Dame i gospodo narodni poslanici, kako se približavamo datumu početka stupanja na snagu ovog zakona čini mi se da se političke strasti u Srbiji sve uzavrelije i uzavrelije, pa sad navodno i same ove izmene zakona ne idu u prilog dobroj nameri Vladi Republike Srbije i onom obećanju koje su dali SNS i Aleksandar Vučić da će svako u Srbiji ko ima značajnu imovinu morati da dokaže odakle mu ta imovina.

Čuo sam od nekog kolege da je ovde pričao o navodnoj kozmetici samog zakona i da se gubi na suštini i da je to samo jedan marketing. Ja mogu da kažem da je on sa tog svog, prilično površnog stanovišta, branio baš one koji treba da dođu pod udar zakona, jer prilikom donošenja prvog zakona jedna od ključnih reči koja može da opredeli kako bi se zakon sprovodio jeste – posebnih znanja o utvrđivanju zakonito stečene imovine i posebnog poreza koji treba da se plati na tu imovinu. Tu problem nastaje kod dela da samo sud može da kaže da li je nešto u skladu sa zakonom ili nije, da li je zakon prekršen ili nije, a već imamo zakonodavstvo koje podrazumeva da ako je imovina stečena vršenjem krivičnog dela može biti oduzeta i data državi.

Dokazivanje krivice mnogih tajkuna u Srbiji jako je teško. Jako je teško prvo zbog protoka vremena od kad su učinili krivično delo, do toga da ćete uvek naići na zid ćutanja kod potencijalnih svedoka koji bi mogli da optuže nekog za to vršenje krivičnog dela, odnosno da svedoče na sudu.

Jedan od primera je i Bastaćev kum. On je optužio Bastaća da je reketirao investitore koji su se bavili nezakonitom gradnjom stambenih objekata na teritoriji opštine Stari grad. Ja verujem da je to zaista Bastać i radio, ali ako pogledate da to dobije sudski epilog, sama izjava njegovog kuma nije dovoljna. Kum protiv Bastaća, Bastać protiv kuma, pojeo vuk magarca, nema dela. Da li će to da kažu oni koji su davali novac Bastaću? Neće, zato što su se nezakonito bavili gradnjom. Njima nije u interesu da se pojave pred sudom, a opet s druge strane ja verujem da velika većina tih ljudi se ne bi bavila nezakonitom gradnjom da je grad Beograd u vreme Dragana Đilasa obezbedio planska dokumenta da te zgrade koje se prave imaju zaista i građevinsku dozvolu. Jer, često je taj reket koji mora da se plati Bastaću i Đilasu bio mnogo veći nego uređivanje gradskog građevinskog zemljišta i dobijanje svih potrebnih dozvola. Ti ljudi su naterani na tako nešto, ali da se pojave na sudi i to da kažu neće. Tako da je jako teško dokazivati krivicu.

Kada se najveći broj imovine i prihoda stekao u proteklom periodu? U vreme dva događaja. Jedan je bio privatizacija, gde mogu da kažem da je to bila čista pljačka državne imovine, oni to zovu društvena, državna je, državne imovine gde je nešto prodavano po 20 i više puta jeftinije nego što je to tržišna vrednost, pa čak neki put i po 100 puta jeftinije. Razliku ceni je trebalo negde ostvariti, a tu imovinu koja je stečena iz razlike u cenama kroz razne finansijske špekulacije prisvojiti i na to, naravno, državi ne dati ništa.

Drugi postupak kada se najviše kralo jeste Zakon o javnim nabavkama. Skoro je nemoguće bilo kakav ozbiljan krivični postupak sprovesti za kršenje Zakona o javnim nabavkama zato što to nije ni postojalo kao krivično delo. Zloupotrebe u postupcima javnih nabavki postale su krivično delo 1. aprila 2013. godine i to na osnovu novog Zakon o javnim nabavkama koji je obećala SNS i Aleksandar Vučić još u izbornoj kampanji. To je bio poslanički zakon. Napisali su ga, predložili i izglasali narodni poslanici. Inicijativu su pokrenuli narodni poslanici SNS, ali do tada nije postojalo krivično delo – zloupotreba u postupku javne nabavke. Mogli su lepo da aneksiraju ugovore bez ikakvih ograničenja, da ostvaruju ekstra profite, da sve bude po zakonu i da niko ništa ne odgovara.

Takvu smo Srbiju zatekli i da odgovorim na to pitanje – pa što ih država više ne procesuira? Pa nisu bili ni glupi, ni ludi. Pisali su zakone ovde da bi mogli da rade to što rade, ili ako su prvo uradili, pa su kasnije uvideli da mogu da dođu pod udar zakona, menjali su taj zakon da bi sami sebe ovde amnestirali i da bi sprečili da država reaguje u slučaju promene režima.

Takav je bio bivši režim, takav je bio Dragan Đilas. Takvu oni Srbiju bi želeli da vide u budućnosti ukoliko dođu na vlast. To jeste problem.

Ovde je reč o porezu. Znate, kod jednog ozbiljnog kriminalca ili tajkuna, koji zaista imaju odlične pravne savetnike, advokate u biti je da nekoga za nešto prevare i prevariće svaki put kada im se za to ukaže prilika bez obzira koliko je to mali iznos novca za profit koji ostvaruju. To vam je najbanalniji primer „Delta“ kompanije Mišković. Na poslu jednom je čovek zaradio stotine miliona evra, nije hteo državi da plati porez na prenos apsolutnih prava i utajio ga u iznosu od pet miliona, a ceo posao je koštao preko 200 miliona evra. Profit, čist profit 200 miliona evra.

Vidite kakva je njihova bit. Naravno da kada je sada ovaj zakon počinje da dolazi u primenu, da će on da bude napadan kao politički obračun sa neistomišljenicima. Nemamo mi ništa protiv njih, neka samo dokažu, pokažu i plate porez državi na prihode koje su ostvarivali i da svi građani Srbije znaju kako i koliko su ih ostvarili. To povlači naravno političku odgovornost, ali ne može po onoj narodnoj – i jare i pare. Ne može po onoj narodnoj da budeš i lopov i slobodan. To odmah da raščistimo.

Zato jeste sada čak i od nekih poslanika, za koje sam se ja iznenadio, ovaj zakon napadan, jer u suštini napad na ovaj zakon je to da se brani sve ono što se radilo proteklih godina od strane prethodnog režima.

To je jedan zaista ozbiljan problem, u smislu da ljudi počinju da se osećaju i ponašaju nedodirljivo i daju za pravo nekim drugima da misle da mogu i oni drugi kasnije to u budućnosti da rade. Pa ne može. Zakoni su doneti kao opšta akta koji važe za sve, pa i za Dragana Đilasa, Šolaka i Miškovića i bilo kog drugog građanina Republike Srbije. S jedne strane ostvaruješ prava, s druge strane imaš odgovornost prilikom ostvarivanja tih prava.

Evo još jedan primer, vidite koliko idu u te krajnosti. Evo, skoro se povela polemika, o tome je govorio moj kolega Nebojša Bakarec, recimo, oko Đilasovog brata. Neko će da kaže – pa dobro, ali to je već ispričana priča. Pa možda i jeste, ali ipak građani treba da znaju da ljudi kao što je Dragan Đilas, kada dođete do toliko enormnog bogatstva, šest stotina miliona evra, ne možete baš sve da radite transparentno. Morate da pronađete neke ljude kojima verujete, a koji nisu toliko izloženi javnosti kao što je Dragan Đilas. Pa kome će više da veruje nego rođenom bratu? I nažalost, za tih 12 godina koliko su bili na vlasti, Dragan Đilas se pokazao samo kao najveći hohštapler i lopuža, ali ih imamo mnogo još uvek po Srbiji, po dubini. Nema gde nisu mogli, da nisu upleli svoje prste, da steknu neku imovinu, da pokradu, pre svega naše građane, svoje građane, da ih osiromaše.

Neke stvari nepovratno ne možemo da ih ispravimo, zato što su pravili zakonsku regulativu da to urade, ali neke stvari kroz ovaj zakon možemo da bar učinimo pravednijim, a to je – ako ste nezakonito sticali imovinu, ako ti prihodi nisu bili vidljivi, ako na te prihode niste platili porez, pa platićete ga po ovom zakonu. Ne zato što bi se vama neko svetio, nego da vratite građanima ono što ste im oteli i da više nikada nikome u Srbiji ne padne na pamet da radi to što su radili od Srbije Dragan Đilas i Mišković.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvek kada je tema Zakon o Agenciji za boru protiv korupcije nosiocima javnih funkcija to nekako bude, čini mi se, zanimljivo i uvek smo interesantni javnosti po tom pitanju, a jedan deo bivšeg režima to stalno želi da predstavi i da pokrene tu temu, što je naravno njihovo pravo. Najžalosnije jeste što im čak i pojedini državni organi i to one duboke države, znači, funkcioneri koji su dolazili na određene javne funkcije, dolazili su u vreme dok je bivši režim vršio vlast i to su najčešće sudijske ili tužilačke funkcije.

Vidite kako se sa narodnim poslanicima pojedini nosioci sudijskih funkcija igraju, to je na očiglednom primeru kolege Marjana Rističevića. Zbog građana Republike Srbije narodni poslanik o tom čuvenom članu 103. uživa određen imunitet pod određenim uslovima, ali apsolutan i nepovredivi imunitet je za davanje glasa ili izraženo mišljenje u Narodnoj skupštini. Znači, ne postoji mehanizam da narodni poslanik bude krivično gonjen za glasanje ili izraženo mišljenje. Ne postoji. Ne može to ne Narodna skupština da mu ukine. To je Ustavom Republike Srbije predviđeno.

E, sad vidite, sudija, koji piše zahtev za skidanje imuniteta predsedniku Administrativnog odbora, u ovom slučaju, Aleksandru Martinoviću, kakvu jednu pravnu i političku ujdurmu pravi od Narodne skupštine i narodnih poslanika. Možete da zamislite, narodni poslanik kaže – dobro, ja se neću pozivati na imunitet, na imunitet za koji sudija sam treba da ga štiti jer zna da ne može da mu sudi čak i kad se odrekne tog dela imuniteta. To je glasanje u Narodnoj skupštini i izraženo mišljenje u Narodnoj skupštini, taj postupak ide dalje. Ako takav sudija nastavi postupak, kolega Rističeviću sledi, taj narodni poslanik takav spor mora da izgubi koliko god je u pravu. Sledeći je Ustavni sud. Verujem da Ustavni sud ne bi podržao to što radi sudija osnovnog ili višeg suda, ali hipotetički ako podrži, kaže da je sve rađeno u skladu sa Ustavom. Šta narodni poslanik još može da uradi? Pa, da se obrati Međunarodnom sudu u Strazburu. Pa, kakvu sliku bi mi to slali da nas sudije međunarodnih sudova, nas poslanike štite od sudija koje smo mi birali, koji se ne pridržavaju na prvom mestu svog Ustava. E, to rade Đilasove sudije. To radi ta duboka država koji je bivši režim instalirao u Srbiji.

Čim probate bilo šta da promenite, odmah vam kreću, prvo, nevladin sektor koji takođe finansiraju oni, da narušavate nezavisnost određenih nosilaca sudijskih i tužilačkih funkcija, a odmah za njima kreće, ne mogu da kažem, administracija iz Brisela, nego pojedinci koji prave jako lošu sliku o Srbiji. Zato imamo jedno ovako autentično tumačenje.

Mislim da kada je donet Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije, odnosno onaj prvi zakon o borbi protiv korupcije, a kasnije Zakon o agenciji kada je osnovana Agencija i kako je funkcionisala, nije bila namera da se bivšeg režima da donošenjem jednog ovakvog zakona spreči korupcija. To govori u prilog da se ta Agencija u ranijem periodu bavila isključivo formom, nije suštinom. Nije postavljala pitanja koja rešavaju suštinu borbe protiv korupcije. Ako narodni poslanik, recimo, nasleđuje određen plac sa nekim građevinskim objektom, taj građevinski objekat, recimo u trenutku nasleđivanja ima 150 kvadrata i ako je on ko zna kada to dogradio za još dva ili tri kvadrata i zbog toga što je dugo korisnik misli da su oni podaci koje ima u vlasničkom listu zaista potpuno tačni, prijavi tu imovinu i ako mu Agencija za korupciju otkrije ta dva ili tri kvadrata, dobiće krivičnu prijavu. To je forma, nije on sakrio onih 120, 130 nego je zaboravio zbog protoka vremena da prijavi ta dva, tri kvadrata.

Time se bavila naša Agencija za borbu protiv korupcije. Nisu se bavili recimo onim, evo, malo ću da prekinem ovaj deo izlaganja, evo šta sad traži bivši režim, da mi ne govorimo o njima u Narodnoj skupštini zato što oni nisu tu. Pa, sami su se isključili, a bili su tu. Pa, što niste učestvovali u radu Narodne skupštine. Pa, zašto niste izašli na izbore.

Hajde da kažemo i da je to bivši režim koji je, eto, nekom političkom odlukom, promenjen voljom građana Republike Srbije. Ma nije, promenjen je voljom građana Republike Srbije zato što su bili najobičnije lopuže. I o njihovom lopovluku govorićemo. I niko ni na koji način ne može da nas spreči da govorimo o tome koliko su zla naneli građanima Srbije, ni jedan pregovarački proces u stranačkom i međustranačkom dijalogu. Govorićemo.

I da se vratim, niko iz te Agencije za borbu protiv korupcije nije upitao šta se to dešava sa našim javnim servisom. To je bio očigledan nezakonit uticaj na rad javnog servisa, znači jednog javnog preduzeća koji obavlja javni interes, koje se u tom periodu direktno finansiralo iz budžeta Republike Srbije, o kome se izjašnjava Narodna skupština i daje saglasnost da ta sredstva budu prebačena javnom servisu, da bi od tog istog javnog servisa visoki funkcioner jedne političke stranke, tada aktuelni gradonačelnik grada Beograda, Dragan Đilas, preko svojih povezanih pravnih lica zaključivao pravni posao, gde je ispod cene kupovao usluge javnog servisa, a gubitak koji je javni servis zbog jeftino prodate usluge imao, pokrivan je iz budžeta Republike Srbije. Time se naša tadašnja Agencija za borbu protiv korupcije nije bavila.

Za te četiri godine pokradeno je iz budžeta Republike Srbije preko javnog servisa 650 miliona evra. To je korupcija. Tu se uvećava imovina. Ali će oni u zakonu koji su sami doneli da kažu da to nije imovina Dragana Đilasa, da je to imovina njegovog preduzeća. Pa, neka objasni taj Dragan Đilas s kim je to radio, kakav je ugovor zaključio, jel o tom ugovoru obavestio Agenciju za borbu protiv korupcije? Ništa od toga nije bilo, niti je tražila Agencija za borbu protiv korupcije. Ali je zato lepo za četiri godine 150-160 miliona evra svake godine uzimao iz budžeta Republike Srbije. I sad oni pričaju kako se oni brinu o građanima Republike Srbije.

Kolega Marijan Rističević je u Narodnoj skupštini prepoznat na prvom mestu kao predstavnik poljoprivrednih proizvođača, mada ga oni predstavljaju kao kriminalca, ali, dobro, to je njihovo. Gledajte kako su isto preko poljoprivrede i mase malih poljoprivrednih proizvođača opet krali iz budžeta Republike Srbije. Visoke subvencije koje su davali po hektaru za obradivu zemlju imale su za cilj ne da pomognu poljoprivrednike, nego da smanje realnu cenu poljoprivrednog proizvoda na onu cenu koja odgovara tajkunima, da ti isti, a znamo ko je to bio, to je bio direktor Demokratske stranke, čini mi se, Kostić, Kole, da ti isti, od tih istih poljoprivrednih proizvođača otkupljuju što je god moguće jeftinije njihov poljoprivredni proizvod, a gubitak se opet nadomeštavao iz budžeta Republike Srbije.

