Da nastavim ovu priču koju je moj kolega Palalić započeo, moramo da raščistimo dve stvari koje su danas ovde pokrenute, a niste do kraja bili izričiti, niste odgovorili na pitanje kako ćemo utvrđivati stope poreza za ona domaćinstva koja se bave i jednim i drugim poslovima. Bave se i poljoprivredom, a ujedno su zaposleni u nekom preduzeću i nije im poljoprivreda pretežna delatnost. Imaju registrovano domaćinstvo, rade nešto, imaju pola hektara zemlje, žive u selu, imaju pomoćne objekte, imaju neku živinu, stoku, ali rade u preduzećima.
Njima su pretežni prihodi od toga što rade u nekom preduzeću i onda će ovako kako ste vi obrazložili, verovatno se njima oporezovati objekti i nekretnine, kao da ne žive na selu i da im nije pretežna delatnost poljoprivreda.
Sa druge strane, zoniranje, rekli ste u stavu 3. da svaka lokalna samouprava određuje zone po kojima će naplaćivati poreze na imovinu, a ako nema prometa u određenoj lokalnoj samoupravi, odnosno u toj zoni gde se nalaze nekretnine, onda će se uzimati prva granična, pa recimo, znate jako dobro teritoriju Niša, teritorija opštine Palilula u Nišu je granična zona, četvrta zona gde ima jedno novo naselje u Mokranjčevoj, gde je napravljeno dvadesetak zgrada u najskorije vreme i gde je promet prilično veliki i gde su cene prilično visoke. Red veličina oko 800 evra po kvadratnom metru se kreću nekretnine u tom delu grada, a ta četvrta zona u kojoj se nalazi ovo naselje je granična sa opštinom Doljevac.
Neki od ljudi koji žive u Doljevcu, u selu Knežica koja je u blizini i granična je sa ovom zonom, želi da proda svoju kuću, a kuća ima 200 kvadrata, niko u selu ne može da proda ništa, on proda to za 10.000 do 12.000 evra, koliko realno može da dobije, ali će mu se obračunati porez po ceni od 800 evra, jer je to realna cena u graničnoj zoni koja se graniči sa tom zonom i platiće porez veći nego što je ostvario prihod od prodaje te svoje imovine.
Mislim da zaista takve stvari morate da sagledate i da ne dozvolite da se dođe da bude drastičnih mera i drastičnih nepravdi prema ljudima koji žive u malim sredinama.
Ovo će, pre svega, pogoditi male sredine, jer mi znamo da će u Beogradu i drugim razvijenim sredinama niti gradovi, niti opštine, neće imati nikakve probleme sa prihodom od poreza na imovinu, ali problem imaju one male sredine, iako je to stopostotni porez lokalne samouprave, niti ima prometa, niti su vrednosti tih nekretnina velike i onda je nelogično da kažemo, neka gradonačelnici i predsednici opština, vode računa o tome, jer kako će oni ostvariti prihod ako tamo nema ko da plati, nema od čega da plati.
Mislim da morate da nam odgovorite na pitanja na koji način će se oporezivati oni koji se bave jednom i drugom delatnošću, a takvih ima u Srbiji ogroman broj.

Zaista mislim da nije nimalo logično da onaj ko je dobio naknadu za eksproprijatisano zemljište ne plati porez na to, a da porez plaćaju npr. izbeglice koje dobiju stan u zakup. Pazite koje je to krajnje nelogično rešenje. Ljudi koji su 20 godina u ovoj zemlji, pobegli od ratnih strahota, izgubili sve, na kraju se dočepali nekog socijalnog stana, na koji moraju da plaćaju kiriju po 30, 40 ili 50 evra, obično su to najsiromašnije porodice, obično ljudi nemaju nikakvih prihoda, samo prodaju po buvljacima, oni moraju da plaćaju porez na zakup tog stana, kao socijalna kategorija, a neko kome je eksproprijatisano zemljište, dobio naknadu za to, ne plaća porez za to. To je zaista krajnje nelogično.
Razumem set ovih zakona koji ide na ovoj Skupštini, sa jedne strane je smanjio procenat poreza na zarade koje idu lokalnim samoupravama, a sa druge strane ste vi omogućili da kroz porez na imovinu lokalne samouprave nadomeste taj gubitak. Međutim, valjda je logično i normalno da kada jedan ministar koji se bavi poreskom politikom, a koja se tiče lokalne samouprave, uvodi neke nove poreze ili predlaže nove izmene zakona koje se tiču lokalnih samouprava, valjda je logično da te lokalne samouprave, odnosno njihove organizacije pita na koji način to treba da uradi i da ih konsultuje.
Stalna konferencija gradova i opština vam se više puta obraćala za zahtevom da se hitno sastanete da bi diskutovali o rešenjima u zakonu. Međutim, do tog susreta uopšte nije ni došlo. Recimo, Zakon o porezu na dohodak će stupiti na snagu po usvajanju, odnosno za desetak dana, smanjiće se stotine miliona prihoda lokalnim samoupravama, a lokalne samouprave su u toku ove godine već ušle u procese javnih nabavki, izvođenja radova. Neke su i zaključile ugovore, imaće manje prihode, pa od čega će one to da plate? Mislim da, sa jedne strane, ta vrsta nepredvidivosti poreske politike i prihoda i, sa druge strane, ne konsultovanje sa onima kojih se tiče zakon, a pre svega su lokalne samouprave ovde pogođene, zaista nije dobra praksa i mislim da ova rešenja koja ste predložili, a bez konsultacije sa lokalnim samoupravama, neće biti dobra.

Poštovano predsedništvo, institucija postavljanja poslaničkih pitanja po članu 286. već duže vremena je potpuno obesmišljena. Prošlom prilikom kada sam postavljao pitanje sam ukazao na to da sam u više navrata postavljao poslanička pitanja i da se nijednom slučaju nije ispoštovao stav 4. člana 286, da je rok za odgovor 15 dana. Molim vas gospođo predsedavajuća da intervenišete i da na sva ona pitanja koja smo postavili dobijemo odgovore.
Postavio sam pitanje još u novembru mesecu šta je sa zaostalim zaradama radnika širom Srbije? U Nišu ih je pet hiljada, u raznim drugim gradovima ih je mnogo više. Vlada je donela uredbu, bio je rok do kraja godine, pa do marta meseca. Sada je maj mesec i nema ničega. Šta je sa time? Hoću da dobijem odgovor.
Postavio sam pitanje i u vezi "Fiata". Do dana današnjeg nisam dobio nikakav odgovor. Molim vas da se poštuje član 286. da bismo uopšte imali smisla da postavljamo pitanja. U protivnom ovo je besmisleno.
Moje današnje pitanje će biti usredsređeno na aktivnosti Vlade za obeležavanje važnih datuma u istoriji Srbije. Ova godina je 1700 godina od ustanovljenja i potpisivanja čuvenog Milanskog edikta, kada je car Konstantin proglasio hrišćanstvo za ravnopravnu meru. Država Srbija se na najvišem nivou uključila u proslavu ovih 1700 godina. Čak je i predsednik Republike pokrovitelj proslave 1700 godina od Milanskog edikta. Razne manifestacije se događaju na nivou Srbije, što je pohvalno. Srbija treba da obeleži ovaj datum.
Međutim, sem geografske odrednice da je car Konstantin možda slučajno i verovatno slučajno rođen u Nišu, nikakve druge veze nema car Konstantin niti sa Srbijom, niti sa Srbima, niti sa našom istorijom, niti sa našom kulturom, verom, tradicijom.
U isto vreme ove dve 2013. godine se navršava 900 godina od rođenja tvorca i osnivača moderne srpske države i čitave dinastije koja je kasnije vladala Srbijom, Stefana Nemanje. Do dana današnjeg niti je Vlada, niti predsednik Republike, niti nadležno ministarstvo, pretpostavljam da je to Ministarstvo kulture, pokrenulo bilo kakvu inicijativu da se na dostojan način obeleži ovako značajan datum. Nije to 760 ili 880 godina. Ove godine se navršava 900 godina od rođenja tvorca ove države.
Ove godine se navršava i 200 godina od rođenja najvećeg srpskog pesnika Njegoša. Ni po tom pitanju država Srbija do dana današnjeg nije preduzela ni jednu jedinu meru da obeleži ovako značajnu godišnjicu. Predsednik Matice srpske dr Dragan Stanić je u najnovijem intervjuu u "Večernjim novostima" rekao da su tri izuzetno kompetentne i odgovorne ustanove ovog naroda, ne samo ove države, a to su SANU, Akademija nauka i umetnosti Republike Srpske i Matica srpska, predložile i ponudile čitav obiman, dobro osmišljeni program proslave 200 godina od rođenja Njegoša. Čak su predsednik republike i patrijarh dali podršku ovakvom predlogu, međutim Vlada Republike Srbije do dana današnjeg nije učinila ni jedan jedini korak da se osnuje odbor za proslavu 200 godina od rođenja Njegoša, niti je bilo kakav program usvojila.
