Za Zakon o autorskim i srodnim pravima, usvojen u decembru 2009. godine, govorilo se da donosi rešenja preuzeta iz najbolje evropske prakse i uporednog evropskog zakonodavstva. Godinu i osam meseci kasnije pred poslanike stiže Predlog zakona o izmenama i dopunama ovog zakona. Ne zato što se ovaj prvi zakon pokazao neprimenljivim, a jeste ostao neprimenjen, nego zato što nam je iz Brisela poručeno da naš zakon ne zadovoljava nivo zaštite autorskih prava u EU. Izmene zakona ne predlažu se zato što je  položaj autora u Srbiji katastrofalan, a jeste katastrofalan, nego zato što na upitnik EU nismo dali tačne odgovore.
Ovaj naizgled težak posao, da se jedan već sasvim evropski zakon učini još evropskijim, zapravo i nije bio tako težak. U važeći zakon bilo je potrebno uneti u našem zakonu nepostojeće odredbe iz taksativno navedenih direktiva. I najnepokolebljiviji evropejci, oni za koje donedavno EU nije imala alternativu, sada nagoveštavaju da nam ni kandidatura, ne samo da daleka perspektiva članstva, više nije sasvim izvesna. Međutim, mi svejedno donosimo zakone koji se u dlaku poklapaju sa onim što Brisel traži, a što sa stvarnošću u Srbiji, sa uslovima u kojima svakodnevno živimo nema gotovo nikakvih dodirnih tačaka.
Da bismo zadovoljili odeljak sedam Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, koji se odnosi na intelektualnu svojinu, u tek usvojeni i još neprimenjeni Zakon o autorskim pravima moramo, sviđalo se to nama ili ne, uneti odredbe iz direktiva taksativno navedenih u obrazloženju, koje je Vlada dala uz predlog izmena i dopuna. Direktivu o pravu preprodaju u korist autora originala umetničkog dela, direktivu o zaštiti baza podataka, direktivu o pravu zakupa i pravu posluge, direktivu o roku trajanja zaštite autorskih i srodnih prava, direktivu o pravnoj zaštiti računarskih programa, direktivu o satelitskom emitovanju i kablovskom remitovanju i direktivu o harmonizaciji određenih aspekata autorskog prava i srodnih prava u informatičkom društvu.
Kad već imamo ovolike direktive, pitamo se zašto uopšte satima raspravljamo i trošimo novac osiromašenih poreskih obveznika? Što se mora, mora se, mogli smo da se okupimo na 15 minuta i pritisnemo dugme, ako stvarno želimo da već 2019. godine postanemo član EU. Postoji još jedan jak razlog da usvojimo predložene izmene i dopune. Zakon o autorskim pravima i srodnim pravima moramo uskladiti i sa aktom Svetske trgovinske organizacije, sa Sporazumom o trgovinskim aspektima prava intelektualne svojine.
Važeći Zakon o autorskim i srodnim pravima, koji sada popravljamo, nije samo nedovoljno evropski, nego ni posle godinu i osam meseci nakon usvajanja nije sproveden u delo, što nije ni malo neobično. Naprotiv, to je slučaj sa većinom zakona koje donosimo na brzinu, na stotine, da bismo zadovoljili evropske standarde, nas radi, naše sreće radi, naravno, a ne zbog EU, u koju ćemo veoma teško ući, i to ne zato što mi to ne želimo.
Zakon iz 2009. godine propisao je način na koji se ostvaruju autorska prava. Isključivo kolektivno, po jedinstvenoj tarifi za sva autorska dela. Ta tarifa će se utvrditi međusobnim dogovorom između organizacija za kolektivna ostvarenja autorskih i srodnih prava, sa jedne strane, i korisnika autorskih dela, sa druge strane. Ako se dogovor ne postigne, u pomoć će priteći Komisija za autorska i srodna prava, koju imenuje Vlada, a deluje pod okriljem Zavoda za intelektualnu svojinu. Ništa od ovoga u praksi nije moglo da se primeni.
Prvo, u zemlji Srbiji, nažalost, organizacije za kolektivna ostvarenja autorskih i srodnih prava imaju samo kompozitori, interpretatori, glumci i proizvođači fonograma. Svi drugi autori, pisci, prevodioci, slikari, vajari, arhitekti, dizajneri i ostali nemaju organizacije preko kojih bi mogli ugovoriti naknade za korišćenje svojih autorskih dela. Drugo, Komisiju za autorska i srodna prava, koja je trebala da pomogne prilikom utvrđivanja jedinstvene tarife, Vlada je imenovala tek u decembru 2010. godine, odnosno godinu dana nakon usvajanja zakona. Tako da iz opravdanih razloga nije ni mogla učestvovati u postizanju dogovora oko jedinstvene tarife.
Ovo je samo dokaz više da je bilo važno jedino usvojiti zakon, a kako će se i da li će se uopšte moći da se primenjuje, to predlagača zakona, Vladu ne zanima. Umesto dogovorno utvrđene jedinstvene tarife za korišćenje intelektualne svojine dobili smo tarifu koju su odredili sami autori, bojkot i nezadovoljstvo korisnika autorskih dela, na desetine sudskih sporova zbog neplaćanja autorskih prava i divnim čudom, uprkos zastrašujućem stanju u našem razorenom sudstvu, čak i jednu presudu u korist oštećenih autora.
Ovaj dokaz neprimenjivosti zakona iz 2009. godine izveli smo, između ostalog, na osnovu neuspelog pokušaja da se u skladu sa slovom novog zakona reši dugogodišnji spor između kompozitora masovno slušane muzike, koji svoju organizaciju za zaštitu autorskih prava imaju, i korisnika ove muzike, televizijskih stanica, hotela, kafića, frizerskih salona, benzinskih pumpi i drugih koji uvećavaju profite na osnovu toga što puštaju takvu muziku. Televizija se u ovom sporu branila sama, a i ostale korisnike masovno slušane muzike imao je ko da zastupa, Unija poslodavaca Srbije.
Da se razumemo, autorska prava se moraju plaćati, bez dileme i bez odlaganja, ali autorska prava svih autora, a ne samo odabranih. Pisci, prevodioci, slikari, vajari i drugi autori, pošto nemaju organizacije koje će kolektivno utvrđivati naknadu za korišćenje njihovih autorskih dela, posle usvajanja Zakon o autorskim i srodnim pravima iz 2009. godine, kao i nakon usvajanja krovnog, a praznog i uopštenog Zakona o kulturi, mogli su jedino da pišu tekstove o tome kako Srbija nema kulturnu politiku i da se vajkaju oko toga zašto je nema.
I pored novih zakona o kulturi, autori svih vrsta govore o tome kako im je gola egzistencija ugrožena, a uslovi za stvaranje gotovo nemogući. Ističu da je, ne samo njihov lični, nego i položaj celokupne kulture u Srbiji izuzetno težak. U svojim obraćanjima javnosti izražavaju svoja strahovanja da srpskoj kulturi preti opasnost da bude potpuno zatrta. Ovu retko čujnu tzv. tihu većinu stvaralaca podržavamo u svakom pogledu.
Među izmenama i dopunama Zakon o autorskim i srodnim pravima ima odredbi za svaku pohvalu. Odlično je što se shodno odgovarajućoj direktivi u zakon uvodi obaveza da slikar dobije određeni procenat od postignute cene kada se njegova slika po drugi put proda. Taj procenat solidarno u roku od 30 dana slikaru isplaćuju kupac, prodavac i posrednik.
Ko će u zemlji Srbiji znati kada je i kome je neka slika prodata? Niko. Koga to uopšte zanima? Nikoga. Kako će slikar doći do tog novca? Nikako.
Odlično je što u izmenama Zakona o autorskim i srodnim pravima, shodno odgovarajućoj direktivi, što se propisuje da pisci i izdavači dobiju izvesnu naknadu kada se njihova dela koriste u nastavi ili naučnim istraživanjima. Ko će beležiti koja se dela koriste u nastavi ili naučnim istraživanjima? Niko. Ko će piscima i izdavačima isplaćivati tu naknadu? Niko.
Lepo je i to što zakon, shodno odgovarajućoj direktivi, obavezuje da proizvođači ili uvoznici aparata za fotokopiranje unapred isplaćuju autorima štampanih dela određeno obeštećenje, samo zato što se na tim aparatima mogu, čak i kada se to ne čini, njihova dela neovlešćeno kopirati. Možda će ovaj namet država i naplatiti, ali da će taj novac zaista stići do autora štampanih dela, u to nam je teško da poverujemo.
Izmene i dopune Zakona o autorskim pravima, umesto jedne tarife, uvode više tarifa, ali svi problemi vezani za zaštitu autorskih prava ostaju isti, jer Zakon o autorskim i srodnim pravima nije pisan da zaštiti domaće autore i reši njihove probleme, nego da zadovolji nivo zaštite u EU i zaštiti strane autore čija se dela koriste u Srbiji.
Unutrašnja nekoherentnost zakona koje usvajamo, njihova međusobna neusaglašenost u okviru našeg pravnog sistema, potpuno razorene institucije države, bezvoljnost građana, uključujući i autore, ravnodušnost predlagača zakona prema njihovoj primeni u praksi, udruženo doprinose da usvojeni zakoni ostaju mrtvo slovo na papiru.
Narodna skupština će, uprkos svemu, nastaviti da usvaja zakone ubrzano, u objedinjenim raspravama, u paketima, danju i noću, subotom i nedeljom ako zatreba, jer to nam je posao. Kada prihvatimo državne garancije i posed vlastite teritorije i kada svoje sunarodnike na KiM ostavimo da žive u nečovečnim uslovima, možda ćemo, uz malo sreće, zaista 2019. ili 2029. godine postati članica EU, tako da ima smisla donositi sve evropske zakone.
Poštovani narodni poslanici, gospodine ministre, država koja donosi zakone po tuđim direktivama, a ne po vlastitoj pameti, teško se može nazvati suverenom državom. Hvala.

