Hvala.
Javljam se po Poslovniku, član 104. Govornik se uvredljivo izjašnjava o ovome o čemu sam ja govorila.
Izvinite, molim vas, ovde svi prisutni znaju da sam ceo dan u sali. Nisam ušla u poslednjih 10 minuta, nego sam u sali ceo dan, kao što sam i juče bila ceo dan.

Povreda Poslovnika je da se uvredljivo izjašnjava o ovome, jer ja sam u sali ceo dan i, drugo, sve zakone znam napamet i ne mogu ni da ih kažem za toliko vremena.

Hvala, gospođo predsedavajuća.
Gospođo ministar, dame i gospodo narodni poslanici, radi se o članu 11. – pravo na obaveštenje, jedno od prava pacijenata. Mi u stvari imamo praktično četiri intervencije na ovaj član 11. Prva od njih je na stav 3, gde vi kažete da pacijent, naravno, ima pravo na obaveštenje i zdravstveni radnik je obavezan da mu da informacije koje su vezane za medicinsku meru, kako bi pacijent mogao da donese odluku o pristanku, odnosno nepristanku. Vi sada navodite ovde da postoje tri uslova, praktično tri elementa koja zdravstveni radnik mora da da bez posebnog traženja pacijenta. Kažete da je to dijagnoza i prognoza bolesti, opis, cilj i korist medicinske mere, vreme trajanja i moguće posledice preduzimanja, odnosno nepreduzimanja mere. Mi dodajemo da je još važno da se dobiju informacije o vrsti i verovatnoći mogućih rizika, to je vrlo važno da pacijent zna kada donosi odluku, zatim, da li postoje i kakvi su alternativni metodi lečenja i moguće promene stanja posle preuzimanja mere, odnosno kakve sve promene u načinu života pacijent treba posle toga da napravi.
Naravno, nama je potpuno jasno, vi ste ovde obrazlažući rekli puno stvari koje možda mogu jedino da se tumače na Frojdovski način, ali to bih volela da izbegnem, da u sadašnjoj realnosti, kako vi volite često da kažete – realnost je ovakva ili onakva, realnost je da lekar ima, recimo, pet minuta da pacijentu da sve ove informacije, a to ne može. Nama je potpuno jasno da ovaj zakon, ovako kako ste ga vi koncipirali, protiv koga mi nemamo ništa, on je potreban, naravno, ne bismo se složili da je to leks specijalis i stojimo na pravničkom znanju našeg kolege Aligrudića da to ne može biti to, ali ovim zakonom se neće promeniti status pacijent. On će se promeniti samo onda kada uđete u dublje i korenite reforme, o kojima smo govorili kada smo govorili o članu 6, kada promenite sistemske zakone, kao što je Zakon o zdravstvenoj zaštiti i Zakon o osiguranju.
Onda smo intervenisali kod još dve stvari koje su vrlo slične. Ovo se ponavlja i u članu 4. To je potpuno ista stvar. Smatramo da je potrebno još informacija koje lekar mora da da pacijentu kako bi on doneo odluku. Zaista su vrlo važne, kao što vidite, i mogla bih da vam obrazlažem i argumentujem još mnogo toga.
Ono što je još nama jako važno jeste stav 8. – savetovanje deteta. Naročito je tu iritantno vaše obrazloženje, jer ono stoji potpuno na našem stanovištu. Mi govorimo da je u izuzetnim situacijama, kao što vi ovde kažete da su te izuzetne situacije nasilje u porodici, sukob roditelja i deteta, u pogledu pristupa zdravstvenoj službi ili dete ima potrebu za uslugama ili edukaciji u oblasti reproduktivnog zdravlja. Ne vidim zašto postavljate tezu da su roditelji i dete na suprotnim stranama. Koje su to situacije? Ove situacije jesu izuzetne situacije i mi zato i predlažemo kasnije savetovališta, psihologa i slične stvari, ali po meni su porodica i dete na potpuno istim pozicijama. Porodica treba da stane uz svoje dete ma kakva situacija da je u pitanju. Ne vidim zašto je sporno da se te dve stvari na ovakav način postavljaju kroz ceo zakon.
Što se tiče obrazloženja na ovaj naš stav 8, ja jednostavno drugačije vidim Konvenciju o pravima deteta. Nigde ne vidim da treba da suprotstavimo stavove deteta i porodice kada su u pitanju bilo koje zdravstvene usluge, pa i savetovanje, sem, ponovo podvlačim, u ovim izuzetnim situacijama, tu se potpuno slažem sa vama. Hvala vam.