Kada Vlada Republike Srbije misli i da li uopšte misli da obeleži ovako značajne datume? Da li će i kada će formirati organizacione odbore za proslavu 900 godina od rođenja Stefana Nemanje i 200 godina od rođenja najvećeg srpskog pesnika Njegoša?
Takođe ove godine se navršava i godišnjica rođenja jednog od najvećih srpskih pisaca Miloša Crnjanskog. Ni po tom pitanju se ništa ne dešava. Zadnjih meseci se skoro inkognito ili da kažem polu tajno ili prilično stidljivo prenose mošti, odnosno ostaci kraljevske dinastije, poslednjeg srpskog kralja iz jedine autentične dinastije van habzburških i engleskih dinastija, a to je srpska dinastija Karađorđević.
Postavljam pitanje Vladi Republike Srbije da li su ovim potezima i ignorisanjem ovih važnih istorijskih činjenica počeli ispunjavanje tačke 6. imperijalističkog nemačkog ultimatuma, a to je promena svesti, potpuni zaborav, jer kako reče genijalni Matija Bećković – danas smo beskičmeniji, mekovratiji nego ikad i jedino ako se ne budemo sećali ničega i ako sve padne u zaborav onda ćemo imati šanse da budemo primljeni u neko njihovo društvo. Mislim da je to sramno za ovu vlast i zahtevam da se ovi važni datumi obeleže na dostojan način.

Čitavih sat vremena čekam da dođem na red da bih rekao nešto o amandmanu. Koji god da je zakon na dnevnom redu, mi provedemo sate raspravljajući neku praznu priču o tome da li je AP Vojvodini dato dovoljno nadležnosti ili nije i stalno se vrtimo u krug kako je njima sve nešto malo. Malo im je šuma, malo im je poljoprivrednog zemljišta, malo im je budžeta, malo im je obrazovanja, malo im je železnice. Stalno se protura ispod žita teza – pa, sedite i pregovarajte sa predsednikom Izvršnog veća Vojvodine, pregovarajte o tome šta ćete im dati. Kakvi, bre, pregovori? Ovo je država Srbija. Država Srbija može da razgovara sa predsednicima opština, sa predsednicima Izvršnog veća AP Vojvodine i sa drugim zvaničnicima, ali nema pregovora. Mogu da pregovaraju zaraćene strane i mogu da pregovaraju nezavisne države, njihovi predstavnici, a ne pregovaramo unutar svoje zemlje. Šta pregovaramo?    
Mislim da je ovaj član 9, u stvari amandman koji je podnet od strane grupe poslanika jeste političke prirode i on upravo ima za cilj da ostvari političku kontrolu i da ima ingerencije u određenoj oblasti, mislim da je on postavljen tako da se železnica izvuče iz odgovornosti nad upravljanjem infrastrukturom. Infrastruktura železnice je u očajnom stanju.
Članom 9. se kaže da delom infrastrukture za koje društvo, koje upravlja infrastrukturom železnice, nema ekonomski interes može da se da na upravljanje nekom drugom, što u prevodu znači, neko ovde pomenu, taj ekonomskog interesa, ako hoćemo da budemo iskreni verovatno nema na 9/10 pruga. Znači sve to može da se da. Železnice će reći - mi nemamo para i mi nemamo ekonomski interes da održavamo neku regionalnu prugu, a vi ako hoćete uzmite ali, naravno, neće dobiti novac za to, nego uzmite od svojih para pa održavajte. Pa ko će da održava? Ne možemo da održavamo pet kilometara običnog puta, održavaće železničke pruge, praviti nove. Pa, to je čista fikcija. Kakvo crno održavanje pruga i pravljenje novih?
Četrdeset i pet posto infrastrukture železničke se nalazi na teritoriji AP Vojvodine. To je podatak kojim treba da budete ponosni. Gde je to u Srbiji u boljem stanju je železnica nego što je to u Vojvodini. I kakva je to priča da "Železnice Srbije" namerno ne žele da održavaju infrastrukturu na teritoriji AP Vojvodine, čija je ingerencija?! Šta to znači, one održavaju u Beogradu, održavaju u Nišu, održavaju u Kraljevu, ali neće da održavaju u Novom Sadu?! To su potpuno izmišljene stvari.
Infrastruktura je loša svuda i neće je popraviti nikakvo gazdovanje nijedne lokalne samouprave, nijedne autonomne pokrajine ako nema para. Ako država i železnice nemaju para, ne znam odakle će biti pare onda AP Vojvodini ili nekoj lokalnoj samoupravi.
Takođe, ovaj član je potpuno neprecizan jer on kaže da će društvo ako nema ekonomski interes, isključivo ekonomski interes, preneti upravljaču infrastrukture koga osniva lokalna samouprava itd. Pa, ne može da bude kriterijum samo ekonomski interes, treba da postoji neki opšti društveni interes, pa neki nacionalni interes. Pa, ne pravi se pruga samo da bi se ostvario ekonomski interes, valjda treba i da poveže neke krajeve. Tu valjda postoji možda i neki viši regionalni interes, nego samo ekonomski. To mora da bude jedan od kriterijuma i to mora Vlada da odlučuje.
Država je ulagala u tu infrastrukturu i pravila te pruge. Nije pravila nijedna lokalna samouprava, nije pravila nijedna autonomna pokrajina. Država se zaduživala, pravila i onda će ona reći – mi smo pravili prugu od Valjeva do Loznice zato što će imati određeni ekonomski interes, ali će imati i strateški interes - da poveže Republiku Srpsku i Srbiju. Možda ta pruga neće zadovoljiti ekonomski interes, ali će zadovoljiti onaj drugi. Možda u nekom drugom kraju od Šida do Bačke Palanke, ili Subotice možda postoji neki drugi interes, ne mora da bude ekonomski.
Dakle, mislim da zaista postaje više da se u ovom parlamentu koji god zakon dođe priča o tome kako je nešto malo onima koji upravljaju AP Vojvodinom, kako stalno treba da im se da nešto više, kako je malo para, kako je njima sve malo. Šta da radimo mi koji nemamo ni AP Vojvodinu, nemamo ni Beograd, šta mi treba da radimo.
Lokalne samouprave na teritoriji Vojvodine imaju ista prava, iste ingerencije kao sve u Republici Srbiji, ali imaju naravno dotacije i iz svog pokrajinskog budžeta. Dakle, duplo napajanje. Isto mogu da se nakače na državni budžet kad se radi neka infrastruktura, isto će se nakačiti i na pokrajinski i sve duplo. Sada, umesto da mi kukamo da smo potlačeni, da nemamo ista prava, obrnuta je situacija. Stalno neko nekome nešto uzima iz AP Vojvodine. To je obrnuta priča, ljudi. Potpuno je obrnuta priča. Mislim, zaista ne želim više da slušam ovakve rasprave koje su prvo neistinite i vređaju zdrav razum.
Ingerencije na prugama mogu da budu prenete onima koji ima interes, ali isključivo ako se to lokalne pruge i pojedine regionalne, ali naravno, ako se prenosi onda mora da se prenosi deo sredstava, a onda i deo zaposlenih da se prevede na ta društva da bismo imali kompletnu priču.
Šta znači to sad, hajde uzmite vi sad i održavajte prugu Zaječar – Niš, ako imate para, železnica i država vam neće dati pare, a vi uzmite, a mi nemamo interes i nećemo da ulažemo u nju. Mislim, da to nije korektan odnos, država mora da zna šta je njena strategija, koji su infrastrukturni koridori od strateškog značaja i tamo gde nema ekonomski interes, možda ima strateški, pa mora država da održava i da ulaže. Na kraju krajeva, sve to kad svedemo ide iz iste kase. Sad što je neko bezobrazniji i drčniji pa zgrabi više, to mislim da mu ne daje veće pravo, nego nama koji smo finiji i želimo to na jedan korektan način da ostvarimo.

Poštovani ministre, poštovana gospođo predsedavajuća, raspravljajući ova dva dana o novom zakonu o železnicu čuli smo puno rasprava i puno diskusija naših kolega koje su govorile u prilog tome da novi zakon o železnici treba da reši osnovne probleme koje ova delatnost ima, a složićemo se svi da su "Železnice Srbije" u veoma velikim problemima i da kroz ovaj zakon on može da stvori osnov za rešavanje ovih problema, ali će krajnji rezultat zavisiti od toga koliko će biti para da se te stvari zaista reše na pravi način.
Kad god govorimo o nekoj oblasti, o nekom zakonu koji treba da reši probleme nastale u toj oblasti, moramo da se osvrnemo i na kontekst u kom se krećemo i u kome govorimo.
Dakle, jedan od razloga za donošenje ovog zakona, to piše i u obrazloženju je bio da Zakon o železnicama treba uskladiti sa evropskim direktivama. Mislim da to može da bude jedan od motiva, ali da sigurno treba i mora uvek da bude motiv za donošenje nekog novog zakona, sređivanje stanja u određenoj oblasti, a ne diktat da moramo da donosimo neki zakon zato što nam Evropa ili bilo ko drugi traži. Dakle, dosta više tog podaničkog mentaliteta u svakoj oblasti.