Hvala. Pre mesec dana na sajtu Ministarstva kulture objavljeni su rezultati konkursa finansiranja i sufinansiranja projekata za tekuću godinu. Programi i projekti se finansiraju iz budžetske aproprijacije specijalizovane usluge. Ova budžetska stavka svake godine izaziva veliku pažnju poslanika, jer malo ko zna šta to znači specijalizovane usluge.U svakom slučaju, za Ministarstvo kulture specijalizovane usluge su upravo programi i projekti.
U budžetu Ministarstva kulture, specijalizovane usluge su najveća stavka, ne računajući plate zaposlenih. Za 2011. godinu ova aproprijacija iznosi 1,2 milijarde, a za plate zaposlenih izdvojeno je 1,6 milijardi. Osim plata zaposlenih i programa i projekata, iz budžeta za kulturu ništa drugo se ne može pročitati, što bi nam ukazalo na to koju kulturnu politiku vodi ova vlada.
Moje prvo pitanje ministru kulture, gospodinu Predragu Markoviću, glasi - da li je svako finansiranje kulture u prvoj polovini ove godine, dok komisije nisu završile svoj rad, prestalo? Iz čega su se programi finansirali? Pre deset dana, sa zakašnjenjem od godinu dana, konstituisan je Nacionalni savet za kulturu. Jedan od zadataka Nacionalnog saveta je da ministru predloži elemente kulturne politike. Ministar, doduše, po slovu Zakona o kulturi, nema nikakvu obavezu da uvaži ono što mu Savet savetuje, ali ostaje nam nada da će uvažiti. Budući da je Savet tek konstituisan, izvesno je da neće moći u dogledno vreme ispuniti ovaj zadatak i predložiti neki od više mogućih modela kulturne politike. Srpska politika će znači, srpska kultura će znači, još dugo plutati na nepredvidivim programima i projektima. Ko unapred može znati kakvi programi i projekti će biti predloženi? Sasvim je moguće da ustanove kulture i naučni timovi, s obzirom da ne postoji jedinstveni okvir zvani kulturna politika, ne predlože projekte za određene sektore. Sektori će u tom slučaju ostati nepokriveni. Javni interes u kulturi neće biti zaštićen.
Zato moje drugo pitanje ministru kulture glasi: šta je javni interes u kulturi? Šta država mora da finansira, a šta može delimično ili potpuno prepustiti tržištu? Sredstva iz neprozirne aproprijacije specijalizovane usluge komisije za programe i projekte, a oni su sve što imamo, raspoređuju se na osnovu Pravilnika o načinu, kriterijumima i merilima za izbor projekata u kulturi, član 6. Merila su ovo, kvalitet, značaj, inovativnost, raznolikost kulturnih izraza, sposobnost podnosilaca da izvede projekat, masovnost korišćenja, decentralizacija kulture, primena novih tehnologija, umreženje, jubilej.
Treće pitanje koje želim da postavim ministru kulture je sledeće. Mogu li se uopšte merila navedena u jednom pravilniku smatrati kulturnom politikom? Imam još jedno, poslednje, praktično pitanje. Da li su sredstva iz aproprijacije specijalizovane usluge, kojima će se finansirati programi i projekti u kulturi, stigla na račun Ministarstva kulture, ako jesu, kako su ta sredstva trošena do juna, dok Komisija za programe i projekte nisu završile svoj posao.
Ako nisu stigla, onda kulturnu politiku Srbije vodi ministar finansija i predsednik Vlade, gospodin Cvetković, a ne ministar i Ministarstvo za kulturu. Odsustvo kulturne politike samo razlog više zbog kojeg ovu vladu treba da zameni neka nova, odgovornija prema svom narodu i njegovim interesima u koje svakako spada kulturni identitet. Unapred zahvaljujem ministru na odgovoru.

Prvo bih podržala sve poslanike koji su se pre mene založili za temeljnu izmenu Zakona o kulturi, za koji smo i prilikom njegove rasprave rekli da smatramo da je prazan, nedorečen, negde i protivrečan itd. Dakle, to apsolutno podržavamo.
Što se tiče Zakona o bibliotečko-informativnoj delatnosti koji je sada pred nama, moje najveće zadovoljstvo je što je u jedinstven bibliotečki sistem uvrštena i Narodna i univerzitetska biblioteka "Ivo Andrić" iz Prištine. Bez obzira na trenutne političke uslove i mogućnosti delovanja u toj našoj južnoj pokrajini, smatramo da je vrlo važno da makar pismeno, u svim zakonima, dosledno pominjemo ustanove i kulture i ostale i sve što se tiče Kosova.
Najvećom manom ovog zakona, kao što sam rekla u načelnoj raspravi, smatramo to što je on toliko ambiciozan da je on u našim ekonomskim uslovima, po našoj oceni, nažalost, daleko od ostvarenja. Dakle, mi želimo da se uslovi ekonomski ispune i da bude tako da sve može da se ostvari kao što piše u zakonu.
Što se tiče amandmana koji smo podneli na član 18. i član 19, on se tiče sastava članova upravnog odbora i nadležnih odbora. Ta problematika je u Zakonu o kulturi vrlo konfuzno rešena, pominju se i stručnjaci, i sindikati, reprezentativni sindikati, itd, a naš stav je sledeći – mislimo da ovo što smo predložili nije u suprotnosti sa Zakonom o kulturi, da ga na neki način precizira. Uopšte mislim da je smisao da kad donosimo jedan krovni zakon i pojedinačne zakone da pojedinačni treba da preciziraju te opšte. Čudi me odbijanje amandmana i njegovo neprihvatanje, uz obrazloženje da je rešenje u Predlogu zakona celishodnije.
Amandman glasi. "Članovi upravnog odbora koje imenuje osnivač moraju biti stručnjaci za bibliotekarstvo ili srodnu kulturnu delatnost, a iz reda zaposlenih predstavnici osnovne delatnosti, bibliotekari. Članovi upravnog odbora ne mogu biti predstavnici sindikata" i evo kako to obrazlažemo.
Bibliotekom ne mogu upravljati ljudi koji ne poseduju potrebno znanje o bibliotekarstvu, a i iz istih razloga iz reda zaposlenih u upravni odbor ne mogu se birati zaposleni u pratećim službama, uz dužno poštovanje prema svim poslovima koji se moraju obavljati u jednoj ustanovi.
Predstavnici sindikata, što je možda najvažnije, su partneri u upravnom odboru. To je nešto što se teško shvata u današnje vreme. Oni imaju svoju ulogu. Njihov je zadatak je da štite interese svojih članova. Dakle, jedan od sukoba interesa je da sindikat želi što veće plate, a da upravni odbor smatra da je u opštem i javnom interesu da plate budu srednje ili ne znam kakve.
Sindikati štite interese svojih članova, a opšti i javni interes je zadatak upravnog odbora. Dakle, to su dve strane koje moraju i ako sindikat uđe u upravni odbor to, verujte, nastane zamešateljstvo od nadležnosti.
Ako dozvolite, obrazložila bih odmah i sledeći amandman kao ovlašćeni predlagač, imam na to pravo, jer su povezani. Znači sve je isto što sam rekla, samo za nadzornike, za članove nadzornog odbora. Tu je isto i u Zakonu o kulturi i u praksi veoma ne razgraničena uloga nadzornog odbora i upravnog odbora. Nekako je malo jasno šta ko tu radi.
Naš amandman glasi: "Članovi nadzornog odbora koje imenuje osnivač po struci moraju biti ekonomisti ili pravnici, kao i članovi koji se biraju iz reda zaposlenog i ne smeju biti predstavnici sindikata".
Po nekoj našoj zamisli za koju smatramo da nije u suprotnosti sa Zakonom o kulturi, da ga, naprotiv, samo precizira, ali nažalost jedino u domenu bibliotekarstva uloga nadzornog odbora, po nama, je da bude od pomoći upravnom odboru, jer upravni odbor ako čine članovi koji su stručni za bibliotekarstvo nisu, nažalost, stručni i za završni račun, budžet itd, tako da po nama članovi nadzornog odbora moraju biti ljudi koji će upravnom odboru reći – jeste, ovakav budžet je moguć, logičan itd. i koji će biti u stanju, obrazovni, da kontrolišu taj finansijski deo koji obavlja direktor i predloge koje daje upravni odbor.
Žao mi je što ni taj amandman nije prihvaćen ne znam iz kojih razloga, ali hvala.

