Upravo kolega to i govorim, ne mi da im odredimo. To upravo govorim. Vi malo pričate o tome da treba da odredimo, pa malo pričate o tome da ne treba da im odredimo. Dakle, o tome govorim. Ne treba mi da im odredimo.
Navešću vam, to možda nije zanimljivo sad da nabrajam, ali navešću vam 50 učenika iz moje osamnaestogodišnje prakse u osnovnoj školi u Valjevu, 50 ću da vam navedem, tamo gde je nastavnik odlučio čime će on da se bavi i na koje će takmičenje ići. Nastavnik gleda šta je interes njega i njegove škole. Njega ne interesuje šta je dete u pitanju. To vam tvrdim. Zato tražim, gospodine, da dete, ako dete može da ima pravo, vi ste se založili za taj amandman, da ima tajnost podataka o medicinskoj dokumentaciji, pa, izvinite, šta je sporno da mu date pravo da se opredeli čime će da se bavi, i da to ne bude kodificirano?
Molim vas, mora da uđe u zakon, zato što onda ako nije u zakonu, onda može biti kako ko hoće. Odokativna metoda je jako opasna u obrazovanju. Jako je opasna u obrazovanju. Učenik je sposoban da artikuliše svoje potreba i treba mu dati pravo. Zalažem se da to pravo i dobije. Hvala.

Kolega i ja se zalažemo za dve vrste pedagogije, ali dobro. Zalažem se za ono što mislim da je pravilo i što treba da bude pravilo.
S druge strane, izvinite molim vas, ako treba da se sprovodi postupak u školi ko se ogrešio o zakon, ko je to uradio, ko nije uradio, to se uvek slomi na detetu. To jako dobro znam. Onda dođemo do toga da imamo problem sa testovima koji se pojavljuju, volšebno nestaju i pojavljuju se, i deca su kriva zato što su ih kupila. Nije moguće da su deca kriva zato što su ih kupila.
Zalažem se za jedan univerzalni princip, da dete ima pravo da odlučuje i to branim. Uopšte neću da ulazim u ovo što gospodin Atlagić priča, da li pedagog prima plata zato da istražuje šta je uradio nastavnik. To je druga priča i o tome može da priča na nekom drugom mestu. Ovde ne želim da pričam o tome. Zalažem se za svoj amandman. Branim ga argumentima struke i prakse, i zalažem se za njega. Hvala.

Hvala, gospođo predsedavajuća.
Dakle, u članu 33. se govori o razrednoj i predmetnoj nastavi. Mi smo menjali stav 2. i tražili smo da glasi ovako: "Za učenike prvog ciklusa", dakle od prvog do četvrtog razreda, "organizuje se predmetna nastava iz stranog jezika, muzičkog, likovnog i fizičkog vaspitanja, kao i izbornih i fakultativnih predmeta, u skladu sa zakonom i nastavnim planom i programom". Vi kažete u stavu 2. da škola izuzetno može da organizuje predmetnu nastavu iz stranih jezika, izbornih i fakultativnih predmeta, a u skladu sa zakonom, nastavnim planom i programom.
Smatramo da je vrlo važno da se u oblasti fizičkog vaspitanja, moj kolega gospodin Pejčić će o tome govoriti više, jer je jako poznat stručnjak iz te oblasti, ali smatramo da iz oblasti likovnog vaspitanja, muzičkog vaspitanja, deca treba da imaju nastavu onih ljudi koji su stručni za tu nastavu. Kao neko ko je godinama bio u školi, sećam se jednog perioda koji je školu uredio tako da deca imaju adekvatnu nastavu iz tih predmeta, a sećam se i perioda kada su nastavu fizičkog, recimo, držali učitelji sa tašnicom ispod ruke. To nije nastava fizičkog i to pokazuju oni problemi koje u oblasti zdravlja imaju naša deca. Imaju probleme sa prekomernom težinom, sa krivim kičmama, ravnim tabanima, uz svo uvažavanje profesora razredne nastave koji drže nastavu fizičkog ili slično.
Jedno od rešenja da država zaista krene u ovu oblast, znači rešavanje pitanja problema iz oblasti zdravlja dece u osnovnoj školi, jeste da pokuša da to reguliše na ovakav način, da deca imaju stručne i profesionalne ljude koji će te predmete predavati. Jedan od načina jeste i to što nudite kuhinju i podržavam da vratite kuhinju u osnovne škole. To je jako dobar način, jer on reguliše ova pitanja o kojima sam govorila – prekomerna težina i sve ostalo. Zalažemo se za ovakav koncept obrazovanja. Hvala.

Hvala gospođo predsedavajuća.
Gospodine ministre sad dolazimo do onog dela zakona koji se odnosi na programe koji su izuzetno važni jer se u društvu u školama pojavljuju problemi na koje škole nemaju odgovor i zbog toga traže jasno uputstvo od ministarstva i zbog toga se dešavaju one silne afere koje svi možemo da pratimo po medijima i zgražavamo se i ugrožavaju dečije živote, čak neke od tih afera su poznate po tome što su deca ili su se ubila ili su nastradala na drugi način. Dakle, do vrlo, vrlo važnih tema, podvlačim.
Znači, to su programi zaštite od nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja i programi prevencije drugih oblika rizičnog ponašanja. Moram da kažem da ovde u ovoj grupi programa uvek ima oni koji se samo načelno dotaknuti. Zaista samo vrlo, vrlo blago navedeno je da postoje da će biti urađeni na ovaj ili onaj način.
Spadam u one kao i gospođa Čomić, na kraju krajeva, koja je rekla da zaista podzakonski akti moraju da prate zakon kada se nađu ovde pred nama. Kako ćete vi to urediti? Mi više nećemo imati nikakav uvid u to, niti ćemo moći da intervenišemo u tom pravcu.
Zbog toga smo mi smatrali da je vrlo važno da to bude uređeno u zakonu, mada vidim da ima kreativnih tumačenja da su zakoni zapravo potrebno je da ima puno praznih hodova, kako bi kreativno tumačili na lokalu i naročito škole te zakone.
Vi ste ovde napisali, ja se izvinjavam, toliko mi je loše osvetljenje da ću možda mucati – u ostvarivanje programa iz stava 1, to su dakle ovi programi prevencije, zaštite od nasilja, zlostavljanja itd, uključuju se i fizička i pravna lica sa teritorije jedinice lokalne samouprave, ustanove i oblasti kulture, sporta, vršnjačkih pojedinaca, kao i lica obučena za prevenciju, intervenciju u slučaju nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja i drugih oblika rizičnog ponašanja.
Prvo, gde su obučena ta lica? Ko ih je obučava? Kako mi znamo da su oni lica koja treba da uđu u škole? Navešću vam 1.000 primera, ne bih mogla da kažem recimo, nevladinog sektora ili pojedinaca ,koji za sebe tvrde da su vrlo obučeni za neke stvari, ali mi ne možemo da ih pustimo baš da oni to i pokazuju da li su obučeni ili nisu, jer mi ne možemo da pratimo njihove sertifikate, kojih i ma ili nema.
Škole su osetljiva mesta. Ovo su vrlo osetljivi programi i ja zato smatram da je bolje da to tako uredimo.
Mi smo, dalje, smatrali da osim lokalnih samouprava, ustanova u oblasti kulture i sporta, tu moraju da dođu i zdravstvene ustanove.
Valjda postoje programi prevencije gde zdravstvene ustanove, takođe, mogu da vam pruže pomoć? Patronažne službe koje rade takve programe i te kako su vam značajan partner u ovome.
Ono našta smo mi stavili akcenat, pored toga što smo prepoznali nove partnere u tome, jest da sve ove osobe, sva ova pravna lica imaju i sertifikat programa odobrenih od Ministarstva obrazovanja.
Takođe, obrazloženje kaže, ono što svi znamo, da će biti uređeno pravilnikom. Izvinite, hoću da bude uređeno zakonom, jer svako ko taj zakon vidi, mora da zna šta treba da primeni u kom programu. Hvala.

Član 107. stav 1: "Govornik na sednici Narodne skupštine dužan je da poštuje dostojanstvo Narodne skupštine." To se odnosi i na vas, predsedniče.
Mi smo danas u dva navrata, mi, narodni poslanici koji smo ovde u 10,00 sati došli na redovnu sednicu koja je zakazana, obavešteni da će danas zbog izvanredne hitnosti da se donese ovaj set zakona iz oblasti obrazovanja Skupština zasedati i posle 18,00 časova.
Ne mogu da ne budem ironična da pitam o čemu se radi, o kojoj vrsti hitnosti se radi, ako danas u 17,15 časova, umesto u 10,30 časova, kada se završio set pitanja, mi danas o tome raspravljamo?
Usput, Vlada juče nije dostavila mišljenje o amandmanima. Valjda je Vladi stalo da se što pre donese ovaj set zakona i danas zbog toga Odbor nije mogao da radi svoj posao.
