarević, koju mi očigledno ovde nećemo gledati. To bi bila tema za ovakvu sednicu.

Šta sada hoću da vam kažem, šta je moja konačna poruka kada je reč o rezultatu svega ovoga? Moja poruka za građane je da mi ovaj galimatijas moramo razrešiti nekim metodama. Da li je ovaj najbolji? Ne znam. Mi smo predložili drugi. Kako ćemo se o ovom metodu konkretno izjasniti, jer ovde nema amandmana, u tom smislu? To ćemo mi da odlučimo kao grupa do dana za glasanje. Sve ćemo da izvagamo, i političke argumente i političko-pravne i odnos prema ustavnosti i zakonitosti, kompletnu ocenu o narušavanju poretka. To ćemo imati u vidu kada budemo donosili odluku o glasanju. Ali, mi apelujemo da se to pitanje razreši. ono nije personalno pitanje. Kakve veze ima kakva je Nata Mesarović?

Ministar Nikola Selaković je rekao u jednom trenutku, to ću parafrazirati, da koliko za dan, dva u propisanom postupku, na osnovu Ustava i zakona ista osoba može biti predložena za predsednika Vrhovnog kasacionog suda i može biti ovde izabrana.

Da li se mi i kao poslanici slažemo ili ne slažemo, onda je to politička rasprava o radu koji stoji iza nekoga. Znači, nemojte da se bavimo stvarima koje su potpuno efemerne u ovom pogledu i da iznosimo sud o ustavnom poretku iz potpuno stranačkog i niskopolitičkog ugla. Dakle, to je nešto što je apsolutno nedopustivo.

Dalje, šta mi imamo? Šta bi bio ovde zaključak? Imamo kompletan haos, bezakonje u postupku izbora. To je nesporna stvar. Imamo više godina održavanja tako izabranog lica na toj funkciji, bez pokušaja Narodne skupštine, ili bilo koje druge institucije, uključujući i sam Ustavni sud, o čemu ću još nešto reći, da ovo pitanje razreši.

Imamo činjenicu da je DSS na to ukazivala prilikom izbora i prilikom donošenja tog zakona i nikome to nije bilo bitno, pogotovo ne vladajućoj većini, u tom trenutku. To nije važno. Sada zvuči krajnje licemerno da neko ko je takav galimatijas, takav haos zamesio, kaže da se sada, ja ne diskutujem, uopšte ne polemišem oko toga da li je ovaj predlog sada ustavan ili nije. Mislim da jeste, u krajnjoj liniji. U proceduralnom smislu jeste problematičan, ali da je baš protivustavan ne bih se složio, ali da diskutujemo sada o tome upotrebljavajući tako velike reči, a da potpuno previđamo da je haos nastao u jednom vremenskom momentu mnogo ranije.

Na osnovu čega mi možemo da tražimo u bilo kom zakonu, Ustavu, u bilo kom opštem pravnom aktu, razrešenje ovog problema? Kako da tražimo razrešenje problema u opštem aktu, zakonu ili Ustavu, kada ni ustavopisac, ni ustavni tekst zakona ne mogu ni u ludilu da predvide ovakav karambol i ovakav haos? Znači, ovo je unikatna situacija u kojoj se nalazimo.

Potpuno se slažem da za unikatnu situaciju mora postojati unikatno rešenje. Jedino što smo mi prigovorili to je da je možda to trebalo bolje odmeriti, uraditi drugačije. Nismo srećni sa metodologijom. Znači, slažemo se, ali ne može to da ide infinitum. Ne može da ide u beskraj ovako.

Šta ćemo mi sada da kažemo? Nema veze što je drastično prekršen Ustav, što su prekršeni zakoni države, što Skupština usvaja akta pozivajući se u jednom trenutku na zakon koji nije ni stupio na snagu, onda preformulišući taj predlog, kao nismo na zakon nego na Ustav, pa onda ne poštuju Ustav. Ne može to da prođe potpuno bez ikakvih posledica. To je nemoguće.

Ljudi, ja to ne mogu da shvatim, kao što ne mogu da shvatim još jednu drugu stvar, i time ću završiti pošto ne vidim ni smisla beskrajnog diskutovanja. Dakle, ne mogu da shvatim jednu drugu stvar. Nemojte, i ministar je ovde rekao, a ne slažem se sa vama, gospodine ministre, da je Ustavni sud u našem ustavnom sistemu u odnosu na poslanike Narodne skupštine beli medved ili zaštićena zverka koja se ne sme dirati. Možda za vas, ministre, slažem se, vi ste izvršna vlast. Ali, imam prava da kažem šta mislim o radu Ustavnog suda.

