Dame i gospodo narodni poslanici, toliko priče o štednji Vlade Republike Srbije, a mogu da kažem da je ovo najveća i najskuplja Vlada  koja postoji u novijoj srpskoj demokratskoj istoriji.
Podneo sam amandman na te famozne kabinete potpredsednika Vlade i pokušao sam svojim amandmanom da objedinim troškove koje imaju sva četiri potpredsednika i koje vode svaki za sebe.
Neka građani Srbije znaju da trenutno imamo četiri potpredsednika Vlade. Od ta četiri potpredsednika Vlade, tri su ministri u Vladi Republike Srbije, imaju svoje kabinete, ali im je malo taj kabinet koji imaju u ministarstvima, već žele da imaju poseban kabinet kao potpredsednici Vlade.
Zarad javnosti, prvi potpredsednik Vlade, odnosno ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić, potrošiće za svoj kabinet 34 miliona 773.000 dinara. Drugi potpredsednik Vlade, čuveni vojvoda od "Meridijan banke", koji je istovremeno i ministar za nauku i tehnološki razvoj, ima i svoj potpredsednički kabinet zadužen za oblast evropskih integracija. On će od građana Srbije da potroši ove godine blizu 40 miliona dinara, nedostaje pet hiljada, da ne grešim dušu.
Najzanimljivija stvar je kod gospodina Dinkića, on je potpredsednik Vlade za privredni razvoj, ali je istovremeno i ministar Vlade za ekonomiju i regionalni razvoj.
Mogu da razumem, ovamo su različite oblasti, pa možda i treba nekome neki savetnik koga nema u svom matičnom ministarstvu, ali me interesuje zašto će gospodin Dinkić da potroši 32 miliona na kabinet potpredsednika Vlade koji je paralelan organ njegovog istog ministarstva.
Da ne pričam o potpredsedniku Vlade koji retko kad govori istinu kada su u pitanju zarade, kada su u pitanju penzije itd, ali svejedno, on će da potroši 20 miliona, on je bio nešto skromniji.
Voleo bih da za ovaj amandman, koji sam podneo u ime poslaničke grupe Napred Srbijo-SNS, ustanu i nadriposlanici, koji nedeljama unazad urušavaju ugled Narodne skupštine i narodnih poslanika, a u ime štednje da ovaj amandman prihvate. Na žalost, oni su i dalje samo nadriposlanici, jer ih ovde u sali nema. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvek se pitam kada je u pitanju predlog budžeta ili predlog rebalansa budžeta, kada se objedini rasprava budžeta sa nekim drugim zakonima, da li je taj budžet nešto najbolje što možemo da dobijemo u nekom trenutku, a ne znam koliko je to loše po nas.
Ako je najbolje, gospođo ministre, to neće niko da vam zameri, a ako objedinjujete raspravu, očigledno je da ima nečeg čega se plašite i da postoje bolja rešenja od onog što nam je ovde ponuđeno. Toga ste i vi potpuno svesni.
Nedeljama već slušamo kako će javna potrošnja da se smanji, kako će broj zaposlenih u organima državne uprave i lokalnih samouprava da se smanji na osnovu onog što sam čuo, a sada vidim u predlogu rebalansa da od toga nema ništa.
Osim nekih simboličnih ušteda i retkih izuzetaka, pravog i štedljivog budžeta nema.
Budžet, odnosno rebalans usmerili ste na štednju u investicijama i poljoprivredi, a u nekim retkim slučajevima po nekim organima državne uprave. To ne može da napravi dugoročne pozitivne efekte, a štetu svakako može i to na dug period. Čitavu deceniju, možda i više, naša privreda i država ne žive od realnih prihoda, već od kredita banaka, dobrih ili loših.
Takvo funkcionisanje privrede je otežano zbog loše makroekonomske situacije u državi, a država opet ne može da stvori odgovarajuće uslove zbog svog preglomaznog i preskupog aparata.
Gospođo ministre, pitam vas, šta ćemo da uradimo sa 102 državne agencije, 102 direktora državnih agencija, 102 predsednika upravnih odbora, 102 upravna odbora, 102 kabineta?
Koliko još imamo, gospođo ministre, raznih uprava i kancelarija koji su paralelni organi ministarstava? Verujem da ne znate.
Ne znate zato što ste i sami jednom prilikom izjavili da ne možete da otkrijete gde vam se nalazi 50.000 zaposlenih u organima državne uprave. Ne znate ni ko su, ne znate gde rade, samo znate da država za njih odvaja sredstva.
Ne možete da odgovorite ni na pitanje šta to radite sredstvima NIP kada je "Fijat" i "Zastava" u pitanju. Ovoj državi je trebalo do marta neophodnih 310 miliona evra da se uplati, da ne pričamo koliko bi to poboljšalo uopšte celu privrednu situaciju u Srbiji i smanjilo pritisak na dinar. Tih para nema.
