Uvažena ministarko Dragutinović, dame i gospodo narodni poslanici, iz samo nekoliko diskusija koje se odnose na ovu temu smanjenja transfera lokalnih samouprava teško da se može zamisliti jedan narodni poslanik u ovoj sali koji bi podržao ovako nešto, pa čak i predstavnik vladajuće koalicije koji će iz stranačke discipline stati uvek iza Vlade, ali sam ubeđen da je veliki broj narodnih poslanika sasvim sigurno dobio sugestije iz svojih opština i gradova iz kojih dolazi da ovo nipošto ne treba podržati.
Odnos Vlade Republike Srbije prema lokalnim samoupravama tj odsustvo strategije, konkretnih mera, vizije, pokazuje se svakodnevno. Navešću jedan primer koji je krajnje ovih dana izazvao uznemirenje lokalnih samouprava, a to je odustajanje Vlade Republike Srbije od odluke da uđe u proces racionalizacije radnih mesta u lokalnim samoupravama.
Mesecima je trajala kampanja, najave da će Vlada Republike Srbije kroz stimulativne programe prepoloviti broj radnih mesta u lokalnim samoupravama, da će se podstaći lokalne samouprave da u svojim budžetima obezbede sredstva za to, pa kada se videlo da taj program u velikoj meri nije realan, krenulo se sa pritiscima na lokalne samouprave, da će im se umanjiti transferna sredstva, što sada vidimo, nevezano od toga, pa da će im biti uskraćena sredstva iz NIP-a, da bismo pre neki dan saznali da para u budžetu nema.
Najave štednje, najave svega toga što se odnosi na uštede u administraciji, sada su pale u vodu, da bi se sada došlo u situaciju da ipak treba razmišljati o sledećoj stvari. neki zaposleni u lokalnim samoupravama, nema ih veliki broj, odlučili su da uđu u ovaj proces, da prihvate program Vlade da uz ugovore odu, napuste svoja radna mesta, dobiju otpremnine.
Oni su planirali svoje živote, porodice čitave, verovatno na osnovu činjenice da je ta kampanja koja je bila uverljiva, jasna i konkretna. Sada, nikom ništa. Odustalo se, nema se para. Jedan grandiozni projekat, toliko vremena najavljivan, pao je u vodu.
Smanjenje transfera lokalnim samoupravama, nejasan stav prema činjenici da se ne zna šta će se sa brojem zaposlenih u lokalnim samoupravama i smanjenje budžeta NIP-a i odsustvo transparentnosti trošenja tih sredstava iz NIP-a u prethodnoj godini govori samo o tome da Vlada Republike Srbije ne zna šta će sa gradovima i opštinama u Srbiji.
Ovo je ozbiljan problem, ovo zahteva jednu ozbiljnu raspravu u Narodnoj skupštini, jer smo suočeni sa činjenicom da će opštine vrlo brzo doći u veoma tešku situaciju. Tu je poslanik Hajdarević iz Priboja. Opština Priboj je pred bankrotom. Mnoge opštine se nalaze u toj situaciji. Molim Vladu Republike Srbije da ove argumente uzme u obzir.

Poštovani predstavnici Vlade, poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, u ovom svom izlaganju želim da se fokusiram na jednu oblast koja je po meni izuzetno oštećena ovim predlogom rebalansa.
Naime, prvo da kažem da je sam rebalans, pratili smo svi to na koji način je došao na dnevni red Vlade, a potom i u Narodnu skupštinu, u stvari rebalans MMF.
I sasvim je sigurno da Vlada Republike Srbije ne bi došla u situaciju da uopšte razmišlja o ovakvim predlozima, niti bi se ikada setila, da nije bila u situaciji da se obrati MMF i u odsustvu predsednika Vlade možda bi neko od predsednika te međunarodne institucije bio kompetentniji da da odgovore šta se u stvari želelo sa ovako katastrofalnim rebalansom budžeta.
Kao što smo rekli u diskusijama u toku dana, pored činjenice da ovaj rebalans izuzetno negativno utiče na čitav niz društvenih oblasti, privrednih delatnosti, državnih institucija, želim da kažem da ovaj rebalans utiče katastrofalno na oblast lokalne samouprave.
Više puta smo ovde u Narodnoj skupštini, uoči najave da će biti smanjena transferna sredstva lokalnim samoupravama u iznosu od 15 milijardi, upozoravali i ovde prisutnu ministarku Dianu Dragutinović da je neophodno da razgovaramo prvo na Odboru za lokalnu samoupravu, kada je bio zakazan pre tri nedelje, pa se ministarka nije pojavila, pa se danas nije ponovo pojavila jer je bila na poslaničkoj grupi DS, da bismo razgovarali o tome kakve će posledice biti u lokalnim samoupravama u gradovima i opštinama u situaciji kada se smanjuju transferna sredstva za 15 milijardi.
Nije bilo dovoljno što su to ukazivali narodni poslanici, nego su se predstavnici Vlade i ministarka oglušili na Stalnu konferenciju gradova i opština, koja je vrlo kompetentno izvršila analizu toga šta će se desiti kada se usvoji ovaj rebalans i kada se ova mera primeni.
Ono što se pokazalo kao jedan neozbiljan odnos prema lokalnoj samoupravi jeste činjenica da smo od strane ove vlade mesecima slušali pompeznu najavu o racionalizaciji radnih mesta u lokalnim samoupravama, da bismo danas čuli da se i pored svih pritisaka koji su bili na lokalnu samoupravu, pritisaka prema zaposlenima da prihvate programe Vlade, neki ljudi su na osnovu toga projektovali svoj budući život, na osnovu otpremnina koje je trebalo da dobiju, sada Vlada odustaje od tog programa, odustaje jer navodno nema sredstava.
Ta neozbiljnost, koju pokazuje u svakom segmentu vođenja politike, pokazuje se pogotovo na one oblasti koje se odnose na lokalnu samoupravu.
Katastrofalno je da Vlada Republike Srbije ulazi u projekat smanjenja transfernih sredstava, a da nema nikakvu analizu prihoda u lokalnim samoupravama ili započetih investicija u lokalnim samoupravama, socijalne ugroženosti pojedinih nerazvijenih lokalnih samouprava, nikakav aspekt ozbiljne analize koji bi bio prava mera za to zašto se ulazi u smanjenje transfernih sredstava.
Vlada Republike Srbije u predlogu budžeta pokušava da ono što smo sve vreme ukazivali, da će to smanjenje ići linearno, da samo jedan mogući kriterijum ovde istakne kao eventualno ublaženje tog sasvim sigurnog linearnog smanjenja, a to je da samo broj stanovnika bude kriterijum na osnovu koga će se umanjivati transferna sredstva.
Zaista ne mogu da verujem da Vlada Republike Srbije nije mogla da nađe načine u ovoj situaciji, kada donosi ovaj rebalans, da odustane od smanjenja transfernih sredstava. Biće ugrožen ravnomerni regionalni razvoj i pozivam predstavnike Vlade Republike Srbije da prihvate amandmane koje je podnela DSS, da odustane od ove štetne i katastrofalne mere prema lokalnim samoupravama, da bi na sve moguće načine predupredili bankrote pojedinih lokalnih samouprava koji će se desiti u narednom periodu. Hvala.

Poštovana predsednice, poštovana ministre Kalanović, dame i gospodo narodni poslanici, u ovom preostalom vremenu koje imam kao predstavnik Poslaničke grupe i nakon svih ovih izlaganja, želim da iznesem još čvršći stav da nikako ne treba podržati Predlog zakona o zapošljavanju i osiguranju u slučaju nezaposlenosti.
