Od svega ovoga slažem se samo s tim da imamo različita stanovišta o ovom pitanju. Dakle, što se tiče člana 161, odnosi se na žalbu oštećenog, zaista ne bih ulazio u neku dužu polemiku.
Naravno da uloga oštećenog u postupku jeste definisana ovim zakonikom i potpuno bi bilo neverovatno ići za tim da oštećeni nema pravo da uloži žalbu protiv odluke veća o svedoku-saradniku, jer takva odluka može u krajnjoj liniji da se direktno tiče prava oštećenog.
To što u određenim postupcima nije moguće definisati oštećenog na ovaj način, to ne isključuje mogućnost da u drugim postupcima, gde je to moguće učiniti, institut ne zaživi. To samo znači da moramo da vodimo računa o tome da institut koji smo ovde predvideli, i to je sada polemika koja je direktno vezana za sam institut i njegovu primenu koja proističe iz ovih članova, nije napravljen taj svedok-saradnik da on u svakom od ovih oblika krivičnih dela, vidova krivičnih dela o kojima je ovde reč mora biti primenjen.
Nije to nova policijska taktika, koja prema ovom zakonu u svakom slučaju biti primenjena, jer iz ove diskusije bi neko pogrešno shvatio da, kada god je izvršeno neko krivično delo koje ima u sebi obeležja krivičnog dela organizovanog kriminala ili krivičnog dela protivustavnog poretka, protiv bezbednosti, da u svakom od tih slučajeva jedan od dokaza je obavezno saslušanje svedoka-saradnika. I da obavezno moramo izabrati jedno ili dva lica iz kriminalne bande, koji će biti duplo manje kažnjeni ili čak oslobođeni od kazni.
Ne, cilj društva je da svakoga kazni primereno prema delu koji je počinio. Svako mora biti kažnjen prema delu koji je učinio, a naravno da mora biti, ne mora ništa, slažem se, ali je dobro i po našem mišljenju je povoljno, što je predviđeno u našem krivičnom zakonodavstvu na ovaj način predloženo da bude institut svedoka-saradnika, upravo zbog toga što mi ne možemo reći sledeće, kao što je ovde bilo izneto.
Policija ima tehničke mogućnosti da rasvetli krivična dela. Javni tužilac ima ulogu vrlo značajnu u istrazi i uz pomoć policijskih organa oni moraju da rasvetle krivično delo do kraja i cilj države je da svakog kazni. Naravno, ja se sa tim potpuno slažem, ali moguće je zamisliti situaciju, i u praksi je toga bilo, da dosta toga zavisi od nekoga ko može da pruži onu vrstu podataka koje, pored najboljih tehničkih mogućnosti policije opremljenosti, policija nije u stanju do kraja da izvede.
Pa će se onda desiti da uhvatimo jednu kriminalnu bandu, da troje, četvoro lica iz te bande primereno kaznimo za učešće u organizovanom kriminalu, za dela koja su tom prilikom izvršili, i da jedno ili dva lica koja su bila spiritus movens tih kriminalnih aktivnosti jednostavno ne budu otkrivena. Često će se dešavati da neka od tih lica možemo najlakše otkriti upravo uz pomoć ovog instituta.
Zar je moguće da mi uklanjanjem jednog ovakvog instituta iz Predloga našeg krivično-procesnog zakonodavstva prosto prepuštamo mogućnosti da se i ovakva stvar dogodi. Dakle, razumem argumente protiv, ali molim da oni koji razgovaraju u prilog tome da se ovaj institut izbaci, da pokušaju da malo razmisle o tome šta stoji u prilog ovakvom institutu da on ostane u Predlogu zakona. Znači, nijedan drugi razlog ne postoji, sem razlog da se stane na vrat organizovanom kriminalu i da oni ljudi koji su bili pokretači, osnivači kriminalnih organizacija, spiritus movens tih organizacija dolijaju i da budu kažnjeni primereno po zakonu.
U uslovima koji su Predlogom ovog zakona predviđeni za to da neko može uopšte biti proglašen svedokom-saradnikom, striktno su naznačeni uslovi ko to ne sme biti. Na taj način je zaštićen vrlo širok društveni interes. Naravno da član 161, koji govori o žalbi oštećenog kod ovakve odluke, mora da uzme u obzir i stav oštećenog, jer ako bi to izbacili iz našeg zakonodavstva, onda bi to bilo besmisleno.
Naravno da je vrlo bitna uloga oštećenog u postupku i to je poslednja odbrana pred eventualnom sumnjom da se ovde radi o arbitrarnosti ili možda nekom potpuno slobodnom nahođenju tužioca ili veća. Ali, morate imati u vidu da tužilac ne donosi odluku samostalno, da postoje druge ličnosti koje su u sistemu potpuno odvojene od tužioca, imaju sasvim drugačiji položaj, reč je o sudu kao organu i o veću.
Prema tome, to su dva potpuno različita subjekta. Samo na osnovu toga može nastati ova odluka i prirodno je da oštećeni može imati pravo žalbe na takvu odluku.
A ovaj institut nije uveden da bi to bilo obavezno sredstvo veštačenja u postupku, izvođenja dokaza. To nije tačno.
Ovo je jedna od mogućnosti i to jedna koja će se primeniti kada najverovatnije i očigledno nema drugog izlaza, a ne svako malo.
Suština ovog instituta je u tome da se kazne oni koji pokreću i osnivaju kriminalne organizacije, koje čine najteže oblike teških krivičnih dela u ovom društvu i koji predstavljaju društveno zlo. Ili hoćemo valjda da kažemo da takvih organizacija u Srbiji nema. Ako hoćemo da se izborimo protiv organizovanog kriminala, ako hoćemo da stanemo na put toj nemani, prvo što jedna vlast, a mi ovde reprezentujemo vlast s ove strane, mora da prizna da toga u ovom društvu postoji, da postoji korupcija u pravosuđu. Moramo da priznamo da imamo određenih problema.
Ako to ovde sa ove govornice jasno ne izgovorimo, ne postoji način da se izborimo protiv te pojave. Ovo su sredstva koja smo predložili tačno, kao vladajuća većina smo predložili ovo preko Vlade Republike Srbije, odgovorno smo ovo predložili, kao jedno od sredstava koje može na najozbiljniji način da doprinese da realizujemo naše ciljeve.

Ovde se traži brisanje ovog člana. Ovaj član u svoja tri stava pokušava da kaže kakve su zapravo obaveze suda prema svedoku-saradniku, odnosno kada je reč o izricanju presude.
Naravno, posledica činjenice da je neko proglašen svedokom-saradnikom u postupku, ona mora da se u nečemu očitava, a očitava se u tome što se to lice oglašava krivim, a zatim se u granicama propisanim Krivičnim zakonikom za krivično delo za koje se vodi postupak, naravno, odmerava kazna, koja se individualno odmerava spram onoga što se otkrije i koliki je njegov doprinos tom krivičnom delu, koja je mere učešća. Zatim se odmerena kazna izriče umanjena za jednu polovinu. To je ta posledica.
Mi možemo o ovome govoriti i reći to nije dobro, ne treba pola, treba dve trećine, ne treba uopšte itd. Ovde nije rasprava o tome. Ovde je rasprava o tome treba li nam svedok-saradnik ili nam ne treba. Ako nam ne treba svedok saradnik, onda su oni koji su predvideli brisanje ovog člana potpuno u pravu. Ako brišemo jedan član koji uvodi svedoka-saradnika, sve drugo je neophodno. U tom smislu ovaj amandman je konzistentan ostalim amandmanima koji su podneti.
Dame i gospodo, nama treba svedok-saradnik, zato što svedok-saradnik je onaj institut koji će nam pomoći da glavne kriminalce, organizatore kriminalnih grupa, oni koji osnivaju kriminalno udruženje strpamo tamo gde im je mesto u zatvoru, i to u debelu zatvorsku sankciju. To je ono što nam treba.
Hajde da govorim krajnje narodskim jezikom, da vidimo šta ćemo sa sitnom ribom u odnosu na one koji su u stanju da zagorčavaju život našim građanima, da urnišu živote naših mladih pokolenja, oni koji će biti sutradan odgovorni zbog toga što su naša deca u stanju da na lak način dođu do teških opojnih droga, da krenu stranputicom i da na taj način uništavaju svoje živote. To je nešto što mi ovde ne smemo da dopustimo.
Prema tome, ovaj institut ima svoju svrhu ne da bi bio pravilo uz pomoć koga ćemo nekoga iz kriminalne bande uvek osloboditi polovine njegove zaslužene kazne ili ga eventualno osloboditi od kazne, pa da znamo da u svakom kriminalnom udruženju postoji uvek neko, jedno, dvoje, troje lica, koja će biti pretplaćeni na to da budu u ulozi svedoka-saradnika.
Ne postoji zanimanje svedok-saradnik. To neko u zakonito propisanom postupku određuje. Bez obzira na to da li je taj neko voljan da bude svedok-saradnik ili ne.
Kada neko otkrije da su mu za tragom i da će biti otkrivena krivična dela u kojima je učestvovao, normalno je i sa tim se slažem, sa tom opaskom, da će mu pasti na pamet da sebe ponudi kao svedoka-saradnika da bi jeftinije prošao. To je normalna pomisao.
Ali, ne bira on tu svoju ulogu, ne bira okoreli kriminalac ulogu da li će mu biti izrečeno pola kazne ili ne. To određuje ovo društvo preko mehanizma, i ova država, preko mehanizma koji je ovim zakonom strogo propisano. Ako je to tačno, a tačno je, onda znači da postoje najmanje dva državna organa koja o tome odlučuju: javni tužilac s jedne strane, koji procenjuje krivičnopravnu celishodnost u datom momentu i, s druge strane, veće, sudsko veće, koje nije identično tužiocu, jer su u pitanju dve strane.
Kada sam to objasnio, sada da vidimo ovo oko ovog trećeg stava, što je izazvalo neko nerazumevanje iz sale, kako je moguće da protiv presude kojom se oslobađa kazne neko ko je oglašen krivim zbog krivičnog dela, a pri tom je svedok-saradnik, kako je moguće da protiv te presude nije dozvoljena žalba.