S druge strane, umesto tih 310 miliona dobijamo automobile koje mi moramo da kupimo, a država da subvencioniše. Da li će to biti dokapitalizacija strateškog partnera? Odgovorite mi i na to pitanje.
Gospođo ministre, možda nisam izmislio toplu vodu, ali ukoliko biste naterali sve bivše kolege, neke i sadašnje, da se samo polovina onoga što je pokradeno u postupcima privatizacija, raznih stečaja banaka, privrednih društava, izrade skupih projekata u oblasti turizma koji nikad neće da zažive ili će da zažive za 20 godina, finansiranja raznih studija izvodljivosti koje nikad neće da uđu u primenu, a za koja su plaćena ogromna sredstva, kada bi ste polovinu tih prihoda svoje bivše, a i neke sadašnje kolege naterali da vrate ono što su pokrali, verujem da nam MMF ne bi ni trebao, a ovu krizu ne bismo ni osetili.

Dame i gospodo narodni poslanici, lepo bi bilo da je moguće da samo predate otpad i dobijete električnu energiju ili toplotnu energiju za spaljivanje. Reč je o jednom izuzetno skupom tehnološkom postupku, koji se već izbacuje iz zemalja EU. Pristupnina za jednu tonu otpada koji se spaljuje je 30 do 50 evra, sa beneficijama koje su davale zemlje EU, a sada ih već ukidaju.
Javlja se i problem – šta se dešava s preostalim otpadom u postupku sagorevanja? Dobijate izuzetno otrovnu koncentrisanu količinu otpada, koji je bogat laktatima, solima, kiselinama i slično. Čuvanje jednog takvog otpada je mnogo skuplje nego održavanje jedne deponije.
Evropska unija, kao što sam rekao na početku svog izlaganja, već postepeno ukida spalionice, prelazi na druge vidove tretmana otpada. Neprihvatanjem ovog amandmana, rizikujemo, zarad politike, nečije želje i volje da se prikaže kao neko ko nas uspešno vodi u EU, da budemo korisnici zastarele tehnologije. U najčešćem broju slučajeva, spalionice koje se u EU isključuju iz upotrebe, biće razmontirane, donošene u Srbiju i montirane i prodavane kao nove.
Ovakav vid tretmana otpada, osim ovih negativnih pojava, nije ni u smislu zaštite čovekove okoline povoljan. Već sam rekao da je to skup tretman, skupo je održavanje, skupi su elektrofilteri i dobijamo otpad čija je biorazgradnja …
(Predsednik: Vreme. Hoćete li od Poslaničke grupe?)
...koristiću malo vremena od Poslaničke grupe, u nekom periodu, mnogo duža nego s klasičnim deponijama.
Znači, Vlada bi trebalo da se u svojoj strategiji odrekne zastarelih tehnologija, da se okrene novim metodama, a čak su iskustva pokazala da su stare metode, gde se deponuje otpad u zemlju, mnogo isplativije, mnogo ekonomski manje štetne nego toplotni tretman otpada, da bi se dobila energija koja je izuzetno skupa u ovom slučaju.

Iskoristiću svoje pravo na reč. Drago mi je da je konačno ministar tu, da bi i predstavnik Vlade morao da shvati da upravljanje otpadom ne mogu da rešavaju lokalne samouprave bez pomoći Republike. Na prvom mestu, reč je o jednom od najunosnijih poslova, kako u zemljama EU, a, prema ovom predlogu zakona, biće jedan od najunosnijih poslova i u Srbiji.
Tretman komunalnog otpada ostavljen na rešavanje lokalnim samoupravama, kako znaju i umeju, uz manju ili veću pomoć Vlade Republike Srbije, najčešće manju. Jedna lokalna samouprava, čak i bogatija, teško da sebi može da dozvoli da izgradi deponiju, jer za teritoriju od 100 hiljada stanovnika i rokom eksploatacije od 25 godina, jedna deponija košta između 3-4 miliona evra. Tu nastaje problem. Najčešće ga lokalne samouprave rešavaju tako što naprave određeni plan studija izvodljivosti, konkurišu s nekim programom kod Vlade Republike Srbije i dobiju određena sredstva, koja nisu dovoljna, čak ni uz njihov budžet, da završe posao.
Tu nastaje situacija kakva je bila u Požarevcu, Smederevu i Kovinu. Te tri opštine su konkurisale za regionalnu deponiju, jer Vlada podrazumeva regionalne deponije, a ne opštinske; napravile su sporazum, konkurisale kod Vlade i dobile određena sredstva.
Neko je rekao da program nije prošao zato što je gradonačelnik iz Požarevca bio iz SRS-a. Mogu da kažem da to nije tačno. Nije prošao zato što je u pitanju najobičniji lopovluk.