Kakav god zakon da donosimo, uvek je prvo isticanje da uskladimo sa evropskim zakonodavstvom. Hajde da ga rešimo, da donesemo neki zakon, da rešimo neki problem u nekoj oblasti, smanjite više tog udvoričkog ponašanja prema diktatima.
Druga stvar, kada govorimo o problemima u železnici, moramo da se osvrnemo kakvo nam je stanje u železnici. Ovde je u jučerašnjoj raspravi bilo puno priča o tome sa kakvim problemima se železnica danas susreće. Uvek sam u dilemi kada se govori o ovakvim zakonima, kada treba da neki svoj stav imam o tome, da li da svoj stav baziram na onome što su govorili ministri koji su vodili određenu oblast prethodnih 15, 20, 30 godina ili da verujem svojim očima i da na osnovu toga što vidim imam svoj vrednosni sud.
Ako bi se ponašao po prvom načinu vrednovanja problema u određenoj oblasti, verovatno bih imao potpuno različitu sliku nego što ona jeste stvarna. Bilo je od devedesetih godina na ovamo u zadnjih trideset godina mnogo hvalospeva i priča o tome šta se radi na železnici, šta su planovi za železnicu. Imali smo čuvene projekte brzih pruga od 1992. do 1996. godine. Tačno se sećam, bio sam tada studentski aktivista i skupljao sam te pamflete koje je tadašnji režim delio po godinama, ne znam, u 1992. godini će se uraditi do Paraćina, u 1993. godine do Niša, u 1994. godini do Pirota, u 1995. godini do Dimitrovgrada, da bi se 1996. godine završio projekat brzih pruga Srbije. Kada bi po tome imao svoj vrednosni sud, mi danas praktično nemamo problema u železnici.
Nažalost, stanje je potpuno drugačije, da ne kažem da je očajno, ali ilustracija toga da je prosečna brzina na našim prugama 44 kilometra na sat, što je manje nego što je bila hiljadu osamsto osamdeset i neke, kada je napravljena prva pruga Beograd- Niš. To je zaista poražavajuće za čitavo naše društvo. Za čitavu zemlju je poražavajuća činjenica da se nekada, pre 120 godina, brže putovalo od Beograda do Niša tom glavnom kičmom železnice Srbije, nego što se to čini danas.
Ulaganja u infrastrukturu, pre svega u kvalitet pruga su bila minimalna prethodnih desetina godina, možda i više. Zbog toga je stanje takvo kakvo jeste. Državu svake godine železnice Srbije koštaju, u zavisnosti od godina, ali od 120 do 200 miliona evra. Nažalost, te subvencije koje država izdvaja za železnice Srbije su u najmanjem procentu išle na ulaganja u infrastrukturu, na poboljšavanje kvaliteta pruga, kvaliteta voznih sredstava, a mnogo više su išla u umrtvljivanje, odnosno u mrtvi kapital, u isplatu plata, u isplatu troškova, zato što je železnica bila i danas je jako inertan sistem, jako glomazan sistem, jako neefikasan sistem, jako neracionalan sistem, sa prevelikim brojem ljudi, sa užasno lošom organizacijom i kao takav, nažalost, ne može da donese ni dobru uslugu, niti da ima profit iz toga što radi.
Podatak koji takođe može biti ilustrativan je da pored toga što je Srbija na trasi najvažnijeg ili jednog od najvažnijih koridora u jugoistočnoj Evropi, Koridora 10, gde može da ima fenomenalne prihode od tranzita, pre svega iz zapadne Evrope prema Bliskom Istoku i obrnuto, taj kapacitet koristi toliko malo, da su ukupni prihodi od tranzita robe jedva negde oko 70 miliona evra. To je podatak za 2010. godinu, verovatno su danas ti prihodi i manji.
Kada bi naše pruge bile daleko bolje i kvalitetnije, kada bi se na njima mogle postizati veće brzine, kada ne bi bilo kašnjenja i kada se ne bi plaćali penali prema međunarodnim špediterima, verovatno bi taj prihod premašio 300 miliona evra, što bi značajno oslobodilo "Železnicu" od zavisnosti državnih subvencija, pa čak možda i učinilo profitabilnom kompanijom.
To nije slučaj, i zbog toga svi treba da se zapitamo zašto država kroz svoju nacionalnu strategiju razvoja ne odredi šta je to najkvalitetniji prioritet koji može da doprinese razvoju zemlje i povećanju deviznog priliva. To sigurno jesu mreže autoputeva, to sigurno jeste kvalitetan železnički koridor kroz zemlju.
Potpuno mi je nejasno da ako već stvari jesu takve kakve jesu, taj neki čuveni Nacionalni savet za infrastrukturu je prethodna Vlada formirala, da se ti prioriteti nisu jasno utvrdili i da dinamika radova se ne poštuje. Dobro se sećam, desetine izjava je bilo raznih zvaničnika, pa i vaših, da će Koridor 10 autoputa prema Bugarskoj, prema Makedoniji biti završen do kraja 2012. godine, odnosno do kraja mandata prethodne Vlade.
Situacija danas na terenu je poražavajuća. Krenulo je da se radi, to je jako kvalitetna činjenica, ali se radi na nekoliko deonica iscepkano i prema ovakvoj dinamici, čisto sumnjam da u narednih četiri-pet godina može da bude kompletno završen.
Najžalosnije je da je deo autoputa koji je rađen od makedonske granice prema Levosu i u dužini od nekih 20 i nešto kilometara, u najvećem delu je bio završen 2007. godine, a do dana današnjeg nije pušten u punom obimu da radi, da funkcioniše u obe trake. Znači, pet godina, šest godina skoro ne možemo da stavimo tu deonicu puta u funkciju. Da li je to moguće?
Makedonci su počeli 2009. godine da rade svoj deo puta prema Kumanovu, davno ga završili, on funkcioniše više od tri godine. Šta je to sa našom zemljom? Šta je to sa ljudima koji vode te poslove? U čemu je problem?
U ovom zakonu koji treba da reši probleme neefikasnog funkcionisanja "Železnica Srbije" se predviđa razdvajanje na četiri sektora, na infrastrukturu, na putnički i robni saobraćaj i imovinu. Infrastruktura je nešto što je od javnog interesa, tako je definisano zakonom i sigurno da valjda nikome ne pada na pamet da upravljanje tom infrastrukturom prepusti nekom drugom. To mora da bude javna kompanija i da se odnosi prema toj infrastrukturi onako kako se odnose domaćini prema svojoj imovini, da ulaganje u te infrastrukture bude značajno, kako bi obezbedili kvalitet prevoza, a da naravno prihodi koji će doći, ako bude ulaganje u tu infrastrukturu, od tranzita idu državi, da ne idu privatnoj kompaniji. Mislim da je to od nacionalnog interesa, da to niko drugačije ne sme da postavi.
Što se tiče putničkog i robnog saobraćaja, on je zaista, naročito putnički saobraćaj, u užasnom stanju. Juče je gospodin Anđelković ovde govorio da su prihodi železnice u putničkom saobraćaju jedva negde oko 1/3, a u putničkom saobraćaju najveći deo otpada preko 2/3 na prihode "BEO Voza". Naravno da su najveći prihodi od "BEO Voza", zato što su i ulaganja u beogradske železnice i u "BEO Voz" bila najveća. Tu su najmodernije pruga, ima najviše vozova, vozni red je izuzetno kvalitetan, ima mnogo polazaka i naravno da će biti i prihodi. Ne možete da očekujete da će biti prihodi u putničkom saobraćaju između Beograda i Niša kada se putuje više od pet-šest sati i kada imate jedan voz dnevno.
Dakle, jedno odsustvo želje da se u ovoj oblasti napravi ravnomeran rast. Sve što se tiče kvaliteta železnice je strpano u Beograd, kao što je nažalost i u drugim oblastima.
O novim ulaganjima je takođe ovde predviđeno u zakonu, da će biti nacionalni program razvoja železnice koji će u petogodišnjem i desetogodišnjem planu određivati šta će se sve i na kojim trasama ulagati. Nažalost, opet čujem od vas, i u prethodnim godinama i danas, da su gotovi projekti za železnički čvor, da su gotovi projekti za prugu Beograd-Pančevo, Beograd-Novi Sad, Pazovu, a priča o ulaganju u Koridor 10, o izmeštanju teretnog i putničkog saobraćaja iz centra Niša, o tih čuvenih 12 km pruge, nije makla sa mesta već 30 godina. O tome smo polemisali više puta ovde u parlamentu i došli smo dotle posle pet godina borbe i raznih rasprava u parlamentu da će ove godine ići samo tender za idejni projekat tih 12 km pruge, koji će se završiti na jesen, pa će se raditi dve godine, a nakon idejnog projekta ćemo raditi još pet ili 10 godina glavni projekat, a realizaciju ko zna kada. Da je takvom dinamikom kralj pravio prugu, ona ne bi bila završena ni za 200 godina.
