Poštovani narodni poslanici, u ime DSS-a podnela sam amandman koji se odnosi na budžet za kulturu, u nadi da ću vas zainteresovati za problematiku kulturne politike koja se u ovom domu do sada nije spominjala. Ne verujem da ću u tome baš uspeti posle 12 sati rada, ali ću pokušati.
Srbija nema strategiju održivog kulturnog razvoja, ni kratkoročnu, ni srednjoročnu, ni dugoročnu. Ne znamo šta su nam prioriteti. Nismo razlučili oblasti kulture iza kojih mora stati država od onih koje se mogu delimično budžetski a delimično i same finansirati, kao što nismo odlučili ni koje oblasti kulture i kulturnog života treba potpuno prepustiti slobodnoj tržišnoj utakmici. Nismo se opredelili za instrumente kojima ćemo razvijati i unapređivati nacionalnu, srpsku kulturu, pa se pitam sa čim ćemo mi to kao narod učestvovati u multikulturalnosti koje su nam puna usta.
Nijedan zakon o kulturi nije ušao u skupštinsku proceduru, bez obzira na to što se u novinama može pročitati da jeste. Rebalans budžeta za 2008. godinu je neproziran. Iz njega ne možemo pročitati kulturnu politiku Vlade. Vidimo samo zbirne podatke za plate, socijalna davanja zaposlenima u Ministarstvu kulture, institucijama kulture, ali ne znamo koliko je ljudi zaposleno, da li ih je previše ili premalo na državnom budžetu. Ne znamo ni koliko budžetskih sredstava dobija svaka od ustanova kulture pojedinačno, koliko Narodno pozorište, koliko Republički zavod za zaštitu spomenika kulture, Arhiv Srbije itd.
Budžet za kulturu je, bez ikakve sumnje, nedovoljan. Rebalansom se za razdeo kulture, a tu spada i informisanje, predviđa budžet od 6.888.000.000 dinara, 600.000.000 više nego što je usvojenim budžetom za 2008. godinu predviđeno, čemu se, naravno, radujem. Kada bi se ova sredstva trošila na osnovu usvojene strategije, planski i u skladu sa opštim i javnim interesom u kulturi, možda bi se sa blizu sedam milijardi dinara barem nešto moglo uraditi. Međutim, nije tako.
Osnovali smo Nacionalni centar za film, ali nemamo mehanizme kojima bi se zarada od filmova snimljenih novcem poreskih obveznika vratila u državnu kasu i koristila za dalji razvoj filmske umetnosti. O centru za knjigu govorimo godinama, ali ga osnovali nismo.
Specijalizovane usluge u budžetu Ministarstva kulture, a javljaju se u svim budžetskim razdelima, koštaju nas 1.200.000.000 dinara, od ukupno 6.888.000.000.
U rebalansu piše da ćemo dvadeset miliona dinara uložiti u arheološka istraživanja - koja, na kojim lokacijama? Jednoj ili više? O preostalih 1.180.000.000 ne znamo ništa, o njima odlučuje Vlada i o tome donosi specijalne akte.
Iz kratkog obrazloženja rebalansa budžeta ipak saznajemo nešto važno. Ministarstvo kulture ima zadatak da razvija i unapređuje umetničko stvaralaštvo, književno, prevodilačko, muzičko, likovno, filmsko itd. Ovo je rečeno u prvoj od ukupno tri, doduše podugačke, rečenice obrazloženja rebalansa za kulturu. Ako je tako, aproprijacija 472 - naknade za socijalnu zaštitu iz budžeta, pa još sasvim precizno, postaje zanimljiva – 216.000.000 dinara planirano je za isplatu posebnih priznanja umetnicima za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi Republike Srbije, a raspored i korišćenje sredstava ove aproprijacije vršiće se posebnim aktom Vlade. Zašto Vlada uopšte izlazi pred Skupštinu sa nekim zakonom o budžetu i rebalansom budžeta kada, zapravo, o svemu odlučuje sama i ne polaže računa nikome?
Sama činjenica da je socijalna zaštita umetnika ušla u budžet, da je priznata kao nešto na šta je država spremna da potroši 216.000.000 dinara, podstakla me je da podnesem amandman. Vodila sam računa da predloženim amandmanom ne poremetim budžetsku ravnotežu, prihodnu i rashodnu stranu. Za socijalnu zaštitu umetnika zadovoljićemo se sa 216 miliona dinara. I to je nešto, više nego ništa. Predlažem jedino da se ova sredstva malo drugačije rasporede. Evo kako. Prvo, da se najveći deo sredstava namenjenih za socijalnu zaštitu umetnika upotrebi za plaćanje doprinosa za penzijsko i zdravstveno osiguranje samostalnih umetnika, umetnika koji žive isključivo od svog stvaralaštva. Ovakvo rešenje je u opštem i javnom interesu, a ne privatna stvar samih umetnika. Ono nije socijalna pomoć, ne sme se vezivati za zaradu umetnika, što umetnik više zaradi, veći porez će platiti državi. Nije ni nagrada. Nagrade su ustanovljene, možemo i nove ustanoviti, one se dodeljuju nezavisno od interesa društva da se umetnicima koji žive od svog stvaralaštva obezbedi socijalna sigurnost koji ima svaki zaposleni čovek.