Posle lokalnih izbora, sredstva koja su dobijena od Republike, prema želji sadašnjeg gradonačelnika Smedereva, pošto te tri opštine nisu mogle same da izgrade deponiju, pronalazi se strateški partner, a sredstva iz budžeta Republike Srbije…
(Predsednik: Prošlo je dva minuta. Da li želite od vremena za Poslaničku grupu?)
Završavam. ... ne treba da budu potrošena kroz javne nabavke, nego je gradonačelnik Smedereva direktno hteo da ih preusmeri strateškom partneru, što je, slažete se, u najmanju ruku, lopovluk, pogotovo ako vam kažem da je eksploatacija jedne deponije koja košta oko četiri miliona evra, s rokom eksploatacije 25 godina i teritorijom od 100 hiljada stanovnika, ekonomski isplativa već treće godine.
Znači, strateški partner, em što je to izgradio parama građana Srbije, em će 22 godine da zarađuje na toj deponiji, naplaćujući pristupninu od tih istih građana Srbije. Vreme je već da Vlada Republike Srbije počne da rešava ovaj problem. Ako neko želi da eksploatiše deponiju, neka je sam napravi, a ne budžetskim sredstvima koja će da uplaćuje kao da je on sam sve to izgradio.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodin ministar, kada su ovi zakoni pisani, čini mi se da je najviše voleo da napiše zakon i stvori jedan okvir u kome će da deluju privredni subjekti, građani i svi ostali, a on da uživa. Međutim, situacija je malo drugačija. Ovaj zakon bi mogao da se primenjuje u nekoj utopističkoj zemlji, kakva, svakako, nije Srbija. Nadam se da će bar da reši ovaj problem o kome svakodnevno čitamo po novinama, problem ambalažnog otpada kada su u pitanju prevoz i korišćenje opasnih hemikalija. Ne možemo da kažemo da  ni onaj drugi, manje opasan pojedinačno, nije opasan, jer masovno korišćenje PVC ambalažnog otpada jeste i te kako opasno.
Država o ovom pitanju nema pravu strategiju, kako će s ovim problemom da izađe na kraj. Mogu da kažem da su i iskustva koja su do sada bila primenjivana vrlo negativna.
Opet ću, gospodine ministre, jednu situaciju iz života, sa terena da vam kažem. Nekoliko opština sa teritorije Braničevskog okruga zaključilo je ugovor o sakupljanju čvrstog komunalnog otpada s izvesnom firmom "Trojan Fišer". Zaključen je u tri ili četiri opštine, a gospoda iz tog preduzeća naplaćuju od građana odnošenje komunalnog i ambalažnog otpada, a nemaju sanitarnu deponiju, ali prikupljaju ambalažu i kao takvu je prodaju. Ono što nije ambalažni otpad, bacaju po njivama, gde god stignu. Ne vidim na koji način će ovaj zakon da reši ovakve probleme iz života. To su životni problemi.
Jedina deponija koja je sanitarna na teritoriji Braničevskog okruga je deponija koju koristi grad Požarevac, koja je već iskoristila svoje kapacitete. Nemamo prava rešenja i nemamo pomoć države.
Kada je u pitanju ambalažni otpad, ne može samo da se gleda kroz zaštitu životne sredine. Imate i onaj drugi, ekonomski aspekt, a to su uštede. Reciklažom ili ponovnom upotrebom ambalažnog otpada, na prvom mestu, smanjujete potrebu za uvozom repromaterijala ili ambalaže. To je onaj prvi efekat koji ekonomska država treba da ostvari.
Što se tiče zaštite životne sredine, kroz ovaj zakon ne vidim kako ćete da sprečite građane da spaljuju sami svoj PVC ambalažni otpad, pogotovo što kod njih niste stvorili naviku da treba da ga sakupljaju i, što je još gore, niste im stvorili uslove, kada ga sakupe, da vide šta će s njim. Ostavili ste da to sve neko drugi radi, a da li će to biti neka privredna društva, preduzetnici, lokalne samouprave, bitno je da država skine problem sa sebe.
Potrebno je da se izradi jedna ozbiljna nacionalna strategija za ambalažni otpad i da se tom strategijom izvrši pozitivna dugoročna kampanja i kod građana i privrede stvori ta navika šta će da rade s tim otpadom. Ovako, stvaranje zakonskih okvira i samo određivanje kazni ko će i koliko će da plati zato što se ne pridržava zakona, neće dati rezultate. Dovoljno je samo da otvorite novine od pre nekoliko dana i videćete gde vam se sve otpad, i to izuzetno otrovan, nalazi u Srbiji, iako se zna čiji je, iako postoje kazne.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, mogu da vam kažem da ovaj način kako ste koncipirali ovaj zakon teško da je primenljiv u praksi. Znači, pravite jedan paralelan državni organ iako već postoji u našem zakonodavstvu i u praksi takav državni organ koji treba da se bavi jednim ovakvim poslom. Osim što će to biti jedan i te kako veliki finansijski izdatak za građane Srbije u vreme ekonomske krize, takođe smatram da one ne može dati efekta.
