Da ne bi bilo nerazumevanja, ne znači da će to biti dva puta plaćeno iz Fonda, niti znači da će građani dva puta platiti svoje zdravstveno osiguranje. To je figurativno rečeno, a suštinski je to možda još gore. Jer, ako se preuzme 13 milijardi duga, preuzima se kao javni dug. Odakle se javni dug realizuje? Iz budžeta. Kako se puni budžet? Parama poreskih obveznika. Vrlo prosto.

Meni je interesantnije pitanje od tog pitanja, kada već postavljamo pitanja, i time završavam, kako je moguće da u jednom delu sistema nema duga, na primer u Šapcu, a da je u drugom delu sistema taj dug neprebolan? Mi smo postavili pitanje odgovornosti. Da bi mogli da postavimo pitanje odgovornosti do kraja, zato smo u ovom amandmanu, kolega, tražili da sastavni deo dokumenta ovog zakona bude pregled svih dugovanja zdravstvenih ustanova, da se time stvori obaveza za Vladu da to učini, jer je to početak utvrđivanja nečije odgovornosti za to. To je suština priče.

Naravno da se dvostruko plaćanje realizuje iz iste kase. Postoji više kasa, ali se u sve te kase pare slivaju iz naših džepova kao poreskih obveznika. Nije to sporno, samo je sporno to što taj novac negde nestaje i troši se na nešto što građani nisu tražili. Kupuje se nešto i po ceni i na način i u količinama koje nisu u planu, koje nisu predviđene. Da li je pitao neko vas, nas kao korisnike zdravstvenih usluga da li to može tako da se radi? Očigledno da nije.

Odustajem.

Kratko ću po ovom amandmanu. Dakle, jeste to je posledica razgovora koji su ovde vođeni. Ono što mi se čini i dalje nedoslednim jeste sledeće. Dakle, jasno je da ne treba da centralizovana javna nabavka bude na Ministarstvu, jer Fond je onaj koji plaća, pa je logično i da nabavim.
Problem međutim nastaje u drugom sektoru. Kasnije ću se javiti da govorim o tome. To je u onom drugom zakonu. Šta je onda nadležnost Fonda? Tu se javlja velika nelogičnost i o tome ćemo kasnije govoriti.

Dakle, hoću da reklamiram povredu člana 19. Poslovnika Narodne skupštine i u vezi sa članom 150. i od člana 161. do 166. Poslovnika.

Naime, bio je podnet niz amandmana od strane poslaničke grupe DSS, naših poslanika, koji su u proceduri kod Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo odbačeni kao nedozvoljeni, a ovde u obrazloženju stoji kao nepotpuni. Navodno zato što odlaze iz kruga materije o kojoj se raspravlja, o zakonu koji je podnela Vlada. Ovde se radi o apsolutnom ne sprovođenju odredbe člana 19. Poslovnika Narodne skupštine kada je reč o obavezi predsednika Narodne skupštine, a vi ste potpredsednik pa ćete preneti, o koordinisanom radu i o vođenju računa o koordinisanom radu Odbora Narodne skupštine.

Dakle, nemoguće je da u jednom slučaju kada je reč o Zakonu o Narodnoj banci, Odbor za finansije podnese amandman koji ima ovakvo obeležje, da dodaje nov član u odnosu na član zakona koji je Vlada predložila, pa da to bude razmatrano, da ne bude diskvalifikovan u Narodnoj skupštini, a da se sad odjednom pojavi niz amandmana koji su diskvalifikovani. To je neverovatno. Pričamo da postoji jedan amandman koji će se ovde raspravljati, koji sam ja podneo, za nekih 10 minuta, koji ima iste te karakteristike zbog kojih je po ovom stavu Zakonodavnog odbora morao biti odbačen, a sada će se raspravljati. To je prosto neverovatno. Znači, kako je to moguće?

Mi smo podneli jedan vrlo lep amandman, još na Zakon o zdravstvenoj zaštiti kojim se traži uvođenje, ponovno uvođenje volonterske specijalizacije. Taj amandman je apsolutno diskvalifikovan od rasprave iako to ništa ne košta ni društvo ni državu, nego je to lepa stvar, koju ste mogli prihvati. Dakle, hoću da vam kažem, hajte da se prenese predsedniku Narodne skupštine da povede računa o ovoj stvari, jer nigde u Poslovniku ne piše instrukcija da se na ovaj način postupa nejednako prema amandmanima koji su podneti.

Neću biti strog. Reč je o čl. 27. i 19.
Ja vas molim, najlepše vas molim, ne radi se ni o mojoj grupi, niti intervenišem zbog toga. Poznate su ogromne razlike, šanac između nas i DS, ali je neverovatno, molim vas da se skoncentrišete i da vodite u smislu člana 27. ovu sednicu kako treba. Ostavlja veoma ružan utisak. Ljudi su objasnili u čemu se povreda sastoji. Ona je očigledna i farsa je razgovarati o toj povredi ili glasati o njoj u danu za glasanje.
Mislim da se ova situacija vrlo jednostavno prevazilazi tako što ćete čoveku dati reč da nastavi tamo gde je stao, jer svima nama ovde, bili u političkim razlikama ili ne, evidentno je jasno da je čovek imao pravo da obrazloži amandman. Nemojte molim vas, šta drugo da vam kažem.