Dostojanstvo Skupštine je ugroženo time što nas ubeđujete da se ovde radi o nekoj hitnosti, o nekoj važnosti, a sami ne poštujete te činjenice. Hvala vam.

Hvala, gospodine predsedniče.
Stvarno sam umorna od nerada, moram da priznam, pa mi je pažnja popustila, jer danas od 10 časova praktično sedim i čekam kad ćemo da radimo.
U članu 1, koji uređuje predmet zakona, imamo stav 1. koji govori šta je predmet zakona i šta treba da uradi, imamo stav 2. koji govori o tome da je ovaj zakon usaglašen sa Ustavom, sa međunarodnim konvencijama, sporazumima, ugovorima i drugim aktima. U redu, mogu da razumem da možete to da napišete u stavu 2, mada se to podrazumeva. Ali, onda dolazi stav 3. koji po meni zaista nema smisla da stoji ovde, jer ništa ne znači. Obrazložiću zbog čega i zbog čega sam predložila da se briše.
Kaže – termini izraženi u ovom zakonu u gramatičkom muškom rodu podrazumevaju prirodni ženski i muški rod lica na koja se odnose. Moram da vas pitam, gospodo, da li su se zakoni koji su doneti mnogo pre nego što je ova pametna odrednica ušla u naše zakonodavstvo, odnosili samo na muškarce, pošto nije bilo gramatičkog ženskog roda u njima? Naravno da nisu. Odnosili su se podjednako i na muškarce i žene, odnosno zakoni iz obrazovanja i na dečake i na devojčice i na učenike.
Sada dolazi ono što je uvredljivo, a to je obrazloženje zbog čega ste odbili amandman. Moram da pročitam: "Amandman se ne prihvata iz razloga što se u pozitivnim propisima Republike Srbije, kao i u celokupnom istorijskom razvoju pravnog sistema i ukupnog društva vodilo računa o merama koje će doprinositi poboljšanju položaja dela populacije koji se nalazi u nepovoljnijem položaju, u ovom slučaju pripadnice ženskog roda. Osim toga, postojanje odredbe čije brisanje je predloženo amandmanom, u skladu je sa metodologijom izrade propisa".
Sada vas pitam – na koji način to što ste napisali ovde, da se odnosi i na ženski i na muški rod, doprinosi poboljšanju položaja žena, odnosno u ovom slučaju devojčica, odnosno učenica? Molim vas, obrazložite mi to – na koji način? Da li do sad nismo znali da imamo učenice u školi? Da li do sada nismo znali da imamo nastavnice u školi? Naravno da smo znali i naravno da smo znali da se zakoni odnose podjednako i na njih, kao i na učenike. To je potpuno prirodno i normalno.
S druge strane, jako se dobro sećam kada ste i vi, gospodine ministre, i vaša poslanička grupa u to vreme bili opozicioni, kao i ovi koji me sada gledaju sa čuđenjem, kao – što mi to smeta, iste smo amandmane podnosili. Dakle, smatrali smo da ovome nema mesta u zakonima, podrazumeva se. To su najobičnije stvari koje se podrazumevaju i nema im mesta u zakonima. Ako to doprinosi poboljšanju položaja žena, pozdraviću ga, ali mogu vam reći da to nema nikakve veze sa tim.
Ovo je još jedan ustupak tamo gde hrlite, a tamo vas neće i podnosite šta god vam padne na pamet da pišete u zakonima. Nema ovome mesta u zakonima Srbije. Hvala.

Samo trenutak, tražim repliku. Blago srpskim zakonima…
(Predsednik: Nisam vam odobrio pravo na repliku, imate pravo po amandmanu).
Dobro. Po amandmanu.
Blago srpskim zakonima i srpskim školama ako su im ovo prednosti. Računala sam da su prednosti da imaju 25 učenika, da profesori imaju prava na razne stvari, da učenici imaju prava na prevoz, na udžbenike, na ishranu. Računala sam da su to prava o kojima mi treba da razgovaramo danas ovde, da imaju 20 časova učenici nižih razreda, ne da ih zatrpavamo sa 30, pa da to premostimo nekim drugim oblicima nastave. Za mene su to prava o kojima smo razgovarali. Ovo za mene ne može biti pravo o kome treba razgovarati.

Takođe po amandmanu.
Poslanička grupa DSS se potpuno pridružuje ovom amandmanu. Mi ćemo glasati za ovaj amandman, jer je on u skladu što piše u Konvenciji o pravima osoba sa invaliditetom. To što vaš zakon nije u skladu sa tim, a Srbija je potpisnik te Konvencije, to je druga stvar.
Vi u obrazloženju kažete – nije u skladu sa onim što ste vi napisali u zakonu, pa zato i popravljamo. U skladu je sa Konvencijom koju ste potpisali, a u članu 1. u stavu 2. kažete da vam je zakon u skladu sa konvencijama koje ste potpisali. Nije vam u skladu sa konvencijama. Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom jasno kaže – deca sa invaliditetom i smetnjama u razvoju. To morate jasno da naglasite u zakonu. Hvala vam.

Ja ću takođe po amandmanu.
Dakle, u članu 8. predlagač kandiduje da postoji javna škola, odnosno državna škola, zatim privatna škola, a onda uvodi još dva modela obrazovanja – obrazovanje kod kuće i obrazovanje na daljinu.
Moramo svi da se složimo da javna škola, odnosno državna škola košta, da nije besplatna, iako mi to volimo da kažemo, da jeste besplatna, ali je zaista besplatna u odnosu na ono koliko košta privatna škola. Da bi dete pohađalo privatnu školu, roditelj mora da odvoji jako mnogo hiljada evra danas u Srbiji. Da bi privukao roditelje i dete, da dete dođe da uči u takvoj privatnoj školi, privatni vlasnik škole mora da ima i jako kvalitetan profesorski kadar. Odakle će on da dobije taj jako kvalitetan profesorski kadar? Iz državnih škola, iz javnih škola. Privatnik takođe neće naći da je za njega bacanje novca da ima 25 učenika. U javnoj školi 30 učenika je mera.
Sada da kažemo još neke zanimljive stvari. Kakvi nastavnici će onda da ostanu u ovim državnim školama? Da li će ostati ti vrhunski nastavnici koji će biti dobro plaćeni? Oni nisu dobro plaćeni, neće sigurno ostati ovde, nego će otići trbuhom za kruhom. Ko će ostati onda u državnim javnim školama? Osrednji i manje kvalitetni, da ne kažem loši nastavnici.
Sada vi uvodite i pravo roditelja da izabere da njegovo dete uopšte ne ide u školu, ni u privatnu, ni u javnu, nego da roditelj može da obrazuje svoje dete kod kuće, sam, u slučaju da je neki čovek koji je sposoban, roditelji koji su sposobni da svoje dete sami obrazuju, ili u drugom slučaju da plate profesora, jedan na jedan, da to njegovo dete uči, da se dete ne muči, da ne ustaje rano ujutru u školu, da nema 30 učenika u odeljenju i da to dete niko danas ne muči od nastavnika koji su neraspoloženi. Tako kažu roditelji.
Kako vama sada izgleda ovaj sistem? To je segregacija. Takve škole vi već imate u Americi, imate ih u drugim zapadnim zemljama, javno školstvo koje je osrednje i loše i koje ne mora da podrazumeva lošu decu. Ima bisera od dece i onih koji se jako trude, ali nema ko i nema sredstava da mu pomogne da uspe u životu. Onda naša deca više nemaju jednako pravo. To je ono pravo o kome ja govorim malopre kada govorim da ne postoji muško i žensko pravo, nego to je ono pravo da oni imaju jednake šanse u životu.
Nemaju jednake šanse oni koji se obrazuju jedan na jedan, oni koji se obrazuju u privatnoj školi i oni koji se obrazuju u državnoj školi. Moramo to svi da priznamo. Tako je, kako je. To, naravno, vodi zaista u ozbiljnu segregaciju. To je ozbiljna segregacija. Mislim da to nije bila vaša namera, ali tako se dogodilo. To jeste tako.
Hajde sada da pogledamo koje sve uloge, osim obrazovne, ima škola? Jedna od tih uloga jeste vaspitna, grupa vršnjaci. Druga od tih uloga jeste socijalizacija dece, izuzetno važna uloga. Hoćemo li da imamo tu vrstu uloga onda kada to dete bude učilo kući jedan na jedan? Nećemo, naravno da nećemo imati. Da li to sada društvo ima neki novi koncept da nije potrebna socijalizacija učenika u školama, da nam nije potrebno da nam se deca socijalizuju i da odrastaju na drugi način? Ne bih se složila sa vama.