U uvodnom delu jučerašnjeg izlaganja, rekao sam da je to, što se potvrdilo kroz diskusiju predstavnika vladajućih stranaka, marketinški zakon, a sada bih, nakon izlaganja koja su danas bila i nakon intervencija same ministarke, rekao da je ovaj zakon potpuni promašaj. Potpuni je promašaj jer je u njegovoj najavi pompezno najavljena činjenica da će se uvoditi individualni planovi, a danas čujemo neverovatnu stvar, da će nezaposleni morati, pre izrade individualnih planova, da prave i sopstvene svot analize, da procenjuju snage i slabosti, šanse i pretnje i da na osnovu toga prave svoje individualne planove.
Teško je moguće zamisliti današnje nezaposlene koji su sposobni da ovo urade. Ove poslove će da radi Agencija za zapošljavanje, čije je formiranje predviđeno ovim zakonom, agencije koje će biti plaćene od strane države, i to su poslovi koji su predviđeni.
Iako je Vlada pompezno najavila mere štednje, odsustvo zapošljavanja u javnom sektoru, sve moguće načine ušteda budžeta, ove agencije će biti plaćane od strane države, iz državnog budžeta, najverovatnije od one 1,5 milijarde koja će biti zakinuta nezaposlenima koji imaju više od 25 godina staža. Umesto da se koncentrišemo kako da se vrši promocija i mogućnost zapošljavanja u realnom sektoru, mi sada pričamo da su agencije šansa za zapošljavanje, ali šansa za zapošljavanje na teret državnog budžeta.
Kada se ceo ovaj zakon sagleda, od potpunog uništavanja samostalnosti funkcije koju sada ima Nacionalna služba za zapošljavanje, do uvođenja agencija koje će biti na teret budžeta, do parola tipa individualnih planova i svot analiza, bojim se da će ovaj zakon biti mrtvo slovo na papiru i najbolji način je da ga Vlada povuče iz skupštinske procedure ili, u krajnjoj liniji, neka pokuša, ako je već odlučila da ga usvoji, da prihvati amandmane koje je podnela Poslanička grupa DSS-a.
Ovaj zakon se donosi, kao što smo juče rekli, u atmosferi i uslovima jedne ekonomske krize na koju Vlada nema odgovor. Mere koje ova vlada predlaže daleko su od toga da mogu da pospešuju zapošljavanje, daleko su od toga da predstavljaju ozbiljnu strategiju razvoja u ovom društvu, daleko su od toga da imaju viziju kako Srbija treba da izgleda nakon okončanja ove ekonomske krize.
Želim da kažem da je DSS donela program razvoja Srbije u uslovima ekonomske krize, gde planira celovito i konkretno razvoj Srbije, borbu s ekonomskom krizom u naredne četiri godine.
Tim merama želimo da u diskusiji argumentima Vladi pokažemo na koji način zapošljavanje može biti prioritetna politika, a ne ovakvim praznim papirima, parolama, neefikasnim institucijama i dodatnim opterećenjem budžeta, da pokušamo da građanima pošaljemo poruku kako Vlada nešto radi.
Pozivam Vladu da povuče ovaj predlog zakona iz procedure, a ako to ne želi, da u argumentovanoj raspravi u pojedinostima uvaži naše amandmane, implementira ih, kako bismo koliko-toliko ovaj loš tekst zakona popravili. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, ministarko Kalanović, na početku želim da kažem da smo očekivali da ovaj zakon obrazlaže i brani nadležni ministar Mlađan Dinkić, s obzirom na to da je u opisu tog glomaznog ministarstva i posao zapošljavanja, smatrali smo da nije primereno da ministar nadležan za Nacionalni investicioni plan brani jedan zakon koji sasvim sigurno ne može da u ovim uslovima da ikakav efekat. Bilo bi važno da smo čuli gospodina Dinkića, koji je ministar za ekonomiju, i da vidimo kako ovaj zakon o zapošljavanju i osiguranju socijalne nezaposlenosti može da se primeni, da efekte da  u uslovima u kojima se trenutno nalazi srpska ekonomija, a pogotovo u uslovima predloženih Vladinih mera.
Želim da kažem na početku kakva je to atmosfera u kojoj se u Srbiji donosi zakon koji treba da podstakne zapošljavanje.
Tu atmosferu svojim odlukama i svojom politikom stvorila je Vlada Republike Srbije. Sva kontradiktornost predlaganja ovog zakona u takvoj jednoj atmosferi ne govori ništa drugo nego da je ovaj zakon čist marketinški potez Vlade, a sa druge strane, efekat tog zakona jeste ozbiljno urušavanje još jedne institucije, a to je Nacionalna služba za zapošljavanje. Ovaj zakon donosi se u uslovima kada je Srbija, od ni od kog zahtevano, počela da jednostrano primenjuje Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, koji će direktno da smanji prihode, s jedne strane, procenjuje se oko 300 miliona evra, a sa druge strane, ozbiljno da ugrozi našu privredu, naše preduzetnike, pogotovo poljoprivredu, one koji u stvari treba da budu prostor za zapošljavanje.
Ovaj zakon donosi se u uslovima opšte nelikvidnosti srpske privrede. Vidim ovih dana da Vlada pokušava da likvidnost rešava sredstvima koja treba banke da plasiraju privredi, da umoljavamo banke da snize kamate, a sa druge strane, da država postaje većinski vlasnik, da faktički konvertuje u kapital svoje potraživanje u preduzećima koja nisu u stanju da izmiruju svoje obaveze. To je način na koji Vlada pokušava da rešava likvidnost i velike probleme koji postoje u privredi, koja treba da bude prostor za zapošljavanje.
Ovaj zakon donosi se u uslovima izuzetno niskih subvencija poljoprivredi, koja treba da bude nosilac zapošljavanja preko 500 hiljada ljudi. U isto vreme, te najniže subvencije u regionu redukuju se na vrlo mali broj građana koji se bave poljoprivredom. Isključuju se i poljoprivredna preduzeća i zemljoradničke zadruge i neregistrovana poljoprivredna gazdinstva, pa čak i ona registrovana poljoprivredna gazdinstva gde građanin u tom poljoprivrednom gazdinstvu ima ostvaren radni odnos mimo samog bavljenja poljoprivredom.
Dakle, u atmosferi gde Vlada svojim merama direktno oštećuje lokalnu samoupravu ukidajući joj transferna sredstva u iznosu od 15 milijardi, koja su uglavnom namenjena za investicione poslove, ovde smo pričali o investicijama, o javnim radovima, na koji će se način ljudi zapošljavati u pokrajinskoj upravi, kada neće imati mogućnosti za rešavanje tekućih nadležnosti, a da ne govorimo o širim aktivnostima koje podrazumevaju investicije i zapošljavanje novih ljudi. U isto vreme, mogućnost samozapošljavanja je izuzetno ograničena sredstvima koja su predviđena u merama Vlade Republike Srbije. S druge strane, imamo potpuno ukidanje samostalnosti, videli smo, Fonda za razvoj, videli smo, privrednih komora Srbije i sada Nacionalne službe za zapošljavanje.
I Fond za razvoj i Nacionalna služba za zapošljavanje bukvalno postaju odeljenja Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja. Postavlja se pitanje kakvu oni ulogu imaju i kakav je efekat Nacionalne službe za zapošljavanje kada nema, gledano kroz strukturu, svojih organa, nikakvu više samostalnost u vođenju ozbiljnije politike zapošljavanja.
Naravno, dodatno opterećenje o kome smo ovde danas govorili predstavljaće mogućnost osnivanja agencija za zapošljavanje koje imaju identične nadležnosti i mogućnost obavljanja poslova kao i Nacionalna služba za zapošljavanje. Onda se postavlja pitanje, koje je ovde u toku rasprave istaknuto, gde će ići sredstva, govorim o aktivnim merama zapošljavanja, koja se da tako kažem, zakidaju nezaposlenima sa stažom od preko 25 godina, tj. njima se smanjuje mogućnost isplaćivanja naknade na godinu dana i iznos sredstava.
