Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/7160">Vučeta Tošković</a>

Govori

Poštovana predsednice, poštovana ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, pre nekoliko dana smo čuli predsednika Vlade, kada je imao ekspoze o budžetu, da je to budžet razvojni. Konstatujemo da nije razvojni budžet jer budžet koji je u startu osakaćen sa 120 milijardi ne može biti razvojni jer nema realnog priliva da bi se svi ti projekti koji su predloženi za iduću godinu realizovali, a velikim zaduživanjem i realizacijom tih projekata došlo bi se do sunovrata. Zato se poseže za veće namete fiskalnom politikom koja u našem narodu donosi veća opterećenja i neizvesnu budućnost.

Navodim primer pisanja politike od 18. oktobra, da će se izvršiti plenidba svakog četvrtog građanina u Novom Sadu od sedam do 17 godina zbog ne izmirenih dugova. Sve je veća ekonomska kriza koja je ispraznila novčanike naših građana, pa sve se teže živi, a kamoli da izvršavaju svoje obaveze.

Šta da rade građani ostatka Srbije koji su u gorem položaju i ekonomskoj situaciji? Od strategije se i vizije u narednih 10 godina ne živi. Gotovo da iza nas imamo prohujalih 10 godina koje na ekonomskom planu nisu ništa doneli ovom narodu, jedino što je vidljivo, a to je veća nesigurnost i pad standarda. Iz ovih razloga poslanička grupa Napred Srbijo podnela je amandman na član 2. i dala je tu predlog kako na koji način da se smanji ove cifre koje su date u Predlogu zakona, tu je za nekih 10% da ne bih sad citirao to ima svaki poslanik ispred sebe. Dakle, mi smo tu smanjili za nekih 10 do 15% za pokrivanje budžeta, potrebnih sredstava za finansiranje budžeta.

Tog deficita ne bi u ovoj meri bilo da su se prihvatali amandmani opozicije za budžet za 2010. godinu koji su bili dobronamerni i realističnijih od prihvaćenih i zato se posledice, imamo 120 milijardi budžeta deficita. Ovaj amandman govori o potrebi o smanjenju javnih potrošnji, kreditima od banaka, emitovanju državnih hartija od vrednosti. Dakle, što manje potrošnje, uživanja, što više realnog priliva u budžet, eto stabilnije države i većeg standarda građana Srbije. Hvala.
Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, SNS je u članu 66. stav 3. predložila da se reč "predsednika" briše, iz prostog razloga što ne može vlast da se koncentriše u instituciju.
Ovde u vašem predlogu zakona se govori u stavu 1. stavu – ''Narodna skupština samostalno utvrđuje i raspolaže sredstvima za rad Narodnu skupštinu (u daljem tekstu: skupštinski budžet).'' U 2. stavu – ''Skupštinski budžet je sastavni deo budžeta Republike Srbije''. U stavu 3. se kaže – ''Vlada ne može bez saglasnosti predsednika Narodne skupštine obustaviti, odložiti ili ograničiti izvršavanje skupštinskog budžeta.
Ne bi trebalo da se koncentriše vlast u instituciji predsednika, nego, kako Narodna skupština donosi budžet, tako treba da raspolaže sa budžetom Narodne skupština sama Narodna skupština. Hvala.
Poštovana predsedavajuća, poštovana ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 3. koji se menja i glasi – u članu 5. razdeo 21 glava 21 tačka 1) funkcija 560 briše se, iz prostog razloga što mislim da budžet za 2009. godinu nije bio realan i to su posledice tog budžeta, pa pretpostavljam da će biti i posledice ovog za 2010. godinu, isto tako da ćemo rebalans raditi i u sledećoj godini.
Znam da imate pravni osnov u donošenju ovog predloga zakona u članu 92. Ustava Srbije i razmišljam da li je ova vlada uopšte razmišljala o nekoj štednji u 2009. godini i da li će da razmišlja u 2010. godini? Ipak su ovo za Agenciju za zaštitu životne sredine sredstva od oko 36 miliona. U neko vreme su to sve ministarstva radila. Ne znam zašto smo morali da agencije imaju status pravnog lica. Sve je to moglo u ministarstvu da se radi.
Znam da ovaj amandman nećete prihvatiti. Imate razlog za to, zato što Agencija za zaštitu životne sredine je zakonski osnovana u Zakonu o ministarstvima i ne nadam se da ćemo od vas dobiti da se prihvata ovaj amandman.
Molio bih vas da ipak, i pored svega toga, ovo je već sve prošlo, Vlada i sve organizacije koje su u Vladi štede, jer jedini način je da nešto uštedimo da ne bismo ovakve rebalanse budžeta pravili.
Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, ovaj predlog zakona o Pravosudnoj akademiji, koji predstavlja blagi plagijat, gotovo od reči do reči, makedonskog zakona iz 2006. godine, jedan je od lošijih zakonskih predloga i neće uspeti da reguliše mnogobrojne probleme u ovoj oblasti, kao ni da doprinese cilju koji je sam predlagač odredio u članu 22. ovog predloga, tj. da obezbedi profesionalno, nezavisno, nepristrasno, efikasno obavljanje sudske i tužilačke funkcije i stručno i efikasno obavljanje poslova sudskog i tužilačkog osoblja.