Kada sam govorila u načelu, govorila sam iz pozicije inkluzije i kako to izgleda iz pozicije roditelja koji želi da upiše dete u inkluzivnu školu. Nema sredstava za uklanjanje građevinskih barijera, recimo. Zatim, nema sredstava za prevoz. Onda, nema sredstava lokalna samouprava za personalne asistente. Nema sredstava za pedagoške asistente. Obišla sam jako mnogo škola i, verujte mi, ovo je pravilo. Nema sredstava lokalna samouprava da reguliše pitanje i status interresornih komisija. Sa svim tim nema, nema, nema, nema, šta mislite, da li će se roditelji možda ipak opredeliti da dete školuju kod kuće, ako već računa da je to u interesu deteta? Bojim se da je ovo jako komplikovano i da je mnogo komplikovanije nego samo što izgleda ovde kada ga navedemo kao mogućnost da se dete obrazuje kući i da to nije koncept kome treba da teži država. Mislim da svako dete ima pravo na jednaku šansu u životu i na jednako obrazovanje u životu, a država to zaista mora da mu pruži.
Još nešto. Evo kako se dešavaju paradoksi u životu. Pisala sam amandman i navela da ne želim da se u članu 8. reguliše pitanje obrazovanja kod kuće, a doživela sam da vaš odgovor na ono što sam govorila popodne u neki rani popodnevni sat i ono što sam govorila na Odboru za prava deteta čujem kod kuće, da se obrazujem kod kuće. Ima poslanika koji idu javnim prevozima kući i ti javni prevozi, nažalost, u neki sat idu tako da moram da dođem do svoje kuće. Žao mi je, ali takođe smatram da nema rasprave ako vi ćutite a ja govorim. Tu nema ničega. Ne moram ni da budem prisutna u sali, mogu da pročitam. Hvala vam.

Gospodine ministre, to što vi nama pročitate ovo što piše u obrazloženju pet zakona, to nije obrazloženje na koje mi možemo da reagujemo, to smo pročitali. To mi pročitamo kući pripremajući se za zakon i ne držimo da je to uopšte bitno da vi sad nama to čitate, jer mi to pročitamo.
Drugo, kažete da ste poslušali savet iz moje poslaničke grupe, pa prihvatite onda amandman, to vam je najjednostavnije, to vam je savet.
Treće, oko propisivanja posebnih uslova, kakav je pravilnik ili da li postoje propisani uslovi oko polaganja ovog ispita danas, koji je bio i prošle godine i pretprošle godine i one tamo godine? Od kada ste vi ministar, to su pravila igre. Ovo je sad najdrastičnije, ali da su prošle godine roditelji zaista hteli do kraja da sruše onaj sistem polaganja, oni su to mogli, imali su potpuno pravo. Gospodine ministre, na Fejsbuku su deca u nedelju pokazivala to, verujte.
Dakle, to što smo mi odrasli manje obavešteni, ne gledamo šta piše i gde može da se kupi, to je naše pravo, ali nije i vaše pravo, gospodine ministre, vi to morate da znate, uključujući i vaše savetnike.

Hvala gospođo potpredsednice.
Vidim da neke teme koje je DSS pokretao tokom ovih godina sada postaju jako značajne. Nadam se da će i ova tema koju ću danas pokrenuti postati ista takva.
Veterinarska služba je za svaku državu, osim Srbije, služba od javnog interesa, jer braneći i štiteći zdravlje životinja, zdravstvenu ispravnost mleka, mesa, jaja i svih proizvoda od mleka, mesa i jaja, zapravo brani javno zdravlje građana Srbije. Primer za sve to je priča poznata i afera o aflatoksinu. Sa ove govornice smo više puta upozoravali ministre poljoprivrede, tokom ovih godina, danas gospodina Kneževića kakve strateške promašaje pravi i kako će strateški promašaji posledice po zdravlje građana i po materijalni dobit građana Srbije napraviti.
Ovo je pitanje za gospodina Kneževića.
(Predsedavajuća: Molim narodne poslanike… zaista ne mogu da pratim sednicu.)
Dakle, od prošle godine traje na tržištu veterinarskih lekova problem sa snabdevanjem vakcina protiv svinjske kuge.
Mnoge farme i veterinarske stanice godinu dana ne dobijaju potrebne količine. Poslednjeg meseca u Srbiji nije vakcinisana nijedna nova životinja.
U Srbiji, s vremena na vreme, stigne po neka kap, kao što je sada stiglo 680.000 vakcina, ali to je dovoljno, recimo, za Vojvodinu. Drugi deo Srbije ne može da bude opskrbljen.
Pojedine farme, praktično, rekla sam, nijednu jedinu životinju prošlog meseca nisu vakcinisane. To predstavlja ogroman rizik za pojavu klasične kuge svinja, jer se prekida kontinuitet u primeni mere, a samo se kontinuitetom obezbeđuje efikasnost mere. Naravno, moram da kažem, iako se o tome ćuti, da je i dalje prisutna svinjska kuga i kod divljih životinja i kod domaćih svinja. Imali smo pre nekoliko godina, godinu ili dve, u Vojvodini jedan takav problem.
Problem se pojavio i sa snabdevanjem tržišta vakcina protiv besnila domaćih životinja i odmah sledi pitanje koje veledrogerije imaju pravo uvoza vakcina? Da ne govorimo o trajnom problemu nedostatka nekih lekova i nekih drugih vakcina, vakcine protiv antraksa, legalno registrovanih vakcina za vakcinaciju mačaka i konja, lekova za respiratorne bolesti goveda, za aerobne infekcije i slično.
Sledi pitanje za gospodina Kneževića – kako ministar misli da trajno reši ovaj akutni problem? Naravno, ako se pod tim podrazumeva šverc i nelegalna trgovina. Da li država ima nameru da očuva sopstvenu proizvodnju vakcina i seruma? Vrlo važno pitanje, s obzirom da smo prodali sve što smo mogli da prodamo.
Sledeće pitanje – zašto ministar kasni sa donošenjem programa mera za 2013. godinu pola godine? Zašto u tom programu mera nema dve trećine mera koje su postojale u nekadašnjim programima? Naravno, neću da razumem da je to zbog ekonomske situacije, jer ovo su vrlo značajne mere da bi neko to pravdao na taj način.
Recimo, izostavljen je nadzor nad sprovođenjem vakcinacije lisica protiv besnila i kuge divljih svinja. Kako ćemo znati da neka mera ima efekte, da je dala rezultate, ako nemamo nadzor? Izostavljen je i izbačen aktivan nadzor veterinara, a to je obilazak farmi. Ovo se pravda, i on to obrazlaže stručno, da je to zbog zloupotreba, slično kao gašenje Fonda za zaštitu životne sredine. Izvinite, zloupotrebe su bile, ali sada sledi pitanje – zašto se zataškavaju, zašto se ne razreši i šta je sa aferom o falsifikovanom broju pregleda ovaca na području grada Kragujevca, gde je budžet direktno oštećen cifrom od pola miliona evra, a možda i više? Ako pomnožite broj pregleda sa brojem životinja, videćete da je to mnogo više.
Sledeće pitanje – šta ministar planira po pitanju sukoba interesa funkcionera, direktora javnih veterinarskih stanica i veterinarskih instituta, koji su istovremeno i vlasnici, odnosno suvlasnici veterinarskih stanica? Hvala.

Zahvaljujem predsedniče.
Gospodine ministre, stvarno mi je drago da mogu danas sa vama da razgovaram o ovoj temi koja je predmet ovih ugovora. U pravu ste potpuno, ovo su standardni ugovori ali je prilika malo nestandardna. Dobro je da imamo ovakve sporazume, upravo zato što možemo da otvorimo jedan razgovor u parlamentu o temama o kojima se inače u parlamentu ne govori često.
O ovoj temi o kojoj ja hoću da govorim, samo još jedan poslanik, i to je poslanik opozicije govorio i nekako ispada da su pitanje veterine i pitanja poljoprivrede u opoziciji sa Ministarstvom poljoprivrede.
Kako bih vam rekla, ne znam šta se događa, ali ono što znam, a volela bih da mi kažete odgovor na drugi deo, ono što ne znam. Dakle, koliko znam, vi ste odbili da primite predstavnike Veterinarske komore, dakle jednog esnafskog udruženja, koje je tražilo prijem kod vas, vidim da ne znate i čudite se, ali na prijem nije naišlo iz nekog razloga, neko je očigledno sklonio ono što su oni tražili od vas. to je jedno čisto esnafsko udruženje, to što govorim ne pripada mojoj političkoj partiji, niti vašoj političkoj partiji, sve političke partije treba da se bave pitanjima za uređenje države, tako da je sasvim prirodno da ministar razgovara sa ljudima iz esnafa, zapravo iz Veterinarske komore, zato što postoji hiljadu i jedan razloga i hiljadu i jedan problem u ovoj oblasti, a ja želim da govorim o tome da li mi, kao država, možemo da ispunimo ovo što piše u ugovoru koji se zove – saradnja, Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Crne Gore, u saradnji u oblasti veterine. Tu je nabrojan jedan jako veliki spisak poslova. Ne mislim da treba da ih čitam zato što će to trajati dugo, ali pokušaću da odgovorim na to da li mi to možemo da uradimo, a volela bih da dobijem od ministra mišljenje, koje je možda suprotno od mog.