Nemam puno vremena da pričam i da pravim uporedno kako bi izgledalo jedna ili druga opcija, ali samo mogu da vam kažem da naš narod i voli da se žali, da će taj poverenik da bude zatrpan raznim prijavama, zahtevima za preispitivanje, i sasvim sam siguran da će u tom moru zahteva jednostavno oni pravi primeri zloupotreba iz ove oblasti da budu zatrpani i do otklanjanja tih zloupotreba neće ni doći.
Isto tako mogu da vam kažem kada je u pitanju zapadno zakonodavstvo, nemojte na njih u svemu da se ugledate, prilagođavajte našim uslovima i mogućnostima, zapad se protiv svetske ekonomske krize bori potrošnjom, naša država se bori štednjom, i to najviše u oblasti štednje kada je u pitanju javna potrošnja. Na ovaj način ovo svakako neće dati efekta, osim što ćemo da potrošimo četrdesetak miliona dinara godišnje.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministre, vidim da je ovde želja u Predlogu zakona da se zaposle novi radnici u poreskoj upravi, da se oni postojeći motivišu da rade, da se izvrši određena sistematizacija radnika poreske uprave itd. Međutim, problem i sa ovim zakonom, kao i sa svim zakonima koji se donose na teritoriji Republike Srbije, je taj što se on...

Problem i sa ovim i sa drugim zakonima što se oni selektivno ili delimično primenjuju. Samo da vas podsetim, trenutno živimo u vremenu svetske ekonomske krize. Država ...

Živimo u vremenu svetske ekonomske krize i država barem deklarativno pokušava, odnosno Vlada i pojedini članovi Vlade, da nam kažu kako će ovo biti godina štednje za sve, i za Vladu, za Skupštinu, budžetske korisnike i za zaposlene u organima državne uprave itd.
Pre nekoliko godina doneli smo Zakon o zaposlenima u organima državne uprave, odredili koeficijente, zakon je pun nelogičnosti i nedoslednosti, ali kao takav zakon mora i na kraju da se primenjuje. Izmenama i dopunama ovog zakona vi jedan deo Zakona o zaposlenim organima državne uprave stavljate van snage.
Određujete neke dodatne koeficijente, ali hajde i to bih mogao da razumem, ali čemu onda priča da će da se uvodi četvorodnevna radna nedelja, da bi se smanjio broj radnih sati, da bi zaposleni u organima državne uprave primali manje plate? Nemam ništa s tim, ali izađite za ovu govornicu i kažite ako je tako. Možda grešim.
Da postavim još jedno pitanje, šta je sa zaposlenima u raznim fondovima koji primaju plate iz javnih prihoda, recimo, sa zaposlenima u Fondu zdravstvenog osiguranja, ne mislim na zdravstvene radnike i zaposlene u zdravstvenim ustanovama, nego na lica koja su zaposlena u fondovima? Kolike su njihove plate, po 40%, 50%, 60% veće ...

Šta je sa tim zaposlenima, koliko su njihove zarade u istoj kategorizaciji veće od zaposlenih u organima državne uprave, kada oni isto primaju plate iz javnih prihoda? Šta je sa zaradama lica koja rade u penzionim fondovima? Kolike su njihove zarade? Koliko su njihove zarade veće od zaposlenih u organima državne uprave, pošto iz iste kase primaju platu?
Gospođo ministre, da bih vam objasnio o kakvom je problemu reč, najbolje bi bilo da pronađete nekog, da ga pošaljete od nekih od penzionih ustanova, da ostvari neko svoje pravo iz radnog odnosa, ali da nema vaše intervencije, vašu propusnicu, vašu moć da prođe tamo. Vratiće vam se posle desetak dana izgužvan, pocepan, izgreben, prljav i polulud od državne administracije koja ne radi svoj posao, a prima fantastične plate.
Imao sam jednu priliku sa tom ustanovom. Šetali su me od šaltera do šaltera, dok se na kraju nisam pozvao da sam poslanik i da sa tim prestanu. Za pravo koje meni pripada po zakonu i stalno izmišljaju neke nove papire, neke nove zahteve, na kraju sam ih pitao - gde to piše više u zakonu?
Ali, da se vratimo na to kako se zakoni delimično sprovode. Ovde je dugo najavljivan Zakon o fiskalnim kasama, pa je čak i donošen, pa su rađene neke izmene i dopune, dopunjavan je, ali kako? Tako što su se pojedini poreski obveznici oslobađali obaveze da imaju fiskalne kase.