Razlog je taj što zakon nije rađen po uzoru na zemlje koje imaju uređeno stanje u pravosuđu i visokokvalitetno obučene nosioce pravosudnih funkcija i sudsko i tužilačko osoblje, već po uzoru na makedonski zakon, zakon zemlje koja, uzgred rečeno, ne može da se pohvali stanjem u svom pravosuđu.
Zbog čega se predlagaču zakona učinilo da je baš ovaj makedonski zakon najbolje rešenje, a ne rešenje neke zemlje koja je ovakav zakon donela mnogo ranije i ispravila brojne nedostatke koji se javljaju prilikom primenjivanja zakona u praksi, ostaje nejasno.
Čak su i propisi kojima se ova oblast reguliše u bivšim republikama SFRJ bolji od makedonske verzije, iz razloga što su doneti ranije, imali su nekoliko izmena i dopuna i sveobuhvatni su, regulišu i obuku za advokate, advokatske pripravnike. Ostaje nejasno zašto se predlagač nije koristio ovim propisima prilikom izrade Predloga. Možda zato što je dobar deo ovih propisa u formi podzakonskih akata. Sve u svemu, moglo se i trebalo je kopirati neko sretnije rešenje u ovoj oblasti, kada se već guši svaka dobra ideja koja pronikne u ovom društvu i koja pokušava da implementira dobar stav, s posebnošću koju nosi ovo telo i ovaj narod, a a priori se uzima kao dobro sve što dolazi izvan granica ove zemlje.
Ovoj oblasti se mora pristupiti s velikom pažnjom i uzeti u obzir veliki broj zakonskih i podzakonskih akata koji je regulišu, sve usaglasiti i doneti propise na temelju kojih bi se sutra stvorili, pre svega, kvalitetni pravnici, u vidu budućih sudija, tužilaca i advokata.
Pored toga što zakon ima niz nedostataka i propusta u svojim odredbama, od svojih ideja i ciljeva da obezbedi profesionalno, nezavisno, nepristrasno i efikasno obavljanje sudijske i tužilačke funkcije, on dodatno komplikuje, birokratizuje postojeće stanje i donosi nove visoke troškove za građane Srbije, a, na kraju krajeva, obesmišljava i samu pravosudnu akademiju. Nedostaci Predloga zakona odnose se i na to da se njime moralo i moglo regulisati i uskladiti čitavo zakonodavstvo koje se odnosi na pravosuđe, a dobijen je jedan propis koji nije u skladu sa mnogim zakonima u ovoj oblasti, Zakonom o sudijama, Zakonom o tužilaštvu, Zakonom o polaganju pravosudnih ispita.
Što se tiče propusta, nije uopšte regulisano pitanje vezano za obuku advokata pripravnika, sudijskih i tužilačkih pomoćnika. Ne govori ništa o obuci kandidata za sudije i zamenike tužilaca.
Veoma je važno napomenuti propust predlagača zakona da posebno propiše obuku kandidata za sudije, zamenike sudija i tužilaca. Naime, neophodno je izdvojiti oblast koja će se baviti obukom kandidata za sudije i zamenike tužilaca, jer je predlagač konfuzno regulisao ovu oblast. Iako se u delu zakona pod br. III – Obuka sudija i tužilaca, govori o tome, ostaje nejasno da li je to obuka samo za sudije i tužioce ili za početnu obuku mogu konkurisati npr. advokati, pravnici s položenim pravosudnim ispitom, već kako je sam predlagač napisao kriterijume u članu 28, jer se po članu 28. ovog predloga radi o početnoj obuci kandidata za sudijske zamenike i tužioce, a ne o obuci za sudije i tužioce.
Imajući u vidu sve ovo, neophodno je napraviti jasnu distinkciju u ovom zakonu između obuke kandidata za sudije i tužioce i obuke samih sudija i tužilaca. Što se tiče rasporeda članova u ovom predlogu zakona, neophodno je krenuti od samog početka, pa posle uvodnih odredaba i odredaba o delatnosti i organizaciji Pravosudne akademije treba staviti odredbe o obuci pripravnika, zatim pomoćnika, onda kandidata, pa tek onda sudija i tužilaca.
Imajući u vidu da je smisao zakona da dovede do nepristrasnog izbora sudija i tužilaca, sam predlagač, u članu 40, obesmišljava ovaj zakon, tako što, pre svega, na nejasan način određuje prava i obaveze kandidata, daje mogućnost Visokom savetu sudstva, odnosno Državnom veću tužilaca da predlože i kandidate koji nisu završili početnu obuku.
Pre svega, zakon treba da se bavi pripravnicima koji treba da polažu pravosudni ispit, jer upravo u tom momentu počinje obuka za budućeg sudiju, tužioca, advokata, pa se tako s ozbiljnom i iskrenom reformom pravosuđa može krenuti od početka, kako bismo dobili što kvalitetniji kadar budućih nosilaca pravosudnih funkcija.