Za svaku zemlju veterinarska struka predstavlja stratešku struku, jer tim što brine o zdravlju domaćih životinja i o zdravstvenoj i bezbednosnoj upotrebi mesa, mleka, jaja i proizvoda od mesa, mleka i jaja, ona u drugoj liniji predstavlja prvu branu javnom zdravlju Srbije. Ona brani javno zdravlje Srbije.
Nažalost, u Srbiji se dogodilo da u Zakonu o veterini ne piše da je to služba od društvenog značaja. Ne znam zašto u Srbiji to nije tako. To je jedno od pitanja na koje treba da odgovorimo. To je prvi deo zadatka koji veterinarska struka treba da ispuni.
Drugi deo onih poslova koje treba da ispuni jeste organizacija rada te službe, a to je ono što država treba da uspostavi, tu organizaciju, tu vertikalu koju država treba da ispuni. To pokazuje o kakvoj se državi radi, koliko je ta država ozbiljna i koliko je ona budući partner nekim drugim državama koje žele da sarađuju u ovoj oblasti.
Hajde da vidimo kako izgleda stanje u ovoj oblasti. Od 1990. godine, kada su počele prodaje prvih veterinarskih stanica, bilo bi dobro i ne znam da li to postoji gospodine ministre, ali bilo bi dobro da imamo efekat tih mera da vidimo kako smo prošli u toj prodaji, šta smo dobili kao država od svega toga i kakvi su efekti svega toga. Dakle, od 1990. godine počelo je propadanje struke, pa sve do 2005. godine i čuvenog Krnjajićevog zakona, tako ga zovu stručnjaci u ovoj oblasti zato što žele da se zapamti ko je autor tog zakona koji je udario najveći šamar veterini?
U Zakonu o stočarstvu veterina se uopšte ne spominje. To ne postoji u Zakonu o stočarstvu. Interesantno je da dobijemo odgovor, ne od vas ministre, jer vi ste se pojavili ove godine ili od prošle ste ministar, ali zanimljivo je recimo, ko može da bude još zainteresovan i direktno nadležan za oblast stočarstva ako tu nije neko ko je iz veterinarske struke?
Šta je još vrlo zanimljivo? Imamo jako mnogo problema u ovoj oblasti. Gde se danas nalazi veterina? Ona je praktično u sivoj zoni. To kažu veterinari, ne ja. Promet lekova je u sivoj zoni. Promet semena je u sivoj zoni. Neki dan smo imali aferu koja je otvorena u medijima oko toga. Rad veterinara je u nekom velikom procentu u suprotnosti sa zakonom. Imamo brojne zloupotrebe. Odmah moram da vas opomenem šta se dešava sa onom aferom koja se dogodila 2012. godine u vezi sa falsifikovanim brojem pregledanih ovaca u Kragujevcu, kada je nekih 45 hiljada izmišljenih ovaca kobajagi pregledano?
Dokle je ta afera stigla? Kako se ona razrešava? Da li su svi akteri u tom lancu obuhvaćeni istragom, zato što je zanimljivo da neko više godina uzastopno bez pomoći bilo kog drugog, recimo da je to terenski veterinar, može da vrši ovakve zloupotrebe, da ošteti državni budžet za otprilike pola miliona evra?
Ako se ta afera otvori do kraja, veterinari računaju, oni kažu da tu može budžet poljoprivrede da se napuni i sa milion evra, jer ova afera predugo traje i nisu samo akteri u tom selu koje je u javnosti prikazano, nego su širom teritorije Kragujevca, pa bi bilo interesantno da se to pogleda. Kažu da se afera zataškava zato što su u koalicionom sporazumu neki iz vrha neke druge stranke, ne vaše, akteri te pljačke.
Ne volim da kažem – borci protiv korupcije. Zaista mislim da svi mi na svoj način, na jedan ljudski način, podržavamo ljude koji se bore protiv korupcije, jer to jeste smisao državnog posla, ali bilo bi dobro da se ova afera što je moguće pre da se razreši, jer bi se nešto novca vratilo u budžet Uprave za veterinu, koja, interesantno, uopšte se nije pridružila gonjenju niti traži naknadu sredstava koja su se odlila, a direktno je nadležna za ta sredstva i direktno bi trebala da bude zainteresovana da se ova stvar razreši. To što se tada otvorilo kao afera, nije prvi put, to se više puta dešavalo. Vaši saradnici u ministarstvu kažu da znaju više puta za tu situaciju, ali da ne smeju o njoj da govore.
Na veterinarskom tržištu lekova već skoro godinu dana nema vakcine protiv svinjske kuge. To je vrlo važan i vrlo veliki problem za ovu državu, zato što more farmi i veterinarskih stanica već godinu dana ne dobijaju one količine koje su im potrebne. Kažu da prošlog meseca pojedine farme, govorim o jugoistočnoj Srbiji, govorim o Nišu, mada i mom Kolubarskom okrugu nije mnogo bolja situacija, nisu vakcinisali nijedno jedino novo grlo koje je stiglo do vakcinacije.
Znam da je danas ili juče 680.000 vakcina ušlo u zemlju, ali moram da vam kažem, gospodine ministre, to je kap u moru, to je ono što bi zadovoljilo tržište Vojvodine. Ovaj drugi deo Srbije još uvek nije pokriven tim i zaista je u nekim krajevima jako dramatično. Zovu me stočari, ljudi koji su privatnici me zovu i kažu ne možemo da prodamo ni ono jedno ili dva praseta na običnoj pijaci jer ljudi traže potvrdu da je vakcinisano, a mi to ne možemo da izvedemo.
To nije jedini problem na tržištu lekova. Nemamo ni druge vakcine. Pojavio nam se problem i sa vakcinama protiv besnila domaćih životinja. Šta ćemo da radimo sa tim?
U ovom ugovoru, da se vratim na svinjsku kugu, nisam razrešila još jednu dilemu. Ovde u ovom ugovoru o saradnji sa Crnom Gorom imamo i izveštavanje o širenju bolesti. Da li je moguće da imamo na svojoj teritoriji još uvek svinjsku kugu i domaćih i divljih svinja? Ta epidemija koja je bila u Vojvodini je jedna od epidemija koja je moguće da bukne širom Srbije, ako ne možemo da obezbedimo vakcine i ako nemamo kontinuitet u primeni mera, koje moraju da se primenjuju u kontinuitetu da bi dale efekte.
Osim ove vakcine, nemamo ni te vakcine protiv besnila domaćih životinja. Nemamo vakcinu ni protiv antraksa. Još jedna od tačaka u ovom ugovoru nas obavezuje na to da izveštavamo o slinavki i šapu, a nemamo vakcinu. Nemamo ni legalno registrovane vakcine za vakcinaciju konja i mačaka. To je isto problem s kojim se nosimo i s kojim se nose veterinari na terenu.
Nemamo ni nekih drugih lekova, poput anaerobnih infekcija, lekovi za anaerobnu infekcije ili respiratorne bolesti goveda. To je problem koji se mora razrešiti. Kako ćemo da sarađujemo sa nekim, da ih izveštavamo o teritoriji, o svojoj teritoriji, o bolesti koje se šire na našoj teritoriji, ili da ih nemamo, kao što neke krijemo između sebe, ne razrešavamo ih i one onda buknu na nekom drugom trenutku i naprave štetu državi, kao što smo krili svoj problem sa aflatoksinom, pa buknuo, pa napravili toliku štetu državi i sada o tome ćutimo?
Kako se od sada rešavalo to? Moram da vam kažem, ministre, i mnogo mi je drago što mogu to da vam kažem u oči, jer, eto, niste hteli da čujete ovo od onih koji su to znali, rešavalo se švercom i nelegalnom trgovinom. Tako se dolazilo do veterinarskih lekova. Zato vam govorim o sivoj zoni veterine.
Nažalost, pitanje je i naših proizvođača i nekih zavoda. Naše proizvođačke zavode smo, nažalost, prodali. Bilo je bez mnogo plana, bez mnogo mudrosti, nažalost. To ja tako mislim. Možda je to upravo i bio plan da ih prodamo i da danas budemo zavisni od toga gde ćemo uvesti vakcine, koje će veletrgovine moći da uvezu vakcine, sa kojih teritorija ćemo uvesti vakcine. Nažalost, tu se mi mnogo ne pitamo. Jedan od tih proizvođačkih zavoda je prodat, verovali ili ne, zbog gradsko-građevinskog zemljišta, ni prvi ni poslednji, ali za ovaj sigurno znam.
Danas sam vam postavila pitanje i volela bih da čujem to od vas danas, da li je to možda odgovor na pitanje - ima li Srbija ozbiljnu nameru da sačuva svoju proizvodnju vakcina i seruma? To je vrlo važno za tržište Srbije. Hajde da čujemo odgovor.