Mislim da je ovakav odnos nedopustiv. Molim vas da se potpuno drugačije odnosite kad su u pitanju ulaganja u infrastrukturu, i putnu i železničku i da to ne bude sve skoncentrisano u glavnom gradu i 50 km oko njega, nego da i sa stanovišta razvoja zemlje i nacionalne strategije ravnomerno rasporedite ta sredstva i da pre svega ulažete u one najprofitabilnije delove, a to su delovi koridora prema Bugarskoj i prema Grčkoj, jer će to najpre i vratiti novac nazad. Sa druge strane, održaće i stanovništvo i gradove koji su uz te koridore i moći će da se razvijaju na kvalitetan način.
Što se tiče podrške ovom zakonu, mi smo napisali više od 20 amandmana, pa u skladu sa time kako ćete se odnositi prema tim amandmanima, takav će i biti naš stav prema zakonu. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, ja ću danas postaviti tri pitanja.
Prvo se tiče vas, odnosno predsednika parlamenta, tiče se poštovanja Poslovnika. Članom 286. poslanicima je data mogućnost da postavljaju pitanja i da u roku od 30 dana dobiju odgovore na ta pitanja. Prošle godine, 7. novembra, sam postavio pitanje koje se tiče isplate zaostalih zarada radnika koji su tužili državu u Strazburu. Vlada je prošle godine, marta meseca, donela uredbu kojom se obavezuje da će isplatiti te zaostale zarade. Uredbom je regulisano da se pokrene procedura evidentiranja svih presuda koje su radnici podneli i koje su izvršne. Septembra meseca je ta uredba produžena do decembra. Do dana današnjeg nisam dobio odgovor na to pitanje – šta će biti sa tim zaostalim zaradama i kada će država to isplatiti? Radi se o više od 5.000 radnika Elektronske mašinske industrije "Jastrebca", "Niteksa", "Građevinara" iz Niša i mnogih drugih radnika širom Srbije.
Moje pitanje je, prvo, da se poštuje Poslovnik, da se odgovara u roku koji je predviđen Poslovnikom, a drugo pitanje je upućeno Ministarstvu ekonomije i Vladi – kada će ovo pitanje biti rešeno?
Sledeće pitanje se odnosi na "Fijat". Naime, država Srbija je, ugovorom sa "Fijatom" 2008. godine, formirala zajedničku firmu između države i italijanskog investitora, u taj fijat uložila više od 700 miliona evra kroz razne stvari, da li kroz čist novac ili kroz infrastrukturu, fabrike i slične stvari. U toj zajedničkoj fabrici država Srbija učestvuje sa 33% vlasništva.
Prošle nedelje je otvoren Sajam automobila u Beogradu i čuli smo od ministra ekonomije da će Vlada Republike Srbije subvencionisati novi model "Fijata" sa 3.000 evra po komadu i da će cena, sa tih subvencionisanih 3.000 evra, biti 10.990 evra.
Postavljam pitanje Vladi i Ministarstvu ekonomije, da nam da kalkulaciju – kako je moguće da sa 3.000 evra subvencionisanih direktnih u svaki prodati "Fijat 500 L", mi plaćamo 10.990 evra po automobilu, dok je taj isti automobil, sa svim carinama, troškovima prevoza i porezima, u Češkoj 10.400 evra?
Kakva je to računica, da građani Republike Srbije plaćaju, uprkos subvenciji od 3.000 evra, uprkos ulaganjima od 700 miliona evra u "Fijat", veću cenu nego što je to regularna izvozna cena u Češkoj? Da li je moguće da se posle toliko uloženih para i dalje dere koža sa leđa našeg potrošača, našeg kupca? Dokle ćemo više da izdvajamo pare iz budžeta, da otimamo pare od poreskih obveznika, da ulažemo u "Fijat" i da opet imamo najskuplje cene? Zašto taj model nismo primenili na druge domaće proizvode? Uništili smo Elektronsku industriju koja je pravila najbolje televizore u bivšoj Jugoslaviji. Zašto tada nismo subvencionisali te televizore, da danas nemamo ugašenu fabriku, izgubljeno desetine hiljada radnih mesta i, naravno, na tržištu samo strane televizore. Zašto nismo subvencionisali domaće veš mašine koje smo takođe pravili npr. u Nišu, izgubili stotine radnih mesta i opet imamo "Gorenje" ili druge uvozne brendove koji prodaju ovde i skidaju kajmak za te proizvode, a mi subvencionišemo upravo u njih, da bi prodavali stranu robu i zarađivali pare na našim građanima.
Treće pitanje se odnosi na "Srbijagas". Državna revizija je utvrdila da su bile ogromne nepravilnosti u "Srbijagasu", pa postavljam pitanje predsedniku Vlade i čitavoj Vladi – šta će uraditi, obzirom da je Vlada postavila direktora "Srbijagasa", a ispostavilo se da su bile ogromne nepravilnosti, radi se o milionskim sumama, više od 20 milijardi dinara je utrošeno bez javnih nabavki, više od 30 miliona dinara za reprezentaciju, više od 50 miliona dinara …
(Predsedavajuća: Vreme.)
… za troškove reklame. Pitam se – šta "Srbijagas" reklamira za 50 miliona dinara ili za 500.000 evra?

Ove odredbe člana 1. i usvojenim amandmanima, odnosno amandmanom koji su podneli poslanici Rajčić i Antić, se donekle preciziraju na koje vrste objekata će se odnositi ovaj zakon. Međutim, time se htelo verovatno da se napravi privid da će biti ispunjeni osnovni ciljevi zakona da oni građani koji su gradili objekte bez dozvole, a za potrebu svog stanovanja i obezbeđivanja krova nad glavom, da budu pre svega oni tretirani zakonom. Međutim, obzirom da su i u usvojenim amandmanima ostale odredbe da će biti upisano pravo svojine i na osnovnim objektima i na objektima koji su građeni, kao vikend kuće, kuće za odmor, pa čak i u onim zaštićenim pojasevima, opet ta priča pada u vodu.
Preciziranje da će se upisati objekti od 300 kvadrata za stanovanje, hajde da na neki način možemo da progutamo i da prihvatimo da je neko gradio i za svoju porodicu i za svoje naslednike, ali da će se zakon odnositi i na objekte, odnosno zanatske radnje do 100 kvadrata zaista su onako vrlo problematične. Mene baš živo interesuje gde postoji zanatska radnja, na primer, obućarska koja ima 100 kvadrata, ili vikend kuća od 200 kvadrata. Apsolutno nema ni jednog jedinog razloga da se vikend kuće od 200 kvadrata, to sigurno nije gradila sirotinja, na ovaj način posredno legalizuje.
Drugi problem ovog zakona jeste, upis prava svojine, odnosno legalizacije objekata za one koji su gradili na tuđem zemljištu. Osnovni uslov i neprikosnovenost prava svojine je na ovaj način doveden u pitanje. Dakle, da biste nešto gradili sa ili bez dozvole, elementarni uslovi su da imate na čemu da gradite, odnosno da to bude vaše. Ako radite na tuđem, a zakon vas ovde povlašćuje time, što ćete upisom objekta steći i zemljište koje nije vaše, je zaista nešto što smatramo krajnje problematičnim i mislimo da ovakve odredbe mogu da dovedu do još većih problema, umesto da ih reše.
Cilj zakona je bio da omogući onima koji su izgradili svoje objekte za stanovanje, pre svega, da imaju, da kažemo tapiju ili papir da je taj njihov objekat njihov i da je legalan. Ali, se bojim da će se ući još u mnogo veći problem time što će se dobijati zemlja koja je tuđa, na osnovu upisa objekata i što će se na ovaj način objekti koji su građeni kao vikend kuće poslovni prostori i oni objekti koji su nadograđivani mimo građevinskih dozvola upisivati kao vlasništvo, što mislim da je direktno u suprotnosti sa Zakonom o planiranju i izgradnji i nastojanjem da se uvede neki red u građevinarstvu.
Jesu donekle amandmanima poboljšane ove odredbe zakona, ali se bojim da će opet problemi ostati i da ćemo kroz neki novi zakon o legalizaciji, morati da razmišljamo kako da se te stvari koje neće biti rešene ovim zakonom poboljšaju i reše u novom zakonu o legalizaciji, odnosno planiranju i izgradnji.

Ja sam samo rekao da su dve stvari tu problematične. Razumem da oni porodični objekti koji su građeni bez dozvole pa čak i sa ta tri sprata, 300 kvadrata, treba upisati i tu niko ne stavlja primedbu, ni od nas iz DSS, niti drugih koliko sam razumeo poslaničkih grupa.
Problematična je stvar šta će tu vikend kuće? Šta će tu objekti u zaštićenim područjima? Ima ih mnogo.