Bez želje da se vraćam na tumačenja na početku ove sednice, ja umem da pročitam, vi ste ovde u obrazloženju jako dobro to i napisali što ste mi sada rekli. Jasno mi je šta ste hteli da postignete, ali ja ne vidim zašto mora da postoji, i ne vidim to prosto kao problem, da li je reproduktivno zdravlje i savetovanje u vezi s tim nešto što je protiv načela porodice. Prosto, porodice su se promenile u prethodnim periodima, tako da ne vidim da je to problem.
Ali, sa druge strane, zaista stojim na tome što vi kažete, postoje izuzetne situacije. Te izuzetne situacije su pokrivene savetovalištima, uslugama psihologa i psihološke službe, koja takođe treba da postoji, i da daje te vrste savetovanja. Ali, za mene zaista, ovo nije ta vrsta tumačenja Konvencije, i mislim, to ću kasnije govoriti, da idemo u pogrešnom pravcu. Hvala.

Hvala vam kolega, ja zaista teže razume, pošto sad kad ste mi sve objasnili, ja sam sve razumela. Sjajan ste edukator. Hvala.

Ja bih zamolila moje kolege da budemo malo ozbiljni, jer se ovo pretvara u karikiranje onoga što sam ja u svom amandmanu napisala. Volela bih da se vratimo na osnovno pitanje.
Dakle, ja sam amandmanom htela da odgovorim na jedno jedino pitanje – da li ću ja kao roditelj, da li treba da znam da moje dete ima problem i treba da ide na savetovanje, ili, potpuno je besmisleno da sam uopšte tražila i komentarisala da li ću ja da sedim kod psihologa ili nekog drugog kome moje dete treba da se obrati. To je potpuno besmisleno. Znači, da li ja kao roditelj imam pravo da znam da moje dete ima problem i da mu je potrebno savetovanje? Ja u tom smislu hoću da intervenišem amandmanski. Hvala.

Hvala, gospođo predsedavajuća.
Gospođo ministar, član 15. se odnosi na pravo na pristanak pacijenta da se određena mera primeni. U stavu 2. ste napisali – bez pristanka pacijenta ne sme se po pravilu nad njim preduzeti nikakva medicinska mera. Mi smatramo da je potrebno dodati – bez pisanog pristanka pacijenta. Zašto? Zato što mislimo da je jako važno poverenje i odnos pacijenta i lekara graditi na potpuno jasnim principima, a taj potpuno jasan je zapravo jedan pisani dokument, na pisani način dati pristanak pacijenta.
Time se mogu svi budući nesporazumi na jednostavan način prevazići, a ovo govorim naročito zato što vi već u sledećem članu 16. kažete da pacijent može dati i prećutno pristanak na meru. Tek tu mogu nastati nesporazumi. Bojim se da ti nesporazumi mogu kasnije dovesti do mnogo ozbiljnijih situacija i tek onda mogu nastati veliki problemi i ovo može biti veliki kamen spoticanja između lekara i pacijenta u saradnji koja treba da doprinese boljitku pacijenta.

