Poštovani narodni poslanici, zakon o autorskim i srodnim pravima, zakon o industrijskom dizajnu, zakon o žigovima i zakon o zaštiti topografije integrisanih kola spadaju u oblast kulture u najširem smislu. Za kulturu u užem smislu nismo učinili ništa. Doneli smo Zakon o kulturi, koji nema mehanizme kojima bi štitio nacionalnu kulturu, unapređivao je, omogućio joj da se razvija i da postane motor ekonomskog razvoja zemlje, izvozni proizvod, industrija.
Usvojili smo Zakon o informisanju koji ubija javnu reč. Ako glasilo objavi nešto što se jednom ministru ne dopadne, preti mu kazna od dvadeset miliona dinara i može da stavi ključ u bravu.
Usvojili smo i menjali Zakon o radiodifuziji, ali nismo u stanju da izaberemo članove Saveta RRA koji bi za vladajuću koaliciju bio najbolji.
Sada raspravljamo o zakonima koje je Skupština Srbije i Crne Gore već usvojila 2004. godine, a na dnevnom redu nemamo one zakone na koje nas Ustav obavezuje da ih donesemo i postavljen nam je rok za to - 31. decembar 2008. godine, a sada je novembar 2009. godine. Nemamo zakon o Narodnoj skupštini. Ako ministar finansija zavrne slavinu, ovaj visoki dom prestaje da radi, jer nema svoj budžet. Zašto ponovo raspravljamo o zakonima koje već imamo, a ne raspravljamo o onima koje nemamo, a na koje nas Ustav obavezuje da ih donesemo?
Da krenemo redom. Novi zakon o autorskim i srodnim pravima donosimo, takoreći, isključivo da bismo rešili jedan praktični problem koji se pojavio u primeni Zakona iz 2004. godine. Organizacije koje štite prava autora masovno slušane muzike jednostrano su razrezale tarife korisnicima. Korisnici su kafići, diskoteke, hoteli, frizerski saloni itd. Oni su nezadovoljni nametnutim haračem, a autori, kompozitori i interpretatori nezadovoljni su naknadama koje im pripadaju u ovakvoj zaštiti. Novina koju ovaj zakon predlaže je da se autorska prava ove vrste naplaćuju kolektivno. Takođe mislim da je to jedino moguće rešenje. Uvodi se jedinstvena tarifa za korisnike masovno slušane muzike. Do te jedinstvene tarife treba doći dogovorno; ako se ne dođe, zakon je predvideo i institut komisije koja će tu jedinstvenu tarifu utvrditi.
Mehanizam zaštite autorskih prava za dela koja se beleže na nosačima zvuka i slike, a to su, osim muzike, film i TV emisije, veoma je složen u ovom zakonu i njemu je posvećena većina od preko 220 članova.
Ne nipodaštavam problem, naprotiv, smatram da je vrlo ozbiljan i da se protiv piraterije moramo boriti, međutim, autori čija se dela po svojoj prirodi ne beleže na nosaču zvuka i slike neće dobiti leks specijalis, kakav je zakon o autorskim pravima u odnosu na Zakon o obligacionim odnosima; njima ostaje samo Zakon o obligacionim odnosima, te neka dobro paze kakve ugovore zaključuju.
Čak ni sva dela koja se beleže na nosače zvuka i slike ovim zakonom neće biti zaštićena. Umetnička ili klasična muzika retko se pušta po kafićima, diskotekama i frizerskim salonima.
Hoćemo li za slike utvrditi jedinstvenu tarifu po kvadratnom santimetru platna? Knjige se ne beleže na nosače zvuka, one se štampaju i prodaju po knjižarama, a knjižara gotovo da više nema.
Kako je moguće da se zakon o autorskim i srodnim pravima ne bavi autorima koji jedva preživljavaju upravo zato što njihova autorska prava nisu zakonom zaštićena? Kultura treba i može da donese novac kada se za to stvore uslovi, što smo mi ovim Zakonom o kulturi propustili da učinimo.
Osim što se ovaj novi zakon o autorskim i srodnim pravima odnosi na ograničenu oblast autorskih prava, on ima još manjkavosti. Definicija autora je deklarativna i uopštena. Problematično je definisano ko se sve smatra autorom dela u čijem nastajanju učestvuje više stvaralaca. Da li je scenograf, na primer, koautor ili autor filmskog ili pozorišnog dela? Naravno, autor je, samo što nije jedini.