Predloženom prenamenom već izdvojenih budžetskih sredstava omogućili bismo da mladi umetnici koji izlaze sa umetničkih fakulteta ne budu prinuđeni da potpuno odustanu od bavljenja umetnošću ili da traže fiktivna zapošljenja, bilo kakvu državnu službu, i da se opet nađu na teretu budžeta, ali na štetu umetnosti. Imali bi minimalnu socijalnu sigurnost da mogu da se posvete umetničkom radu i od umetnosti žive tako što će se potvrditi na tržištu.
Srednja generacija umetnika, umetnici pred penzijom, odavno zaposleni u ustanovama kulture u kojima više ne vide sebe ili te ustanove ne vide više njih, imali bi izlaz.
Status samostalnog umetnika kojem država uplaćuje doprinose za zdravstveno i penzijsko osiguranje dao bi moralno pravo ustanovama kulture da im ponude rešenje da izađu na slobodno tržište umetničkog rada, a strukturu zaposlenih otvore za nove umetnike i naučnike i prilagode strategiji održivog kulturnog razvoja, koju, nažalost, nemamo.
Drugo, predlažem da se koriguju najniže penzije umetnika, na penzije od 10.000 dinara da se doda još 10.000 dinara, tako da svi penzionisani umetnici imaju barem prosečnih dvadesetak hiljada dinara. Kada govorimo o penzijama, govorimo o hiljadama dinara. Kada je reč o budžetskim stavkama o kojima ne znamo ništa, u pitanju su milijarde.
Treće, predlažem da zadržimo tzv. nacionalne penzije. Broj umetnika koji su ostvarili vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi Republike Srbije meri se na desetine. Samostalnih umetnika za koje predlažem da im se doprinosi za zdravstveno i penzijsko osiguranje redovno uplaćuju iz budžeta moglo bi biti 1000 - 1500, pod uslovom da se zakonom, a ne aktom Vlade, propišu stroga i precizna pravila po kojima umetnici ovo pravo stiču.
Ne znam da li 216.000.000 dinara može da pokrije ovo što amandmanom predlažem. Polazim od toga da bi svaki, i najmanji, pomak u tom pravcu bio veliki i značajan. Plaćanje doprinosa za zdravstveno i penzijsko osiguranje iz republičkog budžeta je stečeno pravo samostalnih umetnika koje su oni decenijama ostvarivali, sve dok država jednostavno nije prestala da im uplaćuje doprinose.
Na kraju smo dobili zakon gospodina Mlađana Dinkića, mali zakon o izmenama i dopunama Zakona o uplati doprinosa za socijalno, zdravstveno i penzijsko osiguranje. Ministar Dinkić je zamislio i ostvario da umetnici sami sebi uplaćuju doprinose, i to unapred, pre nego što išta zarade. Položaj samostalnih umetnika se Dinkićevim zakonom nije samo pogoršao; bavljenje umetnošću postalo je moguće, uz retke izuzetke, jedino umetnicima bliskim vlasti. Zavisnost od dobre volje političara u čijim je rukama kasa, umesto zakonom garantovanih prava, ozbiljno ugrožava slobodu umetničkog stvaralaštva.
Obrazloženje Ministarstva finansija zašto odbija ovaj amandman nije me iznenadilo. Moj odgovor na argumente iznete u obrazloženju je sledeći: nemam ništa protiv da uplate doprinosa za zdravstveno i penzijsko osiguranje ostanu u okviru budžeta Ministarstva za kulturu i da se za početak ostvaruju po ugovoru, ako tako mora, ako je samo to u skladu sa Zakonom o budžetskom sistemu, ali Narodna skupština Republike Srbije mora jednom, što pre, doneti zakon o kulturi. Zakonom, a ne aktima Vlade moraju se definisati obaveze i prava umetnika, ljudi koji nam oblikuju nacionalni identitet, bez kojeg ne bismo znali ko smo i ne bismo bili potrebni nikome.
Usvajanje ovog amandmana, jedinog koji je podnet na razdeo kulture, bio bi prvi, mali, privremeni, ali značajan doprinos rešavanju socijalnog statusa umetnika. Trajno rešenje je donošenje zakona koji će se primenjivati, a ne ignorisati. Po mom najdubljem uverenju, rešavanje socijalnog statusa umetnika uopšte, a samostalnih umetnika posebno, jeste od prvorazrednog opšteg i javnog značaja za našu kulturu i državu. Pozivam vas da glasate za ovaj amandman. Hvala.