U ovaj zakon moraju se uneti jasne odredbe o pripravnicima i detaljnije regulisati ova oblast, uskladiti se sa zakonom o polaganju pravosudnih ispita. Kao pravilnike o polaganju pravosudnih ispita trebalo bi odrediti koliki fond časova su pripravnici dužni da pohađaju u Pravosudnoj akademiji da bi mogli da polože pravosudni ispit, te propisati što jasnije programe obuke pripravnika.
Ovim zakonom treba dozvoliti i advokatskim pripravnicima obuku na Pravosudnoj akademiji, jer advokatura čini specifičan deo pravosudnog sistema i država bi u većoj meri trebalo da ima sluha za ova zanimanja. Kako ovaj zakon treba da doprinese boljem pravosuđu, u njega je trebalo uneti i odredbe koje se odnose na obuku i usavršavanje advokata, advokature kao delatnosti od javnog interesa, koja predstavlja specifičan i neophodan deo pravosudnog sistema.
Ovim problemom je moguće pristupiti sa dva aspekta. Prvi je – dozvoliti kako početnu, tako i stalnu obuku advokata na pravosudnoj akademiji, te dozvoliti advokatima, preko Advokatske komore, da participiraju u radu Pravosudne akademije kao mentori i predavači, ali i u predstavničkim telima, ili im dozvoliti osnivanje advokatske akademije, što je lošije rešenje.
Predlagač u članu 40. reguliše prava i obaveze korisnika početne obuke, te dovodi u pitanje ovaj zakonski predlog. Jer, imajući u vidu ovaj član, postavlja se pitanje – koji je smisao Pravosudne akademije? To što je neko dobio uverenje o završenoj obuci, jedino može biti uslov da korisnik ove obuke postane kandidat za sudiju, odnosno tužioca, te se mora uskladiti sa zakonom koji propisuje opšte uslove za sudije, odnosno tužioce.
Potpuno su nejasni st. 8. i 9. ovog člana, gde se kaže – Visoki savet sudstva, odnosno Državno veće tužilaca dužno je da prilikom predlaganja kandidata za izbor sudije prekršajnog ili osnovnog suda, odnosno zamenika osnovnog javnog tužioca, predloži kandidata koji je završio početnu obuku u Akademiji, a prema ostvarenom uspehu na početnoj obuci.
Šta biva s Visokim savetom sudstva i Visokim većem tužilaca? Ne predlaže kandidata koji završava početnu obuku. Ovaj stav treba regulisati tako da je moguće predložiti samo kandidata koji je završio početnu obuku, a prema uspehu ostvarenom na početnoj obuci, kako ne bi bilo zloupotrebe od strane Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca i, na kraju krajeva, kako se ne bi obesmislio ceo ovaj zakonski predlog o Pravosudnoj akademiji.
''Ukoliko među prijavljenim kandidatima nema kandidata koji su završili početnu obuku, Visoki savet sudstva, odnosno Državno veće tužilaca može predložiti kandidata koji ispunjava opšte uslove za izbor.''
Ovaj stav treba izbaciti, jer ostaje nejasno čemu uopšte obuka ako nije obavezna prilikom izbora za sudiju i tužioca? Jer, ukoliko menjamo postojeći sistem i tražimo bolje rešenje, ukoliko verujemo u to bolje rešenje, moramo ga postaviti kao jedino, a ne dozvoliti alternativu i samim tim obesmisliti kako zakonski predlog, tako i Pravosudnu akademiju.
Dalje, veoma je nejasan i sam stav 7, u kome se kaže: "Po završenoj početnoj obuci, kandidat je dužan da konkuriše...". Ovaj stav se mora precizirati i bolje razraditi, jer ostaje nejasno šta je sankcija ako on tu svoju dužnost ne izvrši. Ako nema sankcija, da li je uopšte potrebno i navoditi ovaj član? Na kraju krajeva, zašto bi neko prošao veoma težak, trnovit put do sudije i tužioca, a da na kraju ne konkuriše za to mestu?
Ovaj zakonski predlog ne unosi novine u pogledu izbora sudija ili zamenika. I dalje Visoki savet sudija i Državno veće tužilaca samo predlažu, a Skupština bira, što otvara prostor mnogim političkim zloupotrebama, pa se tako stiče slika da predlagač nije imao nameru da korenito menja ovu oblast i utiče na izbor sudija i tužilaca po stručnosti, već po opredeljenju, po kozmetičkom ulepšavanju ove oblasti, kojim ne postiže cilj koji nema alternativu, a to je izbor sudija i tužioca isključivo po stručnosti.
Takođe je nejasan stav 11, u kome se kaže da će se uzeti u obzir činjenica da neko ni posle tri godine po završetku početne obuke nije izabran za sudiju ili tužioca. Ostaje nejasno da li je to što čeka dugo prednost ili mana, to što mu obuka zastareva. Mora se konkretno reći da kandidat koji čeka tri godine ima prednost u odnosu na druge, i obrnuto.
