Dame i gospodo narodni poslanici, podržavam ovo što ste sada rekli, ali ne podržavam ono što po tom pitanju radite, a to je da takva lažna država postane snažnija. Naravno, vratiću se na temu, da mi ne bi oduzeli reč.
(Predsednik: Molim vas, ne činite to što činite. To smatram uvredljivim. To što ste naveli nisam učinio ni na koji način. Meni je to veoma uvredljivo. Upozoravam vas da to ne činite.)
Zahvaljujem se na vašoj konstataciji. Molim vas da mi vratite vreme, pošto je prošlo 35 sekundi koje ste mi oduzeli od vremena ovlašćenog predstavnika.
(Predsednik: Ne mogu da vratim vreme. Sistem je takav.)
Dobro. Razumem, ali onda mi dajte mogućnost, ako prekoračim vreme, da me ne opomenete na 20 minutu.
Zakoni koji su danas na dnevnom redu bi trebalo da predstavljaju prvi korak u otklanjanju niza onih ogromnih grešaka, tačnije rečeno, neverovatnih grešaka načinjenih u tzv. reformskom pravosudnom projektu. Očekivali smo da će ovi predlozi zakona o kojima danas raspravljamo dati jedan sveobuhvatan, jedan pravi odgovor na ono što se danas dešava u pravosuđu. Nažalost, to ne mogu da kažem za ove predloge zakona, jer oni predstavljaju jednu vrstu polurešenja i njima se gasi samo jedan deo požara.
Kako drugačije da okarakterišem ovaj napor ministarstva kada se izmenama ZKP samo odlaže primena jednog neverovatno lošeg zakona za oktobar 2013. godine umesto da danas raspravljamo o kompletnom novom ZKP? Kako drugačije da okarakterišem nastojanje i trud Ministarstva pravde kada se ovim izmenama, odnosno dopunama Zakona o sudijama i tužiocima samo amnestiraju odgovornosti svi članovi VSS i Državnog veća tužilaca od njihovog neodgovornog postupanja?
Odmah na početku, moram da budem potpuno jasno, rešenje koje predviđa Zakon o sudijama i tužiocima, a to se odnosi na stvaranje uslova za izbor i omogućavanje izbora sudija koji su prvi put birani da se izaberu na stalnu funkciju, je jedina mogućnost koja je nama, kao poslanicima u ovom parlamentu, preostala. Naravno, to podržavamo, jer ne postoji nijedna druga opcija koja u ovom trenutku može da se iznađe kao adekvatno i pravično rešenje. Ovo je najpravičnije rešenje. Nemamo mogućnost da reagujemo u tom pravcu da tražimo da se taj rok probnog rada odloži, jer smo onemogućeni Ustavom.
Naravno, ovo podržavamo. Niko od nas neće tražiti da 600 sudija prekršajnih sudova ili 300 sudija osnovnog suda čestitkom za Novu godinu budu kažnjeni time što neće biti izabrani, odnosno što će biti razrešeni, jer je sastav VSS radio na zastrašujuće neodgovoran način. To niko od nas ne traži.
Moram da vam kažem da se ovde postavlja jedno drugo pitanje. Pitanje je da li će neko zbog ovoga što je VSS radio da odgovara?
Podsetiću vas, gospodine ministre, da je ovo samo jedna u nizu grešaka koje je VSS učinio na podrivanju celokupnog pravosudnog sistema. Ovde smo četiri godine ukazivali, ne samo na greške predstavnika bivšeg ministarstva pravde i na greške članova VSS, nego smo ukazivali na sve one greške koje su se u tom, nazovi, reformskom projektu činile, a posledice tih grešaka su dovele do deformacije pravosudnog sistema. Sada kada su određeni pomaci, u tom smislu, napravljeni, kada su vraćeni na radna mesta sve sudije i tužioci, ponovo se vraćamo na početak, znači na negde 2008. godinu. U međuvremenu su brojni problemi nabujali i moramo u ovom trenutku da znamo kako da ih rešimo. Koja su to adekvatna rešenja koje Ministarstvo pravde u ovom trenutku nudi?
Izvinite, ako grešim, ali moram da kažem da je moj utisak da vi u ovom trenutku nemate najjasniji plan kako da iz ove situacije izađete.