Moguće je, zato što se ova presuda donosi izuzetno, na predlog javnog tužioca. Izriče je sud, a svakako da je to presuda koja je posledica, opet ćemo da budemo krajnje banalni u izražavanju, dogovora sa samim licem koje je optuženo za ovo krivično delo i koje jeste bilo svedok-saradnik u postupku.
Prema tome, ko će ovde da se žali? Nađite mi stranu koja se ovde žali. Ako pomenete oštećenog, vratićemo se na član zakona koji reguliše pitanje oštećenog. Videćemo da je onda ono što je bilo rečeno u članu 161. o pravu žalbe oštećenog sasvim na mestu. Nemoguće da oštećenog ovde izostavimo.
Imao je pravo žalbe na odluku veća o tome da neko bude proglašen svedokom-saradnikom, imao je pravo na to i to je predviđeno Ustavom i garantovano je pravo žalbe. Zašto? Zato što kada već neko bude proglašen svedokom-saradnikom posledice po članu 163. nastupaju automatski.
Moguće ih je gradirati samo na dva način. Prvo, da mu se izrekne pola kazne koja je predviđena, odnosno prethodno odmerena, a zatim moguće da budu oslobođeni od kazne izuzetno, i to samo pod uslovom da se uzme u obzir iskaz i držanje pred sudom, raniji život.
Budimo vrlo oprezni kada govorimo o tome da će najteži kriminalci biti na slobodi. Prvo, neće biti na slobodi, a pod dva, uzima se u obzir njegov raniji život. Nećemo valjda najteže kriminalce, uzimajući u obzir njihov raniji kriminogeni život, uzimati u obzir kada izričemo presudu kojom se oslobađaju od kazne. Kako to nekome može da padne na pamet. To nije cilj ovog instituta.
Kada govorimo o cilju ovog instituta, uzimamo i način na koji se realizuje i govorimo o tome koja je uloga javnog tužioca i njegovoj proceni, a ta procena u sebi uključuje ove elemente, a ne odlučuje sam, taj državni organ ne odlučuje sam o tome, nikada sam.
Postoji čak i viša sudska instanca koja odlučuje o njegovom položaju. Dakle, ovde se radi o institutu koji je minimalno neophodan da bi u pojedinim slučajevima kada je to važno, kada sud donosi presudu ili utvrđuje krivicu, kada sud ceneći sve dokaze, sve zajedno i svaki pojedinačno, utvrđuje nečiju odgovornost.
Prema tome, to je samo jedno od dokaznih sredstava. Dakle, nije jedino sredstvo. Niko ovde ne govori o svedoku-saradniku kao nezamenljivom sredstvu, kao sredstvu koje se mora primeniti, nego je to način da se izađe iz vrlo teških situacija, kada bi se desilo da nekoga, ko je organizovao kriminalnu bandu koja prodaje i rastura drogu po našoj državi, sprečilo da to i dalje radi. Ako bismo pet njegovih dilera uhapsili kakve to svrhe ima ukoliko onaj koji organizuje posao ostane i dalje na slobodi, ukoliko i dalje truje našu decu. Ako neko to i dalje radi, u čemu je smisao svega ovoga o čemu pričamo.
Izmerimo društvene vrednosti. Neću porediti institute, jer nema mesta poređenju u smislu ovoga što ću sada reći, ali pogledajte ne postoji krivičnopravni institut kome se ne može neka zamerka dati, samo smo se na neke navikli, a na neke očigledno nismo.
Uzmite samo institut krajnje nužde i nužne odbrane. Pogledajte kako je definisan i prema novom materijalnom zakonu znate da je definicija krivičnog dela objektivno-subjektivna. Dakle, u slučaju da se utvrdi da postoji krajnja nužda ili nužna odbrana nema krivičnog dela. Ranije je bilo da ima krivičnog dela, nego nema krivično-pravne odgovornosti. Sada nema krivičnog dela.
To u sebi znači sledeće, da su ostvareni objektivni elementi krivičnog dela i da nedostaju subjektivni elementi krivičnog dela da bi ono postojalo. Ko to ceni? Da li to piše nekom na čelu? To procenjuje sud i utvrđuje taj deo koji je subjektivni i njega je uvek vrlo teško utvrditi.
Zar ne može biti argument protiv postojanja krajnje nužde uopšte kao instituta krivičnog prava ili protiv postojanja krajnje nužde isto tako argument da će se uvek svesti na arbitrarnost suda o tome da postoje subjektivni elementi ili ne postoje, što može dovesti do zloupotrebe. Kako ne, to može biti argument.
Kada su se u krivičnopravnoj nauci isticali argumenti protiv ovih instituta, iznosili su se u decenijama koje su iza nas. To je takođe bio važan argument protiv. Razmislimo malo o tome.
Ne postoji krivičnopravni institut kome ne možemo naći zamerku, jer je to takva materija.
Postavlja se samo jedno pitanje, da li ćemo se boriti protiv organizovanog kriminala u ovoj državi ili nećemo. Ako nećemo da se borimo protiv organizovanog kriminala, recite nam na koji način i koji su efekti koji su do sada proizveli dejstvo.
Čuli smo da je kriminal narastao u poslednjih 15 godina u ovoj državi, a ranije nije bio slučaj. Kažete da je uvezen. Sasvim je moguće.
Šta mi sada treba da radimo? Da dignemo ruke i da kažemo da je uvezen i onda ništa, pošto je uvezen mi ćemo ga ignorisati. Ne možemo tako da se ponašamo.
Ako postoji pojava, koja ne samo da je u svom začetku, pustite to što je u začetku, ona proizvodi svoje dejstvo na terenu. Otvorite novine i pročitajte šta se dešava. Nije bitno da li je to kriminal na ulici, da li je reč o prodaji droge.
Slažem se sa onima koji kažu da treba otkriti korupciju u organima uprave, neki put ako treba i u ministarstvima, da vidimo šta je sa pravosuđem, da vidimo šta je sa ostalim državnim organima.
Kakve veze ima to da li je DSS na vlasti ili nije. Baš me briga za onog člana DSS koji krši zakon. Prvi ću govoriti protiv njega. Uopšte me ne interesuje da bilo koga štitim, hoćemo da pravimo drugačije društvo.
Prema tome, moramo da uvedemo institute koji će služiti svojoj svrsi. Vi smatrate da ovaj institut ne može poslužiti toj svrsi. U redu, imate pravo tako da mislite, a tvrdim vam da bez ovog instituta, bez instituta tajnog agenta, kojeg ste pomenuli vrlo simpatično, znači insajdera u kriminalnoj organizaciji, čiji lik je definisan ovim zakonom, te on ne može biti kriminalac nego policajac, radnik državne bezbednosti, mi nećemo moći drugačije određene kriminalne organizacije da raskrinkamo.
On nije tamo poslat da vrši krivična dela nego da spreči vršenje krivičnog dela, da spreči njihovo vršenje u budućnosti, i to su instituti koje uporedno pravo poznaje.
Maločas smo čuli od ministra ko je bio uzor. Ne možemo prepisivati zakone drugih država, nego moramo uzeti u obzir kakvo je naše krivično-procesno pravo i nešto što je uspelo u drugim državama i dalo nekog efekta, u meri u kojoj je to moguće, prilagoditi našem sistemu, iz elemenata instituta preuzeti ono što smatramo da može dati rezultate kod nas.
Možemo se protiviti jednom institutu, a bojim se da se ovde nekim institutima u krivično-procesnom pravu protivimo protivljenja radi, a ne zbog toga što imamo zaista iskreno ubeđenje da oni neće dati efekta.
Neka neko izađe za ovu govornicu i neka se zakune, sa rukom na srcu, da je siguran sto posto da institut svedoka-saradnika, pa i zaštićenog svedoka, zašto da ne, i tajnog agenta, zašto da ne, neće dati nikakvog efekta u borbi protiv kriminala, nego će kriminal pospešiti. Svašta. Prvi put sam tako nešto u životu čuo ovde od argumentacije.
Voleo bih da čujem zaista utemeljenu argumentaciju zbog čega jedan institut, koji isključivo služi suzbijanju kriminala, ne treba primeniti u našem zakonodavstvu. Čuli smo sve i svašta povodom ovih članova zakona, ali ozbiljnu argumentaciju nismo čuli.
Čuli smo o fratrima, čuli smo o ispovestima pred sveštenikom, čuli smo poređenje države sa verskim ispovednikom i svakakve druge priče, koje mogu biti interesantno zanimljive kada se slušaju sa skupštinske govornice i mogu poslužiti animiranju svekolikog gledališta, ali one nemaju kontakta sa realnošću, nemaju kontakta sa onim čime se ovaj predlog zakona bavi u ovom delu koji je ovde ovim amandmanima napadnut.
Zato predlažem da se ovi amandmani ne usvoje. Ovi amandmani ne treba da se usvoje na Skupštini u danu za glasanje, nego treba da se usvoji Predlog zakona u ovom delu onakav kakav je, u načelu i u pojedinostima, da bi konačno dobili institute koji mogu poslužiti kao snažna poluga borbi protiv organizovanog kriminala i svakog drugog oblika kriminala u ovoj državi, koji jeste predmet našeg interesovanja, a mislim da to nije malo polje i nije mali sektor u ovoj državi.

Dakle, o amandmanu. Vaša malopređašnja primedba u odnosu na ono stoji, zaista, način na koji je gospodin Krasić pročitao ovaj deo člana 168, tačnije njegovu tačku 9), na način na koji je pročitao, može stvarno izazvati smeh, i tako je i bilo, i priznajem da sam se i sam nasmejao.
U tom cilju pročitaću to još jednom, pa ko hoće da se smeje neka se smeje, to ću svejedno pročitati još jednom. Dakle, reč je o meri prisustva okrivljenog radi nesmetanog vođenja krivičnog postupka. Šta to znači, da bi javnost znala? Neophodno je obezbediti da okrivljeni bude prisutan u svakoj fazi postupka.
Zašto okrivljeni? Naravno da postoje različiti izrazi, osumnjičeni, okrivljeni, optuženi itd, ali videćete da po ovom predlogu zakona okrivljeni je generički pojam za ceo postupak i zbog toga se taj izraz ovde upotrebljava.
Dakle, reč je o tome da se obezbedi prisustvo okrivljenog u bilo kojoj fazi postupka.