Hajde da se sada vratim na još jedan problem koji će i te kako biti problematičan za razrešavanje ovih ugovora koji su ovde ispred nas. To je pitanje programa mera. Moram da podsetim da se nekada u parlamentu usvajao program mera. U parlamentu je predlagač bio ministar i parlament je usvajao program mera. Onda su došle one "srećne godine" ovog ministra, mnogih lobija, koji sada nažalost sedi u zatvoru, ali i država Srbija ima i te kako posledica od toga što on sedi u zatvoru. Tada se, demokratskom procedurom, partijski dobijao veterinarski teren.
Moram da vas pitam – zašto program mera kasni kod vas, za vreme vašeg ministrovanja, šest meseci? Sada je ono moje pitanje koje stvarno ne mogu da razrešim sama, ne vidim zašto – zašto dve trećine i, uopšte, procedura donošenja tog programa mera je bila vrlo čudna? Struka nije dobila nikakav predlog na koji ona daje svoje komentare i ostalo, što je čak i u vreme Dragina, koji je potpuno centralizovao stvar, bilo moguće, kada su dobili nekakav predlog i kada su napisali svoje komentare, onda se pojavio program mera bez dve trećine mera, koje su čak bile i u toj prvoj verziji na koju su oni komentarisali.
Šta je izbačeno iz tih programa mera? To je ono što budi sumnju, jer su izbačeni nadzori. Nadzor je vrlo važna mera. Ovde je izbačen nadzor nad efektima besnila nad divljim životinjama, onda aktivne mere veterinara, odnosno obilazak farme. Znači, sve mere koje ste dali su zapravo mere nadzora koje su izbačene.
Kako ćete da znate kako je neka mera dala rezultate, neka akcija koju ste sproveli - recimo, to besnilo lisica koje, mi smo poslednja crna rupa u Evropi koja razrešava još uvek svoj problem i na kraju nam je EU dala sredstva, kako bismo to razrešili i kako bismo to bacali mamce i radili tu akciju? Kako ćemo da znamo koliko je tih mamaca upotrebljeno ako nemamo nadzor? To je najjednostavnije. Kako ćete da znate da li vam je vakcinacija tih 680.000 vakcina dala nekakve efekte, nekakve rezultate, ako nemate nadzor?
Najgora stvar od svega toga je bila to što su ljudi, veterinari, terenski veterinari, bili u kontaktu sa vlasnicima farmi i sa ljudima koji gaje stoku i možda su ljudi mogli da dobiju neku informaciju od značaja.
Zaista ne znam, ali mislim da je to kada imate kontrolnu meru, da je to važno da ispoštujete. Ona vam pokazuje efekat svega toga.
Jako bih volela da vi i ja sada razgovaramo, dok govorim, ako je to moguće?
Dakle, u Srbiji ima 4.185 veterinara i na njima počiva javno zdravlje. Nažalost, to javno zdravlje je poprilično urušeno, ne samo bombardovanjem na koje se vadimo. U porastu su, recimo, karcinomi, pad imuniteta, opstruktivni bronhitis kod dece. Da li neko sme da se zapita – koliki je udeo veterinarske struke u svemu tome? Veterinari kažu da bi oni voleli da o tome govore.
Na kraju, uništavanje veterinarske službe, država direktno ugrožava zdravlje građana Srbije. Onda dobijam na odgovor na ono – kako se desilo da veterina više nije služba od državnog interesa. To je nekako čudno.
Šta će još da predstavlja problem za razrešenje svih ovih ugovora koje smo ovde navodili? Predstavljaće rad veterinarske inspekcije.
Kada smo govorili ovde o bezbednosti hrane, ako se sećate, postavila sam vam gomilu pitanja koja su bila vezana za ovu struku. Rekli ste mi – dobićete sve pisane odgovore, ne znam napamet. Prošlo je izvesno vreme, nema ni tih odgovora. Nema ih, verujte i sada vas opominjem da mi kažete kako je moguće da imate 480 veterinarskih inspektora, ali da nadležnost tih veterinarskih inspektora zakonom nije regulisana, zato što više od polovine njih nema licencu, što znači da ne mogu samostalno da rade.
Šta mislite da li može da se utiče na rad ljudi koji nemaju licencu i koji znaju da nemaju licencu i ne odgovaraju za radno mesto na kome se nalaze? I te kako. Posledice tog činjenja, odnosno nečinjenja, naravno ne mogu da kažem da ste vi odgovorni za sve ovo što ovde ja navodim. Vi ste najmanje odgovorni, ali da budem poštena, nasledili ste stotinu problema kada ste ušli u ovu oblast, ni jedan niste razrešili, pridodali ste još nekoliko desetina, tako da sad imamo jedan još malo veći haos.
Hajde da vidimo još jednu stvar. U Srbiji je 2005. godine, danas je 2013. godina, osam godina je prošlo, donet taj Zakon o veterini i još uvek nisu veterinarski specijalistički instituti, njih je 10, i naučni instituti, njih su dva, kao javne službe od posebnog društvenog značaja usaglašeni sa Zakonom iz 2005. godine. Pazite, još nisu stigli da se usaglase. Zbog čega nisu stigli da se usaglase? Mnogo je jednostavno. To bi konačno ukinulo monopol među ovim organizacijama, a oni sada na osnovu nevažećeg zakona, znači onog tamo pre ovog iz 2005. godine, samo na komercijalnim poslovima koje dobijaju od države zarađuju milione i milijarde evra bez javnog konkursa. Vi imate tako izabrane, da ih ne nabrajam, mada mogu da vam nabrajam i Kraljevo i Šabac i Jagodinu i Niš. Paradoks je još veći kada pogledate ovo. Dakle, oni nemaju javni konkurs, ali veterinarske stanice i javne i privatne, koje takođe zajednički učestvuju u ovim poslovima, učestvuju na javnom konkursu i tako im ugovorom poveravali posao na tri godine. Ovi su bez konkursa, ovi sad imaju neke javne konkurse, dobijaju poslove na tri godine, a sprovođenje tih konkursa je za neku drugu priču.
Još jedno pitanje koje se odnosi na hranu, koja je takođe jedna od stvari ovde. Hajde da vidimo u kakvom su nam stanju referentne laboratorije. Imaju li opremu, kakva je to oprema? Da li ona može da odgovori, recimo, na probleme kada je su u pitanju mikotoksini? Imali smo tu priču sa aflatoksinom. Da li možete da kažete da li su nam laboratorije, neću da pitam na one na terenu, one koje treba da ima veterinar, samo one koje su nam referentne, da li one imaju i kakvu opremu imaju?
Možda niste dobro upoznati, recimo ne znate podatak da su vam tražili ljudi da dođu i da razgovaraju sa vama, to su praktičari koji žele da svoju struku održe u životu i da žive od svog rada, a ne da strepe da li će doći neki inspektor koji će zatvoriti stanicu zato što ne mogu da imaju veterinarske lekove, ne mogu da kupuju humane da koriste u te svrhe. Bilo bi dobro da, ako želite da ove ugovore bilo ko sa vama sarađuje na bilo koji način, morate da budete partner koji je od poverenja, partner koji može da odgovori na izazove. Ovog trenutka vam tvrdim, veterina ne može vam odgovori na ove izazove. Pobrinite se za to što pre. Svi mi nosimo živote građana i zdravlje građana na duši ako ovo ne vidimo. Hvala.

Gospodine ministre, svesna sam toga u kakvo ste vi gnezdo ušli. Pomenuli ste u prvoj rečenici svog odgovora čarobnu reč – lobi. Tako se nekako dogodilo da vas traže ljudi iz Veterinarske komore. Verujte da ljudi sigurno ne bi lagali ovakve stvari i ne bi tražili od mene da lažem. Znači, znam da sve ovo što ste rekli stoji, ali moram da vam kažem ove stvari zato što je javnost zdravlje građana ugroženo i mislim da je vrlo ozbiljan trenutak za vašu reakciju. To što postavljate na mesta načelnika, na rukovodeća mesta u ministarstvu ljude koji imaju jako mnogo putera na glavi, na kraju onih dokazanih putera na glavi, ne daje nadu da otvoreno razgovaramo danas ovde bez rukavica. Bilo bi dobro da tamo dođu ljudi koji nemaju putera na glavi i kojima veruju i vi i njihove kolege i građani Srbije. Hvala.

Hvala, gospođo predsedavajuća.
Gospodine ministre, sa svojim saradnicima, i njih pozdravljam, dame i gospodo narodni poslanici, počeću od dnevnog reda ove sednice koji pokazuje jako dobro kakve stavove mi danas ovde kao većina imamo u obrazovanju.
Dakle, ovde je na dnevnom redu osam zakona po objedinjenoj raspravi. Od tih osam zakona, šest se odnosi na obrazovanje, različite nivoe obrazovanja, četiri su direktno vezana za njega, dva indirektno, ali možemo da govorimo o obrazovanju.Jedan od zakona je Zakon o inovacionoj delatnosti. Jedan govornik je do sada spomenuo nešto u vezi sa tim. Naravno, radi se o izmenama i dopunama, ali mislim da zaslužuje da se o njima govori. Drugi zakon je Predlog zakona o zaštiti topografije, poluprovodničkih proizvoda. Niko ga pomenuo nije. Izvinjavam se, jeste.