Ono o čemu mi danas raspravljamo, naravno, su samo rešenja. Njima se mi, kao narodni poslanici, i vi, kao ministar pravde, ne hvatamo u koštac sa osnovnim problemima.
Podsetiću vas kada je na dnevnom redu bio izbor Vlade i odlučivanje o ekspozeu mandatara, tada sam vam rekla nešto pri čemu danas još čvršće stojim. Rekla sam vam da je danas nemoguće napraviti bilo koji pomak u pravosudnom rešavanju nagomilanih problema u pravosuđu sa ovakvim sastavom VSS. Oni snose odgovornost, najveću odgovornost, za ono što se desilo u pravosuđu danas. Tada sam takođe rekla da je neophodna da izmenite i da vaš prvi zadatak bi trebalo da bude izmena Zakona o Visokom savetu sudstva i Državnog veća tužilaca.
Sada vam kažem i dodajem još jedan argument da vi u ovom trenutku imate potpuno razložnu pravnu argumentaciju da to učinite. Sve neizabrane sudije i tužioci su vraćeni na svoja radna mesta. U ovom trenutku postoji jedna trećina tužilaca, odnosno sudija koji nisu učestvovali, ni na koji način, u izboru sadašnjeg sastava VSS i Državnog veća tužilaca i, na taj način to telo, njihov sastav ne odražava adekvatnu predstavljenost pravosudnog sistema u ovom trenutku. Oni nisu imali mogućnost, niti da se kandiduju, niti da glasaju. U tom slučaju, mislim, ako su već nepropisno bili razrešeni, njima funkcija, u pravnom smislu reči, nikada nije ni prestala. To je, po mom mišljenju, jedan od ključnih argumenata zašto bi trebalo da pristupite ovakvom rešavanju stvari.
Naravno, najjači dokaz o tome kako je radio VSS je i odluka Ustavnog suda Srbije kojim su vraćene sve nepropisno razrešene sudije i tužioci na radna mesta. Tom odlukom je potvrđeno sve ono o čemu smo mi četiri godine u ovom parlamentu govorili, a to je da VSS radi potpuno protivzakonito, da radi u nepotpunom sastavu, da su neki njegovi članovi bili u direktnom sukobu interesa, da ne primenjuje načelo raspravnosti prilikom odlučivanja o sudijama, ne pravi rang listu sudija. Postavlja se jedno osnovno pitanje – na osnovu kojih kriterijuma oni donose odluku o izboru samih sudija? Naravno, ti kriterijumi ne postoje, oni u pravnom smislu ne postoje. Ne vidim ih.
Upravo na to se odnosi ova današnja tačka dnevnog reda, jer da su postojali ti kriterijumi mi ne bi bili danas prinuđeni da radimo ovo rešenje koje je na dnevnom redu.
Visoki savet sudstva, po mom mišljenju, naravno, i po Ustavu i zakonu, treba da obezbeđuje i nezavisnost i samostalnost, ne samo sudova, nego i sudija u Srbiji. Čini mi se da je svojim dosadašnjim radom ono potvrdilo da je preuzimalo određene poteze koji ne mogu da se podvedu pod zakonit način postupanja.
Setićemo se da je jedan član Visokog saveta sudstva priveden, čini mi se u novembru 2011. godine, a da je drugi član Visokog saveta sudstva dao ostavku. Treći član Visokog saveta sudstva je bio u sukobu interesa i čak mu nije padalo na pamet da prihvati obrazloženje Agencije za borbu protiv korupcije, da je njemu funkcija po sili zakona prestala.
Ono što je najveći problem u tom slučaju, u Visokom savetu sudstva, jeste što je on odlučivao u nepotpunom sastavu i bez ove dvojice sudija. Još veći problem je što je njihovim odsustvom iz Visokog saveta sudstva narušen onaj princip koji je zagarantovan Ustavom, a to je da sudije kao članovi Visokog saveta sudstva moraju da imaju većinu u odlučivanju. To je više nego jasan primer kako nije trebalo da se radi.
Da li treba dodatno da podvlačim da su predsednici bivšeg Ministarstva pravde i sadašnji sastav Visokog saveta sudstva najodgovorniji za krah reforme pravosuđa? Mislim da tome danas u ovom parlamentu nema ko da prigovori.