Hvala vam.
To je onaj amandman koji je preživeo ovu seču na Zakonodavnom odboru i koji mi sad omogućava da postavim neka veoma važna pitanja.
Dakle, u vašem obrazloženju zbog čega odbijate ovaj amandman navodite između ostalog da je to prvo zbog toga što mi kucamo, kako vi kažete – jednim delom na otvorena vrata, tražeći da se u načelnim odredbama Zakona o osiguranju izjednači privatni i državni sektor, jer, vi kažete da je to već zakonom učinjeno. Onda u vrlo širokom objašnjenju koji dajete zašto odbijate ovaj amandman, kažete da Fond može da zaključi sa privatnim zdravstvenim ustanovama ugovor, ali da to ne čini, već da to radi samo na jedan suplementaran način tada kad privatne zdravstvene ustanove daju, pruže određene usluge koje se ne mogu pružiti u državnim ustanovama. Onda posle objašnjavate zbog čega postoji takvo ograničenje, zašto se Fond odlučio za takvo ograničenje i kažete da je to zbog toga što nema dovoljno sredstava.
Sad ću vam vrlo jednostavno objasniti u ovih dva minuta vremena i plus onih šest koliko imam kao ovlašćeni predstavnik grupe, zašto mislim da ovo obrazloženje ne stoji. Dakle, to će dovesti u direktnu vezu sa samim amandmanom i rešenjem koje ću vam toplo preporučiti da se time bavite narednih meseci i olakšate život građanima i zdravstvenim radnicima.
Dakle, jeste da formalno postoji ta mogućnost, ali vi svaku mogućnost osiguranja zasnivate samo na jednom mogućem stubu, a to je Fond. Zato što se opredeljujete i dalje stojite potpuno opredeljeni za to da je Fond jedini mogući izvor finansiranja obaveznog, pokrivanja obaveznog osiguranja. To je suštinski ključna greška. Iz te greške proističu logično sve ostale greške.
U članu 68. Ustava Republike Srbije, lepo stoji da svako ima pravo na zaštitu svog psihičkog, fizičkog zdravlja pa onda postoje još tri stava, jedna se bavi time, šta iz javnih prihoda država mora da finansira, to su deca, trudnice, majke tokom porodiljskog odsustva, samohrani roditelji sa decom do sedme godine, i stari koji ostvaruju zdravstvenu zaštitu iz javnih prihoda, ako je ne ostvaruju na drugi način u skladu sa Zakonom. Imate treći stav koji kaže – zdravstveno osiguranje, zdravstvena zaštita i osnivanje zdravstvenih fondova uređuju se Zakonom. Znači, svaka od ovih stvari po naosob, način na koji ćemo se osigurati kada pravimo fondove, kakve fondove pravimo, ovde je čak i množina upotrebljena u Ustavu. Dakle, Ustav daje široku mogućnost zakonodavcu, tj nama, da reagujemo i regulišemo materiju, na način koji ćemo zadovoljiti potrebu i stavove, gde svako kaže da ima pravo na zaštitu psihičkog i fizičkog zdravlja.
Dakle, ljudi, vi meni kažete da Fond koji je propao, zovimo to pravim imenom propao, kad mi kažemo da je korumpiran, ne mislim ja da je svaki zdravstveni radnik i svaki zaposleni u fondu korumpiran, nego kažem korumpiran u smislu pokvaren, ne postoji, ne funkcioniše kako treba. Dakle, taj Fond prosto ne može da iznese ovaj zadatak, da sačuva ovu odredbu Ustava 68, koja nalaže državi, postupanje u zaštiti stanovništva. Ne može da izdrži.
Vi meni, u obrazloženju zbog čega odbijate amandman, kojim vam predlažem korenitu promenu sistema, kažete da neće te da prihvatite zato što nemate para ili zato što je to pleonazam. Što smo mi u svom amandmanu tražili da se praktično ujednači privatni i državni sektor, vi kažete da je to pleonazam, to iz duha Zakona proističe, ali Zakon daje to pravo ili mogućnost Fondu da prosto ne zaključi te ugovore sa privatnim ustanovama. Na kraju krajeva, privatne ustanove nevide korist od zaključenja ugovora sa Fondom, ako znaju da nikada neće dobiti novac za uslugu koju su građanima pružili. To je vrzino kolo.
Mi vam predlažemo potpuno drugačije rešenje, da izađemo iz tog vrzinog kola. Ja znam da vi to ne možete danas da učinite. Nemojte misliti da smo mi naivni. Ja znam da vi čak ni tehnički nećete lako moći da prihvatite ovaj amandman danas, i to znam, ali neko neki put mora da napiše da pokrene stvar. Ako mislite kao mi vi ćete za pet ili šest meseci izaći sam sveobuhvatnim predlogom zakona iz oblasti zdravstvene zaštite, pa ćete ovaj problem rešiti, koji je nagovešten u ovom amandmanu. Onda se nadam da će te ga rešiti na sledeći način.
Rešiće te ga, tako što ćete prihvatiti da je potrebno privatnu praksu shvatiti kao nužni stub zaštite zajedno sa državnom zdravstvenom zaštitom. Morate da shvatite da je potrebno uvesti konkurenciju subjekat obaveznog i dopunskog zdravstvenog osiguranja. Vi ovde kažete, dopunskog, stimulisaćemo dopunsko. To je uredu, to nije sporno, ali šta kada vam obaveznu koju vam Ustav nalaže obavezu, a u državi ne funkcioniše, pa dajte, nađite neke alternativne metode. Mi smo alternativni metod predložili. I vi ga znate, nismo možda ni morali da vam ga predložimo, ali da bi se ovo ostvarilo, potreban je veliki napor, potrebno je razbiti otpore koji postoje.
Danas sam čuo da ja nemam pravo, nije bitno, da govorim o zdravstvu, nisam lekar, ali sam korisnik zdravstvenih usluga, kao i drugi građani.
Hoću da vam kažem da mi moramo da rešimo, da napravimo sistem takav da bude samo dovoljan, da sam sebe obnavlja, a ako to ne može Fonda, mi sa tim Fondom, da tako kažem, pod navodnicima, mislim na Fond, ratujemo 30 godina.
Ako Fond ne može to da zadovolji, ko onda može? Potrebno je uvesti mere zaštite pacijenata. Zašto? Ako izjednačavamo oblike osiguranja, onda moramo kao kontra meru staviti oblik zaštite pacijenata, upravo iz tih razloga. Onda treba garantovati i državnim budžetom, kao što se i sada garantuje iz Ustava, ali treba garantovati za realizaciju obrazovnog sistema u oblasti zdravstva. Za održavanje ustanova, za investiciono održavanje potrebno je da sredstva za funkcionisanje zdravstvenih institucija, obezbeđivati iz cena zdravstvenih usluga državnih institucija, kroz održivi sistem obaveznog i dopunskog osiguranja. Na ovoj bazi, kako sam i rekao, potrebno je stvoriti sistem koji će biti fleksibilan i gde nestašica lekova neće biti moguća sem kada se radi o retkim bolestima, ali tada država stupa u dejstvo iz budžeta, zato što će to postati deo interesa u sistemu osiguranja. Sve ovo što ste vi intervenisali, kozmetički, ovim ja završavam, da se ugasi požar koji trenutno postoji, sve to pada kao zlokobni zid ispred nas i stvar kreće da se rešava sama od sebe.
Treba samo malo hrabrosti za to, da ove ljude oslobodimo muka, čekanja na redove za recepte, za upute, da mogu da izaberu normalno svog privatnog lekara, da uzmu svoj recept i da odu u privatnu apoteku, podignu lek, da izaberu privatnog lekara u opštoj praksi, da bude njihov izabran lekar za zdravstvenu knjižicu koju poseduju, da mogu da budu oslobođeni pritiska da ne plaćaju popodne ili uveče u nekoj zdravstvenoj ustanovi ultra zvuk, jer će im se inače za šest meseci zakazati, da ne idu popodne kod lekara tercijalne zaštite, u privatnu kliniku koji ih je iz iste klinike prepodne poslao popodne, da ne bi čekali za ne znam kakvu uslugu koja će im biti učinjena.
Molim vas, ovde je ideja bila ovim amandmanom da podstaknemo da vi nešto uradite i molim vas to uradite, imate vaš mandat, imate priliku da nešto napravite, imate ideju koja je ovde izrečena, nemate ustavnu zapreku, nemate nikakvu logičnu zapreku sem dobre volje i sposobnosti da se suprotstavite jednom koruptivnom lancu.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Pastor, zaista ova priča o Rubikonu je zanimljiva koju ste vi postavili i moj cenjeni kolega Mihajlov vam je lepo objasnio kako mi moramo svi biti na istoj strani obale reke.
Jeste važno kako će ovaj zakon završiti. On neće biti usvojen u Narodnoj skupštini Republike Srbije, to se već sada vidi. Ova poslanička grupa kojoj ja pripadam neće glasati za njega, a onda ostaje naša dužnost da još jednom i još jednom i još jednom ponovimo zbog čega smo podneli amandman koji ste vi iz AP Vojvodine prihvatili. Prosto zbog toga mi hoćemo da ostanemo principijelni, dosledni poštovanju Ustava ove države. Da ukažemo na licemerje raznih stranaka kada je reč o ovom pitanju.
Dakle, ono što pripada AP Vojvodini kako je definisana Ustavom Republike Srbije, nešto što država Srbija i svi njeni građani moraju da poštuju i ovaj dom to mora da poštuje, ne samo na ovom mestu, povodom ovog amandmana koji omogućava lepih i celih po Ustavu predviđenih 7% od prihoda AP Vojvodini, nego na taj način što ovaj dom mora uvek voditi računa i o poštovanju samog Ustava Republike Srbije kada je reč o položaju AP Vojvodine. Upravo je to ono na šta je moj prethodnik iz DSS ukazivao i mislim to vrlo uspešno, da je reč o tome da je ovaj dom, gospodine Pastor, prekršio Ustav.
Kada smo tada govorili da ovaj dom krši Ustav svojom većinskom odlukom tako što je izglasao Zakon o nadležnostima Vojvodine i dao saglasnost za Statut Vojvodine, tada smo bili optuživani da mi unapred prejudiciramo svoju stavom odluku Ustavnom sudu i da na to nemamo pravo. Iako, kao poslanici imamo pravo na svoje mišljenje o svakom Predlogu zakona. Onda je finale došlo na Ustanom sudu Srbije i sada punim plućima mogu da kažem da je ovaj dom ovde u prošlom sazivu doneo neustavan zakon i da je na neustavan način dao saglasnost za Statut Vojvodine. U čemu ste svi vi učestvovali, pa se nemojte čuditi nekome ko je principijelan i koji kaže – da ćemo se do poslednjeg zalagati da AP Vojvodina ima ona prava koja su predviđena Ustavom i smatramo vrhunskim licemerjem kada se AP Vojvodini ne dozvole ta prava, a još većim licemerjem kada neko iz AP Vojvodine, koji je od stane građana AP Vojvodine biran za najviši dom u AP Vojvodine, saučestvuje izokola u ovakvoj ujdurmi.
Dakle, mi mislimo da je jako važno da se ovo pitanje izvede na čistac i do kraja. Prema tome, bilo je logično da prihvatite ovaj amandman, kao što će biti logično da nam ceo zakon ne prođe. Kao što nije bilo logično da ovu temu i ovo mesto kada je reč o budžetu Republike Srbije već ranije nije uzela u obzir vladajuća većina i otklonila ovo praktično, jedino bolno mesto koje mi vidimo.
Jedini način da se iz ovog izađe, da se ovaj propis adekvatno izmeni i da već za sledeću godinu bez ikakvih dilema uđemo u normalnu kolotečinu kada je reč o finansiranju AP Vojvodine. Zaista jedini način da se iz ovog galimata izađe, da Republika Srbija u ovoj skupštini, a i vi u AP Vojvodine donesete propise u skladu sa Ustavom Srbije kada je reč o ispoljavanju autonomije Vojvodine i na taj način ćemo rešiti ceo problem.
Dakle, tu nema nikakvog nadmudrivanja, neme ni potreba nad tim. Dakle, samo treba poštovati propise da bi svi bili zadovoljni, jer ti propisi nisu napravljeni samo da pogoduju građanima koji žive na teritoriji AP Vojvodine, nego su osmišljeni tako i tako treba da ih tumačimo, da pogoduju svim građanima Srbije kojima treba da bude stalo da žive u jedinstvenoj i normalnoj državi u kojoj prava treba da budu jednaka za sve. Hvala.

