Upravo sam se javio u svojstvu predsednika Poslaničke grupe DSS-NS da bih dao kratak odgovor gospodinu Šajnu na pitanje koje je postavio. On je vrlo kratak i jednostavan.
Naravno, kada je reč o javnom nastupu narodnog poslanika Marka Jakšića, na koji ste vi referirali u vašem malopređašnjem nastupu. Naravno da pojedini izrazi, reči i način na koje se on obratio kolegama poslanicima ili kolegi poslaniku nisu izrazi koje može da prihvati DSS, i mi svakako sa tim nemamo nikakve veze.
Kada je reč o odgovornosti za iznetu reč u ovom domu, zagovornik sam teze da svaka odgovornost mora biti individualizirana, tome je pomogao i predsednik Skupštine, koji je postupao u skladu sa Poslovnikom i izrekao je opomenu gospodinu Jakšiću.
Što se tiče, dakle, daljeg postupanja, odražavanja reda u ovom domu ili našeg truda da uspostavimo normalnu komunikaciju, jedan pristojan dijalog, mislim da bi u tom smislu predsednik i svaki predsedavajući morali da imaju iste aršine prema svima, uzimajući istovremeno u obzir ne samo nekoga ko neposredno učestvuje u nekom verbalnom incidentu.
Bez obzira što sam čak, na stranu od svega toga, duboko uveren da neke od stvari koje su tako se čule ispale, ni sam gospodin Jakšić nije tako mislio.
Vrlo je važno da se pravila prema svima po istom aršinu primenjuju, pa da se vodi računa i prema onima koji izazivaju incident, koji to rade podmuklo, koji na određeni način pokušavaju da isprovociraju poslanike, pretpostavljajući, znajući ili imajući u vidu da će oni možda odreagovati na način na koji možda nije primereno, da bi se time stvorio slučaj.
Naravno, ovde slučaja nikakvog nema. To je krajnje individualna stvar u odnosu, ponavljam još jednom, na ono što je bilo izrečeno od strane Marka Jakšića. Imate sva moja uverenja da tu nema ni traga od stavova DSS kada je reč o pojedinim izrazima, znam na koje mislite, koji su tamo upotrebljeni. Toliko, hvala.