Kako se obezbeđuje prisustvo okrivljenog? Tako što se poziva, tako što ako treba privede se, dovede se, tako što mu se zabrani, a verujemo da će to sa zabranom biti poštovano, da napusti određeno mesto ili neka druga ograničenja, uz ovo ograničenje, da bi se iskontrolisalo da li je ova zabrana poštovana, zatim jemstvo i nažalost pritvor, kada nema drugih mogućnosti.
Šta piše u jednoj od tih mera obezbeđenja prisustva okrivljenog, pročitaću još jednom, verovatno na radost prisutnih.
Sud može naložiti da se prema okrivljenom kome je određena jedna ili više mera (nekih drugih mera, kao što je mera zabrane napuštanja određenog mesta), primeni elektronski nadzor radi kontrolisanja poštovanja ovog ograničenja, pod uslovom da to neće škoditi zdravlju okrivljenog.
Uređaj za lociranje okrivljenog (odašiljač), na zglob ruke ili noge okrivljenog, odnosno na drugi način, pričvršćuje stručno lice, koje pri tom daje okrivljenom daje detaljno uputstvo o načinu rada uređaja, upoznaje ga sa tim kako uređaj funkcioniše i kako radi.
Stručno lice rukuje uređajem kojim se daljinski prati kretanje okrivljenog i njegov položaj u prostoru (prijemnik). Elektronski nadzor obavlja policija, BIA ili drugi državni organ.
Dakle, mogu da se složim, što sam sada i pokazao, da na oko odredba kako je napisana može delovati smešno ili prosto da kažem deluje smešno kada se pročita.
Ali, razmislite o sledećem, koja je najdrastičnija mera obezbeđenja prisustva okrivljenog. Složićete se da je to pritvor. Razmislite malo o tome kada se govori o dostojanstvu okrivljenog.
Zar je moguće da se nekome može gore narušiti dostojanstvo nego tako što ga zatvorimo u četiri zida i ne damo mu da se pomeri iz ta četiri zida, tako što mu dostavljamo hranu kroz rešetke, tako što mu ne damo da izađe iz prostorije, ali neki put je to neophodno. To građani znaju. Kako drugačije da postupimo sa okrivljenim za koga postoje razlozi za određivanje pritvora?
Možemo zamisliti da se zatraži jemstvo, možemo zamisliti da mu se izrekne zabrana napuštanja recimo stana, mesta boravka ili drugog mesta u kome se zatekao u tom trenutku, iako mu nije mesto boravka.
Do sada u krivično-procesnom zakonodavstvu imali smo takođe ovu meru zabrane napuštanja mesta boravka. Hajde razmislimo, sud izrekne meru zabrane napuštanja mesta boravka i on kaže - dobro, hvala vam na tome, izrekli ste mi tu meru, toga ću da se pridržavam u meri u kojoj mi to odgovara ili da procenjujem da li ćete me uhvatiti ili nećete da li sam otišao iz tog mesta ili nisam.
Naravno, složićete se, ako imamo tu vrstu nepoverenja prema okrivljenom, može se izreći druga mera obezbeđivanja prisustva, kao što je recimo pritvor, ali ako postoji neki širi dijapazon mera koji možemo primeniti, a koje će manje uticati na ugrožavanje ljudskih prava onoga protiv kojeg se vodi krivični postupak, složićete se da je mera pritvora najteža mera, zašto ne bi primenili neku drugu meru?
Može to da nam bude smešno koliko god hoćete, ali mislim da je za svakog okrivljenog povoljnije.
Naravno, može da ne pristane na ovu meru, posledice nepristanka uveriće sud da je potrebno da primeni drugu meru i to težu, ali da vidimo zbog čega se prema nekome ne bi primenila i ova mera, ukoliko je ona dovoljna, i bez izricanja mere pritvora ili traženja jemstva, koja pogađa trenutno džep onoga protiv koga je ta mera određena, zbog čega se onda ova mera ne bi primenila.
Jeste smešno, pominju se ogrlice, odašiljač, prijemnik, ali u savremenim tehnološkim uslovima tu meru je moguće primeniti, moguće je primeniti bez oštećenja zdravlja okrivljenog i naravno uz obavezu suda da sagleda da li postoji i takva mogućnost.
Prema tome, ova mera se da primeniti, ova mera je svakako blaža po okrivljenog u svakom slučaju od sledeće dve mere koje se navode u zakonu, i naravno da ne možete zamisliti da nekome na silu stavljaju ogrlicu i odašiljač jer se u ovom članu vrlo jednostavno kaže da stručno lice pokazuje kako se rukuje, daje uputstva itd.
Jasna je stvar da je ova mera u interesu onoga ko vodi postupak javnog tužioca, u interesu suda, u interesu okrivljenog, ako je moguće takvu meru izreći, da se ne bi izrekla mera jemstva i da se ne bi izrekla mera pritvora. Da li to vređa dostojanstvo? Moguće, možda to nekoga i vređa, ali duboko sam uveren da svakoga mnogo više vređa da ga za sve to vreme alternativno držimo u pritvoru.
Ne vidim zbog čega bi pritvorska jedinica bila mnogo bolja mera od mere zabrane napuštanja mesta boravka, uz određena sredstva koja obezbeđuju uverenje suda koji je tu meru izrekao da zaista za vreme trajanja mere ne napušta mesto boravka. Ne vidim zbog čega bi mera pritvora manje vređala dostojanstvo okrivljenog.
Jeste, stvarno deluje smešno, ali radi se o gradaciji mera, o jednom finom graduetu koji je ovde napravljen da bi se jednostavno mogao ostvariti širi dijapazon mera obezbeđenja prisustva okrivljenog u cilju i u interesu zaštite, osnovne zaštite prava građana i upravo u cilju interesa poštovanja dostojanstva okrivljenog u toku vođenja celog postupka.
Možda ovo nekome nije bilo ubedljivo obrazloženje, ali meni, sa krajnjeg cilja i sa krajnjeg aspekta zbog čega je mera predviđena jeste. Prema tome, u tom smislu smatram da je ova mera opravdana, a moguće je da to nekome deluje smešno. Možda i deluje smešno kada se ovako pročita, ali ne mislim da je treba odbaciti ili kritikovati samo zato što nismo navikli na izraze koji se upotrebljavaju ili što nismo navikli da takva mera u našem zakonodavstvu postoji.
Dakle, smatram da ovaj član zakona, odnosno ceo zakon treba usvojiti upravo ovako kako je predložen.

Hvala, gospodine predsedniče. Dakle, ne mogu da odolim pošto je ovo baš interesantno. Jasno je, ovde je reč o članu zakona koji govori o tome koja lica imaju pravo izjavljivanja žalbe, pa u tom članu, kao što je gospodin Jojić pravilno primetio, u članu 4. stoji - javni tužilac je dužan da izjavi žalbu ako je sud doneo oslobađajuću presudu.
I vi ste primetili da se ovim članom praktično, vi ste sami naveli da tu postoji ustavni problem itd. međutim, moram da skrenem pažnju na sledeće.
Ova odredba stava (4) člana 388, koja govori o obavezi javnog tužioca da izjavi žalbu na oslobađajuću presudu, sme se posmatrati samo u kontekstu celine predloga zakona koji je ovde dat, u kontekstu drugih odredbi koje imamo u odnosu na poziciju javnog tužioca u postupku. Setite se samo njegove uloge u istrazi, setite se samo njegove uloge u rukovođenju postupkom, u onom delu u kojem je on moćan da to čini.
Dakle, s te strane se postavlja krajnje opravdano pitanje. Ako neko, a to je javni tužilac, nije privatni tužilac u parnici, pa da mi kažemo - privatni tužilac sme ili ne sme da izjavljuje žalbu, to je skandalozno, to je neustavno.
Ovde se radi o javnom tužiocu, ovde se radi o zakonu koji uređuje jednu materiju krivičnog postupka i radi se o poziciji javnog tužioca.
Mi njemu u ovom trenutku kažemo ovom odredbom - da li je moguće da vi gospodine, javni tužioče, puštate da ceo tok rasprave teče i da ostanete pri tome, pri optužnici do kraja ovog pretresa, da bi sud doneo oslobađajuću presudu za okrivljenog.
Ako je to tačno, a s obzirom na ono, a to smo samo zaboravili, na one moći iza kojih mi stojimo kada smo dali ovaj predlog zakona, koje vi kao tužilac imate, ako vi dopustite da dođe do oslobađajuće presude, izvinite, dužni ste da izjavite žalbu na tu presudu. To je bio jedini rezon.
Mogu da se složim krajnje kolokvijalno samo u odnosu na ono što ste vi do sada rekli. Ne mogu u tom smislu da polemišem, samo dajem jednu drugu vrstu argumenta, bez potrebe da mi replicirate, dakle, ništa ne diram od onoga što ste vi izgovorili za govornicom. Stojim iza toga, stojim kao da je nešto moguće.
Ali, ovde se radi o vrlo prostoj tezi. Ako je neko javni tužilac, zastupao optužnicu tokom celog postupka i imao ona ovlašćenja koja ima u prvoj fazi postupka, u svim drugim fazama postupka i doživi oslobađajuću presudu od strane suda, to ne može proći tek tako. On jednostavno mora imati obavezu da izjavi žalbu na presudu koju je sud doneo kao oslobađajuću, jer je u svakom trenutku bio gospodar tog procesa, gospodar sopstvene optužnice do momenta donošenja presude. To je bio jedini rezon.
Ne vidim koji bi drugi rezon bio za postojanje ove odredbe i samim tim, kada o tome govorimo mi vidimo da tu postoji potpuno koncepcijska razlika. Ovo što ste vi govorili u potpunom je saglasju sa ovim što ste govorili kada je reč o drugim odredbama ovog zakona i kada ste govorili o ovom zakonu u načelu. Kada je reč o svim neslaganjima koje imamo u pogledu ovog zakona, ova odredba je potpuno u saglasju sa konceptom zakona koji je ovde predložen. To se samo na taj način da objasniti.

 Danas smo imali prilike da čujemo zaista različita shvatanja o koncepcijama krivično-procesnog prava kod nas, to je dobro i dobro je da se na ovaj način vodi rasprava, jer ukazuje, pre svega, na stručnost onih koji su raspravljali, na one koji pripadaju advokatskoj branši, kao i one koji su pravnici, koji su u svojoj praksi imali prilike da se susretnu sa krivičnim procesnim pravom.
