Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/7156">Tomislav Nikolić</a>

Tomislav Nikolić

Srpska radikalna stranka

Govori

Vi ste grubo povredili Poslovnik, ponašajući se kao Haški tribunal - u toku rasprave utvrđujete pravila. Narodni poslanik Velimir Simonović izašao je za govornicu i podneo predlog Narodnoj skupštini da vi pročitate član Poslovnika za koji on tvrdi da je prekršen. Vi morate da stavite makar na glasanje da Skupština donese odluku da li će njegov predlog biti prihvaćen ili ne. Svaki narodni poslanik ima pravo da podnese predlog Narodnoj skupštini.
Gospodin Simonović je podneo predlog da vi pročitate jedan član Poslovnika za koji on tvrdi da je povređen, a šef poslaničke grupe ne želi da ga uzme u zaštitu. Hoću da mi ovde sada glasamo za predlog, a s obzirom na to da i sami vidite da je sala potpuno prazna, da li tražite da uredim predlog da se utvrdi kvorum ili ćete konačno jednom utvrditi da li imamo kvorum za rad ili ne.
Dame i gospodo narodni poslanici, sada ulazimo u onaj najtamniji deo Predloga zakona o univerzitetu, u naš četvrti krug primedaba na ovaj predlog zakona, ulazimo u stvari u srž, u osnovne motive za donošenje Zakona o univerzitetu čiji dosadašnji sadržaj predlagača uopšte nije mnogo ni interesovao, njega interesuju odredbe od člana 141. do kraja. O čemu se radi?
Sasvim je jasno da po Ustavu Savezne Republike Jugoslavije samo pojedine odredbe zakona, ako to zahteva opšti interes, utvrđen pri njihovom donošenju, mogu imati povratno dejstvo.
Član 141. Predloga zakona, bez obzira na to što je usvojen amandman na taj član, ima odredbe koje imaju povratno dejstvo, a Narodna skupština je propustila da utvrdi da odredbe člana 141. imaju povratno dejstvo i da opšti interes zahteva da se taj član donese, iako ima povratno dejstvo.
Kako to član 141, čak i uz amandman koji je prihvaćen, ima povratno dejstvo? To je jasno već iz prvog stava člana 141, a on glasi, da kažem to zbog javnosti, ne zbog vas: "Postupci za izbor nastavnika i saradnika koji su sprovedeni u vreme važenja Zakona o univerzitetu iz 1998. godine podložni su preispitivanju." U normalna vremena takvu odredbu ne bi trebalo ni pisati, pa naravno da su svaki postupak i svaka odluka podložni preispitivanju. Zašto zakonodavac, odnosno predlagač zakona (evo, ja sada nasedam na priču o zakonodavcu) apostrofira da su neki postupci podložni preispitivanju? Zato što su protekli rokovi za preispitivanje i zato što je stavom 5. amandmana, koji je pisao profesor Pravnog fakulteta, predviđeno da se ponovni postupak vodi prema odredbama ovog zakona.
E, sada treba neko da objasni građanima Srbije ako su načinili neko delo ili ako je neki postupak urađen po zakonu, kako to da se ponovni postupak vodi po novom zakonu? To vam je kao kada biste prošli kolima na zeleno svetlo, na semaforu, a u međuvremenu se zakon promeni, pa kažu - od sada je zabranjeno na zeleno svetlo da se prolazi, a onda se milicionar seti da ste u vreme važenja zakona kada je moglo da se ide na zeleno svetlo vi prošli, podnese prijavu i kaže - po novom zakonu ti nisi imao pravo pre dve godine da prođeš na zeleno svetlo. To je ludilo.
Niste umeli da nađete formu kojom biste rekli - nije postojao zakon iz 1998. godine. Postojao je. Ovde sam čuo da je donet na nedemokratski način, a donet je u Narodnoj skupštini Republike Srbije po postupku koji je predviđen za donošenje zakona. Nije sadržavao odredbe o povratnom dejstvu kao ovaj demokratski zakon o univerzitetu koji vi nama sada nudite.