Tvrdim da, osim neodgovornog ponašanja, ili ko zna kakvih motiva u koje uopšte ne želim da ulazim jer bi nas to tek odvelo u dalju raspravu, zbog čega je ovako uređeno ovo sa izborom predsednice Vrhovnog kasacionog suda, tvrdim da 50% za čitav haos koji danas imamo jeste odnos Ustavnog suda prema sopstvenom poslu. Taj Ustavni sud je ovu odluku o stavljanju van snage člana 102. o načinu izbora, privremenog izbora, prvog izbora predsednika Vrhovnog kasacionog suda, stavio van snage kasno.

Šta su radili toliko dugo? Neko je ovde rekao, mislim iz LDP, valjda su čekali da se promeni vlast. Svi vrlo dobro znate da se sa stavovima LDP ne slažem u političkom smislu uopšte, ali kada se izgovori nešto što je tačno, prosto čovek ne može da se ne složi. Da, verovatno su čekali da se promeni vlast. Neverovatno. Sigurno.

Onda se čeka sa odlukom, na primer, o Zakonu o Vojvodini. Šta se čekalo? Isto, da se promeni vlast. Onda su videli da ni nova vlast nije baš potpuno raspoložena za takav radikalan pristup, pa su zakočili Statut Vojvodine. Onda se traži ukidanje uredbi, flagrantno neustavnih uredbi i protivzakonitih, o sporazumima koji su zaključili Stefanović i Tahiri. Znači, traži se to od strane DSS i od nekih poslanika, i to je formalan predlog učinjen Ustavnom sudu i onda se to koči. Onda ste vi, ministre, tražili Ustavnom sudu da se zastane sa postupkom, mi mislimo da to nije u redu, ali tu je Ustavni sud da to proceni, a onda Ustavni sud ne rešava o vašem predlogu – niti ga je odbio, niti ga je prihvatio i tako je sad u infinitum.

Hoću da vam kažem da ne može jedna država to tako. A šta sad mi treba da napravimo? Hajde da predložimo ovo, da bi tom Ustavnom sudu bilo lako da radi, možda bi trebalo da se svi mi lepo povučemo na jedno pet do deset godina i da kažemo - ne postoji ni Skupština, ni izvršna vlast, nemate koga da se plašite, nemate kome da se uvlačite. Izvolite, imate predmete koje imate do sada i uradite ih na valjan način.

To zaista nema smisla. Nemamo mehanizam da izađemo sa time na kraj. Ako postoji neki mehanizam, verujte mi, tvrdim da je to ovaj način, da se izađe za govornicu i da se kaže – pa možda neko od njih ovo sluša.

Nema potrebe da se oni boje bilo koga iz moje političke stranke. Nema smisla i nema razloga da se boje bilo koga iz DS, SNS ili nekog trećeg. Ako imamo sistem ili je naš mentalni sklop svih nas zajedno da tako funkcionišemo, tome mora jednom da se stane na put.

Nisu oni tu da vode politiku države, oni su tu da odgovore na pitanje koje im je postavljeno. Da je na ovo pitanje odgovoreno pre tri i po godine, na ovo ovde pitanje o kome danas govorimo, drugačije bi se stvari razvijale.

Ono što mislim da nema smisla, to je da se sada priča potpuno obrće i da se ovde raspravlja o potpuno efemernoj stvari i da se ulazi u neki meritum koji se tiče vrednosti ili bezvrednosti lika i dela Nate Mesarević, ili nešto o njenom liku i delu. To je potpuno besmisleno.

Naš zadatak je da rešimo ovaj problem. Vi ste rekli kako mislite da on može biti rešen. Nismo sigurni da je to najbolji način. U redu, razgovaraćemo o tome i imaćemo širi kontekst u vidu od samog predloga. Mislimo da je naš osnovni zadatak da uspostavimo vladavinu Ustava i zakona i to je sve. Hvala vam.