Sad ne trebamo da pričamo šta su uradili sa budžetom Republike Srbije? Kako su zloupotrebljavali javni servis? Kako su zloupotrebljavali naše građane da dođu do bogatstva? I sad oni idu i pričaju po nekakvim forumima. Sad su oni mnogo dobri, mnogo pametni, mnogo pošteni. Ma, najobičnije lopuže. I da vidim sudiju koji će zbog toga da me optuži i pokrene krivični postupak.

Doveli su nas zbog te nakaradne primene Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije u to da Narodna skupština mora da da autentično tumačenje za ono što je potpuno jasno, nedvosmisleno. Hajde, još jednom ćemo da napišemo, još jednom ćemo da izglasamo. Ali, neka se ne nadaju ni Dragan Đilas, ni Šolak, ni Mišković, ni Kostić, Pajtić, Marinika, da ih ne nabrajam više, nikad više neće od Srbije da otimaju i da se bogate.

Zato ćemo da pričamo svim građanima koliko su nas pokrali, koliko su nas opljačkali, koliko su nam godina života upropastili, dokle god možemo.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministre, pre nego što je vaš zakon zvanično ušao u proceduru Narodne skupštine, već je bio napadnut. Nemojte to da vas čudi od bivšeg režima. I vi ste bili napadani od bivšeg režima, iako niste bili ministar, niste se ni bavili politikom u tom periodu.

Uvek treba postaviti pitanje – zašto se određeni zakon koji zaista definiše jednu materiju koja je značajna za jedan deo našeg društva napada? Reći ću vam – zato što je bilo mnogo zloupotreba. I verujte mi da su te zloupotrebe išle toliko daleko da su sami sebi dodeljivali socijalnu pomoć. U to budite sigurni, imam čak i podatke da se to dešavalo.

Sada kada dođemo do primene ovog zakona i kada ovaj zakon sa Zakonom o poreklu imovine umrežimo, mislim da će broj korisnika socijalne pomoći značajno da se smanji.

Još imamo problem, da tako kažem, sa dubokom državom, koji je instalirao bivši režim i Dragan Đilas. Recimo samo jedan podatak – dešava se u opštini Stari grad. Centar za socijalni rad Staroga grada. Imate primere i slučajeve da su radnici Centra pomagali da roditelji budu otimani od dece i pri tome je materijalno kršen Zakon o upravnom postupku. Nemojte da mi neko kaže da to nije rađeno za novac. Znači, Bastać i ekipa, gde god su mogli, uzimali su taj novac na bilo koji način.

Da nekome omoguće neku privilegiju koja mu po zakonu ne pripada radi neko samo za novac ako su mu poverena javna ovlašćenja. To se dešavalo u Centru za socijalni rad Stari grad. Zašto? Pa, recimo da je lice u godinama, da je pomalo dementno, napraviće se dokumentacija da neko se stara o tom licu, pri tome uzima njegovu značajnu penziju, raspolaže njegovom značajnom imovinom.

Kada se materijalno dokaže da to ne radi onako kako se od njega očekuje, naš Centar za socijalni rad na Starom gradu ćuti i ne preduzima nikakve radnje da zaštiti na prvom mestu lice koje je već postalo štićenik Centra i imovinu kojom to lice raspolaže. Dostaviću vam i dokumentaciju.

Ako se napravi inspekcijski nadzor i utvrdi se da sam u pravu, onda ću postaviti i pitanje šta je sa onima koji su tu zloupotrebu napravili, jer mislim da takvi nisu više dostojni da na bilo koji način bilo šta rade ni za državu, ni za građane, jer je to sramota.

Velika je sramota da onaj novac koji država odvaja za jedan deo populacije kao što je socijalna pomoć, neko zloupotrebljava da odatle, iako mu to nije zaista potrebno, dobija izvesna sredstva da kaže, eto, da mu se nađe za džeparac.

Kako koji budžet Republike Srbije se donosi vidite i sami da se sredstva koja su namenjena za socijalnu zaštitu povećavaju. Znate kako to oni komentarišu iz bivšeg režima? Političaru za čije vreme vlasti je napravljen autoput, napravljena škola, napravljena bolnica ne treba aplaudirati, jer on samo vraća novac koji su mu građani dali. Ako se hipotetički složimo, a ja postavljam pitanje, iste te koji su to napisali i koji to šeruju po društvenim mrežama, a šta ćemo sa bivšim režimom i političarima koji su krali novac? Šta ćemo sa njima? Hoćemo li i njima da aplaudiramo? Ili ćemo da aplaudiramo političarima koji su se starali da privreda počne da radi, da građani dobijaju plate, da penzioneri dobijaju penzije, da se smanjuje javni dug, da imamo sredstva za investicije? Takvi nemaju pravo. Nemaju pravo na političku podršku građana za koje rade.

Tako to predstavlja bivši režim. Zato sam i počeo. Vas su već napadali, iako se niste bavili politikom, zato što bivši režim želi da dođe na vlast, da nastavi tamo gde je stao, da nastavi sa tom pljačkom.

Svesni smo da će sasvim sigurno, kada se ovaj zakon ukomponuje sa Zakonom o ispitivanju porekla imovine, mnoge stvari pokazati da je bilo potrebno možda i ranije doneti jedan ovakav zakon. Bivši režim uvek to pokušava da prebaci na neki politički teren i da sve ono što Aleksandar Vučić kao predsednik Republike Srbije, Ana Branabić kao predsednik Vlade, vi kao ministar uradite da to bude neki politički pamflet i, kako god da imate dobre rezultate, ta priča će da se svodi na to.

Koliko su ozbiljni u tome da žele da dođu na vlast? Sada baš pročitah u sredstvima javnog informisanja da je Marinika Tepić izjavila da je Velja Nevolja bio podržavan od SNS, jer je organizovao neke bakljade za vreme vanrednog stanja. Baklju nije teško kupiti, može svako. Nije je teško ni upaliti, ako ste punoletan, znate da se čuvate od vatre. Hoće li neko da mi kaže da može svako od nas ovde da napada policajce ogradama, stenama, ne kamenjem, kao što je to bilo za Ivandan prošle godine? Ne može. Ne može. Prvo, većina nas nema ni toliku hrabrost. Druga stvar, nema ni takav mentalni sklop da napada policajca koji je opremljen sredstvima za prinudu sile. Ko to može? Samo navijačke bande i huligani.

Oni su valjda i napravili tu procenu da treba da nabave i snajper, jer je očigledno da kamenje ne pomaže. Odakle su dobili ideju za snajper? Pa mislim od Milana Ćulibrka. Jel tako? Ona čuvena naslovna stranica NIN-a. Zašto? Samo zbog novca. Zbog vlasti kojom bi došli do novca, ništa više. Njih ne interesuje kakav je zaista socijalni status stanovništva. Njih ne interesuje da li naši građani, radnici rade ili ne rade, bitno je samo da se dođe do novca.

Za razliku od 2012. godine i Aleksandra Vučića, naš cilj jeste da novca za socijalnu zaštitu i pomoć bude više, ali da korisnika bude što manje, da stvorimo takvo društvo, a ne gde će dva, tri tajkuna, Šolak i Đilas i onaj čuveni gazda Mišković da Srbiju smatraju svojom privatnom imovinom. To mogu, ali ne više u ovom životu i ne više u ovoj Srbiji.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče, molio bih, koliko je god to moguće, sledeći put kada raspravljamo o nosiocima sudijskih funkcija, da u isto vreme raspravljamo i o nosiocima javno tužilačkih funkcija. Jako je teško voditi raspravu, a ne sukobiti te dve strane o svemu ovome što se dešava u našem pravosudnom i državnom ustrojstvu. Znam da sada to nije bilo moguće, ali kada god bude prilike, molim vas da tako predložite dnevni red. Ne možemo da biramo sudije, možemo, ali malo je diskutabilno zato što su te dve vrste funkcija jako povezane.

Uvek postoji ona dilema šta je starije kokoška ili jaje. Čini mi se da u odnosu prema Narodnoj skupštini nosiocima tužilačkih i sudijskih funkcija uvek postoji ta dilema. Nekako se zaboravlja da, valjda i dan danas piše u presudi da se ona donosi u ime naroda. Znači, sudija kada donosi presudu ima neki suverenitet građana Republike Srbije, tog naroda. Taj suverenitet imaju narodni poslanici, pre svega, koji su izabrani na direktnim izborima. Zatim, deo svog suvereniteta prenose na nosioce sudijskih i javnotužilačkih funkcija. Pomalo je čudna ta teorija da rad pravosudnih organa nije podložan oceni i osudi javnosti, jer se navodno narušavaju njegova samostalnost i nezavisnost. Kada je postupak okončan, znači kada je presuda koju je doneo neki sud u ime naroda pravosnažna, ne znam u kom smislu se narušava onda samostalnost ili nezavisnost sudije? Valjda je ta osuda ili pohvala nešto na čemu nosilac jedne takve funkcije treba da istraje, da vidi da li je on možda u pravu.

Ta anketa koja je rađena među narodnim poslanicima nemojte da nas začudi. Ove mlađe ankete možda i ne znaju neke stvari i ja im ne uzimam to za zlo. Šta da vam kažem, kada je prethodni režim ovde birao predsednika Vrhovnog kasacionog suda u ovoj sali na neustavan način. Kako narodni poslanici da imaju poverenje u sudije koje je isti taj Vrhovni savet sudstva predlagao Narodnoj skupštini u tom sazivu, u tom mandatu? Kada Vrhovni savet sudstva krši Ustav i čak Narodna skupština. Da li neko zna da je izvornik o izboru Nate Mesarović sakriven, da kada je Narodna skupština postupala po oceni Ustavnog suda nije imala izvorni dokument koji nije bio u skladu i sa Ustavom i sa Zakonom o sprovođenju Ustava? Nije ga bilo u Narodnoj skupštini, ljudi.

Đilasovi satrapi su i to krili. Izvornik ni dan danas ne postoji u arhivi. Uspeli smo da dođemo do njega na druge načine, jer jedan dokument kada putuje kroz Skupštinu ima više kopija, pa nisu mogli sve kopije da sklone i da unište. Znamo kako se bira predsednik Vrhovnog kasacionog suda. Znamo da mora da bude u punom sastavu. Znamo da se predlaže nadležnom Odboru za pravosuđe. Predlaže ga nekompletan Boško Ristić kao predsednik Odbora za pravosuđe, krije taj papir i ulazi u direktnu primenu Ustava mimo zakona. Ne postoji direktna primena Ustava, Ustav se sprovodi kroz zakone.

Sada se iščuđavamo zašto je toliko nepoverenje i među narodnim poslanicima i među građanima kada su u pitanju nosioci i pravosudnih i javnotužilačkih funkcija. Zašto i narodni poslanici imaju uvek jednu zadršku kada treba da glasaju i postave sebi pitanje da li je Vrhovni savet sudstva uradio svoj posao kako treba? Imali smo situaciju nedavno, pre možda nešto više od godinu dana, da su kandidati za sudije prolazili čitavu onu trijažu koju je predviđala procedura za predsednika suda, čitavu onu trijažu procedura koju ima Visoki savet, a da se kasnije u debati ispostavilo da ti ljudi nisu dostojni da budu predsednici sudova, jer su imali veze i sa raznim kriminalcima, viđeni sa njima u kontaktu, itd, što nije dostojno ni da bude sudija, a kamoli predsednik suda bilo kog, osnovnog, višeg, apelacionog ili ne daj bože koga.

Svi zaboravljamo, kada pričamo o nezavisnosti sudova, a zaista treba da budu nezavisni, i jesu, koliko god je to moguće danas, što se nas iz političkog miljea tiče koji odgovaramo za vođenje zemlje, ali sudije valjda sude na osnovu nekog zakona. Zakon donosi ovde Narodna skupština i on iz okvira tog zakona ne može da izađe. On može da odluči i njegovo diskreciono pravo je kom će svedoku više da poveruje, kom će dokazu više vere da pokloni, opredeli, kako god hoćete, ali ne može van okvira zakona koje mi donosimo. Još uvek je sramota za srpsko pravosuđe ono što je uradio sudija Majić. Sramota. Maloletno lice, obljuba. Oslobađa, poništava osuđujuću presudu i piše u obrazloženju da je to u običaju grupe, populacije, u običajnom pravu te grupe ili populacije.

Znate šta? U običajnom pravu imate neke zemlje gde recimo ženu za preljubu bičuju ili kamenuju do smrti. Ako imamo neku takvu grupu u Srbiji, jel treba da ubijaju ljude? Nikakva reakcija vaša kao nadležnog organa koji ima mogućnosti da pokrene jedan određen postupak pred Narodnom skupštinom. Evo, ne moramo da ga razrešimo, ali bar da pričamo o tome šta je radio ovde, šta je radio dok je bio sudija. Bar da ga javnost osudi da nije dostojan sudijske funkcije. To je samo jedna, da kažem, od okolnosti.

Zar nije sramota i poniženje da narodni poslanik za izgovorenu reč ili davanje glasa u Narodnoj skupštini za to odgovara pred sudom? Ima apsolutnu nepovredivost, za ovo što govorim Skupština ne može da mi skine imunitet, po Ustavu. Takav sudija je sudio kolegi Marijanu Rističeviću. To je poniženje za funkciju narodnog poslanika, za izraženo mišljenje u Narodnoj skupštini. To znači da mi ne smemo da govorimo, jer ćemo biti predmet rada nečije parnice ili čak krivičnog postupka. To je nemoguće.

Kako da građani veruju, zato sam i rekao da treba da budu u isto vreme i tužioci i sudije, da se biraju, kako će da veruju građani kada, recimo, naše tužilaštvo oslobodi Filipa Koraća i kaže - u nedostatku dokaza? Vodi pre toga postupak tri godine. Nisu mogli da započnu postupak ako neki dokaz u nekim predistražnim radnjama nisu bile. Kako građani, a i mi narodni poslanici onda da verujemo? Kako da verujem zato što je nadležni tužilac odustao od krivičnog gonjenja za napad na Marijana Rističevića ovde ispred Narodne skupštine? Pa mi smo gledali kako ga napadaju, mi narodni poslanici. Ne treba da verujemo svojim očima? Da verujemo nekom drugom?

To su ti problemi našeg društva. Zato i postoji jedna bojazan da kada budemo krenuli u potpunu reformu našeg pravosuđa i Narodna skupština, narodni poslanici prenesu ne deo suvereniteta po izboru nosilaca sudijskih funkcija, nego kompletan suverenitet na jedan organ. Onda taj organ mora da bude dorastao onome što se očekuje od njega, mora da izađe iz nekih, kako da kažem, zaziranja i popuštanja tamo gde ne treba.

Uvek se priča o tome da su nosioci javnotužilačkih i sudijskih funkcija pod nekim pritiskom raznih organa vlasti. Znate šta, suverenitet i samostalnost jednog nosioca sudijske ili tužilačke funkcije, svejedno, jeste stvar integriteta pojedinca, a ne sistema, a sistem postoji, pa ako se na nekog, bilo kog nosioca sudijske funkcije vrši pritisak od bilo koga, on ima pravo na prvom mestu da traži zaštitu i od vas, ali ima pravo da traži zaštitu i od nadležnog odbora Narodne skupštine Republike Srbije, u daljem tekstu: Narodne skupštine. Ja nisam to primetio. Niko još to nije tražio, niko. To znači da sistemski to ne postoji, ali je uvek dobra priča da se napadne i predsednik Republike ili bilo ko drugi, narodni poslanici, bilo ko.