 Hvala gospođo predsedavajuća.
Gospođa ministar je trenutno izašla, volela bih da je tu. Malo, malo, pa pred poslanike stignu neki zakoni koji imaju malo više problema, neki manje, neki malo više problema sa pravopisom. Najčešći problem koji se pojavljuje u tim zakonima jeste da li je nešto pisano ili je nešto dato pismenim putem. To je jedan od najčešćih problema.
Prosto, moram da kažem da zakon može biti nepisan i može biti pisan. Pisan zakon može biti pismen ili nepismen. Tako kaže pravopis srpskog jezika. Ja sam učila neku školu u kojoj je to bilo vrlo jasno i precizno razjašnjeno. Sve se, naravno, može uobičajiti. Odgovor koji ste poslali u moju poslaničku grupu, koji se tiče upravo ovog problema, jeste da ste tražili mišljenje Odseka za standardizaciju jezika i ne mogu da verujem da je neko napisao to. Naravno, sve se može uobičajiti, ali to ne znači da ne treba primenjivati ono što je još uvek na snazi, a to je pravopis srpskog jezika.
Naročito to govorim iz pozicije nekog ko je pre nekoliko dana video rezultate probnog klasifikacionog ispita za učenike osmog razreda koji se upisuju u srednju školu, pa video porazne rezultate njihovog znanja pravopisa. Moram da kažem da je ovde prošle godine, kada su donošeni zakoni iz oblasti prosvete, često govoreno o tome da je ministar prosvete morao da da uputstvo da se na prošlom ispitu priznaju odgovori - Jovan Jovanović Zmaj napisano malim slovom, tražeći da se ne poštuje pravopis. Kaže - ovog trenutka nije bilo pitanje iz pravopisa, nego se tražila suština.
Stvarno je strašno ako jedan ovako visoki dom, kao što je Skupština, preskoči da komentariše ovo i stvarno je strašno ako iz ministarstva dolaze zakoni koji nisu pismeni. Uobičajeno je, kaže se u tom dopisu odseka, da se kaže pismenim putem. Možda je uobičajeno, ali nije pravilno. Hvala vam.