Član 141. usmeren je protiv svih onih koji su učestvovali u donošenju Zakona o univerzitetu i trebalo bi sada mi, koji smo bili republički poslanici 1998. godine, kada idemo ulicom da osećamo sramotu zašto je u to vreme Narodna skupština donela ovakav zakon o univerzitetu. A, ko je taj ko može narodnom poslaniku da kaže - stidi se zbog onoga kako si glasao u skupštini. Nema tog čoveka. Glasaš po savesti, po ubeđenju i imaš na to pravo i to pravo ti je garantovano Ustavom. Ne može Narodna skupština, može pojedinac na ulici meni da kaže - sramota, sram te bilo za ono što si uradio u Skupštini, kao što je sinoć grupa građana to rekla predsedniku Narodne skupštine. To je naša sudbina, mi smo izabrani da budemo javne ličnosti. Ali, ne možete vi poslanici poslanicima koji su pre vas sedeli u ovim klupama da kažete - sram vas bilo, doneli ste Zakon o univerzitetu. Donet je Zakon o univerzitetu, važio je. Prestaće da važi negde krajem aprila.
Završavam. Prestaće da važi negde krajem aprila kada ovaj zakon stupi na snagu. Ako hoćete da ponavljate postupke završene po onom zakonu, trebalo je da utvrdite opšti interes pri donošenju člana 141. Zakona o univerzitetu. Jednog dana, jednog lepog dana ove godine imaćemo ponovo Ustavni sud Srbije. Žao mi je samo što profesori Pravnog fakulteta ovde izlaze i neće da nam kažu da građani Srbije više nemaju najvišu pravnu zaštitu, nemaju kome da se obrate kada se donese neustavan zakon.
Moram po ko zna koji put da upozorim predsednika Narodne skupštine da odobrava i prećutkuje povrede Poslovnika, koje načini predsednik poslaničke grupe DOS. Načinjene su dve povrede Poslovnika, a povređen je član 101. stav 1. i 3.
Najpre: "Narodni poslanici su dužni da poštuju dostojanstvo Narodne Skupštine". Gospodin Jovanović nam je ovde citirao, i na osnovu toga stvorio čitavu priču, jednu odredbu koja više uopšte nije u Predlogu zakona o univerzitetu. To je bila odredba - peti ili šesti stav člana 141 - koja je poništena amandmanom koji je Vlada prihvatila, i nema više toga što je gospodin Jovanović ovde citirao.
To je poništeno stavom 1. i 2. amandmana koji je podneo poslanik Stojanović, a to je da su postupci podložni preispitivanju. Nema više te odluke koja je stupila na snagu, pa da se preispituje. To je jedna stvar.
A druga stvar, da sam ja ovde izašao i da sam pominjao imena nekoga iz DOS-a, ko nije narodni poslanik i ko nije ovde u sali, verovatno bih odlukom vaše većine do sada izgubio reč i bio izbačen iz sale. Gospodin Jovanović je izašao i pominje imena naših građana, redovnih profesora univerziteta. Ne ulazim u to kakvi su oni dekani bili, ali bi trebalo bar ministar prosvete da kaže - izvinite, nije ovo mesto na kome će se ljudi pominjati po zlu, postoje njihovi fakulteti, postoji univerzitet, stručna javnost, osude od strane DOS-a su već izašle u javnost za ove tri godine.
U Skupštini, draga moja gospođo Mićić, po stavu 3. člana 101. zabranjeno je iznošenje činjenica i ocena iz života drugih lica. Ali, to je zabranjeno samo srpskim radikalima a štite se samo lica koja pripadaju DOS-u. Svako ko ne pripada DOS-u ovde može da bude izveden na stub srama, žigosan, ispljuvan, namazan katranom i perjem, samo zato što nije u DOS-u.
Vama ne pada na pamet, vi čavrljate za predsedničkim stolom kada govori predsednik poslaničkog kluba DOS-a, da ne biste morali da kažete - jeste, čula sam, ali ne smem njemu da kažem da je povredio Poslovnik.
Ne možete ljude po imenu ovde da prozivate, ako nisu tu i ako ne mogu da repliciraju, ili možda možemo svi, ali onda svi - sve, a ne srpski radikali ne mogu ni reč da progovore o drugima, a gospodin Jovanović pominje dekane. Kakvi su da su, to su, gospodine Jovanoviću, profesori univerziteta. Vi i ja o tome ne bismo mogli da diskutujemo.