– Ići će upravo tim novoformiranim agencijama, koje će raditi paralelno poslove kao i Nacionalna služba za zapošljavanje, gde će verovatno poslove dobijati predstavnici vladajuće koalicije i direktno ta sredstva koja se uzimaju najugroženijoj kategoriji u ovom trenutku koja treba aktivno da traži posao, a to su nezaposleni koji imaju više od 25 godina staža, kojima je najteže, kojima treba više vremena za profesionalnu prekvalifikaciju, da dođu do mogućnosti da nađu posao, njima se ukida godinu dana pravo na naknadu i još im se naknada snižava, dakle, ta sredstva će uredno biti usmerena u još jedne agencije koje se formiraju ovim zakonom.
Zakon o zapošljavanju za slučaj nezaposlenosti je zakon koji na direktan način demantuje da je ova vlada socijalno odgovorna. Teško je moguće zamisliti da, kada s jedne strane, imamo odustajanje od politike zapošljavanja koju je izneo premijer u ekspozeu, jer je predsednik Republike rekao da je suština odbrana radnih mesta, snižavamo naknadu licima koja ostaju u ovim uslovima bez posla. Snižavamo i najviši i najniži iznos naknade. Zašto se odustalo od vezivanja naknade za prosečnu zaradu? Nijedno ozbiljno obrazloženje o tome ovde nismo čuli.
Postavlja se pitanje zašto se smanjio period u kome se isplaćuje ta naknada za godinu dana? Zašto tim najugroženijim licima? Njima je najteže da nađu posao. Da li smo mi od tih lica odustali, od tih naših građana? Kažemo – u redu je, vi ste izgubili posao, snalazite se posle godinu dana kako znate i umete. Takvo obrazloženje ovde nismo čuli, a oni će biti najviše pogođeni ovom ekonomskom krizom i ovom nelikvidnošću u srpskoj privredi.
Naravno, veliko je pitanje zašto je Vlada Republike Srbije odlučila da na ovaj način postavi poziciju Nacionalne službe za zapošljavanje. Ona na osnovu svih ovih odredaba, ukidanjem nadzornog odbora, strukture upravnog odbora, učešćem direktora u upravnom odboru, velike uloge koju ima Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja u predlaganju u upravni odbor direktora, postaje potpuno nesamostalan organ, postaje jedno odeljenje Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja. Onda je čudno zašto se na velika zvona ovde iznosi kako će sada prvi put biti zaključen ugovor između Nacionalne službe za zapošljavanje i Ministarstva.
Mi predlažemo, kada ste već krenuli ovim putem, da završite taj posao, neka taj direktor bude deo Ministarstva, neka ga ministar ocenjuje za njegov radni učinak u Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja, kao običnog zaposlenog u tom ministarstvu. Ili, što mi predlažemo, prihvatite amandmane DSS koji su na pravi način definisali poziciju Nacionalne službe za zapošljavanje.
Smatramo da su ova rešenja, pogotovo uvođenje agencija za zapošljavanje, koje po ovom zakonu mogu da formiraju fizička i pravna lica nešto neverovatno. Te agencije, po zakonu, imaju iste poslove kao i Nacionalna služba i dobijaće poslove od Nacionalne službe da traže posao, da rade iste poslove koje radi i Nacionalna služba.
– Postavljam pitanje, koji je smisao tih agencija? Ko će dobijate te poslove? Po kojim kriterijuma će se dobijati ti poslovi? Šta će da rade ti ljudi? Koja će sredstva biti njima uplaćivana?
Mi ovih dana govorimo o agencijama, o iznosima koje pojedini zaposleni u agencijama imaju. Govorimo o štednjama. U isto vreme, najavljuje se mogućnost osnivanja agencije koja će biti finansirana državnim parama. Govorimo o štednjama, a dajemo prostor da se ta sredstva troše na potpuno neracionalan način.
I u Nacrtu zakona o ravnomernom regionalnom razvoju, predviđeno je da se, opet, formiraju agencije čija se uloga apsolutno ne zna.
Smatramo da rešenja u ovom predlogu zakona ne mogu ni na koji način u ovim uslovima u kojima se nalazi srpska privreda da reše problem zapošljavanja. On će, sa jedne strane, da poskupi čitavu ovu aktivnost, jer omogućava da novi organi i nova lica učestvuju u čitavom ovom procesu, oni koji su najzainteresovaniji neće imati mogućnost učešća u upravnom i nadzornom odboru i, s druge strane, sama Nacionalna služba izgubiće svoju ulogu koju je do sada imala. To nikako nije jačanje Nacionalne službe, kako je ovde rečeno u diskusiji. To je upravo urušavanje kao što se događa i sa privrednim komorama, kao što se događa i sa Fondom za razvoj.
Što se tiče drugog Predloga zakona, mi smatramo da ovaj zakon, kada se pogledaju njegove norme, kada se pogleda rad njegovih instituta, neće dati nikakav efekat. Ideja je dobra, namera je sasvim dobra i to je sasvim sigurno potreban zakon, ali ovako kako je on definisan, kako su definisani instituti koji su ovde namenjeni, neće moći da odgovore potrebama.
Bojimo se da će jedan važan zakon, jedna važna materija ostati potpuno bez efekta i potpuno će razočarati one koji najviše očekuju, a to su invalidi. DSS je uložila niz amandmana i na ovaj predlog zakona. Prvo, smatramo, ako se već formira budžetski fond, da bi trebalo da se finansiraju svi poslovi kada je u pitanju rehabilitacija i uopšte profesionalno angažovanje i zaposlenje invalida, da i oni sami moraju da imaju učešća u odlučivanju u tom fondu, njihovi predstavnici i njihova udruženja.
Ono što je ovih dana vrlo zanimljivo pitanje, jeste najava Vlade da će biti zabranjeno svako zapošljavanje u narednom periodu u Vladi i u državnim organima, bez saglasnosti Vlade, jer je to mera štednje. U zakonu se definiše da i državni organi Republike Srbije moraju da zapošljavaju invalide i to je u redu. U slučaju da to ne učine, plaćaće penale sami sebi.
Sada se postavlja pitanje, da neko iz Vlade da ovde obrazloženje, na koji će način te dve kontradiktorne odluke Vlade ovde moći biti pomirene, upravo u situaciji koja je najosetljivija, koja je važna kada su u pitanju invalidi. Mi takav odgovor nismo dobili i zato insistiramo na tome da ovaj zakon neće, nažalost, da one efekte da koji se od njega očekuju.
Na kraju ovog prvog dela mog izlaganja želim da kažem da je zapošljavanje nešto što, sasvim sigurno, predstavlja osnovu bilo kakve ozbiljne ekonomske politike. Mi nismo dobili ovde od predstavnika Vlade nijedan ozbiljan podatak i analizu efekata primene ovog zakona. Recimo, na koji način se očekuje efekat zakona o invalidima u narednom periodu, baš kada je u pitanju zaposlenje invalida, da vidimo kako Vlada projektuje primenu ovog zakona?
A da ne govorimo o pitanju zapošljavanja uopšte i pitanju osiguranja nezaposlenosti, i da vidimo kako je Vlada izmerila da će oni kojima se smanjuje naknada i smanjuje period primanja naknade, baš zato što se takve odluke donose, lakše naći posao nakon isteka tog perioda.
Smatramo da ove zakone treba povući iz procedure, dorati ih. U raspravi u pojedinostima, Poslanička grupa DSS će jasno ukazati u kojoj meri ovi zakoni mogu da se poprave amandmanima koje je podnela. Hvala. (Aplauz.)

Ja i dalje smatram – predlaganje da se mogu osnivati agencije za zapošljavanje je potpuno suvišna stvar. Pokušaću to da potkrepim citiranjem članova zakona.
U članu 6. se kaže: ''Poslovi zapošljavanje, u smislu ovog zakona, jesu: 1. obaveštavanje o mogućnostima i uslovima za zapošljavanje; 2. posredovanje u zapošljavanju u zemlji i inostranstvu; 3. profesionalna orijentacija i savetovanje o planiranju karijere; 4. sprovođenje mera aktivne politike zapošljavanja; 5. izdavanje dozvola za rad strancu i licu bez državljanstva, u skladu sa zakonom.