Poštovani predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, predsedniče države, predsedniče Vlade, kao što znamo Narodna skupština utvrđuje smernice državne politike kada je reč o ovako važnim stvarima, kada je reč o Kosovu i Metohiji, a prema Ustavu države Srbije Vlada Srbije je odgovorna za vođenje politike države.
U te smernice može da bude uključeno nešto drugo - određene konkretne instrukcije kada je reč o tome na koji način, putem kojih sredstava se ta državna politika može sprovoditi. Jedno od tih sredstava je bila smernica za vođenje ove politike kada je reč o Kosovu i Metohiji, formiranje pregovaračkog tima koji bi u procesu pregovaranja, na koje je ova država još ranije pristala, jednostavno tu politiku i sprovodio, pokušao da nešto učini na terenu.
To, naravno, znači da je Vlada Republike Srbije odgovorna i za ostale segmente vođenja državne politike, i kada je reč o onome što se možda radi i van samog pregovaračkog tima. Što se tiče nas danas, mi ovde imamo dva dokumenta. Jedan je Izveštaj samog pregovaračkog tima, a drugi je Predlog rezolucije.
To znači da treba, prvo, da razmotrimo da li je Vlada Republike Srbije, odnosno Pregovarački tim radio ono što je bilo potrebno, u skladu sa smernicama Narodne skupštine.
Takvih smernica je u poslednje vreme bilo dve. Jedna od 21. novembra 2005. godine, a druga od 14. februara 2007. godine. Da vidimo da li je tu bilo nekih pomaka, da li se nešto dogodilo u međuvremenu što bi išlo u prilog poštovanju međunarodnog prava, principa na kome međunarodno pravo počiva, što bi automatski štitilo interese države Srbije.
Jer, kao što znate, ovde nije sukob, toliko, između pregovaračkih timova kosmetskih Albanaca i Beograda, nego je ovde očigledno u pitanju mnogo širi sukob, u pogledu toga da li treba prekrojiti međunarodni pravni poredak koji je nastao posle Drugog svetskog rata formiranjem UN i zasnovati jedan novi poredak, koji bi se verovatno zasnivao na lancu precendentnih slučajeva i stvorio novi haos na području Evrope i šire međunarodne zajednice. Ili se treba držati pravila igre na osnovu kojih bi ovakve situacije na predviđeni ili predvidljiv način bile rešavane.
Pregovori koje možemo videti na osnovu ovog izveštaja ovde zapravo nisu ni postojali. Nemoguće je govoriti o pregovorima dve pregovaračke strane, ako jedna od te dve pregovaračke strane sve vreme unapred zna, na osnovu toga što pojedine članice Kontakt grupe, tj. onih država koje su uključene u proces rešavanja statusa Kosova na taj način, unapred obećavaju jednoj pregovaračkoj strani ishod tih pregovora.
Ako je taj ishod pregovora unapred poznat ili unapred očekivan od strane jedne pregovaračke strane, u ovom slučaju su to kosmetski Albanci, nemoguće je govoriti o pregovorima. Šta god da je naš pregovarački tim nastojao da učini, kakve god predloge da je davao, kako god i na koji god način objašnjavao našu poziciju suštinske autonomije, kakve god amandmane davao na sveobuhvatni plan Martija Ahtisarija, ni Marti Ahtisari ni druga pregovaračka strana, podržana od strane tog istog pristrasnog Ahtisarija, nije morala, kao što smo videli nije ni reagovala, na bilo koji od tih predloga. Ćutke ih je podnela, prešla je preko njih, kao da nisu ni izgovoreni. Sa njihove strane je bilo dovoljno samo da sednu i mirno sačekaju obećani za njih pozitivni ishod. Tu nema pregovora.
Ko će me ikada ubediti da postoji mogućnost uspeha, kada dva subjekta pregovaraju, ako neko ko se postavlja njihovom voljom u poziciju arbitra, a ne arbitrira nego sve vreme stoji ubedljivo na strani jednog od subjekata koji pregovaraju. Tu ozbiljnih pregovora nema. To je ključna i osnovna primedba.
Najbolji dokaz da je Pregovarački tim uradio ono što je potrebno stoji u ovom izveštaju, a i da ne čitam ovaj izveštaj, javnost zna šta je do sada učinjeno. Pitanje se sada postavlja, da li je bilo, kada je reč o vođenju državne politike Srbije koja je smernice dobila u ovom parlamentu, ikakvih napredaka?
Dovoljno je samo pogledati novinske naslove s kraja prošle godine, od septembra prošle godine ili čak odskora, od pre mesec i po dana, i imati ispred sebe vrlo jasnu sliku o tome da ono što su ljudi mislili pre šest sedam meseci da će teritorija Srbije biti pogažena, smrvljena, odvojeno 15 posto njene teritorije već u junu 2007. godine, da do toga nije došlo.
Ako mi neko kaže da je to samo posledica toga što su se dve velike sile sukobile oko jednog pitanja koje im služi za njihovo potkusurivanje, sa tim se ne mogu nikako složiti.
Ne postoji ni jedan razlog da jedna velika država, velika sila kao što je danas Rusija, učini bilo šta u ovom pogledu, ukoliko ne zna da pri tom štiti osnovne principe međunarodnog prava, koji se mogu, ako se krše, kao bumerang vratiti ne samo toj zemlji, nego i mnogim drugim članicama UN. Nemoguće je to učiniti ako s druge strane imate jasan, odlučan, decidan stav, jedinstven stav države Srbije, koja zna šta hoće.
Nemalo puta su me ljudi, koji su strane diplomate ili moje kolege strani parlamentarci, pa i ruski parlamentarci, pitali da li smo mi ozbiljni u zaštiti ovih principa i ovih interesa. Jer, ako smo mi ozbiljni u zaštiti ovih principa i ovih interesa, onda postoji i sa njihove strane rezon da oni budu branjeni.
I to ne samo od strane Rusije. To isto pitanje su mi postavili oni koji su pripadnici zemalja koje su članice Saveta Evrope, koje su članice EU.
Jer, kao što znate, u EU ne postoji jednoumlje po ovom pitanju. Ali, EU, kao organizacija država, savez država sui generis, teži koherentnom, jedinstvenom stavu. Tu postoji naravno sukob. Tu postoji sukob između te dve tendencije.
Mi, koji smo ugroženi u ovom trenutku, moramo pomoći drugima da nam u ovome pomognu. Jedini način da se to učini je da pokažemo jedinstvo i čvrst državni stav. Ne postoji drugi način i ne postoje druga sredstva da bi se to postiglo.
Šta možemo reći o predloženoj rezoluciji? Može se, naravno, kritikovati svaki tekst koji pred nas dođe. Možemo reći da nije dovoljno oštar, možemo reći da nije dovoljno jasan u pojedinim delovima, da ne predviđa konkretne mere.
Drugi pak, srećom takvih je jako malo, mogu reći da je nepotreban. Ali, naša poslanička grupa, DSS i Nove Srbije, ubeđena je da je ovaj tekst postigao pravu meru - da je postigao onaj potreban balans između smernica koje daje zakonodavno telo u ovoj državi, u skladu sa kompetencijama Ustava ove države, i dao onu vrstu otvorenog prostora za izvršnu vlast, u skladu sa Ustavom ove države da može preduzimati mere.
Gospodo, pred nama nije zakon, pred nama je rezolucija.
Ova rezolucija će se vrlo pažljivo čitati i od onih koji će aktivno učestvovati u procesu rešavanja statusa Kosova već sutra ujutru i njene odredbe će se pažljivo proučavati.
Ovo što je ovde zapisano, verujte mi, dovoljna je mera izuzetno ozbiljnog upozorenja kada je reč o opasnosti o kojoj smo ovde govorili.