Hvala gospodine predsedniče.
Gospođo ministar, dame i gospodo narodni poslanici, to je još jedna od onih amandmana na koje DSS zaista pisala amandman smatrajući da je jedan od ključnih u ovom zakonu. On se odnosi u stavu 1. kaže – dete koje napunilo 15 godina, koje je sposobno za rasuđivanje. Sada mi postavljamo pitanje koje se ovde postavljalo – ko je taj, na osnovu čega procenjuje da je dete sposobno za rasuđivanje? Da li je to lekar, medicinska sestra, ministar, ima pravo na poverljivost podataka koji se nalazi u njegovom medicinskoj dokumentaciji.
U stavu 2. kažete da je lekar dužan da sa tim podacima upozna, vi kažete zakonskog zastupnika. Razumem da je to pravni termin, ali prosto meni nekako para uši da se ovde ni u jednom trenutku nigde ne pominje roditelj koji bi trebalo po meni da se pomene umesto zakonskog zastupnika koji je jedan pravno bezličan termin.
Dakle, lekar je dužan da sa tim podacima upozna zakonskog zastupnika samo ako je ugroženo zdravlje ili život deteta. Opet smo uskraćeni da znamo ko je taj koji procenjuje da je život ili zdravlje deteta uskraćeno i u kom trenutku se procenjuje sve to. Da li onog trenutka kada nešto pođe po zlu.
Moram da kažem da recimo po zakonima, nekim drugim zakonima u Srbiji, a mi smo ratifikovali Konvenciju o pravima deteta koja kaže da je dete osoba do 18 godina. Po tim nekim drugim zakonima mi recimo toj osobi od 18 godina ne možemo dozvoliti da kupi alkoholno piće, ne možemo joj dozvoliti da kupi recimo, cigarete, ali ćemo joj dozvoliti da donosi odluke koje mogu imati trajne posledice po njen život, odnosno prosto ćemo doći do situacije da ona donosi odluke koje će uticati na njen kasniji život.
Meni se čini da mi ovde me možemo da govorimo o tome da mi zapravo dajemo pravo deci, meni se čini da mi skidamo stepen zaštite koje svako dete treba da ima na osnovu te iste Konvencije.
Dalje, opet neki drugi zakoni u Srbiji kažu sledeće. Roditelj je pred zakonom odgovoran za svoje maloletno dete dok ne napuni 18 godina, opet kaže Konvencija.
Meni se čini da se ovakvim zakonom sada oduzima pravo roditelju da on postupa po zakonima ove zemlje, ali sa druge strane, upravo u momentu kada dete ima nekakav problem, 15 godina to je adolescent, oni su uvek vrlo dramatično okrenuti nekim svojim unutrašnjim problemima. Dakle, tog trenutka, roditelj ne može da vrši svoju roditeljsku dužnost, ali ko preuzima tu dužnost? Da li država preuzima tu dužnost? Ne preuzima država. Ona ostavlja da se reši neki anonimni, jer ovde nikog ne vidimo ko je preuzeo tu dužnost, lekar, terapeut, ko preuzima tu dužnost i pod kojim uslovima? Da li će lekar da pristane da prihvati ovu dužnost, prosto ne znam.
Bila sam vrlo angažovana ovih dana da prikupim što više dokumentacije koja će ići u korist argumentacije koju ja imam i pokušala sam da dođem i do nekih podataka i oni govore, naravno obrazlažem svoj amandman i svoju argumentaciju, doktorka Zeljic smatra da je suvišna briga da će ovo rešenje otvoriti put ka neracionalnim željama devojčica za estetskim zahvatima, jer to je jedna od opcija u tom trenutku, jer kako kaže svi će biti odbijeni dok ne budu napunili 18 godina. Takođe, smatra da sa 15 godina postoji mala verovatnoća da će neka devojčica obezbediti 2000 evra za estetsku ugradnju silikona ili nešto drugo.
Stručnjaci za estetsku hirurgiju recimo imaju drugačije mišljenje i iskustvo. Oni kažu ovako – istina je da nam dolaze devojčice već sa 15, 16 ili 17 godina i traže ugradnju silikona ili drugih estetskih intervencija. Međutim, uvek tražimo ličnu kartu i utvrđujemo punoletstvo. Pa šta ako sada ne bude moralno da se pokaže ni lična karta ako dete bude prihvatilo na svoju odgovornost.
Onda kaže ovako - bilo je pokušaja da se pre punoletstva urade neke takve intervencije podmetanjem tuđih ličnih karata, ali smo vrlo oprezni. Naš tim čine žene i same smo roditelji i apsolutno smo protivnici ovog rešenja; naravno, o ovom rešenju o kome ovde govorimo.
Onda kažete da je ovo rešenje koje ste ponudili upravo za one situacije i upravo za one porodice koje imaju problema, odnosno za decu koja nemaju podršku u svojim porodicama. Meni se čini da društvo, naravno, tu treba da preuzme svoju vrstu odgovornosti, svoju ulogu i da obezbedi pre svega savetovališta, da obezbedi stručnu pomoć drugih stručnjaka, ali da ne može na ovakav način da podeli sa jedne strane porodicu, sa jedne strane dete. Porodica i dete su do 18 godina, što se mene tiče, jedno. Uopšte ne govorim o tome da ne treba da dete ima pravo, ali mislim da je ovo vrlo ozbiljna stvar.
U porodičnom zakonu gde piše naslov "Razvoj deteta", član 62. stoji ovako – dete koje je navršilo 15 godina života i koje je sposobno za rasuđivanje može dati pristanak na preuzimanje medicinskog zahvata; znači može. nigde ne govori da je ono već samostalno i da mora ova njegova odluka da se poštuje.
Meni se čini, još imam puno tih materijala koje sam prikupila, da je možda trenutak da se mi stvarno ozbiljno svi dogovorimo oko toga šta je potrebno činiti u našem društvu. Da li ćemo definitivno prestati da mislimo da je porodica oslonac razvoja ovog društva, što ja nisam sigurna i ne zagovaram, možda je ona ovog trenutka u krizi, ali je i zakoni dovode u krizu, ili ćemo prosto staviti na to da je titular dete, prava deteta i da više roditelj nema potrebe da ima bilo koju vrstu uloge u razvoju deteta od 15 godina?
Sa druge strane, pravnici takođe tumače ovaj vaš stav, ovaj vaš član 24. stav 1. i 2. na potpuno drugačiji način i samu konvenciju na drugačiji način od ovog kako ste vi ovde obrazložili. Zamoliću mog kolegu da pokuša da pomogne u tom pravničkom delu.
Ali, što se mene tiče, sociološki i psihološki, nisam sigurna da smo mi na dobrom putu ovde. Mi smo jednostavno prihvatili instant rešenja. Pod tim mislim da je trend jedan u društvu da deca apsolutno imaju sva prava, ali ovde ne govorimo o pravima uopšte. Kako je pravo 15-godišnjaka koji ne može da kupi alkohol, da donese takvu vrstu odluke?
Znači, mi smatramo da je ono zrelo da donese odluku koja će uticati na život, ali sa druge strane smatramo da nije dovoljno zrelo da kupi cigarete, gde je tu logika? Ovo govorim možda vrlo emotivno, ali mislim da ovo društvo zaista mora da razmisli i da dođe do zaključka šta hoće, u kom smeru da razvija i društvo i porodicu i dete. Hvala.