U članu 20. Predloga zakona o bibliotečko-informacionoj delatnosti predlažemo amandman koji glasi: "Narodna biblioteka Srbije kao centralna matična biblioteka u saradnji sa Bibliotekom matice srpske i Narodnom bibliotekom "Ivo Andrić", iz Prištine, na inicijativu Ministarstva kulture donosi strategiju razvoja bibliotečke delatnosti u Republici Srbiji, koju usvaja Narodna skupština Republike Srbije posle obavljene javne rasprave. Strategija razvoja bibliotečke delatnosti donosi se na period od deset godina", što je zakonom i predloženo, "na svakih sedam godina", to je na neki način  novina našeg amandmana. "Predlog strategije razvoja bibliotečke delatnosti izrađuje se i upućuje se na javnu raspravu ne duže od šest meseci, najduže u roku od godinu dana od dana početka primene ovog zakona."
Evo, šta smo mi ovim amandmanom hteli, osim što smo ponovili, da je biblioteka Narodna i nacionalna iz Prištine deo jedinstvenog bibliotekarskog sistema Srbije - da se izrada nove strategije, koja je zaista i ovim zakonom i Zakonom o kulturi predviđena, da počne tri godine ranije. Znači, strategija se donosi na deset godina, ali izrada nove strategije počinje već nakon sedam godina, čime smatramo da se dobija u vremenu, da mogu da se konstatuju eventualni propusti u donetoj strategiji, da mogu da se obave sve neophodne predradnje i da bismo time ostvarili kontinuitet u sprovođenju strategije, a i prilikom izbora upravnika Narodne biblioteke, mogli bismo da, kao kriterijum, uvedemo i načine na koji on dosledno ili nedosledno sprovodi strategiju usvojenu u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Hvala.

Mi predlažemo da se u članu 49. stav 2. promeni i da glasi: "Stara i retka bibliotečka građa može se izneti iz zemlje u cilju promovisanja naše kulture i izlaganja na sajmovima i izložbama, ali se ne sme prodati ili otuđiti".
Moje kolege su govorile o ilegalnoj trgovini našom kulturnom baštinom. O tome ne znam mnogo, pa ne smem ni da govorim, ali bih vas podsetila na to kako ovaj zakon u članu 7. definiše staru i retku bibliotečku građu, da bih time obrazložila zašto smatram da se ona ne sme, ako se iznese iz zemlje, prodati ili otuđiti. Dakle, stara i bibliotečka građa, po slovu ovog zakona, su stare srpske knjige, rukopisne knjige na staroslovenskom, rusko-slovenskom u srpskoj upotrebi, slaveno-slovenskom i srpskom, objavljene do 1867. godine i štampane knjige na istim tim jezicima. Dalje, takođe po slovu ovog zakona, sve knjige na ovim jezicima nastale do 1800. godine smatraju se kulturnim dobrima od izuzetnog značaja, one koje su nastale između 1801. i 1867. godine kulturnim dobrima od velikog značaja.
Smatram da u zakonu mora da stoji da se taj deo naše kulturne baštine ni po koju cenu ne sme otuđiti. Hvala.

Mi predlažemo da se u članu 3. tačka 9) promeni utoliko što bi bila malo proširena. Reč je o definisanju pojma šta je novo izdanje. Prema zakonu "novo izdanje" je naknadno, ponovljeno ili dopunjeno izdanje ranije izdate publikacije, u izmenjenom obliku, na istom ili drugačijem mediju i mi predlažemo da se dodaje: "kao i svako štampanje primeraka preko broja za koja su plaćena autorska prava".
Evo kako obrazlažemo. Izdanja se definišu brojem primeraka, to može da bude 500, 1.000, 10.000 i na osnovu toga se plaćaju autorska prava. Ako ovaj amandman ne bi bio usvojen, nosioci autorskih prava bili bi oštećeni ukoliko svesno ugovorom nisu svoja autorska prava preneli za sva izdanja. Predmet amandmana je prošireno definisanje pojma "novo izdanje". Hvala.