Znate šta, ja razumem da ih ima mnogo, ali ako hoćemo da postignemo cilj zakona da obezbedimo ljudima legalan krov nad glavom da upišemo da je to njihova svojina, da imaju gde da žive i da se sutra ne tresu, da li će neko da ih istera odatle ili da im sruši objekat. To je u redu, ali mislim da duh zakona ne treba da ide u pravcu zanatskih radnji od 100 kvadrata, poslovnih prostora, vikend kuća, zaštićenog područja itd. Gde piše da će biti upisani objekti koji su izgrađeni na tuđem zemljištu?
Članom 4, pa čak i njegovim izmenama se ta mogućnost predviđa, da mora da se izda, odnosno da se dobije zemljište za redovnu upotrebu i da se ostavlja dve godine, da se onaj koji je zauzeo tuđe zemljište dogovori sa vlasnikom zemljišta, a ukoliko se ne dogovori onda poreska uprava, odnosno nadležni oran lokalne samouprave po sili zakona procenjuje i određuje zemljište za redovnu upotrebu objekta, odnosno zemljište koje se nalazi ispod objekta.
To je dakle, nasilno oduzimanje zemljišta i legalno prevođenje kod drugog vlasnika, ja to drugačije ne umem da nazovem. To su dve stvari koje su problematične i koje mogu da proizvedu mnogo više problema. Naravno da je i nama u interesu, verovatno i svima koji sede u ovoj skupštinskoj sali da se što veći broj tih nelegalnih objekata uvede u pravni sistem, ali mislim da ove odredbe nisu najsrećnije i da nam neće rešiti sve probleme, naročito one koje se tiču izgrađenih objekata.

Poštovano predsedništvo, gospodine ministre, zaista vas izuzetno cenim i imamo vrlo korektan odnos. Da vi niste predlagač ovog zakona, zaista bih ovaj zakon nazvao skandaloznim. Ali, pošto jeste, uzdržaću se od takve odrednice.
Potpuno vas razumem kakav motiv imate kada ste predložili ovakav zakon, odnosno Ministarstvo. Motiv ste i sami rekli u uvodnom izlaganju, da najveći broj, od milion i 300 hiljada nelegalno građenih objekata, odnosno njihovi vlasnici, budu konačno mirni, da mogu da upišu pravo svojine i da se zna da je to njihov legalan krov nad glavom.
Najveći broj od tih milion i 300 hiljada objekata koje ste pominjali i koji se vodi kao nelegalni, jesu zaista u vlasništvu onih najsiromašnijih ljudi koji imaju, koji su teškom mukom, kako se to danas ovde mnoge kolege naglašavale, teškom mukom gradile te objekte, ali nažalost, oni nisu ovde definisani kao takvi već je predložene da se upiše pravo svojine na svim objektima. Ne samo na onim koji se koriste za stanovanje, ne samo na objektima koji su individualni, ne samo na objektima koji se mogu podvesti pod termin porodični objekti, već svi objekti.
U članu 1. se kaže da se ovaj zakon odnosi na stambene objekte za porodično stanovanje, stambeno poslovne, pa čak i vikend kući i kuće za odmor. Kakve veze imaju vikend kuće sa nekim osnovnim ciljem zakona, a to je obezbeđivanje legalnog krova nad glavom? Nemaju nikakve veze. Ako, se ovo primeni na vikend kuće, na primer, odem na Kopaonik i u nacionalnom parku iskrčim tri ara šume, napravim vikendicu i kažem ovo je sad moje. Prijavim se, dobijem legalno da je to moj objekat i dobijem pride još i zemljište.
Ili, recimo u stavu 3. ovog člana se kaže da se odredbe ovog zakona ne primenjuju na objekte koji su izgrađeni na javnom zemljištu za javnu namenu izgrađene u prvom stepenu zaštite privrednog dobra, pa čak i zoni zaštite kulturnih dobara upisanih u listu svetske kulturne baštine. Dakle, u stavu 3. se to kaže da se neće odnositi, a u stavu 4. kaže – izuzetno od stava 3. će se ipak primenjivati. To je zaista neverovatno.
Dakle, možete da sagradite vikendicu u zoni prvog stepena ili pored nekog zaštićenog objekta koji ulazi u svetsku kulturnu baštinu, na primer, Niške tvrđave, prijavite se legalizujete, odnosno upišete pravo svojine i dobijete još pride zemljište. Prosto, neverovatno.
U članu 4. je definisano nešto što je zaista, mnogi su prethodnici vaši u poslednjih 20 godina predlagali različite modele legalizacije objekata, ali nijedan od tih modela, odnosno nijedan od tih zakonskih predloga do sada nikada nije isključivao, odnosno nikada nije predviđao da se može objekat legalizovati bez osnovnog uslova, a to je uslov da imate svoje zemljište. Legalizacija objekata na tuđem zemljištu je klasična legalizacija otimačine.
Zamislite da neko uzme da sagradi objekat ili deo objekta na vašem zemljištu i zatraži od katastra da mu to legalizuje, odnosno da upiše pravo svojine i praktično vam otme zemlju. Znate i sami koliko ima imovinskih sporova u ovoj zemlji između najbližih rođaka, na stotine i stotine se sude rođena braća ili prvi srodnici se sude između sebe zbog parčeta zemlje. Zamislite šta će proizvesti ovaj zakon kada se jedni budu počeli da javljaju i upisuju pravo svojine nada objektom i zemljištem pored toga. Ili, zamislite kada su oni u tako lošim odnosima pa pri tome ne govore ili dolazi i do svađa i tuče, šta će to proizvesti. Bojim se da će padati glave zbog ovoga. Ovo su strašne stvari.
Najveća i po meni najneverovatnija odredba je ta, da će se upisati pravo svojine na osnovu najmanje dva dokaza. Da ne bih čitao sve, ali recimo da izdvojim - izdatog računa za komunalne usluge voda, kanalizacija, čistoća i recimo overene potvrde mesne zajednice o vremenu izgradnje, odnosno na osnovu izjave dva svedoka. Da li mislite da će to rešiti problem? Mislim da će to praviti još veći haos.
Od 2003. godine u svim zakonima o planiranju i izgradnji je uneta odredba o krivičnoj odgovornosti onih koji grade bez dozvole i onih koji investiraju bez dozvole, a posebno na tuđem zemljištu. Sada umesto stotine inspektora i drugih
činovnika koji rade po opštinama ili u javnim preduzećima, ili stotine ili hiljade investitora i onih koji izvode radove, umesto oni da budu kažnjeni i da odu u zatvor oni će praktično biti nagrađeni time što su radili svo vreme ono što su radili.
Neverovatna odredba u članu 6. i 7. upisa prava svojine na objektu koji je izgrađen bez dozvole ili koji su nadgrađeni i dozidani moći će da upišu pravo svojine. Dakle, svi oni koji su pravili objekte, dobili dozvolu za tri sprata, a pravili šest spratova, svi investitori ili u prevodu kako se to kolektivno zove u srpskom narodu – građevinska mafija će biti potpuno povlašćena po ovom zakonu. Sve što su izgradili nelegalno će legalizovati, odnosno upisati pravo svojine i trgovati objektima itd. To je zaista neverovatno, umesto da oni budu sankcionisani.
Ovom odredbom se potpuno derogiraju odredbe Zakona planiranja i izgradnje, potpuno se stavljaju van snage. Znači, one odredbe o krivičnoj odgovornosti ljudi koji grade bez dozvole, nadograđuju, to pada u vodu na osnovu ove priče ovde. Sada da bi sve bilo kao šlag na tortu, kaže se da će vlasnik objekta koji je upisao pravo svojine može da posebno krene proceduru legalizacije. Čemu onda ovo ako pokreće posebnu proceduru?
Nešto što je završno. U članu 11. kaže – upisom prava svojine na bespravno izgrađenom objektu ne dira se u prava trećih lica da u sudskom postupku ostvaruju svoju imovinsku zaštitu. Dakle, ja napravim objekat ili neko napravi objekat na mom zemljištu, on može da ga legalizuje, upiše pravo svojine, a ja imam pravo da ga tužim. To je potpuno neverovatno. Dakle, korist od ovog zakona ljudi koji su gradili neće imati jer neće moći da dobijaju kredite ili da stavljaju hipoteke nad objektima, a šteta će biti nesaglediva. Zaista nesaglediva i mislim je vama i u političkom interesu da ipak ovu stvar povučete i doradite. Hvala.

Poštovano predsedništvo, poštovana gospođo Mihajlović, moji prethodnici su dosta stvari rekli u prilog ovom zakonu, pomenuću neke najvažnije, a radi se o dva zakona. Jedan je zakon o energetskoj efikasnosti, drugi je potvrđivanje Sporazuma sa Ruskom Federacijom o uvozu gasa. Moja diskusija će se više odnositi na zakon o energetskoj efikasnosti, za koji smo svi konstatovali i slažemo se da je ključni zakon, jedan od najvažnijih zakona koji može da unapredi kvalitet naših života.
Ovaj zakon, rekli ste u vašem uvodnom izlaganju, kasni tri godine, odnosno bio je spreman za skupštinsku raspravu 2009. godine, a tek ga sad dobijamo u ovakvoj formi i vodimo raspravu o njemu. Rekao bih da ovaj zakon kasni bar jedno 15 -20 godina i da zemlje koje su bile našeg nivoa razvoja su ovakve zakone i mere iz ovih zakona počele da primenjuju daleko ranije.