Hvala, predsedniče.
Dame i gospodo narodni poslanici, ovih dana je bilo dosta razgovora u ovom Domu i u medijima o jednoj eventualnoj investiciji UAE o kupovini, odnosno učešća u poljoprivrednoj proizvodnji Vojvodine, odnosno o kupovini zemljišta. Ta priča po našoj proceni u DSS nije dovoljno razjašnjena. Mislimo da i pored toga što je Mlađan Dinkić juče izjavio u novinama, a i danas ima to, da će verovatno odustati od te ideje. Mislim da su Vlada, ministar Knežević i ministar Dinkić dužni da daju objašnjenja građanima Srbije i ovom Domu šta se tu zapravo dešavalo.
Te vrste poluinformacija koje čujemo apsolutno nisu dovoljne za razjašnjenje cele stvari. Zbog čega ovo pitamo? Zbog toga što Srbiji očajno treba celovito rešenje u oblasti poljoprivrede. Zato što Srbiji nisu potrebne ad hoc mere ili genijalne ideje pojedinaca, nego je Srbiji neophodno da imamo plan za poljoprivredu, Srbiji je neophodno da postoji politika u ovoj oblasti i da ta politika barem može da se nazre u ovom trenutku, ako te celovite mere u oblasti poljoprivrede nisu iznete pred ovaj Dom ili pred građane Srbije. To je ono što nam u ovom trenutku zaista i veoma nedostaje.
Tu postoji ono osnovno pitanje – šta je to što Vlada Srbije planira u oblasti poljoprivrede? Kako misli Vlada Srbije da poljoprivredu kao privrednu granu podigne na onaj nivo koji je Srbiji neophodan, a to je sigurno potencijalno najznačajnija privredna grana koja treba da služi kao mehanizam za ekonomski oporavak Srbije? Kako i na koji način mislimo da to sprovedemo? Da li su to ad hoc mere, tako što će se otići u neku stranu državu, nije važno da li su to UAE ili neka druga, razgovarati na temu investiranja, doći na genijalnu ideju da bi se moglo zemljište dati u zakup ili prodati stranim kompanijama ili se one pozvati da investriraju u domaće kompanije, ili se radi o nekom celovitom sistemskom rešenju koje treba da reši problem domaćih proizvođača?
Da li je potrebno doneti niz stimulativnih mera? Kako pomiriti te mere sa drugim zakonskim rešenjima, važećim zakonskim rešenjima u ovoj državi kao što je pitanje restitucije, a znamo da povraćaj oduzete imovine, da je Zakon o restituciji predvideo naturalno vraćanje imovine, iako taj zakon po našoj proceni uopšte nije dobar? On umesto da pomiri dve stvari, on ih svađa. On svađa građane države, svađa onaj deo građana države kojima treba vratiti zemljište ili drugu imovinu koja im je nekada oduzeta, i onaj veliki deo građana ove države koji moraju iz svog džepa, kao poreski obveznici, da finansiraju naknadu za povraćaj oduzete imovine.
Te dve stvari ne možemo miriti na bazi ideje o tome da mora postojati solidarnost onih građana kojima nema šta da se vrati prema onima kojima država mora tu obavezu da ispuni, nego država mora da ih pomiri na takav način što će tu solidarnost smanjiti na najmanju moguću meru, a povraćaj zemljišta ili neke druge imovine obezbediti u naturalnom obliku.
Ako donosimo neke mere u poljoprivredi koje nisu ad hoc mere nego su sistemske mere, onda mora postojati odgovor i na ovo pitanje – na koji način ćemo da pomirimo ovu nasušnu potrebu države da realizuje svoju obavezu prema onima prema kojima je dužna, tako što neće, uglavnom, zadirati u džep poreskih obveznika koji tu obavezu nisu ni stvorili i na koji način će se onda uopšte ta obaveza države realizovati ukoliko nas preplavljuju ad hoc ideje o prodaji poljoprivrednog zemljišta raznim kompanijama ili strancima, i to ono dela poljoprivrednog zemljišta koji je u državnom vlasništvu i koji jeste resurs za restituciju? To su osnovna pitanja.
Druga stvar je pitanje odnosa države prema zakonskim rešenjima. Ako imamo takve genijalne ideje od koji se, kao što vidim već odustaje, onda se postavlja pitanje – koje je to zakonsko rešenje i koji je to zakonski osnov koji nam omogućava takvo delovanje? Ako je u pitanju investicija u domaće preduzeće, onda je to uredu. Svaka strana investicija u domaću firmu koja će ući u posao sa poljoprivredom predstavlja domaću poljoprivrednu proizvodnju. Treba nam odgovor na pitanje da li je to tako ili nije? Šta je sa izvesnim Todorićem iz Hrvatske i na koji način je došao do više desetina hiljada hektara u Srbiji? Da li je on to uradio kroz neko preduzeće ili sam?