Hvala.
Predlogu zakona o bibliotičko informacionoj delatnosti, malo šta se može zameriti.
Celovit je, sveobuhvatan, precizan, moderan, čak futuristički. Reguliše prikupljanje, obradu, čuvanje i davanje na korišćenje bibliotičke građe, propisuje da cela Srbija bude umrežena u jedinstven bibliotičko informacioni sistem od sada za godinu dana, kada ovaj zakon bude počeo da se primenjuje sve biblioteke u Srbiji imaće kompjutere, i bibliotekare obučene da rade na njima, imaće onoliko knjiga, koliko budu smatrali da im je potrebno.
Knjige koje ne budu imale, a nekom korisniku zatrebaju, moći će da nabave iz druge biblioteke, zahvaljujući tome što se ovim zakonom uvodi jedinstven sistem uzajamne katalogizacije, centralni elektronski katalog Republike Srbije, virtuelna biblioteka i još mnogo toga što je u razvijenom svetu odavno poznato.
Sve biblioteke, diljem Srbije imaće neophodnu telekomunikacionu računsku opremu. Da li ovo nekome liči na današnju Srbiju?
Za sve što zakon propisuje, kako je navedeno u obrazloženju, nisu potrebna dodatna sredstva iz budžeta, a zakon nalaže da modernizaciju biblioteka, finansira osnivač, a to znači Republika, Autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave.
Narodna biblioteka Srbije po slovu ovog zakona dobija izuzetno značajnu ulogu kao što i treba. Donosi nacionale standarde za obradu bibliotičke građe, sprovodi, koordinira i koordinira poslove digitalizacije, definiše nabavnu politiku, organizuje i koordinira rad mreže biblioteka u Republici.
Zakonom je Narodnoj biblioteci Srbije povereno da vodi centralni elektronski katalog i virtuelnu biblioteku, objedini nabavku inostranih knjiga, međunarodne standarde ugradi u naše nacionalne i organizuje stručne ispite za bibliotekare.
Narodna biblioteka Srbije će voditi računa o ćiriličnim rukopisima u zemlji i srpskim rukopisima u inostranstvu i raditi na izradi opštih kataloga ćiriličnog rukopisa, što poslanici DSS posebno cene i podržavaju.
Zadatak biblioteke "Matice Srpske", biće da učestvuje u izradi jedinstvenog bibliotičkog sistema Republike Srbije i dopunjava centralni elektronski katalog.
Naše je zadovoljstvo ogromno, što Narodna i Univerzitetska biblioteka "Ivo Andrić" iz Prištine predstavlja ravnopravni deo bibliotičkog sistema Srbije.
Dakle, bibliotički sistem Republike Srbije, po slovu zakona, posebno ove tri najznačajnije biblioteke, Narodne biblioteke Srbije, biblioteke "Matice Srpske" i biblioteke "Ivo Andrić" iz Prištine, čine i Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković" iz Beograda, mreža javnih biblioteka, svi drugi tipovi biblioteka, školske, visoko školske, univerzitetske, biblioteke koje se nalaze u naučno-istraživačkim institutima i biblioteke državnih ustanova, poput ove naše u Narodnoj skupštini, prelepe i prebogate sa mnogo nekonzerviranih i nerestauriranih starih knjiga
U jedinstvenom sistemu mreže biblioteka su i biblioteka političkih organizacija, verskih zajednica i udruženja, kao i drugih pravnih i fizičkih lica.
Sve ove biblioteke biće deo sistema u zemlji katalogizacije i imaće pristup bibliotekama izvan Srbije.
Jedinice lokalne samouprave su po slovu zakona su obavezne, nije to prepušteno njihovoj volji, njihovim mogućnostima da osnuju javnu biblioteku i obezbede potrebne uslove za njen rad, bez dodatnih troškova u budžetu.
Osnovna delatnost biblioteka, kao i njihove programe i projekte, koji su u savremenom svetu postali obavezni deo rada biblioteka, nije uloga biblioteke samo da pozajmljuje knjige, finansiraće osnivač, ali ne u celosti, samo će sufinansirati, a deo novca biblioteka mora da obezbedi iz sopstvenih prihoda od članarine korisnika, prodaje svojih proizvoda i usluga na tržištu, donacija i poklona.
Da malo zastanemo sa ovim pohvalama, u ovom ultra modernom zakonu. Voleli bi smo da sve bude kako je zakonom propisano, ali da li je predlagač zakona, a to je Vlada Republike Srbije ikada stekla uvid koliko mesta u Srbiji nema nikakvu biblioteku, koliko školskih biblioteka nema u svom fondu ni obaveznu školsku lektiru, ako ne računamo neka izdanja na novinskoj hartiji koja propadaju posle prvog čitanja.
Da li su članovi Vlade primetili da lokalne samouprave nemaju novca ni za najnužnije potrebe svojih građana, da su ljudi gladni i bez posla? Da li je neki ministar u Vladi slučajno video prilog u RTS, u kojem jedan otac troje školske dece u kameru javno izjavljuje da će pretući kontrolora ukoliko od njegovog deteta zatraži voznu kartu, kada se ono uputi u školu i u školsku biblioteku? Računa li Vlada da će ovaj otac troje dece bez posla, i milion građana koji se nalaze u istoj ekonomskoj situaciji, upisati svoje dete u javnu biblioteku, za koju se plaća članarina, kupiti neki proizvod ili uslugu koju biblioteka iznese na tržište, ili čak donirati je i darivati?
Naša vlada, predlagač ovog zakona, izgleda ne živi u istoj zemlji beznađa, propadanja i nezaposlenosti u kojoj žive njeni građani. Niko nije više od poslanika DSS privržen ideji da svako selo i gradić u Srbiji ima dobro opremljenu i umreženu biblioteku. Ali, odakle? Iz kojih sredstava? Kada budžetski deficit raste, fabrike ne rade, radnici štrajkuju, poljoprivrednici štrajkuju, proizvodnje i priliva u budžetu nema, a budžet Ministarstva kulture iznosi 0,65%. Od čega? Od sve većeg deficita. Dok ne izaberemo Vladu koja će pokrenuti proizvodnju i osigurati punjenje republičkog i lokalnih budžeta, dok neka nova vlada celokupnom svojom politikom ne zaustavi sunovratno propadanje ove zemlje, od primene ovog ultra modernog zakona o bibliotečko-informacionoj delatnosti neće biti ništa.
Drugi zakon obuhvaćen objedinjenom raspravom je Zakon o staroj i retkoj bibliotečkoj građi. Ni na ovaj zakon nemamo većih primedbi, osim što ne postoje finansijski preduslovi da se primeni. Iz kojih sredstava će se plaćati mikrofilmovanje, digitalizacija, konzervacija, restauracija stare i retke bibliotečke građe? Staru i retku bibliotečku građu ovaj zakon definiše kao staru srpsku knjigu, što nam je izuzetno drago. Dubrovačku književnost određuje kao srpsku i hrvatsku, što je potpuno ispravno. Predmet ovog zakona su izdanja objavljena van teritorije Republike Srbije, što je dobro. Za istraživanje konzervatorska i laboratorijska ispitivanja stare i retke bibliotečke građe, koliko je nama poznato, u Srbiji nema odgovarajućih uslova, a ne vidimo ni namere Vlade da takve uslove stvori.
Član 33. ovog zakona ispravno propisuje da se delatnost zaštite stare i retke knjige finansira iz budžeta Republike Srbije, ali se u obrazloženju zakona objašnjava ponovo da dodatna sredstva za ovaj posao nisu potrebna. Nije li to protivrečno? Nije, ukoliko Vlada nema stvarno nameru da omogući restauraciju, konzervaciju, popis i istraživanje stare i retke srpske knjige, odnosno ako nema ni nameru da primenjuje zakon kojim se danas bavimo. To ne bi bilo nikakvo čudo, budući da se većina zakona, koje ovde danonoćno donosimo, ne primenjuje. Podržavamo Ministarstvo kulture u nastojanju da zaštiti i sačuva staru srpsku knjigu, ali nažalost ne verujemo da je to sa ovom vladom moguće.
Treći zakon o kojem raspravljamo u objedinjenoj raspravi je Zakon o obaveznom primerku publikacije. Ovaj predlog zakona ispravno propisuje ciljeve i namene obaveznog primerka knjiga i drugih publikacija, način na koji se obavezni primerci prikupljaju, koriste, štite, bibliografski obrađuju, katalogiziraju i distribuiraju, sa ciljem da se izradi nacionalna bibliografija. Obavezne primerke posle ovog zakona čuva Narodna biblioteka Srbije. Jedan obavezni primerak se prosleđuje biblioteci Matice srpske, kao što biblioteka Matice srpske ima obavezu da jedan obavezan primerak pošalje Narodnoj biblioteci Srbije.
Međutim, predlagač zakona, dakle Vlada, zaboravila je da jedinstvenom bibliotečkom sistemu Republike Srbije pripada i narodna i univerzitetska biblioteka "Ivo Andrić" iz Prištine, pa su poslanici DSS podneli amandman kojim predlažemo da se ovaj nenamerni propust ispravi. Dobro je i što je propisano da se obavezni primerak dostavlja u elektronskoj formi, jer će to uštedeti troškove za njegovu naknadnu digitalizaciju i omogućiti korisnicima da ih lakše koriste u više primeraka, a i učiniće ih dostupnijim, slepim i slabovidnim osobama, jer se elektronska forma softverski lakše prenosi u zvučni format. Ni za sprovođenje ovog zakona, kako se tvrdi u obrazloženju, nisu potrebna dodatna sredstva u budžetu Republike Srbije. Ovakva tvrdnja poslanicima DSS ukazuje na odsustvo stvarne namere Vlade da zakon koji Skupština bude donela i sprovodi.
Da zaključim, čak i kada se dogodi da pred poslanike stignu dobri zakonski predlozi, što se događa izuzetno retko, unapred i sa velikom sigurnošću možemo reći da ih ova i ovakva vlada neće primeniti. Ne kažemo to zašto što smo zluradi, nego zato što za razliku od ministara u Vladi Srbije živimo među građanima ove zemlje, znamo kako im je i šta su im prioriteti - da nađu posao, nahrane i školuju decu, a da ne izgube identitet sa kojim su rođeni. Tri predložena zakona čuvaju nacionalni identitet, dobro je da ih imamo, i primeniće ih neke druge vlade sa potpuno drugačijim odnosom prema svojoj zemlji. Hvala na pažnji.

