Ovde nas predlagač zakona zbunjuje na nekoliko načina. Najpre, član 95. stav 2, oko koga se sada lome koplja, ostavlja dilemu koji nastavnik može da bude mentor; da li je to nastavnik koji je u stalnom radnom odnosu ili nastavnik koji nije u stalnom radnom odnosu; da li to može da bude i docent i vanredni profesor, ili je mentorstvo predviđeno samo za redovne profesore.

Ono što više boli narodne poslanike, to su obrazloženja predstavnika Vlade, koja čak na jedan način zvuče kad se napišu, a za govornicom se izgovori nešto sasvim drugo. U pogledu amandmana na poslednjih nekoliko članova, ne znam zašto i šta joj to znači, ali Vlada nam je, uvek davala obrazloženje u smislu - ne može da se menja ovaj član zato što je stav univerziteta u Srbiji da ovaj član izgleda baš ovako. Stalno nam se kroz Predlog zakona provlači mišljenje Vlade da ništa u ovome ne može da se promeni zato što je stav univerziteta u Srbiji da ovako treba da izgleda Predlog zakona.

Šta to znači stav univerziteta u Srbiji? Stav centralnog komiteta? Da li je to sekretar centralnog komiteta? Gde su to univerziteti i na kakvim to forumima, gde su se to pojedinačno profesori, koji su valjda univerzitet, izjašnjavali, pa rekli: ne menjajte ovaj predlog zakona, ili će biti ovako ili neće biti nikako. Onda izađe ministar za govornicu i kaže, e pa ne može ovo da se menja, profesor koji nije uspeo, čak kaže, ni da "napravi" - koristio bih malo uljudniju terminologiju za ovom govornicom - naslednika.

Mislim da je to neprimereno, da se ministar tako izražava za govornicom. Ako profesor nije ostavio na katedri naslednika, ako nije uspeo da bude mentor, ali baš - ako profesor nije uspeo nikoga da napravi; kakve to sada veze ima? Ima ih koji naprave čas posla, a nisu profesori, i time se baš mnogo i ne hvale.

Dakle, ako predlagač ceni podnosioca amandmana, on će mu dati ono obrazloženje iza koga će stajati i za ovom govornicom, i u javnosti, i u raspravama na medijima, kad se o zakonu govori, a ne da nam neprekidno činovnik u Ministarstvu prepisuje obrazloženje i da se u tom obrazloženju poziva na stav univerziteta u Srbiji, kao da smo mi mala deca, kao da ne znamo da niko nikoga nikada nije pitao.

I šta to znači? Možda je pitan rektor univerziteta, ali to za nas nije stav univerziteta. To u najmanju ruku ne priliči ovoj Narodnoj skupštini, a ono što ne priliči Narodnoj skupštini, ne dozvoljavate da rade narodni poslanici, zabranite i ministru.

Mislim da je ministar Knežević, obrazlažući odbijanje prethodnog amandmana, ustvari obrazložio zašto treba prihvatiti ovaj amandman.
Činjenica koju je izneo ministar prosvete, da profesor koji do 65. godine života nije uspeo da sebi obezbedi zamenu na predmetu koji predaje treba da razmisli o tome čime se bavio do 65. godine, dovoljan je znak da sa 65 godina života radni odnos treba da prestane svim profesorima, ne zato, mada i zato što je to ostavljeno na volju i što će se tu preslikavati čak možda i politička pripadnost pojedinih ljudi.
To mora da bude regulisano za sve podjednako. Ne stoji obrazloženje Vlade da je to sada opredeljenje poslodavca (univerziteta i fakulteta), pa da se kroz taj stav odražava da će poslodavac sam autonomno odlučivati u svakom konkretnom slučaju kome će produžiti, a kome neće. Nijedan drugi poslodavac u Srbiji nema to pravo, pa ne može da ima ni dekan, odnosno rektor, pošto je ovo isključivo o njima, oni odlučuju o pojedinačnim pravima zaposlenih na univerzitetu i fakultetu.
Vi ih praktično ostavljate ponovo na volju dekanu ili rektoru, da čine ono što im je volja, pa nemojte onda da se kroz neku godinu zapitate - pa, kako se to nama ponoviše greške koje su imali i oni pre nas. Ni mnoge od vas nisam dobro poznavao dok niste došli do komada vlasti, a onda sam vas, bogami, upoznao, i to dobro.