Doneto je da advokati, zbog prirode posla koji rade, ne moraju da imaju fiskalnu kasu, pa stomatolozi zbog posla koji rade ne moraju da imaju fiskalnu kasu, pa lekari koji rade u privatnoj praksi takođe ne moraju da imaju fiskalnu kasu, jer, eto, rade delikatan posao, poreski službenik to može da zloupotrebi. Morate priznati da je to prilično glup izgovor, jer poreski službenici imaju pristup mnogo većim tajnama nego što je dijagnoza nekog pacijenta, kroz poreski postupak koji sprovode.
Da vas pitam, gospođo ministre, od kada to Soroš ima zakonom dato pravo da nema fiskalnu kasu, od kad to SBB ima pravo da nema fiskalne kase? Javna preduzeća koja rade sa građanima dužna su da prilikom naplaćivanja usluge koju pružaju izdaju fiskalni račun. To je za porez koji naplate.
Za onaj koji ne naplate, na osnovu broja ugovora iz svega onoga što imaju sa građanima dužni su da obračunaju PDV i da ga plate bez obzira da li su naplati od građana ili ne, je li tako? Od kada to SBB nema obavezu ni da obračunava, ni da iskazuje, niti da ima fiskalnu kasu? Da li je to zasluga gospođe Liht, koga, čija, ko mu je dao to za pravo?
Javna preduzeća, državne ustanove, da li u svojini lokalne samouprave, da li državne uprave, moraju da imaju fiskalne kase. Znate šta, tu osim što se manipuliše i gotovim novcem ima manipulacije i sa mnogim drugim stvarima. Ako niste u stanju da izdate nalog poreskim službenicima da ovu moju tvrdnju provere, prekontrolišu i dostave vam poreski izveštaj, moj vam je savet da ovaj posao više ne radite. Nema svrhe raditi nešto, ako ne možete da se pridržavate zakona koji vi predlažete i vi donosite. Kada je u pitanju taj čuveni program Vlade za oporavak privrede, izlaska iz svetske ekonomske krize čitave države, već sam vam rekao u raspravi u načelu da nije u redu da novac građana Srbije iz budžeta Srbije plasirate u kredite koji su indeksirani u evrima.
Da neki poreski obveznik koji je izvršio svoju poresku obavezu, traži pomoć od države i dobija sredstva kredita, ali u dinarima koji su indeksirani u evrima. Svedoci smo da u poslednjih mesec dana otprilike dolazi do malih, skoro nikakvih oscilacija u kursu evra. Znači, manje-više kreće se u rasponu od 1%, pogotovo otkada su te mere najavljene i otkada se krenulo u njihovu primenu. Ko meni ne garantuje da sada kada je evro u stagnaciji preduzeća ne počnu da uzimaju takve kredite, i građani i preduzeća, pazite, reč je o 122 milijarde dinara, milijardu i po evra.
Samo jedan dinar da evro skoči, građani će morati da vrate milijardu i po evra više. To je taj problem da mi daje za pravo da sumnjam da hoćete kroz te kredite da pokrijete budžetski deficit. To bi bilo opravdano ukoliko biste uzeli kredite od stranih banaka u evrima, plasirali ih na tržište u dinarima i indeksirali u evrima, onda se ne bih plašio za stabilnost valute, jer svaki kredit bi bio pokriven deviznim kreditom koji ste uzeli iz inostranstva. Ovako, takvog pokrića nemate. Ovo što je trenutno evro stabilan nije zasluga Vlade RS, nego trenutne mogućnosti, finansijske mogućnosti građana. Znači, nema potrebe za velikim uvozom robe široke potrošnje, ne zato što ima dovoljno domaće, nego zato što nema ko da je kupi, tako da dolazi do smirivanja evra.
Kada sam vam pričao o bankama, da ste domaće banke onesposobili za posao, za ono za šta su stvorene, samo da vas podsetim, vi sada ovih 122 milijarde evra plasirate uglavnom preko banaka koje su čitav septembar, oktobar, novembar, decembar i dobar deo januara i februara vršile pritisak na kurs evra da bi odavde izvukle što je moguće više evra i vratile u svoje centrale. To je sasvim tačno. Znači, vršen je takav jedan pritisak.
Čak je i Raiffeisen banka samo u jednom danu skoro milijardu evra iznela iz države, iako je bio dogovor sa Narodnom bankom da se to ne radi. Preko takvih banaka sada plasirate kredite jer domaće nemate. Ono malo što ima nema dovoljno propusnu infrastrukturu za ove kredite. Sa 0,5% troškova vi ćete tim bankama da date ni manje ni više od 122 milijarde 600 miliona dinara za sve ovo, kao nagradu za to što su nam radili u proteklom periodu.
Gospođo ministre, prekinite vi praksu kada je u pitanju kažnjavanje da pravite razliku između poreskih obveznika. Sasvim je jasno da preduzetnik, i pravno lice i odgovorno lice, moraju da plate kaznu, ali mi nije jasno kako to da za isti poreski prekršaj jedan plaća više, a jedan manje. Jasno mi je da preduzetnik i odgovorno lice jednom plaća kaznu, pravno lice plus odgovorno lice.