Poštovani narodni poslanici, od šest veoma raznorodnih tačaka dnevnog reda objedinjenih u jedinstvenu raspravu, kao što su izbori člana Saveta guvernera NB, izbor člana Nacionalnog prosvetnog saveta ili prestanak funkcije jednog člana Komisije za hartije od vrednosti, reči "izbori" i "članovi" su jedino što ove različite oblasti tematski spaja.
Nešto ću reći o izboru Nacionalnog saveta za kulturu. Stanje u svim sektorima naše kulture je izuzetno teško, na ivici golog opstanka. Nacionalni savet za kulturu, koji na ovoj sednici Skupština bira, naći će se pred zidom države ravnodušne prema kulturi.
U sprovođenju kulturne politike koju Srbija nema, morala bi da sarađuje cela Vlada, sva njena ministarstva. Situacija u državi, ne samo u kulturi, izuzetno je teška, između ostalog i zbog toga što ministarstva u Vladi međusobno ne sarađuju u bilo kojoj oblasti, pa ni u kulturi.
Ministarstvo kulture ne preduzima krupne korake koji bi ovu tešku situaciju mogli promeniti. Sramno mala budžetska sredstva izdvojena za kulturu, 0,62% ukupnih budžetskih rashoda za 2011. godinu, Ministarstvo kulture koristi da zakrpi gde procuri, povuče neki marketinški potez ili daruje umetnike po ukusu Vlade.
Izdvajanja za kulturu ozbiljna su prepreka sistemskim promenama. Dugo pripremani i bezbroj puta menjani Zakon o kulturi, konačno usvojen 2009. godine, nije rešio nagomilane probleme, nije doneo ništa dobro srpskoj kulturi, sve je manje-više ostalo isto ili gore. U raspravi prilikom usvajanja ovog zakona poslanici DSS iscrpno su govorili o tome da je Zakon o kulturi prazan i deklarativan, ali to niko nije želeo da čuje.
U Skupštini Srbije se i inače vode isključivo argumentovani ili manje argumentovani, uljudni ili manje uljudni monolozi. Rasprave i dijaloga nema. Dogovora ni oko čega nema.
Zašto smatramo da je Zakon o kulturi prazan, deklarativan i da ne rešava probleme?
Prvo, ovaj zakon nije razgraničio opšti i javni interes u kulturi od kulturne industrije. Opšti i javni interes država mora da štiti od tržišta i dostojno finansira. Kulturnoj industriji, kao i drugim industrijama, dužna je da stvori povoljne uslove za razvoj.
Zatim, Zakon o kulturi nije stvorio osnovne pretpostavke da institucije kulture obavljaju delatnosti zbog koje su osnovane.
Velika novina zakona je da se institucije kulture finansiraju na osnovu projekata koje ponude, a čiju opravdanost arbitrarno procenjuje Ministarstvo kulture. Ako nema projekata koji se ministru dopadnu ili nema sredstava da se dobri projekti finansiraju, nema ni te kulturne delatnosti.
Savet, koji na ovoj sednici sa zakašnjenjem biramo, prilikom usvajanja zakona o kulturi najavljen je kao njegova najznačajnija novina, zamišljen kao ''stručno savetodavno telo, čiji je zadataka da pruža stalnu podršku očuvanju, razvoju i širenju kulture'', predlagaču zakona je bio toliko važan da ga ni godinu dana nakon krajnjeg roka određenog zakonom nije konstituisao. Konstituišemo ga na ovoj sednici.
Savet, od političara nezavisno i stručno telo, bio bi značajna novina da su mu nadležnosti zakonom dobro definisane, ali nisu. Po slovu Zakona o kulturi, poslovi i zadaci Saveta su: da analizira i da daje mišljenje o stanju i kulturi; kako će analizirati stanje i potrebu u kulturi i o tome dati svoje mišljenje kada sredstava za ozbiljan istraživački rad nema.
Zatim, Savet daje sugestije za kreiranje kulturne politike, ali sugestije Saveta po slovu ovog zakona niko nije obavezan da uvaži.
Savet daje i predloge za razvoj i unapređenje kulturnih delatnosti. Ne postoji zakonska obaveza da se predlozi Saveta makar samo obnaroduju, pa da po tome indirektno saznamo šta se Ministarstvu kulture nije dopalo i kakvu politiku ono, mimo stručnog mišljenja, želi da vodi.
Savet učestvuje u izradi strategije razvoja kulture i daje ocenu njenog izvršenja. Pošto do sada nije bio konstituisan, Savet nije ni mogao učestvovati u izradi bilo kakve strategije. Javna rasprava o strategiji počela je tek juče. Od krajnjeg cilja smo veoma daleko.
Kada bi Savet koji budemo izabrali uspeo da, uprkos svim preprekama njegovom normalnom funkcionisanju, iznedri elemente strategije razvoja kulture za narednih 10 godina, da ta strategija bude razložena za svaku godinu posebno i da Savet jednom godišnje Skupštini podnosi izveštaj o izvršenju usvojene strategije, to bi bio prvi veliki napredak za kulturu Srbije.
Nacionalni savet za kulturu ima 19 članova koji se biraju na pet godina. Ovlašćeni predlagači su Vlada – četiri člana, zaposleni u ustanovama kulture – četiri člana, reprezentativna umetnička udruženja – četiri člana, a ostala udruženja u kulturi, dakle nereprezentativna – zastupljena su sa jednim članom, SANU – dva člana i Savet nacionalnih manjina – dva člana.
Svi ovlašćeni predlagači dostavili su Skupštini svoje kandidate za ovo važno telo, jedino što u tom poslu kasne ravno dve godine.
Reprezentativna umetnička udruženja, Savet nacionalnih manjina i nereprezentativna umetnička udruženja predložili su više kandidata od broja koji se bira i dali priliku Skupštini da izabere onog kandidata kojeg smatra boljim. Svi ostali ovlašćeni predlagači predložili su tačno onoliko kandidata koliko se bira, tako da je zadatak Skupštine samo da njihovu kandidaturu potvrdi.
Hoće li novoizabrani Savet uspeti da se izbori sa svim teškoćama na koje će naići u svom radu i hoće li moći da iznedri elemente strategije kulturnog razvoja koju će Ministarstvo kulture predložiti Vladi, a Vlada Skupštini na usvajanje?
Strategija, kako je Zakon o kulturi propisao, ne zalazeći u pojedinosti procedure, obuhvata: analizu postojećeg stanja kulturnih delatnosti i stvaralaštva; kojim sredstvima će se izrada ozbiljnih naučnih analiza stanja i potreba u kulturi platiti i koliko je vremena potrebna da se takve analize naprave.
Da li je dve godine nakon usvajanja Zakona o kulturi stanje u bilo kojoj kulturnoj delatnosti bolje? Nije, gore je. Da li stvaralaštvo ima bolje uslove da nastaje i živi? Nema. Pogoršani su. Strategija sadrži i ciljeve kulturnog razvoja. Do sada jasne ciljeve nismo imali. Ne znamo iza čega država hoće da stane i to finansira, a šta delimično ili potpuno prepušta tržištu.
Ova vlada, čini se, sve kulturne delatnosti prepušta tržištu, bučno objavi poneki svoj program koji ima određenu marketinšku svrhu, ispuni ceo medijski prostor posvećen kulturi, ali za opšte stanje u kulturi koristi od tih gromoglasnih programa nema.
Strategija obuhvata i instrumente kulturnog razvoja. Do sada nam nije bilo poznato za koje instrumente se Vlada opredelila. Slutimo da Vlada takve instrumente nema. Strategija mora predvideti i neophodne kapitalne investicije, u budžetu ih nema. Gradilišta Narodnog muzeja, Narodne biblioteke, Muzeja savremene umetnosti, Muzeja grada Beograda i dalje su samo gradilišta.
Priznajem da nije lako sprovoditi deklarativne, prazne, međusobno protivrečne i neusaglašene zakone, koje Vlada u ogromnim količinama, na stotine godišnje, iznosi pred Skupštinu, a Skupština ih brzometno usvaja u svim oblastima, u kulturi najređe.
Na samom kraju, u ovoj zemlji nema mesta ni za koga ko pokuša da se kulturom bavi profesionalno i ozbiljno. Ni činjenica da bi kultura mogla biti i da u mnogim zemljama jeste pokretač privrede, nije ovoj vladi dovoljna da joj posveti dužnu pažnju.
Od srpske kulture i države neće ostati kamen na kamenu ukoliko se izbori ne raspišu što pre, da bi neka nova skupštinska većina mogla izabrati Vladu koja će se prema svom narodu i državi ponašati odgovorno. Hvala na pažnji.

Javljam se kao ovlašćeni predlagač.

Kolega Milan Dimitrijević je podneo amandman otprilike iste sadržine, odnosno predlaže da se brišu reči "ili privatnog interesa".

Osnivanje zadužbine radi ostvarenja privatnog interesa je zaista novina u našem pravnom sistemu. Predlagač tj. Vlada se poziva na uporednu praksu i navodi zemlje kao što su Nemačka, Austrija, Holandija, Belgija, Bugarska i Danska.

Zaista ne znam kako izgledaju zakoni ovih zemalja i šta se uvođenjem ovog instituta u njihov pravni sistem želelo, ali ono što vidim da u našem zakonu o zadužbinama i fondacijama, zadužbine radi osnivanje privatnog interesa se pominju u članovima 2, 3, 8, 36. i 54. Iz ovih članova, zaista iskreno, nisam u stanju da dokučim kakvo bi to dobročinstvo moglo da bude, bilo koje činjenje u vlastitom interesu za školovanje vlastite dece, npr. zašto neko ko ima novca ne školuje svoju decu kao sav drugi svet.

Predstavnik predlagača, koji je bio prisutan jutros na Odboru za kulturu koji smo održali, dao mi je objašnjenje da se zadužbine koje se osnivaju radi ostvarivanja privatnog interesa ne mogu koristiti ni poreske olakšice, niti mogu konkurisati za budžetska sredstva, kako sam pretpostavila u svom uvodnom izlaganju, u raspravi o zakonu u načelu, misleći da je to skrivena namera predlagača.