Kao temelj rešavanja problema u energetskom sektoru, a temelj je praktično postavljen u periodu 2004. do 2008. godine, donošenjem Strategije razvoja energetike Republike Srbije, donošenjem programa ostvarivanja te strategije u Zakonu o energetici. Praktično je u toku 2007. godine ovaj zakon, u najvećem delu, bio pripremljen za skupštinsku raspravu i nije dovršen. Da podsetim u to vreme su ministri bili iz DSS. Padom Vlade 2008. godine, taj zakon nije došao u skupštinsku raspravu. U svakom slučaju, najveći deo ove zakonske materije koju danas imamo pred sobom je već tada bio spreman i pripremljen, u najvećem delu, u ovakvom obliku.
Opšte je poznata činjenica da je Srbija jedna od najvećih rasipnika energije. Govoreći septembra meseca, kada se donosio Zakon o ukidanju agencije za energetsku efikasnost, govorio o tome da samo neobrazovane i nerazvijene nacije i društva se tako odnose prema energiji. Podaci da se u razvijenim zemljama Evrope, da ne kažem sveta, troši oko 100 – 120 kilovata po metru kvadratnom godišnje, a da se kod nas ta potrošnja kreće od 230 u javnim zgradama, pa čak i do 300 u privatnim zgradama, zaista jako slikovito govore kako se neracionalno i apsolutno neefikasno odnosimo prema energiji.
U tom smislu je ovakav zakon preko potreban. Prosto, dolazimo do jednog osnovnog pitanja – šta je razlog tome da se na ovaj način građani ovako odnose prema energiji, odnosno da se ovako neracionalno odnosimo prema energetskim resursima, da rasipamo energiju potpuno nepotrebno? Tu bih naveo dva osnovna razloga. Jedan jeste svest i svakako jačanje svesti kod stanovništava o tome da je neophodno racionalno se odnositi prema energiji i racionalno tu energiju trošiti.
Drugi razlog jeste, ono što ste vi pomenuli malo pre, neadekvatna cenovna politika. Potpuno je neshvatljivo da od ukupno potrošene električne energije za domaćinstva, inače 24% ukupne potrošnje, otpada na potrošnju na domaćinstvima, a da od toga 50% električne energije, koja se potroši u domaćinstvima, 65% od te količine potroši na grejanje. Za proizvodnju jednog kilovata električne struje se potroši 4 do 4,5 kilovata, računajući sve gubitke, naravno u prenosnom sistemu, gubitke u proizvodnji toplotne energije, da bi se ta energija dobila kao najkvalitetnija, najbolja u vidu električne energije, a onda čak 65% ukupne potrošnje u domaćinstvima električne energije se pretvori opet u tu istu toplotnu.Dakle, već u startu idemo u odnosu 1:5. Uništimo pet kilovata uglja ili ne znam kog drugog energenta, gasa na primer, da bi smo dobili jedan kilovat te iste toplotne energije koju koristimo kao finalnu energiju. Razlog za to je, naravno neadekvatna cenovna politika, odnosno neadekvatan sistem.
Cena energije za domaćinstva, za osnovnu potrošnju električne energije govorim, za osnovnu potrošnju mora da ima i tu socijalnu komponentu, ali samo za ona domaćinstva koja troše na racionalan način, odnosno dokle je taj broj kilovata adekvatan minimalnoj potrošnji. Sve što izlazi iz tog okvira, dakle, preko 1000, 1200, 1500 kilovata, mora da ima daleko veću cenu električne energije da bi prosto bilo destimulativno za potrošnju te električne energije za grejanje.
Što se tiče samog zakona, on je, dakle, na prvi pogled obiman, ali je u principu načelan i on je obradio nekoliko segmenata. Prvo, je obradio politiku i strategiju efikasnog korišćenja energije.
Zatim, ovim zakonom se predviđa uvođenje energetskih menadžera i energetskih savetnika koji su ustvari ta stručna lica koja treba da sprovode politiku energetske efikasnosti, da na organizovani način sprovode mere, donose mere u lokalnim samoupravama ili javnim preduzećima i drugim potrošačima energije, najvećim potrošačima energije. Takođe se u ovom zakonu uvodi i obaveza označavanja proizvoda, odnosno onih koji troše električnu energiju, bele tehnike i svih drugih kućnih aparata, tzv energetski razredi, koji do sada jesu postojali na našem tržištu, ali u glavnom kao uvozni proizvodi. Što se tiče naših proizvoda, ta obaveza nije postojala, te je to još jedna kvalitetna novina. U zakonu je takođe obrađena materija energetske efikasnosti u samoj proizvodnji energije.
Malo pre ste rekli da je u procesu proizvodnje ta efikasnost prilično na niskom nivou i da postoje razvojem nauke nove tehnologije koje su daleko efikasnije i u tom smislu je potrebno da i naša energetska postrojenja primene te nove tehnologije, što će ih i ovaj zakon naterati. Obrađena je i materija energetske efikasnosti u saobraćaju, odnosno transportu. Veoma veliki procenat energije se potroši u samom transportu, gde se mogu napraviti veoma velike uštede.
Ono što je po nama najvažnije da se predviđa finansijska podrška za sprovođenje ovih mera kroz osnivanje budžetskog fonda za sprovođenje mera energetske efikasnosti i kroz podsticajne mere za sprovođenje energetske efikasnosti u vidu poreskih, carinskih i drugih olakšica. Ono što je neka prva moja primedba jeste što se u delu koji govori o poreskim, carinskim i drugim olakšicama, sem načelne odredbe da se mogu utvrditi poreske, carinske i druge olakšice, ne govori ništa više o tome. Pretpostavljam da se ta materija uređuje nekim drugim zakonima, ali je moglo da se bar navede za koje vrste proizvoda ili izolacionih, građevinskih i drugih materijala te mere treba da budu predviđene, naročito ako se ima u vidu podatak da se prema strategiji razvoja energetike, odnosno programu ostvarivanja strategije kroz sprovođenje mera u zgradarstvu zamenom sijalica, primenom standarda u smislu gradnje kroz izolaciju objekata, zamenu stolarije ili drugih mera može napraviti neverovatna ušteda od čak 10 hiljada gigavat sati energije, što odgovara godišnjoj uštedi od 350 miliona evra na godišnjem nivou, što godišnje predstavlja izuzetno veliku sumu. Primera radi, Srbija se zadužila sa 350 miliona evra da gradi autoput od Beograda do Čačka. Zamislite na godišnjem nivou kada bi uštedeli toliko para koliko bi smo mogli autoputeva da izgradimo, da ne rasipamo toliko energije. To je teoretska cifra. Ali, kroz sprovođenje svih mera čak se može i na taj način razmišljati.
Što se tiče same energetske efikasnosti u zgradarstvu, neophodno je stimulisati građane i domaćinstva da primene sve mere energetske efikasnosti kroz zamenu stolarije, kvalitetniji građevinski materijal, ali i kroz izolacije zgrada koji su danas najveći rasipači energije. Pretpostavljam da će te to kroz podzakonske akte i akte oko osnivanja budžetskog fonda za energetsku efikasnost detaljnije razraditi. Građani na sličan način razmišljaju, naročito ako cene energije budu rasle, a verovatno će rasti u budućem periodu. Imaće motiv da primene sve ove mere, ali će im biti potrebna i finansijska podrška u vidu jeftinih ili beskamatnih kredita, u vidu poreskih olakšica, oslobađanja od PDV nekih proizvoda koji se koriste za izolaciju. Tako da je neophodno što je moguće više novca upumpati u taj budžetski fond kako bi efekti bili mnogo veći.
Nažalost, u zakonu se ne govori o tome sa kolikim novcem će raspolagati budžetski fond. Verovatno i nije moglo biti drugačije predviđeno. Jedna od naših primedbi je što kada se govori o budžetskom fondu nije predviđeno da se budžetski fond može puniti i od raznih taksi ekoloških od onih koji proizvode energiju, emituju štetne gasove, da se može predvideti taksa na gorivo, taksa na potrošnju uglja ili bilo kog drugog energenta. Na taj način bi bilo daleko predvidljivije i stabilnije punjenje fonda, više para u fondu. Ovako predviđanje da će se u državnom budžetu odvajati određena svota novca za budžetski fond za energetsku efikasnost je prilično, po meni, klimava stvar, imajući u vidu stanje u našem budžetu i imajući u vidu to da se taj budžet nažalost dobrim delom puni od kredita koje država uzima da bi održala osnovne aktivnosti države.