Ova rezolucija mora biti podržana pre svega iz razloga što potvrđuje naše zalaganje za poštovanje osnovnih principa međunarodnog prava oličenih u Povelji Ujedinjenih nacija, završnom Helsiškom aktu, oličenih u Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti, koja je deo međunarodnog pravnog poretka i koja reguliše položaj Kosova i Metohije, izričito potvrđujući da je ona u sastavu Srbije, potvrđujući suverenitet i teritorijalni integritet i potvrđujući ono što mi pokušavamo da sprovedemo upravo iz te iste povelje 1244, a to je da definišemo suštinsku autonomiju za Kosovo i Metohiju.
Kosovo i Metohija, s druge strane, potvrđuje se ovim dokumentom i podseća se još jednom, na nivou političke deklaracije, nije ovo zakon, to je politička deklaracija koja mora da se čuje jasno i glasno, da je Kosovo i Metohija sastavni deo Srbije i prema Ustavu Srbije koji je usvojen na referendumu, za koji je glasalo preko tri i po miliona ljudi ove države. To je nešto što se računa.
Drugo, ova rezolucija se ponovo zalaže, kao što je i prethodna to činila, ovaj put nedvosmisleno, jasno, imajući u vidu da je Ahtisarijev plan propao, što je jako dobra stvar, da se pregovori, a to je jedini način da se reši problem, nastave, da se oni vode kao iskreni pregovori.
I kada se kaže da se ne zalažemo za unapred definisan ishod, svi znamo ovde na šta mislimo.
Mislimo na ono što smo imali kao problem u prethodnim tzv. pegovorima, kada je neko unapred definisao ishod i taj ishod obećavao jednoj strani. To je nemoguće.
Ali, zato ova ista rezolucija govori u kojim okvirima te pregovore treba voditi, po kojim principima. Po principima zaštite državnog suvereniteta i teritorijalnog integriteta država kao što to poznaje međunarodni pravni poredak, bez jednog izuzetka od 1946. godine do danas.
Besmisleno je govoriti o tome, za one koji zagovaraju nezavisnost Kosova i Metohije, da Kosovo i Metohiju ne treba tretirati kao presedan ukoliko postane nezavisno.
Međunarodni pravni poredak se ne gradi samo pisanim dokumentima, nego i ponašanjem onih koji čine taj međunarodni državni pravni poredak, a čine ga zemlje članice Ujedinjenih nacija.
Ako se napravi jedan presedan, bez obzira šta mi napisali i rekli o tome, on će to u realnosti, u realnom životi i ostati, i služiće kao matrica za dalje pokušaje, za dalje slučajeva, a to će značiti gaženje onog poretka koji je definisan posle Drugog svetskog rata, koji je trebalo da okonča najveći i najkrvaviji sukob.
Ujedinjene nacije praktično su trebale da budu konačna tačka međunarodnog poretka na jedan nakrvaviiji i najteži sukob koje je čovečanstvo ikada videlo, a taj najkrvaviji i najteži sukob koje je čovečanstvo ikada videlo, ako se sećate, bio je rat za teritorije.
To je bio međudržavni evropski i u svetskim razmerama rat za teritorije, rat za etničko čišćenje i proganjanje onih koji ne pripadaju istom narodu ili pripadaju nekom drugom narodu koji se nekome ne sviđa.
Ako mi bude bitan argument od onih koje to čujem u međunarodnoj zajednici, poneki od političara sa kojima sam imao prilike da razgovaram, da promena državnih granica nije ništa strašno, da je sam grad Strazbur menjao stranu nekoliko puta, ako taj argument primenjujemo u 21. veku, nakon sukoba iza nas koji se zove Drugi svetski rat, ako ponovo uvedemo taj argument, šta god napisali u bilo kakvom novom dokumentu za koji neko tvrdi da treba da bude osnova ili obogaćenje međunarodnog prava, onda ćemo imati, hteli mi to ili ne, za pet, deset, ili 20 godina krvo do kolena u Evropi na sve strane.
Ljudska priroda se nije izmenila za proteklih hiljade i hiljade godina.
Potrebno je voditi jasnu politiku u pogledu toga šta učiniti u slučaju samoproklamovanja nezavisnosti Kosova, sa tim se slažem, ali se isto tako slažem da mora Vlada Republike Srbije kao izvršni organ da ima odrešene ruke u pogledu stepena mera, načina njihovog izvođenja i nemoguće ih je u Skupštini Srbije kao telu detaljno propisati, ali se slažem da odgovor mora postojati i ova rezolucija taj odgovor daje.
Šta učiniti u pogledu unilateralnog priznanja tzv. nezavisnosti ili eventualne samoproklamovane nezavisnosti Kosova. Svakako bi trebalo formirati novi pregovarački tim.
Sve ovo o čemu govorim, to se nalazi, to je sadržano u rezoluciji i to je razlog zbog čega ovu rezoluciju treba usvojiti.
Ne može svaka rečenica ove rezolucije svakome da odgovara, ali mislim da ona sadrži ono što mi danas ovde tražimo - osnovu za državno jedinstvo po ovom pitanju.
Predložena rezolucija dakle ima sve potrebne atribute o zaštiti daljih državnih interesa, a kada je reč dakle o bilo kakvom nepoverenju u pogledu toga da ovaj akt koji se danas donosi, kao i prethodni akti o kojima smo razgovarali, može imati bilo koje negativne posledice po Srbiju samim donošenjem.
Podsetio bih na jednu stvar, i prema ovome što sam do sada rekao, da svaka fraktura, svaka pukotina u jedinstvenosti državnog stava Srbije, onima koji ne žele dobro ovoj zemlji i onima koji žele da poruše principe međunarodnog prava i da nam otmu 15% naše teritorije, služi isključivo naruku. Svako kolebanje za koje se čuje u javnosti, pa čak i ono manjinsko koje se može danas čuti u ovom parlamentu, što ćemo svakako imati prilike da čujemo, srećom od onih koji predstavljaju izrazitu manjinu građana Srbije, može imati štetne posledice, i to se mora otvoreno reći.
S druge strane, kada god dajemo osnov za naše postupanje, smernice za vođenje državne politike, često se u javnosti čuje nešto što lično smatram velikom zabludom, da li dati prioritet evropskim integracijama ili zaštiti državne teritorije. Dame i gospodo, svakako sam za evropske integracije.
Jedan od prioriteta DSS jeste učlanjenje u šire saveze, naročito u Evropsku Uniju, kao jedan od osnova mogućeg lakšeg prosperiteta. Ali, ne možemo biti članica Evropske Unije, niti možemo ići putem evropskih integracija ili bilo kojih drugih integracija ako je ulaznica ili članska karta za te integracije lišenje 15% dela svoje teritorije, i to ne bilo kojeg dela teritorije, već onog dela teritorije koji je neraskidivo vezan za pojam srpske državnosti i srpskog naroda. To je nemoguće.
Ko bi nam, ne daj bože, ikada postavio takav uslov, on bi nam postavio nemoguć uslov. Znači, postavio bi nam uslov koji ova država nije u mogućnosti da ispuni. Jedini način da kroz evropske integracije postignemo pun i pravi rezultat za Srbiju, to je da država Srbija bude integrisana u šire saveze u punoj svojoj celovitosti, ustavno-pravnoj celovitosti, a to je jedini način, po mom dubokom uverenju, da se i oni stanovnici Srbije koji predstavljaju nacionalnu manjinu, kakvi su i Albanci na Kosovu, nađu u jednom novom sistemu, koji će i njima, kao i ostalim stanovnicima Srbije, služiti za njihov lični boljitak i svaki prosparitet.
To je jedini način na koji mi možemo da postignemo pozitivne efekte za građane ove države, bez obzira koji su, bez obzira koje su nacionalne pripadnosti. Zato, još jednom vas pozivam, nije sramota biti jedinstven po ovakvom pitanju, pogotovo ako se zna da se time apsolutno i sigurno brane državni itnteresi ove države, ne samo srpskog naroda, nego i svih onih građana i stanovnika ove države, njihovih građana, njihovih državljana, koji mogu imati interes od prosperiteta svoje sopstvene države. Hvala vam.