Dalje kaže – poslove zapošljavanja obavlja Nacionalna služba zapošljavanja.
A u članu 20. kaže se da Agencija za zapošljavanje obavlja poslove zapošljavanja, i to: ''1. obaveštavanje o mogućnostima i uslovima zapošljavanja; 2. posreduje u zapošljavanju u zemlji i inostranstvu; 3. profesionalne orijentacije i savetovanja o planiranju karijere; 4. sprovođenja pojedinih mera aktivne politike zapošljavanja, na osnovu Ugovora sa Nacionalnom službom.''
Dakle, postoji jedna razlika – agencije ne mogu da izdaju dozvole za rad strancu i licu bez državljanstva.
Prema tome, tu su potpuno identične nadležnosti i poslovi!
Sasvim je nepotrebno da se osnivaju agencije, u situaciji kada se priča o štednji, kada se govori da Nacionalna služba treba da u još tešnjoj vezi, na osnovu ovih zakonskih rešenja, sprovodi aktivnu politiku zapošljavanja. Ako je pitanje – gde će da ide tih milijardu i po dinara, koje ćemo da zakinemo našim građanima koji imaju preko 25 godina staža, a ostaju bez posla – upravo će ići licima koja će zaključivati ugovore sa Nacionalnom službom i obavljati poslove za koje u isto vreme plaćamo Nacionalnu službu za zapošljavanje, da se bavi i da sprovodi aktivne mere politike zapošljavanja.
To je taj problem u ovom zakonu. S jedne strane, uzimamo pare našim građanima, a sa druge strane, te pare usmeravamo u poslove koji u isto vreme i jedan i drugi državni organ mora da obavlja. Dakle, apsolutno nepotrebno! Neka sve ove poslove obavi Nacionalna služba za zapošljavanje, plaćena je, ima podršku Ministarstva, sad je deo Ministarstva, neka odgovara za ove poslove za koje je plaćena, a ne da se daje prostor drugim licima da uzimaju pare.
Pa će sutra reći ministar koji postavlja agenciju, koji postavlja upravni odbor, direktora, kontroliše i nadzire njegov rad, daje poslove agenciji – ja nisam odgovoran što nema pomaka u zapošljavanju, odgovoran je neki direktor Nacionalne službe, neki upravni odbor, pa je odgovorno neko lice koje je osnovalo agenciju, ja s tim nema nikakve veze.
Prema tome, mora se personalizovati odgovornost ako je već tako, ako je takav koncept predviđen u ovom zakonu, koji je loš, da Nacionalna služba za zapošljavanje bude deo Ministarstva, neka onda ona obavlja ove poslove i neka bude odgovorna za te poslove, a ne da prepušta poslove drugima i da opet izdvaja budžetska sredstva da bi bili plaćeni. Hvala.

Upravo sam citirao odredbe Predloga zakona koje ovo potvrđuju. Nisam rekao da ove ostale poslove rade agencije, govorio sam o poslovima zapošljavanja.
– Poslovi zapošljavanja koje obavlja Nacionalna služba jesu: ''1. obaveštavanje o mogućnostima i uslovima za zapošljavanje.''
– Poslovi agencije: ''1. obaveštavanje o mogućnostima i uslovima zapošljavanja.''
– Poslovi zapošljavanja koje obavlja Nacionalna služba jesu: ''3. profesionalna orijentacija i savetovanje o planiranje karijere.''
– Poslovi agencije: ''3. profesionalne orijentacije i savetovanja o planiranju karijere.''
Dakle, potpuno identični poslovi zapošljavanja. Nisam govorio o poslovima o osiguranju u slučaju nezaposlenosti, ostvarivanja prava, to su poslovi koje radi Nacionalna služba, ne rade agencije, ali ove poslove zapošljavanja identično rade i Nacionalna služba i Agencija za zapošljavanje. Hvala.

Poštovana predsednice, uvažena ministarka Kalanović, dame i gospodo narodni poslanici, želim na početku da kažem da upravo tema o kojoj danas raspravljamo, način na koji je predložena Narodnoj skupštini, govori o potpunom odsustvu osećaja za realnost ove vlade.
Naime, mi raspravljamo o zakonima, konkretno govorim o Predlogu zakona o izmenama Zakona o privrednim komorama koji treba da uredi komorski sistem, sa idejom da stupi na snagu 2013. godine. Govorimo o Predlogu o izmenama i dopunama Zakona o fondu za razvoj koji treba u narednom periodu u narednih nekoliko godina da definiše politiku razvoja u Republici Srbiji. U ovom trenutku kada pričamo o tim velikim strateškim stvarima koje navodno trebaju da se rešavaju, mi se suočavamo sa ogromnim i teškim problemima u velikom broju lokalnih samouprava o kojima se danas mnogo govorilo, navodno o mestima gde treba da se realizuju svi ti veliki planovi Fonda za razvoj.
Upravo dok se priča o toj politici razvoja, Vlada Republike Srbije suprotno od svih tih deklarativnih priča smanjuje transferna sredstva lokalnim samoupravama za 15 milijardi, tačnije za 40 %. U isto vreme kada se ovde raspravlja o podsticajnim sredstvima o ulaganju u infrastrukturu, Vlada Republike Srbije lišava lokalne samouprave u kojima je, u velikom broju lokalnih samouprava preko 50% njihovih budžeta učestvuje u transfernim sredstvima.
Šta bi na tu raspravu rekle lokalne samouprave u kojima je teška situacija i gde ta transferna sredstva život znače, poput Tutina, Žabara, Doljevca, Crne trave, Bosilegrada, Žagubice, Dimitrovgrada, Ražnja, Kuršumlije, Majdanpeka?
Sasvim sigurno te ljude koji sada treba da rešavaju konkretne probleme u tim opštinama ne zanima neki zakon koji treba da efekte da 2013. godine, koji je donet bez ikakvih konsultacija sa prirodnim partnerima, tj. sa privrednim komorama.
Želim da kažem da ovaj zakon postaje u nizu stvari već politika Vlade, da se razgrađuju institucija. Ovaj zakon razgrađuje jednu instituciju, Privrednu komoru Srbije i bez obzira na razloge koje smo ovde čuli, prvenstveno od jedne političke stranke i od predstavnika Ministarstva, nikakvog konkretnijeg i ozbiljnijeg argumenta ovde nismo dobili u raspravi.
Umesto da se bavimo demagoškim porukama, umesto da se bavimo zakonima koji nemaju podršku ni Parlamenta, a ne samo javnosti, predlažem Vladi jedan konkretan koraka – neka odustane od smanjenja transfernih sredstava u lokalnim samoupravama. Imaju oni pored ovih mera koje su sada definisali, uštedu u ministarstvima, i te kako još prostora da se stisnu. Neka se stisnu, neka odustanu još od pojedinih putovanja, pojedinih ugovora o delu, specifikacija raznih usluga i neka ta sredstva uštede i odustanu od umanjenja transfernih sredstava lokalnih samouprava, da bi se bavili životom, da bi se bavili konkretnim dnevnim problemima, sadašnjim razvojem i sadašnjim problemima koje imaju lokalne samouprave, umesto nekim zakonima koji ni na koji način ne mogu da reše ove dnevne probleme. Vlada treba da se bavi dnevnim problemima, a ne da obmanjuje ovde Parlament.
Dame i gospodo, mi danas raspravljamo o zakonu koji, bez podrške partnera iz Skupštine, treba da stupi na snagu 2013. godine i da razgradi jednu instituciju. Da li je to interes i vladajuće koalicije? A znam da veliki broj gradonačelnika i predsednika opština iz vladajućih stranaka moli Vladu da povuče ovu odluku o smanjenju transfernih sredstava.
