Hvala gospođo predsedavajuća.
Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, moram da počnem od jednog mog utiska od pre nekoliko minuta. Slušajući moje kolege, koje su pre govorile, pronalazila sam jako mnogo onih argumenata koje sam i sama, pripremajući ovaj prikaz zakona, pronašla. To su sve sposobnosti, odnosno, nesposobnosti sistema Železnice, železničke infrastrukture i sredstava da se ova konvencija primeni, a ipak će oni glasati za tu konvenciju, a ja iz istih razloga ne mogu da glasam. Čini mi se neozbiljnim da kada znamo u kakvom je stanju sistem, onda kada vidimo ove tehničke standarde koji su vrlo visoki, a koji se odnose na bezbednost i na železničku infrastrukturu, na železnička sredstva, dovodimo državu u poziciju da govorimo o ovoj konvenciji, a da istovremeno znamo da ne možemo da je primenimo.
Počeću sa nekoliko stvari koje su vrlo značajne. Moram da kažem predlagaču, molim vas gospodo da kada pišete obrazloženje zbog čega treba da prihvatimo ove predloge zakona koje nam nudite, pišite šta dobijaju građani Srbije od ovoga što želite da glasamo, šta dobija Srbija od toga, šta dobijaju preduzeća u Srbiji. Nemojte nam pisati šta dobija EU od toga.
Neozbiljno je da mi govorite o tome da su svi prihvatili, EU, standardi. Nas interesuje šta dobijaju građani Srbije. Građani Srbije su ti koji se voze "Železnicom Srbije" i znaju u kakvom je ona stanju bolje nego mi koji danas o tome govorimo. To govorim iz pozicije stanovnika Valjeva koji do Beograda, 100 kilometara, "Železnicama Srbije" putuje za tri sata. Verovali ili ne, za tri sata se putuje sa stajanjima, sa laganom vožnjom i sa svim ostalim.
Šta je predlagač rekao šta je cilj primene ove konvencije. Prvi cilj je unapređenje, olakšanje i poboljšanje međunarodnog železničkog prevoza u svakom pogledu. To je potpuno, sa pozicije građana Srbije, prihvatljivo. Želimo da se vozimo bolje, bezbednije, kvalitetnijim vozovima na boljim prugama. Druga dobit je, kako kaže predlagač, da ćemo uspostaviti jedinstven pravni sistem u ovoj oblasti i da je to vrlo važno za državu Srbiju. Slažem se da je to važno za državu Srbiju, jer se građani Srbije ne mogu osećati dobro i bezbedno kada se primenjuju jedni propisi u njegovoj zemlji, a kada izađe na granicu, u drugu zemlju, da će se primenjivati neki drugi propisi. U redu je da imamo jedinstven pravni sistem.
Kaže se u obrazloženju predloga da za državu Srbiju ne nastaju finansijske obaveze, možda ako govorimo neposredno da neće biti finansijskih obaveza. Naravno, biće finansijskih obaveza. Kako ćete vi ovakav sistem, o kome smo govorili, svi su govornici govorili u kakvom je stanju sistem železničkog saobraćaja u Srbiji, da dovedete na taj visoki tehnički nivo, a da ne uložite ništa? Ne može. Moraju da postoje finansijske obaveze.
Kažete – za izvršenje izmena i dopuna ove konvencije, takođe neće biti potrebno obezbediti sredstva u budžetu Republike Srbije. U budžetu Srbije, nažalost, uvek za gubitaše mora da se nađe sredstava. "Železnice Srbije" su ne znam koliko puta u budžetu Srbije bile one koje dobijaju na razne načine subvencije. Na razne načine je ova Skupština bila ona koja garantuje da Železnice uzmu kredite, a koje na kraju nisu iskoristile.
Hajde da verujemo da to što ste vi napisali u ovom obrazloženju, da nećemo trošiti sredstva, da to bude tako. To ćemo, na kraju krajeva, videti vrlo brzo, pošto ste prošli put u oktobru ili novembru doneli budžet. Brzo ćemo videti taj budžet u kome neće biti tih stavki. Biću pažljiva, pa ću pratiti te stavke.
Navešću nekoliko članova ove konvencije koji su, što se DSS tiče, vrlo značajni i o kojima želimo da otvorimo kasnije polemiku. Nisu nam naročito važni, mislim važni su, jer su opšte definicije vrlo važne za ovu konvenciju, ali nisu za ovo o čemu ja hoću kasnije da govorim. Ti prvi članovi nisu važni, pa sve do člana 3, ne bih komentarisala.