Ne znam zašto je predlagač izbegao da definiše položaj rektora, a kasnije ćemo to obrazlagati i kod položaja dekana, ako ga je postavio da rukovodi jednim pravnim licem. Član 2. stav 2. Predloga zakona o univerzitetu definiše univerzitet kao pravno lice. Nas predlagač zakona u obrazloženju zakona upućuje na to da je članom 101. stav 1. sve definisano što se tiče rektora univerziteta, a taj stav 1. glasi: "Rektor rukovodi radom univerziteta".
Pa, šta je to rektor? Ima li u Zakonu o radu rektora kao onoga koji rukovodi? Predlagač zakona zaboravlja da je članom 91. stav 1. predvideo da rektor odlučuje o pojedinačnim pravima, obavezama i odgovornostima nastavnika, saradnika i drugih zaposlenih na univerzitetu.
Vlada Republike Srbije je predložila Zakon o radu, koji je usvojen u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Vlada Republike Srbije je definisala lice koje odlučuje o pravima drugih zaposlenih, lice koje rukovodi preduzećem, kao direktora preduzeća, i nije našla drugi termin za to lice i nije joj ni potreban.
Mi nismo ni rekli da je on isključivo - direktor; rekli smo - izuzev ako ovim zakonom nije drugačije određeno. Ne možete rektora nazvati direktorom, ali morate da definišete njegova prava i obaveze da biste primenjivali Zakon o radu na univerzitetu. Da bi se rešavali sporovi (a to ministar jako dobro zna) moraju da se pojave učesnici u sporu. Po kom bi to osnovu rektor bio učesnik? Nije direktor.
Tamo piše da on odlučuje o pojedinačnim pravima i obavezama, ali to mora da se jasno definiše, zato što imamo samo jedan Zakon o radu i samo po tom jednom Zakonu o radu regulišu se radni odnosi, odnosi poslodavca i zaposlenog. U obrazloženju na amandman, koji je bio samo nekoliko članova pre ovog člana, Vlada Srbije je rekla da su poslodavci fakulteti i univerziteti.
Vlada Srbije kaže da je fakultet poslodavac. Pa ko zastupa interese poslodavca? Direktor, menadžer, upravni odbor. Ničega od toga u ovom zakonu nema, kao da nisu prohujale godine od samoupravljanja. Ali, očigledno je da se mozgovi teško provetravaju.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovde je povređen Poslovnik, član 101. stav 3, isti onaj član po kome je zabranjeno narodnim poslanicima SRS da bilo šta izgovore za ovom govornicom. Sada vas upozoravam, gospođo Mićić, da ne pratite pažljivo izlaganja poslanika onih političkih opcija koje vama odgovaraju.
Prethodnik je, uz mnogo optužbi na račun neidentifikovanih lica iz prethodnog režima, a voleo bih da ih je imenovao, rekao i to da se ogroman novac, namenjen fakultetima i univerzitetima, slivao u privatne džepove, pre dolaska DOS-a na vlast. Pa vas sada molim, da li je to osnov za izricanje opomene prethodniku, narodnom poslaniku?
Najpre, nije nam rekao u čiji se džep to slivalo, a drugo, i da je rekao u čiji se džep to slivalo, trebalo da mu izreknete opomenu zato što iznosi činjenice i ocene koje se odnose na privatni život drugih lica. Vas je uvaženi prof. Vojislav Šešelj pitao - hoće li biti povreda Poslovnika, ako izgovori za ministra prosvete, Gaša Kneževića, da je dobio 20.000 evra da se pojavi na BK univerzitetu.

Vas je pitao prof. Vojislav Šešelj, a vi ste rekli - biće iznošenje ocene.

Mene baš čudi što ste vi propustili, nadoknadićete vi to možda u mom slučaju, možda i sada, nije ni bitno, ali kako da propustite da prethodniku izreknete opomenu za isto delo.

Mene ne možete da uplašite tim opomenama, niti možete da zatvorite usta narodnim poslanicima.