Hvala.
Dakle, gospodine Dačiću, niko se ovde ne žesti na vas niti iko vama preti, iako neko dobaci iz skupštinske sale - sad ću da vam odgovorim; to je na kraju krajeva uobičajena skupštinska komunikacija. Ne pravimo mi predstavu od ovoga, od ovoga pravite predstavu vi, zato što vi sa pozicije moći i mesta premijera i ministra unutrašnjih poslova, zapravo na posredan ali vrlo jasan i način upravo pretite nama, jer šta je drugo do pretnja ako nam kažete – nemojte vi, pazite se, nemojte vi gospodine Jakšiću, itd, a da ne govorim još o konstrukciji naziva i odnosa prema vama koji mi nikada nismo upotrebili, ne za ovom govornicom, ne u ovoj skupštini, ne kao Demokratska stranka Srbije. Nikada nismo upotrebili sintagmu – izdajnik, jer to nije način obraćanja.
Ono gde se mi ne slažemo i gde vi treba da se zapitate šta radite i gde vi treba da se zapitate o posledicama, jeste naše suštinsko neslaganje oko glavne stvari. Vi govorite o ovoj istoj rezoluciji da pregovori koje ćete voditi, nastaviti da ih vodite sa albanskom stranom, parafraziram, treba da budu u funkciji evropskih integracija. Mi vama kažemo da pitanje zdravog razuma nalaže, i to je predmet razgovora, da razgovori sa albanskom stranom moraju biti u suštini stvari i potpuno nezavisni od pitanja udruživanja ove države u bilo kakvu međunarodnu organizaciju, a pogotovu ne u onu koja nam s kraja naopako kapu, na šta mi ne treba dobrovoljno da pristanemo.
Ako boli to što kažemo, i ako odgovor na to bude s vaše strane - vi ne dajete nikakav predlog, a vrlo dobro znate da ga imamo, vrlo dobro znate da je formulisano u našim amandmanima koje ste danas čitali i vrlo dobro znate da je formulisan u ekonomskom programu, koji predstavlja ozbiljnu alternativu sunovratu ka EU.
To je onda pravi način razgovora, a ne da plašimo ljude onim šta to znači ako ne odemo u EU. Nema mesta strahu i nemojte da strah sejemo. Nema razloga. Treba da ozbiljno razgovaramo o ovoj temi, a ako pokušamo ozbiljno da razgovaramo i damo neki epitet, pa poslanici smo, a vi ste vlast. Nemate pravo vi na nas da se ljutite na način kako to činite.

Predsedniče parlamenta molim vas, ne samo u odnosu na konkretan slučaj nego i ubuduće, da kada se predstavnici Vlade obraćaju narodnim poslanicima, da neupotrebljavaju sintagme kao što su verbalna diktatura i tome slično. Ova poslanička grupa i mi koji smo učestvovali u raspravi na ovaj način, koristeći pravo koje ste nam vi omogućili u replikama, koristi isključivo mogućnosti koje su date Poslovnikom, obrazlažući svoje stavove i ideje koje katkad mogu biti i zvučati oporo. Prosto zbog toga što je situacija takva i takva se kristališe, ali da je tu u pitanju bilo kakva verbalna diktatura – nije. Niti bilo ko kome nameće taj stav, dok isti naš Poslovnik po kome se svi ovde upravljamo, omogućava predstavnicima predlagača, u ovom slučaju je to Vlada, da mogu svoje vreme neograničeno koristiti i replicirati.
Ovo je bila tehnička primedba, molim da je kao takvu shvatite i molim vas da ubuduće vodite računa o primeni člana 27. i 107. Poslovnika.