Član 1. nije dovoljno preciziran. U podnaslovu stoji – Predmet zakona, pa on mora biti preciznije utvrđen i mora da sadrži sve ono najvažnije o čemu ovaj zakon govori, odnosno reguliše. Član 1. glasi – ovim zakonom se osniva Pravosudna akademija i uređuje se njen status, delatnost, organi upravljanja i finansiranje, kao i početna i stalna obuka sudija, javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca, obuka sudijskih i tužilačkih pomoćnika i pripravnika i obuka sudskog i tužilačkog osoblja.
Iza reči "finansiranje", trebalo bi da stoji: "obuka sudijskih i tužilačkih pripravnika i pomoćnika, zatim kandidata, pa sudija i javnih tužilaca, sudsko i tužilačko osoblje".
Kada se već govori da je u pitanju regulisanje obuke pomoćnika i osoblja, onda o toj obuci treba nešto reći u samom zakonu. Treba reći da je cilj Akademije i da organizuje i sprovede što profesionalniju obuku kandidata za sudije i tužioce, kao i obuku za sudije i tužioce.
U članu 43. govori se o stalnoj obuci, koja može biti dobrovoljna i obavezna, pa se, između ostalog, navodi da je ona obavezna za sudije i tužioce koji se prvi put biraju na tu funkciju, a nisu pohađali početnu obuku.
U članu 44. i 45. se dalje govori o opštoj i posebnoj stalnoj obuci, pa se posebno razrađuje stalna obuka koja je obavezna za sudije i tužioce koji se prvi put biraju na tu funkciju. Treba jasno naglasiti da su u okviru posebne obuke, u stvari, razrađuje obavezna obuka za sudije i tužioce koji se prvi put biraju na tu funkciju i nisu završili početnu obuku. Vezano za prijemni ispit za pripravnike, u članu 49, veoma je diskutabilno kako će biti testirani ovi kandidati, kako će se uzeti u obzir da se kandidati ne mogu proveravati u stručnom znanju ukoliko zasnivaju radni odnos kao pripravnici.
Ukoliko želimo da obezbedimo profesionalno, nezavisno, efikasno, nepristrasno obavljanje sudijske i tužilačke funkcije i stručno i efikasno obavljanje poslova sudskog i tužilačkog osoblja, neophodno je urediti ovu oblast mnogo ozbiljnije, sa više znanja i energije, uporedne prakse i jednim širim pogledom, tako da dobijemo sveobuhvatno bolji zakon od ovog koji je nam je ponuđen. Hvala.
Poštovana predsednice, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici...
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsednice, poštovani ministre, ispred poslaničkog kluba Napred Srbijo podnosim amandman da se u članu 28. stav 3. ispred reči "posumnja" dodaje reč "osnovano".
Dobro je što je tu ministar Čiplić, s obzirom da je ovaj moj amandman vezan malo za pravne propise, pa nije loše bilo da su pisci ovog zakona pokušali da pravnike nešto pitaju da bi se to regulisalo kako treba.
S obzirom da se reč "sumnja" ili "posumnja" ne može tretirati jednako, bez onog "osnovanog". Kada neko sumnja u nešto, a nema argumenta, mislim, nijedna ustanova koja je zadužena za obradu takvog dela da neće da prihvati kada se sumnja u nešto.
Ako se kaže da se osnovano sumnja da je nešto urađeno, ta osoba onda ima neki argument na osnovu koga osnovano sumnja i tada se mogu preduzeti mere istrage u vezi tog čoveka koji je dao da osnovano sumnja u nešto.
Dakle, široko ostavljena mogućnost sumnje, bez dokaza o njenoj osnovanosti u pogledu potencijalne komercijalizacije ćelija i tkiva za transplantaciju, može stvoriti dodatne probleme ukoliko neko iz tima zdravstvenih radnika odbije učešće u postupku transplantacije.
To se može pre svega očekivati zato što nije jasno definisan momenat do kada se ta sumnja može izneti, pa se teoretski može dodati da to bude u momentu eksplantacije ili otpočinjanja implantacije ćelija ili tkiva.
Posledica bi bila veoma ozbiljna i po donatorski materijal i po samog primaoca. Zato takva mogućnost mora biti dobro utemeljena i primenjena sa racionalnom učestalošću.
Ovde u vašem predlogu zakona, član 28. stavu 3. kažete – zdravstveni radnik koji učestvuje u postupku transplantacije, ukoliko posumnja da su ćelije odnosno tkiva koja se transplatišu predmet komercijalne trgovine, dužan je da odbije učešće u postupku transplantacije.
Kako ste zamislili da u momentu ako posumnja, a već je pacijent na stolu, i da ne učestvuje u transplantaciji tkiva? Nije mi jasno da se tako nešto može desiti i da na kraju prijavi da sumnja da je komercijalizacija tkiva u postupku.