Znate, ne udvaram se nikome za ovom govornicom, ni onima koji su na galeriji. Smatram da je vreme da neko vidi kako izgleda Narodna skupština prošlo i da se sada samo vrši pritisak nekim licima koja se nalaze na galeriji. Vi ih ovde tobož ovde pozdravljate. Sve ih lično znate, ljubite se sa njima čim se sretnete na ulici i na hodniku, a oni će, tobož, da vide šta to radi ovde SRS i koliko guši demokratiju, da biste, eventualno, mogli nekoga drugoga da dovedete.
Pročitajte šta ste obećali građanima Srbije - rekli ste da Vlada ni na koji način neće upravljati ni univerzitetom, ni fakultetom. Pa otkuda vam u savetu univerziteta članovi predstavnika-osnivača, otkuda vam u savetu fakulteta članovi predstavnika - osnivača?

Poslanička grupa SRS je protiv ovog amandmana. Pokušaću to da objasnim drugačije od predstavnika predlagača. Naime, ako biste ovaj amandman prihvatili, onda biste došli u problem da obrazložite član 2. Predloga zakona, po kome se jasno kaže da je univerzitet autonomna naučna, odnosno umetnička i obrazovna ustanova. To se uklapa sa stavovima SRS. Mi hoćemo da naša deca uđu u jednu obrazovnu ustanovu. Ona je naučna za saradnike fakulteta, ali naša deca tamo idu da uče, da se za njima zatvore vrata, da budu prepuštena vaspitačima, da slušaju predavanja i da posle toga na ispitu pokažu jesu li savladala znanja ili nisu. Onog časa kad ulaze u zgradu fakulteta, oni su studenti na fakultetu; onog časa kad izlaze iz zgrade, oni su građani koji imaju sva prava i sve obaveze koje imaju i ostali građani.
Istovremeno, postavlja se pitanje da li je predlagač bio iskren kada je rekao da neće biti dozvoljeno političko delovanje na univerzitetu. Mislim da sada imamo čak i čitave političke organizacije na univerzitetu, koje se i imenom studenata, ili kako već, koriste da bi dokazale svoje političko delovanje. Zaista me interesuje kako ćete kad stupi na snagu ovaj zakon o univerzitetu, hoće li se ići na zabranu ili ćete one političke organizacije koje ste prećutno promovisali i podržavali sada savetovati da tim poslom prestanu da se bave.
U obrazloženju amandmana podnosilac amandmana je rekao da ga podnosi samo zato da bi ostala mogućnost da se teološki fakultet uključi u Univerzitet u Beogradu. Sve više mi se nameće pitanje zašto Policijsku akademiju ne uključite u sastav univerziteta, zašto razne vojne akademije ne uključite u sastav univerziteta. Ne ide. Uostalom, član 41. Ustava Republike Srbije, mislim stav 2. ili 3. jasno kaže - verske zajednice mogu osnivati verske škole i država će im u tome pomagati. To je potpuno jasno. Teološki fakultet je verska škola. Treba pomoći da on uvek ima najbolje uslove za rad, da ima najbolje predavače. Mislim da je Francuska buržoaska revolucija razdvojila veru od države i da mi nismo baš toliko jaki da to sada, ovako podeljeni, poništavamo, sve te vekovne tekovine jedne revolucije i da sad ponovo zagazimo u nešto što bi nas odvelo ko zna gde.
Dakle, političko organizovanje, versko organizovanje - to sve izvan učionice i izvan zgrade fakulteta; to na slobodu čoveku, ako ima vremena pored obaveza na fakultetu da se i time bavi i to ne treba sputavati. Studenti treba da budu u sastavu političkih stranaka i narodni poslanici, i ništa lepše od toga, ali da im samo činjenica da su studenti donosi određena prava koja drugi građani nemaju, to nikada nećemo moći da dozvolimo. Vidite da se bar u nečemu slažu predlagač i Srpska radikalna stranka, iako je predlagač odstupio od onoga čime se godinama bavio.
Znate, kada deca izađu na ulicu i demonstriraju, nisu to studenti, to su građani Republike Srbije. Vi ste ih tetošili, odgovaralo vam je to, podstrekivali ste studentske demonstracije, a studenti se bune protiv političkog sistema u zemlji. Studenti se bune kako su regulisani naši odnosi sa susedima, zašto naša država hoće da se brani ili već šta ne. To su građani. Da li su izašli bravari? Da li su izašli lekari, nastavnici, profesori, studenti? To ne treba nama da bude merodavno da bismo procenili jesu li u pravu ili nisu.
Ja bih te zamolio da pojedeš to čime si me sada hranila, mnogo će ti više odgovarati.