Još jedna od primedbi koja se konkretno tiče ovog zakona jeste član 54, kao i član 55, koji govore o kontroli sistema za grejanje i kotlova i kontroli sistema za klimatizaciju, gde se predviđa obaveza da sva domaćinstva koja imaju kotlove veće od 20 kilovata su dužna da obezbede sprovođenje kontrole kotlova, što mislim da nije čak ni racionalno ni uputno, obzirom da je taj broj domaćinstava izuzetno visok. Stvorićemo jednu veliku administraciju i birokratiju, da svako ko se greje preko centralnog kotla mora da ima i taj namet da kontroliše njegovu efikasnost, vrlo često i da za to plaća odgovarajuću naknadu.
Takođe, ista primedba se odnosi i na član 55, a koji se odnosi na sisteme za klimatizaciju, gde se kaže da vlasnik objekta ili dela objekta gde je ugrađen sistem za klimatizaciju nominalne rashladne snage veće od 12 kilovata dužan je da obezbedi sprovođenje redovnih kontrola tog sistema. Ispašće da će svaka kuća morati da kontroliše svoje klima uređaje. Mislim da je tu bilo daleko svrsishodnije da se odredba zakona odnosila na centralne sisteme za rashlađivanje, a ne samo na pojedinačne.
Na kraju krajeva, ti sistemi za hlađenje, koji su ovde predviđeni u članu 55, su električni uređaji koji pri kupovini imaju svoj energetski razred. Ne vidim svrhu zašto bi neko morao da kontroliše pored sertifikata proizvođača, a koji garantuje da određeni proizvod ima određeni kvalitet, odnosno energetski razred.
Na kraju, DSS smatra da je ovaj zakon veoma važan i mnoge njegove odredbe jesu vrlo kvalitetno obrađene. Ne odgovara nam i mislimo da nije pametno, čak za vas, kao ministra, da se u svakom drugom, trećem članu govori da ministar propisuje bliže uslove za obrasce, propisuje bliže uslove izgleda izveštaja itd. Mislim da ministarstvo i vaši saradnici to treba da rade, a ministar treba da se bavi strateškim stvarima, što se tiče energetike, a ne pojedinačnim stvarima.
Što se DSS tiče, podneli smo desetak amandmana i u skladu sa time šta će biti sa tim amandmanima, da li će biti prihvaćeni ili ne, opredelićemo se u danu za glasanje da li ćemo ga podržati.
Želim da izrazim zadovoljstvo što je zakon konačno došao pred poslanike i što će konačno biti usvojen sa nadom da će budžetski fond, koji je u stvari glavna potpora za sprovođenje zakona, biti adekvatno popunjen kako bi se ove mere što pre sprovele i kako bi benefiti bili što pre vidljivi. Hvala.

Hvala vam na odgovoru. Razumeo sam da će podzakonskim aktima biti uređene, ne samo ove stvari koje se tiču carinskih i poreskih olakšica, već i neke druge stvari.
Imam primedbu da je 12 meseci širok i dugačak rok. Govorili smo o tome da je zakon bio neophodan daleko ranije. Tri godine stoji u ministarstvu, nije pred poslanicima, sada će biti usvojen, a tek za godinu dana ili najduže za godinu dana će biti doneti podzakonski akti. Pretpostavljam da će ministarstvo sa svojim kapacitetima učiniti sve da ti rokovi budu kraći, ali mislim, ne samo te materije, u mnogim članovima se predviđa rok od 12 meseci, što mislim da je dugačak rok. Postoje daleko primereniji rokovi od tri do šest meseci koji mogu da budu primenjeni u ovom zakonu.

Rekli ste da je i odgovornost ministara koji su ispred DSS vodili ovo Ministarstvo energetike zato što su dugovi u EPS tako veliki. Nije to politička tema. Nećete profitirati na tome. Račune za struju građani nisu plaćali 1990. ni 2000. ni 2004. ni 2008. godine, a možete da nađete statistički podatak koliki su bili dugovi 2004, 2005, 2006. godine a koliki su danas. Razlog znate koji je. Ono što je Ustavni sud prošle godine proglasio neustavnim, EPS godinama unazad koristeći konfornu metodu nezakonito kamati račune obračunavajući kamatu i dodavajući na glavnicu i opet sledećeg meseca novu kamatu na tu već postojeću kamatu.
Rešenje sa ovim što ste predložili vi, odnosno Upravni odbor EPS usvojio, neće dati nikakav efekat. Biće otpisane kamate za 2011. godinu. Neko ko duguje npr. milion dinara, ne opravdavam jer nije trebao da dođe u situaciju da ne plaća, imao je neke razloge opravdane ili neopravdane prirode, pravljenjem analize otprilike se dođe do podatka da je negde oko 150.000 do 200.000 glavnica a 800.000 kamata od 1998. pa nadalje. Vi ćete otpisati kamatu u 2012. koja će biti recimo možda 50.000 ili 100.000 dinara i u najboljem slučaju ostaje 900.000. Mislite da ćete postići efekat sa time? Vrlo teško.
Jedino ispravno rešenje je da prvo EPS obračuna sva dugovanja za struju građanima po zakonskoj prostoj metodi kamaćenja pa kada iskaže nove račune onda se u skladu sa socijalnom kartom svakog od stanovnika otpisuje i u kom procentu otpisuje kamata. Nije čak pošteno ni svima otpisati kamatu.
(Predsedavajuća: Vreme.)
Završavam. Imate mnogo bogatih ljudi koji imaju redovna primanja ali imaju dugovanja po dva ili tri miliona. Ne ulazi u sistem socijalne karte i sada ćemo otpisati kamate. Zašto? Za one koji nemaju i koji ulaze u sistem socijalne karte otpisati, ako treba i svu kamatu po određenim kriterijumima. Ali, prvo mora da se preračuna po zakonskoj kamati. Ne može nezakonskom kamatom da se naprave veliki dugovi i onda da se traži da se plaćaju. To neće niko da prihvati.

Poštovano predsedništvo, poštovana gospođo Mihajlović, današnja rasprava o "Južnom toku" i zakon o "Južnom toku" je očekivano poprimila u jednom delu polemike oko toga šta je prethodilo ovom projektu, odnosno ovom zakonu i kako je Srbija uopšte došla u poziciju da se nađe na trasi "Južnog toka", pa bih da kažem par reči u prilog ovom zakonu i u prilog tome da je izgradnja "Južnog toka" jedna vrlo korisna stvar za Srbiju.
Dakle, potrebe za vodom, hranom i energijom su danas glavni izazovi u svetu i mnogi se ratovi i mnoge nestabilnosti u svetu vrte upravo oko energije, oko vode i oko hrane. Potrebe za energijom svake godine rapidno rastu, što nameće činjenicu da Srbija kao zemlja mora da vodi računa o svojoj energetskoj stabilnosti na duže vreme.
Potrebe za obnovljivim izvorima su takođe nešto što je aktuelno zadnje decenije i biće aktuelno i narednih decenija, ali u ovom trenutku, prema predviđanjima svih svetskih eksperata u ovoj oblasti, potrebe za gasom kao ekološki prihvatljivim energentom, koji dolazi iz fosilnih goriva, jesu prioritet barem u narednih 50 godina. Zato su i ozbiljne i velike zemlje EU, kao veliki potrošači, krenuli u razmišljanje kako obezbediti svoju sopstvenu energetsku stabilnost i sigurnost i pouzdano snabdevanje svojih potrošača dovoljnim količinama gasa, pa su pokrenule projekat i "Severni tok" i projekat "Nabuko" i projekat "Južni tok".
Godine 2004. i 2005. vodili su se pregovori oko "Nabuka" i oko "Južnog toka" i Srbija, na žalost, u tim pregovorima nije učestvovala i nije bila predviđena da bude zemlja kroz koju će proći trasa i jednog gasovoda, ni "Nabuka" ni "Južnog toka".
Godine 2006. je došlo do prvih kontakata između predstavnika Vlade Republike Srbije i ruskog partnera o tome da Srbija bude predviđena na mapi izgradnje i trase "Južnog toka" i samo zahvaljujući tim kontaktima i upornošću tadašnje Vlade i premijera koji je vodio tu Vladu, premijera Koštunice, bilo je intenzivnih kontakata i došlo je do sporazuma 2008. godine, neposredno iza formiranja zajedničke firme ENI i "Gasproma" i sporazuma koji je napravila kompanija ENI sa "Gaspromom" za izgradnju "Južnog toka". Samo nedelju dana iza toga Srbija je potpisala naftno-gasni sporazum sa Rusijom kojim se predviđa izgradnja gasovoda "Južni tok" kroz Srbiju. Da nije bilo tog sporazuma Srbija ne bi ni bila na trasi "Južnog toka" i ne bismo uopšte mogli da govorimo ni o kakvim investicijama, ni o kakvoj energetskoj bezbednosti, sigurnosti i snabdevanju naših potrošača ovim energentom.
Dakle, potpuna je zamena teza da je Srbija ovim projektom napravila sama sebi štetu. Naravno da je na žalost jedina zemlja koja ima manjinski udeo u ovom poslu, ali Srbija nije bila predviđena da bude zemlja kroz koju će prolaziti "Južni tok", pa je samim tim verovatno i to cena koja je morala biti plaćena da bismo uopšte ušli i bili zemlja kroz koju će proći "Južni tok" i po kom će osnovu Srbija biti energetski stabilna zemlja i ubirati dobar prihoda od taksi.