Samo moram da primetim, kod prvog glasanja zvanično je rečeno da je bilo 20 protiv. Mi smo gledali, 20 nije moglo biti protiv, bilo ih je mnogo manje.

Sporazum koji je pred nama, tj. Predlog zakona o potvrđivanju sporazuma treba svakako usvojiti jer je naše mišljenje da je on u najboljem državnom interesu Srbije.
Treba da se podsetimo malo šta je to Bosna i Hercegovina danas, kako je ona nastala. Ona je u ustavno-pravnom smislu nastala nametanjem Dejtonskog sporazuma, mirovnog sporazuma iz onog vremena kojim je završen oružani sukob.
Taj mirovni sporazum nije napravljen tako da bi sve strane, koje su bile u sukobu, bile srećne, pogotovo nije pravljen tako da bi srpska strana bila srećna.
Ali je napravljen i zasnovan na drugom dokumentu, koji je postao sastavni deo međunarodnog pravnog poretka i u koji se mi danas, kao što se uzdamo i u Povelju UN, tako se uzdamo i u taj dokument.
To su zaključci Badenterove komisije, koja je odlučila da se desolucija bivše Jugoslavije okonča tako što bi se formirale nove države na području bivše Jugoslavije, koje bi imale međunarodno definisane granice, identične onim granicama koje je Titov režim posle 1945. godine oformio na prostoru već sada bivše Jugoslavije.
Da li je to rešenje pravično, po mom dubokom uverenju nije, ali je postalo sastavni deo međunarodnog pravnog poretka, da se ne vraćamo do kraja na sve događaje koji su tome prethodili. U ovom trenutku moramo znati i moramo praviti vrlo jasnu razliku između stvari, kada sa jedne strane govorimo o Kosovu, Bosni i Hercegovini i Republici Srpskoj, u odnosu na Bosnu i Hercegovinu kao skup entiteta, sa druge strane. Srbi u Republici Srpskoj i Bosni i Hercegovini su konstitutivni narod te tvorevine, bez obzira da li ta tvorevina egzistira sama za sebe, da li je sposobna za samostalni život ili egzistira na aparatima koje podržava međunarodna zajednica sopstvenim vojnim prisustvom. To je u ovom trenutku irelevantno za ovaj sud. Dakle, oni predstavljaju konstitutivni narod.
Na Kosovu i Metohiji Srbi su takođe konstitutivni narod u sopstvenoj državi Srbiji, a Albanci su nacionalna manjina. To je ogromna i prva razlika.
Druga razlika je, što se tiče Republike Srpske i Bosne i Hercegovine, entiteti su zasnovani na međunarodnom pravnom aktu sui generis, a položaj Kosova i Metohije je deo unutrašnjeg pravnog poretka Republike Srbije i nikog više. Te dve osnovne stvari razlikuju ove dve situacije i u tom smislu ih ne treba brkati, sve do onog momenta dok neko sa strane, van ove države, neko ko smatra sebe sposobnim i spremnim da govori u ime međunarodnog poretka, a takve izjave često čujemo od zvaničnika Sjedinjenih Američkih Država danas, od zvaničnika nekih drugih evropskih država, protiv toga se, nadam se, svi ili ogromna većina nas bori, a to je da se relativizuju odredbe međunarodnog pravnog poretka u koje spadaju i zaključci Badenterove komisije, između ostalog.
Prema tome, ako se ta linija u jednom trenutku pređe najmanje što može da se kaže je da niko od zvaničnika Srbije ili političara u Srbiji ne može očekivati poštovanje zaključaka odluka Badenterove komisije, kada je reč o ostatku prostora bivše Jugoslavije. Toliko o tome.
Što se tiče, dakle, koristi ovog sporazuma, ona je višestruka. S jedne strane, dakle ona se zasniva na poštovanju mirovnog sporazuma, jer u tom smislu nemamo izbora, bez obzira da li se to nekome sviđa ili ne. S druge strane, koristi se pravo iz tog istog mirovnog sporazuma, iz istog ustavnog poretka, državne tvorevine Bosne i Hercegovine za uspostavljanje specijalnih paralelnih veza.
To pravo ne kažem da se do kraja iscrpljuje ovim sporazumom, ali se u dobroj meri ostvaruje ovim sporazumom.
Ne kažem da možda ne bih želeo da ove veze budu veće, složenije i drugačije nego ove koje su prikazane ovim sporazumom, ali ovo što je prikazano ovim sporazumom je ono što je moguće i ono što je moguće treba iskoristiti.
Ne možemo biti protiv ovoga, što ne isključuje mogućnost da te veze budu dublje i sadržajnije u nekom budućem periodu. Ali to je ovo što imamo ispred sebe i svakako ne mogu da razumem nekoga ko bi bio protiv ovoga, pogotovu ne one koji kao argument ističu paralelizam između Kosova i Republike Srpske. Jer tog paralelizma na ovom nivou, ako se poštuju međunarodna pravila i principi, ne može biti.
Mislim uopšte neshvatljivi su mi oni predstavnici onih političkih stranaka koji su te argumente iznosili protiv ovog sporazuma, a pogotovu ako su iznosili one argumente koji govore - da se ovakvim sporazumom narušava suverenitet Bosne i Hercegovine, bože moj, zbog toga što Republika Srbija navodno na to nema pravo.
To je pravo utvrđeno međunarodnim dokumentima, i irelevantno je da li je u pitanju Republika Srbija, kao naslednik Savezne Republike Jugoslavije, ili je u pitanju Republika Srbija kao nekadašnji deo te iste federalne tvorevine. To je potpuno nebitno za ostvarenje ovog sporazuma i on je sa tog aspekta formalo-pravno apsolutno zasnovan.
S drugog aspekta, ovo je jedini način da se izađe u susret suštastvenom interesu Republike Srbije, a to je da vodi računa o predstavnicima svog naroda. Oni ljudi koji se izjašnjavaju kao Srbi, koji su samim tim deo onog naroda koji predstavlja konstitutivni narod i same Republike Srbije, da se ostvare i određeni njihovi interesi. Ti interesi su zajednički i ako postoje takvi interesi oni su istovremeno i interesi Republike Srbije.
S druge strane, neko je ovde već govorio, postoje tendencije kojih smo svedoci, da se jednostavno ukinu entiteti Bosne i Hercegovine na način na koji postoje po mirovnom sporazumu, po Dejtonskom mirovnom sporazumu, što smatram da je izuzetno loše. Nije samo izuzetno loše, nego može imati veoma, veoma tragične posledice.
Jednostavno, nemam ništa protiv toga da jedna međunarodna priznata tvorevina, kao što je Bosna i Hercegovina, ima nešto što se zove unutrašnja funkcionalnost. To je korisno za sve članice, za sve entitete i građane koji žive u tim entitetima, ali to ne može da bude na uštrb onih minimalnih interesa koji su bili definisani Dejtonskim mirovnim sporazumom, usled čega je taj sporazum bio i prihvaćen, bez obzira šta mislim i šta neko od nas može misliti o samoj sadržini i dometu tih prava koji su bili tim sporazumom definisani.
Prema tome, uspostavljanje specijalnih paralelnih veza između Republike Srbije i Republike Srpske je u najboljem interesu Republike Srbije i u najboljem interesu Republike Srpske.
Istovremeno, duboko sam uveren da je i u najboljem interesu svih entiteta u Bosni i Hercegovini, jer je to jedan od načina na koji se može, ukoliko postoji ozbiljna volja između onih koji predstavljaju te entitete u Bosni i Hercegovini, podržati prosperitet i celinu Bosne i Hercegovine. To je jedan jedini način koji mi možemo da vidimo u ovom trenutku i koji može da pomiri te dve stvari. U suprotnom, ne postoji neko drugo rešenje.
Dakle, smatram, Demokratska stranka Srbije i Nova Srbija smatraju da se ovaj sporazum mora u Narodnoj skupštini potvrditi. Hvala.

Dakle, po članu 104. stav 1. i 2. - narodni poslanici dužni su da poštuju dostojanstvo Narodne skupštine, a stav 2 - narodni poslanici dužni su da se jedni drugima obraćaju s uvažavanjem.
To nema veze sa stavom 3, koji govori o ružnim rečima i uvredama. Uvažavanje je nešto drugo. Ja vas, gospodo, uvažavam ako vam jednom kažem šta mislim, jasno vam to stavim do znanja, jer verujem za sebe da sam bio jasan; onda je to neko uvažavanje, bez obzira na to da li ćemo se složiti ili nećemo. Ali, ako vas teram da ono što hoću da kažem čujete deset puta, jedno te isto, onda to više nije obraćanje s uvažavanjem; ili mislim da nisam bio dovoljno jasan, ili da moj prethodnik iz iste političke stranke nije dovoljno jasno rekao ono što je hteo da kaže, ne znam šta je.
U svakom slučaju, što se tiče člana 147, meni je bilo potpuno jasno šta je hteo da kaže gospodin Dragan Todorović i ja se sa njim slažem. Ono što piše u članu 147. zaista stoji tako i nema potrebe da deset puta jedno te isto slušam kako bih shvatio da je gospodin Todorović u tom delu bio u pravu. Jeste, bio je u pravu, ali kako se ova situacija rešava? Da vidimo šta je cilj.
Ako je cilj da postignemo da se dođe do mišljenja Vlade, ja ću vas podsetiti da je i ranije bila praksa, koja je vrlo uvažavana od strane svih poslaničkih klubova, uključujući i SRS, jer je to tako bilo, da se u toku rasprave u pojedinostima, ako ne bismo imali stav Vlade pre toga, iz bilo kog razloga, taj stav Vlade mogao čuti za govornicom od strane ovlašćenih predstavnika Vlade kao predlagača, tako da taj problem možda može da se reši na taj način.
U svakom slučaju, ono što je do sada bilo nesporno, u dosadašnjem toku rasprave, to je da Odbor za finansije nije mogao da se sastane, usled čega nije mogao da zauzme stav, a do sada je to bio običaj. Ne kažem da mora da bude tako, to može i na sednici Vlade da se uradi, ali je bio običaj da ovlašćeni predstavnik Vlade dođe na zakazanu sednicu odbora i izjasni se o svim podnetim amandmanima na predlog zakona.
Ja se s vama potpuno slažem. Dakle, nemam nikakav problem s ovim što ste govorili. Jedini je problem šta sada dalje da radimo. Da li je vaš predlog takav da vi iz SRS-a morate deset puta da izađete i da jedno te isto kažete, što u jednom svom delu nije sporno, i da nakon toga tražimo da se sastane Odbor, koji se, očigledno, ne može sastati ako jedan deo poslanika bojkotuje sednicu Odbora ili ne dođu u dovoljnom broju?
Ne znam šta je bio problem. Ako Odbor ne može da se izjasni, onda ne može. Ako Odbor može da se izjasni, neka se izjasni. Ja ne vidim šta bi tu bio toliki problem. Ako ministar, koji je prisutan u ime Vlade, koji predstavlja Vladu na sednici Narodne skupštine, može da da mišljenje o predloženim amandmanima i da kaže da li se pojedini amandman prihvata ili ne prihvata od strane Vlade, ne vidim zašto bi bio problem da se to čuje.
Dakle, gospodine Todoroviću, nemam ništa protiv ovoga što ste vi rekli, ako me razumete, samo hoću da čujem šta je, zapravo, cilj. Da li je cilj da se mi oko ovoga nadmudrujemo sledeća četiri sata, ili je cilj da se nešto konkretno uradi.
Evo, dajem predlog da se predstavnik Vlade o amandmanima izjasni i da čujemo izjašnjenje u ime Vlade u odnosu na svaki podneti amandman, u formi koju ministar odredi, pa da na taj način završimo ovaj momenat, ako je to moguće, a ako nije, ja ne znam šta drugo.