Dalje obrazloženje predstavnika Vlade je glasilo – u članovima 7, 45. i 46. ova vrsta zadužbina, one koje rade za lični ili privatni interes, ne pominju se, nego samo one zadužbine čiji je cilj opšti interes.

Pogledajte, uvodimo jedan novi institut u svoj pravni sistem i definišemo ga preko nepominjanja. Zašto ih uvodimo, i dalje ne znam, ali toliko nejasnoće ostavilo mi je prostora da sumnjam da su u pitanju neke potencijalne zloupotrebe.

Zaista jeste nedopustivo da se u zakonu o zadužbinama i fondacijama crkve i manastiri na KiM uopšte ne pominju. Ako sami, pod bilo kojim izgovorom ili opravdanjem, KiM preskočimo u zakonu, mi se Kosova odričemo i ostaćemo zapamćeni kao takvi.

Zakoni koje donosi Narodna skupština RS moraju svojim članovima staviti do znanja da je to srpska zemlja i da će to za nas zauvek i ostati. Sve drugo je suprotno Ustavu. Poslanici DSS su podneli više amandmana kojima pokušavamo da ispravimo ovaj krupan propust. Oni će o tome podrobnije govoriti. Podržavam ne samo naše nego i sve amandmane poslanika drugih poslaničkih grupa koji u zakon o zadužbinama unose i našu južnu srpsku pokrajinu KiM.

Poštovani narodni poslanici, gospodine ministre, Predlog zakona o zadužbinama i fondovima prepun je praznih i međusobno protivrečnih članova i potpuno apsurdnih ideja. Stiče se utisak da pisci zakona o zadužbinarstvu ne znaju ništa ili ne žive u Srbiji.
Nedopustivo je da predlagač zakona prekrši Ustav ove zemlje. Zadužbinske crkve i manastiri na KiM se u ovom zakonu ne pominju. Zakon prepoznaje samo AP Vojvodinu, a južnu srpsku pokrajinu, nje se jednostavno odrekao.
Zakon o zadužbinama morao je definisati makar samo načela koja će važiti za nacionalizovane zadužbine. One se u zakonu pominju na dva mesta. Član 12. ih oslobađa obaveza da imovina ne bude manja od 30.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, a član 70. zabranjuje otuđenje i opterećenje imovine oduzete zadužbinama posle 1945. godine i propisuje da ova zabrana važi do donošenja zakona o denacionalizaciji i restituciji. Kaznenih odredbi za kršenje člana 70. nema.
Ovaj član jednostavno (Predsednik: Htela sam samo da vas zamolim da malo spustite mikrofon, jako se loše čujete. Zahvaljujem.) visi u vazduhu. Potpuno razumem opravdanu ogorčenost i zabrinutost građana koji decenijama žive u zadužbinskim zgradama, a svoje stanove ne mogu da otkupe. Čak i da počnu da im naplaćuju komercijalne kirije, kao što prete, taj novac sasvim izvesno ne bi bio vraćen zadužbinama, jer tako nešto u predloženom zakonu ne piše.
Da je ovaj zakon propisao makar samo načelno, ali pravično, kako će nacionalizovane zadužbine privesti svojoj nameni, stanari zadužbinskih zgrada znali bi na čemu su. Ne bi bili prinuđeni da pravdu traže na ulici i dokazuju da u ovoj zemlji svi građani nisu jednaki. Predloženi zakon ne poštuje dug zadužbinarstva, a ništa savremeno nam nije doneo, osim podvaladžijskog duha prisutnog u svemu što ova vlast preduzima.
U srpskoj tradiciji ideja zadužbinarstva je bila prosvetiteljska. Stambene zgrade, novac, zlato, rudnici zlata, šume i njive, dobrotvori su poklanjali za izgradnju škola, internata, bolnica i pozorišta, objavljivanje knjiga, opremanje biblioteka, finansiranje naučnog rada, stipendiranje đaka. Tačno se zna kome je ove basnoslovna imovina pripadala i čemu je bila namenjena. U zapadnom svetu, kojem ova vlast neumitno hrli, vlasništvo je svetinja.
Posle Drugog svetskog rata zadužbinska imovina je konfiskovana, razvučena, vlasnici su se menjali, ciljevi zadužbina su zaboravljeni. Mi uspomenu na svoje dobrotvore više ne čuvamo. U modernoj srpskoj državi druge polovine 19. i prve polovine 20. veka zadužbine su osnivali imućni, nekad i polupismeni trgovci, industrijalci, profesori univerziteta, crkveni velikodostojnici, političari. Pokretala ih je želja da uzdignu svoj narod i Srbiju približe Evropi.
Prosvetiteljstvo, obrazovanje i kultura nisu predmet ovog zakona. Od silne želje da što više udovoljimo Evropi, mi smo svoj sistem obrazovanja i kulturu razorili. Istorija Srbije za predlagače ovog zakona počinje onda kada smo dobili proevropsku vlast koja nas, ne pitajući za cenu, ako treba odreći ćemo se i dela svoje teritorije, samo da postanemo član EU, uprkos njoj samoj.
Ovaj zakon je napisan kao da zadužbine do sada nikada nismo imali. Moguće je da predlagač zakona računa na neki nama još nepoznat oblik zadužbinarstva koji ćemo tek upoznati. Ko bi danas mogao osnivati zadužbine? Pošto čestito bogatih ima veoma malo, da li računa na sramno bogate? Da li je prikriveni cilj ovog zakona da sramno bogate navede da uliju svež novac u te nove i nama do sada nepoznate oblike zadužbina i fondacija?
U članu 3. tim nekim imaginarnim budućim dobrotvorima zakon taksativno propisuje kome će darivati svoj imetak: za evropske integracije, dakako, međunarodno razumevanje, održivi razvoj, pod uslovom da te delatnosti ne budu suprotne Ustavu i zakonu. Pa, ništa ne sme biti suprotno Ustavu i zakonu. Svako poklanjanje je moralni čin. Onaj koji poklanja sam odlučuje kome će i zbog čega nešto pokloniti.
Kako ovaj zakon propisuje upravljanje zadužbinskom imovinom? Pre sto godina zadužbine su se u Srbiji osnivale osnovnim pismom, tzv. ili testamentom. U aktu o osnivanju jasno je napisano čemu se zadužbina namenjuje, ko će njome upravljati i na koji način. Manje obrazovani dobrotvori posao pisanja statuta i izbor uprave zadužbine sa punim poverenjem poveravali su državi. Imovina je tada i u Srbiji bila svetinja.
U ovom zakonu čitavih 11 članova posvećeno je unutrašnjoj organizaciji zadužbina, statutu, upravnim odborima, nadležnostima upravnih odbora, mandatu upravnih odbora, zabrani konflikta interesa. Uprkos tolikom broju članova, ostalo je nejasno da li je osnivački akt stariji od statuta ili je obrnuto.
Gotovo svaki od pomenutih 11 članova sadrži i umetnutu rečenicu "ako osnivačkim aktom nije drugačije propisano". Reklo bi se da je osnivački akt stariji od statuta. Opet, iz istih tih članova vidi se da se upravni odbori biraju u skladu sa statutom, što znači da odlučuju o načinu ostvarivanja ciljeva zadužbina i fondacija, a mogu ih i promeniti.
Nekada je bilo drugačije. Pri Ministarstvu prosvete postojao je odsek za zadužbine. Na čelu odseka bio je načelnik, na teren da pregledaju poslovne knjige zadužbina odlazili su nadzornici, o bitnim stvarima za sve zadužbine odlučivao je zadužbinski savet, osnovna imovina – glavnica nije se smela trošiti, a ciljevi zadužbine ostvarivali su se iz dobiti nastale upravljanjem te imovine.
Najviše zadužbina osnovano je u periodu naše istorije kada su Srbi gradili svoju državu. Mi je danas sistematski razgrađujemo. Od nekada uvažavane države, Srbija je postala država za ostvarivanje tuđih interesa. Nema te plemenite ideje koja se može ostvariti bez novca.
Ovaj zakon je uveo zadužbine i fondove bez imovine. Za ostvarivanje svojih plemenitih ciljeva, po ovom zakonu, fondacije mogu računati na državni budžet, u kojem novca nema ni za najosnovnije potrebe stanovništva. Na novac iz republičke, pokrajinske, gradske i opštinske kase mogu računati čak i strane fondacije osnovane bez imovine i bez novca. Ima li ičeg besmislenijeg u situaciji u kojoj se naša država danas nalazi?
Možda je ideja predlagača da preko fondacija bez novca i imovine stvori još jedan kanal za pranje novca. Predviđene su i zadužbine koje se osnivaju radi ostvarivanja privatnog interesa, za školovanje vlastite dece, na primer, što je potpuni skandal. Ima li ičeg suprotnijeg ideji zadužbinarstva?
Zadužbinarstvo je davanje, a ne uzimanje. Zašto bi neko osnivao fondaciju da bi školovao vlastitu decu? Najverovatnije da bi iskoristio oslobađanje od poreza. Da stvar bude još crnja i gora, zadužbine koje se osnivaju radi ostvarivanja privatnog interesa nisu obavezne na javnost svog rada. Sve druge zadužbine jesu, a ove nisu.
Čime se u ovom zakonu garantuje da imovina zadužbina i fondacija neće biti zloupotrebljena? U članu 48. garantuje se celokupnom imovinom zadužbine. Praktično, to znači da nesavesno ili nezakonito poslovanje upravnih odbora može dovesti do gašenja zadužbine i odustajanja od ciljeva zbog kojih je osnovana.
Već u članu 49. ovakav oblik garantovanja zadužbine, imovina se relativizuje. Izuzetno od odredbi iz člana 48. ovog zakona, za obaveze zadužbine odgovara upravitelj svojom ličnom imovinom. Zar predlagač nije mogao da se odluči? U primeni zakona ovako će moći da se bira. Ako je upravitelj naš, platiće zadužbinu. Ako nije naš, platiće ličnom imovinom. Takvi su nam svi zakoni koje donosimo: neprecizni, prazni, protivrečni i neprimenjivi.
Država u ovom zakonu ne preuzima na sebe nikakvu odgovornost za zadužbinu. Nadzor nad sprovođenjem zakona poveren je Ministarstvu kulture, koje nama kapaciteta da nadzire ni ono što mu je u osnovnom opisu rada. Već smo usvajali izmene i dopune jednog zakona, gde je Ministarstvo prihvatilo činjenicu da nema kapaciteta da nadzire i nadzor je prenet na drugo ministarstvo. Ni bilo koje drugo ministarstvu u današnjoj Vladi nema kapacitete, a ni političku volju da obavlja nadzor nad poslovanjem zadužbina.
Država u ovom zakonu prisutna je kroz prazno obećanje da će iz budžeta pomagati fondacije bez imovine, a naš budžet se bori i ne može da se izbori sa deficitom, ne bi li ikako zadovoljio zahteve koje Vladi postavlja MMF. Umesto da su zakoni precizno definisani instrumenti nadzora nad poslovanjem zadužbina i fondacija, zakon upućuje na domaćinsko poslovanje, ma šta to značilo. Kako će se kontrolisati da li se posluje domaćinski, u zakonu ne piše.
Da ponovim, zakon o zadužbinama i fondacijama, koji nam Vlada predlaže, ne bavi se zadužbinskim crkvama, manastirima i imanjima na KiM. Ako danas ne možemo da odemo tamo, u Arhivu Srbije sigurno ima dovoljno materijala da možemo makar da ih registrujemo i dokažemo da je to srpska, a ne kosovska kulturna baština.
Ne rešava problem nacionalizovanih zgrada kakvih je nekada bilo gotovo u svakoj ulici u Beogradu, najviše u strogom centru grada. Nije na valjan način regulisao nadzorno upravljanje zadužbinskom imovinom. Osim uobičajenih, uopštenih odredaba upravnim odborima, stvarni mehanizam kontrole poslovanja ne propisuje.
Država svojim aparatom nije stala iza zadužbina, ne nudi stvarnu pomoć, samo deklarativnu i neostvarivu. Ali, zato imamo zadužbine i fondacije bez imovine koje će se finansirati iz budžeta, a novca u budžetu nema ni za lek. Imamo zadužbine za ostvarivanje privatnih interesa, a kako je to uopšte zadužbina, to je obično izbegavanje poreza ili ne znam šta.
Predlog zakona o zadužbinama i fondacijama koji je danas pred nama vladajuća većina će sa već tesnom, minimalnom većinom usvojiti, kao i sve zakone do sada, pod uslovom da liče na evropske, makar i nakaradno, makar i kao njihova karikatura, makar bili istrgnuti iz konteksta tuđe tradicije, tuđeg pravnog sistema i tuđih životnih uslova. Ovaj zakon neće biti ni od kakve koristi ni za zadužbine koje su još uvek aktivne ni onima koje su nacionalizovane ni onima koje se budu osnivale sa časnim namerama.
DSS neće glasati za ovaj zakon, mada joj je do obnove zadužbinarstva veoma stalo i dobar zakon o zadužbinama smatra neophodnim.