Dakle, ne bi se smelo ići bez ovog amandmana ''osnovano''. Dozvolićete vi kao pravnik da sam u pravu, jer cela opozicija ovih šest-sedam meseci, godinu dana osnovano sumnja da nešto nije u redu u Srbiji. Ta osnovana sumnja je loš život, privreda stala i da ne pričam šta se sve dešava. Srbija nazaduje ili osnovano se sumnja, a niko ne reaguje na to.
Gospodin ministar Čiplić pogrešno tumači statut Vojvodine i to tako uporno pokušava da ga odbrani, dok u nekim slučajevima čak 60% građana Srbije ne prihvata to vaše tumačenje. Pa da kažemo sada da li je to loš amandman ako kažemo da osnovano sumnjamo i da tada može da se reaguje i da uđe u postupak.
Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, na osnovu člana 147. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije podnosim amandman na Predlog zakona o izmenama i dopunama zakona o porezima na upotrebu, držanje i nošenje dobara.
Amandman se odnosi na član 6. U novom članu 5b. stav 2. reči „odnosi se na zamenu registarskih tablica“ se brišu.
U Vladinom obrazloženju o neprihvatanju amandmana proizilazi da je to poenta, da se prihvati amandman, jer kako je prethodni govornik rekao, nemoguće je u jednoj kalendarskoj godini da se dva puta oporezuje nešto za šta je već porez plaćen.
Ako bismo neku genezu ovakvog stanja u državi Srbiji gledali, onda je to moralo nekako da se gleda od 2000. godine, kako to nazivam – nove ere, za staru pre 2000. godine ne bih spominjao, s obzirom da je to već zaboravljeno. Trebali smo preduprediti sve mogućnosti u državi, da na neki način proizvedemo nešto da bismo mogli prodati, da bi ekonomsko stanje u našoj zemlji bilo bolje, da ne bismo mogli razmišljati o ovakvim porezima kao što smo sada naumili da oporezujemo ljude.
Zamislite, desi se da se izgube tablice, da se bilo šta desi sa tim tablicama, da građanin koji ima tek toliko sredstava da registruje to vozilo, da dva puta plati jedan porez. To je nemoguće.
Mislim da bi trebalo da prihvatite ovaj amandman, s obzirom da i poreze na motorna vozila, koja su isto data u ovom zakonu, jer mislim da je nemoguće plaćati poreze na motorna vozila u takvim iznosima. Hvala.
Poštovani predsedavajući, poštovana ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, na osnovu člana 147. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije podneo sam amandman na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetu Republike Srbije za 2009. godinu.
Amandman se odnosi na član 5. razdeo 21, Glava 21.1, funkcija 560 i kaže – briše se. Kada bi jednostavno rekli zašto smo taj amandman podneli, kažemo da nije vreme da se razmećemo, da je ekonomska kriza u jeku i da smo mogli da planiramo unapred da se ovakva agencija ne formira, bez obzira što smo doneli Zakon o ministarstvima i formirali agenciju.
S obzirom da računam da je Vlada, pogotovo njen ministar za finansije, kao dobar direktor dobre firme ili kao jedan domaćin dobre kuće, da sve predviđa šta sve treba da uradi, a ne da ga zateknu problemi, koji su nas u ovom trenutku zatekli i ovako se ponašamo, razmećemo se sa tim budžetom kao da je on u nekom velikom obimu i možemo njime da se ponosimo.
Predlažem amandmanom da se taj deo briše, a u obrazloženju Vlade kaže da se amandman ne prihvata iz razloga što je Agencija za zaštitu životne sredine osnovana Zakonom o ministarstvima. To se podrazumeva.
Poštovano predsedništvo, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, na osnovu člana 147. Poslovnika Narodne skupštine, podnosim amandman na Predlog zakona o zaštiti vazduha. Amandman je da se u članu 50. stav 8. reč "Agencija" zamenjuje rečju "Ministarstvo". Najkraće obrazloženje bi bilo – ovaj posao bi trebalo da radi Ministarstvo, da bismo nešto racionalnije napravili u državnoj upravi.
Političari koji se bave politikom i koji vode ovu zemlju, trebalo bi unapred nešto da predvide, bar za nekih 10 ili 15 godina; ne bi imalo svrhe da se bave politikom ako ne predviđaju. Meteorolozi predviđaju vreme, kakvo će da bude danas, sutra, neki za 20, 50, a neki i za godinu dana, astrolozi – katastrofe na zemljinoj kugli, a političari bi trebalo da bar za nekih desetak godina unapred predviđaju šta će se desiti s državom.
Hipotekarna kriza koja je zadesila Ameriku prenela je sve to na Evropu, pa je zakačila i nas. Budžet Republike Srbije nije rastegljiv, nego je kategorija koja se ne može rastezati. Tu bi ministri koji vode ovu zemlju, pogotovo ministar finansija, trebalo da predviđaju šta treba raditi.
Dakle, u poslednjih osam godina nije trebalo formirati mnoge agencije, pa ne bismo danas razgovarali o tome da li će agencija ili ministarstvo da radi posao. Vazduh se mora zaštititi, bez obzira na to da li će to učiniti agencija ili ministarstvo, jer je to najpreče za građanstvo.