Član 104. stav 2.
Znate šta, predsednik odbora je dužan da zakazuje sednicu odbora. Kao predsednik Zakonodavnog odbora u prošlom sazivu, kada god sam utvrdio da nemam kvorum, iz bilo kojeg razloga, nastojao sam da sednicu zakažem ponovo, i ponovo, i ponovo, da bih bio čiste savesti i da bih mogao bilo kome da pokažem koliko sam saziva sednica Odbora napravio da bih pokušao da postignem kvorum i da bih dobio odgovor na pitanje koje se ovde postavlja.
Pitanje nije bilo ovo o čemu ste vi govorili, gospođo Tabaković. Pitanje je bilo da li je bilo sednice na kojoj se raspravljalo o amandmanima na Predlog zakona o budžetu i druge prateće zakone i da li je predstavnik Vlade mogao na toj sednici da se, pre ove sednice, izjasni o njima.
Vi ste morali, bili ste dužni, bez obzira na to što ste u opozicionoj stranci, da nastojite da zakažete sednicu i jedini dokaz da ste u pravu bio bi ovde prikazan i pokazan određeni broj saziva te sednice, osim ova dva koja ste mi priznali, kada ste maločas pričali, na kojima je bio ovaj dnevni red i na kojima se moglo raspravljati o amandmanima na zakon o budžetu i na ostale prateće zakone.
Kada nam budete pokazali da ste dnevno nastojali, do današnjeg dana, od ponedeljka, da zakažete sednicu Odbora... Pa, vi ste dužni da nastojite, piše u onom istom članu Poslovnika na koji se poziva gospodin Dragan Todorović, što sam mu ja dao za pravo, da je Vlada dužna i da je nadležni odbor dužan da se izjasni o amandmanima na zakon koji je podnet.
Prema tome, tvrdim da je gospodin Dragan Todorović bio u pravu i tvrdim da smo u specifičnoj situaciji, koju moramo da rešimo. Dao sam predlog kako bi se to moglo rešiti, a vi mi pričate o drugim tačkama dnevnog reda i nekim drugim nesporazumima na sednici Odbora za finansije. To mene u ovom trenutku uopšte ne zanima, niti je to bio predmet razgovora maločas. Trebalo bi da pratite pažljivo diskusiju, pa se ja ne bih javio po Poslovniku, po članu 104. stav 2, jer mi na taj način vređate dostojanstvo.

Po članu 104. predsedniče, kome bi dodao i sledeće obrazloženje. Dakle, naš Poslovnik poznaje više načina na osnovu koga se poslanici mogu javiti, imaju više mogućnosti da se jave za govornicu. Jedno pravo je da govore po tački dnevnog reda, drugo pravo je pravo na repliku i treće pravo je da se jave ako misle da je povređen Poslovnik.
Ja sam se javio po ovom trećem pravu zato što da sam koristio ono što je regularno, a to je pravo na repliku kao šef poslaničke grupe u odnosu na ono što je izgovoreno, na red bi došao negde oko pet popodne, pa bi onda izgubilo svaki smisao ovo što govorim.
U međuvremenu, dakle u proteklih dve ili tri godine mi smo jednostavno zaboravili kako se poštuje ovaj Poslovnik i naročito jedna poslanička grupa, to je grupa SRS, insistira da govori i zalaže se za svoju politiku i objašnjava građanima svoju politiku sa ove govornice kada je direktan televizijski prenos u pitanju koristeći upravo tu treću mogućnost, povredu Poslovnika.
Naravno, tom prilikom se govori sve i svašta, a ništa što ima, zapravo, veze sa pravom povredom Poslovnika. Ja to uvažavam, ali ću vas, gospodo radikali, podsetiti na jednu stvar.
Onog dana kada smo započeli raspravu o budžetu Republike Srbije tada je gospođa Vjerica Radeta zatražila da se vreme za raspravu duplira. Tada je vladajuća koalicija u ovoj Skupštini glasala za njen predlog. Mislim da je taj predlog izglasan jednoglasno. Za govornicom je tada rekla sledeće, što se može utvrditi i na osnovu stenograma, kada ga uzmemo i pogledamo – da, ako se radikalima ne omogući dvostruko vreme, odnosno svim poslanicima, izvinjavam se, za raspravu, imajući u vidu da su tačke spojene, imajući u vidu da je pet časova veoma malo, onda u tom smislu, ako se duplira vreme, ako omogućimo kao Narodna skupština da to vreme bude dvostruko, onda neće pribeći javljanju po Poslovniku. Jer, ukoliko se vreme ne udvostruči, onda će to vreme biti nadoknađeno na taj način što će se javljati po Poslovniku i na taj način diskutovati.
Međutim, javljanje po Poslovniku ovde služi za sve i svašta, a naročito za raspravu o budžetu.
Vi ste, gospođo Vjerice Radeta, imali maločas pravo da replicirate narodnom poslaniku, za koga ste mislili da se njegova diskusija na vas ili na vaše izlaganje odnosi i koji vas je neposredno prozvao, što ja sad činim. Ne verujem da biste imali pravo na povredu Poslovnika, već bi se javili uredno za repliku, pa kad dođete na red izađite i replicirajte o onome što sam ja rekao. Tako bi trebalo da se radi.
Jedna je stvar obećati jedno, a zatim raditi sasvim suprotno, raditi nešto sasvim drugo. Pošto vidim da se vama uopšte ne žuri, da ste potpuno ležerni, da vam je potpuno svejedno šta će ova Skupština raditi i o čemu će glasati i koliko će to trajati narednih dana, onda da vam sada odmah kažem da nama nije svejedno. Ali to ne znači da ćemo ubuduće, kao i do sada, da se suzdržavamo od odgovora na ovakve uvrede i na ovakve stavove kakve ste vi izneli. Znači, od sada pa ubuduće, očekujte da ćete dobiti odgovor za sve što kažete. Hvala.