Dame i gospodo narodni poslanici, po meni, ovo je ključ zakona. Ovo je ključ svih naših priča i sukobljavanja o tome kako treba da izgleda autonomija univerziteta ili fakulteta. Predlagač zakona je jednom rečenicom definisao i regulisao autonomiju univerziteta; napisao je u stavu 4: "Prostor univerziteta i njegovih članova je nepovrediv u skladu sa ovim zakonom".
Ja bih to razumeo da je bilo gde u 147 članova, koliko već ima ovaj zakon, ova odredba dalje razrađivana, ali ona se više nigde ne pominje. Vi kažete da je nepovrediv prostor fakulteta u skladu sa ovim zakonom. Šta to znači? Gde su članovi koji kažu ovako, ovako, ovako i ovako, ne važi više odredba tog i tog zakona. Vi ne možete sada da poništavate odredbe Zakona o krivičnom postupku tako što ćete ovde napisati da je prostorija fakulteta nepovrediva u skladu sa ovim zakonom. Ustav Republike Srbije, član 21, govori o nepovredivosti stana i drugih prostorija (tu možete da podvedete fakultet), ali on kaže - ukoliko organi gonjenja jure izvršioca krivičnog dela, ulaze u prostorije. Ukoliko žele da uđu u stan koji je nepovrediv, vode dva svedoka i ulaze u stan. Gde je regulisano da ne mogu da uđu na fakultet ili u prostorije univerziteta?
Čuli smo od jednog poslanika malopre da je bivša vlast bila tako brutalna da je jedna studentkinja pretučena u auli nekog fakulteta u Srbiji, da li u Beogradu, nisam pratio šta je tačno rekao poslanik Srđa Popović. Rekao je uglavnom da je, zahvaljujući bivšem Zakonu o univerzitetu, jedna studentkinja pretučena u prostorijama fakulteta. Hoće li to biti moguće po novom Zakonu o univerzitetu? Hoće. Nigde niste napisali da policija ne može da uđe na fakultet ili univerzitet bez dozvole dekana ili rektora. Naravno, pozitivni propisi vam i ne daju to pravo, jer je to regulisano potpuno drugim zakonima. Ali, nije trebalo obećavati, nije trebalo napadati bivšu vlast kada policija uđe na fakultet; ulaziće i po ovom zakonu, nikome neće polagati račune zbog toga. Razumem obećanje, razumem političke borbe, ali treba sprovesti obećanje i za to sam da ne može policija da uđe na fakultet.
Lupaš gluposti - ja uvodio policiju. Ja bar nisam ni lud, ni glup, za razliku od vas, a i želeo bih da se podvrgnem testiranju, pa vi dokažite da sam lud i da sam glup, ali za ovih 12 godina mi niko ne reče u oči da sam lud, da sam glup i da ništa ne znam. Pokušavam da razgovaram sa vama kao sa ljudima, a vi to ne želite, hoćete da me inkriminišete da ne govorim sa ove govornice. To može predsednik Skupštine jednom opomenom.
Samo želim da vam kažem zašto sam pisao amandman, kao što vi meni govorite zašto ste pisali Predlog zakona, zato što smo potpuno ravnopravni u ovome. Želim da se Predlog zakona popravi tako da fakultet bude autonoman, nepovrediv, da ima svoju policiju, svoje obezbeđenje i da je student kada uđe u prostor univerziteta ili fakulteta potpuno bezbedan, da ga niko ne proganja, da ga ne jure, da ga ne hvataju za ruku razne organizacije, da se dobri studenti koji uče ne šunjaju pored zidova kada se kreću fakultetom, jer na sredini stoje oni koji godinama studiraju i bave se politikom. Želeo bih da to vidim na fakultetu.
I sami kažete da neke velike vajde čak i od onih koji završe nema, ali nam mnogo dece gubi vreme na fakultetu, možda zbog ovakvih zakona. Ne pričam zbog ovakvih profesora, ali voleo bih kada bi se profesori bavili onim što im piše tamo u opisu. Razmislite još jednom, ne vrede samo priče, ne vredi napisati u članu zakona da je fakultet nepovrediv, a to se ne sprovodi posle toga.
Pitaće vas neko od novinara - a kako će to izgledati kada policija pojuri nekog studenta i on utrči u zgradu fakulteta? Hoće li policija stati, pa reći - fakultet je nepovrediv? Mislim da neće stati, a posebno ne ako vi budete vodili politiku.