Naravno da postoji to nepoverenje i zbog svega ovoga što se dešava, što su već neke kolege spominjale, i ono što se dešavalo u julu mesecu i pretnje upućene predsednikovoj porodici i da ne nabrajam sve. Znate, sveli smo se na jednu priču u sistemu da kad je čovek kriminalac i lopuža, on to jeste dok se ne prikloni bivšem režimu. Onog trenutka kad se prikloni Draganu Đilasu i bivšem režimu, on postaje žrtva vlasti. Sudije moraju sa tim da se izbore, tužioci moraju sa tim da se izbore, ne mogu narodni poslanici. Oni su ti koji moraju jednom u svojoj glavi da prekopčaju i da kažu - ma budi ti politički opredeljen kako hoćeš, odgovaraćeš za ono što si radio, i tačka. Tada smo svi jednaki pred zakonom.

Naravno, moramo da se zapitamo da li smo i mi u Narodnoj skupštini sve uradili kako treba. Pre nekoliko godina, još za vreme bivšeg režima, uveden je pojam vanzavodskog izdržavanja kazni. Slažem se. Pa smo pravili neka ograničenja, a to mogu samo lica koja su osuđena na kaznu zatvora do godinu dana. Znate li u šta se to pretvorilo? Umišljajna dela za koja je zaprećena kazna od godinu do deset godina budu predmet sporazuma o priznanju krivice i osumnjičeni ili okrivljeni, kako god hoćete, za delo od jedne do deset godina, znači, umišljajno delo, hteo je da ga napravi, dobija godinu dana zatvora, ali u vanzavodskim uslovima. Pa ne može to više. Pa to je izvor korupcije, u stvari, i u tužilaštvu i u pravosuđu i kod sudija, jer sudija mora da prihvati takve sporazume.

Mislim da sa tom praksom treba da se prekine. Hajde za nehatna dela razumem, nije hteo, ali nije dovoljno pažnje priklonio da se to ne desi, ali da neko hoće da napravi krivično delo za koje je zaprećena ozbiljna kazna zatvora bude osuđen na godinu dana i nosi nanogicu osam meseci, e pa malo je mnogo. Zaista je mnogo.

Mislim da to jeste problem sistema, ali uz Vrhovni kasacioni sud, Visoki savet sudstva, nadležna skupštinska radna tela, Narodnu skupštinu Republike Srbije, Ministarstvo pravde, naravno, sve to možemo da postavimo onako kako to treba, da se ovakve zloupotrebe i načini da može da se na određen način izigra zakon i da se ostvari korupcija da se spreče na što je god manju moguću meru.

Znači, da je jedna ideja koja je bila u suštini loša, da lica koja imaju blaža krivična dela i koja nisu društveno opasno ne idu u zatvor, jer će imati neke druge probleme tamo, sad se pojavljuje ta druga priča da to, u stvari lica koja prave društveno opasna krivična dela, koriste pogodnosti koja, u suštini, kada smo donosili taj zakon nisu nam bila, te pogodnosti, na umu da ta lica to ostvaruju.

Verujem da je ovaj put Visoki savet sudstva dobro izmerio i predložio kandidate za sudije koji se biraju prvi put na sudijsku funkciju. Naravno da ćemo mi kao narodni poslanici u skladu sa zakonom i Ustavom pratiti sve ono što se dešava u našem pravosudnom sistemu, ali sve molim, znači počev od članova Visokog saveta sudstva, Vrhovnog kasacionog suda i svih nosilaca sudijskih funkcija da konačno daju ozbiljan doprinos uređenju Republike Srbije i zaštite svih njenih građana na čitavoj teritoriji.

Dame i gospodo narodni poslanici, u mnogo čemu se potpuno slažem sa kolegom Bakarecom što je sada rekao i o bivšem režimu i o Draganu Đilasu i o tome koji su oblici terorizma koji su bili primenjivani i prema predsedniku Republike i prema članovima njegove porodice, ali i prema građanima Republike Srbije, jer taj njihov teror su svi trpeli, svi koji se politički ne slažu sa njim, čak i ako nisu bili istaknuti funkcioneri SNS. Bilo je dovoljno samo da niste za njih. Ako niste za njih, oni su smatrali da ste protiv njih.

Na taj način su pokušavali valjda, kroz taj strah, da izazovu nerede, haos, paniku i na taj način ostvare svoje političke ciljeve. Sva sreća da građani Republike Srbije znaju ko razmišlja o interesu građana Republike Srbije i državi Republici Srbiji, pa nisu uspeli u tim namerama, jer su građani ipak svoje potpuno poverenje dali predsedniku Republike Srbije Aleksandru Vučiću i SNS.

Svi ovi sporazumi možda nekome izgledaju da su haotično nabacani, ali ako pogledamo i sa kim su sklapani i u koje namene, vidi se jedna zajednička crta, a to je da Republika Srbija kroz ove međunarodne sporazume potvrđuje svoj povećani ugled u međunarodnoj zajednici i da na tome radi unazad godinama. Potpuno sam siguran da ćemo u nekoj budućnosti imati još ovakvih sporazuma koje ćemo zaključivati sa mnogim državama i međunarodnim organizacijama zahvaljujući ugledu Republike Srbije, a ugled je stečen aktivnostima i predsednika Republike Srbije i Vlade Republike Srbije.

Možda će neko da kaže da je ta priča oko terorizma i saradnje sa terorizmom nekako previše korišćena radi sticanja političkih poena. Ja s tim ne mogu da se složim. Prvo, sama teritorija na kojoj se nalazi Republika Srbija, deo sveta, govori da ovde postoje uvek težnje nekih centara da se politička situacija u Srbiji destabilizuje i da kroz destabilizaciju političke situacije u čitavom regionu, jer ako je Srbija nestabilna, ne može region da bude stabilan, ostvare određene političke ciljeve.

Ne možemo i ne smemo da dozvolimo sebi neke greške koje su mnogo moćnije i veće zemlje od Srbije činile u svojoj prošlosti. Ne postoje dobri i loši teroristi. Postoje teroristi. To što se oni bave nekom aktivnošću koja je u tom trenutku sa interesima neke od velikih zemalja, ne znači da u određenom trenutku neće da se okrenu protiv same te zemlje koja ih u tom trenutku podržava. Setite se kula bliznakinja u Njujorku. Ne postoje dobri i loši teroristi.

Da li Srbija treba da razmenjuje informacije? Da. Na prvom mestu zbog svoje bezbednosti i svojih interesa, a na drugom mestu i da da doprinos međunarodnoj zajednici u borbi protiv terorizma, jer osim ovih unutrašnjih terorista koje je predvodio Dragan Đilas, Boško Obradović i klika, postoje daleko ozbiljniji i daleko bolje organizovaniji koji ne misle dobro Srbiji. Jer, znate šta, biću možda i neskroman, ali da nije predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića, Kosovo bi danas imalo zaokruženu svoju nezavisnost. Da nije predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića dejtonska BiH bi prestala da postoji. Kad prestane da postoji dejtonska BiH, već imate nasilje, i to u komšiluku, nasilje koje u svakom trenutku može da se prelije i ovde.

I zato je potrebna saradnja sa svim službama da na prvo mesto ovde očuvamo mir, mir koji je toliko potreban svima koji žive ovde u regionu. Mir koji često ne znaju zarad političkih interesa, ostvarivanja političkih interesa, da cene pojedini političari i u zemlji i u regionu. Znate, ovima bi bilo svejedno kakva je situacija u zemlji i u regionu samo da se dočepaju vlasti, da se dočepaju državne kase i da se bogate kao što su se bogatili, jer ih ni tada nije bilo briga ni za Srbiju, ni za njene građane, ni za Kosovo i Metohiju, ni za Republiku Srpsku, ni za srpski narod koji živi u rasejanju i u regionu.

Za vreme njihove vlasti, setite se, mnogo toga je Republika Srpska, što je postignuto Dejtonskim sporazumom, izgubila i vodila je njenom potpunom nestanku. Za vreme njihove vlasti naša autonomna pokrajina proglasila je svoju nezavisnost. Za vreme njihove vlasti su postavljene granice na administrativnoj liniji između unutrašnje Srbije i naše južne pokrajine.

Šta bi njima smetalo da još po neki deo teritorije izgubimo ili da ponovo imamo Bljesak, Oluju, martovski pogrom svejedno da li na Kosovu i Metohiji, da li u Bosni i Hercegovini, Republici Srpskoj?

Samo jednom dobrom, da kažem, saradnjom sa određenim službama koje imaju moć, koje imaju resurse možemo zajedno sa njima da na prvom mestu ovde obezbedimo mir i stabilnost. Ruska Federacija svakako jeste jedna od takvih zemalja i niko ne može da kaže da oni imaju lošu obaveštajnu službu i niko ne može da kaže da do sada nismo razmenjivali informacije i ne može Darko Trifunović, jel se tako zove onaj samoprozvani profesor, šta je, da priča kako je nama ovde u julu mesecu za Ivandan nemire organizovala Ruska Federacija i da nas na taj način bruka.

Organizovali su oni isti kojima nije u interesu da Kosovo i Metohija ostanu u Srbiji. Organizovali su oni isti koji hoće da Dejtonska Bosna i Hercegovina i opstanak srpskog naroda u Bosni i Hercegovini prestanu da postoje. Nema potrebe za nekim samoreklamerstvom ili iznošenjem paušalnih činjenica za sve ono što se dešavalo jula meseca prošle godine. Ono jeste bio pokušaj državnog udara, a videli smo kakvog je to odjeka imalo na međunarodnoj zajednici, maltene Srbija nema pravo da brani svoje građane.

Dakle, možemo da se okrenemo isključivo zemljama koje hoće da sarađuju sa Srbijom, po svakom pitanju i po pitanju bezbednosti, i to da su pojedina rukovodstva zemalja u regionu zaslepljena nekim svojim političkim ambicijama ili da bude, što je još gore, političkim opstankom, jer ti su najopasniji, ti su spremni da bi politički opstali sve i svašta da urade da bi zadržali vlast. Čuo sam nedavno da su Srbi loš narod, da smo najgori narod.

Utoliko bolje što mi danas potvrđujemo Sporazum o prenosu nadležnosti za pružanje usluga u vazdušnom saobraćaju između Saveta ministara Bosne i Hercegovine, Vlade Republike Srbije i Crne Gore. Znate šta, može da se nekome to ne sviđa, ali mi delimo isti prostor i Srbi i Albanci i Makedonci i Hrvati i Bošnjaci, delimo isti prostor, živimo jedni pored drugih i ne možemo svoj život da zasnivamo na međusobnim napadima, optužbama i mržnji. Nema tu sreće ni za koga. Ni za jedan narod.

Ovo je zaista jedan sporazum koji upravo to, što sam sada, rekao pokazuje da je to jedna ispravna politika. Koliko god da smo različiti moramo da naučimo da živimo jedni pored drugih.

Znate, meni je recimo, 2014, 2015. godine bilo smešno da jedna, po meni, ozbiljna zemlja, Hrvatska, zatvara saobraćaj između Srbije i Hrvatske. Valjda su smatrali da su neuspešni zato što Srbija ima rasta bruto proizvoda i da će u nekom trenutku da pretekne Hrvatsku, a ne razmišljaju o tome da ako Srbija ima razvijenu ekonomiju, da je ekonomija nešto što ne poznaje granice, da se to preliva, da će deo koristi imati i oni i njihova privreda i njihovi građani i da će zahvaljujući toj međusobnoj saradnji naši građani bolje da žive i da se samo nama političarima da pričamo ko je bolji od koga. To naše građane neće više da interesuje, da li je Srbija ispred Hrvatske ili je Hrvatska ispred Srbije, zato što bolje žive. To je samo jedan primer suludih politika kakve smo imali.

Ovaj sporazum baš pokazuje da sa takvim politikama treba prestati i da se prestaje. Mi smo sličan sporazum imali i sa Republikom Hrvatskom oko jednog dela vazdušnog prostora. Ne možemo da ne sarađujemo jedni sa drugima. Ne možemo da ne razmenjujemo informacije, na prvom mestu, i u borbi protiv organizovanog kriminala i protiv terorizma. Sve se to na kraju, ako nekog podržavate, vrati vama kao loše.

Setite se samo kako je to bilo kada je ISIS delovao po Siriji, kada su osuđivali Asada za prekomernu upotrebu sile, pretili vojnom intervencijom itd. Do kog trenutka? Dok ti isti teroristi nisu počeli na teritoriji tih zemalja da ostvaruju svoje političke ciljeve i da ubijaju građane tih zemalja. Znači, saradnja protiv terorizma svakako treba da bude prva stvar koju svaka zemlja sa kojom god može počne da ostvaruje, bez obzira da li je u nekom trenutku politički toj zemlji interes ili ne. To je na prvom mestu dobro za sve zemlje koje međusobno sarađuju.

Isto tako i ovaj sporazum između Bosne i Hercegovine i Republike Srbije. verujem da će u budućnosti biti još sporazuma između čitavog regiona, kao što smo imali mini Šengen. Biće još takvih sporazuma, što samo potvrđuje da politika koju Srbija vodi unazad, sedam, osam godina, daje prave rezultate i da je Aleksandar Vučić bio u pravu kada je tvrdio da je strateško opredeljenje Srbije članstvo u EU, ali da nećemo da se odričemo ni tradicionalnih prijatelja, nećemo da prestanemo da razvijamo dobre odnose sa zemljama koje su nam komšije, bez obzira šta oni u tom trenutku radili protiv nas.

Najlakše je bilo zategnuti odnose, pokvariti situaciju. Setite se samo sa proterivanjem našeg ambasadora u Crnoj Gori. Da nije bilo te mudrije politike, sasvim bi drugačiji bili odnosi sa Crnom Gorom, a samim tim i otežana situacija našim sunarodnicima koji žive u Crnoj Gori.

Na jednoj takvoj politici treba istrajati i nadam se da ćemo u budućnosti imati još ovakvih sporazuma i svakako da sve ovakve korake u budućnosti treba podržati.

Dame i gospodo narodni poslanici, mnogo mojih kolega u ranijim diskusijama po ovoj raspravi istaklo je da po prvi put Narodna skupština raspravlja o jednom ovakvom izveštaju. smatram da je to dobro, da je to jedna praksa koju treba da ustanovimo.

Isto tako me i ne čudi što je od predstavnika bivšeg režima Izveštaj Evropske komisije ocenjen kao da je Srbija neuspešna i što u njihovo vreme, dok su oni vladali Srbijom nije bilo nijedne ovakve sednice zato što za vreme bivšeg režima i njihovih 12 godina vlasti Srbija nije uspela da otvori nijedno poglavlje, odnosno nije postala čak ni kandidat za članstvo u EU.

Razumem sve te njihove frustracije zato što bivši režim koji sad predvodi Dragan Đilas smatra da evropska ideja o Srbiji pripada samo njima, ali po onim merama i kriterijumima koji odgovaraju isključivo samo njima.

Isto tako, iznenadila me je diskusija i nekih kolega koji ne podržavaju Vladu, naravno, to je njihovo pravo, da ovde u Narodnoj skupštini govore o tome da je u Srbiji diktatura, a ja postavljam pitanje – ako je u Srbiji diktatura, kako ste vi to postali narodni poslanici? Na osnovu čega ste postali narodni poslanici? Da li u diktaturi ima opozicije? Da li ste vi lažna opozicija, ako je ovde diktatura? Ili ste izabrani na demokratskim izborima na kojima ste učestvovali i dobili poverenje jednog broja građana? I, neka ne zaborave, ne predstavljaju oni samo te građane, ne štite interese samo tih građana, štite interese svih građana Srbije i interese Republike Srbije.