Dame i gospodo narodni poslanici, pošto ste kao i uvek pristupili samovlašću, i ometajući istinu izrečenu za ovom govornicom, moraću da pokušam da zamenim predsednika poslaničke grupe, dok mi to vaša arogancija bude dozvoljavala, pa ću u tom smislu, naravno bez iluzija da mogu da vas ubedim da bilo koji amandman prihvatite, pokušati barem javnost da upoznam (kroz sve članove na koje smo i mi, a i druge poslaničke grupe, podnosili amandmane) s tim da vi uopšte niste odredili nikakav cilj koji ćete ostvariti Predlogom zakona o univerzitetu.
Tako i ovaj član zakona. Razumem da univerziteti i fakulteti sarađuju kako u zemlji tako i u inostranstvu sa univerzitetima i fakultetima, ali napisati u jednom članu zakona da će sarađivati sa međunarodnim organizacijama, a da pri tom predlagač zakona nije kvalifikovao te međunarodne organizacije, nije naveo šta on smatra međunarodnom organizacijom. Da li je međunarodna organizacija ono što ima silu da sprovede svoju moć? Da li su međunarodna organizacija Ujedinjene nacije, organi Ujedinjenih nacija ili svaka skupina zemalja koja sebe nazove međunarodnom organizacojom?
NATO je međunarodna organizacija po shvatanju NATO-a, a po mom shvatanju nije. To je jedna vojna organizacija koja je imala određeni cilj za vreme hladnog rata, pretvorila ga u želju za porobljavanjem drugih država u svetu. Hoće li naši univerziteti sarađivati sa NATO-om, odnosno kada budu hteli da sarađuju ko će im to, od onih koji brinu o sprovođenju zakona u ovoj zemlji, reći - sa njima ne možete da srađujete. Mogu, to tako piše u Predlogu zakona zato što je nejasan i konfuzan.
Vi morate tačno da predvidite sa kim jedan univerzitet ili fakultet može da sarađuje. Šta je to u čemu će sarađivati? Kako će međunarodna organizacija da pruži neku pomoć našim fakultetima? U edukaciji studenata? Po našim nastavnim planovima i programima? Hoće li možda biti donator nekih programa na univerzitetu ili na fakultetu i ko će posle toga to da plati? Šta će posle od te dece biti, koliko će biti upotrebljiva u našoj zemlji ili ćete možda da ovo bude kao neko strano lovište u kome će se plemenita divljač ponovo izlovljavati i odvoziti u inostranstvo.
Prošetajte, ako smete, ulicama, stanite pred neku zapadnu ambasadu, pogledajte koliki su redovi i vidite prosek godina starosti onih koji u redovima čekaju. Slušajući vas, mislio sam da je sva naša mladost otišla iz države, kao što ste govorili i da je narod potpuno opljačkan, pa se nijedna od tih laži ne dokaza. Pogledajte koliko mladih sada u ogromnom broju izlazi iz zemlje zato što je to dodatno olakšano vašom saradnjom sa svetom.
Ali, što se tiče ove saradnje sa međunarodnim organizacijama, mislim da je predlagač amandmana potpuno u pravu, a da ćete vi glasati da se odbije taj amandman, zato što ne znate šta je htela Vlada i ne smete da pitate Vladu, šta li nam to ona priprema saradnjom naših fakulteta sa međunarodnim organizacijama. Zna se ko u jednoj državi, u jednoj normalnoj državi, u kojoj je sve na zdravim temeljima, sarađuje sa međunarodnim organizacijama.
To čak nisu ni političke stranke, i to je određeni vid izdaje, kada političke stranke sarađuju sa međunarodnim organizacijama, sa vladama drugih država. Vlade sarađuju sa vladama, političke stranke sa političkim strankama. Ali, kod vas je sve okrenuto naopako, sve je okrenuto tumbe.
Kod vas se ovde za istinu izrečenu za govornicom isključuje narodni poslanik sa sednice Narodne skupštine i kažnjava sa 30.000 dinara.
 Kažnjava se sa 30.000 dinara drakonske kazne, koju posle velikodušno predsednik Narodne skupštine uplaćuje u humanitarni fond. Pustite vi mene da uplaćujem svoj novac u humanitarni fond. Nemojte da me kažnjavate, pa da neko dete tamo zna da je možda dobilo pomoć zato što moja deca nisu dobila celu  platu u kući.