Procesna prava u zakonodavstvu su veoma značajna, jer su ona, naročito kada je reč o sudskom sistemu, sistemu pravosuđa, transponentni most, veza između materijalnog prava kao društvenih normi koje regulišu odnose i samog života i primene u pojedinim konkretnim situacijama.
Naravno da je krivično pravo veoma važna oblast prava, jer reguliše protivpravna ponašanja i to onaj oblik protivpravnog ponašanja koji je u Krivičnom zakoniku kod nas opisan kao krivično delo.
Od novousvojenog Krivičnog zakonika mi imamo nešto drugačiju definiciju krivičnog dela u odnosu na ono kako je to ranije pravo, naročito ono koje smo u smislu socijalizma nasledili, definisalo, pa danas imamo jedinstveni pojam, subjektivno-objektivni pojam krivičnog dela, tj. objektivno-subjektni, koji u sebe uključuje i krivicu kao poseban subjektivni element u odnosu na objektivne elemente krivičnog dela.
Pa je samo postojanje krivičnog dela samo po sebi osnov za donošenje osuđujuće presude, a utvrđivanje činjenica da krivično delo ne postoji je praktično osnov za obustavu postupka tj. za oslobađanje od odgovornosti.
Dakle, značaj procesnog prava je veoma jasan, posebno imajući u vidu krivično-procesno pravo.
Novi zakonik o krivičnom postupku, koji je pred nama, jeste logična posledica onoga što je već izloženo u prvoj tački dnevnog reda ove sednice kada je bilo reči o reformi pravosuđa, i predstavlja praktično sastavni deo jednog zaista veoma širokog pogleda na reformu pravosuđa kod nas i reformu sudstva u celini.
Naravno, Predlog novog zakona posledica je i promena koje su nastale u materijalnoj oblasti krivičnog prava tj. u Krivičnom zakoniku.
Iz toga proističu ciljevi zakonika o krivično-procesnom pravu i naravno da je ovaj zakonik pretrpeo one izmene u oblasti krivično-procesnog prava koje su bile dovoljne i optimalne da se zadovolje upravo ovi ciljevi koji su u obrazloženju i dati.
Podsetiću da je to brži i efikasniji krivični postupak, to je zaštita ljudskih prava i sloboda, ali kada govorimo o zaštiti ljudskih prava i sloboda govorimo, govorimo o onim elementima iz predloženog zakonika koji obezbeđuju njihovu doslednu primenu i daćemo par primera pa ćemo videti da je to tako, a reč je o onim ljudskim pravima i slobodama koji su predmet zaštite Ustava Republike Srbije, Male povelje kada je reč o Ustavnoj povelji državne zajednice SCG, kao i onih međunarodno-pravnih dokumenata, odnosno ugovora koje je ratifikovala naša država i koji predstavljaju sa te strane deo našeg unutrašnjeg pravnog poretka.
Zatim, reč je o tome da je neophodno bilo uskladiti krivično-procesne odredbe sa drugim propisima koji se odnose na krivični postupak i koji su ranije doneti, a naravno i sam izgled krivično-procesnog zakona mora u sebi da sadrži takve norme da budu usklađene sa onim standardima koji se pred nas postavljaju kao deo međunarodnih obaveza u odnosu na ovu regulativu.
Koje su novine koje praktično doprinose da ovaj zakon ostvari ove svoje ciljeve, a pri tom ću se truditi da ne navodim bilo koja rešenja od onih koja su nam već poznata i koja su već do sada bila deo našeg unutrašnjeg pravnog poretka.
Dakle, navešću neke na koje se možda manje obratila pažnja do sada, sa opasnošću da neke i ponovim.
Prvo, to je dosledno sprovedeno pravilo prezumpcije nevinosti, jer odredbu kakvu imamo u Krivičnom zakoniku u ranijem periodu krivično-procesnog prava nismo na ovaj način dosledno imali sprovedenu, ovaj put je pažljivo napisana u članu 3. zakonika o krivičnom postupku i ona prosto predviđa u sebi i kaznene odredbe za one učesnike u postupku koji krše ovo veoma važno pravilo koje je, na kraju krajeva, ustavni princip i počiva na principu zaštite sloboda i prava čoveka i građanina.
Imate interesantnu odredbu o izuzeću sudije. Ovde, za razliku od ranijeg sistema u kome smo imali mogućnost izuzeća sudije koji se izuzima samim tim što je učestvovao u donošenju presude, mi ovde imamo prošireno shvatanje mogućnosti izuzeća sudije kada je reč o sudiji koji je učestvovao u predmetu, u postupku kod nižeg suda.
Znači, samo učešće u postupku je osnov za izuzeće.
Zatim, što se tiče rokova kod glavnog pretresa imamo skraćenje rokova vezano za pripremu glavnog pretresa i započinjanje glavnog pretresa.
Imamo situaciju vezano za sudije, kada je odlaganje pretresa trajalo duže od četiri meseca ili je promenjen predsednik veća ne mora glavni pretres da počne iz početka, što takođe doprinosi efikasnosti vođenja krivičnog postupka.
I ona načela, kao što su bila načelo koncentracije, dokaza, ovde su ustuknula pred nekim novim okolnostima koje su se pojavile i koje isti ovaj krivični zakonik u drugim odredbama predviđa, kao što je snimanje iskaza svedoka, veštaka, audiovizuelno beleženje toka postupka i postupka izvođenja dokaza. S tim u vezi, naravno, pomenuo sam značajno skraćenje rokova.
Ono što je dosta važno i o čemu ću nešto posebno reći, to je posebna uloga javnog tužioca i jedna drugačija postavka kada je reč o istrazi u krivičnom postupku. To je drugačija uloga javnog tužioca i u odnosu na dosadašnja rešenja.
Imamo kod branioca izvesne izmene koje ste tamo mogli uočiti. Videli ste smanjenje maksimalnog broja branilaca sa pet na tri, a to naravno ima rezona i u praksi dosadašnjoj da se vidi da zapravo ne postoje razlozi za omogućavanje ovako visokog broja, dok svi razlozi za smanjenje broja branilaca, takođe u cilju efikasnosti i skraćenja toka postupka, takođe stoje.
Drugačije su definisane faze krivičnog postupka. Ranije ste imali, a ima veze sa ulogom tužioca u krivičnom postupku, pretkrivični postupak, a sada imamo drugačije definisane faze. Imamo dve faze prethodne istrage, odnosno prethodnog postupka. Prvu fazu imamo prethodne istrage, imamo prethodni postupak, koji se sastoji od same istrage optužnice, stupanja optužnice na snagu i preispitivanja optužnice.
Ove dve faze su karakterističke po tome, upravo se vraćam na javnog tužioca, što njima u načelu rukovodi javni tužilac, a što je veoma dobro. U fazi istrage se zapravo prikupljaju svi potrebni dokazi za vođenje postupka.
Naravno, dobro je da javni tužilac bude uključen sa ove pozicije i sa ovim kapacitetom u tu fazu postupka, jer to nam mnogo na neki način obezbeđuje bolji položaj javnog tužioca u odnosu na samu materiju i upoznavanje sa samim dokazima, kada je reč o toku postupka.
Mnogo je lakše da se to radi na taj način, nego da neko drugi ko je deo pravosuđa, ko je deo sudskog sistema, kao što je istražni sudija, vrši te radnje na osnovu krivične prijave. Tu se gubi ono što je za nas veoma značajno u reformi pravosuđa, a naročito krivičnog prava, gubi se dragoceno vreme.
Treba uvek da znamo da je vreme trajanja postupka vrlo bitan element kada je reč o prevenciji krivičnih dela.
Neki put ni visina zaprećene kazne za krivična dela nije garantija da se ta krivična dela se neće ponavljati. Najveća garantija da se krivična dela neće ponavljati u društvu i da će se suzbiti kriminalitet, jeste pre svega stepen otkrivenosti krivičnih dela. To je posao, naravno, onih organa koji vode istrage, pa i same policije.
Naravno, i kazna koja mora stići blagovremeno, koja mora na vreme sustići i učinioce krivičnih dela, znači, bitnije je da se dogodi i da se krivično delo otkrije, nego koliko je zapravo visina te zaprećene kazne.
Kada je reč o teoriji kriminologije i kriminalistike, kriminologije pre svega, i fenologije, pristalica sam ove teorije da je vrlo važna frekvencija otkrivanja krivičnih dela, broj otkrivenih krivičnih dela u odnosu na tamnu brojku, nego visina zaprećene kazne, kada je reč o suzbijanju kriminaliteta.
Naravno, imamo drugačije gledanje na izvođenje dokaza, imamo pojam dokaznih radnji. Ranije smo imali drugačiji pojam tzv. radnje dokazivanja, gde se pre svega govorilo o izvođenju dokaza, dakle, o samom postupku izvođenja dokaza, međutim, za krivični postupak najvažnije je prikupljanje dokaza. Dakle, dokazne radnje su one radnje kojima se prikupljaju dokazi i kojima se izvode dokazi.
Sve što je usmereno na dokazivanje podvedeno je pod ovaj pojam, a u okviru ovog pojma imamo određene novitete, drukčije definisane pojmove pojedinih radnji, koje su izuzetno značajne i u direktnoj su vezi sa ostalim delovima ovog predloga zakonika, koji se odnose, dakle, na ono što sam maločas rekao. To je, pre svega, uvid u fotografije, saslušanje zvučnih snimaka i video snimaka, pregledanje računara, pretresanje fajlova u računarima, audiovizuelno snimanje pojedinih dokaznih radnji toka postupka. Na taj način imate, pored zapisnika koji se vodi, i još jedan vid beleženja toka postupka koji može biti značajan i sa aspekta samih dokaznih sredstava.
Kada je reč o svedočenju, imamo određene novine koje se odnose recimo na mogućnosti da se ljudi oslobode svedočenja kada je reč o određenoj relaciji koja postoji između okrivljenog i drugih lica. Ovde je uvedena nova relacija, a to je kumstvo. Ranije to nismo imali. Ovo potiče, pre svega, od realnosti života i potrebe koje su deo našeg života i koje su realne. Dakle, to prosto ne može da se prenebregne.