I nikako da dobijem odgovor da dok čitaju Ustav Republike Srbije i pričaju o tome kako je po tom Ustavu moguće promeniti taj Ustav, jeste, moguće je promeniti ga. Da li će da ga poštuju dok ga ne promenimo? E, to nisam čuo. A voleo bih da jesam. Jer, valjda, jedan od uslova članstva u EU jeste poštovanje sopstvenog Ustava.

Čini mi se da je to taj problem, da je jedan od uslova i politički dijalog. Ali ne može Aleksandar Vučić ili Srpska napredna stranka da razgovaraju sami sa sobom, nego sa njima. Još jedna stvar, svaka diskusija u ovom parlamentu, pa čak i moja, podložna je kritici i javnosti, ali i mojih kolega narodnih poslanika. To jeste mesto gde pričamo o našim različitostima. To je mesto gde suprotstavljamo argumente jedni drugima.

Tako da, ako neko predstavlja neku manjinu, nemam ništa protiv, neka iznese svoje političke stavove, takođe nemam ništa protiv, ali neka ne očekuje da ćemo mi ako se ne složimo sa njim da ćutimo. Pa, valjda je to demokratija. Sloboda govora, sloboda dijaloga.

Isto tako, bivši režim ocenjuje ovaj izveštaj kako je Srbija loše ocenjena, kako nazaduje a ni u jednom delu nisu rekli u kojim to oblastima Srbija nazaduje.

Evo, svi portali, sve televizije Dragana Đilas, Šolaka pričaju o tome, pišu o tome. U kom to delu je Srbija nazadovala? Gde su to, u kom Izveštaju Evropske komisije pronašli? Ni u jednom. Valjda zato da bi napravili neki politički poen ili ostali u političkom životu, o tome pišu i govore.

Nikako ne vidim da li oni u tim njihovim diskusijama snose odgovornost što ovaj Izveštaj Evropske komisije nije makar malo bolji po Srbiju.

Na stranu to što nisu za 12 godina uspeli da budu čak ni kandidati.

Koje sve probleme ima sadašnja Vlada, sadašnji saziv Narodne skupštine i šta sve treba da rešava da bismo još brže napredovali, još bolje ocene imali od strane Evropske komisije? Kažu jedna od stvari je Ustav.

Koliko je meni poznato, mi smo krajem 2018. godine pokrenuli postupak za promenu Ustava Republike Srbije, da ga uskladimo sa zakonodavstvom Evropske unije. Taj Ustav se ticao nosilaca javnotužilačkih i pravosudnih funkcija.

Za Ustav nije dovoljna prosta većina, promena Ustava, početak promene Ustava, potrebna je dvotrećinska većina i apsolutna većina u svim radnim telima Narodne Skupštine koje učestvuju u postupku promene Ustava.

Srpska napredna stranka, sa koalicijom koja je bila tada na izbornoj listi i SPS, nisu imali tu dvotrećinsku većinu, ili je pitanje pristupanja Republike Srbije EU, stvar SNS, Aleksandra Vučića, SPS ili nacionalno pitanje. U nekim ranijim njihovim nastupima ja sam ocenio da je to nacionalno pitanje, bar su tako pokušavali da prevare građane Republike Srbije.

Zatim, za promene Ustava koje je ocenila Venecijanska komisija da su potpuno ispravne, da jačaju nezavisnost i nosilaca i pravosudnih i tužilačkih funkcija, nisu hteli da glasaju ovde u Narodnoj skupštini na taj način, obezbede dvotrećinsku većinu i da završimo sa tim promenama. Iz tog razloga su izašli iz Narodne skupštine Republike Srbije i proglasili nekakav bojkot rada Narodne skupštine, a ne zato što je ovde bila diktatura. Nije bilo nikakve diktature, ni onda ni sada, ali jednostavno podredili su svoj stranački lični i finansijski interes da im bude važniji od građana Republike Srbije, i od njenog punopravnog članstva u EU.

E takav je Dragan Đilas, i takav je bivši režim i kada govore o ljudskim slobodama, o izbornom procesu, svi su se složili da je onaj međustranački dijalog kakav god da je bio, dao jako dobre rezultate, i da Srbija u izbornom procesu 2020. godine imala najbolje uslove i najviše standarde, od kada se izbori u Srbiji dešavaju.

Samo jednu stvar SNS i Aleksandar Vučić nisu hteli da ispune. Znate koja je to? Da svi ministri podnesu ostavke, a onda da poslanici bivšeg režima predlože svoje ministre, kao prelaznu vladu, ispostave nama taj spisak, konkretno kolegi Aleksandru Martinoviću i da vladaju Srbijom bez podrške građana.

Čak su u svojim zahtevima otišli i dalje. Da to ne bude samo u Vladi Republike Srbije, nego u svakom gradu u svakoj opštini, jedino su izostavili savete mesnih zajednica. I zato nas napadaju da je ovde diktatura.

Sada pogledajte kako to izgleda u stvarnosti. Jedan od ministara u Vladi Republike Srbije, gospođa Gordana Čomić, 20 godina sa koleginicom Čomić u mnogim stvarima se nisam slagao, pogotovo dok je podržavala Đilasove vlade Republike Srbije, nisam se slagao. Imali smo dijametralno suprotna mišljenja po mnogim pitanjima. Danas je ona ministar u Vladi Republike Srbije. Da li se to dešava u diktaturi? Ona nije ikebana, vodi jedan značajan resor, baš o ovome o čemu sada pričamo. Nije ikebana. Pravi je ministar. Očekujem da će da ima ozbiljne i dobre rezultate u narednom periodu i zato sam je i podržao kao ministra prilikom biranja Vlade.

Isto tako, moram da postavim pitanje. Kakva smo to diktatura? Evo, napadaju sada ovi Đilasovi portali. Sve ono što mi kažemo o predsedniku Fiskalnog saveta Pavlu Petroviću. Da li oni misle da mi ne znamo da je on bio pomoćnik ministra u Vladi Zorana Đinđića i to Božidaru Đeliću, onog što ga je narod prozvao Boža derikoža. Mislite da to ne znamo. Znali smo. Znali smo i da je bio predsednik Saveta guvernera, viceguvernera, predsednik Saveta Narodne banke 2003. godine. Nama to nije smetalo da ga podržimo da ponovo bude izabran za predsednika Fiskalnog saveta. Nismo imali taj problem.

E, sada, to što gospodinu Pavlu smeta što su neki drugi ministri bolji i neke druge vlade bolje nego što je on bio pomoćnik ministra ili dok je on vodio Narodnu banku, to je njegov lični problem, a ne moj. I da zaista voli Srbiju ne bi se bavio ljubomorom, nego Srbijom.

Da pogledamo reformu pravosuđa. Zašto ocene nisu još bolje Evropske komisije? Setite se samo kakvu su reformu pravosuđa napravili 2010. godine. Evo, tu je kolega ministar Selaković, bio je ministar pravde u periodu od 2012. do 2016. godine, i mi dan danas ispravljamo sve njihove nelogičnosti, nepravde i nezakonitosti u oblasti pravosuđa i rada tužilačkih organa.

Da li mislite zaista da je ta reforma sprovedena kako treba, da bi Majić mogao da bude sudija Apelacionog suda i da oslobodi lice koje je oglašeno krivim za obljubu maloletnog deteta? Pa, zato nemamo bolji izveštaj o stanju u pravosuđu, jer ako počnemo da ih menjamo narušićemo samostalnost i nezavisnost sudijske funkcije ovde u Narodnoj skupštini. Očigledno da je to jedan od ozbiljnih problema sa kojima i ova Vlada mora u nekom periodu da rešava.

Ja se nadam da ćemo tim ustavnim reformama konačno da završimo i reformu pravosuđa i da oni koji nisu dostojni sudijske i tužilačke funkcije napuste te organe.

Republika Srbija, takođe, u samom izveštaju je istaknuto zadovoljstvo što je Srbija lider ekonomskih reformi u izveštajnom periodu, a u trenutku kada se ceo svet bori sa nezapamćenom krizom, ne samo da uspevamo da održimo pozitivan ekonomski trend, već idemo krak dalje u pružanju boljih uslova za život i rad našim građanima.

Sve reforme koje mi sprovodimo i sprovodimo na prvom mestu radi naših građana. To što smo prihvatili standarde EU zato što su oni u interesu na prvo mestu naših građana.

Međutim, možemo mi u svim ovim procesima da govorimo i o reformi pravosuđa, i o reformi tužilaštva, i o ekonomskim reformama, i o svakim drugim reformama, da dostignemo najveće standarde koje predviđa EU, da u ne tako dalekoj budućnosti kažemo – mi smo ispunili sve, sada je na vama da odlučite hoćete li da primite Srbiju u punopravno članstvo ili ne. Džabe nam je sve to.

Apelujem na sve ministre iz zemalja članica EU da pomognu Srbiju u jednoj, možda, najvažnijom stvari, a to je o očuvanju mira i stabilnosti ovde na zapadnom Balkanu. Bez očuvanja mira i stabilnosti nema ekonomskog napretka, nema ni jedne zemlje zapadnog Balkana u punopravnom članstvu EU.

Molim sve ministre da se uzdrže da dok traju pregovori o statusu naše južne pokrajine, da se uzdrže od toga da govore Srbiji šta je najbolje u njenom interesu, a to iz razloga zato što daju za pravo raznim ekstremistima da naruše teško stečeni mir i stabilnost koji su potrebni svima na zapadnom Balkanu.

Potpuno sam uveren da ne u tako dalekoj budućnosti, možda za par godina, poručimo Evropskoj komisiji - mi smo sve ispunili, na vama je da odlučite da li Srbija treba da bude član EU ili ne.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam se, kada smo donosili Zakon o budžetu za 2021. godinu, obradovao kada sam video da u samom Zakonu o budžetu nema na rashodnoj strani sredstava predviđenih za rad našeg javnog servisa. Čak sam tada izjavio da je jedan od mogućih razloga to što smo konačno uspeli da skinemo Dragana Đilasa sa kičme našeg javnog servisa. S tim što mi izgleda da je šteta koju je pravio bivši režim koji je predvodio Dragan Đilas prilično velika i da i u 2021. godini RTS očekuje određenu problem od Vlade Republike Srbije, odnosno od, kako to oni vole da kažu, narodnih para.

Nije problem da Narodna skupština izglasa i ovaj zakon. Mi i dan danas vraćamo kredite kojim nas je zadužio bivši režim, čitavu državu, svakog građanina. I dan danas vraćamo kredite, otplaćujemo dugove koje je Dragan Đilas ostavio u Beogradu, pa nije problem ni ovo da se izglasa.

Mene jedna druga stvar interesuje, da li naš javni servis, medijski servis, RTS i RTV, plaćaju naknadu kablovskim operaterima? Jer, ako plaćaju naknadu kablovskim operaterima, onda smo mi u ozbiljnom problemu kao društvo. Onda je došlo do nekih poremećaja vrednosti.

Ne plaćaju? Dobro, javne servise ne plaćaju, ali zato druge kompanije plaćaju, jer mislim da treba regulisati rad kablovskih operatera zakonom. Ne može kablovski operater od proizvođača programa, to je neka televizija, da naplaćuje naknadu što program koji emituje ta televizija se nalazi u kablu tog kablovskog operatera. Kablovski operater je samo nosilac signala do krajnjeg korisnika i on to naplaćuje krajnjem korisniku. Ne možete da naplatite i proizvođaču i korisniku. Nije normalno. Zato što Srbija nema razvijeno tržište kablovskih operatera moguće je da se Šolak i Dragan Đilas danas ovako ponašaju, moguće je. To jeste ozbiljan problem.

Takođe, kada je u pitanju i naš javni servis, primećujem da se neprestano vrše reprize određenih serija, te programa. Nemam ništa protiv, verujte, ali hajde da budemo do kraja iskreni kako to zaista izgleda i koje su neke loše navike nastale u nekom ranijem periodu. Vidite i sami da već nekoliko nedelja, meseci, pa negde čak i godina, pojedini naši glumci, umetnici, kojima ja zaista za njihov glumački rad odajem priznanje, kažu da je u Srbiji jako teško raditi, kako je to više neizdrživo, kako će oni da promene mesto boravka, da bi da promene valjda i nacionalnost itd, neću da ulazim u to.

Znate li zašto je to? Šta se radilo u našoj kinematografiji za vreme, recimo dok je ministar kulture bio Bradić? Nije bilo projekata za snimanje filmova, bila su samo sredstva koja se odvoje iz budžeta, pa sednu te velike zvezde sa Bradićem, odredi se novac koliko će država da plati snimanje filma, započne se snimanje, završi se snimanje. Ako nešto novca pretekne, uplatiće statistima one dve-tri sekunde što su se pojavili, platiće im čak i da su veće zvezde nego Robert de Niro, ali taj novac neće ostati njima nego će morati da vrate glumcima, zvezdama.

Vlasnik filma nije država, iako je država kompletan film platila. Vlasnik je neka njihova izdavačka kuća koja će ga distribuirati po bioskopima, nosačima slike zvuka, za sve to uredno naplaćivati, a država od toga neće imati ni dinara. Na kraju će otkupiti pravo prikazivanja i RTS, pa će i ona ovim novcem iz budžeta opet da plati emitovanje tog filma i umesto da prihodi od tog filma budu vraćeni državi za novi projekat, završiće kod naših, ne mogu da kažem, zaista glumaca zvezda na nacionalnom nivou. E, to sada više ne može i tu je problem njihovog nezadovoljstva.

Ne krivim ja njih toliko zbog toga, nego krivim bivši režim, jer ih je naučio da na lak način dolaze do novca. Neću da spominjem njihova imena, naprotiv, oćutaću ime svakog od njih, zato što jesu umetnici na nacionalnom nivou, zato što nam je njihov ugled potreban radi očuvanja kolektivnog duha naroda, koji je takođe potreban zbog očuvanja čitavog naroda. Očigledno je da više ja brinem o njihovom ugledu nego oni što su brinuli dok su uzimali novac od tog istog naroda. Treba da ih bude sramota.

Ako žele da odu iz Srbije, neka odu. Dolaze novi, mladi, kvalitetni glumci, sigurno će biti ovde mnogo novih glumačkih zvezda koji će na svaki način privlačiti pažnju, čak možda i zabavljati naše građane. Ali, da završimo jednom sa tom pričom da je ova vlast protiv kulture, protiv umetnosti. Protiv je toga da se u ime kulture i umetnosti građani Srbije pljačkaju i na to da stavimo tačku.

Još nešto, svaki put kada RTS bilo koji od tih filmova, neću ni te filmove da spominjem, ni serije da spominjem, reprizira, svaki put mora toj izdavačkoj kući, odnosno tim glumcima ponovo da isplati honorare i naknade. Mislim da je to jedan vrhunski bezobrazluk, da ono što je finansirano iz budžeta Republike Srbije više puta bude naplaćeno iz tog istog budžeta, da bi se nekom omogućio lagodan i fin život. Nema problema što se tiče ovoga.

Takođe, raduje me i ovaj deo koji se tiče Sporazuma o kinematskoj koprodukciji između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Francuske. To je jako zanimljiva tema i verujem da će to gospođa Gojković jako dobro znati da iskoristi, da taj sporazum bude na obostrano zadovoljstvo. Svakako da je francuska kinematografija mnogo jača od srpske. Svakako da je potrebno pokušati barem, ako ne pokušamo nećemo ni znati da li to vredi, da se snime i neki istorijsko dokumentarni filmovi baš u ovoj koprodukciji. Na primer, da se snimi konačno film, recimo, o stradanju Srba, Roma, Jevreja, Hrvata antifašista u Jasenovcu. Ne zbog toga da bi se mi svađali sa komšijama, taman posla. Na prvom mestu da bi očuvali sećanja na žrtve koje su stradale u takvom jednom koncentracionom logoru i da bi ostavili i kroz jedno umetničko delo poruku da tako nešto više ne sme da nam se desi. To ne možemo sami.