Poštovani narodni poslanici, osvrnuću se na osnovni tekst Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma. Na predložene izmene i dopune poslanici DSS podneli su amandmane, o kojima ćemo posebno govoriti.
"Jezik jednog naroda predstavlja temelj njegove individualnosti i kulturnu baštinu." Po slovu našeg Ustava, srpski jezik i ćirilično pismu su u zvaničnoj upotrebi na čitavoj teritoriji RS, ali Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma ni u jednom svom članu ne propisuje kada je ta službena upotreba jezika i pisma obavezna, ni kaznene odredbe ovog zakona ne odnose se na posledice kršenja takve obaveze, jer je i nema.
Upotreba srpskog jezika i ćiriličnog pisma ipak je obavezna na celoj teritoriji RS, i to: u radu svih državnih organa i javnih službi; u procesu obrazovanja, udžbenici i diplome, kako na državnim tako i na privatnim fakultetima, moraju biti na srpskom jeziku i ćiriličnom pismu; obavezna je u trgovini, natpisi na prodavnicama, restoranima, frizerskim radnjama, knjižarama moraju biti na srpskom jeziku i ćiriličnom pismu, kao i sve fakture, računi i ugovori; obavezna je u saobraćaju, natpisi na autobuskim železničkim stanicama, aerodromima i putevima, tačnije na svim javnim prostorima moraju biti na srpskom jeziku i ćiriličnom pismu. Obavezna je na televiziji, u TV emisijama i reklamnim porukama. Posebno državno telo Savet RRA mora da prati eventualno kršenje ove obaveze i prijavljuje nadležnim organima.
Pre nego što zakleti Evropejci, za koje Evropa nema alternativu, za mene samo Srbija nema alternativu, ovo moje izlaganje proglase nacionalističkim, unitarističkim ili nepoštovanjem prava nacionalnih manjina, odmah ću reći, sve što sam navela kao obavezno za službenu upotrebu jezika preuzela sam iz zakona o francuskom jeziku i cirkularnog pisma premijera francuske vlade.
Moja originalnost sastojala se jedino u tome što sam umesto reči – francuski jezik, zamenila rečima – srpski jezik i ćirilično pismo i što za potrebe današnje rasprave nisam navela baš sve situacije u kojima je francuski jezik obavezan. Francuski zakon je znatno precizniji od mog kratkog izlaganja.
Za razliku od francuskog zakona o jeziku koji predviđa "obaveznu, ali ne isključivu upotrebu francuskog jezika", ali tu obavezu precizno utvrđuje, kao i kaznene odredbe za njeno eventualno kršenje, naš Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma umesto reči – obavezno, koristi formulacije kao što su – službeni jezik se naročito koristi tada i tada ili službeni jezik se može koristiti tada i tada, ako se ne koristi sankcija nema.
Citat koji sam koristila na početku svog izlaganja preuzela sam iz cirkularnog pisma francuskog premijera, tako da se za naš Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma može reći - da predstavlja samo jedan od mnogih primera koji pokazuju da nas nepoštovanje vlastite individualnosti i kulturne baštine neće odvesti brže u Evropu - naprotiv.
Na dnevnom redu današnje objedinjene rasprave nalazi se i Predlog odluke o utvrđivanju stare i retke knjige od izuzetnog značaja. Možemo biti izuzetno ponosni što posedujemo preko dve hiljade starih i retkih knjiga. Knjige koje ćemo na ovoj sednici proglasiti za kulturno dobro od izuzetnog značaja, čuvaju se na tri mesta - u Narodnoj biblioteci Srbije, za čitaoce godinama zatvorenoj, u Biblioteci Pećke patrijaršije i Biblioteci manastira Visoki Dečani. Devedeset devet odsto knjiga sa ove liste tematski je vezano za pravoslavnu tradiciju, što rečito govori o tome gde su nam koreni.
Pitanje koje se povodom usvajanja ove odluke ne može zaobići jeste, kako se retke i stare knjige od izuzetnog značaja kod nas čuvaju? Odlično mi je poznato da se ne čuvaju po evropskim standardima. Konvenciju o očuvanju nematerijalnog kulturnog nasleđa, usvojenu na Generalnoj konferenciji Uneska u Parizu oktobra 2003. godine, takođe treba da ratifikujemo na ovoj sednici.
Nematerijalno kulturno nasleđe obuhvata - usmenu tradiciju, verovanje, lokalne jezičke izraze i dijalekte, stare zanate, umeća, običaje, praznovanja itd. Nema nikakve sumnje da je njihovo očuvanje od ogromnog značaja za svaku, pa i našu kulturu.
Za nas će se problem javiti kad bude trebalo da izvršimo obaveze koje budemo preuzeli potpisivanjem ove konvencije. Jedna od obaveza je da sačinimo popis sopstvenog nematerijalnog kulturnog nasleđa. Ništa ne daje osnova za nadu - da ćemo mi takav popis valjano i na vreme sačiniti. Za taj posao su, osim dobre volje, a ni za nju nisam sigurna da je ima, potrebna sredstva, stručnjaci, naučna istraživanja, rad na terenu. Hoće li toga biti u situaciji kada u budžetu nema novca? Ne verujem i žao mi je zbog toga.
Još samo nekoliko reči o Zakonu o potvrđivanju Okvirne konvencije Saveta Evrope o vrednosti kulturnog nasleđa za društvo. Nema nikakve sumnje da je kulturno nasleđe od neprocenjive vrednosti i da ima ogroman potencijal za unapređenje održivog ekonomskog razvoja i kvaliteta života jednog društva.
Da li to Srbija prepoznaje i neguje – ne! Nama je potrebna Konvencija Saveta Evrope da uvidimo nešto što nam je moralo biti očigledno, kada smo usvajala tzv. krovni Zakon o kulturi, a toga u ovom praznom, deklarativnom i štetnom zakonu nema. Kada ova konvencija bude usvojena, a treba da bude usvojena, ostaće mrtvo slovo na papiru, kao, nažalost, većina zakona koje preuzimamo od Evrope. Naše potrebe da ličimo na Evropu ne idu dalje od usvajanje mrtvorođenih i prepisanih zakona.