Hvala vam.
Jasno je da sama ova izmena ne izaziva previše potrebe za diskusiju u parlamentu. Ona je zaista jednostavna i kada ljudi, koji prate ovaj prenos, čuju sve ove diskusije, prosto se izgube i ne znaju šta je poenta. Vratiću još jednom priču na to kako je i uvodničar, predstavnik Vlade, ministarka Slavica Đukić Dejanović, rekla. Radi se o jednoj vrsti proizvodnog, izvoznog podsticaja za domaću industriju lekova, praktično o izuzimanju jedne takse, koja je do sada bila neophodna. Naravno, takva vrsta podsticaja nije nešto što će posebno zavrediti pažnju, pre svega što se radi o jednoj izuzetno maloj, slabo izraženoj privrednoj grani kod nas, ali sama tema i ideja da se taj podsticaj uvede na ovakav način, izaziva potrebu da se kaže još nekoliko dodatnih rečenica. Nadam se da mi nećete zameriti.
Dakle, kada u nekoj oblasti društvenog života, kao što je slučaj sa zdravstvom, ima toliko nagomilanih problema i sistemskih promašaja, to moram da kažem, onda je ovakva mera, bez obzira da li je nužna ili nesporna, samo nešto što nas podseća da postoji i niz drugih problema iza toga. Podsticaj domaće proizvodnje na ovaj način kada je reč o lekovima je izuzetno važna stvar, ali sa aspekta zdravstva mnogo je važnija snabdevenost domaćeg tržišta lekovima, što nije u neposrednoj vezi sa ovom merom. Nacionalni interes je da tržište bude snabdeveno na zadovoljavajući način. Pored toga i uporedo sa tim, veoma važna stvar je dostupnost lekova građanima pod jednakim uslovima, kao što je važna i dostupnost zdravstvene zaštite pod jednakim uslovima.
Mogu da predstavim zdravstvo ljudima u Srbiji, po onome koliko ja znam, koliko sam se kao pravnik bavio time, da je u pitanju jedna trošna građevina koja je u dobroj meri već urušena. Zato što se nalazi na trošnim temeljima. To je suština svega i svaka mera koja se u zdravstvu primeni i svaka delimična izmena propisa, uključujući i ovu, apsolutno ništa neće značiti u kontekstu ukupnog delovanja na zdravstveni sistem, ukoliko se ne izgrade novi temelji zdravstvenog sistema. Nemoguće je, naravno, lekove proizvedene u zemlji učiniti dostupnim građanima pod jednakim uslovima, ako davaoci usluga u zdravstvu ne deluju u zdravstvenom sistemu pod jednakim uslovima. Pod davaocima uslova ovde možemo shvatiti i one koji proizvode lekove, jer oni su deo sistema zdravstvene zaštite, tu se uključuju i distributeri lekova.
Znači, svaka zdravstvena usluga i svaki lek košta. To moramo da znamo i to uvek neko mora da plati. U uređenim državama se uvek postavlja jednostavno pitanje – ko će da plati uslugu i na koji način? Naravno da je plaća korisnik usluge, građanin, ali razvijene zemlje sa socijalnom i zdravstvenom zaštitom to organizuju, kroz obavezno zdravstveno osiguranje, tako što će korisnici ulagati sredstva u sopstveno zdravstveno osiguranje, koje će im se kasnije na bezbedan način realizovati u slučaju potrebe. Kod nas je taj segment, taj deo sistema razoren. Automatski zbog toga ceo sistem ne može da funkcioniše. Dakle, lekovi i zdravstvene usluge se plaćaju tako što se utvrdi zdravstveno osiguranje u određenom stepenu kod primarne, sekundarne i tercijalne zdravstvene zaštite. Kod nas je problem što to ne funkcioniše.
Potrebno je izvršiti jednu korenitu reformu, tako što će se, s jedne strane, izjednačiti uslovi rada zdravstvenih ustanova u Srbiji. Kako privatne, tako i državne zdravstvene ustanove moraju raditi pod jednim istim sistemom, pod istim sistemom kontrole. Ako znamo da je sadašnji fond na izdisaju i da su mogućnosti fonda, kako je do sada postavljen, sa svim onim atributima koje fond ima, iscrpljene, a ja se bojim da, moramo otvoreno reći, je apsolutno iscrpljen, to onda znači da sve to treba pretemeljiti, da sve treba ponovo uraditi i razmišljati u jednom potpuno drugačijem smeru. Da se u tu reformu uključe ideje ne samo o dopunskom osiguranju, nego da se i obavezno zdravstveno osiguranje, u meri kojoj je zakonom utvrđeno, takođe distribuira i podeli drugim subjektima osiguranja. To je apsolutno moguće i moguće je izgraditi sistem zakonske kontrole koji bi vodio računa o celini sistema, a jednim svojim delom fond bi mogao da preuzme ulogu garantnog fonda.
Ako se to ne uradi, ne napravi jedan zaista ozbiljan korak napred u tom smislu, ništa od parcijalnih rešenja neće popraviti stanje u zdravstvu, ni u proizvodnji lekova, ni u njihovoj distribuciji. Imaćemo i dalje raspolućeni sistem, da imamo nepomireni privatni i državni sektor, imaćemo i dalje lažne dileme da li doktor, lekar koji radi u državnoj ustanovi treba da radi privatno popodne ili ne treba i zbog čega treba ili ne treba, imaćemo dilemu da li pacijent može da koristi recept koji je dobio u privatnoj apoteci da bi nabavio lek koji će mu se refundirati i uopšte da li može recept za taj lek da izda njegov izabrani lekar koji radi u privatnoj praksi. Dakle, te dileme su za ozbiljan svet potpuno lažne, a mi ne možemo godinama tog balasta i tog problema da se oslobodimo.
Dok se ove sistemske smetnje, gospođo ministarka, ne otklone, kakve god prikazali ove parcijalne izmene zakona, iz koje god oblast, ovde je reč o proizvodnji i distribuciji lekovima, on neće imati puni efekat, i dalje će ostati nezadovoljstvo pacijenata, i dalje će ostati profesionalno zadovoljstvo lekara ovakvim sistemom, i dalje ćemo se boriti sa posebnim oblicima korupcije karakteristične za ovakav loše postavljen sistem zdravstva koji mi imamo, nažalost, u Srbiji.
Molim vas da ove argumente uvažite i da ovakvo jedno parcijalno rešenje, koliko god možda bilo opravdano, bude praćeno ozbiljnim sistemskim rešenjima u ovom mandatu Narodne skupštine. Ako se tako nešto desi, to će biti sjajno za građane Srbije i za sve one koji se profesionalno bave medicinom. Hvala.