Hvala.
Dakle, da ne ponavljamo previše, a nešto i moramo, utisak naš je da tekst rezolucije koja je pred nama jeste korak dalje u odnosu na platformu koja je viđena od strane predsednika države pre nekoliko nedelja. Korak unazad je zbog toga što se gube određeni elementi koji garantuju državnu vezu između dela teritorije Srbije, Kosova i Metohije i same Srbije. Ona se ovde negde izgubila, a sama rezolucija više liči danas na rezoluciju o evrointegracijama, nego na rezoluciju kojom treba da se zaštiti teritorijalni integritet države Srbije, pogotovo ako se imaju u vidu sve one uredbe, o tome san i ranije nešto u toku današnjih polemika rekao, kao što je ova podtačkom g) tačke 1. da razgovori sa predstavnicima privremenih institucija u Prištini i svaki dogovor koji bude postignut, treba da daju doprinos evropskim integracijama Srbije.
Na stranu to kako gledamo na evropske integracije i na EU i na budući položaj Srbije, potpuno je nenormalno da ovakva formulacija stoji u tekstu koji govori o pitanju odbrane integriteta države i to povezivanje na ovaj način, pogotovo ako znamo da većina članica EU, na kraju krajeva, i njihov mehanizam rada podleže tom pritisku njihovih bitnih članica, zapravo vršene permanentan faktički pritisak od strane Srbije, ne da formalno prizna nezavisno Kosovo, to od nas niko ne traži, nego da faktičkim radnjama doprinesemo realizaciji Ahtisarijevog nezavisnog Kosova. Dakle, to nije u funkciji realizacije projekta o kome je Vlada govorila, a ponajmanje u funkciji realizacije platforme koju smo imali prilike da vidimo pre dve ili tri nedelje.
Ovde je ostalo, toliko još vremena i imam, da razjasnim još jedno pitanje koje je danas bilo pomenut, a s ovim je u vezi - šta je cilj pregovora između Beograd i Prištine? Vi kažete da je to neko sveobuhvatno rešenje, ali ne vidim kako ćemo ikada nagovoriti drugu stranu na iskrene i poštene pregovore sa nama, pa makar rezultat tih pregovora došao i za 40 godina, ako naše startne pozicije u koje sami sebe stavljamo nisu iste.
Albanci na KiM su stavili sebe u jednu startnu poziciju, kako oni to žele da vide, nezavisnosti tog dela srpske teritorije. Oni kažu da je KiM nezavisno. Pogledajte šta mi kažemo. Mi kažemo samo - nećemo nikada priznati nezavisnost KiM. Umesto da imamo proaktivan stav, i da kažemo kako mi vidimo rešenje problema, i to nije tačno da je nulta pozicija za nastavak pregovora. Ta nulta pozicija nikada nije postavljena na valjan način, barem ne za vreme onih koji su otpočeli ove tzv. tehničke pregovore iz ove prethodne Vlade, a kao što vidim, ni vi nemate tu nameru.
Dakle, ideja o suštinskoj autonomiji i zakona o suštinskoj ekonomiji jeste potekla od nas. Razgovarali smo sa predsednikom republike o tome, a ono što se sada realizuje u praksi kroz rezoluciju kao dodatak na ovu skupoću, kao ideja o suštinskoj autonomiji, koja treba da nastane kao zakon i kao posledica pregovora koji će se obaviti, to prosto ne rešava problem.
Dakle, pod jedan,- u startu ćemo se naći u neravnopravnoj poziciji. Poći ćemo od sopstvenih ideja o statusnoj neutralnosti, što nije normalno za državu. Albanska strana će poći u poziciju od uverenja da imaju potpunu nezavisnost. Mi ne možemo sebe da stavimo u tu poziciju. Dakle, sebi ne vezujemo ruke, ne ograničavamo se kada donesemo u ovoj skupštini zakon o suštinskoj autonomiji, sa svim prerogativima kako on treba da izgleda, prema našem viđenju stvari. To ne sprečava pregovore. Onda nek druga strana kaže da zbog toga neće da pregovara, jer po toj istoj logici i mi možemo da kažemo da nećemo sa drugom stranom da pregovaramo zato što je jednostrano proglasila nezavisnost.
Da li razumete šta je deficit vašeg pogleda na stvari? Zašto je on ovakav? Zašto vi obrćete stvari? Zašto ne donesemo zakon o suštinskoj autonomiji odmah, tj. taj ustavni zakon? Zbog toga što mislite, i vraćamo se na početak priče, da će se neko uvrediti i da ćemo imati deficit u pregovorima u pristupanju EU, jer taj koji je uvređen, to će biti EU našim ponašanjem, jer nam neće dozvoliti da idemo dalje.
Naš odgovor je, a verujem i siguran sam da je ovo odgovor u ime većine građana Srbije, bez obzira na to što ovde neko kaže i na primer je rekao – znate, tu je manjina, svi ostali su protiv vas. Hajde da vidimo kako je to u realnosti? Većina građana Srbije može da kaže u toj situaciji – pa šta. Ako postoji alternativno rešenje, mi smo alternativno rešenje ponudili. Nudimo ga za ovu rezoluciju, kroz amandmane koje niste prihvatili. Nudimo ga za privredu Srbije i oporavak države, potpuno mimo mehanizma EU, koja je čak i u tom smislu omča oko vrata i ne vidimo nijedan razlog za ovakav stav Vlade Republike Srbije, a do sada nijedan zdravorezonski argument, sem plašenja samih sebe i građana da će sve propasti ukoliko Srbija ne uđe u EU, nismo videli.
Dakle, kada neko ponudi racionalan koncept….
(Predsednik: Vreme.)
Završavam.
…kako na jedini mogući način može da se izađe iz ovog ćorsokaka i da neki pregovori ikada daju neko sveobuhvatno rešenje, ulazimo u problem iz koga ne možemo nikada izaći. Zapravo, to je ono što ova rezolucija donosi.
Jako mi je žao što je ona otišla mnogo daleko u odnosu na onaj prethodni, prvi tekst, koji je bio dat u platformi predsednika države.

