Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj amandman zaista otvara mogućnosti za kratku raspravu. Naravno, ne slažem se s tim da neko može neovlašćeno, bez prethodnog ovlašćenja fizičkog lica, da piše ustavnu žalbu, ali i ovo nabrajanje u stavu 2. člana 83. nije u redu, jer čim nabrajate, nekoga možete da ispustite.
Sada dolazimo u situaciju da se postavi pitanje, na primer, saveta nacionalnih manjina, da li je to organ nadležan za praćenje i ostvarivanje ljudskih prava.
Savet nacionalnih manjina bi mogao da bude za prava manjina, ali osnovna funkcija mu nije ostvarivanje ljudskih prava, jer bi se onda zvao savet za ostvarivanje ljudskih i manjinskih prava. Da li bi mogao savet, čak i s ovlašćenjem fizičkog lica kojem je povređeno ljudsko pravo, da se pojavi pred Ustavnim sudom kao legitimisan da napiše ustavnu žalbu?
Pazite, ''može bilo koje fizičko lice'', a kad ste došli do pravnih lica, počeli ste da ih nabrajate. Šta je advokatska kancelarija? Je li ona fizičko lice? Da li je ovlašćena da za nekog svog klijenta napiše ustavnu žalbu? Čitajući ovaj član, moglo bi se postaviti pitanje legitimacije i advokatske kancelarije ili, recimo, udruženja ribolovaca. Što ne bi moglo udruženje ribolovaca da napiše ustavnu žalbu za nekoga ko mu potpiše ovlašćenje? Nabrajanje je opasno.
Ako kažete – svako fizičko lice, onda bi ovaj član mogao drugačije da glasi. Znači, može bilo ko ko dobije ovlašćenje od lica kome je povređeno ljudsko ili manjinsko pravo, onda bi to bilo potpuno čisto. Znači, može bilo koje fizičko lice, a kad smo došli kod onih koji se registruju, vi počinjete da ih izdvajate na one koji mogu i na one koji ne mogu. Što ne bi mogla i skupština opštine, u ime nekog svog građanina, da napiše ustavnu žalbu?
Jako je neprijatno da vi ovde kažete – može državni organ. Pa, čovek se najverovatnije žali da mu je neki državni organ uskratio ili povredio ljudsko ili manjinsko pravo. U principu, državni organi povređuju ljudska i manjinska prava. Ne može komšija da povredi neko manjinsko ili ljudsko pravo.
Vi sada ovlašćujete državne organe da u njegovo ime piše ustavnu žalbu. „Kadija te tuži, kadija tu sudi“. Pre bih ostavio mogućnost da se čovek obrati bilo kome pismenom, komšiji – napiši mi ustavnu žalbu, nisam pismen, evo, potpisaću ti ovlašćenje da napišeš ustavnu žalbu u moje ime, ali, isto tako, i advokatskoj kancelariji, isto tako i pravnom savetu u nekoj opštini.
Što se neki pravni savet u opštini ne bi, kao službenik opštine, založio, ustavnom žalbom, za neko pravo, ljudsko i manjinsko pravo, koje je ugroženo, ugrozio ga neki drugi organ? Zašto bi država bežala od toga da prizna svakome pravo da napiše ustavnu žalbu?
Neprijatno je da vi pišete ustavnu žalbu za nekoga ko to ne želi. Sad vi prognozirate, prejudicirate njegovu želju da u njegovo ime napišete ustavnu žalbu. Ne treba insistirati toliko na ovom amandmanu. Zar mu je teško da vam napiše saglasnost?
Da li onaj ko predlaže zakon tumači da je i savet nacionalnih manjina organ nadležan za praćenje ljudskih i manjinskih prava? Ne znam da li je, ali kada je ugroženo pravo nekog pripadnika manjine, to može da bude i ljudsko pravo i ako to nemate u svojim dogovorima sa državom, regulišite i to, da taj savet štiti i ljudska i manjinska prava. Onda bi on mogao da bude legitimisan, uz potpis pripadnika manjine ili bilo kog građanina.
Zašto se Srbin ne bi obratio savetu nacionalnih manjina da u njegovo ime napiše ustavnu žalbu? Što to ne bi moglo? Što mora samo pripadnik manjine da se obrati savetu nacionalnih manjina? Neka malo dođe do prožimanja, da radimo svi u ovoj Srbiji za dobro svih građana Srbije.
Dakle, ovaj amandman ne možete da prihvatite sa stanovišta ustavnosti. Šta ako se pojavi taj čovek, pa kaže – ne želim da neko piše u moje ime ustavnu žalbu? Ne smem da se svađam sa državom, napraviće mi još veću štetu.
Recimo, neko zatvara osiguravajuće društvo, vi mu napišete ustavnu žalbu, pa kaže – stani molim te, uzeće mi i kuću, jer oni tako rade – ili ćeš da nam daš osiguravajuće društvo da ga prodamo, ili ćeš da ga prodaš onome koga mi odredimo.
Sve su to povređena prava i vi to vrlo dobro znate, vi znate kako je to radio i Dinkić, i kako radi Jelašić, i kako rade svi ostali. Ništa u Srbiji više nije vaša imovina. Ako na to baci oko neko iz inostranstva, neki domaći bogataš, vi bez te imovine ostajete i onda gledate za noć da je prodate, po ceni koju vam oni nude, ili ćete se naći čak i u pritvoru, da vam to otmu.
Ta ustavna žalba, to je nova odredba Ustava Srbije, ali smo mi, kao građani nekakve federacije, uvek imali pravo na ustavnu žalbu, pa zato ne bih to previše označavao kao neki novi kvalitet u radu Ustavnog suda. Da, u radu Ustavnog suda Srbije, ali uvek je neki ustavni sud u Jugoslaviji, ili u državnoj zajednici, morao da brine i da imate pravo pred njim da podnesete ustavnu žalbu, jer je to jedini način da stignete do međunarodnih institucija koje vas štite.
Sve dok ne iscrpite mogućnosti u Srbiji, ne možete da idete dalje. Kad nemate Ustavni sud, onda nikako ne možete da idete dalje, pošto, kad se tamo pojavite, oni kažu – jeste li pred svojim sudom završili sve. Ako kažete – mi tamo nemamo sud, mogu da vas uhapse ili da vas strpaju u ludnicu, jer nema građanina Evrope koji sme da kaže – moja država nema Ustavni sud. Svi misle da je lud, jer nema države bez ustavnog suda.
E, ima jedne države koja, od dolaska DOS-a na vlast, ciklično ima Ustavni sud, nema Ustavni sud, ima Ustavni sud, nema Ustavni sud. Kako kome odgovara, kakva je deoba plena u vreme kad ste na vlasti, tako se rešava sudbina Ustavnog suda.
Dakle, ustavna žalba je osnovna kategorija, po njoj znate da li ste građanin jedne države ili niste. Oprezno s tom ustavnom žalbom, dajte što širu mogućnost za podnošenje ustavne žalbe, pošto je to u nekim slučajevima još jedina mogućnost da čovek dođe do pravde.