Mi već generacijama pričamo o mnogo strašnih ratnih zločina koji su se desili ovde za vreme Drugog svetskog rata, stradanje đaka u Kragujevcu, streljanje građana u Kraljevu. Da li neko zna možda van Srbije o tim događajima? Mogu da kažem vrlo malo ljudi. Recimo, o jednom isto tako strašnom zločinu, broj žrtava nije za merenje i poređenje, svaka žrtva ima svoju težinu, vrednost, žaljenje, ali četiri ili pet puta manje je bilo nego u Kragujevcu, koje je Nemačka SS divizija, mislim da se zvala „Dač Rajsh“, napravila u jednom francuskom naselju, 650 ili 700 žitelja tog naselja je stradalo. To naselje je danas isto onakvo kakvo je bilo u trenutku kada su ti ljudi pobijeni i čitav svet zna samo za taj zločin.

Mislim da treba da iskoristimo priliku i da, uz podelu saučešća i bola za tim žrtvama koje su bile u Francuskoj i naših koje su stradale i u Kragujevcu i u Kraljevu i u Jasenovcu, iskoristimo francusku kinematografiju i da ostavimo jedan istorijski trag za ono što se desilo našim ili sunarodnicima ili sugrađanima.

Kada je u pitanju ovaj Ugovor o potvrđivanju, izbegavanju dvostrukog oporezivanja između Republike Srbije i Japana, mogu da vam kažem da se mnogo više radujem jednom takvom ugovoru nego što sam se radovao kada je, ne ja, nego možda moje kolege ranije, kada je bio potvrđen Sporazum između dvostrukog oporezivanja između tadašnje SFRJ i Luksemburga. Japan je ipak ozbiljna država i mislim da je vreme da počnemo da biramo zemlje sa kojima ćemo da imamo takvu saradnju.

Nemam ništa protiv ako je Srbija investitor u nekoj zemlji, pa da imamo takav sporazum. Nemam ništa protiv ni ako je neka druga zemlja investitor u Srbiji da imamo takav sporazum. Ali, da bi imali sporazum samo da bi par tajkuna izbegavalo da plaća porez u Srbiji, mislim da takve sporazume više ne treba da zaključujemo. Jer, Đilas i Šolak, o čemu je često pričao moj kolega Marijan Rističević, ovde vrše neku uslugu, ovde imaju neku delatnost, distribuiranje radio-televizijskog programa kroz kablove. Od toga zarađuju ljudi, verovali ili ne, to su iznosi od 600-700 miliona evra godišnje. Kada plate struju i ovo malo radnika što imaju, njihova televizija N1 fakturiše kablovskom operateru to što je emitovao njihov program i novac odlazi u Luksemburg.

Zemlje koje su ozbiljne kao Japan svakako da nešto ovako neće da dozvole, pogotovo što imaju svoje investicije ovde. Neće dozvoliti da im kaljaju ugled Šolak i Đilas, previše su oni ozbiljna zemlja za takva dva mangupa.

Što se tiče autoputa, već mogu da vidim sve što će da objave i Đilasovi portali i mediji i N1, ponovo zadužujemo građane Srbije, evo, to će biti sutra na svim naslovnim stranama njihovih medija. Niko neće da kaže koliko je neki autoput ili neki projekat, koliko su u stvari potrebni. Napašće Srbiju, napašće ovu Skupštinu što smo dali saglasnost za deonice autoputa od stotinak miliona evra, a to uopšte nije malo novca, ali je mnogo manje nego što košta most na Adi, mnogo manje nego što je oprano i izvučeno preko javnog medijskog servisa.

Još nešto, niko neće ni da kaže da ćemo mi da počnemo da otplaćujemo rate kredita kada ta deonica bude gotova iz prihoda koje taj autoput bude ostvarivao, ali će zato da napišu – evo ga Vučić, ponovo zadužuje građane, ponovo ropstvo, računaće koliko po glavi stanovnika mora da se vrati od tih kredita.

Ja sam na početku svoje diskusije rekao da mi i dan danas vraćamo njihove kredite i kao Republika i kao Pokrajina i kao grad Beograd, a ne znamo i ne vidimo rezultate tih kredita, osim da su oni sada mnogo bogatiji, nego što su bili kada su dolazili na vlast.

Gledao sam i njihove predsednike opština koji su dolazili u Narodnu skupštinu kada im je bio prvi mandat. Bili su narodni poslanici i predsednici gradskih opština. Da li verujete da su imali cipele koje su bile pocepane, za šest meseci, ali samo što su imali na sebi od garderobe satove, itd. više je koštalo nego sva imovina koji su mnogi imali i koji mnogi i dan danas imaju. Sada će oni nama da pričaju kako mi zadužujemo građane, zadužujemo da bi imali autoputeve, zadužujemo da bi mogli da nađu posao i ostanu ovde u Srbiji. Zadužujemo Srbiju i građane da bi doveli još više investitora da bi smanjili još više stopu nezaposlenosti, da bi na taj način tržišno uticali, da se poveća cena rada i životni standard građana.

Ne zadužujemo Srbiju da bi se Đilas, Šolak i ekipa bogatili. Svejedno, oni su valjda na taj način samo i navikli da zarađuju, tako što će da pljačkaju građane Srbije. I očigledno da im najviše smeta zato SNS i Aleksandar Vučić, ali to je već njihov problem.

Ako hoće ponovo vlast u Republici Srbiji, neka ne prizivaju ni Makedonski, ni Ukrajinski scenario, neka ne zovu tuđu decu da razvaljuju ovde Skupštinu i tuku se sa policijom, nego neka izađu na izbore, pokušaju da uvere građane Srbije da su se promenili, da su pošteni i da će raditi u njihovom interesu, mada znam da ni građani Srbije, čak ni mala deca, u tu priču više neće da poveruju.

Dame i gospodo narodni poslanici, valjda mi kao narodni poslanici smo se zakleli da ćemo poštovati Ustav Republike Srbije, i da se manemo više tih populističkih priča oko toga kako hoćemo da zaštitimo građane Srbije od njihovih javnih preduzeća na lokalnom nivou.

Ne možemo da radimo mi tu kontrolu. Da li mi dajemo saglasnost na cenovnik javnih preduzeća gde su gradovi i opštine? Mi ne dajemo. Da li bilo koji cenovnik javnih usluga može da bude primenjen pre nego što odbornici koji jesu vlasni za to, daju saglasnost? Ne može biti primenjen.

Znači, mi smo na republičkom nivou. Kontrolišemo republička preduzeća. Odbornici u jedinicama skupština lokalnih samouprava kontrolišu svoja preduzeća i nemojte taj posao da im oduzimate. To je njihovo, to je njihova opština, to je njihova odgovornost, to su njihovi građani, to su njihove komšije.

Zamislite da sad ja kao narodni poslanik iz Požarevca idem da kontrolišem kolika je cena vode, recimo, u Jagodini. Kako bi me pogledao predsednik vaše stranke, Dragan Marković Palma? Rekao bi mi, izvini nisi nadležan ti si poslanik, to rade odbornici. Nemojte da mešate te dve stvari. Zato i postoje, ne tri grane vlasti, nego tri nivoa vlasti: republički, pokrajinski i lokalni. I ako republika krene da vrši neki nadzor nad radom i autonomne pokrajine i lokalne samouprave, onda one gube smisao. Onda postajemo klasična centralizovana država koja ima samo jedan nivo vlasti, a to je Narodna skupština. To nije u skladu sa Ustavom.

Dame i gospodo narodni poslanici, valjda mi kao narodni poslanici smo se zakleli da ćemo poštovati Ustav Republike Srbije, i da se manemo više tih populističkih priča oko toga kako hoćemo da zaštitimo građane Srbije od njihovih javnih preduzeća na lokalnom nivou.

Ne možemo da radimo mi tu kontrolu. Da li mi dajemo saglasnost na cenovnik javnih preduzeća gde su gradovi i opštine? Mi ne dajemo. Da li bilo koji cenovnik javnih usluga može da bude primenjen pre nego što odbornici koji jesu vlasni za to, daju saglasnost? Ne može biti primenjen.

Znači, mi smo na republičkom nivou. Kontrolišemo republička preduzeća. Odbornici u jedinicama skupština lokalnih samouprava kontrolišu svoja preduzeća i nemojte taj posao da im oduzimate. To je njihovo, to je njihova opština, to je njihova odgovornost, to su njihovi građani, to su njihove komšije.

Zamislite da sad ja kao narodni poslanik iz Požarevca idem da kontrolišem kolika je cena vode, recimo, u Jagodini. Kako bi me pogledao predsednik vaše stranke, Dragan Marković Palma? Rekao bi mi, izvini nisi nadležan ti si poslanik, to rade odbornici. Nemojte da mešate te dve stvari. Zato i postoje, ne tri grane vlasti, nego tri nivoa vlasti: republički, pokrajinski i lokalni. I ako republika krene da vrši neki nadzor nad radom i autonomne pokrajine i lokalne samouprave, onda one gube smisao. Onda postajemo klasična centralizovana država koja ima samo jedan nivo vlasti, a to je Narodna skupština. To nije u skladu sa Ustavom.

Zahvaljujem.

Neću se više javljati na replike. Cenim ja želju svog uvaženog kolege, ali znate šta? Kada se kao narodni poslanik odričete makar dela svog suvereniteta teško ćete ga više ikada vratiti. To što jednom nekom date, više skoro nikada ne možete da vratite.

Mi smo pre, možda malo više od godinu dana, dali saglasnost za povećanje naknade korišćenja autoputeva, pričam kao narodni poslanik, a onda to prebacite na nivo odbornika u jedinice lokalne samouprave, da li je mogla DRI da promeni ili ceni našu odluku? Nijedno, ni drugo. Ne može. Nije moguće. Tako da, nemojte da pod izgovorom kontrole uništavamo suverenitet naših kolega u jedinicama lokalnih samouprava. Državni revizor ima pravo da kontroliše poslovanje i republičkih i lokalnih javnih preduzeća, njihov način investiranja, održavanja mreže, da li je to svrsishodno, nije i tako dalje, ali neke nadležnosti Revizor nema.

Nemojte da našim kolegama odbornicima uskraćujete prava za kojih su ih građani birali, jer onda se postavlja pitanje njihovog smisla, ništa drugo. Na kraju, ti ljudi odgovaraju, na nekim izborima pred svojim građanima. Ako su dobro radili, ako su imali dobre usluge, ako su pružali pristojne komunalne naknade prema svojim sugrađanima, biće ponovo izbrani, ako nisu zna se šta sleduje, politička kazna je nestanak sa političke scene.

Dame i gospodo narodni poslanici, jesmo svedoci ovih dana, meseci, pa čak i godinu unazad da se među građanima Srbije stvara jedna jako negativna slika o Narodnoj skupštini Republike Srbije, o narodnim poslanicima, uopšte, ali moram da kažem da to nije počelo za vreme vlasti SNS i Aleksandra Vučića, počelo je mnogo ranije, otprilike, vrlo brzo posle petooktobarskih promena.

Tadašnji režim, valjda u nedostatku rezultata, kao što su izgradnja puteva, škola, bolnica, otvaranje fabrika, morali su nešto da ponude građanima, da se građani zabavljaju o svom jadu, dok su gubili posao socijalno, ekonomski na svaki drugi način propadali. Tako je počelo urušavanje dostojanstva Narodne skupštine.

Kada je bivši režim izgubio vlast, opet, valjda u nedostatku političkog programa, političkih ideja, nedostatka poverenja građana na izborima, na svaki način pokušava da uruši ugled i dostojanstvo Narodne skupštine, kao i svakog narodnog poslanika pojedinačno.

Napisan je ovaj kodeks predložen od strane administrativnog odbora. Možda je to trebalo i ranije da se uradi, ali ne znam zaista da li bi to davalo onaj rezultat koji očekujemo od jednog ovakvog dokumenta. On svakako daje jednu određenu bolju sliku i bolju priliku da narodni poslanici rade. Međutim, dostojanstvo Narodne skupštine nije stvar predsednika Narodne skupštine, predsedavajućeg, već svakog od nas narodnih poslanika koji učestvujemo u radu Narodne skupštine i to je u mnogo čemu regulisano Poslovnikom o radu Narodne skupštine, ali kodeks, ovakav kakav jeste, daje i određena malo veća ovlašćenja za ponašanje narodnih poslanika van sednice i van zgrade Narodne skupštine. To je svakako jedan korak napred.

Zašto to kažem da bi ovaj kodeks trebalo ranije da bude donet? Evo, koji god deo pročitam ovog kodeksa, mogu da nađem primer kako se bivši režim odnosio i prema Narodnoj skupštini i prema dostojanstvu narodnog poslanika i prema uopšte značaju funkcije koju obavlja.

Evo, ja ću krenuti negde možda od sredine. U obavljanju poslaničke funkcije narodni poslanik je dužan da se s poštovanjem odnosi prema zaposlenima, bez bilo kakvih predrasuda. U obavljanju poslaničke funkcije narodni poslanik ne sme da ugrožava načelo političke neutralnosti zaposlenih.

Da li znate kako je to izgledalo u vreme Dragana Đilasa i njegove vlasti? Zaposleni u Narodnoj skupštini koji nisu hteli da potpišu pristupnicu DS izbacivani su iz svojih kancelarija, davana im je po jedna stolica da sede u hodnicima Narodna skupštine. Zamislite kršenje dostojanstva običnog čoveka od strane nosilaca vlasti? To je radio režim Dragana Đilasa.

Kada je to postalo baš previše brutalno i za njihov stomak i za njihove oči, našli su kompromisno rešenje, zaposleni koji nisu hteli da potpišu pristupnicu DS premestili su u kućicu za lift. Da objasnim šta je to. Mala prostorija u kojoj se nalazi pogonska jedinica lifta, elektromotor, sklopke, sajle, šta ti ja sve znam. Tako se odnosio prema zaposlenima u Narodnoj skupštini režim Dragana Đilasa.

Gospodine Odaloviću, ti ljudi još rade u Narodnoj skupštini i vi znate da je tačno to što govorim.

Možemo da pričamo i o tome. Evo jedan citat i voleo bih da svi državni organi donesu ili bar neke svoje kodekse ili da ubace u neka svoja podzakonska akta, ali zamislite da je u Statutu Grada Beograda pisalo sledeće: „Gradonačelnik Dragan Đilas je dužan da savesno, efikasno i ekonomično upravlja i koristi materijalna i finansijska sredstva koja su mu poverena u obavljanju gradonačelničke funkcije, kao i da sprečava njihovo nezakonito raspolaganje.“

Da li je to bilo moguće? Ne samo da nije bilo moguće da bude napisano. Ne, i ako bude napisano, nije bilo moguće pridržavati se toga. Takav je bivši režim bio.

Ili, Član 8 - Narodni poslanik je dužan da pristojno i da sa dužnom pažnjom i poštovanjem se odnosi prema građanima, uvažava druge narodne poslanike, govorom ne podstiče mržnju i nasilje.

Da podsetim svoje kolege koji su malo stariji, a da kažem ovim mlađima i građanima Srbije, pa iz ovih skupštinskih klupa se pozivalo na ukrajinski scenario, ovde u našoj Narodnoj skupštini, pa kada su videli da to nije moguće, onda su ovde u našoj Narodnoj skupštini priželjkivali i prizivali makedonski scenario.