Mislio sam da samo DOS kreće u kampanju, ali evo kreću i mali doščići. Nas ovde za kriminal optužuje Dragan Marković - Palma, koji je proglašen za najboljeg preduzetnika u zemlji, one godine kada je isporučio vojsci 150.000 tona uglja. Kao jedini neprikosnoveni ekskluzivni vojni liferant. U vreme kada je vojska ratovala protiv NATO pakta. Nas ovde optužuje da nam u njegovu stranku prelaze odbori i članovi. Pa da dam savet onima koji se uopšte učlanjuju u tu stranku. Više je vaših članova poginulo u oružanim okršajima na ulicama nego za vreme NATO bombardovanja. Pa da dam savet svim građanima Srbije: formirao vas je Slobodan Milošević da otimate glasove SRS. Više puta ste ti i tvoji šefovi navukli čarapu na glavu nego ja na nogu. Ne znam zbog čega se navlači čarapa na glavu. Da ti dam još jedan savet gospodine Markoviću, prijateljski, nemoj više za mene da glasaš, zato sam izgubio.

Moram da vam priznam da nemam pravo na repliku i da ovo smatram da predsednik Narodne skupštine vrši procenu šta mu odgovara. Bilo bi jako ružno kada bi se dve političke stranke ovako sukobljavale za govornicom. Ali, ovde se sukobljava jedna politička stranka i jedna banda, tako da ...
(Predsednik: Gospodine Nikoliću, upozoravam vas na član 101, da vodite računa.)
... se uopšte ne osećam pogođenim ovim što se dešava u Narodnoj skupštini. Vreme je bilo da neko sme da vam kaže o kome se tu radi, kako taj ulazi u parlament i kako dobija glasove. Anketni odbor za istraživanje ubistva ministra Pavla Bulatovića, u čijem sastavu su bili predstavnici svih političkih stranaka zastupljenih u Saveznom parlamentu, dobio je izjave - da vas je lično UDB-a uvela u Narodnu skupštinu Republike Srbije na ovim izborima. Uvela vas samo još ovaj put i nikad više.
Ako se saberu poternice izdate za vama u svim evropskim državama, dođe se do značajnog podatka da ste vi u stvari okaljali ugled Srba u inostranstvu tako što ste jednoj stranci, formiranoj od UDB-e, od kriminalaca, dali ime Stranka srpskog jedinstva. I, kada je trebalo da se suprotstavi vašem šefu u vreme kada je bio najjači, to je mogla samo Srpska radikalna stranka. Vi ste uvek bili korišćeni da zaplašite protivnike aktuelnog režima.
Ovog puta vas Đinđić koristi da zaplašite srpske radikale. Jeste li sigurni da ste to u stanju, gospodine Dragane Markoviću-Palma?
I, samo jednu stvar nikada neću moći da oprostim nekim čestitim ljudima koji sada sede pored vas u poslaničkoj grupi; kada god kažem - kriminalci, neka znaju oni što su iz SPS-a i JUL-a prešli pre dva-tri meseca kod vas, ne mislim na njih. Mislim na ove izvorne koji su sa vama od prvog dana. Na ove, koji su ...