U tom smislu i kod davanja zakletve koja se polaže pred sudom kada se zakletva položi, imamo onda opet dve vrste zakletve imamo. Jedna je laička zakletva, a druga je verska zakletva, a polazeći od pretpostavke da raniji sistem versku zakletvu nije poznavao, a da postoje velike mogućnosti i veliki izgledi, s obzirom na realnost života u kome živimo, da ta verska zakletva može imati određen snažan uticaj i izuzetan značaj kada je reč o zaklinjanju.
Kod pozivanja svedoka i kod pozivanja učesnika u postupku igra veliku ulogu internet, i treba da odigra, i ovaj zakon predviđa tu mogućnost.
Ignorisanje elektronskog komuniciranja je zaista nešto što ne sme da se dogodi. Ovaj zakon uvodi tu novinu i mogućnost pozivanja preko i-mejla i na druge načine koji bi osigurali da poziv bude verodostojan.
Imamo mogućnost uvođenja virtuelne rekonstrukcije kada je reč o krivičnom delu i ekspertizi krivičnog dela. Imamo regulisane posebne radnje, kao što su zvučni i optički nadzor osumnjičenog, simulovane usluge i pravni poslovi, imamo prikrivenog islednika, protiv čega smo od nekih narodnih poslanika mnogo čuli.
Smatramo da uvođenje ove kategorije posebnog dokazivanja je veoma značajno za naš pravni sistem i situaciju u kojoj se naša država nalazi, jer očigledno bez ovih mera nećemo uspeti da se na adekvatan načini izborimo sa onim vidovima kriminala koje često danas zovemo organizovanim kriminalom i da je ovakva vrsta isleđivanja, uslovno rečeno, a to je predložena zakonska formulacija, izuzetno neophodna za realizaciju ove borbe.
Zatim kontrolisana isporuka, automatsko računarsko pretraživanje ličnih i drugih podataka, saslušanje svedoka-saradnika, protiv čega smo, takođe, imali prilike da čujemo određena shvatanja.
Opet držimo do toga, mi iz DSS, da je uvođenje ove institucije izuzetno značajno za naše krivično-procesno pravo, zato što će takođe biti jedan od onih elemenata koji će doprineti jačem suzbijanju kriminaliteta, a pogotovo vidova kriminaliteta koji spadaju u organizovani kriminal.
Postoje različite nove mere ili drugačije definisane mere obezbeđenja prisustva okrivljenog kada je reč o zabrani napuštanja, ovde kažemo mesta, ne samo boravka, nego određenog mesta, a što je vrlo važno, šira je i fleksibilnija formulacija.
Zabrana napuštanja stana, kada je reč o elektronskom nadzoru nad okrivljenim, kao mogućnosti koja ovde postoji.
Kod imovinsko-pravnog zahteva oštećenog imamo potpuno uvedenu mogućnost medijacije u ovom slučaju. Imamo istragu koja nije definisana kao obavezna faza krivičnog postupka, a što je vrlo važno.
Imamo sporazum o priznanju krivice, kao jednu novinu u našem krivično-procesnom pravu, pri čemu je važno da sporazum o priznanju krivice, da bi mogao da deluje, potrebno je da su ispunjeni određeni uslovi, a to je pre svega da okrivljeni svesno i dobrovoljno priznao krivično delo, da je sporazum zaključen u skladu sa zakonom, da se okrivljeni odriče prava na žalbu i suđenje.
Ali, i onda samo ako postoje drugi dokazi koji potkrepljuju njegovu krivicu i da nisu povređena prava oštećenog u postupku, kao i da sporazum nije protivan svrsi krivičnog postupka.
Ovo je jedan niz uslova koji je Predlogom zakona postavljen da bi došlo do sporazuma o priznanju krivice.
Kada ovo institutu govorimo, ove okolnosti moramo stalno imati u vidu, ako i okolnost da sudija, prema ovom predlogu zakona, tj. veće, mora stalno voditi računa o određenim elementima o kojima se vodi računa po službenoj dužnosti.
Ostao sam dužan s početka da istaknem onu bitnu razliku između Predloga ovog zakonika i onog pozitivnog rešenja u našem krivičnom-procesnom zakonodavstvu - to je položaj javnog tužioca.
Uvođenje tužilačke istrage je veoma značajno za nas zato što rasterećuje, s jedne strane, ulogu suda, jer zaista mislimo i duboko smo u to uvereni da se uloga suda ne može sastojati u tome da prikuplja one činjenice koje su bitne za pokretanje krivičnog postupka. To ne može biti prevashodna uloga suda. Znam da bi možda bilo dobro da smo se ovde mogli opredeliti za neko potpuno čisto rešenje i gde bi potpuno izbacili ulogu istražnog sudije.
Međutim, to jednostavno, a s obzirom na nasleđe našeg pravnog sistema, nije bilo moguće. Ovde se išlo ka jednom fleksibilnijem rešenju koje podrazumeva i ulogu istražnog sudije u postupku, i koje podrazumeva, s druge strane, vrlo jasno određenje tužioca kao one institucije u našem sistemu koji rukovodi istragom. To je vrlo važno, on rukovodi istragom u prethodnoj istrazi, kao i onim istražnim radnjama koje su deo prethodnog postupka.
Otuda i mogućnost da istražni sudija, osim policije, može da donese rešenje o zadržavanju pre nego što istražni sudija donese rešenje o pritvoru, jer naravno da rešenje o pritvoru i uopšte pojedinačne akte kojima se ide u zatvor moraju doneti sudovi, a to ne može učiniti tužilaštvo, niti to može učiniti policija, ali svakako da u ovom delu je javni tužilac, s obzirom na svoje kapacitete, ovlašćen za to, kao što je logično, da s obzirom da rukovodi istragom javni tužilac, on donosi rešenje o istrazi.
Prema tome, ovo će doprineti u svakom slučaju ubrzanju krivičnog postupka, jer ubrzanje krivičnog postupka, kao što sam rekao, jeste bitan element u borbi protiv kriminala i bitan element u suzbijanju ukupne brojke kriminaliteta u našoj zemlji.
Rasteretiće sud, i ovaj sistem je primenjen u velikom nizu uporednih pravnih sistema, naročito evropskih država, i do sada je pokazao u praksi izuzetno velike prednosti u odnosu na onaj sistem koji smo mi do sada imali prilike da ispoljavamo u našoj krivičnopravnoj praksi.
Prema tome, ovi razlozi koji su ovde izneti su deo onih razloga i deo novina koje su uvedene ovim zakonom, uz uvažavanje svih kritika koje se mogu čuti u odnosu na svaki od ovih pojedinih instituta i dileme koje se mogu javiti u vezi njihove primene, o čemu ćemo svakako raspravljati, nadam se, nešto više u onom delu rasprave koja je posvećena raspravi u pojedinostima po amandmanima koji su podneti, pa ćemo tada, naravno, nadajući se da su amandmani upravo podneti na one članove Predloga zakonika koji izazivaju najviše sporova, da ćemo ta sporna pitanja tada raspraviti, kao i kako će se pojedina rešenja koja su ovim predlogom zakonika predviđena braniti u praksi.
Molim i pozivam vas da ovaj predlog krivičnog zakonika usvojimo i da za njega glasamo.

Poštovani narodni poslanici, član 2. ovog zakona tako je koncipiran da sadrži odgovarajuće standarde u sebi, koji praktično obezbeđuju poštovanje ljudskih prava, odnosno onog dela ljudskih prava koji su direktno, neposredno garantovani Ustavom Republike Srbije.
Dakle, standardizacija reči "prinuda", u smislu ovog zakona, što smatram da je u pravu predlagač zakona koji nije posebno objašnjavao značenje pojmova, jer je to očigledno i logično, proističe iz smisla onoga što piše. Kada bismo govorili o prinudi, prinuda u sebi podrazumeva i pretnju.
Kada bismo govorili o mogućnosti da neko bude prevaren, onda bi otvorili jedan put nečemu što bi bila rasprava o tome da li je jedna ili druga veroispovest u pravu, da li je u pravu neko što ne veruje ni u šta, neko ko misli za sebe da je agnostik itd.
Prema tome, da se ne bismo time bavili, mislim da je ova formulacija koja je u članu 2. Predloga zakona predložena u stavu 1. zaista esencijalna formulacija, jezgrovita formulacija, koja u sebi zapravo sadrži sve ono što je neophodno da bi se obezbedila zaštita onih prava koja su garantovana Ustavom.
U stavu 2. ovog člana, naravno kao i u stavu 1, zapravo govori se o tome da niko ne može biti prisiljen da se izjasni o svojoj veroispovesti ili svojim uverenjima ili pak njihovom nepostojanju, zabrana prisile o izjašnjavanju u sebi konzumira sve ono što je ovim amandmanom predloženo. Prema tome, nema potrebe dalje razrađivati ovu odredbu. Ona ima svoju jezgrovitost, celovitost i potpuno utemeljenje.
Naravno, ono što je predmet Ustava i što se može na Ustavu završiti kao deklaratorna norma, koja obavezuje, kao što je odvojenost crkve od države, to je zaista nešto što nalazi mesto u tom aktu. Međutim, postoji razrada te teme, razrada te teze, koja je veoma bitna za razumevanje ove materije, a to je da ne postoji državna religija. U tom smislu stav 3. člana 2. nalazi svoje puno opravdanje, jer mi već pre toga imamo aksiomatski stav odvojenosti crkve od države, svake crkve ili svake konfesionalne zajednice od države kao takve, a zatim imamo tezu koja kaže vrlo jednostavno - ne postoji državna religija.
To znači da nijedna od veroispovesti koja postoji u Republici Srbiji ne može biti poimana kao državna religija sa takvim atributima. To je samo razrada ustavnog načela, a prepisivati ustavno načelo u zakon samo po sebi ne znači praktično ništa. Prema tome, kao narodni poslanik smatram da je član 2. napisan izuzetno precizno, krajnje uravnoteženo, prilično jezgrovito i na takav način da ne ostavlja mogućnosti za različita tumačenja kada je reč o zaštiti ljudskih prava i njegovoj primeni.
Pa predlažem da se samim tim ovaj amandman ne usvoji. Hvala vam.