Dakle, toliko je prošlo onako usput, kako bi rekla ova vladajuća većina, u paketu. Kada nešto stavite u paket, onda iz tog paketa zahvatite ono što vam treba. Za mene je poražavajuće da mi danas o obrazovanju govorimo u paketu i da govorimo da nam je sjajna prilika data, kada smo dobili duplirano vreme za raspravu.
Nekako mislim da mi zaista ozbiljno grešimo. Naročito mi je bilo tužno kada se iz iste poslaničke grupe javio čovek da nam obrazloži da zbog važnosti, jer, eto, veliki broj ljudi je zainteresovan, pa pomenu 126.000 zaposlenih i 850.000 onih koji su obuhvaćeni srednjim i osnovnim obrazovanjem, kao, zato nam je to važno. To je drugi stav koji je mene strašno pogodio. Nije valjda da nam je to važno? Za mene je stav i stav DSS je da je obrazovanje strateški važno za svaku državu, da ulaganje u obrazovanje znači ulaganje u razvoj svoje države i ulaganje mora biti konstantno, stalno, moramo se truditi da najveći deo budžeta ode u obrazovanje, a ne na neke druge stvari.
Ono što je takođe za mene jako važno, jeste činjenica da ne znamo kakav je naš sistem. Bez reformisanog sistema, ne možemo ići napred. S druge strane, da bismo ga reformisali, moramo da znamo kakav je.
Vrlo pažljivo sam slušala diskusiju koja je tekla tokom jučerašnjeg dana i tokom današnjeg dana. Čula sam konstatacije da nam je obrazovanje odlično, jer smo odlično ispali. Da nam je obrazovanje srednje ili da imamo problema. Čula sam i to da nam je obrazovanje potpuno u haosu i da nema sistema. Dakle, čuli smo potpuno različite konstatacije tokom samo jedne diskusije danas i juče ovde u parlamentu.
Ako pitate direktno učesnike obrazovanja, pitajte nastavnike, pitajte profesore da li su zadovoljni načinom na koji škola radi, dobićete mnogo jednostavniji odgovor – 90% njih će vam reći da nisu, pa će vam navoditi i razloge zbog kojih nisu. Pitajte učenike da li su zadovoljni? Možda je odgovor i to kakav uspeh postižu na testovima, međunarodnim i domaćim. Možda je odgovor u velikom broju neopravdanih izostanaka. Možda je odgovor na nekom drugom mestu. Ali, mislim da je odgovor sve to zajedno. Pitajte roditelje da li su zadovoljni obrazovanjem svoje dece i zašto im je važno da postoje privatne škole? Pitajte roditelje da li su zadovoljni uspehom svoje dece, da li su zadovoljni znanjem koje ponesu, da li su zadovoljni kada upisuju srednju školu, pa ispitom, pa onda kada upisuju fakultet, da li su zadovoljni?
Znate šta, sve su to odgovori koje svako od nas treba da čuje kada donosi odluke. Oni su različiti. Neko je potpuno zadovoljan a neko nije, ali sve su odgovori koji moraju uzmu u obzir.
Ono što je moj stav, a moj stav proističe iz rezultata jednog istraživanja koje je uradio profesor Ivan Ivić, za koga ne treba da govorim, barem mislim u ovom skupu ovde da ne treba da govorim, o tome kakva je njegova uloga i koliko je njegovo znanje u oblasti obrazovanja. Ta studija se zove - Osnovni resursi u preduniverzitetskom obrazovanju u Srbiji. Naravno, njegovi saradnici na tom poslu su bili dr Ana Pešikan i prof. dr Ratko Jankov. Za mene to pokazuje koliko mi rupa u sistemu imamo, koliko nam se rupe jako brzo šire i koliko zahvataju zdravo tkivo obrazovanja kojeg naravno da ima, taman posla da kažemo da ga nema, onda to za mene znači da treba da budemo vrlo objektivni, da sagledamo gde smo i da radimo brzo, da nam rupe ne bi postale velike crne rupe, a da obrazovanje ne bi nestalo.
Dakle, pomenuti ljudi su prikupili podatke koji se odnose na decu, odnosno na decu u vrtiću, učenike u sistemu osnovnog obrazovanja i srednjeg obrazovanja, prikupili su podatke koji se odnose na škole i prikupili podatke koji se odnose na nastavnike. To je jako veliki broj podataka i na osnovu toga su napravili detaljan presek stanja, ukazali na slabe tačke sistema i, ono što je najvažnije, dali predloge kako da se te slabe tačke unaprede i kako da sistem ostane kao sistem funkcionalan.
Meni je vrlo zanimljivo da dobijem odgovor od ministra – zašto nemamo sve te podatke o đacima, nastavnicima i školama, kada smo već dva puta uzimali kredit i taj kredit je trebalo da bude za izradu informacionog sistema prosvete? Prosto, dva puta uzimate kredit za istu namenu, a podatke nemamo. Prokomentarišite i pogledajte, možda ja ne znam sve podatke, ali ih možda vi znate.
Neverovatno je kada pogledate sad ovo što ću vam reći. Republički zavod za statistiku, kada govori o podacima obrazovanja, ima jedne podatke. Ministarstvo prosvete ima druge podatke o istim stvarima, a treće podatke ćete dobiti od sindikata.
Ne mogu da verujem da u državi veličine Srbije ne možemo da skupimo podatke na jednom mestu. Ne može neko da bude odgovoran ili svako da tumači podatke koji mu odgovaraju, pa je upravo taj haos super stanje u kome svi plivamo.
Ja ću da počnem od problema u predškolskom od onog što je identifikovalo profesor Ivica sa svojim timom. Izvinjavam se što ne navodim i druga dva imena, ne zato što dobro mislim o njima, nego zato ne bih gubila vreme, jer mislim da je važno da kažem ono što su našli, a ne da pominjem autore.
Dakle, najveći problem predškolskog obrazovanja u Srbiji je mali obuhvat dece. Trebalo bi imati dva puta više vrtića, ali tako raspoređenih da mnogo više budu dostupni deci sa sela najsiromašnijim i malim Romima. Upravo te grupe onih kojima je najviše potrebno predškolsko nisu obuhvaćene sistemu. Kad pogledate statistiku manja od polovine dece koje idu u vrtiće je činjenica, a 77% dece u gradovima tamo gde imaju mnogo veću podršku, gde imaju više mogućnosti da dobiju neka znanja u gradovima u predškolsko, a najmanji obuhvat dece i u selima i to tek svako četvrto dete i to opet samo onaj obrazovni nivo koji je zakonom propisan, a to je onaj predškolski nivo.
Dalje, rekla sam da je činjenica kod nas da ona deca kojoj je najpotrebnije ne idu u ovaj sistem, nisu u sistemu, a ja u sistemu koji ste nam ponudili ne vidim metode kojima ćete to uspeti da uključite. Šta je predložio tim profesora Ivića? Potrebno je da zidamo predškolske ustanove. To je ono što je uslovljeno sa ekonomski parametrima koji nisu sjajni, a sve su gori jer radite na tome da nas i dalje zadužujete. On predlaže nešto što je moguće, što je vrlo jednostavno obezbediti. To je četvoročasovni boravak dece u ustanovama. To možete da radite u školama koje su prazne. To možete da radite u mesnim zajednicama i na drugim mestima. Moguće je sa malo, kako je gospođa Nataša Mićić rekla, malo više želje da to uradite.
Hajde da vidimo šta je konstatovano za osnovne škole, pa ćemo onda da uporedimo sa onim što ste nam predložili pa da vidimo da li ćemo to moći da realizujemo. Veliki problem osnovnih škola je razuđenost. Ova studija pokazuje da se u 2042 škole, što je 58% škola, obrazuje svega 6% učenika, a to su uglavnom škole na selu. Ostatak od 95% učenika se obrazuje u 4% objekata. To je jako zanimljiv podatak sa kojim moramo da raspolažemo kada govorimo o ovome što ste nam predvideli. Podaci kažu da je 3930 školskih zgrada starije od 50 godina, da jedna trećina od njih nema nikakav WC, starost od 30 do 50 godina ima 1565 zgrada, a samo 400 škola u Srbiji je mlađe od 10 godina. Pazite podatak, 90% objekata je ili za jednu vrlo zrelu rekonstrukciju ili za nešto što morate da popravljate.
Daleko veći problem od ovog o kome sada govorim jeste to što je osnovna škola obavezna, a ne završi je cela generacija koja je upiše. Sada dolazimo do onog pitanja zašto nemamo informacioni sistem. Citiram profesora Ivića – podaci koje daje Ministarstvo prosvete da 99% đaka završi osnovnu školu daju potpuno lažnu sliku jer oni računaju samo one koji su upisani u osmi razred. Ali, ako se upoređuju podaci koliko je dece upisano u prvi razred a završilo osmi razred i koliko ih ima u generaciji dolazimo do podatka da 10% generacije ne stigne do male mature. Meni je jedini komentar da je stvarno dobro što ste prepoznali da ovo postoji kao veliki problem i kao što jeste u zakonu, što ste ponudili da moramo da vodimo računa, ne volim reč – osipanje učenika iz sistema, osipanje mi liči na neku medicinsku formulaciju, ovde je napuštanje školskog sistema preranog. Dobro je što ste ga prepoznali i o njemu ću kasnije govoriti.