Član 3. se odnosi na priznavanje tehničkih standarda za železnička sredstva i usvajanje jedinstvenih tehničkih propisa, koji se primenjuju na železnička sredstva i koji imaju za cilj – olakšavanje slobodnog saobraćaja vozila i slobodnog korišćenja drugih železničkih sredstava u javnom saobraćaju, zatim, doprinosu osiguranja bezbednosti, efikasnosti i raspoloživosti u međunarodnom saobraćaju, a ja bih jako volela da se to odnosi i na onaj saobraćaj u zemlji i ono što mi retko imamo prilike da čujemo kada je ovo u pitanju, nikada se skoro ne dovodi železnički saobraćaj u vezu sa zaštitom životne sredine, hvala Bogu ova konvencija ga dovodi, i naravno dovodi ga u vezu sa javnim zdravljem, što je takođe vrlo značajno.
Član 4. je nama značajan, a odnosi se na zajedničke tehničke standarde za železnička sredstva i standardizaciju industrijskih proizvoda i procedura na nacionalnom i međunarodnom nivou. To je isto tako dobro za građane Srbije.
Član 6. kaže da zahtev za usvajanje ovih tehničkih standarda može podneti bilo koja država ugovornica, regionalna organizacija definisana u članu 2. i bilo koje reprezentativno međunarodno udruženje koje se odnosi na ovu oblast.
Završiću komentar sa članom 9. koji je jako važan, a odnosi se na ove izjave i daje mogućnost državi, što mislim da je naš slučaj, da kada ne može da primeni kompletnu konvenciju ima pravo da primenjuje određene delove te konvencije, što je dobro, što negde mi možemo da pronađemo, ono što jeste važno i što u nekom trenutku možemo da koristimo, a u nekom trenutku da nam to bude stepenica razvoja, da tome težimo, i to u slučaju samo da se obavesti generalni sekretar i da se ispoštuje vreme koje je potrebno za odgovor. Tu negde naše muke mogu da nađu uhlebljenje.
Hoću sada da zastanem ovde sa komentarisanjem članova, jer bih volela da u svetlu ovog što sam malo pre rekla pogledam kako izgleda naše čedo, kako izgledaju naši uslovi, kako izgledaju "Železnice Srbije", taj večiti gubitaš o kome mi danas zapravo govorimo.
Direktor "Železnice" kaže da, prema prvoj proceni da bi normalno funkcionisale, ovog trenutka "Železnicama" nedostaje 13 milijardi godišnje. To su ogromna sredstva, naročito kada se uporede sa činjenicom koju on takođe navodi - da će samo ove godine za investicije i za održavanje imati nešto više od dve milijarde dinara. Šta sa ostalim? Znači, investicije i održavanje, to je onaj prag razvoja koji mi treba da pratimo.
Sada je tu zanimljivo ono što je pomenulo nekoliko naših kolega, a treba da govorimo o tome zato što smo mi kao Skupština garant tome, da su "Železnice Srbije" u nekoliko navrata uzimale kredite, da je ova skupština bila garant tim kreditima, odnosno garantovala u ime Republike Srbije da će "Železnice Srbije" vratiti te kredite, da su se one samo u zadnje tri godine zaduživale kod "Evropske banke za obnovu i razvoj" u dva maha po sto miliona evra, što nije ni malo mala suma. Ta suma je bila obezbeđena za železničku infrastrukturu, za poboljšanje i za remont pruga, za kupovinu boljih vozova, kvalitetnijih lokomotiva, višesistemskih lokomotiva i bila je za bezbednost, jer mi, gospodo, imamo problem sa našim prugama i imamo veliki problem što je železnički Koridor 10, koji je toliko važan i za naš unutrašnji saobraćaj, ali bogami i za spoljašnji saobraćaj, doveden u situaciju da ćemo možda ostati bez međunarodnog transporta, jer evropske železnice i evropska preduzeća žele da putuju brzo i bezbedno, žele da promene relaciju preko Rumunije.
Da se vratim ovim kreditima. Dakle, 2009. godine u maju su "Železnice" potpisale ugovor o zajmu od 100 miliona evra sa "Evropskom bankom za obnovu i razvoj" i ta sredstva su postala dostupna u martu 2010. godine. Evo, tri godine posle toga ta sredstva nisu u upotrebi zato što "Železnice Srbije" nisu bile u stanju da sprovedu tendersku proceduru i da sredstva koja su im dostupna upotrebe na korist građana Srbije, koji su već bili pomireni da su ti krediti uzeti. Ali, pošto sredstva nisu uzeta, onda se plaćaju penali. Ti penali su veliki, u iznosu od dva miliona evra, ali se i dalje plaćaju jer očigledno "Železnice" ne znaju kako da sprovedu proceduru i ne znaju kako da uzmu novac. Onaj dalji rad na remontu pruga i sve ostalo ostaje u magli.