A ja se čudim otkud mi dadoste pravo na repliku, a to je bio poziv na opomene. Ne zaboravljam ja šta je Željko Ražnatović-Arkan uradio sa one strane Dunava i Drine i nikada mu za to nisam rekao nijednu lošu reč. Ali, za ono što ste radili ovde u Srbiji, to nikada ne može da vam bude oprošteno. Uostalom, vaš vajni profesor pokušavao je svojevremeno da bude i kandidat za predsednika Crne Gore (Predsednik: Vreme.), ali mu nije pomoglo samo to što već ima stan u Budvi. Bilo je potrebno da ispuni još neke uslove, a posebno da dobije potvrdu da nije pod istragom ili da nije osuđivan, što nikada nije uspevao da obezbedi.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao pripadnik srpskog naroda iz Srpske radikalne stranke ponosno nosim svoj krst i već decenijama trpim... (Žagor.) Milka, pa i Bora Dugić nekad skloni ono sviralče, osuši ga, a ti ne zatvaraš ta usta. I, već decenijama trpim teror proganjanja i beskrajna ponižavanja. Kome sam sve bio primoran da dokazujem da se ne bojim - komunističkom režimu, ustašama, mudžahedinima, šiptarskim teroristima, kapitalističkom svetu, socijalističkoj i novoj, nazovidemokratskoj, vlasti.
Mislio sam da sam proživeo dovoljno i da ništa lošije od onoga što sam doživeo ne može da mi se desi. Ako ništa, nadao sam se da ću, dok ne dočekam veliku Srbiju, živeti u miru u sadašnjoj srpskoj državi. Svestan sam, okupirali su srpske teritorije, ne misle lako da nam ih vrate, ne zaustavljaju se, traže još, ali sam mislio da će sudbina prethodne vlasti biti opomena novoj, pošto je videla da Srbi vlast kažnjavaju čak i za nedovoljnu brigu za državu ili da bar više niko iz Srbije neće pomagati okupatoru.
Naravno, i dok sam učestvovao u vlasti, koja je čuvala srpsku državu, bio sam svestan da će sve propasti ako na vlast dođu oni koji su, kao opozicija, podržavali NATO dok nas je tukao i Mila Đukanovića dok je otimao deo srpske države.
Ovu državu volim srcem, ali mi se 5. oktobra prevrtao stomak dok sam gledao kako demokratske snage puškama dolaze na vlast. Meni je tada bilo jasno da će se zebnja, nespokoj i plač useliti u većinu srpskih porodica, u neku pre, a u neku kasnije. Većini građana je jasno to danas i još uvek nije kasno.
Danas u Skupštini sede istaknuti predstavnici DOS-a i jedva čekaju da se rasprava završi da bi njihova većina ukinula Saveznu Republiku Jugoslaviju. Govorili su, slušao sam ih, u njihovim izlaganjima parepoznao sam stavove Brisela, Tel Aviva, Bona, Vašingtona, zavisi čiji je ko, i vrteo kroz glavu protekle godine, 12 godina našeg nestajanja.
Evo, predsednik Vlade ne može da se seti ko je zastupao Tel Aviv. Sve je isto, a sve drugo... znate ko je koga. Sve je isto. Sednice Vlade kojima prisustvuju strane diplomate, putujući cirkus na relaciji Beograd - Podgorica, koji su, tvrdite u ovoj žvrljotini, glavni gradovi država - članica, i farsa sa javnom raspravom, kao da DOS nas Srbe pita šta ćemo da radimo i kako ćemo to da uradimo.
Danas je u srpsku skupštinu Havijer Solana poslao ferman da dovrši ono što nije uspeo marta 1999. godine, kada je pritiskom na dugme na našu decu bacio desetine hiljada razornih raketa, uglavnom zabranjenih kada se ratuje protiv ljudskih bića. Ferman nam, kao izričito naređenje, poslednju opomenu, "Ä Il se skloni ilÄ mi se prikloni", čita i predstavlja jedna tužno-šarena grupa ljudi, skupljena po čudnim moralnim kriterijumima.
DOS zastupa američku doktrinu da je međunarodna zajednica sve ono što ima silu da sprovede svoju volju. Znači, NATO, SAD, međunarodna zajednica i Havijer Solana. Zato su čelnici DOS-a potpisali ovaj novi trojni pakt. Srbi, potpisnici prvog trojnog pakta, nisu upamćeni po dobru, a nisu se nešto ni naživeli. Za ovu današnju kapitulaciju odgovaraće i potpisnici i oni koji će glasati da se ovo prihvati.