 Član 104. povreda dostojanstva Narodne skupštine. Dakle, neverovatno je da sam ja samo pre 10, 15 minuta izrekao nešto što se tiče dostojanstva Narodne skupštine na način na koji se tretira Poslovnik i na način na koji se zloupotrebljava Poslovnik od strane određenih poslanika i koji ga zloupotrebljavaju, ili tako što navodno hoće da govore o materiji pa se koriste Poslovnikom.
Uprkos tome što smo se dogovorili, nadam se samim glasanjem pre dva dana, da će to biti drugačije, ja vam tvrdim da ako se uzme stenogram i ako se on pažljivo pogleda, da je mnogim javljanjima po Poslovniku bilo o svačemu reči, samo ne o materiji i što je, naravno, u redu, jer se o materiji govori samo onda kada se neko javi za reč od narodnih poslanika i traži da diskutuje u odnosu na zakon koji je predložen. Sve drugo nema nikakve veze sa tim.
Prema tome, vi ovde možete da iznosite šta god hoćete, i pominjati razne stvari, i podsećati nas na razne ružne reči koje je neko nekome izgovorio, izgovarati šta god želite, i to je vaše pravo, ja vama to ne branim, niti sam vam branio maločas. Uopšte nije u redu od strane prethodnih govornika da mi stavljaju na teret da ja bilo kome želim da ukažem da ne treba da koristi svoje poslaničko pravo.
Imate vi pravo na to, slobodno se javljajte po Poslovniku, koristite to svoje pravo i evo, pošto ste se zahvalili na tom pravu koje sam vam ja, kao navodno, sada dao, vi izvolite pa to radite.
Samo da znate, to je način na koji vi sebe reklamirate, vi mislite da je sjajan. Za to se nikada ne bih opredelio, ali dozvolite jednu stvar, ako se vi usudite da kažete da vi procenjujete koliko je narodnih poslanika iz redova vladajuće koalicije učestvovalo u debati, koliko njih treba da učestvuje u debati, koliko narodnih poslanika i kada ovde sedi i po kom osnovu, i da li su narodni poslanici dužni da slušaju sve što se priča, a pogotovo kada se opredeljuju narodni poslanici i govore o povredi Poslovnika i da skreću sa teme koja je na dnevnom redu, onda izvinite, i drugi poslanici imaju takva jednaka prava koja imate i vi. To morate uvažiti.
Ne možete reći da vi imate sva prava, a da niko drugi nema nikakva prava u ovom domu. To nije moguće. To tako neće ići. Ako imate vi neka prava, verujte mi da drugi poslanici imaju ista ta prava koja imate i vi.
Prvi sam onaj koji nikada ne bi dozvolio da se bilo kakva prava narodnih poslanika vređaju, a tim pre narodni poslanici koji su po svom položaju opozicioni poslanici da zbog toga dožive bilo kakvu vrstu diskriminacije, oni su samim tim što su parlamentarna opozicija u težem položaju, po prirodi stvari u svim parlamentima sveta je tako, nego što su poslanici vladajuće koalicije.
Samim tim, treba da postoji određena tolerancija i u pogledu toga da se toleriše svaki vid javljanja po Poslovniku i svaki vid javljanja za reč. Ljudi, mora da postoji neka elementarna granica. Ova govornica ne može da služi...
(Predsednik: Vreme, gospodine Aligrudiću.)
... hvala vam, upravo završavam ovu rečenicu. Dakle, ova govornica ne može da služi isključivo i samo ili pretežno za iznošenje stranačkih političkih stavova. Za to služe portparoli stranke i konferencija za novinare. Ova govornica, pre svega, treba da služi za debatu o predmetu koji je na dnevnom redu, tj. o zakonu. Sekundarno može i za ovo drugo, nije sporno, svuda u svetu ima, ali prvenstveno i primarno za ovo prvo. Vi možete izgovarati šta hoćete, dakle, mene to ne vređa.

Povodom tumačenja ovog člana 88. Poslovnika, vrlo kratko. Oni koji znaju, koji mogu da protumače vrlo lepo šta piše u Zakonu o Vladi i Zakonu o ministarstvima, mogu da pročitaju da Vlada za sednice parlamenta može da odredi ovlašćenog predstavnika.
Predsednik Vlade nije inokosni organ Vlade i na svojoj sednici ovlašćuje ona lica koja će u ime Vlade sedeti u Narodnoj skupštini i komunicirati sa narodnim poslanicima kada je reč o podnošenju pojedinih zakonskih predloga, što uključuje i budžet Republike Srbije.