Drugi kredit je uzet nešto kasnije. Ugovor o zajmu je uzet 15. septembra 2010. godine. Zajam je namenjen opet modernizaciji pruge na Koridoru 10. Dakle, ništa se nije uradilo. Sredstva su postala operativna u julu 2011. godine. Opet "Železnice Srbije" nisu uspele da realizuju ni ovaj kredit.
Da ne govorim o tih 800 miliona koje smo dobili, koje nam nudi Ruska Federacija već nekoliko godina i o kojima se govori kao o izvesnim sredstvima i o tome da "Železnice Srbije" ponovo otvaraju priču da li mogu da preimenuju sredstva. Nisu gotovi projekti, nemamo projekte, to je vrlo neozbiljno, jer svaki put kada uzmete neki kredit, a ne realizujete ga, vi plaćate penale. Da ne govorim o šteti koja nastaje zbog toga što nisu kupljene nove lokomotive, što nije urađen remont pruge i što se sve svodi na još jedan niži prag i što dovodi do toga da ćemo mi izgubiti i onaj mali međunarodni ugled koji imamo u ovom delu "Železnica".
Zbog svega ovoga, lošeg stanja pruga u Srbiji, 12 novih železničkih garnitura ne može da vozi više između 30 i 40 kilometara na sat, pa su mi zato poređenja sa 19. vekom, koja su do sada neke moje kolege koristile, potpuno normalna. Još samo da pomenemo Indijance koje viđamo pored puta, pa su nam onda u tom stanju "Železnice Srbije".
Kaže se da je prosečna brzina vozova na srpskim prugama 42 kilometra na sat. Pazite, gospodo, 21. vek je, a mi vozimo 42 kilometra na sat. U poslednjih godinu dana usvojeno je 320 deonica na kojima je dozvoljena tzv. lagana vožnja. Šta je lagana vožnja za "Železnice Srbije"? To vam je vožnja od 10 kilometara na sat. Kad vozite 10 kilometara na sat, to vam je lagana vožnja. Možda kada vozite bicikl, gospodo, ali kada vozite voz, onda to malo smešno zvuči.
Tih 320 deonica je ukupne dužine 535 kilometara. To je 16% naše pružne mreže. Izvinite, da li je moguće da na 16% naše mreže vozite 10 kilometara na sat? O čemu mi govorimo? O kojoj standardizaciji mi govorimo danas? O kojim međunarodnim, visoko-tehničkim standardima mi govorimo kada je u pitanju naša železnička infrastruktura? Stvarno ne vidim da li smo mi ozbiljni kada govorimo danas o tome. Stvarno ne vidim. Vozimo na 16% naše železnice 10 kilometara na sat, satima, danima putujemo u strašno lošim i hladnim vozovima, a govorimo o međunarodnim visoko-tehničkim standardima. Sjajno.
Na 34% pruga vozi se manje od 60 kilometara. Na samo 3% pruga u Srbiji možete da vozite do 100 kilometara na sat. O tome govorim kada govorim o tome da li smo ozbiljni i da li možemo da prihvatimo da državu uvedemo u to da potpisujemo izmene i dopune neke konvencije, koja je sjajna, jer zapravo konvenciji nemam šta da zamerim, ali imam da zamerim tome da mi nismo u stanju da vidimo odnos između toga na čemu smo mi, a šta pričamo i šta hoćemo.
Bilo je lepo videti rezultate jednog skupa koji je panel diskusije, koji je zapravo imao naziv: "Kako do modernih srpskih železnica?" To je bio vrlo zanimljiv skup i bilo bi mi stvarno zadovoljstvo da mogu da govorim o tom skupu danas, ali nemam toliko vremena da govorim. Bio je vrlo inspirativan za sve one koji su mogli tamo da vide kako izgleda presek stanja naših železnica, naših vozova i svega ostalog, kao i naše osposobljenosti za nešto i onog čemu težimo.
Prosečna starost pruga u Srbiji je 42 godine. Većina postrojenja je stara između 30 i 40 godina, a prosečna starost voznog parka je 30 godina. Da bi se povećale brzine vozova, da bi se uradio remont pruga, mora da se uloži 350 miliona evra. Prema ovim silnim kreditima koje smo već uzeli, tamo 200 miliona od "Evropske banke za obnovu i razvoj", 800 miliona od Ruske Federacije, to su sredstva koja mogu da budu upotrebljena na korist i na dobrobit i stanja u "Železnici", ali bogami i putnika, odnosno građana Srbije.