Šta je jedan i drugi scenario? Nasilno preuzimanje vlasti. To su radili narodni poslanici bivšeg režima, narodni poslanici koji su bili na vlasti za vreme režima Dragana Đilasa.

Da li bi nam pomogao ovaj kodeks u vezi toga protiv, recimo, Balše, Kene, onog Aleksića i da ne nabrajam druge? Ja verujem da ne bi, ali bar bi imao neku osudu javnosti.

Kažu neke nevladine organizacije koje su nekako više naklonjene ka bivšem režimu, da ovaj kodeks nije dobar zato što narodni poslanik ako ga prekrši neće biti kažnjen, imaće javnu osudu. Zamislite sada da su kolega Martinović i Administrativni odbor predvideli nekakvu vrstu da li materijalne ili bilo kakve druge kazne, kako bi nas taj nevladin sektor napadao? Napadao bi nas da smo diktatori.

Kako je izgledala demokratija u vreme Dragana Đilasa? Ako narodni poslanik bude isključen sa sednice Narodne skupštine ne zato što je ugrožavao fizički ili moralno ili bilo koji drugi integritet predsedavajućeg, ministra ili bilo kog drugog narodnog poslanika, nego zato što je hteo da iskoristi svoje pravo slobode govora ovde u Narodnoj skupštini, valjda smo zato narodni poslanici, i ako neće da napusti salu posle mere isključenja, da li znate kako je izgledala njihova demokratija?

Prvo dolazi skupštinsko obezbeđenje, poziva sve narodne poslanike da izađu iz sale, poziva sve novinare da izađu iz sale, onda se pojavljuje drugi deo skupštinskog obezbeđenja, čupaju iz svih ovih kamera sve moguće kablove, znači, sala Narodne skupštine nema više nikakve veze sa ostatkom sveta i tada ide molba poslednja da napusti salu Narodne skupštine i druge kolege koje nisu htele da izađu, da napuste i oni. Ako se to ne desi, skupštinsko obezbeđenje izlazi i dolazi neko drugo, bez uniforme, bez službenih oznaka, u kožnim jaknama, patikama, sa palicama i počinju da tuku narodne poslanike. Tako je izgledala demokratija u vreme Dragana Đilasa. I video i osetio na svojoj koži.

Sada će ti mediji, te nevladine organizacije koje tada nisu htele ni slovo da kažu o ugroženosti narodnih poslanika, o ugroženosti demokratije, da pričaju kako je ovaj režim nedemokratski i kako vodi u diktaturu?

Mislim da sa ovim kodeksom možemo mnoge stvari ako ne da sprečimo, barem javno da osudimo, jer šta reći o narodnom poslaniku koji hoće… Pazite, narodni poslanik u svakom trenutku može da uđe u zgradu Narodne skupštine. Pa čak ako nije normalno doba, ako najavi sekretaru Narodne skupštine, ući će u zgradu. Zamislite narodnog poslanika koji hoće da uđe u zgradu Narodne skupštine tako što razvaljuje vrata i hoće svoje satrape da uvede unutra valjda da je ponovo pale, da se hvale kako su osvojili Narodnu skupštinu?

Imali smo i tu sliku pre nekoliko meseci ovde u Srbiji. Tada je policija opet, kao državni organ, reagovala, po meni, relativno blago, a razumem i zašto tako, zamolili su ih da napuste Narodnu skupštinu. Isto se dešavalo i sa zgradom RTS, gde smo opet videli neke poslanike, pa smo videli jednog bivšeg kolegu narodnog poslanika kako kaže na javnom servisu da Srbija ima najveću stopu smrtnosti u Evropi na 100.000 stanovnika. Dovoljno je da pogleda sajt Svetske zdravstvene organizacije da vidi da su 33 evropske zemlje ispred Srbije po stopi smrtnosti u negativnom smislu.

Bitno je da se pravi jedna lažna slika o nekakvoj diktaturi, o ugroženosti građanskih sloboda, o ugroženosti prava na okupljanje, pa čak idu i dotle da u svoje političke borbe uvlače i članove porodice, decu. Mislim da je to krajnje, poslednje, po meni čak i morbidno. Uvući decu u vašu političku borbu, pa makar to bila i deca predsednika Republike Srbije, nije normalno. To je za svaku osudu, ali šta očekivati drugo od ljudi koji su ovde uticali na mlade ljude. Na mlade ljude najlakše je uticati, nemaju dovoljno životnog iskustva, nemaju dovoljno zrelosti, uvek su puni tog avanturističkog, buntovničkog duha.

Šta je radio bivši režim koji predvodi Dragan Đilas? Tu istu decu huškali su na policiju, da se tuku sa policijom. Oni nisu bili u prvim redovima, niti su poveli svoju decu kao primer, nego tuđu. To samo pokazuje koliko je bivšem režimu stalo i do nečije dece, koja nisu njihova, i do građana Srbije i do Republike Srbije.

Ovaj kodeks sve te morbidnosti u političkom životu Republike Srbije neće da reši, ali, ako ništa drugo, barem usvajanjem ovog kodeksa možemo da očekujemo još veću osudu javnosti, građana Srbije za sve ono što je bivši režim radio upravo dok je bio na vlasti, a onda sada kada nije na vlasti i kakvu štetu pravi građanima Srbije. Već sada oni cenzus od 3%, smanjeni cenzus, ne mogu da preskoče ni sa motkom, a da ga smanjimo i na 1%, kako vode svoju političku borbu, ni to im neće biti dovoljno.

Dame i gospodo narodni poslanici, usklađivanjem iznosa pretplate koja se plaća javnom servisu RTS i RTV obezbeđujemo nezavisnost u radu javnih servisa.

Sve ovo što je rekao moj kolega Marijan Rističević, što se tiče nekakve izmišljene televizije N1, Šolaka i Đilasa, potpuno se slažem sa njim, ne verujem da se oni baš nešto raduju što je kolega Marijan Rističević danas ponovo sa nama i što je spreman da nastavi svoj rad u Narodnoj skupštini. Jer, znate, njima je bitno da na svaki način bilo koga ućutkaju.

Isto tako, javnog servisa nema ni u budžetu Republike Srbije, nema više potrebe. Nije više na kičmi javnih servisa Dragan Đilas da otima novac. Tako da, u sve u svemu, u toj slobodni govora nezavisnosti javnog servisa, Srbija, mogu da kažem da je daleko ispred mnogih zemalja u regionu.

Mi možemo da se slažemo ili ne slažemo sa politikom koju vodi javni servis. Naravno, oni imaju pravo da kritikuju i narodne poslanike, da iznose svoja gledišta, viđenja, na određenu problematiku, a i mi, narodni poslanici, imamo pravo da odgovorimo i da kažemo u čemu se ne slažemo sa našim javnim servisom, da iznesemo neka svoja viđenja, neke svoje ocene itd.

Svima je poznato da je danas epidemija kovida i da, osim života koji su ugroženi naših građana, država Srbija, na čelu sa njenim predsednikom Aleksandrom Vučićem, ulaže zaista velike napore prvo da sačuva javno zdravlje našeg stanovništva i živote naših građana. Ulaže takođe velike napore da održi nivo privredne aktivnosti koje su na teritoriji Republike Srbije i da održi životni standard naših građana na onom istom nivou kakav je bio pre izbijanja pandemije, kao što znamo, upravo smo izglasali budžet, neka povećanja plata, pre svega za zdravstvene radnike, kasnije i za pripadnike Ministarstva unutrašnjih poslova i Ministarstva odbrane, nešto i za državnu upravu, čemu se naravno protivio Fiskalni savet.

Čini mi se da neki smatraju da to sve nije dovoljno i da bi trebalo još više nekim granama ili delatnostima da se da, da bi oni mogli da nastave da rade. Čini mi se da u toj jednoj galami u kojoj čak i učestvuje RTS i vrši pritisak ne na Vladu ali stvara jednu lažnu sliku o tome šta je sve urađeno za sve grane privrede, tako da smo imali, mislim da je bilo prekjuče, jednu emisiju koja je baš govorila i o krizi koja je u oblasti usluga, i o krizi koja je u oblasti ugostiteljstva, i o krizi koja je u oblasti turizma. Ja moram da postavim pitanje – a u kojoj to grani nije kriza? U kojoj to danas grani delatnosti nije kriza?

Svi bi mahom, masovno, da ne plate porez na dohodak. To je prvi uslov koji ćete da čujete. Evo, metaforički, da pristanem, ali onda moram da postavim ja drugo pitanje – a odakle ćemo da obezbedimo sredstva za zdravstvenu zaštitu i očuvanje života i zdravlja naših građana ako ne iz poreza? Ali, to niko u RTS-u nije hteo da komentariše.

Druga stvar, zašto kažem metaforički – ako imate da platite porez na dohodak, znači da ste nešto zaradili, znači da niste poslovali sa gubitkom i da jedan deo zarade trebate kao i svi ostali da uplatite državi, kao i svi ostali. Takođe, nije bilo reakcije nikoga od novinara, voditelja, urednika, ne interesuje me. Bilo je bitno da se tobože predstavi kako država o njima ne vodi računa i kako je ta pomoć koja je data od strane države, a data je od onih ljudi koji plaćaju porez, nije dovoljna.

Ljudi, kriza je, zdravstvena kriza, ekonomska kriza. Pa, ne možete da zarađujete koliko ste zarađivali pre vremena izbijanja krize. Pa, strpite se malo. Proći će ovo. Pa, moći ćete ponovo da zarađujete. Ali, nemojte da pretite i nemojte da govorite kako ništa nije učinjeno za vas. Nije korektno.

Evo, ja ću jedan primer da dam kako se ponašaju korektno ljudi, ne verujem da bi čak pristao da da bilo kakav intervju, bilo kojoj novinarskoj kući. Goša, ne iz Smederevske Palanke, nego iz Simićeve, ima blizu 200 radnika. Proizvodni program – 95% izvozni, porudžbine pale na 15% nego iz vremena krize. Vlasnik ne otpušta radnike, već zadužuje svoje preduzeće da sačuva te radnike i ta radna mesta za vreme kada prođe kriza. On plaća poreze, koristi i ove povlastice, ali plaća poreze.

Bavi se proizvodnjom, to su čitavi sistemi i procesi, gleda da sačuva i svoje radnike i svoju firmu. Naslušao sam se mnogih priča, 485 hiljada nerealizovanih turističkih putovanja zaključenih do marta meseca 2020. godine. Pa čekajte, da li Srbija ima sedam, osam miliona stanovnika ili 25 miliona stanovnika? Sada mene interesuje - koliko je zaista po Zakonu o deviznom poslovanju uplaćeno inopartnerima? Hajde i to da proverimo. Te podatke ima Narodna banka. Hajde tu da vidimo o čemu se radi. Da li je to zaista toliko? Da li je zaista u skladu sa deviznim poslovanjem taj novac prebačen inopartnerima ili je nošen u kešu? Ako je nošen u kešu, tog mangupa odmah u zatvor, jer je obračunao porez svom klijentu, naplatio taj porez, uzeo novac, odneo u inostranstvo i nije evidentirao porez i on očekuje od te iste države, koju vara, novac da preživi, jelte, dok traje krza. Ne možeš da varaš državu i da očekuješ pomoć od nje. To nije normalno.

Da li je nekome danas zabranjena delatnost? Nije. Dobro, prihvatam da turističke organizacije zaista imaju velikih poteškoća i onima koji rade u skladu sa zakonom zaista treba da se pomogne koliko je god to u moći države, ali nećemo prevarantima.

Da li je zabranjeno ugostiteljima da rade? Nije. Samo im je malo, u poslednjih dve nedelje, skraćeno vreme. Oni to predstavljaju, kao da ne rade ništa, na našem javnom servisu, kao da nemaju nikakav posao, nikakav promet, kao da samo plaćaju radnike, pa traže da ne plate porez na dobit ili dohodak. Ako nisi ništa radio, kakav to onda porez treba da platiš, nisi ništa zaradio? Onda bi svako ko ima teškoće u funkcionisanju, u obavljanju svoje delatnosti, a imaju je svi, verujte mi, od poljoprivrednih proizvođača, industrije, saobraćaja, pa evo ograničen je broj mesta u javnom prevozu, pa znači sada svi koji se bave javnim prevozom zato što imaju prepolovljen broj putnika da bi zaštitili naše građane treba da traže - država da mi nadoknadi onu drugu polovinu. Ne ide to tako. Država pomaže koliko može.

Nije tu ministar, ali voleo bih da mi kaže kada bude ušao u salu, kada se radila kontrola primene fiskalnih kasa, u kojoj delatnosti je najviše bilo nepravilnosti? Neka ministar kaže da ne kažem ja ili ću možda da ispadnem subjektivan.

Kladim se da oni koji su najglasniji sada da mere koje sprovodi Vlada Republike Srbije nisu dovoljni da oni ne mogu da rade pod takvim uslovima, kladim se u šta god hoćete da su bili najveći prekršioci Zakona o fiskalnim kasama, pa eto nezavisnosti javnom servisu. Ne mogu da kažu da im nisu obezbeđena sredstva, ne može da im se kaže da ne mogu da rade šta god hoće, da prenose kako god hoće, da kritikuju koliko god hoće, ali isto tako neka novinari, urednici, voditelji, šta god, krenu na neku temu, ako ne znaju detalje te teme ili namerno neće da ih govore, neka očekuju odgovor onda ovde u Narodnoj skupštini.

Dame i gospodo narodni poslanici, ove tri tačke koje se tiču izborne nadležnosti Narodne skupštine jesu jako važne, jednim delom u finansijskom sektoru, drugim delom u medijskom. Ne bih mogao ni da kažem da je nešto značajnije ili da je nešto malo manje značajno. Obe oblasti našeg društvenog života su podjednako važne o kojima danas raspravljamo.

Prvo bih hteo da kažem nešto o Narodnoj banci Republike Srbije. Svi mi kao poslanici znamo koja su ovlašćenja Narodne banke, kakva je njena uloga u skladu sa zakonom, ali obične građane najviše što interesuje jesu kursne razlike koje Narodna banka prema njihovom shvatanju delokruga rada Narodne banke, jesu najvažnije. O tome ću nešto kasnije.

Moram da kažem da je Narodna banka na prvom mestu jedan regulator na finansijskom tržištu, odnosno svojim podzakonskim aktima i ovlašćenjima koje ima u skladu sa zakonom reguliše rad finansijskih institucija ili banaka.

Mogu da kažem da je Narodna banka u poslednjih nekoliko godina, odnosno od 2012. godine, tačnije avgusta meseca 2012. godine, ima jedan kontinuitet u kontrolisanju banaka, njihovog poslovanja i na taj način ima i veliki doprinos na prvom mestu u razvoju privrede, na drugom mestu doprinos porastu životnog standarda građana Republike Srbije.

Zakon o Narodnoj banci, po kome je gospođa Jorgovanka Tabaković birana za guvernera, izmene i dopune podnela je baš Narodnoj skupštini poslanička grupa SNS. Mogu da kažem da je bivši režim tada napadao i SNS i Aleksandra Vučića i Jorgovanku Tabaković, da mi zakon donosimo da bismo smenili tadašnjeg guvernera, da bismo štampali novac, da bismo zemlju uveli u ratove, da bi izbila hiperinflacija, kao iz vremena devedesetih godina.