Pored svega ovoga, žao mi je, ali vi ne pokazujete odlučnost da ispravite to, a to bi mogli da ispravite ukoliko bi sadašnji sastav Visokog saveta sudstva bio promenjen donošenjem kompletno novog zakona o Visokom savetu sudstva i Državnom veću tužilaca. Potpuno mi je neverovatno, tačnije, vrlo sam ozbiljno zabrinuta da to nije vaš prvi potez koji je morao do sada da usledi, jer bez njega, ponavljam, nema pomaka i nema napretka u rešavanju nagomilanih problema u pravosuđu.
Pošto mi vreme ide, neću moći mnogo da se zadržavam na ovom predlogu zakona. Kada je u pitanju Zakonik o krivičnom postupku, ovde se faktički odlaže primena, kao što sam na početku rekla, jednog izuzetno lošeg zakonskog rešenja. Mislim da danas ne postoji niko ko bi mogao da uputi bilo koju reč hvale za Zakonik čije su osnovne karakteristike eliminisanje istine, materijalne istine iz krivičnog postupka. Zatim, eliminisanje, odnosno pasivna uloga suda u krivičnom postupku i, naravno, ono što je najvažnije, neravnopravnost stranaka i više nego inferiorna uloga odbrane u odnosu na tužioce.
Podsetiću vas da su Zakonikom o krivičnom postupku u Srbiji uvedene dve kategorije okrivljenih lica. Jedna kategorija koja se tereti za krivično delo organizovanog kriminala i za ratne zločine i protiv kojih se krivični postupak vodi pred posebnim odeljenjem Višeg suda. Druga kategorija okrivljenih su za sva ona druga krivična dela koja se vode po nekim drugim zakonima. To je nešto što je, naravno, definitivno loše. Mene raduje da smo saglasni u pogledu toga da taj predlog zakona sadrži u normativnom smislu veliki broj nedostataka i da je neophodno da dođe do intervencije. Danas moram da vam kažem da našu podršku možete da imate samo ukoliko do promene ovog zakona dođe u koncepcijskom smislu.
Dalje, kada je u pitanju Krivični zakonik, on samo na prvi pogled ostavlja utisak da su u pitanju velike izmene i dopune, a u osnovi se radi o velikom broju sitnih izmena i dopuna. On, naravno, neke odredbe sadašnjeg zakona popravlja, precizira, otklanja greške koje su se potkrale u prethodnom zakonu, uvodi neka nova krivična dela, koja mi podržavamo, ali takođe moram da kažem da neka rešenja i unazađuje.
Naša ogromna primedba je upućena u pogledu dekriminalizacije klevete. Mislim da je ovo jako loše rešenje i da će praksa pokazati da smo kod ovog primera svi pogrešili. Koliko mi je poznato, a mislim da raspolažem sa pravilnom informacijom, radna grupa, koju je formiralo Ministarstvo pravde, nije dala pozitivno mišljenje u pogledu dekriminalizacije klevete. To je informacija sa kojom ja raspolažem, a vi me ispravite ako nisam u pravu.
Takođe, danas u Evropi moderne, demokratske, zapadno-evropske zemlje nisu prihvatile ovaj koncept. Čuli smo u vašem izlaganju da se radi o Velikoj Britaniji, ali juče sam gledala taj zakon u Velikoj Britaniji i nisam mogla da nađem gde se dekriminalizuje kleveta. Molim vas da mi prosto to potkrepite nekom vrstom dokaza ili upućivanjem na poseban član koji to definiše. Koliko mi je poznato, danas samo par evropskih zemalja je to uradilo, a to su: Moldavija, Gruzija, BiH i Crna Gora. Znam da nama one nisu bile u prošlosti, a neće biti ni u budućnosti uzori u razvoju savremenog krivičnog zakonodavstva.
Takođe ću da vas podsetim da je to Rumunija uradila 2006. godine, ali je vrlo brzo shvatila da je pogrešila, pa je 2009. godine to krivično delo vratila u svoj krivični zakon.
Argument koji nam je dat u obrazloženju, po mom mišljenju je vrlo mršav. Iz kog razloga? Zbog toga što ste rekli da ste bili prinuđeni da ovo uradite zbog pritiska koji ste trpeli. Da budem preciznija, udovoljili ste zahtevu velikog broja udruženja i tu posebno ističete novinarska udruženja. Govorite da je to bio zahtev stručne javnosti. Ako je moja informacija tačna, da radna grupa Ministarstva pravde nije dala pozitivno mišljenje i saglasnost da dođe do dekriminalizacije klevete, onda vas molim da mi obrazložite o kojoj stručnoj javnosti se ovde radi.