Ovde vam upravo govorim o tome da se među stručnjacima vodi polemika u vezi sa ovim članom 24.
Imam gomilu dokumentacije o tome da stručnjaci vode upravo ovu polemiku i da možda mi ne držimo da smo stručnjaci u tom delu, ali ako stručnjaci imaju jednu zadršku i niko otvoreno ne govori u korist ovog člana, nisam sigurna da smo mi onda na dobrom putu.

Samo zbog javnosti. Ovaj traktat nema nikakve veze sa amandmanom na član 24, koji je poslanička grupa DSS napisala na ovaj zakon. Problem jeste u tome što zakonsko rešenje na ovaj član nije dobro. Sve ove dalje šeme i priče o poverenju, izgradnji autoritarnog društva, to nije bila naša priča i mi nismo pisali amandman iz tih razloga. Hvala.

Ne samo da je u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom, nego i sa pravopisom koji je važeći u Republici Srbiji.
Mi smo, naravno, opet intervenisali i pravili razliku između pismenog i pisanog, ali o tome sam već govorila. Mislim da su sve moje kolege to dovoljno puta slušale, mislim i ministar i njeni saradnici takođe. Sve je to, kaže, uobičajeno. Uobičajeno je da mi, kao narod, nemamo znanje pravopisa i to potvrđujemo vrlo često.
No, moram da reagujem ovde, s obzirom da je naš amandman, a nemamo više vremena. Dolazim iz Valjeva, kao narodni poslanik, i predsednik parlamenta je primio isto pismo, malo pre sam pozvana na telefon.
Mi definitivno, kada govorimo o pravima pacijenata, naročito dece, moramo da imamo u vidu da imamo jednu grupu dece kojoj je naročito potrebno da budu lečena u inostranstvu, jer nemaju drugi način da se izleče. U ovom trenutku govorim o detetu iz Valjeva, naravno, bez navođenja njegovih osnovnih podataka i svega ostalog. Sve dok budemo kao društvo, na bilo koji način, i parlament i mediji i ostali uzimali u ruke da vodimo humanitarne akcije kako bismo rešili taj problem, mi ništa nećemo postići na zaštiti prava deteta.
Gospodo, mi toliko pričamo o pravima deteta, a to dete nema pravo na život i njegova porodica mora da se uključi u humanitarnu akciju koju mučno sprovodim četiri puta, jer je ima četiri termina za lečenje i moramo ozbiljno da razgovaramo da mi nismo sistemski rešili ovo pitanje i da samo tražim od gospođe ministar mišljenje o svemu tome. Šta treba da radimo? Da se dalje organizujemo na razne načine kao društvo, parlament ili ostali, ili ćemo nešto da preduzmemo kao država i kao ministarstvo i vi kao ministar, da se ovo pitanje definitivno reši.