Recite mi koja je razlika, osim u formi registracije, između malog privrednog društva i preduzetnika. Recite mi kolika je. U broju zaposlenih nema je. U prometu koji ostvaruju, mogu da vam nabrojim barem deset preduzetnika koji imaju daleko, daleko veći promet nego u 90% pravnih lica koja su mala.
Znači, kada je u pitanju ta kaznena politika, izjednačite je, ali ne tako što ćete da je povećavate ka pravnim licima, nego nađite neku meru u čitavoj ovoj priči, a kazne za odgovorne prema težini poreskog prekršaja. Napišite koliko ko mora da plati ako utaji porez ili ne uradi nešto što je zakonom predviđeno. Toliko zasad u ovom mom prvom javljanju.

Dame i gospodo narodni poslanici, imamo priliku da raspravljamo o Zakonu o poreskom postupku i poreskoj administraciji, ali pre nego što pređem na same komentare zakona, skrenuo bih pažnju gospođi ministar da se ne ponaša onako kako se ponašala prema narodnim poslanicima kada smo postavljali i imali neko tzv. pravo da postavljamo pitanja.

Pogotovo ne na onaj način kada je postavljeno pitanje zašto su domaće banke zatvorene...
(Narodni poslanici SRS lupaju o klupe.)

Pogotovo ne na onaj način kako ste to radili na samoj sednici izlazeći za ovu govornicu i čudeći se otkud nama pravo da vas to pitamo.
(Narodni poslanici SRS lupaju o klupe.)
Vaše obrazloženje je bilo stare, odnosno domaće banke morale su da budu zatvorene, odnosno ugašene zato što duguju sredstva za staru deviznu štednju...

... pogotovo ne na onaj način, gospođo ministre, da se čudite odakle nama pravo da vas tako nešto uopšte i pitamo i tvrdeći pri tom da je razlog za zatvaranje domaćih banaka stara devizna štednja, kako građani u njih više nemaju poverenja, kako u njih više neće da ulažu i kako – da nismo zatvorili te naše domaće banke ne bi bila ovolika finansijska aktivnost na domaćem tržištu u proteklih nekoliko godina. To su vaše reči. Možete da proverite u stenografskim beleškama.
Međutim, problem je u tome što te domaće banke niste ostavili da rade na domaćem tržištu i da se bore, pa makar i uz vašu pomoć, sa stranim bankama. Zašto je to važno vidi se sada u vreme svetske ekonomske krize kada mnoge države spasavaju svoje banke tako što ili vrše dokapitalizaciju ili ih otkupljuju.
A kada je u pitanju stara devizna štednja, za to svakako nisu odgovorne banke, odgovorna je država koja je tim novcem raspolagala. Nećemo da raspravljamo o tome zato što je država i preuzela obavezu da staru deviznu štednju vrati. Već pošto pokušavate da polemišete sa mnom u vezi toga, oni koji su odgovorni, a neću da ulazim u opravdanost ili neopravdanost jednog takvog postupka, smatram da je moglo i bolje, moglo je i gore, ali vodite računa, jer to su sada vaši koalicioni partneri.
Što se tiče samog zakona, gospođo ministre, prvo bih hteo da vam skrenem pažnju da preispitate malo rad poreske uprave i organa poreske uprave kada je u pitanju poreska pretplata.
Mnoga pravna lica, verovali vi ili ne, imaju situaciju da po završnom računu iskažu više uplaćenog poreza, mnoga od tih preduzeća ne žele da izvrše refakciju više uplaćenog poreza nego da im se to odbije od novih obaveza koje nastaju u njihovom daljem poslovanju. To nije sporno. Međutim, sporno je kada se preda završni račun da obaveza uplaćivanja akontacije poreza ne prestaje sve dok završni račun ne bude obrađen u elektronskom obliku, tako da imamo situaciju da poreski obveznik ima obavezu, iako je uplatio više poreza, da plaća sledeća tri, četiri meseca, dok se to u elektronskom obliku kod vas u poreskoj upravi ne konstatuje. Čak mu se računa i kamata i ne može da dobije ni potvrdu, iako ima validnu dokumentaciju, da je više uplatio porez nego što duguje.
To je jedan ozbiljan problem i to je i koleginica poslanik Jorgovanka Tabaković rekla, da država vodi brigu o tome samo kako da naplati poresku obavezu. To se vidi u članu 94. starog Zakona koji se menja, odnosno dodaje mu se novi stav koji kaže: "Ako je procenjena vrednost pokretnih stvari, odnosno trećina utvrđene početne vrednost nepokretnosti veća od iznosa poreske obaveze, razlika se vraća poreskom obvezniku po postupku i na način koji propisuje ministar."