Na kraju želim da kažem da Vlada treba da povuče Predlog zakona o izmeni Zakona o privrednim komorama, da se obavi jedna ozbiljnija javna rasprava, da se ostvari partnerstvo sa privredom, da se vidi gde su problemi, ako postoje problemi u funkcionisanju komorskog sistema i da se nakon toga izađe sa jednom ozbiljnom argumentacijom sa ministrom Dinkićem ovde u raspravu o ovom pitanju, a da se posvetimo realnim problemima, kao što je teška muka koja je snašla naše lokalne samouprave odlukom Vlade Republike Srbije. Hvala. (Aplauz.)

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, nesumnjivo je da Predlog zakona koji je pred nama uređuje jednu važnu oblast, koja sasvim sigurno utiče na ukupan politički, rekao bih i društveni, život.
Dobro je što je ministar Marković danas ovde prisutan i pažljivo sluša diskusije, prvenstveno poslanika opozicionih stranaka. Koristim ovu priliku da uputim jednu kritiku, s obzirom na to da je ministar Marković zadužen za resor lokalne samouprave, zbog toga što pre neki dan nije bio na Odboru za lokalnu samoupravu gde je trebalo da se raspravlja o jednoj i te kako važnoj temi, koja u ovom trenutku tišti sve lokalne samouprave u Srbiji, a to su mere Vlade Republike Srbije, prvenstveno one koje se odnose na smanjenje transfernih sredstava, koje će i te kako da pogode veliki broj lokalnih samouprava i sasvim sigurno onemogućiće ne samo ozbiljne investicije, nego, faktički, i finansiranje osnovnih nadležnosti lokalnih samouprava.
Naravno, ne govorim to slučajno. Činjenica je da su vlasti koje su konstituisane na lokalnim samoupravama faktički izabrane od strane građana, ali po kandidovanju od strane političkih stranaka. Onda imamo jednu vrlo čudnu situaciju da su sve lokalne samouprave u Srbiji osudile ove mere Vlade Republike Srbije, i lokalne samouprave u kojima vrše vlast predstavnici vladajuće većine i one u kojima vrše vlast predstavnici opozicionih stranaka.
Sa druge strane, imamo Vladu Republike Srbije, koju iste te stranke čine, a koje nemaju sluha za probleme lokalnih samouprava. Samim tim, to više zbunjuje građane koji su glasali na lokalnom nivou, a podsećam vas da su bili zajedno lokalni i parlamentarni izbori.
Koristim priliku da ukažem ministru Markoviću da je situacija, kada je u pitanju finansiranje lokalne samouprave, izuzetno teška i dramatična. Apelujem da kao resorni ministar u Vladi Republike Srbije pokrene postupak da se ova mera koja se odnosi na smanjenje transfernih sredstava za 2009. godinu, u iznosu od 15 milijardi, što je kap u moru ukupnog budžetskog deficita koji Vlada pokušava da reši, ukine.
U svakom slučaju, političke stranke, o kojima danas razgovaramo, imaju izuzetno važnu ulogu u društvenom i političkom životu, pogotovo u modernim demokratijama. Nesumnjivo je da je veliki broj teorija i pogleda na ulogu političkih stranaka postojao u prethodnom periodu i manje-više mogu se podeliti na dve grupe, koje potpuno različito vide ulogu političkih stranaka, njihovu funkciju, njihov značaj, njihovu stvarnu suštinu. Rekao bih da se upravo u toj podeli uloge političkih stranaka ogleda i ono što je realan politički život, pa i kod nas u Srbiji.
Jedna grupa teoretičara je govorila da su političke stranke isključivo društva za osvajanje i eksploataciju vlasti. U toj grupi teoretičara bio je i teoretičar Mihels, koji je govorio da su političke stranke organizacije u kojima vlada gvozdeni zakon oligarhije i takav gvozdeni zakon oligarhije prenosi se i na samo funkcionisanje vlasti u kojoj učestvuju te političke stranke.
Želim da ukažem na atmosferu koja je trenutno u Srbiji, bar kada je u pitanju odnos vladajućih stranaka koje vrše vlast prema opoziciji i ulozi opozicionih stranaka u kreiranju kritičnog javnog mišljenja, ulozi političkih stranaka da artikulišu one interese građana koji nisu našli zadovoljenje u politici Vlade kroz različite mere uticaja na javni život, medije, na funkcionisanje institucija, što i te kako ignorišu.
Imam utisak da upravo ta politika i taj pogled na političke stranke preovlađuje unutar vladajuće koalicije, unutar vladajućih stranaka, da su stranke isključivo društva za osvajanje i eksploataciju vlasti.
To nije dobro jer kod građana stvara lošu sliku o političkim strankama, stvara sliku da političke stranke ne mogu da rešavaju nagomilane probleme. U toj situaciji stvara se jedna politička apatija i odlazak građana u apstinenciju od političkog života, u krajnjoj meri i učešća na izborima.
Sasvim sigurno, takva atmosfera, uz odsustvo želje za dijalogom od strane vladajućih stranaka sa opozicijom koja iznosi kritičke stavove (konkretno, u ovom slučaju o merama Vlade koje se odnose na rešavanje ekonomske krize, ali i o državnoj politici Vlade) govori o tome da želja da se vlada, da se eksploatiše vlast, u strahu od konkurencije, jeste nešto što sada dominira.
Što se tiče predloženog zakona, DSS ima nekoliko primedaba, na koje želimo da ukažemo gospodinu ministru Markoviću. Naravno, od razumevanja za te primedbe kroz diskusiju u pojedinostima zavisiće, u krajnjoj liniji, i nekakav zvaničan stav DSS-a o ovom zakonu.
Prva načelna primedba koju su izneli predstavnici DSS u prepodnevnoj raspravi jeste činjenica da ovaj zakon ne obuhvata oblast finansiranja političkih stranaka, što izaziva najviše polemike u javnosti. Sasvim sigurno, kod raznih stručnjaka, eksperata, pa i samih građana, ta vrsta nedefinisane pozicije finansiranja političkih stranaka stvara sliku o strankama kao društvima za osvajanje i eksploataciju vlasti, društvima koja su koruptivna, koja su podložna korupciji. Sasvim sigurno, ne stvara dobru sliku.
Ključne primedbe kada je u pitanju ovaj zakon odnose se na preširoka ovlašćenja Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu, kada je u pitanju ova oblast. Pomenuću član 17. koji se odnosi na organizacione jedinice po teritorijalnom principu i koji to pitanje reguliše. Zaista je potpuno nejasno zašto je potrebno da ministarstvo nadležno za državnu upravu i lokalnu samoupravu ima evidenciju o promenama unutar teritorijalne organizacije lokalnih samouprava. Mislim da su izmene statuta, koje stranka može da učini u smislu drugačije pozicije svog teritorijalnog organizovanja, koje bi se dostavile u nadležno ministarstvo tj. registar, sasvim dovoljne, bez opterećivanja političkih stranaka. Potpuno je nejasno iz kojih razloga, šta taj podatak znači Ministarstvu. Kada je u pitanju eventualna promena u teritorijalnoj organizaciji, u nekom opštinskom odboru, u gradskom odboru, od toga nikakvu korist, niti ikakav praktičan značaj samo ministarstvo i sam registar ne mogu da imaju. Smatram da ovaj deo treba rešiti tako što će se prihvatiti amandman poslaničke grupe DSS.
Uvek smo govorili da političku scenu treba uozbiljiti, upravo iz ovih razloga o kojima sam govorio u uvodu, kako građani percipiraju političke stranke kao ozbiljne političke subjekte koji artikulišu interese, koji stvaraju kritičku javnost, koji usmeravaju politički život. Uozbiljiće se tako što će se samo osnivanje i registracija političkih stranaka definisati podrškom većeg broja građana. Mi smo u tom smislu uložili amandman da je za osnivanje i registraciju političkih stranaka potrebno 10.000 overenih potpisa građana.