 Član 104. stav 1. u vezi člana 100. Pretpostavljam da je sve ovo što smo danas slušali u toku prepodneva ozbiljan problem. Da nije, ne bi se o tome pričalo. To je sigurno tako. Međutim, mi smo od 10 jutros do sada potrošili vreme na taj način što se koristilo pravo javljanja po Poslovniku. Zbog toga sam reklamirao član 104. stav 1.
Kada je reč o dostojanstvu Narodne skupštine, mora se voditi računa o nečemu drugom. Nikada nisam sporio pravo nikome da koristi svoja prava iz Poslovnika. To može da radi uvek i pozdravljam takvu ličnu odluku svakog narodnog poslanika, ne bi li na taj način saopštio nešto što smatra da je vrlo važno, čak se i pozivajući na član 226. tražeći obaveštenje i informaciju od predsednika Narodne skupštine. I to je na mestu.
Međutim, mislim da bi ovde morali imati u vidu i ono što je, zapravo, posao ovog doma, a posao ovog doma je da donosi zakone i da se pripremi za tu svoju ulogu.
Svakako, mislim da je sve ovo što se ovde čulo vredno pažnje i da je svaki narodni poslanik, koji se javio da govori po Poslovniku, koristeći to pravo da se pozove na svoje pravo iz člana 226, takođe na mestu, ali moramo imati i nekog osećaja za meru u svemu tome. Jer, kada govorimo o dostojanstvu i svojim pravima, moramo voditi računa da svako od nas ima neka prava, tako da sopstvena prava možemo koristiti samo do mere i do onog nivoa dok ne vređamo prava drugih.
Ako jedna politička stranka misli da može da stavi poentu tako što će se 50 puta javiti po Poslovniku da potcrta jedan gorući problem, koji ja ne želim da sporim, to je u redu, ali onda moraju ti isti poslanici da povedu računa i o tome da postoje i drugi poslanici u ovoj Narodnoj skupštini koji uvažavaju da postoji taj problem, što i sada potvrđujem, a koji istovremeno žele da rade i po dnevnom redu koji je zadat, da vode računa o tome da postoji nešto na današnjem dnevnom redu, da postoji neka tačka dnevnog reda koja nije ni započela do sada, upravo zbog toga što su se narodni poslanici pozivali neprekidno po Poslovniku, da bi potrtali jedno te isto, 40 puta jedno te isto.
Dakle, ne sporim, možete i 400 puta jedno te isto, može tako da traje rasprava u ovom domu pitaj Boga koliko, ali se postavlja pitanje da li onda ja imam pravo, u ime ovih drugih poslanika, da kažem da smo to čuli, da smo razumeli, da je, pretpostavljam i predsednik Narodne skupštine čuo i razumeo, da pretpostavljamo da ćemo dobiti jednu informaciju o tome u jednom trenutku, na neki način, i da je valjda toga dosta.
Da li imamo pravo i mi drugi da nastavimo da radimo po dnevnom redu kako bi upravo ova skupština obavljala onu funkciju zbog čega je i sazvana. Ako ona obavlja funkciju zbog koje je sazvana na taj način može građanima najbolje i pomoći, jer ne možemo zamisliti da će ova skupština pomoći svojom osnovnom funkcijom građanima i ovom društvu ako bude razmatrala pojedine slučajeve po šest ili sedam časova. Konkretan slučaj, koliko god da je težak, koliko god da je problematičan, i zamislite, kada bismo svakoga dana radili, onda treba da pitam isto one građane koji gledaju ovaj prenos da li oni mogu realno da očekuju da bi ova Narodna skupština mogla rešiti bilo koji konkretan problem. To znate da nije moguće.
Ja uvažavam da jedna politička stranka može da iskoristi svaki poslovnički način da dođe do reči, da dođe do govornice, da bi jednostavno na taj način izrazila svoje stavove ili da bi izrazila javno zabrinutost povodom nekog problema i tako reklamirala sebe, ali morate imati u vidu da i druge poslaničke grupe, i drugi poslanici imaju isto to pravo koje imate i vi. Sad, zamislite kada bi se na taj način svi ponašali.
Pitala je gospođa Vjerica Radeta, sa mesta, pošto to gledaoci ne čuju, ko nam brani da se tako ponašamo. Pa znate šta, brani nam elementarna pristojnost, jer ako bi se mi ponašali na taj način, mi bismo došli u situaciju da ništa na belom svetu ova skupština ne završi i ne uradi. Vi, naravno, možete nastaviti tako da se ponašate, ali mi ćemo da se trudimo da se javljamo onda kada to ima smisla, a ako baš insistirate možemo govoriti o onome što nije na dnevnom redu, ali onda samim tim kršimo i onu odredbu Poslovnika koja kaže da poslanik mora uvek govoriti ono što je na dnevnom redu, a to jednostavno nije moguće. Hvala vam.

U pitanju je, naravno, član 104. stav 1. Poslovnika, u vezi sa članom 100.
Prvo ću vezano za ovo, i ne govorim samo o prethodnom govorniku, govorim, uopšte, o toku rasprave i govorim o povredi Poslovnika.
Članom 100, u stavu 1, kaže se: «Narodnom poslaniku koji želi da govori o povredi Poslovnika predsednik Narodne skupštine daje reč odmah po završenom izlaganju prethodnog govornika.»
To je u redu i to se, uglavnom, poštovalo. Sada smo napravili par izuzetaka, mislim da ih ubuduće neće biti.
U članu 104, na koji se najčešće danas ovde pozivamo, imao sam prilike da slušam ovu poslaničku raspravu, govori se o povredi dostojanstva Narodne skupštine.
Zaista je vrlo teško zaći u motive onoga ko izađe za govornicu i oseti da je, po njegovom mišljenju, povređeno dostojanstvo Skupštine, pa ima nezadrživu potrebu da to kaže za ovom govornicom i da se koristi svojim pravom iz člana 100. Mislim da je to u redu i da to nije nikakav problem. Međutim, voleo bih da kažem da i ja imam takvu potrebu, da osećam da je na neki način član 104. u ovom domu povređen, da se vređa ceo dan danas, od strane svih onih koji kažu šta imaju da kažu ili onih koji čuju da su njihovi prethodnici izgovorili apsolutno isto ono što oni kasnije ponavljaju.
Verujte mi, ako tvrdite i mislite da je tačno ono što kažete, ili smo uvereni da je istina ono što govorimo, ta istina neće biti veća zbog toga što se 40 puta kaže. To je neko ranije mislio, ranije govorio, pre Drugog svetskog rata u Nemačkoj, imao je takvu vrstu taktike i mislio da ako se 50 puta nešto izgovori - automatski postane istina.
Ne kažem da oni koji ovde izgovaraju ono što izgovaraju, izgovaraju laži. To neću da kažem, to ne smem da kažem, prosto, zbog toga što ne znam, a ne znam zbog toga što neko može izgovoriti neistinu a da pri tom ne zna da je izgovorio neistinu, da bude uveren da je ono što govori tačno. To se svakom od nas može desiti, a svaka poslanička grupa ovde ima pravo i da izgovori neku svoju poentu i da koristi ove odredbe Poslovnika da to kaže.
Molim vas, i ovo ostaje na nivou molbe, jedna molba je onima koji ovo rade i koji imaju ovakvu političku taktiku, a druga molba je upućena predsedavajućem.
Prva molba je, ako imate nameru da nešto kažete i koristite odredbe Poslovnika i prava iz člana 100, koja niko neće osporavati, ni meni to ne pada na pamet, jer upravo to i ja sada činim, zar nije dovoljno da se bar 10 puta kaže jedno te isto da biste svi vi shvatili šta želite reći?
Predsedavajućem želim da kažem da je ipak potrebno, ne ovaj predsedavajući, nego bilo koji predsedavajući koji danas predsedava, samo nemojte da me shvatite pogrešno....

Potrebno je da se nakon svakog izlaganja o povredi Poslovnika, ipak, da jedno kraće objašnjenje i pita uvek poslanik da li je zadovoljan objašnjenjem, šta god da je bio sadržaj onoga zbog čega poslanik smatra da je Poslovnik povređen, jer, u suprotnom, to preraste u besmisao.
Ako govorimo o nekim drugim stvarima koje se tiču poštovanja Ustava i Ustavnog zakona, pa upravo da bismo krenuli da poštujemo Ustavni zakon, moramo poštovati dostojanstvo jednih i drugih, poštovati dostojanstvo ovog doma, i, ipak, u jednom trenutku omogućiti da krene i rasprava o tim suštinskim pitanjima.
Dakle, hteli bismo da vidimo šta je zapravo cilj. Ako je cilj da se govori o povredi Poslovnika, što je moguće, po ovom istom Poslovniku, 45 sledećih dana, nikakav problem nije, ali ako je cilj zaista ono što se u ovim izlaganjima priča, da se zaista radi po Ustavu i da se poštuje Ustavni zakon, onda se i to u jednom trenutku mora omogućiti.
Hvala vam.