Poštovani narodni poslanici, SANU je 2004. godine dao Odboru za prosvetu Skupštine Srbije svoje mišljenje o tome kojim jezikom ili jezicima se govori na području bivših jugoslovenskih republika, danas samostalnih država. Povod da Odbor za prosvetu zatraži takvo mišljenje bio je udžbenik za osnovnu školu koji je naslovljen ''Udžbenik bosanskog jezika''. Nije bilo potrebno biti veliki stručnjak za jezik pa se uveriti da je problematični udžbenik napisan na najčistijem Vukovom srpskom jeziku.
Dobili smo mišljenje Odeljenja za jezik SANU sažeto na dve strane i obimno potkrepljeno člancima lingvista objavljenim u stručnim časopisima. Odgovor Odeljenja za jezik SANU te 2004. godine glasio je da bosanski nije legitimno, bošnjački jeste. Srbi, Hrvati, Bosanci i Crnogorci govore, lingvistički posmatrano, istim jezikom, ali, u skladu s međunarodnim konvencijama, svaki narod ima pravo da svoj jezik nazove prema svom etnicitetu, istoriji, u skladu sa svojom željom za razlikovanjem od drugog naroda ili istog naroda koji živi u drugoj državi.
Svaki narod, osim Srba. Lingvisti u Srbiji nemaju uslova da se bave istraživanjima jezika kojima Srbi govore, pišu i stvaraju svoju književnost. Srbistika nema podršku ove vlade i Ministarstva za nauku, ni materijalnu ni moralnu. Srbisti su prepušteni sami sebi da rešavaju probleme koji se bez novca iz budžeta Republike Srbije ne mogu rešiti.
Umesto da Ministarstvo nauke izdvoji pristojna sredstva i omogući nesmetan rad srbistima da razvijaju zanemarenu i zapostavljenu srbistiku, ova vlada je, umesto naučnika i protivno volji srpskog naroda izraženoj u Ustavu, odlučila da SANU nastavi sa izdavanjem rečnika koji će se i narednih decenija nazivati Rečnik srpskohrvatskog jezika. Jedino Srbi ne govore srpski, već srpskohrvatski. Tako nešto nećete naći ni u jednoj bivšoj jugoslovenskoj republici koje su danas samostalne države.
Molim narodne poslanike da dobro razmisle i usvoje amandman koji je podneo DSS. Svojim amandmanom predlažemo da se višetomni veoma značajan rečnik koji izdaje SANU preimenuje u ''rečnik srpskog književnog i narodnog jezika'' umesto Rečnika srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika, kako se sada naziva. Hvala.

Poštovani narodni poslanici, gospodine ministre, u Predlogu zakona o SANU, u članu koji definiše predmet njenog rada, navedeno je da Akademija radi na izradi rečnika. Ne navodi se jezik na čijem rečniku Akademija radi.
SANU objavljuje svoj rečnik već decenijama. Stigla je do 17. toma, do slova "O" i taj rečnik nozi naziv "Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika". Kao što vrlo dobro znamo, Jugoslavije više nema. Postoje nezavisne republike – Hrvatska, Crna Gora, BiH, itd.
Od početka rada na akademijinom rečniku do danas, bivše jugoslovenske republike, sada nezavisne države, jasno su se opredelile za nazive svojih jezika. Hrvatska svoj jezik naziva hrvatskim, a ne više srpskohrvatskim, ili zapadnom varijantom srpskog jezika, kako se to, takođe, nazivalo. Crna Gora svoj jezik zove crnogorski. U BiH se govori i bošnjački. Jedino bi SANU, ako se ne promeni ovaj član zakona, nastavio da objavljuje rečnik srpskohrvatskog jezika.
Pitanje naziva jezika se može posmatrati iz dva ugla – lingvističkog i političkog. S lingvističkog stanovišta, potrebno je da se jezički, leksički, morfološki, sintaksički itd., međusobno razlikuju u određenom procentu da bi se smatrali različitim, a ne jednim jezikom. Politički posmatrano, međunarodne norme svakom narodu daju za pravo da svoj jezik naziva po svom etnicitetu, ili kako već nađe za shodno. Tako, na primer, Englezima i Amerikancima ne smeta da svoj jezik nazivaju engleskim. Španski se naziva španskim u svim zemljama u kojima se govori. Lingvistički, isti jezik se u Holandiji zove holandski, u Belgiji flamanski itd.
Lično, mi možemo da mislimo i mislimo da je srpski, hrvatski i crnogorski isti jezik, ali ćemo se osloniti samo na ovo međunarodno pravo da svoj jezik nazovemo po svom etnicitetu. Preimenovanje Akademijinog rečnika u "Rečnik srpskog književnog i narodnog jezika" predstavljalo bi značajan zakonski okvir za našu zapostavljenu srbistiku. Osim zakonskog okvira, srbistima su potrebni još mnogi, između ostalog, i materijalni uslovi za nesmetani rad.
DSS je podneo amandman kojim predlažemo da se Akademijin rečnik nadalje objavljuje pod nazivom ''Rečnik srpskog književnog i narodnog jezika''. Ovaj deo narodnog jezika, takođe, ne treba uzeti olako. Očuvanje narodnog jezika znači očuvanje dijalekata, lokalizama itd. Srpski jezik je bogat jezik, ukoliko ga u svojoj primeni i leksikografiji ne zapostavimo i ne obogaljimo.
Ministar je u svom uvodnom izlaganju, sasvim uzgred, pomenuo jačanje srpskog jezika kao deo našeg identiteta. Nadam se da to znači da ćemo jezik kojim govorimo najzad dosledno, a ne samo u Ustavu, nazivati onako kako zaslužuje – srpskim jezikom. Hvala.

Ovaj amandman uočava jednu slabost zakona o autorskim i srodnim pravima u celini, slabost koja se proteže kroz mnoge članove zakona. Ne pravi se razlika između autora i nosioca autorskih prava.
Autor se zaista ne može odreći svog autorstva, odnosno autorstvo je neprikosnoveno, niti neko drugi ima pravo da tvrdi da je autor dela kojeg nije, ne samo dela koja se snimaju na fonograme i na nosače zvuka, međutim, autor ima apsolutno pravo da svoja autorska prava proda, ustupi, proda po nekoj ceni ili iz bilo kojih drugih razloga prenese na nekog drugog. To u ovom zakonu nije precizirano, nije razgraničen autor od nosioca autorskih prava.