 Hvala predsedniče.
Diskusija o ovom amandmanu me podseća i na ono što smo čuli u raspravi u načelu, kada je reč o Ministarstvu za KiM. Tada je uvaženi šef poslaničke grupe SNS rekao da, ako nemamo ministarstvo za Pirot ili ministarstvo za Vojvodinu, da nema potrebe da imamo ni ministarstvo za KiM, jer mi poštujemo celinu teritorije Republike Srbije, bez obzira na to.
Kada gledamo ovu odredbu zakona, onda uočavamo da postoji jedan čitav skup poslova koji se poverava posebnoj službi, i taj skup poslova takođe je nešto posebno, izdvaja se kao nešto posebno, pa jednako taj argument može da stoji da nemamo ni službu za Pirot, ni službu za Vojvodinu. Dakle, stepen važnosti ovog pitanja je izuzetan.
Međutim, osim što želimo da naglasimo ovu važnost, pre svega zbog stenograma i zbog javnosti, u ovom trenutku svesni smo činjenice da vladajuća koalicija, s obzirom da je danas izbor Vlade popodne već od 15,00 časova, praktično niti ima vremena, niti će imati snage da ovako nešto usvoji. Ostaje da žalimo za tim i da eventualno kasnije, tokom rada te vlade, dođe do eventualno izmene ili drugačije odluke i da se konačno formira Ministarstvo za KiM. Dotle će stvari biti ovakve kakve stoje. Veoma nam je žao zbog toga, ali to je prosto činjenica u ovom trenutku.
Još jedna mala nada, a to je da će barem 50% od onoga što je Aleksandar Vučić izgovorio, kada je reč o angažovanosti Vlade u pogledu očuvanja teritorijalnog integriteta, da će to biti istina.

 Da, mi smo tražili da se ovaj član 38. briše. Ali, za razliku od kolege daću malo drugačije obrazloženje.
Svima je poznato da Demokratska stranka Srbije nije bila u prethodnoj Vladi. Za četiri godine njenog mandata poslednjeg, nijednog jedinog službenika na položaju Demokratska Stranka Srbije na posredan i neposredan način nije postavila.
Mi kao politička stranka, dakle, nemamo nikakav motiv da bilo koga ko je postavljen kao službenik na položaju bilo gde u sistemu državne uprave štitimo. Znači to pod jedan, treba da se razumemo.
Pod dva, imamo maksimalno razumevanje, s obzirom na okolnosti, a da ne bih dužio, to bi trebalo pola sata da se o tome priča, zbog čega sadašnja vladajuća većina, koja će nastati i formiranje Vlade danas ima puno razloga da sumnja da su pojedini službenici postavljeni po Zakonu o državnim službenicima, na osnovu konkursa koji je imao za cilj depolitizaciju, upravo politizovani i političke ličnosti, kome će verovatno vršeći tu svoju dužnost, ako su jako, jako bliski političkim strankama koje su uticale na njihovo postavljenje, raditi izvesnu opstrukciju.
Ovde ne govorim ništa što nije deo života. Dakle, ovo je jasna stvar. Dakle, kada smo se sa ove dve činjenice potpuno razumeli, da postoji opravdani interes, da ljudi koji dođu na čelo ministarstva razmisle o svojim saradnicima i pomoćnicima ministara, koji treba da rade u tom ministarstvu, onda iz toga proističe da imamo jedan vrlo dobronameran savet. Dakle, šta treba uraditi?
Znam, i obraćam se pre svega Srpskoj naprednoj stranci, koda je reč o ovom amandmanu i ovom članu zakona, odnosno ne znam, ali sam uveren da Srpska napredna stranka zapravo nije kreator ove odredbe. Sumnjam na neko drugog u vladajućoj koaliciji, manjeg partnera.
Najlepše vas molim, uzmite, znači, nemojte da me shvatite pogrešno i voleo bih da Aleksandar Vučić ovo gleda, pretpostavljam da gleda, ne shvati ovo kao bilo kakvo popovanje ili potrebu da nekome solimo pamet. Najlepše vas molim, uzmite u ruke Zakon o državnim službenicima, pogledajte kako se razrešava problem, sa kojim se vladajuća koalicija može suočiti, a koji sam maločas vrlo jasno definisao. Dakle, bez najmanje uvijanja.
Dakle, taj problem se može rešiti na komplikovan način, tako što ćemo sačekati dve negativne ocene u redovnom ocenjivanju službenika u položaju, što iziskuje prilično vremena i onda se on smenjuje sa svoje funkcije ili može doći do vanrednog ocenjivanja veoma brzo, vrlo efikasno i tada takođe dolazi do smene službenika na položaju.
U čemu je onda razlika između vašeg teksta u članu 38. i ovoga o čemu sam govorio? U brzini očigledno ne. Zato se i obraćam najvećoj stranci vladajućoj, buduće vladajuće koalicije da budu tu vrlo oprezni. Dakle, neko ko je manjinski partner hoće da postigne sledeći efekat, da ova odredba člana 38. bude leks posterior, a ne leks specialis u odnosu na odredbu Zakona o državnim službenicima.
Da li znate šta je posledica? Ne primenjuju se odredbe o ocenjivanju u Zakonu o državnim službenicima, sve su aut. Primenjuje se ova odredba člana 38. isključivo na lica koja su postavljena kao lica po položaju, pa prema tome za njih ne proističu sigurno, gospođo Tabaković, na njih se ne mogu primeniti ona prava koja se crpe iz Zakona o državnim službenicima, kao što je pravo na zaposlenje na nižem položaju, itd. Znači, ovde se radi o nečijoj tendenciji, siguran sam da to nije vaša, da neko bude smenjen i izbačen napolje. Ljudi nemojte nasedati na te vrste provokacija. Imate mehanizam kojim ćete završiti posao kako ste zamislili, ali bukvalno kako ste zamislili.
Na osnovu Zakona o državnim službenicima i ne zahteva, apsolutno ne zahtevam, nego vas molim da prihvatite amandman na član 38. i izbrišete član 38.