Želeo bih da kažem da je Aleksandar Vučić bio potpuno u pravu. Dakle, ostao sam dužan informaciju koja nije dovoljno jasno data na ovaj način, kako je u ovom papiru koji je podeljen. Ovde jeste rečeno da predlagač prihvata amandman na član 8, sa ispravkom, koji su zajedno podneli narodni poslanici Laslo Varga, Andrea Galgo-Ferenci i Balint Pastor i amandman na član 14. koji je podneo narodni poslanik Miloljub Albijanić.

Zaista, za ostale amandmane moramo da se izjasnimo pre glasanja o njima i za vreme rasprave o pojedinostima. U ime predlagača moram da kažem da ostali amandmani nisu prihvaćeni. Hvala.

Hvala. Postoje zemlje u svetu koje uređuju poslove vlade unutrašnjim aktima vlade, jer se u mnogim zemljama  smatra da, naročito u kabinetskim sistemima, posao vlade i parlamenti često nemaju veze sa tim. U našem ustavnom sistemu poslovi vlade se smatraju poslovima državne uprave, u najužem smislu te reči, jer ministarstva nisu ništa drugo do državni organi uprave, pa se poslovi vlade uređuju zakonom. Tako i mi u Narodnoj skupštini moramo doneti zakon o ministarstvima, da bi se uredili poslovi državnih organa uprave.
Svaki put, evo, posle obavljenih izbora, i u momentu kada treba konstituisati vladu, a tako i po novom Ustavu, kao preduslov za konstituisanje vlade, za izbor vlade, postavlja se donošenje zakona o ministarstvima koji, praktično, predviđa uređenje državnih organa i njihov delokrug rada, kako ministarstva tako i onih organizacija koje su u sastavu ministarstava Republike Srbije.
Postoje dva ključna osnova, dva ključna pravca kojima se vrši izmena zakona o ministarstvima. Jedna grupa razloga odnosi se, pre svega, na prestanak postojanja državne zajednice Srbija i Crna Gora, te je, u skladu sa novim Ustavom i ustanovljenim nadležnostima Republike Srbije, potrebno ustanoviti određene nadležnosti Vlade Republike Srbije i državnih organa, odnosno direkcija ili drugih organizacija unutar Vlade Republike Srbije.
Kada je reč o novoutvrđenim nadležnostima koje proističu iz statusa države Srbije, drugi razlozi za izmene koje ovde vidite u skladu su sa prirodom našeg ustavnog sistema i, naravno, politikom koja se vodi unutar ovog sistema, jer, ovaj sistem ili deo ovog ustavnog sistema čine tri grane vlasti u svojoj osnovi, a unutar skupštinske vlasti, zakonodavne vlasti, postoje institucije koje čine tu zakonodavnu vlast u osnovi, to su narodni poslanici koji su organizovani u političke stranke, pa prema tome, dogovor političkih stranaka o konstituisanju Vlade, o formiranju Vlade, svakako, utiče i na način na koji se organizuju poslovi Vlade.
Prema tome, to smo i prošli put imali kao osnov za raspravu, i pretprošli put, i imaćemo prema ustavnom sistemu, koji je ovde utvrđen u našoj državi, svaki sledeći put. Teško je očekivati da se, prosto, Zakon o ministarstvima, koji je prošli put bio na snazi, može bez izmena svaki sledeći put primenjivati.
Bilo bi lepo da to može, ali u svakom slučaju, makar i najmanje izmene, uvek u ovoj državi dok je na snazi ovaj Ustav koji imamo, mi ćemo svakako morati da primenimo.
Ovim predlogom, ukratko rečeno, vrše se određene izmene. Dobijamo neka nova ministarstva, vrši se preraspodela poslova državne uprave unutar ministarstva, odnosno formiranje novih ministarstava u odnosu na postojeća. Daću vam samo nekoliko primera, da vam ne bih detaljno prenosio sve ono što piše u obrazloženju Predloga, koji ste svi vi dobili, mislim da nema smisla sve to ponavljati.
Dakle, imamo, u ovom slučaju, jedno sasvim novo ministarstvo, to je – ministarstvo za Kosovo i Metohiju; – ministarstvo za telekomunikacije i informatičko društvo, koje je preuzelo poslove dosadašnjeg Ministarstva za kapitalne investicije i Ministarstva za nauku i zaštitu životne sredine; – ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja, koje će obavljati poslove dosadašnjeg Ministarstva privrede, ali i Ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstvom, poslove državne uprave u oblasti turizma, koji su do sada bili u nadležnosti Ministarstva trgovine, turizma i usluga i poslove zapošljavanja, koji su bili do sada u nadležnosti Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike.
Imamo – Ministarstvo spoljnih poslova i – Ministarstvo odbrane. Kao što smo rekli, ranije nismo imali Ministarstvo odbrane u sistemu državne uprave Republike Srbije, ali prestankom postojanja državne zajednice, donošenjem novog Ustava Republike Srbije stvoreni su osnovi za donošenja izmena Zakona, koji bi svakako predvideli postojanje Ministarstva odbrane.
U ovom zakonu nisu detaljno obrazložene sve nadležnosti ili popisane sve nadležnosti ova dva ministarstva, zato što postoje posebni zakoni, i postoje upućujuće norme ovog zakona, koji kažu kada postoji nešto što nije regulisano u ovom zakonu, koje će se norme i kojih zakona primenjivati u odnosu na ova dva državna organa uprave.
U opisu nadležnosti Ministarstva spoljnih poslova, to je ovo što sam rekao, nadležnosti ministarstava bivše Srbije i Crne Gore su sada prenete ovde, pa u tom smislu, osim određenih ministarstava, opet, rekao sam, ne moram sve da navodim, postoje i drugi državni organi kao što je Direkcija za mere i dragocene metale, kao posebni državni organ u sastavu Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja, i nove posebne organizacije kao što je Zavod za intelektualnu svojinu, kao što je Direkcija za unutrašnje plovne puteve '' Plovput'' i ''Geomagnetni zavod''.
Da dalje ne dužimo, razloge smo naveli, objasnili smo ustavni osnov, a isto tako i specifičnosti domaćeg pravnog sistema koji nalaže ovakvo postupanje.
Nadam se da će Narodna skupština, što ukazuje veći broj potpisnika koji je predložio zakon o ministarstvima, usvojiti ovaj zakon i time otvoriti put da se konačno izabere Vlada Republike Srbije i time zaokruži konstituisanje svih državnih organa Republike Srbije. Hvala vam.

Za ovo mi nije potrebno više od jednog minuta. Dakle, stvar je vrlo jednostavna, političke stranke čiji su poslanici potpisnici ovog predloga postigle su politički sporazum o formiranju skupštinske većine i političke većine u ovom parlamentu, koja praktično ide za tim da je postignut dogovor o formiranju vlade. Naravno, u skladu sa tim dat je ovaj predlog, kako bi se izvršila adekvatna promena na mestu predsednika parlamenta. To je vrlo jednostavno.