 Gospođo potpredsednice, gospođo ministar, dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji smo podneli praktično je nužna dopuna Predloga ovog zakona, jer je potpuno jasno da kada je reč o opljačkanom Fondu zdravstva, mi ni dan danas nemamo predstavu da li uopšte postoji valjana  kontrola priliva sredstava u taj fond, a pogotovo kada je reč o kontroli odliva sredstava iz Fonda i načina na koji se oni troše.
Ponajmanje to znaju građani Srbije, ponajmanje to znamo mi svi koji plaćamo naše zdravstvo kroz obavezno zdravstveno osiguranje, i nemamo nikakvu predstavu ko i na kakav način raspolaže našim novcem. To stanje traje godinama i decenijama u ovoj zemlji. Umesto da se u poslednjih 15-20 godina taj problem reši, on biva sve gori i gori.
Dakle, Fond u našem sistemu kakav sad postoji ne valja ništa, to odmah da vam kažem, i njega treba u korenito menjati. Fond je jedini izvor realnog finansiranja zdravstvenih usluga u državnom sektoru. Na taj način smo došli u situaciju da je onda celo zdravstvo dovedeno u pitanje.
Ako mi moramo sada da pretvorimo 13 do 13 milijardi u javni dug, kako bi Fond mogao uopšte da funkcioniše, kako bi se mogli uopšte isplatiti obaveze koje zdravstvene ustanove imaju prema onima od kojih su na veresiju kupili lekove, koji se inače obračunavaju još uvek prema 99 dinara za evro, i ceo taj lanac ide u jednu beskrajnu veresiju, onda je potpuno prirodno da će u jednom trenutku to sve da stane, ili da pukne. I evo, Solomoskog rešenja, ajmo 13 milijardi da premestimo u javni dug, da podmirimo tu obavezu koja postoji, ajmo onda da donesemo još par pratećih zakona koji će pomoći, navodno, kažem navodno, da se uvede ta kontrola u priliv i odliv sredstava iz Fonda, ne bili valjda vremenom to sve funkcionisalo kako treba.
Dame i gospodo narodni poslanici i vi građani koji gledate, to nikada neće funkcionisati kako treba, zato što je sve naopako postavljeno. Ovaj sistem korenito ne valja. Naš sistem solidarnosti preko Fonda obaveznog osiguranja, kao kape nad celim sistemom ne radi, to ne funkcioniše i nismo država, u ekonomskom smislu, spremna i tu moramo da se pogledamo u oči i da kažemo da podnese bilo kakav teret u ovom sektoru. To je apsolutno nemoguće.
Šta do govori? To govori da umesto da radimo po principu – seci uši, krpi gaće, kao što je ovaj slučaj, tako što ćemo opterećivati građane Srbije, tj poreske obveznike da u budućem periodu ovih 13 milijardi javnog duga plaćaju iz svog džepa ponovo za iste zdravstvene usluge koje očekuju od države, za onaj novac koji su inače platili za zdravstveno osiguranje.
Ko to ne shvata, da mi prevedem. Znači, platili smo novac za obavezno zdravstveno osiguranje, na osnovu tog novca, bolnice i ostale institucije funkcionišu, zadužuju se, kupuju lekove, nemaju para da to plate Fondu, Fond nema para da to plati dobavljačima lekova, veledrogerijama i nastaje veliki dug. Takođe, veledrogerije duguju proizvođačima, pa prenose putem cesije potraživanje na bolnice.
To je jedan opšti galimatijas i uopšte nisam video kako ste u ovom predlogu zakona taj problem rešili. Ovde nema reči o tome, to kao da ne postoji. Uopšte ne znamo koliki je taj dug. Vi ste ga procenili do 13 milijardi, a on može biti 30 milijardi, i to ne samo po ovom osnovu, nego po različitim osnovama.
Šta tu ne valja? Tu ne valja to što ne postoji čarobni štapić, ne postoji mehanizam kojim se ovo može ponovo staviti u funkciju. Drugim rečima, niste trenutno imali izbora. Kratkoročno gledano, ako hoćete za mesec dana da rešite neki problem, morali ste ovo da uradite. Onda barem otvoreno treba reći građanima da ima se dodatno ljušti koža s leđa na ovaj način, oduzimaju dvostruko pare iz budžeta, ili trostruko, pitaj boga koliko, a da pri tom, sem vašeg obećanja na prošloj sednici kada se došli ovde i na sednici Odbora za zdravlje, nismo još videli da smo se upustili u korenitu promenu sistema i da smo promenili sistem funkcionisanja obaveznog osiguranja u Srbiji.
Šta treba uraditi? Da ne bi mlatili praznu slamu i pričali bez veze, odmah ću reći šta treba uraditi, pa izvolte, uradite to. Ako to ne uradite, onda će to morati neko drugi da uradi prvom prilikom kada mu se ona ukaže. To je, recimo, naša stranka – DSS.