Gospođo ministre, kako nastaje poreska obaveza regulisao je zakon. Koji su rokovi za plaćanje poreskih obaveza reguliše, takođe, zakon. Zašto zakon ne reguliše i kada treba poreskom obvezniku ako ste mu po nekom osnovu uzeli novac da date rokove kada će taj novac da mu se vrati. To pitanje je pogotovo osetljivo kada se govori o prinudnoj naplati. Ovde se opet vidi ta briga da država ima samo želju da naplati porez i da ne vodi računa o poreskim obveznicima. Nije u pitanju prodaja samo pokretne imovine, ovde kaže manja obaveza od trećine nepokretnosti.
Šta ako poreski obveznik duguje relativno mali iznos poreza u odnosu na vrednost nepokretnosti koju poseduje? Šta ako u toj nepokretnosti živi? Da li vi stvarno verujete da će neko da rizikuje da izgubi imovinu u kojoj živi on i njegova porodica za neki mali iznos poreza koji ne može da plati? Vi ste ostavili mogućnost da se iako živi u nekom malom stanu koji, primera radi, košta 40 ili 50 hiljada evra, ako duguje dve ili tri hiljade evra, dakle, da mu se taj stan proda za 15 hiljada i manje, i izbaci na ulicu, da biste naplati hiljadu ili dve hiljade evra. Smatram da je i ovim zakonom to trebalo da bude drugačije regulisano. Ako poreski obveznik živi u nepokretnosti, a njegov dug je manji od trećine procenjene vrednosti nepokretnosti, takva imovina ne može da mu bude prodata.
U članu 114a dolazimo do nesaglasnosti između člana 114a i predloženog člana 114ž. U 114a se kaže da su rokovi za refakciju poreza i po drugom osnovu putem preknjižavanja, dakle, više uplaćenog poreza, sa jedne strane, na karticu poreza koji je uplaćen manje, s druge strane, može obaviti u roku od tri godine, odnosno zastareva u roku od tri godine.
Međutim, u novopredloženom članu 114ž kaže se: ''Pravo na utvrđivanje, naplatu, povraćaj, refakciju kao i namirenje dospelih obaveza po drugom osnovu putem preknjižavanja poreza, uvek zastareva u roku od 10 godina od isteka godine u kojoj je porez trebalo utvrditi, naplatiti, odnosno u kojoj je izvršena preplata.''
Ako već država hoće da vodi računa o poreskim obveznicima, treba da budu rokovi i uslovi potpuno jednaki i za naplatu, utvrđivanje i povraćaj poreza, a ne da to bude u nekom roku koji je manji. Da je ovde cilj i da država vodi brigu samo o sebi vidi se u starom članu 128. u kome se briše poslednji stav i koji kaže: ''Ako se na osnovu zapisnika, odnosno dopunskog zapisnika o terenskoj kontroli utvrdi da nema osnova za izmenu poreske obaveze, o tome se poreski obveznik obaveštava u pismenoj formi u roku od 30 dana od dana uručenja zapisnika, odnosno dopunskog zapisnika.''
Ovo što ste napisali imalo bi smisla, ali samo pod uslovom da je u sastavnom delu zapisnika utvrđeno da on nema izmenjenu poresku obavezu.
Međutim, u samom zakonu poreski inspektori nema tu obavezu. Zbog toga je trebalo da stavite u zakon da poreski inspektor ima obavezu da ukoliko ne treba da dođe do promene poreske prijave da to konstatuje zapisnički i onda imate osnovu da poslednji stav brišete.
Isto tako iznenađuju i rokovi po kome drugostepeni organ na zapisnike i rešenja ima pravo da odgovori na žalbu koju je poreski obveznik dao, pa ste to povećali za desetak dana. Posao poreske uprave nije samo da vodi računa o tome kako će da naplati porez, posao poreske uprave je na prvom mestu da štiti poreske obveznike. Koliko je to smešno i ti rokovi koje ste produžili, vidi se po tome zato što žalba poreskog obveznika ne odlaže izvršavanje rešenja, tako da možete da napravite štetu poreskom obvezniku zato što poreska uprava traži veći rok da odlučuje po njegovoj žalbi, ali će da postupi po rešenju koje je dao poreski inspektor.
Ako već pokušavate da na određen način izigrate Zakon o platama u državnim organima, a to se vidi kroz član 169p koji kaže:
''Poreski službenici u Poreskoj upravi imaju pravo na osnovnu platu koja se sastoji od osnovice i koju utvrđuje Vlada, osnovnog i dodatnog koeficijenta.
Dodatni koeficijent utvrđuje se u rasponu od 20% do 50% od osnovnog koeficijenta, u zavisnosti od zvanja, posebnih uslova rada, odgovornosti, složenosti poslova, obima, težine i prirode posla.''