Hvala, predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, nas iz DSS teško da zanimaju rasprave među onima koji su činili jučerašnju vlast i iznose sav svoj prljav veš ovde pred građane Srbije. Jednako tako, iako nismo indiferentni, ali teško da bih dao primat i raspravama onih koji su uzbuđeni zbog gubitka pozicija kao rezultatom ovih prošlih izbora, pa ne bih baš voleo ni da delim neka velika ushićenja sa onima koji će preuzeti odgovornost vršenja vlasti u sledećem periodu.

Dakle, ovde doživljavamo parlament kao zakonodavnu instituciju i kao mesto na kome se razgovara o politici i vodi politika. U tom duhu i u tom smislu mi posmatramo funkcionisanje parlamenta.

Prethodno, nešto o samoj politici. Ovi izbori koji su za nama i ovo što je danas posledica tih izbora praktično na određeni način ili delimično zadovoljavaju interese svih onih građana u Srbiji koji su istinski želeli promene. Kažem delimično zbog toga što mislim da ni oni nisu baš očekivali ovakvu konstelaciju kakvu danas imamo, ali ona je očigledno bila posledica mogućeg u datom trenutku. Zašto to kažem? Zbog toga što je politika koju je DSS ponudila građanima i u koju je dobar deo građana Srbije poverovao sa razlogom, ali očigledno u ne dovoljnom broju, jer nas ima 21 od 250, to je politika alternativnog puta koji se razlikuje od Danginog scenarija, koji se razlikuje od onoga što se zove da put u EU nema alterantive, koja je zasnovana na racionalnosti, na racioekonomskoj logici i na racionalnoj političkoj logici. Nažalost, taj neki kolektivizam ili duh zajedništva na principima koji u sebi nose izmaglicu i nejasne stvari, očigledno kaska za političkom realnošću same evropske stvarnosti, pa i EU kao izuzetno bitnog faktora na političkoj sceni, na političkoj mapi sveta. Sama EU mora proći kroz mukotrpan proces reformi. Procesi koji se tamo odigravaju, koji se odigravaju na širem planu, o čemu je i šef poslaničkog kluba DSS, prof Slobodan Samardžić, govorio, kada je reč o uvođenju ponovo multipolarnosti u svetski poredak, dakle, nešto što definitivno iz korena menja i političku stvarnost u Srbiji. Nažalost, to svi odmah ne vide, ali baš zbog toga razgovor na ovu temu će predstojati i imaćemo prilike da o tome i u ovom zdanju, nadam se, govorimo u narednom periodu i imaćemo prilike da ubeđujemo jedni druge.

Dakle,  kada je reč o tome, to je nešto što je dalo fizionomiju skupštinske većine u ovom trenutku. Mi toj skupštinskoj većini ne pripadamo iz tog čisto formalnog razloga.

Nećemo glasati za ponuđenog kandidata za predsednika Narodne skupštine, ali jednako tako nećemo biti ni protiv da bi upravo definisali svoju poziciju. To mi takođe daje za pravo da kandidatu za predsednika Narodne skupštine uputi nekoliko reči, tako što ću prosto izneti šta je ono što mi iz DSS mislimo da treba da bude i kako bi, po nama, trebalo urediti vođenje parlamenta. To je prosto nemoguće učiniti a da se ne osvrnemo na sve manjkavosti onoga kako je parlament vođen i kako su uređivani odnosi u parlamentarnom životu za poslednje četiri godine.

Iscrpeli smo nekoliko značajnih promena Poslovnika u protekle četiri godine, čiji je cilj bio ne da se ubrza rad parlamenta, ne da se jednostavno procesi u parlamentu odigravaju jednostavno i brzo, naravno, na brzini se postiglo, nego je cilj bio  da se spreči opoziciono delovanje i da se spreči ona osnovna stvar koju svaki parlament u svetu karakteriše, a to je debata. Pod jedan, mi u parlamentu nismo imali debatu. Debata je bila potpuno suspednuta. Kako se to činilo? To se delimično činilo izmenama Poslovnika, a delimično je to činjeno ili je u većoj meri činjeno proizvoljnim tumačenjem Poslovnika od strane predsedavajućeg, jer u ono vreme, podsetiću, iako je predsednik parlamenta bila Slavica Đukić Dejanović, fizionomiju političke volje oličavala je DS, pa i način na koji je vođen parlament ili tumačen od strane predsednice parlamenta, praktično je provođen kroz političku fizionomiju koju je oličavala potpredsednica tadašnjeg saziva parlamenta, koja potiče iz redova DS. Dakle, to je ta fizionomija. Zato danas neću pričati o liku i delu budućeg predsednika parlamenta, jer mislim da nismo toliko naivni da verujemo da je način rada parlamenta određen pre svega ličnošću onoga ko to čini. Svakako, ličnost mora biti dobro izabrana. Svakako to mora biti neko ko ima određenog ugleda pre svega u svojoj političkoj stranci, u sredini odakle potiče, da bi mogao da nosi ovu značajnu funkciju, ali se tu pre svega radi o političkoj volji skupštinske većine koja, pre svega, stoji iza izbora predsednika parlamenta. Mislim da je u to vreme volja parlamentarne većine bila ovakva kakvu sam opisao.

Iskreno se nadam i želim da volja novoformirane parlamentarne većine bude drugačija, da bude onakva kakvom je uglavnom opisao predlagač budućeg predsednika parlamenta, Aleksandar Vučić. Ako je 70% istina od onoga što je on ovde rekao, mi imamo razloga da budemo donekle zadovoljni. Iskreno se nadamo da će to biti sprovedeno i u praksi. To pre svega znači promenu spornih odredaba Poslovnika, znači promenu načina ophođenja između svih nas, promenu shvatanja suštine političke debate i govora u parlamentu, jer mi smo zakonodavno telo, nismo produžena administrativna ruka nekog drugog, nego imamo svoju autonomnu volju. Mi kada govorimo o zakonu nije smisao našeg govora da se držimo tehničkih normi govora, pravila govorenja, nego je smisao u tome da iznesemo svoj politički sud. Ako je meni potrebno 10 minuta rasprave da svoj politički sud iznesem tako što ću prvo da prepričam Andersenovu banku, a nakon toga iznesem poentu, molim da mi se to omogući. Ako u tome grešim, ako je moj stav pogrešan, onda će građani Srbije o tome dati sud o meni kao poslaniku koji predstavljam i o mojoj političkoj stranci, koja je odlučila da mi dopusti takvo ponašanje, ali nemojmo da radimo stvari kao što je ranije rađeno, da ukalupljujemo poslanike i izabrane predstavnike građana u jedan administrativni kalup, u jednu mašinu ili da predsednik parlamenta bude produžena ruka svojih pomagača, administrativnih pomagača koji sede oko njega i koji treba da mu objasne šta i kako da radi.