Kada bismo u lokalnim samoupravama imali agencije, direkcije i takve stvari, mislim da se racionalizacija tih budžeta, kao što se to odnosi i na budžet Republike Srbije, ne bi mogla napraviti.
Imamo deficit od 70 milijardi u tom budžetu. Nemoguće je sve ove agencije ukinuti, jer smo zaposlili mnogo ljudi u njima, pa je nemoguće sada davati otkaze ili napraviti neku racionalizaciju. Predlažem, što je malo verovatno, da se ovo prebaci u Ministarstvo, da ovaj posao radi Ministarstvo.
S obzirom na to da imam amandman na član 67. u istovetnom opisu, ne bih hteo, eto, moj mali doprinos, da se javljam drugi put, Samo da pomenem da je to član 67. st. 2. i 3, isto je obrazloženje na taj amandman, tako da bih hteo da potvrdim ponovo da ovaj vazduh koji je zagađen moramo štititi i predlažem da se to nekako prebaci na Ministarstvo. Hvala.
Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministri, neću da tražim odgovor na ovo moje pitanje od vas ministara jer, koliko sam video u ovom trenutku, vi sve to radite u rukavicama i, da ne kažem, demagoški odgovarate na postavljena pitanja.
Gospođici Jerkov ću da kažem da je Vojvodina dobila pravu autonomiju u Austrougarskoj, a da je autonomija Vojvodine od 1945. godine Brozova tekovina, tako da nije isto kada to kažem ja i kada kaže Jerkova šta se dešava sa AP Vojvodinom. Moram da vas upoznam sa jednom činjenicom. Moji i ja smo izbeglice od 1941. godine sa KiM. Mene i moju familiju, i ne samo moju familiju nego mnoge familije, Šiptari su proterali sa KiM. Od 1945. godine KiM je isto tvorevina Brozova i postala je autonomna pokrajina.
Ovde ima pet-šest ljudi koji su autori izvornog teksta statuta pokrajine Vojvodine. Ima ljudi koji su rekli u nekim emisijama da priznaju samo izvorni tekst i ništa više. Da ne pominjem koji su to ljudi, oni će se prepoznati, od ministara do čelnika nekih stranaka.
Dakle, meni se ne seli još jedanput posle usvajanja ovog statuta, da iz pokrajine Vojvodine prelazim u centralnu Srbiju. Statut pokrajine Vojvodine je secesionistički od prvog do zadnjeg člana, i to nije, što je prethodno ministarka rekla, volja građana Vojvodine. To nije volja građana Vojvodine jer oni nisu glasali za DS, SPS i Ligu socijaldemokrata da se Vojvodina odvaja od Srbije.
Ne tražim od vas nikakav odgovor, gospodo ministri, ali SNS i ja koji sam u njoj borićemo se legalnim putem da se ovaj statut ovde ne izglasa. Hvala.
Javljam se po Poslovniku, čl. 225. i 226, da se narodni poslanici upoznaju sa opstrukcijom ove skupštine koju vodi, po mom ubeđenju, SPS, zato što je predsedavajući i predsednik Skupštine iz njihovih redova. Ni u kom slučaju to ne mogu da rade gospoda iz SRS, jer mi radimo ono za čega smo ovde došli. Dakle, naš posao mi odrađujemo onako kako treba. Gledajući kako se vode ove skupštine i od potpredsednika i od predsednika, mislim da nisu dorasli ovoj skupštini i njihovim položajima.
Gospođa Čomićka, koja je predsedavala pre sat vremena, svi narodni poslanici znaju za njeno ponašanje kada je u klupama, da sedi na klupi, da dobacuje, da radi šta god hoće, jer joj to dozvoljava njena stranka, a kada dođe za predsedavajući sto tu, onda se ponaša kao da je profesor lepog ponašanja i svim narodnim poslanicima upada u reč i ne dozvoljava da se objasni ono zbog čega je izašao narodni poslanik.
Dakle, DS se u većini slučajeva ponaša tako da ima se utisak da pravi anarhiju u ovoj Srbiji. Mi u Južnobačkom okrugu imamo pet opština gde imamo naše predsednike i pokušavaju silom da opstruišu rad tih opština gde imamo većinu, imamo i sa nekim članovima SPS, a imamo negde gde nemamo uopšte SPS.
Mi moramo dati do znanja građanima Srbije da se ovde uvodi diktatura, oglašava se diktatura, kao što smo nekih 20-tih godina od kralja Aleksandra imali priliku da se uvodi diktatura, samo ovde u DS svi ovi koji su članovi i koji su poslanici DS su bili pre ovih višestranačja sve komunisti.
Ne znam kako su se i na koji način preformulisali u demokrate, jer u DS nema demokratije kada je njegov predsednik rekao odmah u startu da je DS pobedila i bez ikakvih rezultata, kada je rekao da će svim sredstvima, mogućim i nemogućim, sprečiti da se u Beogradu i ostalim opštinama konstituišu skupštine tamo gde su SRS i ostali koalicioni partneri došli na vlast. Doći će vreme i javiću se ponovo.
Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se za repliku na izlaganje Slobodana Maraša na neki od amandmana pa se dokačio i Novog Sada.
Ne znam šta se dešava u Pančevu i Smederevu, to verovatno jeste tako kako štampa kaže, da industrija zagađuje okolinu, ali neka se time bave ljudi koji su tamo na vlasti. Koliko ja znam, u Pančevu je u poslednjih osam godina DS na vlasti, pa neka rešava te probleme.
Ali, Limanski park u Novom Sadu je do pre 2004. godine bio ruglo Novog Sada, stecište narkomana, pijanica i svih ostalih, da ih tako nazovem, antiljudskih ljudi. Sada je Limanski park ogledalo Limana, ogledalo Novog Sada. Verovatno će, kada bude bio ovaj Egzit, to opet biti ruglo Novog Sada jer će opet biti stecište narkomana iz belog sveta.
Ne znam kakva su to zapažanja pojedinih iz ovih pozicionih partija, da nešto što je dobro i lepo proglase ružnim. Limanski park u Novom Sadu je priveden nameni i to je sada ogledalo Limana i Novog Sada gde dolaze građani, i stariji i omladina, imaju klupe, svetlost, a nije bilo rasvete uopšte, to je, kažem, bilo ruglo Novog Sada.
Ako gospodin Maraš misli da sve ono što su radikali napravili za nepune četiri godine, tri građevinske sezone, onda mislim da, to može i gospođa Gordana Čomić da kaže, da je Limanski park lep park koji do sada nije bio takav. Mnogi prilazi Novom Sadu su napravljeni tako da im se čovek divi. Opet ću da kažem da je gospođa Gordana Čomić to verovatno zapazila ali neće to da kaže.
Sad ćemo da vidimo šta će ova pozicija u Novom Sadu da uradi za ove četiri godine. Kako se krenulo, vidim da neće ništa biti od toga, koliko su naprasni i koliko hoće da nešto urade a da ne urade ništa.
Danas u novinama piše kako je Novi Sad opet otvoren grad, a koliko znam, bio sam u toj vlasti do pre dva meseca, u poslednje četiri godine je gradonačelnik Maja Gojković, ako ništa drugo, bar jedno desetak, petnaest ambasadora primila u Novom Sadu i moja malenkost je primila jedno desetak, petnaest delegacija iz Evrope, tako da nije Novi Sad otvoren kada su došle demokrate u Novom Sadu ponovo na vlast, nego je to bilo od pamtiveka jer je to srpska Atina. Hvala.
Dame i gospodo, Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju govori o ovome što je gospodin Miletić najavio u promeni člana. Dakle, 75% supružnik dobija posle smrti svog supružnika. Ne znam zašto gospođa Vjerica nije rekla ono što misli, a ja ću to sada da kažem.
Vidite o čemu se radi. Zašto neće da prihvate ovaj amandman? Samo zato što su toliko zajedljivi i znaju da više nikad njihov neće doći za predsednika države i onda ovaj član neće da prihvate kao dopunu amandmana.
Hteo bih nešto da kažem kada je u pitanju autonomaško društvo u Vojvodini. Izašla je 1918. godine jedna statistička cifra koja govori da je u Mađarskoj bilo 350.000 stanovnika Srba. Bilo je 1945. godine oko 75% Srba na Kosovu i Metohiji. Ovo upoređujem zbog namera autonomaša da na svaki način povećaju broj svojih simpatizera, na bilo koji način. Tome veliki doprinos daju DS, DSS, a i SPS u Vojvodini.
Dakle, kako je gospodin Martinović govorio, da je državni interes jači od nekog internog interesa, mislim da bi SPS i DSS trebalo da prekinu saradnju sa autonomašima u Vojvodini. Jer, kada sam uporedio 1918. i 1945. godinu, možda će se za nekih 10-15 godina pričati kako je nekada u Vojvodini bilo 10% autonomaša, a danas, u tom vremenu, će ih možda biti i 30%.
Ako se državni vrh zalaže, i gospodin predsednik Boris Tadić, da sačuva Kosovo i Metohiju, neka se založi i neka gospodinu Pajtiću oduzme mandat, da više nije predsednik, jer je on jedini taj, uz pomoć ostalih, koji separatiste drži na dlanu samo zarad te pozicije u kojoj jeste. Hvala.
Poštovani narodni poslanici, nisam sumnjao da ovaj predlog zakona nije napisao prethodni režim, jer, uz  Zakon o radu, ovaj zakon o stečaju će najverovatnije upropastiti ono malo naše privrede koja radi. Imam utisak da su ovaj zakon o stečaju pisali ljudi koji nikada nisu radili u privrednim organizacijama, tako da ako se taj stečaj primeni u bilo kojoj organizaciji, ta organizacija ne da će se reorganizovati, nego će bankrotirati, i to u prvim danima sprovođenja stečaja.