Na njihovo veliko razočarenje, a na veliku sreću građana Republike Srbije ni jedan od tih scenarija nije se desio na teritoriji Republike Srbije. Šta imamo kako rezultat? Setite se samo kamata koje su bile do avgusta meseca 2012. godine. Kamate sa deviznom klauzulom i godišnjim prirastom od 16 ili 18%, kamate sa dinarskim kreditima od 24 do 28% na nivou godine ili tzv. najpopularniji i najlakše su se dobijali, pa su se najviše i koristili, inače po meni i najskuplji jesu, tzv. kratkoročni krediti sa kamatnom stopom od 36 pa čak i 40%.

Takva je bila situacija na finansijskom tržištu koju je napravio bivši režim. Valjda su zato toliko i napadali Jorgovanku Tabaković i novi zakon da bi banke koje su im izgleda bile simpatičnije i više su ih voleli od građana Srbije, a čini mi se da ta ljubav ima i finansijski momenat nastavile da jednom netržišnom politikom sa ekstra profitima oštećuju građane Republike Srbije.

Da zlo bude još veće kada imate tako visoke kamate u jednom trenutku imate tolike prihode da više novim kreditima ne možete te prihode koje ste ostvarili da plasirate među građanima i među privredom, onda dolazi do jedne, mogu da kažem prilično nezakonite rabote, a to je nezakonito iznošenje deviznih sredstava sa teritorije Republike Srbije suprotno Zakonu o deviznom poslovanju.

Zato smo imali onolike kursne razlike između 2008. i 2012. godine. Taj novac koji je iznošen da bi se na jedan veštački način održala ista ponuda novca na tržištu, jer ako nečega ima više, onda on smanjuje vrednost, tj. manje su kamate, ako ga ima manje nego što je potrebno veće su kamate. Banke su, zahvaljujući neradu Narodne banke iznosile devize i na taj način održavale nisku ponudu kapitala, znači, po visokim cenama na tržištu Republike Srbije.

Kao posledica druga je bila gubitak vrednosti nacionalne valute. Narodna banka je tada u to vreme držala ekstremno visoku referentnu kamatnu stopu, koja je čak išla do 18%. To građanima ništa ne znači, to je bazna kamatna stopa na osnovu koje se banke zadužuju na međubankarskom tržištu ili kod Narodne banke i nikada ne može biti ni ista, ni manja nego što građani podižu kredit, nikada ista, ni manja nego što se država zadužuje.

Kada građani ostanu bez novca, a ostali su zbog visoke kamate koju su imali kod poslovnih banaka, ostali su bez novca zbog kursnih ralika, jer su njihovi krediti bili sa deviznom klauzulom. Kada im padne njihova kupovna moć sledeći koji se nađe na udaru jeste sektor privrede. Kada privredi počne ona da diže kredite po isto tako visokim kamatnim stopama da bi održavala svoju dnevnu likvidnost, a ne radi investicija, počinje da trpi država jer nema više ko da plaća poreze i puni budžet Republike Srbije.

Zato smo mi imali onoliki javni dug 2012. godine, sve zbog toga što tadašnji režim, sada već bivši, valjda je zato i bivši, nije radio svoj posao, a ne verujem da toliko vole banke sami od sebe, nego je tu bio i određeni finansijski momenat.

Kada smo uspeli da stabilizujemo situaciju na finansijskom tržištu počele su da se smanjuju kamatne stope kod banaka. Kada više niko nije mogao van Zakona o deviznom poslovanju da iznosi novac iz Republike Srbije, bilo je tu svega i svačega, verujte mi, čak i od toga da su se banke koje su osnivači banaka ovde u Srbiji pozajmljivale svojim bankama, ćerkama novac po ekstremno visokim kamata, pa i sa tim je morala da se bori Narodna banka, kada više novac nije mogao da se iznosi suprotno Zakonu o deviznom poslovanju konačno se dinar kao valuta stabilizovala.

Onda kreće jedna druga priča kako dinar ne treba da bude stabilan. Možda su i u pravu, ali treba kurs dinara da bude predvidiv, ali tražili su, i jedan deo naučne zajednice, valjda zbog žala što je bivši režim bio nesposoban, da se kurs dinara ponovo obori, jer navodno ne možemo da izvozimo i smanjujemo konkurentnost naše privrede ukoliko je kurs dinara predvidiv.

Dokazali smo u međuvremenu da to ne može da utiče bitno na izvoz, jer znate šta, kada hoćete da oborite nacionalnu valutu, nije samo izvoz taj koji će možda imati prednosti. Tvrdim da neće, jer svi oni ulazni imputi zavise od deviznog kursa, pa samim tim opet kroz, iako je dinar pao cena vašeg proizvoda na inostranom tržištu u evrima ostaje isti, niste povećali konkurentnost. Valjda su to poslednji bili pokušaji bivšeg režima da utiče na finansijsko tržište.

Samo da napomenem da je od 2008. do 2012. godine bivši režim prodao negde oko pet i po milijardi evra deviznih rezervi radi stabilizacije kursa, a kurs je sa 78 dinara skočio na 119,80. Znači, toliko su bili nesposobni i tolike su lopuže bili da i pored toga, što su prodali pet i po milijardi evra deviznih rezervi, nisu sačuvali kurs dinara, nisu sačuvali srpsku privredu i nisu sačuvali socijalni status građana Republike Srbije i njihov životni standard, ali je zato njihov životni standard jako porastao, a o tome ćemo nekom drugom prilikom, možda kada budemo raspravljali o članovima Saveta REM-a.

Pošto se ponovo gospodin Kovačević bira za člana Saveta Narodne banke, zato što je imao doprinos ovakvim rezultatima koja je imala Narodna banka, mislim da ga u danu za glasanje treba podržati, a poslanička grupa SNS svakako to hoće.

Kada je u pitanju Fiskalni savet, moja omiljena tema, smatram da je Narodna banka predložila odličnog kandidata - gospodina Bojana Dimitrijevića, znam ga odavno, znam koliko je sposoban, znam koliko je stručan, mnogo puta se nismo slagali po određenim političkim stavovima, ali to je normalno, ne moraju ljudi u svemu baš da se slažu, neki put nismo ni bili na istim stranama, on na vlast, ja opoziciji, ali mislim da njegovo iskustvo koje ima daje nam za pravo da verujemo da bi bio dobar član Fiskalnog saveta.

Međutim, ne bio mu ja u koži. Sa sadašnjim predsednikom Fiskalnog saveta ne znam kako će izaći na kraj, zaista. Zaista ne znam, jer sve ovo što je Fiskalni savet radio u proteklih nekoliko godina demantovali su događaji. Znate, napadan sam bio zbog toga što sam rekao, ali kada neko pet puta, i to uzastopno pet puta, da pogrešnu ocenu i događaji demantuju sve što je pisalo u toj oceni, vreme je da se zamisli šta radi, koliko je stručan, da li treba da bude tu gde jeste, da li treba da podnese ostavku, da li i dalje treba da govori u ime Dragana Đilasa, mislim na predsednika Fiskalnog saveta, da li treba da plaća Milojko, Arsiću, savetničke usluge, da pišu onakve gluposti kao ocenu i da to upućuje Narodnoj skupštini. Da li je sve ono što je predsednik Fiskalnog saveta u svojoj ranijoj prošlosti uradio bilo dobro? Treba da bude bačeno i da nestane zbog svega onoga što radi danas, neka se zapita i sam predsednik Fiskalnog saveta.

Gospodinu Dimitrijeviću samo mogu da poručim da ne odstupi ni milimetar od struke, od svog naučnog znanja i baš ako bude bio preglasavan, pa neka izdvoji mišljenje da mi o tome narodni poslanici znamo i o tome raspravljamo.

Naravno, dolazimo do čuvenog REM-a. Mnogo puta, takođe spominjano, čini mi se više u javnosti. Konačno ćemo imati potpuni sastav REM-a i nadam se da će REM konačno da stanje na medijskoj sceni u Srbiji privede zakonu. Mislim da je to, kao jednog regulatornog tela, njihova primarna uloga. Ne u smislu da oni određuju uređivačku politiku medija, nego da konačno Republika Srbija ima medijsku scenu koja odgovara njenoj zakonskoj regulativi, a njena zakonska regulativa odgovara svim direktivama EU. Da ne bude više priče o nekakvoj diktaturi ili neka bude, ali, znate šta, neka to budu domaća glasila, neka to budu domaće medijske kuće, neka to budu medijske kuće koje plaćaju porez u Republici Srbiji.

Znate, ako je N1 registrovan u Luksemburgu, pa se reemituje, kako oni kažu, a program se pravi na teritoriji Republike Srbije, preko kablovskog operatera, a gde je vlasnik N1 i kablovskog operatera potpuno isti, a svako ko radi na teritoriji Republike Srbije mora da plati porez na dohodak ili dobit, kako hoćete, koji iznosi 15%, a Šolak i Đilas to rade u Luksemburgu, plaćajući 5%, samo 5%, a celu svoju delatnost obavljaju na teritoriji Republike Srbije.

Znači, mislim da će to biti na prvom mestu, valjda bi to trebalo da bude na prvom mestu posao REM-a. Neka budu registrovani u Srbiji, konačno, i neka pišu i pričaju šta god žele, šta god im je volja, koliko god im je volja. Ne smatram da bilo ko od nas političara, koliko god da nas uvrede, povrede, ne računajući članove porodica, nas lično, ne treba da ih tuže, ali znate šta – nismo ni svi političari koje oni napadaju.

Samo da vas podsetim kako su Đilas i Šolak napadali i Lazu Ristovskog. On je glumac, ima svoj politički stav, a nekada je bio isti kao i njihov. Tada ga nisu napadali, tad im je valjao, pa je čovek video razliku između njih i nas i rekao – ljudi, pogrešio sam, podržaću Aleksandra Vučića i SNS. Koga on da tuži kad ga napadaju? Ako tuži njih preko sudova u Luksemburgu, reći će – znam, ali možda ste vi u pravu, ali zakon nije prekršen na našoj teritoriji, nego na teritoriji Republike Srbije, mi nismo teritorijalno nadležni za tako nešto.

Setite se samo šta su pisali i pričali o Nenadu Jezdiću. Čovek je isto glumac, umetnik, čak nije ni izrazio svoj politički stav. Prisustvovao je na državnoj ceremoniji. Kada prisustvujete državnoj ceremoniji, to ne znači da podržavate nečiju vlast ili vladu, valjda podržavate svoju državu. Šolak i Đilas su ga zato napadali, što je podržao svoju državu, svoj narod, svoje sugrađane.

Sada se ponovo vodi hajka protiv Dragana Stojkovića Piksija, ni glumac, ni političar, bivši fudbaler. U Srbiji velemajstor. Čovek koji treba da okupi, koji ima u tom sportskom svetu jednu posebnu ulogu, treba da predstavlja nacionalno jedinstvo, nije više on ni Zvezdin, ni Partizanov, ni bilo čiji, on je sad srpski. Napadnut je zato što je jedan investitor iz Japana, iz zemlje gde je on imao značajnu karijeru i bio je tamo fudbalska zvezda, sportska zvezda, prisustvovao ceremoniji polaganja kamena temeljca. Pa, vidite vi koliko je to bolesno.

Kakvi su to bolesnici? Pa da li je njima ljubav prema novcu jača od svega? Moram da postavim, da li su normalni? Pa, kad napadnete tuđu porodicu, tuđu decu, postavljam pitanje koliko volite svoju? Setite se samo šta su radili sa porodicom predsednika Aleksandra Vučića. Pa, da li je moguće da ljudi više vole novac nego svoju porodicu? Čini mi se da je kod Dragana Đilasa i Šolaka sve moguće.

Dame i gospodo narodni poslanici, pa setom ovih poreskih zakona o kojima danas raspravljamo, Srbija sasvim sigurno korača u modernizaciju u svim oblastima. Ne bih sada da nabrajam i Zakon o digitalnoj imovini i druge zakone fiskalizacije, druge zakone, hteo bih nešto da kažem o Zakonu o tržištu kapitala.

Naime, Republika Srbija već 14 ili 15 godina, poseduje tržište kapitala, odnosno tržište hartije od vrednosti. Nedostatak ovog tržišta jeste bio taj što smo mi na tom tržištu kapitala, hartije od vrednosti, prodavali samo vlasničke hartije od vrednosti. To je bivši režim izmislio da bi mogao da preduzeća koja su bula u postupku privatizacije, gde bi jedan određen procenat zaposlenih u tom preduzeću dobio određenu količinu akcija, većinski vlasnik preko tržišta kapitala, odnosno, hartije od vrednosti, postao apsolutni vlasnik jednog privrednog društva.

Za vreme bivšeg režima to je bila jedina svrha postojanja tržišta kapitala hartije od vrednosti, nikakvu drugu svrhu nije imala. Čak i u onim najgorim vremenima Svetske ekonomske krize 2008. godine, za koju kažem opet i uvek ću ponavljati da je mala beba u odnosu na ekonomsku krizu koja je izazvana pandemijom kovida, naše tržište hartije od vrednosti nije se modernizovalo. Zatekli smo Komisiju za hartiju od vrednosti koje je jedno regulatorno telo u jednom potpunom haosu, u jednom nedostatku zakonske regulative, nedostatku ponašanja prema dobrim običajima i bilo je jako teško ponovo pokrenuti, na prvom mestu, rad Komisije za hartije od vrednosti, a onda i unaprediti rad Komisije.

Mogu da kažem da su tu postojali jako veliki otpori da danas se jedan ovakav predlog zakona nađe na dnevnom redu. Suština ovog izmena i dopuna Zakona jeste da nisu samo vlasničke hartije od vrednosti predmet rada tržišta hartije od vrednosti, već i dužničke, odnosno po prvi put na teritoriji Republike Srbije može malo pravno lice, mikro ili neko drugo da učestvuje na tržištu kapitala od vrednosti i da nabavlja sredstva, da li za investicije, da li za poboljšanje svoje aktivnosti koja mogu biti značajno jeftinija zavisno od njegovog boniteta, naravno, nego što su sredstva koja možete da dobijete poslovnih banaka.

Tu je razlog zašto je bivši režim u svakom trenutku pokušavao da zaustavi taj proces modernizacije našeg tržišta hartija od vrednosti, zato što su oni bili ti koji su radili isključivo u interesu poslovnih banaka i velikih finansijskih sistema. Setite se samo kako smo branili dinar od 2008. do 2012. godine. Prodavali smo devizne rezerve, prodali smo najmanje 5,5 milijardi evra deviznih rezervi. Da li smo odbranili kurs dinara? Nismo. Izgubio je polovinu svoje vrednosti, sa 78 dinara na 119,80 – 120, to je više od polovine. Zato što su finansijske institucije u daljem tekstu banke zbog enormno visokih kamata napravile jedan perpetuum mobile, jednu svojevrsnu, primarnu emisiju novca i sa viškom zarađenog novca kroz reketaške kamate otkupljivali su evre i iznosili van Srbije, na taj način izazivajući pad nacionalne valute, pad životnog standarda, pad operativnosti privrede u Srbiji.

Sve je to bivši režim znao, samo ništa nije preduzimao. Zato i nismo mogli da imamo jedno ovakvo tržište hartija od vrednosti, zato što ceo taj posao koje su banke i određeni finansijski špekulanti, pre svega mislim na neke velike kompanije, „Delta“ ili tako nešto, ne bi mogli da zgrću enormne količine ekstra profita uništavajući ne samo privredne subjekte, nego svakog građanina, svakog pojedinca, svako domaćinstvo u Srbiji.

Bivši režim je pravio štetu na nacionalnog nivou i svakako je dobro da konačno ako neko ima višak kapitala da učestvuje na berzama, jer i onako poslovne banke danas sa kamatnim stopama koje su jednake nuli, vidi sredstva i depozite po viđenju tako da je ovo jedno unapređenje koje u svakom slučaju može da dovede do toga da naši privredni subjekti dolaze do jeftinijeg novca, da se poveća konkurentnost između učesnika na finansijskom tržištu, a kad novac kao roba pojeftini i vaša privreda je daleko operativnija i daleko, daleko konkurentnija.