Ako postoje norme u Poslovniku, koje ukazuju na diskreciono ponašanje predsedavajućeg, to treba u najširem smislu shvatiti, a ne restriktivno i na način kako je to bilo tumačeno od strane prethodne vladajuće većine. Ako u Ustavu Srbije, a valjda smo se obavezali na poštovanje tog ustava, imamo odredbu koja kaže da postoji inicijativa građana, ako građani imaju zakonodavnu inicijativu, ako svaki narodni poslanik ima zakonodavnu inicijativu, obaveza vladajuće većine koja se samo reflektuje kroz izbor predsedavajućeg, odnosno predsednika, treba da omogući tim građanima koje predstavljaju narodni poslanici, ili tim građanima koji daju neposredno zakonodavnu inicijativu, da se ta inicijativa nađe na dnevnom redu. Preko 25 zakonskih predloga je DSS podnela, većinu iz ekonomskih oblasti u prethodnom sazivu parlamenta, ni jedna nije ugledala svetlo dana u ovom plenumu. Zašto? Zato što neko nije imao interes da se o stvarima raspravlja. Ako vladajuća većina bude smogla snage da ovu manjkavost ispravi, onda smo zaista napravili veliki pomak. Onda bih možda mogao i da kažem da mi je žao ako danas neću glasati za one koji budu zaista taj pomak napravili.

Mi ne pripadamo vladajućoj većini, jer je očigledno neko u vladajućoj koaliciji imao dobar razlog da napravi određenu distancu između jedne politike za koju se DSS zalagala i onoga što je nađeno to kompromisno rešenje između onih koji danas čine vladajuću većinu. Ali, to je stvar vladajuće većine. Mi zbog toga nismo ni kivni, nemamo razloga. Naša obaveza je da svoj racionalni, pre svega na ekonomiji zasnovan stav, na ekonomskoj logici i na logici zaštite državnih interesa i državnosti, obrazlažemo. Mi ćemo to činiti i ubuduće s nadom da će racionalnost i savremenost u političkom poimanju kretanja države preovladati tokom sledeće četiri godine.

Svakako, želim onima koji budu izabrani na svoje funkcije uspeh u radu, želim im da se drže slova Ustava i želim im da razvijaju duh tolerancije u ovom parlamentu, a mi ćemo im, ako je do toga, svakako pomoći. Hvala.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Mirjana Ivić, saslušao sam vaše uvodno izlaganje i ja vam se na njemu zahvaljujem, jer smo na osnovu tog uvodnog izlaganja dobili neke konkretne informacije o osobi koja će biti izabrana na upražnjeno mesto u Visokom savetu sudstva iz reda apelacionih sudija. Biografija koju ste pročitali je impresivna i iskustvo koje gospodin Tomić ima do sada je očigledno ono iskustvo koje bi inače preporučilo nekoga za obavljanje ovako visoke funkcije. Nemoguće je, međutim, kada govorimo o izboru člana Visokog saveta sudstva, kada govorimo o tom organu, da ne pomenem neke stvari koje su vezane za rad Visokog saveta sudstva i one poslove koje kolegu Tomića očekuju na tom mestu.

Dakle, milje u kome Visoki savet sudstva radi je određen zakonima Narodne skupštine. Ova Narodna skupština je pre godinu dana donela zakon o izmenama i dopunama Zakona o Visokom savetu sudstva i Državnom veću tužilaca. Te izmene zakona trebalo je da stvore jedan drugačiji milje na osnovu koga bi nezavršeni poslovi Visokog saveta sudstva, pa i oni poslovi u koje je Visoki savet sudstva ušao, a koji su osporavani od domaće stručne javnosti i od međunarodne arbitraže, a koja se tiče ocene ispunjenosti demokratskih uslova Srbije, kako od strane Saveta Evrope tako i od strane EU, da bi se tu položio ispit.

Gospodin Tomić svojim izborom u Visoki savet sudstva ulazi u jedan milje u kome se svi vi nalazite i koji smo mi iz DSS ocenili kao nezadovoljavajuć. Dakle, osnovno pitanje koje se postavlja, osim toga što Visoki savet sudstva ni u prvom sastavu nije radio u potpunom sastavu, što je nemoguće, a taj isti prvi sastav Visokog saveta sudstva je donosio odluke iako nije bio u potpunom sastavu. To nije isto kao Ustavni sud, gde vi imate mogućnost da svi članovi Ustavnog suda ne budu izabrani, a da određeni broj sudija Ustavnog suda može donositi odluke. To piše u Zakonu o Ustavnom sudu. Međutim, u zakonu koji reguliše ovu materiju ne predviđa se mogućnost nepotpunog sastava Visokog saveta sudstva. Zašto ovo govorim? Sada ću to dovesti u vezu. Zato što u momentu kada je Visoki savet sudstva radio ono što je radio na početku, kada je odlučivao o reizboru sudija, odnosno o onoj tzv. lustraciji koja je putem reizbora sprovođena, a koja je osporavana u javnosti, onda je to radio na nelegalan način.

Kada smo mi predlagali da se sve resetuje, vi ste to odbili i koristili ste u dogovoru sa vladajućom većinom, jer ne mogu da verujem da tog dogovora nije bilo, da je svako radio šta mu padne na pamet. Tu je neka koordinacija postojala. Ne mogu da verujem da toga nije bilo. Vi ste se dogovorili tada da umesto da resetujete ceo postupak, da ga okrnjite na taj način što biste žalbu Ustavnom sudu smatrali prigovorima, što bi na taj način diskriminisali po položaju sve one koji su se kandidovali za funkcije. Taj problem kod Visokog saveta sudstva ostaje do dana današnjeg.

Dakle, izborom člana Visokog saveta sudstva formalno upotpunjavate ponovo Visoki savet sudstva da može da radi i to nije sporno. Ono što je sporno to je šta će taj Visoki savet sudstva da radi.

Gospodinu Tomiću želim svaku sreću profesionalno i ljudski gledano, ali ne znam šta da mu poželim kada je reč o njegovom izboru za člana Visokog saveta sudstva danas, šta je to što će on tamo zajedno sa nama da radi. To se postavlja kao pitanje.

Nažalost, njegov izbor u taj organ i taj organ kao takav predstavljaju celinu onoga lošeg u tzv. reformi pravosuđa koju smo imali do sada i to je jedna vrsta surogata strategije pravosuđa koja je usvojena pre više godina, šest ili sedam godina od danas. Taj surogat je danas u životu i predstavlja tamnu stranu tzv. reformi Srbije.