Drugi ključni problem osnovne škole je loše znanje sa kojim osnovci izlaze iz škole. To potvrđuju međunarodni testovi, a hajde da se vratimo na ovaj poslednji kada je urađen ovaj probni klasifikacioni ispit koji je pokazao apsolutnu nepismenost osnovaca. Mislim da je to zabrinjavajuće. Svi ovde treba da se bavimo tom temom. Mada sam videla u Predlogu zakona da ministarstvo nešto nije dobar ovaj štampač pa im ne štampa velika slova, kada sam već kod pismenosti. Hoću da kažem da međunarodni testovi pokazuju da su naši učenici usvojili neka znanja koja su naučili napamet, da ne umeju da primene svoja znanja, da rade bez razumevanja, da ne umeju da povezuju znanje. Komentar da treba da učestvujemo u ovom "Piza testu" je da treba da učestvujemo jer ćemo tek tu videti gde nam je mesto i tek tu ćemo videti kako se možemo popraviti, ako nam je cilj da se popravimo.
Srednje obrazovanje. Naravno da se svi problemi iz osnovne škole preliju u srednjoškolski sistem i rezultati ispitivanja pokazuju da je glavni uzrok loš nastavnički kadar. Imamo problem da se u škole kao nastavnici zapošljavaju diplomirani biolozi, diplomirani hemičari, diplomirani matematičari, a u školama treba da rade nastavnici matematike, nastavnici biologije, ljudi koji imaju pedagoška znanja, ljudi koji imaju psihološka znanja, ljudi koji motivišu decu, ljudi koji umeju da rade sa drugim malim živim bićima koje žele da napreduju, a ne da ih ubiju u startu jer nismo uradili reorganizaciju gimnazija pa nemamo dostignuća, standardizaciju u ocenjivanju, pa kod mene je za dvojku 70%, a kod mene 20%, pa šta ti se zadesi.
U srednjim stručnim školama problem je praksa. Svi znamo gde se odvija praksa. Odvija se u nekim zastarelim radionicama na zastarelim mašinama. Nema šanse da ta deca danas mogu da odgovore savremenim potrebama društva i privrede. Mada je naša privreda izuzetno napredna pa mogu i da odgovore sa tim radionicama.
Zamislite kakvi su nam programi. Po istom programu hemije školujemo medicinsku sestru i mesara. Da li je to isti nivo i da li je potrebno da imaju isti nivo iz znanja hemije, ali je to istina da imaju isti program hemije. Opšta znanja učenika gimnazije pokazuju da su jako loša. To pokazuju posle univerziteti. Prijemni ispiti za fakulteta su parametri toga šta donesemo iz gimnazije.
Sporna je mreža srednjih škola. Vi ste to prepoznali i dobro je što ste to prepoznali. Ta mreža ima jako mnogo potpuno zastarelih smerova. Ta mreža ima škole koje su potpuno neupotrebljive. Samo u Zlatiborskom okrugu imate deset škola koje nude mašinska zanimanja. Ako je potrebno Zlatiborskom okrugu da ima deset škola mašinskog zanimanja onda je mreža odlična.
To su bili istraživački podaci. Sada da vidimo šta ćemo da popravimo merama koje ste ponudili. Tako razumem da tako treba da gledamo stvari šta su nam dobre strane, šta su nam loše strane. Navela sam samo loše zbog vremena koje moram da poštujem da bi i moje kolege imale vremena da govore. To je to.
Namerno ću da govorim svašta, malo iz Zakona o srednjem obrazovanju, malo iz osnovnog, zato što ste vi to mešali. Vi ste uneli taj model u dnevni red pa ću da ga poštujem. Zaista bi bilo nekorektno da ne poštujem dnevni red. Prvo ću da počnem od agencije za obrazovanje i vaspitanje. Bilo je 137 agencija kada ste vi preuzeli, kada je formirana ova vlada. U međuvremenu sedam je zatvoreno. Sve su iz oblasti zaštite životne sredine jer one su enormne trošadžije. Zaštita životne sredine apsolutno ne treba ovoj državi, 0,2% budžeta apsolutno ukinuto sedam agencija. Imamo 130 agencija bez ove vaše koja će biti formirana 2016. godine jer će tada biti mnogo bolji ekonomski uslovi.
Hoću da vam kažem jednu stvar. Opet sam se malo bavila podacima. Pored ministarstva školstvo ima 23 uprave, tri saveta, dva zavoda i bezbroj komisija koje nisam uspela da prebrojim, iako sam se potrudila. Prema nadležnostima koje ste napisali, kao da sam pročitala Zavod za vrednovanje kvaliteta jer ima iste nadležnosti kao agencija.
Znači, ako to uporedite, ne vidim razlog da pravite agenciju, jer već imate nešto što se zove zavod, možete ga zvati i agencijom, sasvim je svejedno, on već radi ovaj posao. Dakle, mislim da apsolutno nema mesta osnivanju bilo kakve agencije u državi koja duguje ovoliko, u državi koja je na kolenima i u državi u kojoj ljudi nemaju hleba da jedu.
Dalje, ono čime sada hoću malo da se bavim, a to je inkluzija. Ja sam predsednik te male radne grupe, podgrupe Odbora za zaštitu prava deteta, koja se bavi inkluzijom. Bila sam i u prošlom mandatu na istom tom mestu i dublje sam se bavila inkluzijom i moram da kažem nekoliko reči, prosto zato što sam neko ko se zaista zalaže da postanemo inkluzivno društvo i neko ko se zaista zalaže da vidimo gde su nam problemi ovog trenutka u školama pre svega, jer smo mi odlazili u škole, imamo 11 posećenih škola i oni koji su primeri dobre prakse, dakle modeli, kako kažete. Ne mogu da ne pomenem školu u Kragujevcu koja se zove "Milutin i Draginja Todorović", koja je model škola, škola za ugled ili škola kraj Niša, u mestu koje se zove Čokot, škola je za ugled, ima sto godina, spada u grupu škola od 100 godina, ali je škola za ugled, što pokazuje da su neke škole shvatile duh inkluzije i to uspele da ostvare bez obzira na teškoće koje druge imaju i one treba da služe kao model. Moja jedina zamerka jeste ovo što su svi konstatovali da niste ponudili osnovnim školama model škole, ali niste ponudili ni kriterijume po kojima još neka škola može da postane model za nešto drugo što nudi i što bi bilo dobro. Na Odboru za zaštitu prava deteta ste rekli da ćete to ispraviti, zaista pozdravljam to, to je dobro.
Sada da vidimo. Mi smo se kao društvo prošli put opredelili, kada je ovaj Zakon o osnovama sistema bio, opredelili smo se da želimo da imamo inkluzivno društvo, da imamo inkluzivnu školu, svesni smo bili da su svi koji su ušli u proces inkluzije prošli prilično sami, primeri nekih drugih zemalja ne mogu da budu primeri koje možemo da primenimo, da ih gotovo preslikamo, znači, negde smo morali da svi tražimo i da se uključujemo u ovaj sistem. Znali smo da je skup sistem, znali smo da dugo traje kao proces, jer prosto u procesu vi vidite, napravite presek u nekom trenutku, pa nastavite dalje, ili vratite neku stvar. Da zaključimo, dakle, mi smo se tada opredelili za inkluziju i ona je postala deo svakodnevnice škole.
U međuvremenu su formirane inter-resorne komisije na lokalu. One su počele konačno da rade svoj posao, moram da kažem rade odlično svoj posao, to je veliki posao, odgovoran posao. Zamerila sam vam i na Odboru i moram da kažem, mora neko da stane i da kaže kome pripada odgovornost za rad inter-resorne komisije. Da li će iza toga da stane Ministarstvo obrazovanja ili Ministarstvo lokalne samouprave, neko mora, jer ovog trenutka, nešto što vam jako dobro radi i to je osnov da počnete, da se deca uključuju u školu, će da zamre, jer na lokalu ti IRK, inter-resorne komisije nestaju, one se rasformiraju. U tom Nišu u kome je sve sjajno funkcionisalo, ta komisija prestaje da radi, nema uslove rada, nema sredstva rada, nema kompjutere, nikom ne podnosi izveštaj, u nekom izveštaju rada lokalne samouprave, nigde se ne navodi da je ta komisija radila, koliko je dece imala, šta je uradila itd. Dakle, potpuno nerešen status, a bez toga ne možemo da idemo stepenicu dalje, deca ne mogu biti upućena u sistem. Molim vas ministre, pogledajte ko može da preuzme rad inter-resornih komisija. Bez njih ova stvar neće funkcionisati.