Naravno, smatramo, o tome je diskutovano u prepodnevnoj raspravi, da nije dobro da se javno na taj način na koji je Ministarstvo... Pokušavamo da shvatimo, kada je u pitanju teritorijalna organizacija i kada je u pitanju objavljivanje na sajtu osnivača stranke, šta je racio, šta je motiv Ministarstva da ima te podatke, osim ako ne želi da se bavi podacima ljudi koji su osnivači pojedinih opozicionih stranaka i aktivno učestvuju na nekom nivou političkog života, od lokalne samouprave, mesnih odbora, i da se eventualno vrše pritisci na te ljude. Ja drugačije ne mogu da razumem ovaj motiv.
Pitanje koje je takođe interesantno jeste – zašto je Ministarstvo uzelo na sebe ovoliko veliku nadležnost kada je u pitanju nadzor? Smatram da ova vrsta nadzora podseća na neka ranija vremena u kojima se gušila sloboda političkog organizovanja i mislim da taj deo nije potreban u članu 40.
U svakom slučaju, DSS smatra da je potrebno donošenje ovog zakona, ali ćemo konačan sud doneti kada se bude odvijala rasprava o pojedinostima. Hvala.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se po ovom amandmanu obzirom da je u stavu 1. člana 3. rečeno da svako ima pravo da ga nadležni sudovi i drugi organi javne vlasti Republike Srbije efikasno štite od svih oblika diskriminacije.
Obzirom da je ovde u stavu 1. ukazano na to da se očekuje da nadležni sudovi u Republici Srbiji efikasno štite prava zajemčena Ustavom i ovim zakonom, postavlja se pitanje na koji način Vlada Republike Srbije, u svetlu ovih događaja koji se odnose na nalog Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja, vidi pravosuđe u Srbiji, kako uopšte vidi situaciju da nadležni sudovi postupaju u slučaju kršenja ljudskih prava?
Imamo neverovatnu stvar da jedno ministarstvo Vlade nalaže sudovima da ne postupaju, nalaže sudovima da građani nemaju mogućnost u izvršnom postupku da ostvare svoja prava koja su dobili u redovnom sudskom postupku.
Postavlja se pitanje da li su zaposleni koji su tužili i dobili na sudu u ovom slučaju diskriminisani i kakve su to kontradiktornosti, kakve su to, da ne kažem, hipokrizije u kojima se ova vlada nalazi? Očekuje se da sudovi efikasno rade i štite ljudska prava, a s druge strane se sudovima nalaže da ne rade ništa.
Podsećam vas, ovde smo slušali predstavnike Vlade koji su pompezno najavili reformu pravosuđa, napominjući jedan jedini veliki razlog da su sudovi neefikasni i sada ćemo tumbe-naglavce da okrenemo čitav pravosudni sistem u Srbiji zato što sudovi ne rade efikasno, a onda imamo Vladu koja nalaže sudovima da ne rade efikasno.
To je jedna kontradikcija s kojom se suočavamo i zaista je teško objasniti ikome u Srbiji, pogotovo hiljadama zaposlenih koji su tužili i dobili presude, da se sada suočavaju s činjenicom da Vlada nalaže da im se ta prava i ta sredstva koja su dobili pred sudovima ne realizuju.
Ova vlada je vlada naopakih prioriteta, o čemu smo govorili na početku, kada je predsednik izložio svoj ekspoze.
I umesto danas, kada ulazimo u sve dublju recesiju, kada ulazimo u sve dublju ekonomsku krizu, kada su građani u strahu da li će moći da otplaćuju svoje kredite, kada smo u situaciji da mnogi preduzetnici i fizička lica zatvaraju svoje preduzetničke radnje, mi raspravljamo o jednom zakonu koji ima samo jedan cilj, da na sve moguće načine omogući promociju homoseksualizma, primera radi, u obdaništima, vrtićima ili u osnovnim školama.
Pitanje je da li je Vlada dobro promislila posledice ovakvog jednog zakona i kakve su posledice u situaciji da se to upravo događa u takvim ustanovama kao što su obdaništa, vrtići i osnovne škole?
Želim ovde da kažem još jednu stvar koja upravo ukazuje da raspravljamo o nečemu što u ovom trenutku nikako ne može biti prioritet. Pa, zar nije sramota srpsku Skupštinu da Ruska duma raspravlja i donosi deklaraciju povodom 10 godina bombardovanja Srbije, da srpski parlament o tome ćuti i da naše kolege i braća u Ruskoj dumi zauzimaju stavove povodom tog zločina nad Srbijom, a mi raspravljamo o ovoj temi koja, verujte, u Srbiji nikoga ne zanima.
Pritisnuta Srbija ekonomskom krizom, pritisnuta neizvesnostima, sećanjima na stradanja, raspravljamo o zakonu koji ima samo jedan cilj, da omogući nekome i da taj sutra promoviše nešto što nije u duhu morala i tradicije srpskog naroda već jedan milenijum.
Podsećam još jednom, pravosuđe u Srbiji posle ovakvog čina Vlade sigurno ne može biti garant sigurnosti građana, pogotovo ne može biti jemac realizacije i zaštite ovakvih prava. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, zaista je neophodno diskutovati o ovom amandmanu koji pokazuje na koji način Vlada Republike Srbije s jedne strane širi broj korisnika eksproprijacije, a sa druge strane na najširi mogući način tumači javni interes, a naravno pod deklaratornim zalaganjem za razvoj lokalnih samouprava. Mi sad dolazimo u situaciju da zbog industrijskih parkova koji su potrebni svakoj lokalnoj samoupravi kršimo osnovno sveto pravo svojine.
Ekspropriše se, oduzima se nepokretnost da bi se na jednom prostoru u lokalnoj samoupravi formirao industrijski park i time omogućilo privatnim subjektima formiranje svojih kompanija. Naravno, kao što sam rekao, sve pod idejom razvoja lokalnih samouprava. Zaboravlja se jedna prethodna obaveza Vlade Republike Srbije, koja bi to i te kako omogućila, koja je sasvim dovoljna lokalnim samoupravama da uđu u razvoj.
Juče sam to pitao gospođu Dragutinović, šta je sa zakonima koji definišu javnu svojinu, svojinu opština, svojinu gradova, svojinu pokrajine?
To su zakoni koji će omogućiti lokalnim samoupravama kada bude definisana njihova svojina da upravo uđu u ovaj proces formiranja industrijskih parkova i na taj način prave ozbiljne strategije svoje ekonomskog razvoja.
Znači, prethodno pitanje je da se ispuni ustavna obaveza Vlade Republike Srbije, da se donesu zakoni, da se opštinama prenese svojina, a onda će one moći da to urade, a ne da se sada otima privatno vlasništvo i da se, pazite, industrijski parkovi, pored ozbiljnih javnih interesa kao što je izgradnja puteva, izgradnja bolnica, izgradnja škola, sada kao javni interes proglašava želja nekog privatnog subjekta, nekog preduzetnika da na jednom prostoru napravi svoju privatnu kompaniju.
To je ozbiljan problem. Mi sad na najširi, najdublji mogući način zadiremo u pravo svojine. Ovo je opasna namera Vlade Republike Srbije. Pored proširenja prava mnogih korisnika eksproprijacije da učestvuju u eksproprijaciji, sada na najširi mogući način širimo pojam javnog interesa.
Predlažem da Vlada nikako ne prihvati ovaj amandman, nego da donese zakone i da kaže šta je opštinska imovina. Hvala.

Hvala, poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, uvažena ministarko Dragutinović, ovo je suština donošenja ovog zakona, upravo član 14. koji treba, da sve ono što je loše definisano u prethodnim odredbama zakona, faktički ovde bude kao kruna zaštite onih zbog kojih se ovaj predlog o izmenama i dopunama Zakona o eksproprijaciji u stvari i piše.
U ovom članu 14. se najdirektnije krši zajemčeno pravo svojine, pravo svojine za koje su se svi oni koji su se vekovima borili – da svaki pojedinac ima pravo svojine, da mu bude zajemčeno i zaštićeno svim najvišim pravnim aktima u jednoj državi, pa čak i u slučaju kada su ta prava ograničena, kao što je slučaj eksproprijacije, sada u odredbi člana 14. mi to vidimo.