Mislim da vi morate, kao predsednik Narodne skupštine, da vodite računa o Poslovniku Narodne skupštine i o tome da se ovde mora poštovati dostojanstvo Narodne skupštine, po članu 101. I, kada traje rasprava o Predlogu zakona o univerzitetu i kad se pominje do sada važeći zakon o univerzitetu, držite pred sobom, gospođo Mićić,  taj zakon o univerzitetu, koji još uvek važi, pa svaki govornik koji ga pogrešno citira, neka od vas dobije opomenu.
Gospodin Jovanović je to činio i dok je bila rasprava o Zakonu o radu i o mnogim drugim zakonima. On izađe za govornicu...
Upozoravam vas da ne pratite dovoljno dobro raspravu, inače biste rekli gospodinu Čedomiru Jovanoviću, ne radi se o članu 16. dosadašnjeg zakona, nego  o članu 19. stav 2, a namerno je izostavio deo rečenice koji glasi - "uz saglasnost ministra prosvete". To je deo rečenice koji važi do sada.
Evo, danas ako bi hteo neki fakultet da sarađuje sa međunarodnom organizacojom, morao bi da dobije saglasnost ministra prosvete i sporta. Kada stupi na snagu ovaj zakon koji ste predložili, neće biti potrebna ta saglasnost. Onda će tek nastati sve i svašta. Ali, pošto pravo prati fakta, nemojte više da se vezujete za Zakon iz 1998. godine, mnogo toga se od onda promenilo.
Tada je NATO pakt samo bombama stizao u Srbiju, a sada dolazi dočekivan na aerodromu, uz rukoljube naših vlastodržaca.
Kada bi se ovde kažnjavala svaka neistina, mi više ne bismo imali Vladu. Nas je svaki ministar, koji je ovde izlazio, slagao.
Evo, samo da vas upozorim da ste ponovo povredili Poslovnik, gospođo Mićić. Ne samo da ne znate kako izgleda zakon koji sada važi, nego vi, kao predsednik  Skupštine, ne znate ni kako izgleda Predlog zakona koji brane vaši poslanici i ministri u Skupštini.
Nastavni planovi ne donose se uz saglasnost Vlade. Trebalo je da vam to kaže ministar.
Ne čuvate dostojanstvo Narodne skupštine.
Nemam mogućnosti vas da kažnjavam kad god me uvredite. Ja za vas nisam smešan, za vas sam narodni  poslanik Narodne skupštine Republike Srbije. To što vama moji politički stavovi ne odgovaraju, to što vas nervira moj izlazak za govornicu, to ćete morati još restriktivniji Poslovnik da izmislite, ali ne da vi meni kažete da sam za vas smešan.
Ako vi ne opomenete predsednika vaše poslaničke grupe da govori neistine, onda to moram ja,  jer narod ostaje u ubeđenju da Predlog zakona izgleda tako kako je on rekao. E, pošto sam čitao taj predlog zakona i ne čekam da mi savetnik ministra da sugestiju šta ću da kažem za ovom govornicom, nego znam šta treba da se kaže, sada vam ponavljam - nastavne planove fakulteta odobrava univerzitet. Nastavne planove univerziteta, čiji su osnivači privatna lica, samo te nastavne planove odobrava Vlada Republike Srbije, a ne nastavne planove onih univerziteta, čiji je osnivač Vlada Republike Srbije, ali to treba da se čita i dobro da se čita.
Ne znam da li pogrešno tumačim profesora Simonovića i da li mu možda pružam pravo na repliku ovim svojim tumačenjem, ali ovaj amandman treba prihvatiti zato što je trebalo ovde napisati da se to odnosi na investicioni program rada, na program održavanja, prepokrivanja krovova, zamene stolarije, za ono zbog čega vama treba budžet. Ovako, ovakav jedan član koji govori o tome da univerzitet, odnosno fakultet donosi godišnji program rada, ne znači ništa. Ako već postoje nastavni planovi i ako su oni prihvaćeni od strane univerziteta, odnosno univerzitetu ih niko ne odobrava, čemu onda sada ovaj program rada?