Upravo zato što ste pomenuli taj zakon koji ne postoji, gospodine ministre, ne postoji zakon o zaštiti čovekove okoline, nego Zakon o zaštiti prirode, na njega ste verovatno mislili. Jesmo napisali ovakav amandman jer želimo upravo da skrenemo pažnju na jednu vrlo važnu oblast, a to je oblast zaštite životne sredine.
Gospodin Pejčić je u ime zajedničke naše poslaničke grupe zaista fokusirao svoje izlaganje na drugi deo našeg amandmana, gde smo govorili o strujnim udarima, ali mi insistiramo da se zaista vodi računa i da se ozbiljno pristupi zaštiti životne sredine, vi to pominjete u stavu 2, vidim šta vi gledate, ali mi smo fokusirani na neke dve druge činjenice. Ima nekoliko zakona koji regulišu ovu oblast, a iz zaštite životne sredine su recimo Zakon o zaštiti od buke, Zakon o zaštiti prirode i sličnih zakona koji su zaista vrlo povezani sa ovom materijom o kojoj danas govorimo.
Ali sa druge strane, znajući da država, odnosno Vlada izdvaja samo 0,2% budžeta za zaštitu životne sredine, znajući da je ukinut Fond za zaštitu životne sredine, iz kojih bi se finansirali ovi projekti, mi zbog toga i potenciramo ovo što ste vi ovde stavili u stavu 2, uvodeći novi stav 3, gde pominjemo zaštitu životne sredine.
Vrlo je važna oblast. Mi smo se, kao država, opredelili da nam je to treći stub održivog razvoja. Moram da pomenem da ne ulažemo dovoljno sredstava i moram da pomenem da bi ovde, skoro kroz ceo zakon, kao i ovaj zakon koji je sada važeći, zakon iz 2005. godine, pričamo o direktivi 91/440 koja jeste uradila mnogo za železnički saobraćaj, ali je sa druge strane uradila isto tako mnogo na uništavanju životne sredine i to je jedan od problema u primeni te direktive, zbog kojih se u EU u mnogim delovima odustalo od primene ove direktive i ona nije do kraja sprovedena.
Zato insistiramo da vodite računa o tome. Vi, na kraju krajeva, kao i u zakonu iz 2005. godine, zaista dobro razdvajate infrastrukturu na jednoj strani i prevoz na drugoj strani. To je, što se nas tiče, sasvim u redu, ali vas molim da obratite pažnju na zaštitu životne sredine, kao vrlo važan deo razvoja ove zemlje, jer mi govorimo o održivom razvoju i održivi razvoj će biti moguć samo kada poštujemo zakone. Kažete da Zakon o železnici nema direktne veze, ali ima vrlo indirektne veze, čak možda i direktne veze sa zaštitom životne sredine.
Mislim da bi dobro trebalo razmisliti da li ovaj amandman da prihvatite. Hvala.