Član 103. stav 1. Dakle, mora se govoriti o temi. Pre svega, podsetiću na to da je ovde rasprava u pojedinostima, prema tome, moguće je svakako i ne postoji mogućnost sve to striktno razdvojiti, svaki član zakona o kome se govori, svaki amandman koji je podnet na član zakona daje određenu refleksiju u odnosu na celinu. Prema tome, nemoguće je to izbeći. To znam,
Ali, nemoguće je tvrditi sledeće, dakle, dok se u stavu 1. člana 1. kaže - svakome se u skladu sa ustavom jemči pravo na slobodu savesti i veroispovesti - uzeti kao osnov za sistemski ili mentalnu grešku celog zakona, a zatim govoriti o svemu drugom, izuzev o predloženom amandmanu za član 2. stav 1, kojim je predloženo da se taj član menja i glasi: "Niko ne sme biti podvrgnut prinudi, pretnji ili prevari koja bi mogla ugroziti slobodu veroispovesti, niti sme biti prisiljen da se izjasni o svojoj veroispovesti i verskim uverenjima i o njihovom nepostojanju. Zabranjeno je postavljanje pitanja kojima se traži izjašnjavanje građana o veroispovesti, verskim uverenjima ili nepostojanju verskih uverenja, izuzev za potrebe statistike i po pristanku građana kome se pitanje postavlja". To stoji u amandmanu.
Naravno, u članu 2. stav 1. zakona stoji: "Niko ne sme biti podvrgnut prinudi koja bi mogla ugroziti slobodu veroispovesti, niti sme biti prisiljen da se izjasni o svojoj veroispovesti, verskim uverenjima ili njihovom nepostojanju."
Dakle, kada je reč o formalnoj opredeljenosti da amandman formalno ne valja, Zakonodavni odbor bi najverovatnije proglasio taj amandman pravno nemogućim, tj. predložio bi da se odbije. Kako to nije slučaj, nego je amandman očigledno formalno ispravan i očigledno je pravno moguć, diskusija se svodi o pitanju celishodnosti.
Zaista vas molim i predsedavajućeg molim da se diskusija u parlamentu pokuša usmeriti na taj način da zaista razgovaramo o celishodnosti podnetih amandmana i naravno, svakako u kontekstu onoga što je načelno pitanje, ali mora biti, pre svega, u odnosu na celishodnost amandmana koji je podnet. Hvala.

 Dakle, amandman se tiče stava 2. člana 3. i maločas smo od drugog govornika čuli šta je predmet regulisanja stava 2. Amandman je vrlo jednostavan, on kaže da se čitav stav 2. menja, pa sad glasi: "Zloupotreba slobode veroispovesti radi izazivanja i podsticanja verske, rasne ili nacionalne mržnje zabranjena je i kažnjiva". Ovo podseća na blanketnu normu, krivičnopravnu normu.
Maločas je narodni poslanik Đorđe Mamula govorio o jednoj logičkoj nejasnoći ili čak kontradikciji koja postoji u samom tekstu ovog amandmana, koji implicira da bi onda upotreba slobode veroispovesti, radi izazivanja rasne i verske mržnje ili netrpeljivosti, bila dozvoljena, što naravno ne može da se napiše. Drugo, kažnjivost ovakvog čina predviđena je u Krivičnom zakonu i to vrlo eksplicitno i vrlo decidno odredbama koje su tamo našle svoje mesto i uporište.
Šta je onda smisao odredbe stava 2. člana 3. Predloga zakona o crkvama i verskim zajednicama? Upravo da zaštiti, kao što je moj prethodni govornik iz SRS naglasio, određene vrednosti koje su predmet zaštite, određena prava, pravo na život, pravo na zdravlje, prava dece, pravo na lični i porodični integritet, pravo na imovinu, a svakako da se pomene da se ne može koristiti tako da se izaziva rasna, verska i nacionalna mržnja i netrpeljivost.
Ali, šta je smisao ove odredbe? Ne da bude puka deklaracija. Mi odredbe zakona koji se predlaže moramo posmatrati u svojoj celovitosti i ukupnoj povezanosti sa drugim članovima zakona. Mi moramo znati da ovaj zakon sadrži i one odredbe o obavezama države, tj. državnog organa za registraciju subjekata koji to žele. Prilikom te registracije organ se mora držati određenih pravila. Ako ta pravila makar načelno nisu propisana ovim zakonom, ne vidim gde bi se ona drugo mogla pronaći.
Dakle, ovaj zakon mora da izvrši u jednoj odredbi svojoj sublimaciju predmeta zaštite ljudskih prava i sloboda koje se moraju uzeti u obzir u onom trenutku kada želimo da registrujemo nekog subjekta, neku versku zajednicu kao pravno lice.
Prema tome, državni organ mora voditi računa o tome da, kada registruje u skladu sa članom 3. neku versku organizaciju, da iz onoga što je priloženo i onoga što on po službenoj dužnosti sazna kao organ prilikom zahteva za registraciju, da su ispunjeni svi uslovi u suprotnom smislu od ove zabrane u stavu 2. člana 3.
Dakle, mora se poštovati pravo na život, pravo na zdravlje, pravo na imovinu, prava dece, pravo na lični i porodični integritet, i ne sme se izazivati i podsticati verska, nacionalna i rasna netrpeljivost. Dakle, one organizacije za koje je očito, to je potpuno logično, proističe da narušavaju ova načela imaće problem sa onim članovima ovog zakona koji govore o tome kako se subjekti registruju. A ako neko ide i korak dalje, pa je kao neregistrovan subjekat krši ove norme, odredbe kojima se kažnjava ovakvo ponašanje nalaze se u drugom zakonu ove države i naravno da će se te odredbe u tom slučaju primeniti.
Prema tome, ne vidim nikakvog razloga da se jednom blanketnom, prepisujućom normom o kažnjivosti, koja u suštini nema sankciju u ovom zakonu, nego se realno nalazi u drugom propisu, zamenjuje jedan čitav set ukazivanja na predmet zaštite onih ljudskih prava koja su u vezi sa drugim odredbama ovog zakona, da bi uopšte mogli da razgovaramo o registrovanim verskim zajednicama i crkvama u Srbiji. Hvala vam.

 Kada je reč o ovom amandmanu, samo da osvetlim jednu drugu okolnost na koju se nije dovoljno obratila pažnja. To je pitanje pozicije amandmana u odnosu na tekst zakona i njegovo mesto u samom tekstu zakona. Ne ulazeći sada u ovom trenutku u sadržinu, o čemu su govorile kolege narodni poslanici pre mene.
Dakle, član 4. govori o subjektima korporativne verske slobode i decidno ih navodi. To je izbačeno. Imamo član 4. koji izgleda ovako kako izgleda.
Sada ovako, mi imamo tekst amandmana koji govori o zaštiti pravnog subjektiviteta i ravnopravnosti u odnosu na verski subjektivitet, a ovde član 4. Predloga zakona uopšte ne govori o tome. Znači, tome nije mesto tu, to je suština priče.
Prema tome, samo iz tog razloga, razloga pravno-tehničke forme teksta, ovome nije mesto tu i to je suština priče, ne ulazeći uopšte u sadržinu. Prema tome, mislim da je to potpuno promašena tema u odnosu na član 4. Vidite, imate drugi amandman, koji je dala druga poslanička grupa, gde se govori o čalanu 4. i postoje različita tretiranja načina kako se vrši enumeracija zajednica.
Znači, na jedan način se vrši u Predlogu zakona, a u drugom amandmanu to se predlaže na drugi način, što svakako može izazvati polemiku oko toga šta je bolji metod i da li je to celishodno kako je ovim drugim amandmanom predloženo.
Ovde se radi o tome da ovaj amandman potpun logički nije tu, znači, on jednostavno ne postoji na ovom mestu. Dakle, ne mogu u pravno-tehničkom smislu ovde da ga pronađem. On nije nemoguć pravno, on je pravno moguć, ali se na ovom mestu ne može tretirati, potpuno je necelishodno. Izvinjavam se.

Kada je reč o amandmanu na član 4. prethodno moram reći da, slušajući obrazloženje amandmana koje je dala gospođica Nataša Jovanović, prosto ne mogu a da se ne složim sa ogromnom većinom onih stvari koje je u svom izlaganju gospođica Nataša Jovanović iskazala, pogotovu kada je reč o zabrinutosti o delovanju pojedinih grupa ili pojedinih sekti.
To su određene grupe koje zastupaju određen interes ili misle da zastupaju određenu konfesionalnu ideologiju, a koje mogu na svaki način da ugroze temelje društva.
Ti temelji društva, kao što sam jednom prilikom ranije kada sam govorio o drugom amandmanu istakao, branjeni su Ustavom Republike Srbije i branjeni su drugim zakonima, pa i setom krivičnih propisa kod nas, i te osnovne vrednosti u društvu su na taj način zaštićene.
Što se tiče te vrste zabrinutosti, u tom smislu nemam nikakvu polemiku i smatram to potpuno opravdanim. I u tom smislu sam doživeo i shvatio motiv podnošenja amandmana za član 4. koji u svojoj suštini deluje na taj način da menja postojeći član 4. Predloga zakona, iz koga je ova reč "korporativno" ispala na osnovu amandmana koji je postao sastavni deo teksta zakona, ali menja ga u tom smislu što pribegava nabrajanju tradicionalnih crkava i verskih zajednica, i to nabrajanje tačkom koja ide na kraju biva iscrpljeno, te iz toga proističe da mimo ovih zajednica koje su ovde navedene praktično zakon ne može poznavati ništa drugo.
To je smisao amandmana i vrlo sam dobro razumeo i u smislu motiva pozdravio ono što je bilo rečeno kada je reč o motivaciji za ovakav predlog. Ono što, međutim, mene tera da kažem da nisam za to da se prihvati ovaj amandman je nešto drugo i sa te teme skrećem na drugu vrstu argumentacije. Dakle, ova vrsta enumeracije, koja se na ovaj način iscrpljuje, podrazumeva da je zakon odredio ukupan broj, koji se dalje ne može proširivati, pa na taj način, bez obzira što bi se neki pozvali na stav Saveta Evrope ili 96. godinu, praktično zatvara mogućnost za primenu onih odredaba i međunarodnih dokumenata kojih je Srbija i Crna Gora potpisnik, a na osnovu kojih mi ne bi mogli onda da realizujemo potencijalna prava iz ove sfere, iz ove oblasti.