Ako se to odnosi na troškove koje će imati fakultet, odnosno univerzitet, a koje će morati da pokriva budžet Republike Srbije, onda su to verovatno troškovi koji nemaju veze sa osnovnim programima koji su na univerzitetu, odnosno na fakultetu. To mogu da budu investicioni troškovi, sitan inventar, šta već dalje znam šta tu može da bude, ali to nije godišnji program rada. Ova je odredba člana 24. potpuno nepotrebna i mi ćemo glasati za ovaj amandman.
Ovaj amandman treba prihvatiti i pored namerne nepreciznosti predstavnika poslaničke grupe koja podržava ovaj predlog zakona. Potrebno je samo da pročitate stav 3. člana 32. i da utvrdite da se ove godine na osnovu prijemnog ispita uopšte ne utvrđuje koliko će studenata biti upisano.
Prijemni ispiti ove godine služe da se odredi broj studenata koji će biti upisan iduće godine. To toliko o politici upisa. Međutim, mnogo je opasna teza da mi imamo mnogo nezaposlenih ljudi koji su završili fakultet i da za to treba rigorozne uslove da postavimo za upis na fakultet, tako da otprilike smanjimo priliv mladih ljudi koji stiču fakultetsku diplomu do vremena dok ne zaposlimo one koji tu diplomu već imaju, a nemaju posao.
Tako će nam propasti nacija. Mi smo dužni da decu školujemo, dužni smo da omogućimo i sirotinji sa se školuje, a kako da to omogućimo kada sada samofinansirajući student samo za upis potroši polovinu primanja u porodici iz koje dolazi. Kada na to dodate troškove stanovanja, troškove ishrane, kada na to dodate preskupe udžbenike kojima pojedini profesori svake godine obraduju svoje studente, koji su uslov da se polaže ispit kod određenog profesora, onda ćete shvatiti da će samo određeni moći da studiraju. Pošto će samo oni koji imaju novac moći da studiraju, vi ćete kao i do sada srozavati nivo potrebnog znanja da bi se ispit položio, da ne bi profesor došao u situaciju da studenti kažu: ovaj ne može da bude profesor, kod njega mnogo studenata padne na ispitu, pa on čak i ne može da bude profesor ili ponovo da mu bude obnovljeno zvanje. Znate i sami da vanredni profesori nemaju stalni radni odnos.
Država mora da reši, da li će da školuje decu ili neće. Nepotrebno napadate upisnu politiku, koja je u vreme kada smo ratovali, kada su deca bila izložena svakakvim stresovima, omogućavala da sva deca studiraju. Vlada Republike Srbije nije upisala nijednog samofinansirajućeg, nijednog sufinansirajućeg studneta.
Sada je došlo drugo vreme. Svi tvrdite da sada da naš narod ima mnogo para i da četiri, pet hiljada maraka za upis jednog studenta na bilo kom fakultetu, na bilo kom univerzitetu nije mnogo za njegovu porodicu. Tobož, ima 9 milijardi maraka u slamaricama, pa će to sve izvaditi roditelji da školuju svoju decu. Nemojte da sprečavate decu da se školu.
Samo kada mnogo dece uči i kada mnogo dece završi, imaćete zdravu konkurenciju. Neće se dešavati ono na šta ovde s pravom ukazujete, ali to je problem društva, da nesposobni vode državu, da deca profesora leče ljude iako nisu stekla određena znanja. To znate i vi koji ste ovde poslanici, kako se postaje u mnogim strukama fakultetski obrazovan, a da ništa od tog znanja uopšte nema u čoveku koji je dobio diplomu.
Neće se desiti kada bude velike konkurencije i kada bude plata zavisila od toga koliko on doprinese svojoj firmi. Vreme društvene svojine je iza nas, sada će kvalitet da određuje da li će čovek da radi, da li će da ima platu i koliku će platu da ima. Da biste dobili kvalitet morate imati kvantitet. Od malog broja studenata nećete dobiti kvalitet. Ako to želite da shvatite. Mislim da je amandman dobar. Ništa neće koštati državu da odmah zakonom odredimo koliko će studenata, od broja koji ćete određivati za svaku školsku godinu posebno, biti na tzv. besplatnim studijama. Znajte da i besplatne studije nisu besplatne studije. Besplatna osnovna škola nije besplatna osnovna škola. Roditelji se hvataju za glavu kada dete treba da pođe u školu.