Hvala gospodine predsedavajući.
Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, dobro je da smo konačno vratili našu priču na zakon i na amandmane koje smo podnosili. Moram da podsetim na onaj neslavni skor koji mi kao politička stranka koja je podnosila amandmane imamo, mi izgleda ne možemo da vas ubedimo da neke od ovih stvari koje su vrlo zasnovane i na znanju onih koji su nam pomagali da ovo pišemo, a boga mi i na nekom realnom životu, su argumenti u korist ovoga da prihvatite amandmane.
Naravno, vratiću se na amandman koji smo podneli na član 20. naslov je – dodela kapaciteta infrastrukture iznad ovog člana. Sam član 20. se odnosi na zahtev za dodelu trase vozova. U stavu 2. vi ste napisali – zahtev za dodelu trase voza podnosi se godinu dana, a najkasnije deset meseci pre početka važenja novog reda vožnje. Ne razumem zbog čega smatrate da je potrebno da zbunjujete one koji budu aplicirali za trasu voza, da postoji mogućnost da ima deset meseci, a onda daje maksimalno 12 meseci.
Mislim da je prosto mnogo jednostavnije da se kaže da je godinu dana pre isteka reda vožnje taj rok kada oni mogu da apliciraju, pogotovo što ovo što smo mi predložili, dakle, da brišete ovom deset meseci, da ostane rok samo od godinu dana, pogotovo to sad dovedete u vezu sa sledećim stavom koji ste napisali – po isteku roka iz stava 2. ovog člana mogu se podnositi zahtevi za dodelu trase voza koji nisu dodeljeni i zaključivati ugovori o korišćenju železničke infrastrukture.
Znači, da prevedemo to u realni život. Za one najintersantnije trase biće mnogo onih koji hoće da apliciraju, da li je tako? Onda oni će aplicirati ili deset meseci, ili 12 meseci pre isteka ovog reda vožnje, ali kako će oni znati ko će imati prednost, onaj koji je aplicirao pre deset meseci, onaj koji je pre 11 ili onaj koji je pre 12. Ko će onda prvi doći do devojke, kako bih rekla? Ko će dobiti tu trasu ako ste dali različite rokove? Za ono što ostane, onda ostavljate novi rok – mogu se i kasnije javljati.
Znate šta, bojim se kako ćete opet sad znati koji su ostali. To nije regulisano ovim zakonom, da li ćete praviti nove pravilnike, bojim se da će iz ovoga nastati jedan strašno veliki haos za one koji žele da apliciraju. Mislim da je stvar mnogo jednostavna. Kažete godinu dana i svi oni koji apliciraju godinu dana pre isteka voznog reda imaju pravo da dobiju trase. Oni se jave u tom jednom roku i nemaju mogućnost da razmišljaju da li će onaj pre mene iskoristiti pravo da se javi u 11 meseci ili u deset meseci. Znači, za sve su isti uslovi. Onda ono što pre ostane ne da piše – mogu se, nego kažete postoji sad neki drugi termin koji ćete dati i u tom terminu mogu da se jave i da apliciraju.
Za mene su to mnogo jednostavnije stvari. Možda u železničkom sistemu sada postoji nekakav takav ritam pa se vama čini da je on usvojen kao pravilo i da je on jednostavan, ali se boji da onda nisu isti uslovi za sve konkurente. Prosto, mislim da država mora da vodi računa o tome da će se možda javljati različiti prevoznici, jer nudite tu mogućnost i da će u tom slučaju doći do kolapsa. Hvala.

Gospodine predsedavajući, s obzirom na vreme koje nam je ostalo, ja ne mogu kompletno da obrazložim ono što sam želela.
Ovaj član 24. se odnosi na dodelu kapaciteta infrastrukture, i u 1.stavu kažete – tokom procesa planiranja reda vožnje iz člana 23. ovog zakona, kada naiđe na sukobljavanje različitih zahteva upravljač infrastrukture nastoji da putem koordinacije zahteva obezbedi najbolju moguću usklađenost svih zahteva.
Prosto, ja ne vidim šta vi ovde hoćete da nam kažete? Valjda postoje nekakve zakonske procedure i neki jasni kriterijumi. Zašto bi vam i bila potrebna koordinacija zahteva, da to putem zahteva koordinacije zahteva obezbeđujete.
Mi mislimo da treba da izbrišete ovo i da predvidite jasne procedure. Ovo koordinacijom zahteva da izbrišete.
Zatim, u stavu 3. kažete – upravljač infrastrukture nastoji da kroz koordinaciju sa podnosiocem zahteva postigne rešenje svih sporova. Mi smo predvideli da se briše. Ponovo tražimo da postoje jasne zakonske procedure i da se te jasne zakonske procedure primenjuju, i da pustite te priče da vi sad koordinacijom zahteva dovodite do nekakvog rešenja da smanjite sporove. Sporovi se mogu smanjiti samo ako se poštuju zakoni, nema nikakvih drugih problema.
I na kraju, u stavu 5. u slučaju sporova koji se odnose na dodelu kapaciteta infrastrukture, obezbeđuje se sistem rešavanja sporova kako bi se takvi sporovi rešili blagovremeno, i sledeća rečenica – ako se ovaj sistem primeni odluka se mora doneti u roku od 10 radnih dana, bez obzira na postupak po prigovorima. Prosto mislimo da ovde grešite i da je mnogo važno da se reči – kako bi se takvi sporovi rešili blagovremeno izbrišu.
Pišete 10 dana, dovoljno je, što se mene tiče. Evo, malo, malo, pa pogledam ovog vašeg ministra u senci, pošto očekujem da on reaguje na moj amandman, pošto vi ministre ne reagujete. Hvala.