Kroz Srbiju je u prvobitnoj verziji "Južni tok" trebao da bude dug 500 km i da prolazi od bugarske strane, da ulazi u Srbiju kod Dimitrovgrada, da prolazi trasom Koridora 10 i da dalje ide prema Beogradu, Vojvodini i da se račva od Niša prema KiM, Albaniji, Republici Srpskoj i prema Makedoniji i Grčkoj. Na žalost, ta prvobitna trasa predviđena za "Južni tok" nije usvojena. Mogu slobodno da kažem, uvažavajući činjenice koje je gospodin Bajatović govorio, da partneri iz EU koji su glavni kupci gasa, u mnogome utiču na trasu i određuju kolika će ona biti, ali sam siguran da je Srbija mogla da možda bolje istrguje u tom poslu i da ta trasa prođe prvobitno predviđenom relacijom.
Skoro svuda u svetu gde postoje infrastrukturne mogućnosti, trase ovako velikih projekata se predviđaju kao zajedničke i obično se grade ili paralelno ili barem u istom koridoru. Nije logično ni normalno da u trenutku kada Srbija intenzivno gradi putni pravac Koridora 10 od Niša prema Grčkoj, vrši eksproprijaciju zemljišta za to, da o istom trošku i možda istom koridoru ne postavi i trasu gasovoda, ali to je priča koja je na žalost završena. Trasa je postavljena kako je postavljena. Mislim da nije napravljena adekvatna studija koja bi uzela u obzir sve ove parametre i rekla šta je to najpovoljnije po Srbiju, koliko bi novca koštala ta varijanta u odnosu na ovu koja je kraća, koja ide preko Zaječara i Paraćina, a ne nalazi se u blizini putnih pravaca i biće mnogo teža za održavanje.
Kroz ovaj zakon mora da bude uvažena činjenica da će biti eksproprisano više od 50.000 parcela i o tom osnovu će Srbija morati da izdvoji poprilične novce da bi mogla da otkupi zemljište od vlasnika, da kroz njihove parcele prođe gasovod "Južni tok".
Sve u svemu, 415 km gasovoda kroz Srbiju jesu značajan infrastrukturni projekat. Vrednost izgradnje gasovoda "Južni tok" će biti preko 1,7 milijardi evra. Vezani projekti koji će biti sprovedeni uz realizaciju "Južnog toka" će biti vredni još oko 1,2 milijarde evra, a odnose se na podzemna skladišta, na interkonekciju sa Bugarskom i Rumunijom i na izgradnju gasnih toplana, termoelektrana, odnosno kogerativnih postrojenja čija će vrednost biti viša od milijardu evra. Tu činjenicu Srbija treba i Ministarstvo energetike da iskoristi da dovoljno, odnosno velike količine gasa koji prolazi kroz Srbiju treba da se iskoriste za izgradnju kogerativnih postrojenja kako bi Srbija i u tom delu snabdevanja, pre svega sopstvenog stanovništva električnom energijom mogla da zadovolji.
Rađene su razne studije i ja sam malo pre slušao pažljivo polemiku gospodina Bajatovića i mog kolege Rajčića oko predviđenih kogerativnih postrojenja. Pretpostavljam da gospodin Bajatović zna da je Ministarstvo energetike naručilo studiju koju je platila USAID američka organizacija. Studija koja se tiče izgradnje kogerativnih postrojenja u gradu Nišu. Ta studija je koštala 450 hiljada dolara i ona je pokazala da je optimalno rešenje 450 plus 150 megavata elektrane u Nišu, dakle, ukupno 600 megavata i verujem da kada ministarstvo bude radilo studiju opravdanosti i analizu šta treba i u kojim mestima i kojih snaga treba praviti kogerativna postojanja da će ovu činjenicu uzeti u obzir.
Višestruka je korist izgradnje gasovoda. Demokratska stranka Srbije će naravno podržati ovaj zakon, smatrajući nastavkom onih prvih početnih, uspešnih koraka dovođenjem "Južnog toka" u Srbiju koji će imati naravno višestruku korist za stanovništvo, 200 miliona dolara godišnje minimalno tranzita, više od tri milijarde evra kroz investicije, što izgradnju direktnog gasovoda, što kroz vezane projekte, energetska bezbednost i stabilnost i značajan faktor u snabdevanju, regionalni faktor u snabdevanju okolnih tržišta gasom.
Dakle, Srbija treba da iskoristi tu šansu da što je moguće veći broj investicija veže za gasovod "Južni tok", da to što više svoje građevinske operative uposli i da naravno kroz izgradnju "Južnog toka" kasnije iskoristi i količine gasa koje će dobiti za proizvodnju električne i toplotne energije. Samim tim će i stanovništvo Srbije biti u dobitku, jer će cena gasa biti znatno niža, zbog nepostojanja transportnih troškova koje bi plaćali drugim zemljama.
Dakle, sve u svemu bez obzira na primedbe koje su se mogle čuti da je to štetan sporazum po Srbiju zbog preuzimanja NIS, kada se uzmu sve činjenice u obzir potpuno je jasno da je ovaj projekat od izuzetnog značaja za razvoj Srbije, daleko veću korist donosi nego što bi eventualno bila šteta od prodaje NIS. Dakle, ukupna korist za Srbiju je višestruka i u tom smislu DSS će podržati naravno u danu za glasanje, glasati za ovaj zakon. Hvala.

Poštovano predsedništvo, na član 2. smo podneli amandman u kome se tačka 9. menja i glasi da poljoprivredna proizvodnja jeste proces proizvodnje biljnih i stočarskih proizvoda, koja se obavlja na zemljištu ili građevinskoj parceli. Kada se navede primarna, odnosno biljna proizvodnja, i sekundarna, odnosno stočarska proizvodnja, onda više ne mora da se definiše i navodi posebno, osim ako nema namere da se svaka vrsta proizvodnje nabroji.
Primera radi, biljna proizvodnja pokriva i lekovito bilje, stakleničku i plasteničku proizvodnju, dok se ribarstvo predaje na smeru stočarstvo i zašto ga izdvajati iz sekundarne proizvodnje. Smatramo da ovde ne treba posebno definisati i razdvajati poljoprivredne proizvodnje, ako se kaže da se proces proizvodnje obavlja na zemljištu i građevinskoj parceli. Dovoljna je ta definicija i ne treba više detaljisati.
Ono što u ovom zakonu manjka jest nedostatak ili nedovoljno razvijena materija podsticaja koja se tiče poljoprivredne, odnosno biljne proizvodnje, a odnosi se na voćarstvo. Nemamo pobrojano, čak ni u delu biljne proizvodnje, podsticaje za ratarstvo, već su samo definisani podsticaji za proizvodnju mleka, mesa, za uzgoj stoke, za biljnu vezanu proizvodnju, a koja se tiče pšenice i drugih ratarskih kultura, ali u pogledu voćarstva nemamo razvijene podsticaje.
To je jedna od stvari za koju smatramo da je manjkava u ovom zakonu. Smatramo da ovaj amandman, koji se tiče tačke 9. u članu 2, treba usvojiti ovako kako smo predložili.

Gospodine ministre, u ovom članu i u još desetine članova u zakonu je definisana određena materija i na kraju je stavljeno da ministar nadležan za poslove poljoprivrede propisuje bliže uslove za sticanje nekog prava. To je mnogima smetalo i smatramo da je malo preterano da baš u svakom drugom članu piše da ministar bliže određuje uslove i da to nije ušlo u zakonsku materiju, već je ostavljeno vama da vi to kasnije uredite.
Na stranu ta priča, nama je bilo mnogo važnije i bitnije da znamo rok u kome će ministar morati da donese određeni podzakonski akt. Mislimo da, kao i ovo što je gospođa Gajić pričala, zaista jeste vrlo važno i da ne možemo da ostavimo na slobodnu volju ministru, bilo kom ko treba da donese određeni podzakonski akt, da nema rok u kome to radi, već da se prepušta vremenu. Dešavalo se ranije u praksi, nažalost, da prođe i više meseci i godinu dana da se ne donese određeni podzakonski akt, pa onda kada oni koji treba da ostvare neka prava po određenom zakonu traže ta svoja prava, onda se kaže – nemamo, podzakonski akt nije donet.
Mislim da nijedan zakon ne sme da ostavlja toliko prostora za široko tumačenje, već mora da se suzi ta materija i u svakom članu gde je ostavljeno da ministar bliže određuje mora da postoji rok. Ako je 30 dana kratko, mislim da za ovu vrstu priče koja se tiče nedovoljno razvijenih područja koja treba da ostvaruju određena prava je primeren roku od 30 dana. Možda u drugim članovima treba više vremena, ali svakako ne više od tri meseca roka za koji treba nadležno ministarstvo ili ministar sam da propiše određeni podzakonski akt kako bi bilo ko ko treba po određenom članu da ostvari to pravo mogao da ostvari. Hvala.