Misleći da je privatizacija prethodne vlasti sprovedena po njihovoj zamisli i dat Predlog zakona o stečaju, ovakav kakav jeste, saradnja onog Zakona o radu i ovog predloga zakona o stečaju, da se što više uništi privreda u Srbiji. Umesto da se donese neki predlog zakona o stečaju da bi se u nekom slučaju i reorganizovalo neko preduzeće, mislim da je ovaj zakon o stečaju to doneo da bi se što pre ta radna organizacija, na osnovu Zakona o radu i na osnovu nekih marifetluka koji se već vode u našoj privredi. Zakonodavac je možda morao da u pisanju predloga ovog zakona pozove neke ljude koji su iz privrede, da pozove stečajne upravnike, stečajne sudije, sudije stečajnog veća, da bi se mogao ovaj predlog zakona doneti na dobrobit te radne organizacije gde će se on primenjivati.
Zakonodavac predlaže u ovom stečaju, u stečajnom postupku, da se ovlasti stečajni upravnik, stečajni sudija i poverioci. Mislim da je prethodni zakon o stečaju bio praktičniji i primenljiviji u preduzećima gde se stečajni postupak uvodi, iz prostog razloga što ima raznoraznih problema prilikom vođenja stečaja, koji nisu ni jednim ni drugim predlogom zakona o stečaju uvedeni u neku tačku.
Ima preduzeća koja ne rade, praktično, već tri, četiri godine. Radnici su na birou, a sada uvodite stečaj. Kako se može pokrenuti stečaj, ko će da plati? Poverioci neće hteti da pokrenu stečaj zato što su to veća sredstva. Poverilac hoće da naplati svoju hipoteku, hoće da se obezbedi. Njima je u interesu da se što pre uvede stečaj, ali sa bankrotom, odnosno sa likvidacijom.
Prethodni zakon je bio, u neku ruku, bolji kada su u pitanju i poverilac i stečajno veće. Pazite jednu stvar – stečajni upravnik ne može voditi jednu organizaciju koja je u takvoj dubiozi da bez ikakve pomoći ne može da krene proizvodnja. Onaj zakon ne govori o radnom stečaju, nego govori o likvidaciji, ali je neki nepisani zakon bio u tadašnjim privrednim sudovima da se prećutno vodi radni stečaj.
I u onom i u ovom slučaju, kada je u pitanju reorganizacija, sumnjam da postoje mogućnosti da se reorganizuje ta radna organizacija, iz prostog razloga što neko ko je došao do dna, a da ima sa svih strana hipoteke, nema mogućnosti da reorganizuje, odnosno da uvede radni stečaj.
Kažem, velika ovlašćenja su data stečajnom upravniku. Imam utisak, kada su u pitanju licence za stečajne upravnike, da mi imamo nameru da 10-20 godina obučavamo stečajne upravnike i da imamo toliko privrednih organizacija da ćemo i 20 godina uvoditi stečaje.
Iskreno se nadam da će za godinu, godinu i po dana, kako ovaj predlog zakona govori o bankrotu i reorganizaciji privrednih preduzeća, da će se to završiti za nekih godinu ili godinu i po dana.
Šta ćemo da radimo sa tim stečajnim upravnicima kada oni budu neki profesionalni stečajni upravnici? Verovatno će mnogi od njih napustiti svoja radna mesta, jer su primamljiva primanja stečajnih upravnika u nekim privrednim organizacijama, jer poverioci plaćaju stečajne upravnike da bi mogli da vladaju sa njima.
Prema tome, ne vidim nikakvog razloga zašto je ovaj predlog zakona o stečaju uvršćen u dnevni red Skupštine Srbije i danas je na dnevnom redu, jer takav zakon, kakav je ovaj predlog zakona o stečaju, ne može se primeniti ni u jednoj privrednoj organizaciji u kojoj se uvodi stečaj, samo zato što su članovi ovog predloga zakona doneseni da se što pre ta privredna organizacija proda, da bi se poverioci namirili iz te stečajne mase.
Kada se govori o toj stečajnoj masi, moram da napomenem da su mnoge agencije koje su vršile procenu kapitala raznoraznim privrednim organizacijama do te mere srozale kapital da se zato i dešavaju takve prodaje naših privrednih organizacija, kapitalnih, da bi se moglo kupiti za nekih tri ili deset evra.
Moramo pokušati da rešimo problem ovog zakona o stečaju da bismo mogli da sprovedemo nešto o čemu se govori u ovom predlogu zakona – reorganizaciju ili radni stečaj, da bismo mogli imati nadu da neku privrednu organizaciju pokrenemo iz mrtvila i da bismo mogli da zaposlimo naše ljude.
Ovakvim načinom i ovakvim predlogom zakona, ne verujem da će ijedan naš mlad čovek naći radno mesto u bilo kom preduzeću u kojem se uvede stečajni postupak, tako da imam utisak da bi trebalo ovaj predlog zakona, ukoliko su voljni predlagači, skinuti sa dnevnog reda i da se onaj prethodni zakon sprovede i da se da ovlašćenje...