Odmah ću vam reći krajnje nesebično šta treba napraviti. Omogućite konkurenciju subjekata osiguranja. To je u našem slučaju interventna mera, a i dugoročna strategija. Uradite to, obezbedite pacijenta dobrim zakonom kojim će se zaštiti njegova prava i žestokom državnom kontrolom privatnog sektora. Ali, pustite da privatni sektor bude stub zdravstvene zaštite, kao što je državni sektor.
Hajde da prevedemo to zbog građana koji ovo gledaju i slušaju na vrlo prost jezik. Imamo li svoju zdravstvenu knjižicu? Imamo, na osnovu posla i rada gde idemo. Hajde da pitamo ljude - možete li vi s tom zdravstvenom knjižicom da odete u privatnu apoteku i podignete lek na recept? Ne možete. To vam pravi ovaj sistem. Možete li s tom knjižicom da izaberete svog lekara, po izboru, opšte prakse i da to bude čovek koji je otvorio ordinaciju na ćošku, privatnik, gde vam je mnogo lakše i brže da dođete, da vam bude pružena usluga, dobijete recept, ne samo recept nego uput za bolnicu, za tercijalnu zaštitu? Ne možete.
Postavlja se pitanje – zašto? Zato što je naš sistem tako postavljen da ne dozvoljava onima koji imaju privatnu inicijativu u zdravstvenom sektoru, da imaju poverenja u sistem da će im ikada išta biti plaćeno. To zbog toga ne funkcioniše.
Vi ste, gospođo ministar, na Odboru za zdravlje kada smo razgovarali, pomenuli pitanje apotekarskih ustanova. Rekli ste da se vode pregovori. Naravno, po zakonu bi oni trebali da prihvate te recepte. Zamislite čoveka koji je otvorio apoteku sa porodičnim parama i rešio čovek od toga da živi, pa odakle vam ideja da će neko dopustiti da mu se pojavi 100 pacijenata tog dana sa 100 recepata ili 500 recepata, za koje će mu Fond platiti tek za dve godine ili za godinu i po dana. Ne plate ni za šest meseci, to je katastrofa, to tako ne funkcioniše.
Ako rešite ovaj problem na ovaj način, tako što ćete preuzeti javni dug i stimulisati Fond da to izmiri, te obaveze, to neće ići automatski. Na kraju će se sistem ponovo ugušiti, jer nigde niste dali garancije da ovo što ste uradili ičemu vredi, da će ovo zaista rešiti problem zbog koga ste krenuli u ove promene. To prosto neće da radi, znate?
Kako ste vi došli do tih 13 milijardi, to me zanima? Kako ste došli do 13 milijardi duga? Došli ste, ali kako? Voleo bih da nam stvarno taksativno navedete ko je taj koji duguje, ko najviše duguje u zdravstvenim ustanovama, koliki je taj novac, ko su bila odgovorna lica koja su se zadužila za taj novac, ko su proizvođači kojima se najviše duguje od strane veledrogerijama, koji su proizvođači u lancu s veledrogerijama u odnosu dugovanja i potraživanja, kako je do toga došlo i da li je neko nekada odgovarao? Da li je nekada neko odgovarao, ne krivično, nego da li je neko smenjen zbog toga?
Imali smo nekoliko krivičnih procesa u ovoj državi, za koje javnost stiče utisak da su nastali iz određenih političkih razloga. Ne mislim da je u pitanju partijski politički progon, nego tzv. dnevna politika prema događajima. Znači, dogodilo se neko hapšenje jedne žene, koja je onda ukazala na to da postoji korupcija u jednom širem lancu, ukazala je na direktora jednog vrlo značajnog zdravstvenog centra u Srbiji, čovek je uhapšen, a kasnije, zna se kako se to desilo…
(Predsedavajuća: Gospodine Aligrudiću, molim vas da se vratite na temu. Ne morate uopšte da povisujete glas na mene.)
Molim? To je tema, 13 milijardi dinara koje su navedene. Pa nemojte, molim vas, da me opominjete na način koji je nepriličan – 13 milijardi duga u članu 2. na koji smo podneli amandman i to je tema. Ovde smo rekli u amandmanu, ako ne znate da čitate tekst, pročitaću vam ga ja - sastavni deo ovog zakona je evidencija svih dugovanja zdravstvenih ustanova prema veledrogerijama, prema ustanovama i po veleprodajama koje će Narodnoj skupštini biti dostavljene 31. decembra 2012. godine.
Objašnjavam vam zbog čega je to potrebno, a vi mene prekidate i kažete da treba da dovedem u vezu ovo što govorim sa temom. To može da mi kaže samo neko ko nema veze sa onim što radi. Za sada toliko.