Što se tiče zakona koji je vezan za televizijsku pretplatu, jedna od zamerki Fiskalnog saveta je bila ta da u Zakonu o budžetu Republike Srbije za 2021. godinu nema sredstava u budžetu Republike Srbije za funkcionisanje javnog servisa.

Nama ne treba javni servis koji nije to što bi trebalo da bude, a to je da ima određenu nezavisnost i samostalnost u svom radu, da nema pritisaka bilo koga na uređivačku politiku javnog servisa, a imali smo situaciju da ako bilo koji novinar, bilo koji urednik pokuša da nešto objektivno prenese ne samo preko javnog servisa, čak i preko privatnih televizijskih emitera, da odmah bude linčovan i satanizovan od strane Dragana Đilasa i bivšeg režima.

Znate šta, bivši režim je imao jako dobru taktiku. Nisu imali televizijsku pretplatu. Novac je javni servis dobijao iz budžeta Republike Srbije. Ako nisu dobri, ne slušaju Dragana Đilasa, neće ni dobiti novac. To je primarna posledica.

Sekundarna posledica jeste da, samim tim, naš javni servis nije poslovao po tržišnim uslovima. Ako sluša Dragana Đilasa dobijaće novac, a sekunde i vreme koje je predviđeno za EPP moći će da poklanja istom tom Draganu Đilasu, koji će kasnije da ga prodaje.

Evo kako je na jedan prilično perfidan način Dragan Đilas indirektno pljačkao građane Republike Srbije i sve će to da bude pokriveno odlukama upravnog odbora, nadležnih tela za upravu javnog servisa, da bi izbegao krivičnu odgovornost, ali činjenica jeste da su zbog dotacija iz budžeta Republike Srbije, RTS i RTV svoje sekunde za EPP poklanjali Đilasu koji je kasnije to prodavao korisnicima. Znači, jedna vrsta pljačke i zloupotrebe položaja.

Da stvar bude još zanimljivija, mi kao društvo, naravno, napredujemo, koliko god da to ovi pokušavaju da ospore, pa čak sad postavljaju pitanje kada je fiskalizacija u pitanju, da li ćemo imati internet, da li ćemo imati struje? Znate, šta god da pokušate da uradite nešto novo i ako treba da bude dobro, nailazićete na jedan određen otpor koji često nije zasnovan na nekim vrednostima koje su ispravne, a dešava se i da bude sa zlom namerom. Tako imamo i ovu priču oko fiskalizacije. Mislim da je to dobro. Mislim da je dobro da je što je god moguće više uredimo i olakšamo našim poreskim obveznicima da na što je moguće lakši i jeftiniji način izvršavaju svoje obaveze prema državi, ali da li znate šta se dešava kao posledica?

Evo, bilo je danas te priče oko frilensera. Đilasovi mediji su i njih predstavljali kao velike izvoznike na teritoriji Republike Srbije i da zbog toga treba da budu izuzeti od poreza na teritoriji Republike Srbije. Dobro, a šta ćemo sa onim koji plaćaju porez? Znate, kada neko obavlja neku određenu delatnost, kad zarađuje novac, on plaća porez u svakoj zemlji. Neko kaže – pa, dobro, oni zarade nekoliko stotina evra za svoje članove porodica. Da, i onaj poljoprivredni proizvođač kome leđa pucaju po 12, 14 sati na suncu, takođe plaća porez i takođe zarađuje za svoju porodicu, tako da ne vidim zašto ne bi svi koji ostvaruju neki prihod plaćali te poreze.

Ponovo Đilasovi mediji provlače tu priču oko toga kako, eto, oni su se snašli, država im ništa nije omogućila, da ne nabrajam sve dalje, ali moram da postavim pitanje da li je zaista taj novac iz izvoza? Da li je to stvarno ostvareni izvozni prihod? Ja vam tvrdim da nije. Tvrdim da je novac odavde, sa teritorije Republike Srbije. To je novac koji su uplatili domaći privrednici za oglašavanje preko društvenih i socijalnih mreža. Nisu neki iz Amerike, iz Engleske ili sa bilo kog drugog mesta. Što bi neko ko nije prisutan na tržištu, plaćao reklamu na srpskom tržištu? Ne bi niko.

Od tih reklama, Gugl, Jutjub itd, koje su odavde, od naših privrednih subjekata uplaćene, vraća deo novca frilenserima, tako da ovde možemo pre da pričamo o uvozu, nego izvozu. Znate, uvek politički dobro zvuči kada kažete da neko nešto izvozi.

Kada smo tu priču otvorili i kada smo utvrdili da svako treba da plaća porez, ko obavlja neku delatnost, gospodine ministre, na desetine mojih prijatelja koji žive i rade u dijaspori pitali su me da li je tačno da će Republika Srbija da im uvede porez na njihove plate i zarade koje ostvaruju u inostranstvu. Postavio sam im pitanje – odakle vam to? Poslali su mi linkove baš opet sa Đilasovih medija, gde su citirali odredbe zakona, ne sve, nego samo one koji njima odgovaraju, da građani treba da plate porez koji žive i rade u inostranstvu.

Pazite, išli su toliko daleko i toliko bezobrazno da čak i tamo gde postoji sporazum o izbegavanju dvostrukog oporezivanja, ako je poreska stopa manja u toj zemlji, da treba da plate razliku u Srbiji.

Znate, to su napisali. Da je neko drugi to protežirao, ajde da kažemo neznanje, da kažemo greška, ali to napišu Dragan Đilas i Šolak. Đilas i Šolak to napišu na svojim medijima, oni koji su majstori kako da prevare poreski sistem, da posluju ovde na teritoriji Republike Srbije, da ostvaruju prihode od preko 400 miliona evra, a da porez plaćaju Luksemburgu i znaju da niko ne može, pa čak ni oni, da budu dvostruko oporezovani. Ja mislim da je to jedan vrhunac bezobrazluka.

Mislim da bi u nekom narednom periodu, bez obzira da li je neko registrovan van teritorija Republike Srbije, ako obavlja delatnost na teritoriji Republike Srbije, da plati porez ili razliku ukoliko je registrovan u nekoj drugoj zemlji, jer ne možete novac da zarađujete ovde, a da porez plaćate drugima. To ne ide. To nigde ne postoji.

Konačno da tu dvojicu mangupa, barem što se poreskog dela, privedemo zakonu, izjednačimo njih zajedno sa svih ostalih osam miliona građana Republike Srbije, da plaćaju porez. Nadam se da će konačno i naše Republičko javno tužilaštvo i Više tužilaštvo u Beogradu da reaguju i na krivičnu prijavu Grada Beograda za sve one zloupotrebe, malverzacije, pranje para koje je sprovodio Dragan Đilas dok je bio gradonačelnik Beograda.

Dame i gospodo narodni poslanici, budžet Republike Srbije za 2020. godinu, s obzirom na okolnosti u kojima je danas država i ostatak sveta, mogu da kažem da je jedan od boljih u Evropi, a možda i šire. Mogu da kažem da je budžet izbalansiran, da ima razvodnu komponentu, da omogući dalji rast naše privrede, da ima komponentu podrške našem zdravstvenom sistemu kojim treba da nastavi da se bori protiv pandemije u 2021. godini, da ima komponentu podrške privrede, koja takođe treba da preživi i da se održi do završetka ekonomske krize koja je izazvana pandemijom kovida i da ima deficit koji garantuje stabilnost javnih finansija Republike Srbije.

Takođe, naš budžet ima i onu socijalnu komponentu, a to je povećanje penzija za naše penzionere, to je povećanje plata pre svega zdravstvenim radnicima, pripadnicima policije, pripadnicima Ministarstva odbrane, ali i zaposlenima u javnoj upravi. Čini mi se da baš oko tog dela postoje najveća sporenja da li je to trebalo učiniti, da li se to čini i u ovakvim vremenima i stalno pokušavaju da nas porede sa nekim zemljama koje nisu imale na vlasti bivši režim predvođen Draganom Đilasom. Naravno da ti građani imaju zbog toga i značajno veći životni standard, pa mogu mnogo laške ovakvu krizu da prebrode nego što mogu građani Republike Srbije.

Najveće kritike Fiskalnog saveta bile su usmerene baš u tom pravcu. Ja ne mogu sa se ne složim sa njima da kada kažu da je najbolje ulagati u javne radove i da će na taj način podsticaćemo rast BDP-a, pa u nekoj poslednjoj komponenti i rast životnog standarda, ali ja moram da postavim pitanje –kako će naši građani, dok ta poslednja komponenta ne počne da se dešava, a to je po pravilu na dugom štapu i traje nekoliko godina, kako će i od čega će oni da žive?

Čini mi se da Fiskalni savet nikako ne želi da prihvati te okolnosti i da jednostavno se ponaša na određen način i kao bivši režim i pokazuje da im uopšte nije stalo do građana Srbije, već do nekih brojeva, a pri tom zaboravljaju da iza svakog tog broja stoje na desetine hiljada života i sudbina građana Srbije. Tome se suprotstavljaju. Po njima ne treba ulagati u Ministarstvo unutrašnjih poslova, da smanjimo bezbednost naših građana, borbu protiv organizovanog kriminala, opšteg kriminala, pljačke, razbojništva, silovanja. To po Fiskalnom savetu ne treba da bude problem u državi, neka se građani snalaze sami kako znaju i umeju.

Ne trebamo ni da ulažemo u Ministarstvo odbrane, čuvamo svoju ne samo nepovredivost granica, nego svoju slobodu, jer čini mi se da su oni koji su prodali dušu đavolu slobodu odavno izgubili i ne znaju ni da je cene, a između ostalog i zato je bio napadan ovaj budžet i naravno ništa ne treba da iznenadi kada to ide iz kuhinje bivšeg viceguvernera Narodne banke, mog prezimenjaka, gospodina Milojka Arsića koji je jako blizak saradnik Dragana Đilas.

Ova diskusija koja je u mnogo čemu slična onoj diskusiji u načelu o budžetu Republike Srbije dala je neke određene reakcije kod Đilasovih portala. Nemam ništa protiv, neka oni pišu, neka napadaju, neka rade šta god žele, ali moram radi građana Srbije da kažem i šta su napisali – da li će naprednjaci za svakoga ko se ne slaže sa njima tražiti ostavku, nije tačno, ako neko ne radi svoj posao kako treba, neka podnese ostavku – i dokle će Skupština Srbije biti mesto odakle će se svakodnevno napadati svi neistomišljenici Aleksandra Vučića i SNS, jel zato plaćamo narodne poslanike?

Gde treba da iznosim svoj politički stav ili ocenu? Da li na ulici kao što su ovi oko Ivandana to radili, pokušavali da zapale Skupštinu? Da li u ringu? Da li treba da ćutim o kriminalu bivšeg režima i Draganu Đilasu i svemu onome što je radio? Tada bi bio dobar Đilasovim portalima i ne daj Bože da se neko drzne da kaže nešto loše, odmah će da ga napadnu pa su svi u strahu i sudije i tužioci. Niko ne sme ništa Draganu Đilasu. Malo se prevario. Mi ćemo u Narodnoj skupštini da pričamo kolika je lopuža i kakva je njegova ideologija i kojim se on bogovima klanja i šta je to u njegovoj osnovi.

Nisam se plašio Dragana Đilasa kada je bio na vlasti. Nisam se plašio Dragana Đilasa i bivšeg režima kada su me napali na Trgu oslobođenja u centru Požarevca na konferenciji za štampu koju sam držao. Snimilo je pet kamera, niko nije smeo da objavi. Jel to diktatura? Zamislite da li je to danas moguće? Nije, a zato što nemaju podršku u narodu oni hoće da predstave neku diktaturu. Hoće i nas poslanike da ućutkaju. Nazivaju nas – skupštinskom deponijom da bi nas ućutkali. Valjda se kamermani, snimatelji, kako li se već zovu, urednici RTS boje, ljudi koji učestvuju u prenosu Dragana Đilasa kada neki poslanik pokazuje dokument koji tereti Dragana Đilasa i dokazuje njegovu krivicu da se to uveliča i vidi na ekranu i onda pričaju o nekoj diktaturu oni, pa još nas pitaju – jel zato plaćamo narodne poslanike? Da, zato plaćamo narodne poslanike, da iznose svoje političke ocene, svoje političke stavove, da brane građane Srbije od tajkuna i lopuža kakav je Đilas. I jeste, tačno je zloupotrebio je položaj – iz Srbije je nestalo nekoliko miliona evra, otišlo u Grčku, verovatno u Đilasov džep za, pazite, konsultantske usluge prilikom izgradnje mosta na Adi. O tome ne sme više da se priča, osim naravno ovde u Narodnoj skupštini.

E, pa pričaćemo i može da tužaka koliko god hoće, ne bojimo ga se i pored toga što nas naziva skupštinskom deponijom i kada vidite kad neki njegov bot nešto napiše vidite kakva ideologija. Tačno je, svako pametan i školovan radi za Dragana Đilasa. Znači, mi smo glupi, nepismeni, nepošteni, nepodobni.

Već duže vreme u našem društvu, kao potpuno legitiman cilj političke borbe, a to vidim da radi samo Dragan Đilas i ekipa oko njega i možda čak i onaj nesretni Boško Obradović, provlači se jedna priča da kulturna elita treba da vlada u Srbiji i da su oni predstavnici kulturne elite, da su svi drugi građani drugog reda, niža rasa, manje vredni, pa to radi i onaj akademik Teodorović. To stalno pokušavaju da prikažu jednog, bilo kog Đilasovog protivnika, kao, recimo, muškarca koji nema zube, koji je neobrijan, koji je prljav, koji je pocepan, pa time se bavi Đorđe Vukadinović. Čitali smo ovde njegove članke, a da su oni školovani i pametni, umiveni, obrazovani i da više vrede. Svaki čovek isto vredi, bez obzira na njegovu stručnu spremu. Njegov život je potpuno isto vredan, njegova sudbina potpuno je isto vredna i to što možda neko nema novca ne znači da je nesposoban i to što neko ima novca ne znači da je sposoban, jer Dragan Đilas nije sposoban, nego je lopuža, ništa drugo.

Vidite kakvu ideologiju kod nas u Srbiju pokušavaju da dovedu, spaljivali su knjige, ne može niko da kaže da nisu. Jesu. Jel su pokušavali oko Ivandana da uđu u Narodnu skupštinu, ne da je zauzmu, nego da je spale? Jesu. Jer pokušavaju da vladaju Srbijom bez podrške građana? Pokušavaju. Jer su svi drugi građani koji nisu sa njim ili ne misle isto kao oni građani drugog reda po njima? Jesu. Pa, čija je to ideologija?

Nacisti su došli na vlast bez izbora, ukinuli parlament, nazvali sve druge građanima drugog reda, sprečavali slobodu govora, slobodu mišljenja, slobodu okupljanja, palili su knjige, političke neistomišljenike zatvarali u koncentracione logore. Pa, jel to Srbija kakvu nudi Dragan Đilas? Ako ne može da pobedi na izborima, to je Srbija kakvu on nama nudi.

Da poručim još jednom ne bojimo ih se. Nismo ih se bojali dok su bili na vlasti, nećemo ni sad, ne samo zato što smo hrabri, nego zato što radimo u interesu građana Republike Srbije i ovaj budžet koji ćemo izglasati za nekih sat ili dva takođe je u interesu građana Republike Srbije, a nikako u interesu hohštaplera, tajkuna i lopuža kakav je Đilas.