Dakle, s jedne strane, država hoće da stimuliše poreske inspektore da bolje rade svoj posao, a sa druge strane daje im pravo da odugovlače u postupcima u kojima može poreski obveznik da bude oštećen.
Kako je ovaj zakon čisto jedna forma, neki od mojih kolega su izašli za ovu govornicu i tvrdili kako će da poboljšaju uslove rada poreskih inspektora, uopšte poreskih službenika i kako će da izjednače prava svih da ravnopravno konkurišu za rad u poreskoj upravi, da to nije tako vidi se već u članu 169a, u njegovom 3. stavu: '' Izuzetno, radno mesto na neodređeno vreme u Poreskoj upravi, može se popuniti preuzimanjem državnog službenika iz drugog državnog organa.''
A prethodni stav kaže: ''Radno mesto na neodređeno vreme u Poreskoj upravi popunjava se, po pravilu, putem javnog konkursa.'' Zašto po pravilu? Zašto nema obavezu da bude raspisan javni konkurs? Kada bi bila obaveza da bude raspisan javni konkurs, zašto onda da se preuzima iz drugog državnog organa koji nema obavezu da raspisuje javni konkurs?
Znači, selićemo zaposlene iz jednog državnog organa u drugi da bismo izbegli raspisivanje javnog konkursa i popuniti već upražnjeno novo mesto u državnom organu, opet bez konkursa.
Čitav ovaj predlog izgleda tako da je predlagač željan da prikaže kako se radi na tome da se smanji jedan ogroman državni aparat koji u ovim kriznim vremenima država ne može, odnosno narod ne može da plaća, ali kada se uđe malo više u zakon, vidi se da ostavlja i te kako mogućnost zloupotreba.
Samo zapošljavanje u poresku upravu kaže se – ako je putem javnog konkursa, prijavljuju se zainteresovana lica na konkurs, obrazuje se komisija koja određuje ko ispunjava uslove, ko ne ispunjava uslove, ako ima jedan ili više kandidata predlažu se direktoru poreske uprave da on odluči koga će da primi u radni odnos.
Kažite sada da ovaj konkurs bez određenih kriterijuma, bez sastavljanja liste, obaveza da prvi sa liste bude zaposlen ukoliko ispunjava uslove itd, znači, bez svih tih kriterijuma jedan čovek na osnovu poznanstva, rodbinske pripadnosti, a verujem i stranačke primiće nekog u organ državne uprave.
Toliko o ovom zakonu. Voleo bih da konačno ova vlada izađe sa jasnim programom izlaska iz svetske ekonomske krize, kako mislimo da ovu našu državu sačuvamo i malo više da popričamo o kreditima koje je Vlada Republike Srbije namenila i građanima i privrednim subjektima, da postavimo stvari na svoje mesto. Jer, kad novac izvlačite iz budžeta u dinarima i indeksirate u evre i tako ga puštate na tržište kapitala da se preduzeća i građani zadužuju, onda je to pomalo čudno, osim u slučaju ako niste podigli neki kredit od neke druge strane međunarodne institucije i plasirali ta sredstva.
Ovako, postoji osnovana sumnja da kroz kursne razlike hoćete da pokrijete budžetski deficit. (Aplauz.)

Dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se po čl. 225. i 226. Poslovnika o radu Skupštine Srbije, da bih dobio informacije koje su bitne za obavljanje dužnosti narodnog poslanika.
Šef poslaničke grupe Napred Srbijo, SNS-a, gospodin Tomislav Nikolić, još pre desetak dana je zatražio od sekretara Skupštine i stručnih službi u Skupštini Srbije izveštaj o primanjima članova RIK-a u 2009. godini. Do dana današnjeg, takav izveštaj nije dostavljen ni gospodinu Nikoliću, ni narodnim poslanicima, pa ovom prilikom postavljam pitanje – da li je tačno da je Biljana Krasić, supruga Zorana Krasića, dobila u toku 2008. godine 2,5 miliona dinara za rad u RIK?
Postavljam pitanje – da li je Željka Radeta, sestra narodnog poslanika Vjerice Radete, takođe, dobila 2,5 miliona dinara za rad u RIK? Da li je stručni saradnik i jedne i druge, izvesna Biljana Šajin, dobila oko 1,4 miliona dinara za rad u RIK-u?
Inače, oni su članovi RIK-a već desetak godina, pa postavljam pitanje – da li je to u skladu s programskim principima SRS-a i njihovom borbom protiv nepotizma? Isto tako, postavljam pitanje – otkud njima moralno pravo da spominju kolike su plate direktora javnih preduzeća i ustanova, da postavljaju pitanje kolike su naknade za članstvo u upravnim odborima? Otkud njima pravo da govore o zastupljenosti članova RIK-a, ili je u pitanju samo želja da opet nečija sestra, nečiji brat, nečija supruga, nečiji suprug, budu članovi RIK-a ispred SRS-a?