Član 107. Dakle, molio bih vas da ako ste reagovali na mene prošli put na pogrešan način da sada reagujete i da opomenete kolegu koji vređa svog kolegu narodnog poslanika. Uvreda je iznesena na sledeći način, barem se ja osećam uvređenim.
Prvo je rekao da ja nemam prava ili nemam dovoljno osnova da pričam o zdravstvu i o promenama u zdravstvu zbog toga što nisam zdravstveni radnik. Ja sam, kao i vi, dragi kolega, i sve ostale kolege, i vi gospođo potpredsednice, i vi gospođo ministar, neko ko koristi zdravstvenu uslugu na osnovu obaveznog osiguranja i ono je obavezno po zakonu. Imam direktan i neposredan interes kao i svi građani da govorim o promenama zdravstvenog sistema i ovakva vrsta diskvalifikacije u najmanju ruku, neću da kvalifikujem to što je kolega rekao.
Druga stvar, komentarisanje nečega što nije red i nije mesto da se komentariše, a to je impresija narodnog poslanika da drugi narodni poslanik utrčava ili izlazi sa Odbora za zdravlje, bude malo, pa ode itd. To je čista uvreda i na kraju krajeva i kleveta. Zato što taj narodni poslanik ne može da zna razloge i stepen obaveza svog kolege u ovom parlamentu, da li ima ili nema nešto drugo zakazano u slično vreme, a to koliko sam bio na Odboru za zdravlje je mera koju sam odvojio, a koja je neophodna da bi učestvovao u diskusiji i da bih doprineo rešenju ovog problema.
Na kraju krajeva, voleo bih da mi naše primedbe koje iznosimo shvatimo krajnje dobronamerno, jer ako će igde biti dobronamerne, biće ovde u sektoru zdravstva. Ne postoji ni jedan neposredan politički interes, barem ne naše poslaničke grupe ili bilo koga nas pojedinačno, zbog čega bi bili nešto kontra. Ove sve primedbe koje iznosimo su veoma važne i smatramo da bez njih sistem ne može da se otkoči, a onda tako govoriti, pa ponoviti 90% onoga što sam ja rekao, valjda zato što je to iz usta lekara, a ne iz usta nekog drugog čoveka u ovoj državi. To je stvarno uvredljivo.

Vi ste povredili Poslovnik maločas i ovo vam najdobronamernije kažem, završiću za manje od 30 sekundi. Dakle, nije ovde pitanje da li je neko nekoga pomenuo, nego pogledajte Poslovnik. Izraz i standard koji je u Poslovniku upotrebljen je ili da je neposredno ime pomenuto, ili da se diskusija prethodnog govornika odnosi na diskusiju prethodnog govornika, a bez spominjanja imena. Već ste grešili, ali hteo sam opet da vam skrenem pažnju.