DOS se, onakav kakav je bio 5. oktobra, silan, bezobziran, vredan 176 poslanika, zaklinjao na transparentnost: sve svoje poteze vući će pred građanima; građani će znati sve, učestvovati u kreiranju, donošenju, sprovođenju odluka. To nije bilo davno. Sada nas je predsednik Vlade, Zoran Đinđić, obavestio da su negde zaseli zaverenici, da su dobili napisani tekst od Havijera Solane, koji im je predat po principu - uzmi, ne smeš da ostaviš. Čak smo od gospodina Đinđića saznali da je predlog koji je doneo Solana bio predlog bez prava na amandmane: prihvatite ili ćete propasti; i tu ne možete ama baš ništa.
Da li nas laže Zoran Đinđić?
Miroljub Labus nam je rekao da uopšte nije bilo nikakvog Solaninog papira. Samo naša dva domaća, iz kojih je popuštanjem Srbije nastao papir koji imamo pred sobom. Da li nas laže Miroljub Labus, ili - ko nas više laže? I, kada smo već kod gospodina Labusa, zašto on prisustvuje sednicama Narodne skupštine? Kao predstavnik Solane? Liči mi na to, zato što je odmah po potpisivanju priznao da je protiv, nateran od kolega koje će ga podržati u predsedničkoj kampanji, a sada je došao nas da ubeđuje da i mi uradimo ono što je on uradio, da prihvatimo nešto za šta nismo ni mozgom ni dušom.
Ili je ovo, možda, predsednička kampanja gospodina Labusa. Čime ide u kampanju za predsednika Srbije? Ovaj papir bi mogao da bude samo inicijativa za promenu saveznog Ustava.
Nije predlog za promenu Ustava, nisu ga potpisali ovlašćeni predlagači, nije ga dvotrećinskom većinom usvojilo Veće građana Savezne skupštine i nema osnova da bude danas na raspravi u Narodnoj skupštini Republike Srbije, osim ako Skupština nema šta drugo da radi.
Ne može ishod današnjeg ili sutrašnjeg glasanja o papirčiću, koji još nije videlo Veće građana Savezne Republike, Savezne skupštine Savezne Republike Jugoslavije, da bude saglasnost Narodne skupštine Republike Srbije, da se usvoji ustavna povelja, kako nazivate najviši pravni akt državne zajednice Srbije i Crne Gore. Nemoguće je. Narodna skupština mora da dobije kompletan predlog za promenu Ustava. U tekstu koji je već usvojilo dvotrećinskom većinom Veće građana Savezne skupštine Savezne Republike Jugoslavije. Ali, zašto da pričam o Ustavu koji nam ovde pravi i obrazlaže čovek koji je ukinuo Ustavni sud.
Znam šta hoću i šta neću. Neću državu koju složno nude Đinđić i Koštunica, Đukanović i Bulatović. Samo je strani diktat mogao da složi ljude koji se ni u čemu ne slažu, a složiće se da odnose u državi regulišemo kako nije niko u svetu. Mi prvi i najnapredniji, mi kao beli miševi. Neću državu koja treba za godinu dana da izgleda kao DOS-ovska Srbija, pocepana, prožeta kriminalom, posvađana. Neću državu u kojoj stranci ponovo pravo na samoopredeljenje priznaju republikama, a ne narodu. Neću državu u kojoj bih neprekidno strahovao od želje Crnogoraca da imaju nezavisnu državu. Neka oni strahuju. Dovoljno sam pročitao o krvavoj božićnoj pobuni 1915. godine...

završavam... o Petrovdanu 1941. godine i nezavisnosti pod Italijom; a sećam se i oktobra 1991. godine i učešća rukovodstva Crne Gore, zajedno sa četiri druge republike, u razbijanju SFRJ; sećam se novembra 1991. godine i Karingtonovog, odnosno Haškog dokumenta, posle koga je rukovodstvo Crne Gore povuklo vojsku iz Srpske Krajine i ponovilo 1916. godinu, kada je Crna Gora, iako pravno vezana ugovorom da deli ratnu sudbinu sa Srbijom, separatno potpisala sporazum sa okupatorom i ostavila Srbiju samu na ratištu.
Proživeo sam teške godine u kojoj je crnogorski državni establišment ponižavao državu, koji je sam ozvaničio ustavom pisanim po njegovom diktatu, povraćao sam od muke kada je rukovodstvo Crne Gore optuživalo Vojsku Jugoslavije...