Podsetiću da član 4. ne stoji sam za sebe, nego član 4. stoji u vezi sa članom 11. ovog istog predloga zakona, u kome stoji upravo nabrajanje tradicionalnih crkava i verskih zajednica, u stavovima 1. i 2, i naravno postoji odstupanje od toga zato što je moguće zamisliti i ono što nije nabrojano. Međutim, u članu 22. imate regulaciju kako i na koji način se verske zajednice i crkve registruju.
Ministar je već o tome ranije govorio. Razlika između neregistrovane verske zajednice i registrovane verske zajednice ili crkve je praktično u tome što neregistrovana verska zajednica ili crkva ne može baštiniti ona prava koja se priznaju kada je reč o odnosu države prema verskoj zajednici i crkvi u odnosu na ona prava koja se baštine i štite na način predviđen ovim zakonom.
Organ koji donosi odluku u smislu člana 22. i zato sam o tome ranije govorio, zato sam se javljao za reč kada je bilo reči o članu 3. i članu 2. ovog zakona, mora imati u vidu one okolnosti i one zaštitne objekte, ona prava koja su nabrojana u članu 3: život, zdravlje, lični i porodični integritet, zabranu širenja rasne i verske mržnje, netolerancije itd. Znači, to su stvari koje organ mora imati u vidu.
Ovaj zakon za primenu kod državnog organa, čitaj ministarstva, jeste obavezan, tumačenja data u članovima ovog zakona koja određuju okvire delovanja verskih organizacija su za organ koji o tome odlučuje obavezna.
Šta mi dobijamo rešenjem koje je predloženo u amandmanu? Dobijamo zatvaranje jednog broja i lišavamo potrebe državni organ da razmišlja o tome da li neka druga organizacija, koja ovde nije pobrojana kao tradicionalna, ispunjava ili ne ispunjava uslove, već se unapred određujemo prema tome da ih više ne može biti.
Šta će se dešavati u stvarnosti? One organizacije ili zajednice koje poštuju postulate civilnog društva, poštuju Ustav i poštuju zakone ove države, bez obzira što možda njihova učenja nisu u skladu sa dogmatskim učenjima tradicionalnih verskih zajednica, u suštini ne ugrožavaju tkivo poretka. One ne mogu biti ravnopravne u ovom smislu zakona, ali ti ljudi mogu imati svoje uverenje i živeti, ali promena ovog člana zakona, kako je predloženo, neće sprečiti štetnu posledicu o kojoj je bilo reči i za koju zabrinutost u potpunosti delim.
Dakle, neće sprečiti tu pojavu zato što neregistrovana verska zajednica može i dalje delovati kao neregistrovana verska zajednica. Neka naopaka učenja, koja možda mogu biti na štetu društvenog života u našoj zemlji, na štetu porodice, ličnosti, zdravlja ljudi itd. mogu se i dalje ispoljavati. Mehanizam za zaštitu tih vrednosti se, na sreću, ne nalazi u ovom zakonu, nego se nalazi u setu drugih zakona koje poznaje naše zakonodavstvo, a to je set krivičnih zakona.
Prema tome, ko koga ubije, ne čini ga manjim zločincem to što je to uradio misleći da to čini bogu za ugodno delo. To je problem njegove motivisanosti. To je problem psihijatrijske analize sutradan kada bude bilo veštačenje povodom počinjenog krivičnog dela. To što nećemo imati otvorenu enumeraciju, nego ćemo je zatvoriti, neće sprečiti negativnu pojavu samu kao takvu, a, s druge strane, napraviće štetu što ćemo sprečiti da u zakon uđe norma koja je u potpunosti u saglasju sa međunarodnim dokumentima koji se bave područjima ljudskih prava i njihovom zaštitom.
To su moji argumenti, nevezano od onoga što sam čuo kao argument za podnosioca amandmana. Ponoviću, sve što je podnosilac amandmana rekao u podlozi opravdavajućih razloga za iznošenje amandmana, mogu da se složim, jedino što sam ovde dao drugo svetlo, drugi ugao, drugi pogled na argumentaciju zbog čega taj amandman ne bi trebalo prihvatiti.

Naravno da se ovim vređa dostojanstvo narodnih poslanika, naročito onih koji pripadaju jednoj poslaničkoj grupi.
Najlepše vas molim, danas smo se upustili u raspravu o pojedinačnim amandmanima koji su podneti. Ta rasprava je od strane poslanika DSS vođena korektno. Govorili smo o suštini amandmana i njihovoj celishodnosti u odnosu na predloženi tekst zakona i komentarisali pravnu i neku drugu suštinsku stranu tih amandmana koji su podneti.
Ne vidim razlog za takvu vrstu nervoze i takvu vrstu agresivnog nastupa prema svojim kolegama u Narodnoj skupštini Republike Srbije, da ih nazivate sektama i da skraćujete naziv DSS ukazujući na to da su to neke sekte. Prema tome, to što ste sada izgovorili, to je duboko nepoštovanje naših kolega koji ovde sede i koje mi nismo iskazali ni jednog trenutka danas za govornicom u ovoj Narodnoj skupštini. To je prva stvar vezana za povredu Poslovnika.
Druga stvar, mi kada danas razgovaramo o ovoj temi, gledamo da razgovaramo o suštini amandmana, o onome što je podneto i gledamo da, kada govorimo o tom amandmanu, govorimo ono što u njemu piše i ono što u njemu piše predmet je diskusije i predmet je glasanja sutradan.
Ako u amandmanu piše, a piše - obavljanje verskih obreda i rukovođenje crkvama i verskim zajednicama i njihovim organizacionim jedinicama mogu vršiti samo lica koja su državljani Srbije, a oni koji nisu moraju imati saglasnost nadležnog ministarstva. To znači da obavljanje ne može nikada bez saglasnosti ministra vršiti Aleksej Drugi kada dođe u goste našoj zemlji. To tako piše.
Ako ste hteli nešto drugo da napišete, trebalo je to i napisati. Ako ste napisali ovo što ste napisali, nemojte izvrtati ono što ste napisali zbog javnosti. Svako može da dođe u Narodnu skupštinu da izvrši uvid u napisani amandman i da pročita ono što ovde piše.
Prema tome, ako ste pogrešili, pa vam je sada žao, i meni je žao zbog toga. Ovde ovo piše. Kakve to veze ima sa sektama? Objašnjavao sam i ranije u svojoj diskusiji da oni koji destruktivno društveno deluju, koji čine krivična dela ili koji podrivaju osnovne vrednosti društva definisane Ustavom Republike Srbije, da ta lica podležu odgovornosti po drugim normama drugih zakona ove države i da pravna država nikada neće dopustiti da se tako nešto dogodi.
Kakve to veze ima sa zaključenom enumeracijom verskih zajednica koje su predložene u članu 4. ovog zakona i u članu 11. Nikakve. To nema veze, to je potpuno skretanje sa teme.
Zato, mi jednu ozbiljnu diskusiju o zakonu i Predlogu zakona, uz veoma uvažavanje većine amandmana koji su ovde podneti, tako sam do sada i diskutovao u odnosu na amandmane koji su podneti, u odnosu na motive onih koji su amandmane podneli, uz veliko uvažavanje i tih motiva, čak uz određeno saglasje, moje lično, sa motivima koje sam ovde čuo u diskusijama predstavnika SRS, potpuno je nenormalno da se ta diskusija obrće u nešto sasvim drugo, da se narodni poslanici DSS ili vladajuće koalicije optužuju za to da žele da uvedu zlotvorne verske sekte u Srbiju i da pretvore državu u prćiju verskih sekti. To zaista nije normalno.
Na taj način ako diskutujemo, ako razgovaramo jedni između drugih, onda stvarno ne razumem na šta to liči. To je vrlo ružno. Mi ovde diskutujemo o zakonu, možemo različito gledati na motive, možemo različito gledati na obrazloženja amandmana, možemo i diskutovati. Mi smo to na jedan vrlo miran način do sada radili i pokušali da ukažemo zbog čega u kontekstu celine zakona pojedini od predloženih amandmana za nas nisu prihvatljivi, pošto oni koji podnose imaju pravo da obrazlože zbog čega baš treba da budu usvojeni. Ne vidim da to može biti razlog izvlačenju ovakvih diskusija koje smo imali priliku da čujemo.

Amandman na član 8. ovog zakona govori o obavezi svedočenja sveštenika, radi se o stavu 7, s obzirom da se na to amandman odnosi. Međutim, pročitaću stav 7. kako glasi u izvornom tekstu, kako ga je predlagač predložio i kako predlog sada izgleda.
Predlog zakona kaže: ''Sveštenik ne može biti pozvan da svedoči o činjenicama i okolnostima koje je saznao prilikom ispovesti Zakonik o krivičnom postupku svakako predviđa da ona lica koja su sveštenici i koja obavljaju dužnost ispovedanja mogu da se oslobode svedočenja u okolnostima vezanim za krivični postupak i lica koja su optužena za krivična dela. Tu se radi očigledno o onim delima za koja društvo, a zato ih je stavilo u Krivični zakonik, smatra da zaslužuju takvu vrstu tretmana, da zaslužuju poziciju krivičnog dela i oni koji vrše takva dela, naravno, koji su optuženi za takva dela, sudi im se u krivičnom postupku.
Ovaj član zakona, koji govori o tome da sveštenik ne može biti pozvan da svedoči o činjenicama i okolnostima koje je saznao prilikom ispovesti, deluje šire od onoga što je rečeno u Zakoniku o krivičnom postupku. To znači praktično da sveštenik, iako sada ima obavezu u parničnom ili upravnom postupku da svedoči o svim okolnostima koje zna i ne sme odbiti svedočenje, ne sveštenik, nego lice koje se ispovedilo svešteniku, nije zaštićeno od svog prava da kaže, da se ispovedi svešteniku i da ono što je ispovedio svešteniku ostane tajna. Ovom odredbom u ovom zakonu to se omogućava.
Prema tome, jedna norma koja u krivičnom postupku deluje ovim se praktično proširuje na sve vrste zakonskih postupaka, za sve vrste procesnih pravila u kojima se može tražiti svedočenje i definitivno oslobađa lica koja vrše dužnost ispovedanja da o onome što su kao ispovest primili i saznali, ne moraju svedočiti.
To je jedini smisao ove odredbe, njen pun i pravi cilj. Mislim da ako je logika u krivičnom postupku na jednoj strani takva, nema nikakvog razloga da se ta logika promeni kada je reč o drugim procesnim pravilima u našoj državi, kada je reč o upravnom postupku ili o građanskoj parnici ili pak vanparničnom postupku.