Upravo suština odredaba u članu 3, o kojem smo juče govorili nešto više, gde se širi broj korisnika eksproprijacije, gde se polako uvodi onaj broj korisnika eksproprijacije koji su u stvari privatna lica, sa željom da se njihov privatni interes proglasi kao javni interes, je upravo sada u članu 14, gde se ograničava pravo prethodnih vlasnika eksproprisane nepokretnosti da u slučaju ne privođenja nameni, po osnovu koje je izvršena eksproprijacija, imaju pravo da traže deeksproprijaciju u neograničenom roku – to se pravo sada u potpunosti sužava.
Onda imate dokaz, da je ovo upravo obrazloženje Vlade – zašto odbija ovaj amandman. Znači to obrazloženje je toliko uopšteno, toliko neprecizno, toliko nelogično da zaista ostavlja najširu moguću sumnju – zašto je ustvari ovaj član ovde definisan. Pazite, u obrazloženju se kaže:“Amandman ne može da se prihvati iz razloga što se odredbom člana 14. Predloga zakona obezbeđuje zaštita prava i pravnih interesa samih sopstvenika“. To nije, ni na koji način, jer se ovo pravo ograničava. Onda se kaže “kao i potencijalnih investitora i obezbeđuje se efikasnost u privođenju nameni“.
Upravo je suprotno. Upravo se ne obezbeđuje efikasnost u privođenju nameni, jer on sada, razmišljajući da se pravo ranijih sopstvenika ograničava na pet godina da traži deeksproprijaciju, neopterećen može čitav ovaj posao da uradi ili da ga nikad ne uradi.
Znači, kontradiktornost i protivrečnost u ovoj odredbi Zakona najbolje se vidi i u članu 36. osnovnog teksta Zakona, gde se čak kaže:“Da se pravo na deeksproprijaciju može tražiti, ako se u roku od šest godina od pravosnažnosti odluke o naknadi ne izvrši deeksproprijacija“. Znači, on ima rok od šest godina, a ovde mu se pravo ograničava na pet godina.
Znači, on nije ni stigao da završi taj posao privođenja nameni u roku od šest godina. To je odredba, znači, koja je potpuno nejasna, koja je protivrečna, koja najdublje zadire u pravo svojine naših građana, štiti polako interese onih zbog kojih se ovaj zakon pravi, a ja hoću da kažem – da je ovo zakon kojim se štite privatni interesi, sa željom da se proglase kao javni interesi.
U tom smislu, ovaj amandman, a verujem da će dobiti najširu podršku, jer ove velike probleme i velike zloupotrebe otklanja.
pozivam ministarku Dragutinović da u ime Vlade prihvati ovaj amandman. Pozivam predstavnike i vladajuće koalicije i opozicije da u danu za glasanje podrže ovaj amandman, kako bismo otklonili potencijalne i moguće zloupotrebe. Najbolje je, kao što je to ovde već jednom rečeno – da se ovaj zakon, kao štetan zakon, koji zadire najdublje u pravo svojine povuče iz skupštinske procedure. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovana gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, ovo je vrlo značajan deo zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma, o čemu smo mnogo više govorili u načelnoj raspravi. Želim da iskoristim ovu priliku da ukažem na vrlo loše posledice koje primena ovakvih rešenja u ovom zakonu može izazvati, ne samo kada je u pitanju ugled i dostojanstvo advokatske profesije, nego, uopšte, pravosudni sistem u Srbiji.
Kada se pogledaju efekti primene zakona koji se odnose na radnje i postupke koje treba da čine advokati, u vezi s čitavim sistemom promena u pravosuđu, koje su definisane na osnovu zakona koje smo usvajali tokom jeseni, onda je vrlo jasno da ulazimo u ozbiljnu i problematičnu situaciju, koja se odnosi na stabilnost pravosudnog sistema.
S jedne strane ćete imati situaciju da se ukidaju sudovi u preko 100 opština, a primena ovog zakona izazvaće u velikom broju malih opština zatvaranje advokatskih kancelarija, čime će i dostupnost pravde velikom broju građana biti otežana i, sasvim sigurno, s obzirom na to da je advokatska profesija samostalna delatnost, ugrožavanje egzistencije velikog broja građana.
S druge strane, kao što smo rekli i u načelnoj raspravi, odredbe ovog zakona, pogotovo odredbe koje se odnose na evidencije definisane u članu 81, faktički, od advokata prave sistemske doušnike, ljude koji treba da svoje klijente proveravaju, da utvrđuju poreklo imovine, da to prijavljuju Upravi za sprečavanje pranja novca i finansiranje terorizma, da ti podaci budu tajni, da sve ono što treba da predstavlja poverenje između advokata i klijenta koji dođe da zaključi npr. jedan kupoprodajni ugovor, bude ovde narušeno.
Postavlja se suprotno pitanje, a šta radi poreska uprava, koja bi trebalo da bude nadležna da se ovim poslom bavi?
Svako ko je advokat, a ovde ima advokata i iz vladajuće koalicije, i iz opozicionih stranaka, znaju da se, nakon zaključenja kupoprodajnih ugovora u sudu i overe tih ugovora, iz suda ide u poresku upravu i poreska uprava nema nikakvu obavezu u smislu provere porekla imovine koja je definisana ovim zakonom; taj posao se stavlja na teret advokata.
Postavlja se pitanje, zašto je advokat taj koji to treba da radi i kojim metodama da utvrđuje? Da li će ikada moći da utvrdi podatke o tome odakle određena količina novca stranci koja želi da kupi stan ili stranci koja ga prodaje, dakle, na koji način je došao u posed tog stana?
Bojim se da će se sve te stranke, kada saznaju da to advokati rade, razbežati od svih advokatskih kancelarija, pa ćemo podsticati nešto protiv čega smo se deklarativno ovde borili, jednu vrstu promocije nadripisarstva onih ljudi koji po kućama, po stanovima, negde po pisarnicama sudova, prave kupoprodajne ugovore, uzimaju novac. Time se još više podstiče mito i jedan ozbiljan i odgovoran posao kao što je zaključenje kupoprodajnog ugovora izmešta iz advokatskih kancelarija.
Znači, primena ovih odredaba može da ima ozbiljne posledice na ugled advokatske profesije, pogotovo kada se zna da su zaprećene prekršajne kazne do 500 hiljada dinara za nedostavljanje tih podataka ako postoji osnovna sumnja. Advokati će, u strahu, da dostavljaju sve podatke Upravi za sprečavanje pranja novca, jer će se bojati da, eventualno, Uprava ne nađe mogućnost ili osnovnu sumnju da je stranka koja je zaključila ugovor, možda, prala novac preko njegove kancelarije. Onda ćete imati jednu opštu histeriju prijavljivanja svih klijenata koji uđu u advokatsku kancelariju.
Ne želim da govorim o tome da nijedna stranka neće da kaže advokatu podatke koji su definisani članom 81. Dodatno opterećenje za male advokatske kancelarije, u malim mestima, jeste član 77, kojim se advokatu nameće obaveza da ima ovlašćeno lice, da ga zaposli, da mu plaća edukaciju, da mu obezbedi sve tehničke uslove. Pitanje je, koja advokatska kancelarija u ovom trenutku, a govorimo o manjim mestima, to može da izdrži?
S jedne strane, imate ukidanje sudova, a, s druge strane, imaćete zatvaranje advokatskih kancelarija u velikom broju mesta i promociju nadripisarstva, jer će stranke zaključivati ugovore na drugim mestima, a ne u advokatskim kancelarijama i s advokatskim pečatom.
Znači, molim vas da tražite mišljenje o ovome, jer je vrlo relevantno da čujete mišljenje advokata, advokatskih komora, da li advokatske kancelarije ovaj posao mogu da sprovedu i da li je to u interesu jedne ozbiljne i ugledne profesije u Srbiji.