Ako ste uzeli u obzir stavove nekih nevladinih organizacija, udruženja, novinarskih udruženja, onda vas molim da mi odgovorite na pitanje zbog čega niste uzeli u razmatranje zahteve građana? Mislim da su u ovom slučaju potpuno zanemarena njihova prava u pogledu ovog krivičnog dela.
Vrlo ću kratko da vam objasnim o čemu se ovde radi. Reč je na ovim našim prostorima oduvek imala specifičnu težinu. Nisu retki slučajevi ni u prošlosti, a ni danas, da su ljudi zarad odbrane svoje časti i ugleda posezali možda i za nekim tradicionalnim metodama odbrane obraza. Da budem potpuno jasna, posezali su za tim da pravdu uzmu u svoje ruke. Prosto imam bojazan da će ukidanjem krivičnog dela klevete ta pojava postati sve učestalija.
Takođe, moram da vam kažem da za jednog časnog i uglednog čoveka uvreda, odnosno kleveta ima veću težinu nego možda čak fizičko kažnjavanje, brutalno prebijanje ili čak teška telesna povreda. Zbog toga iznosim svoj argument u kom smislu mislim da ovo delo nije trebalo brisati iz Krivičnog zakonika.
Građansko pravo naravno da teško može da obezbedi efikasnu zaštitu od klevetanja, jer, po mom mišljenju, a to govori i praksa zemalja koje su ukinule klevetu, na taj način se ohrabruju samo bogati moćnici da i dalje kleveću. Njima uopšte ne pada teško da plate u parničnom postupku na ime nadoknade nematerijalne štete određeni iznos novca. Oni to danas mogu da rade bez ikakvog osećanja straha od krivične sankcije koja možda može da usledi. Zbog toga ono lice koje je oklevetano ne nalazi satisfakciju u parama koje će možda dobiti u parničnom postupku, nego nalazi upravo svoju satisfakciju u tome da tuženi bude okrivljen, da se protiv njega vodi krivični postupak i da se u krivičnoj evidenciji on vodi kao učinilac krivičnog dela. To je možda jedan od osnovnih razloga zbog čega iznosim svoj argument protiv brisanja ovog krivičnog dela.
Takođe, ne treba zaboraviti da krivična sankcija predstavlja prekor za jednu vrstu ponašanja i da ona predstavlja osudu sredine koja je u tom trenutku javna. Treba reći, da je ovo jedino krivično delo kod koga teret dokazivanja snosi tuženi. Znači, na njemu je obaveza da dokaže da ono što je pronosio ili iznosio na račun drugog, a nije bila istina, treba da dokaže da je istina. Znači, još jedan razlog, odnosno argument u prilog toga da ovo krivično delo ne treba ukidati.
Kada su novinari u pitanju, žao mi je što imam još jako malo vremena, kada su novinari u pitanju ja u ovom slučaju ne vidim ništa sporno. Ukoliko je novinarima potpuno jasan izvor informacija, od koga su dobili, oni nemaju razloga da brinu za to da će jednog dana biti krivično gonjeni zbog klevete, pa čak i u slučaju ukoliko klevetu i iznose. Ali, ukoliko novinari pronose određenu vrstu neistine o bilo kom, znači drugom čoveku, a za to nemaju dokaze, znači ne mogu da materijalizuju te svoje tvrdnje u pogledu podnošenja određenih dokaza, onda treba da snose odgovornost. Potpuno svesno i čvrsto stojim na ovom svom stavu, jer ne vidim razlog zašto bi oni bili privilegovani u odnosu na druge članove i druge građane. Znači, potpuno je opravdano. Mislim da nije trebalo prihvatiti argumente novinarskog udruženja, jer oni treba da postupaju u skladu sa principom novinarske pažnje.
Naravno, da imam još mnogo zamerki na ovaj predlog zakona, ali one su u svakom slučaju mnogo manje važne nego ova koju sam iznela i zbog toga sam potrošila mnogo vremena da vam objasnim. O svemu drugom govoriću, vrlo podrobno u raspravi u pojedinostima. Hvala vam.