Zato smatram da ovaj amandman ne bi trebalo prihvatiti, jer je formulacija koja je data u stavu 7. člana 8. sasvim dobra i rešava ovaj problem koji inače u postupcima postoji.

Član 104. vređa dostojanstvo ovog doma od strane gospodina Krasića.
Ne mogu da verujem, mi smo pre dva sata imali polemiku na temu da li treba da se vređamo kada razgovaramo o Predlogu zakona i amandmanima koji su ovde podneti i tada sam rekao da mi razgovaramo o ovim amandmanima, pokušavajući da branimo tekst zakona čuvši argumente i obrazloženja za amandmane koji su podneti, a za koje mi mislimo da su oni dobri. To je sve što je predmet rasprave ovde.
Ministar, naravno, ima pravo da diskutuje o zakonu neograničeno vreme kada god hoće i u koje doba hoće. To ne znači da možete, gospodine Krasiću, da ponavljate optužbu za koju smo se, mislim pre dva sata, dogovorili sa gospodinom Radovanovićem da je moja greška u percepciji, da je DSS - sekta.
(Zoran Krasić, sa mesta: Jeste.)
Molim vas, ako ste vi to sada ponovili i tvrdite da je to stav SRS ...
(Zoran Krasić, sa mesta: Moj stav.)
.... naravno tražiću da se utvrdi na taj način što ću zatražiti da se izvadi stenogram onoga što ste vi maločas govorili i naravno da u tom smislu ne reklamiram povredu Poslovnika prema predsedavajućem, nego prema vama. Vi ste onaj koji ste prekršili Poslovnik, kako možete svoje kolege nazvati sektašima, to nije u redu. Niko od nas nikada u diskusiji, ni ministri ni poslanici DSS nikada nikoga od vas takvim imenom nisu nazvali. To zaista nije u redu.
Zamolio bih, ako može predsedavajući da da pauzu od 10 minuta, da se izvadi stenogram i da pogledamo tačno šta ste rekli, a zatim bih se, naravno, javio, kada se iscrpe ovi poslovnički razlozi, povodom amandmana gospodina Krasića, kao što je po redosledu prijavljenih.

Dakle, amandman na član 9. Zorana Krasića, koji predlaže da se stav 1. menja i glasi: "Crkve i verske zajednice iz člana 4. ovog zakona imaju svojstvo pravnog lica".
Naravno je da ovaj amandman potpuno konzistentan amandmanu na članu 4. koji je podnet od strane SRS, kada je reč o definisanju člana 4. i navođenju subjekata verskih sloboda. Naravno, kada sam se javio za reč da govorim nešto o samom amandmanu na član 4, pa pošto je u tesnoj vezi sa tim, s obzirom da se poziva na taj član, zato sam se javio i ovom prilikom.
Dakle, šta je smisao člana 9. kako je predložen, pošto je to suština i pokušavam da predlog odbranim. U članu 9. stav 1. stoji: ''Crkve i verske zajednice koje su registrovane u skladu sa ovim zakonom imaju svojstvo pravnog lica.''
U amandmanu se poziva na član 4. ovog zakona, gde postoji enumeracija tradicionalnih crkava i verskih zajednica, kako je predložila SRS, te pretpostavljam da se ovaj amandman ne odnosi na Predlog zakona kako bi prošao kako je predložen, nego pod pretpostavkom da je prošao amandman SRS na član 4. To je sigurno logika.
Onda kaže da crkve i verske zajednice iz tog člana imaju svojstvo pravnog lica. Ono što bi ovde porušilo koncept koji je dat, to je što izostaje registracija kao osnov priznavanja subjekta u smislu pravnog lica, a tumačenje koje se daje kada se čita predlog kako je dat. Nije ovo suvo tumačenje, formalno pravničko tumačenje u momentu priznavanja svojstva, da li je on ipso fakto samim činom postojanja registracijom, podrazumeva se da registracija mora biti, nego da potencira drugu vrstu poruke o kojoj je ministar govorio u toku načelne rasprave, a to je da ne mogu svi koji za sebe drže da su verske zajednice da budu i registrovani.
To je upravo suprotna poruka onome što se čulo danas u više navrata. Zašto? Zato što, ponavljam i ponavljaću do besvesti ako treba noćas, u članu 3. i 2. ovog zakona definisani su objekti zaštite u smislu ljudskih prava koje ovaj zakon prepoznaje i posebno ih štiti, prepoznajući ih iz dokumenata, prvo iz Ustava naše države, Male povelje koja prati Ustavnu povelju državne zajednice Srbija i Crna Gora, kao iz međunarodnih dokumenata koje je ova zemlja ratifikovala i koji su deo njenog unutrašnjeg prava, pa i drugih međunarodnih ugovora koji nas na neki način ovde obavezuju, a tiču se zaštite ljudskih prava i slobode.
Prema tome, član 22. ovog zakona daje odgovor na sva ova pitanja, on govori o registraciji i kada govori o registraciji on daje pravo, jer to uvek tako mora biti, državnom organu, ministarstvu koje će da vodi registar, da procenjuje da li će dozvoliti upis u registar onoga ko to traži.
Može svako da traži upis u registar, svako kome padne na pamet, ali neće svako dobiti pravo na upis u registar.
Ne može dobiti pravo na upis u registar neko ko tvrdi da je satanista i da ima običaj povremeno nekoga da ubije, i da mu to tako stoji u programu, pa eto kao mi ćemo ovde u zakonu legalizovati sataniste zato što oni povremeno, eto ljudi ne bi radili, nego im je to u programu. Znači to je prosto neverovatno kako se ovde zamenjuju teze.
Dakle, ponavljam u zakonu lepo piše, u članu 3. stav 2: ''Verska sloboda se ne sme koristiti tako da ugrožava pravo na život, pravo na zdravlje, prava dece, pravo na lični i porodični integritet i pravo na imovinu, niti tako da se izaziva i podstiče verska, nacionalna i rasna netrpeljivost.'' To je zakon, to piše u stavu 2. člana 3.
Organ koji donosi odluku o registraciji se mora pridržavati ovih pravila. Vi vidite da i sva druga pravna pravila koja mi u državi pišemo nikad nisu tako detaljna i precizna da ne dopuštaju izvesnu arbitrarnost organa.
Kada imamo privatni problem u pogledu shvatanja toga da li nam neko pravo pripada ili ne pripada, konačnu reč o tome daje sud tumačeći zakon. Pa nigde do u sitna crevca i detalje ne stoji kako sve sudija mora da uradi da bi doneo odluku, on ima pravo da tumači zakon jer mu je to pravo zakonom dato i Ustavom ove države.
Prema tome, ovaj zakon očigledno daje određena ovlašćenja ministarstvu u pogledu registracije, a kada se ovde ističe u članu 9, pa mislim da je to nerazumevanje predloga. Dakle, više govorim objašnjavajući predlog nego kritikujući sam amandman. Amandman je konzistentan onome što je podneto kao amandman na član 4. što se tiče SRS, nije to sporno. Znači, ne govorim o tome, govorim o onome što je napadnuto amandmanom, a to je član 9. stav 1.
Dakle, šta je smisao te odredbe? Da upravo napravi razliku, da odvoji ono što je sposobno za registraciju u ovoj državi i što, kao sposobno za registraciju, može biti objekt uvažavanja prema ovom zakonu, i ono što te uslove ne može ispuniti. Može neko da mi kaže formalno-pravno da je to možda i nečisto, možda i suvišno, možda ne treba ni da stoji, možda je podrazumevajuće, ali to je njegov smisao i to je njegov značaj.
Prema tome, u tom kontekstu, a da bih bio konzistentan sam sebi u odnosu na ono što sam govorio kada je bilo reči o članu 4. ovog zakona, kada je reč o nabrajanju verskih zajednica, onda u tom smislu smatram da i ovaj amandman samim tim ne bi trebalo prihvatiti, kao što smo imali stav da ne treba prihvatiti ni amandman na član 4. ovog zakona. Hvala vam.

 Po članu 104,  ako ćemo da se vređamo, znate. Znate šta je ovde poenta?
Kakve svrhe ima rasprava o amandmanima, o njihovoj suštini ako, kad god čujemo drugoga da ima kakav drugi argument, koji naročito počiva na potpuno drugačijoj argumentaciji koja se čula, pri čemu se ta argumentacija ni sporila nije, to nalazimo kao razlog za repliku po Poslovniku.
Ne, može i tako da se radi, nije nikakav problem, ali svakako verujte da mi dalje na taj način učestvovati nećemo, samo sam to uzeo da kažem, iz jednog prostog razloga što znači sada, kada diskutujem kao predstavnik vladajuće koalicije i želim da ukažem na to zbog čega se meni amandman ne sviđa, samo mi recite da nemam pravo na to, onda znači samim tim što sam to izgovorio, kako god biranim rečima da to kažem, to automatski znači pravo na repliku onoga ko je podneo amandman.
Samo zato što sam pročitao tu njegov amandman. Pa moram valjda reći za govornicom o čemu govorim, nije to amandman pao s neba nego ga je neko podneo, dakle taj ima ime i prezime. Pa nije to prozivka, taj se sam prozvao što je podneo amandman.
Da podnesem neki amandman pisali bi moje ime i prezime, pa ne bih skakao s mesta svaki put kad neko apostrofira sa govornice ili sa mesta predsedavajućeg da sam podneo amandman. To bi onda značilo sledeći put, kada predsedavajući pročita da je neko podneo amandman, samim tim odmah ima pravo da digne ruku, da skoči i da kaže, čekajte, pomenuto mi je ime.
Nisam ni zlonamerno ni naopako tumačio ono što ste vi govorili, čak sam namerno istakao da ne želim u to da ulazim, prihvatio sam kao potpuno suvislo i normalno da postoji konzistencija između tekstova amandmana koji su podneti, ali sam, ne želeći da glasam za taj amandman, pokušao da objasnim šta zapravo piše u članu 9. stav 1, kako sam to video.
Možda to ne vidim dobro, možda to vi vidite sjajno, možda vi to vidite na najboljni mogući način, možda mi ništa ne znamo, sve je to moguće, ali kako to može biti razlog za repliku. To mi nikako nije jasno.