Ako su EU i Evropska komisija procenile da tu nešto škripi, da tu nešto ne valja onda to nije pokazatelj da to mora da se promeni zbog toga, nego zato što je to tačno jer je Savet Evrope to procenio, domaća javnost je to procenila, a licemerje ovog belog sveta i te iste EU i nas samih je u sledećem. EU će u martu Srbiji blokirati pristup kandidaturi EU zbog problema sa KiM, jer Srbija navodno nije dovoljno eksplicitno priznala nezavisnost KiM, mada ne isključujem da se i to u međuvremenu dogodi s obzirom na stav vladajuće koalicije.

Ne postoji formalni uslov niti Nemačka postavlja princip formalni uslov nedostatak, odnosno tamnu stranu u reformi pravosuđa, iako mi mislimo da je to mnogo ozbiljan problem ako postoji neki razlog zbog čega Srbija u formalnom smislu sa aspekta EU ne bi trebalo da ide u EU. To je mračna strana reforme pravosuđa u Srbiji. Tako smo došli u jednu neverovatnu suprotnost, ucenjujemo se za nešto za šta se ni jedna normalna država ne sme ucenjivati, a prelazi se preko onoga što je prava katastrofa sa aspekta demokratskih standarda i procedura za jednu demokratsku državu.

Zaista nemam šta više od ovoga da vam kažem. Ne mogu da iskoristim svoje celo vreme od 20 minuta jer tu praktično nema šta drugo ni da se poruči.

Čoveku želim svaku sreću, a vama želim da u komunikaciji sa onima koji imaju vlast, a ja se nadam da ćemo to biti mi, naša stranka, već od maja, dogovorimo određene izmene zakona u sferi pravosuđa, pa i onih koji se tiču rada Visokog saveta sudstva, kako biste konačno mogli da radite normalno u ovoj državi i kako bi se normalno poštovalo da demokratska procedura i kako bi se znalo da li izbor, odnosno reizbor sudija, da li lustracija, o čemu se radi, koji su kriterijumi, ko na koji način, u kom roku je obavezan da donesete kriterijume, da li moraju biti javno objavljeni. Na kraju krajeva, ako vi to niste u stanju, ovaj dom bi trebalo da bude u stanju da tako šta propiše i da se toga vi pridržavate.

Ukazao bih na vaše tri greške, po osnovu povrede člana 27. i 107, pri čemu u startu moram da kažem da su one svakako manjeg intenziteta i obima nego što su bile one koje je volela da počini vaša potpredsednica Gordana Čomić, ali moram da ukažem na njih.

Prva je greška koja se tiče rukovođenja sednicom, odnosno načina na koji se kriterijumi za raspravu uspostavljaju. Naime, jeste da ste vi u obavezi da se starate o tome da poslanici govore o dnevnom redu, ali smatram da se ta odredba mora tumačiti ekstenzivno. To znači da sve što može da se dovede u diskusiju sa temom dnevnog reda koji mi ovde imamo je apsolutno dozvoljeno, a ostalo je pitanje parlamentarizma. Niti ste vi sudija, niti smo mi sud ovde da bi na taj način posmatrali stvari.

Druga greška za koju mislim da je činite i da ne bi trebalo, to je upuštanje, to se ranije vašoj potpredsednici mnogo više dešavalo, upuštanje u raspravu o predmetu stvari sa poslanicima koji govore, makar jednom rečenicom. To je apsolutno nedopustivo.

Treća greška. Kada se primenjuje odredba člana 107. i vodi računa o dostojanstvu doma, onda se ta odredba valjda primenjuje podjednako na sve, kako na one koji diskvalifikuju lično kolegu narodnog poslanika u govoru, tako i narodnog poslanika koji diskvalifikuje čitave grupe narodnih poslanika tvrdeći, na primer, radi se o vrlo skorašnjoj povredi, po meni, da je čitava grupa narodnih poslanika ili grupe narodnih poslanika koje nisu glasale za određeni zakon, koji predviđa određenu krivičnu normu, da su one praktično na strani kriminalaca, jer navodno koriste i vole da koriste sredstva stečena kriminalom.

Dakle, takva izjava je morala momentalno da naiđe na vaše neodobravanje na prekid diskusijom govornika i da on bude opomenut. Dakle, ove tri greške koje su ključne.

(Predsednik: Vreme.)

Hvala vam. I molim da se izjasnimo u danu za glasanje ako ga ikada bude.

Drago mi je da vas vidim ovde negde, gospodine Cvetkoviću. Nije bitno, onaj kome mislim prvo da uputim pitanje još uvek je u sali. Prosto je teško odoleti takvom iskušenju da se takvo pitanje ne postavi. Pitanje ću uputiti Snežani Malović.
Daću jedan kratak uvod, a onda idem na konkretno pitanje. Nedelju i nešto dana smo čekali sednicu parlamenta na kojoj bi se usvojila deklaracija o KiM, koju je vladajuća koalicija najavljivala, a onda, kao što je gospodin Mirko Cvetković rekao u svom prethodnom izlaganju danas, od te ideje se odustalo zbog toga što se nije pronašla adekvatna većina za određenu odluku.
Kakva bi ta odluka bila Narodne skupštine, o tome možemo samo da razmišljamo, da maštamo, ništa konkretno nemamo, ali na osnovu izveštaja koji smo do sada dobijali od strane pregovarača Vlade Srbije, Borislava Stefanovića na Odboru za KiM, mogli bi smo otprilike da naslutimo i obrise takve deklaracije.
Ako je ono što je Borislav Stefanović dogovarao u razgovorima sa predstavnicima Prištine i što je zaključivao kao dogovore stav Vlade, onda Vlada treba da operacionalizuje te dogovore do kraja, da ih do kraja izvede, sprovede u delo.
Ne kvalifikujem kakvi su to dogovori, za mene su katastrofalni i verovatno za većinu građana Srbiji koji su to pogledali, imali prilike da vide o čemu je tu reč i kuda sve to vodi, ali prosto pitanje ovde sledi – kakva je unutrašnja situacija u Vladi Srbije i zanima me posledično ko sve stoji iza Borislava Stefanovića i njegovih aktivnosti.
Kada je doneta uredba o posebnom načinu obrade podataka sadržine matičnih knjiga za područje AP KiM, mene zanima kakav je stav bio pojedini resornih ministarstva? Naime, to pitanje smo već postavili prošli put, prošle nedelje. Na to pitanje do danas nismo dobili odgovor, a verujte mi i građani Srbije to vide i čuju, na to nije teško dati odgovor. Ne treba vam 15 dana da biste odgovorili na to pitanje. Tada vas nije bilo, predstavnika Vlade, danas vas tu ima i nema razloga da odmah ne dobijemo odgovor na konkretna pitanja.
Ovde me zanima, od prisutnih resornih ministara, ovde je Snežana Malović, koja je predstavnik Ministarstva za pravosuđe. Molim vas, kakav je stav vašeg ministarstva bio povodom ove uredbe? Da li ste imali izuzeto mišljenje i na koji način se to reflektovalo na donošenje uredbe? Znam da je uredba doneta na telefonskoj sednici Vlade. Da li postoji pisani trag o tome? Da li ga mi ikada možemo ovde videti?