U tom smislu, pozivam sve advokate iz vladajuće koalicije, naravno, i iz opozicionih stranaka, da podrže ovaj amandman i da se ova obaveza ne stavlja na teret advokatima. Ima poreska uprava dosta mogućnosti da, preko svojih kapaciteta, utvrdi poreklo imovine, utvrdi podatke i takvim merama spreči pranje novca i finansiranje terorizma i da otkrije one koji to žele da čine. Ne mislimo da oni koji treba da budu ljudi od najvećeg poverenja za građane, kada stupe u poseban odnos s njima, advokati to treba da rade. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovana gospođo ministar, dame i gospodo narodni poslanici, ovo je, isto, jedna od neverovatnih odredaba u ovom zakonu, koja se odnosi na obavezu advokata da utvrđuje indikatore osnova sumnje da je neko prao novac i finansirao terorizam. Znači, stavlja se u obavezu advokatima da utvrde nekakvu listu indikatora na osnovu kojih će, kada mu stranka uđe u kancelariju, proceniti da je on osoba koja pere novac preko njegove kancelarije ili finansira terorizam.
Zaista, veliko je pitanje, bez ikakvih daljih preciznih odredaba, kakvi su to indikatori i da li je iko u mogućnosti da tako nešto sačini. U načelnoj diskusiji sam rekao da treba da se pozovemo, između ostalog, i na teorije uglednog italijanskog teoretičara Čezara Lombroza, gde je on na osnovu fizionomije utvrđivao da li je neko kriminalac ili nije. Jednostavno, sve advokatske kancelarije treba da dobiju da ponovo prouče Čezara Lombroza i da utvrde kakve su to fizionomije koje kriminalci imaju i na osnovu toga da pristupe proceni onih koji ulaze u kancelariju, da li finansiraju terorizam.
Vrlo neozbiljno, s obzirom na to da se daju velike nadležnosti Upravi za sprečavanje pranja novca, koja ima, a mi smo to u jednom amandmanu definisali, mnogo nadležnosti, mnogo velikih administrativnih kapaciteta i mnogo sredstava. Neka Uprava definiše koji su to indikatori, a ne da se ostavlja raznim advokatskim kancelarijama po Srbiji da one to procenjuju, pa da ih onda neko, na osnovu nadzora, opominje, kritikuje. Ili, ne daj Bože da propuste da utvrde neki indikator, pa se stranka pojavi, pa tog indikatora nema, pa pošto nema indikatora, ona nije sumnjiva, a taj građanin je, u stvari, prao novac, pa to utvrdi Uprava za sprečavanje pranja novca i kazne advokata s 500 hiljada dinara! Ovaj posao treba da radi Uprava za sprečavanje pranja novca, a ne da se još jedan teret stavlja na leđa advokatskoj kancelariji. Hvala.

Predsedavajući, uvažena gospođo ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, ovo je taj član koji definiše evidencije koje treba da vode advokati.
Zarad javnosti ću da pročitam, između ostalog, koje evidencije treba advokati da vode i da prijave Upravi. Kaže se ovako: "Podatke i informacije o poreklu imovine koja je predmet ili koja će biti predmet poslovnog odnosa ili transakcije".
Pitam ovde, verujem da veliki broj advokata gleda ovaj prenos – kako će oni da utvrde poreklo imovine i na koji način, ukoliko nijedna stranka koja je došla u advokatsku kancelariju da uspostavi poslovni odnos ili transakciju to ne želi da uradi? Šta će advokati onda da rade? Pogotovo ova evidencija – razlog je za sumnju da se radi o pranju novca ili finansiranju terorizma.
Za ove obaveze koje su nametnute članom 81. advokatima, pored niza drugih, ima tačno 13 evidencija koje treba da vode, ne bih ih ovom prilikom čitao, čitam ove koji su najproblematičnije, pogotovo utvrđivanje porekla imovine, advokatske kancelarije treba da imaju čitavu špijunsku mrežu doušnika, prijatelja, razna lica koja treba da jure tu ličnost, da utvrđuju odakle mu novac da kupi stan, nekom građaninu Srbije, da bi ga mogli prijaviti, da bi on na osnovu toga izvestio Upravu za sprečavanje pranja novca. Naravno, ta informacije ne sme nipošto biti saznata od strane klijenta koji dolazi u advokatsku kancelariju, to treba da bude tajna, a advokat će vrteti telefonom i prijavljivati svakog ko mu padne na pamet.
Želim da vidim koji su to metodi, načini da se utvrdi poreklo imovine stranke koja dođe u advokatsku kancelariju. Hvala.

Poštovana predsednice, poštovana ministarko Dragutinović, dame i gospodo narodni poslanici, ovo je jedan od zakona koji proširuje opšte razloge koje nam je ova vlada predočila prilikom predlaganja niza propisa, koji su loši po posledicama koje će uslediti nakon njihove primene.
S jedne strane, imali ste niz propisa gde se kaže – oni se predlažu zbog evropskih integracija. Ova sednica je bila u duhu propisa zbog bele šengen liste, a sada imate jedan novi opšti razlog, a to je zbog privlačenja stranih investicija.
Ovaj zakon se predlaže zbog privlačenja stranih investicija, ali Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o eksproprijaciji koji je na dnevnom redu ne daje odgovore, niti osnov za ozbiljniji pristup privlačenju stranih investicija.
Ovaj zakon dolazi iz Ministarstva finansija, ali ima jedno prethodno pitanje, koje može i te kako da se tiče privlačenja stranih investicija na nivou lokalne samouprave. Zato, ovom prilikom želim da postavim pitanje uvaženoj ministarki Dragutinović – šta je s propisima koji definišu pojam javne svojine, što je ustavna kategorija, svojine opština, gradova, pokrajine i Republike? To su propisi koje čekaju naše lokalne samouprave, kako bi se na osnovu tih propisa, na osnovu finansijskih kapaciteta koje bi dobile lokalne samouprave, ozbiljnije pristupilo stranim investicijama.
Nemamo odgovor na te zakone, a obaveza je, po Ustavu, da ti zakoni ovde dođu i da se javna svojina konačno definiše. Sasvim sigurno, donošenjem tih zakona, lokalne samouprave moći će da ozbiljnije planiraju i definišu svoje strategije razvoja i da ozbiljnije privlače strane investicije.
Ovaj zakon, sasvim sigurno, nije u interesu, niti može dati odgovor na pitanje investicija na nivou lokalnih samouprava, pogotovo što ovaj član, o čemu je govorio predsednik naše poslaničke grupe, ima niz nepreciznosti koje mogu u primeni da dovedu, upravo, do ove suštinske stvari, da se ovaj zakon iskoristi da se jedno privatno preduzeće proglasi za javni interes i uđe u nešto što se zove eksproprijacija, zadiranje prava svojine.
U obrazloženju kojim se odbija naš amandman dobijamo odgovor da uopšte nije potrebno, kada su u pitanju privredna društva s većinskim državnim kapitalom, to znači da u tim preduzećima postoji privatni kapital, da se definiše da je njihova delatnost od javnog interesa, jer je to, navodno, definisano u članu 7.
Postavljam pitanje – zašto se izbegava da se ova norma precizira? Da ne bismo posle, u primeni, došli u situaciju da privatni interes postane javni interes, da privatna privredna društva, privatna lica koja imaju određeni udeo u određenim mešovitim preduzećima sa državnim i privatnim interesom, u stvari, guraju svoje interese i zadiru u prava svojine građana.
Podsećam, eksproprijacija je ograničenje privatne svojine, koja je svetinja po svim ustavima i koja je svetinja po našem ustavu. Zato predlažem da ovaj amandman prihvatite i podsećam ministarku Dragutinović – što pre sa zakonima koji definišu javnu svojinu, da time omogućimo lokalnim samoupravama da se ozbiljno razvijaju i da iskoriste finansijske kapacitete. Hvala.