S druge strane, niko nije garant da tih 350 miliona zaista može da se iskoristi na takav način jer se pokazalo da mi uzmemo kredit, pa ne znamo šta ćemo sa njim. Istovremeno mora da se vodi računa, uz tih 350 miliona koji su obezbeđeni, da se radi istovremeno remont pruga i da u sledećih pet godina sa tim intenzitetom, zaista maksimalnim intenzitetom radova mi nešto uradimo. Znači, pet godina bi trebalo da se radi na srpskim železnicama, na prugama, da bi se videli neki prvi efekti i da onda možemo da govorimo – znate, evo, konvencija je pred nama, ona unapređuje sistem. Želimo da prihvatimo i tehničke standarde i bezbednosne standarde i to je sasvim u redu, ekološke standarde ja uvek pozdravljam. Ali, ne vidim kako ćemo mi to sa ovim odnosom o kojem govorim.
Kada pričamo o uslovima ove konvencije koji se tiču poboljšanja međunarodnog saobraćaja, hajde samo jedan primer. Srbija je nedavno odustala, odnosno Železnice Srbije su nedavno odustale od međunarodnog saobraćaja prema Hrvatskoj jer imamo ekonomsku neisplativost na jednoj strani i imamo veliku cifru od 700.000 evra, koliko Hrvatska traži za korišćenje njihove infrastrukture da bi jedan voz godišnje koristio usluge te železničke infrastrukture Hrvatske. Zbog toga skidamo svoje međunarodne linije i trenutno smo na 36 međunarodnih linija. Mislim da, kada pogledamo cifru koja nam je potrebna za te vrste usluga, to što treba da platimo za korišćenje tuđe infrastrukture, jeste prilično neizvodljivo jer to je između 800.000 i milion evra. Da li je Srbija spremna da Železnicama Srbije subvencioniše, a treba da subvencioniše, da bismo to ispoštovali? To je ono što je pitanje sada i za vas, gospodine ministre. To konvencije traže od nas.
Moram da kažem da je sve češća praksa da se promenio taj neki odnos u svetu trenutno i da se već taj princip reciprociteta, odnosno da mi koristimo železničku infrastrukturu neke druge zemlje, a da nudimo svoju infrastrukturu zauzvrat, više ne postoji u svetu. Uglavnom železnice i strane zemlje traže da se to korišćenje infrastrukture plaća. Za Srbiju je to prilično komplikovano, naročito je komplikovano kada postavimo pitanje – izvinite, a ko će da plati i koliko će da plati korišćenje naše železničke infrastrukture, gde će da putuju vozovi i da železnica prenosi teret 10 km na sat vozeći po našim prugama? To se stvarno postavlja kao otvoreno pitanje. To je vrlo važno strateško pitanje za ovu zemlju jer, izvinite, ako mi ne možemo da Koridor 10 materijalizujemo, a on jeste napravljen da materijalizujemo nešto i da neka sredstva uđu u Srbiju, upravo zato što se prenosi teret iz jednog dela Evrope u drugi deo Evrope, onda to nešto nije u redu i onda mi ne možemo da govorimo da mi hoćemo da budemo neki međunarodni faktor i neka zemlja koja vodi računa i usvoja međunarodne konvencije koje to i dopuštaju.
Rekla sam da pojedine zemlje subvencionišu železnički saobraćaj, da budemo jasni, i Srbija to radi. Neke zemlje subvencionišu međunarodni saobraćaj, neke i unutar zemlje saobraćaj međunarodni. Znači, različiti su koncepti, ali uglavnom najveći broj zemalja subvencioniše svoje železnice i Srbija tu treba da pronađe modus u odnosu na svoju ekonomsku snagu. Šta ona hoće, kojim tempom hoće da radi, kojom brzinom hoće da radi, ima li ljude koji su spremni da kredite koje smo već podigli, zadužili smo se i sve ostalo, kapitalizuje i da dovedemo do nekog stanja naše železnice i naše pruge?
Volela bih još malo da govorim i o konceptu bezbednosti, možda ću kasnije o tome još govoriti. To je vrlo važan koncept. Izvinite, mi imamo problem sa kamenovanjem vozova, mi imamo problem sa krađama metalnih delova koje doprinose tome da vožnja vozovima nije bezbedna. Mislim da o tome takođe treba da vodimo računa kada prihvatamo ovakvu konvenciju.
Što se nas iz DSS tiče, konvencija nam nije sporna, sporna nam je sposobnost naše zemlje, sporno nam je to da li možemo da reformišemo svoj sistem železničkog saobraćaja, tako da možemo da primenjujemo makar deo te konvencije. Interesuje nas dobrobit Srbije, građana Srbije, a nas nešto naročito ne interesuje šta o tome misli neko drugi. Hvala.