Još jedna stvar koja je vrlo važna, ja sam to rekla i na odboru kao moj utisak. Imam utisak da se sada ide jedan korak nazad, da se pravi neki zaokret u onome što smo se dogovorili da će biti sistem. Sistem je podrazumevao da svako dete može da bude uključeno u inkluzivni rad škole. Sad odjednom, znam da na lokalima i dalje postoje specijalna odeljenja, računala sam da u ovom zakonu ona neće više postojati, da će jednostavno biti izbačena. No, sada se ona ponovo pojavljuju u zakonu. Moram da skrenem pažnju, škole će ići jednom vrlo jednostavnom inercijom. Reći će ovako – ako već postoje specijalna odeljenja i ostavili ste specijalne škole, zašto bismo se mi mučili sa inkluzijom, zašto bismo ulagali sredstva, borili se da pravimo IOP i ostale planove­, najjednostavnije, tu ćemo staviti dete. To neće biti dobro za proces inkluzije kakav smo želeli. Znam i potvrdili ste da taj zaokret ne pravite, mada u zakonu ja ne vidim otklon od toga što sam rekla.
S druge strane, dobra stvar koju ste uradili i dobro je što ste to uradili u inkluziji, jeste da je u prošlom zakonu, na neki način, defektolozi, specijalni pedagozi su bili odstranjeni iz procesa. Oni se nisu mogli uključiti u ovo i ja nisam neko ko smatra da bilo koju profesiju koja radi na korist deteta treba na bilo koji način otkloniti. Dobro je što se sada pojavljuje mogućnost da ti ljudi koji su zaposleni u specijalnim školama itekako mogu da pomognu školama koje žele da rade na procesu inkluzije, ali ne vidim kako. Nisam prepoznala model na koji ste mislili. Na koji način će oni funkcionisati? Ko će to plaćati? Na lokalu i dan danas postoje primeri dobre prakse. Užice je, recimo, sjajan primer dobre prakse upravo u tome, oni mogu da budu model škola, pored njih se nalazi specijalna škola i oni sarađuju fantastično. Evo prilike da dobijemo odgovor na pitanje – kako ste zamislili to?
Ono što sam ja zaista prepoznala kao problem - školovanje kod kuće.
Hajde prvo da raščistimo definicije. Zaista moram ponovo da kažem, meni jako smeta kad jednu zakonsku obavezu koju je Srbija preuzela potpisivanjem Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, ne ispoštuje. Prvo je ne ispoštuje tako što Nacionalnu organizaciju osoba sa invaliditetom, koja zastupa 500.000 ljudi, niste pozvali da učestvuje u pravljenju zakona. Valjda je imala nešto da kaže. Da ste ih pozvali bilo bi vam jasno da definicije koje ste dali u zakonu nisu tačne. Nisu deca sa smetnjama u razvoju, nego su deca sa invaliditetom i smetnjama u razvoju.
Hajdemo kod problema školovanja kod kuće, pošto vidim da vreme zaista neumitno teče. Hajde da pogledam iz pozicije inkluzije kako izgleda to kada se odlučite za školovanje kod kuće. Imate nedostatak sredstava, hroničan, nemate kadrove, nemate finansije za otklanjanje građevinskih, informacijsko-komunikativnih prevoznih barijera, nemate sredstva za obezbeđivanje podrške pedagoških asistenata i personalnih asistenata. Mogu pisati inter-resorne komisije koliko god ovih mera i podrške bilo, nema ih. Sada roditelj, kad sve to nema, mora da se opredeli i kaže – znate šta, ja ovu barijeru ne mogu da prevaziđem, ja ću se opredeliti da moje dete bude obrazovano kod kuće. Bojim se da mi radimo na korist svoje štete. Ako se pojavi ta mogućnost, a roditelj je iskoristi, videćete da proces inkluzije neće ići u pravcu napretka, nego će ići u onom drugom smeru.
Sada, drugo moje zapažanje kada je u pitanju školovanje kod kuće. Izvinite, ministre, za mene je ovo segregacija. Vi nudite privatne škole. Privatne škole neko treba da plati. Znači, one su za decu bogatih ljudi koji mogu da plate to. Sa druge strane, kad već mora neko da bude privučen nečim, on će odvojiti i vrhunske profesore koji će predavati u toj školi. Vrhunski profesori – privatne škole. Šta ostaje za državne škole i za decu koja su vrlo pametna, ali eto roditelji ne mogu da im plate privatnu školu. Ostaje ono što ne možete da zaposlite u privatnoj školi. Hoćete da kažete da nastavnik ili profesor, ako bude u situaciji, on živi od svoje plate, da će propustiti priliku da bude zaposlen u privatnoj školi zato što ima divan nacionalan ponos i osećanje da treba da uradi nešto za svoj rod? Ne može. Može jedan period, ne može zauvek.
Dakle, vi ćete imati privatne škole za bogatu decu, imaćete državne škole za decu koja ne mogu da plate privatne škole i sada ćete ponuditi onima koji mogu da plate da svoju decu ne maltretiraju ustajanjem u ranu zoru, da ih ne maltretira neki učitelj koji nije dobro raspoložen tog dana, da ne uče glupe predmete, sada će oni još otići u obrazovanje kod kuće. Imamo kompletnu segregaciju, imamo kaste.
Ja sam za koncept škole, državne škole koja će uvek biti konkurentna privatnoj školi zato što mora da bude konkurentna, jer ona školuje kadar za ovu državu pre svega i ja mislim da je ovo pogrešan način.
Sad opet malo na onaj način na koji vi radite, sad skačem na Zakon o radu. Dali ste dve odredbe. Znam da zakon o štrajku niste doneli, ali Zakon o radu definiše i pitanja o štrajku, tako da ovim odredbama koje ste ubacili u zakon nije tu mesto. Znam da su nezadovoljni obrazovni radnici, ali prosto nije im mesto ovde.
Druga odredba se odnosi na to da prosvetni radnik koji u školskoj godini napuni jedan od uslova za odlazak u penziju, automatski ide u penziju. Da li to piše i za druge radnike? Da li za medicinske radnike to piše? Da li to piše i za vatrogasce? Ne piše, piše drugo. Zašto su odvojeni prosvetni radnici da ne mogu da štrajkuju i zašto su odvojeni prosvetni radnici da imaju jedan uslov za penziju? To nema mesta.
Sve drugo što ste pomenuli, saradnja sa roditeljima, mere prevencije, sve je to sjajno, ali sve je to samo dotaknuto, samo je formalno nabrojano. Nemate model saradnje. Školama morate da ponudite modele kako će to da funkcioniše. To će da funkcioniše na lokalu. Vi kažete – sarađujem sa lokalnom samoupravom. Lokalna samouprava je dobro sarađivala sa školom dok je imala savet roditelja na lokalu. Imate primer pilot projekta Kosjerića. Proverite da li sam vam rekla istinu. Sjajno funkcioniše, a vi ste ukinuli. Sva sreća, DSS je napisala jedan od amandmana među 141 koliko je napisala.
Obaveza kuhinje, obaveza prevoza. Jedan od načina da decu izbacite iz škole jeste da im ne obezbedite prevoz, a rekli ste da svaki roditelj ima pravo da bira školu. Zašto, ako već ima pravo da bira školu, nema pravo i da mu škola plati prevoz?
Imam još jako mnogo stvari, ali to ću po amandmanima, jer ako nastavim da pričam moje kolege neće pričati. Hvala vam.

Vidim da je ono što sam izlagala ovde ostavilo vrlo dubok utisak na pojedine poslanike koji posle šest sati citiraju delove mog govora, ali s pravom je ostavljen tako dubok utisak. Ja sam se spremala za zakone o kojima danas govorimo i nisam imala potrebu za pesničkim nadahnućima.
Hajde da razjasnimo ove dve stvari. Kritika, vi kažete da je to kritika, na to da li imamo 400 škola koje su mlađe od 10 godina, to nije kritika. To su činjenice iz jednog istraživanja koje se zove studija. Kada iznosim činjenice, to može biti samo faktografija, ne može biti kritika. Nisam nikakav stav imala prema tome, nego sam samo iznosila činjenice.
Druga stvar, da treba moja poslanička grupa da razmisli kako mi komentarišemo to što ste vi nama dodelili, dali nam duplirani vreme? Hajde da pogledamo podatke. Osam zakona je ovde u objedinjenoj raspravi i svakom od njih smo imali po pet sati da govorimo. To je 40 sati. Vi ste duplirali pet sati. To je deset sati. Znači, 30 sati, u kojima je moglo da se govori o ozbiljnim zakonima na ozbiljan način, je izgubljeno, pa će se zakoni za šest mesece ponovo naći pred narodnim poslanicima.
Nadam se da sam sada razjasnila. Nemam nikakav stav u odnosu na ovu, nego imam samo jednu potrebu da razjasnimo šta je faktografija, a šta je stav. Hvala.