Kako producent može biti autor, kako se zakonom tvrdi? Ne može, koliko god novca da je uložio. Može biti samo nosilac autorskih prava. Dokle se protežu autorska prava u delu koje se zove knjiga? Pisac, književni prevodilac, lektor, izdavač? Ničega od toga nema u ovom zakonu.
Zakon je terminološki neusklađen. Na početku se koristi termin autor, zatim se proširuje na autora i koautora, da bi se na kraju uveo termin - autor i nosilac autorskih prava.
Osim toga, napisan je tako da svi autori moraju biti živi da bi štitili svoja prava. Autorstvo je, naravno, neotuđivo, ali u zaštiti autorskih prava postoji autor i postoji nosilac autorskih prava, pravno ili fizičko lice kojem autor pristane da ustupi, preciznije, proda svoja prava na neko određeno vreme – godinu dana, pet godina ili zauvek. Autor može i zadržati svoja prava potpuno za sebe, ukoliko onaj koji objavljuje delo (izdavač, diskografska kuća itd.) pristane na tako nešto. Kada autor više nije među živima, nosioci autorskih prava su njegovi naslednici.
Doslednija primena termina „nosilac autorskih prava“ možda bi proširila područje primene ovog zakona o autorskim pravima i srodnim pravima.
Da zaključimo ovaj deo koji se odnosi samo na ovaj zakon. Zakon o autorskim i srodnim pravima je koncepcijski loš i nije se mogao amandmanima popraviti, osim u delu koji jedino ima ambiciju da reguliše, u domenu dela zabeleženih na nosačima zvuka i slike koja se masovno iskorišćavaju (ovo „iskorišćavaju“ je termin iz zakona), koja, samim tim, donose veliki novac. Nemam ništa protiv toga da umetnost donosi novac, naprotiv, ali za to je bilo potrebno stvoriti uslove, što smo propustili da učinimo kada smo doneli krovni ili temeljni Zakon o kulturi.
Novi zakon o zaštiti industrijskog dizajna napisan je radi adekvatne primene Prelaznog sporazuma o trgovini i trgovinskim odnosima sa EU i harmonizacije pravne zaštite industrijskog dizajna sa uputstvima i uredbama EU; koristi tekovine zakonodavstva EU u ovom domenu, kao i rešenja do kojih je došla Svetska trgovinska organizacija i propisala ih za svoje članice.
U odnosu na postojeći zakon iz 2004. godine, ovaj novi nam donosi izmene terminološke prirode. U skladu sa uputstvima i uredbama EU, u zakonu se više ne koristi termin „pravo na dizajn“, već „industrijski dizajn“. Nemam ništa protiv.
Na ovakva usaglašavanja Srbija je obavezna prema SSP, zaključenom sa EU, koji savesno i usrdno jednostrano primenjujemo, na sopstvenu štetu. Dizajn koji se štiti mora biti pogodan za industrijsku i zanatsku primenu. U 2008. godini imali smo ukupno 504 zaštićena dizajna ove vrste, od toga 37 stranih, 116 domaćih, a po osnovi Haškog aranžmana 351. Da li mi predloženim zakonom štitimo pretežno strani industrijski dizajn, a domaći samo uzgred?
I zakon o žigovima takođe donosimo radi terminološkog usklađivanja i harmonizacije sa uredbama Evropske unije. Prilikom predlaganja osnovnih instituta predlagač se rukovodio rešenjima Svetske trgovinske organizacije, kao i prethodnim zakonima. Šta tu još dodati, kada su pametniji i razvijeniji od nas sve to već dobro promislili?
U ovoj grupi od četiri zakona o kojima je rasprava objedinjena meni je omiljeni zakon o zaštiti topografije integrisanih kola. Reći ću i zašto. U obrazloženju zakona doslovno piše: „U našoj zemlji za sada ne postoji široka proizvodnja visokosofisticiranih proizvoda iz domena integrisanih kola u kojima se primenjuje topografija integrisanih kola, zbog čega do sada nije bilo podnetih prijava za zaštitu topografije integrisanih kola. Proizvodi u kojima su komponente povezane topografijom integrisanih kola ugrađuju se u satelite, rakete dalekog dometa, računare sa velikom memorijom, pejsmejkere i slično.“ Kraj citata iz obrazloženja. Nije važno što mi takve duhovne izume nemamo, jednog dana ćemo imati; važno je da prvo imamo zakon, zbog stranih patenata, naravno.
Rasprava o 58 tačaka dnevnog reda, koju upravo vodimo, zabaviće građane koji prate rad Narodne skupštine. Možda neće primetiti da su nezaposleni i gladni. Hvala.