Dame i gospodo narodni poslanici, pa setom ovih poreskih zakona o kojima danas raspravljamo, Srbija sasvim sigurno korača u modernizaciju u svim oblastima. Ne bih sada da nabrajam i Zakon o digitalnoj imovini i druge zakone fiskalizacije, druge zakone, hteo bih nešto da kažem o Zakonu o tržištu kapitala.

Naime, Republika Srbija već 14 ili 15 godina, poseduje tržište kapitala, odnosno tržište hartije od vrednosti. Nedostatak ovog tržišta jeste bio taj što smo mi na tom tržištu kapitala, hartije od vrednosti, prodavali samo vlasničke hartije od vrednosti. To je bivši režim izmislio da bi mogao da preduzeća koja su bula u postupku privatizacije, gde bi jedan određen procenat zaposlenih u tom preduzeću dobio određenu količinu akcija, većinski vlasnik preko tržišta kapitala, odnosno, hartije od vrednosti, postao apsolutni vlasnik jednog privrednog društva.

Za vreme bivšeg režima to je bila jedina svrha postojanja tržišta kapitala hartije od vrednosti, nikakvu drugu svrhu nije imala. Čak i u onim najgorim vremenima Svetske ekonomske krize 2008. godine, za koju kažem opet i uvek ću ponavljati da je mala beba u odnosu na ekonomsku krizu koja je izazvana pandemijom kovida, naše tržište hartije od vrednosti nije se modernizovalo. Zatekli smo Komisiju za hartiju od vrednosti koje je jedno regulatorno telo u jednom potpunom haosu, u jednom nedostatku zakonske regulative, nedostatku ponašanja prema dobrim običajima i bilo je jako teško ponovo pokrenuti, na prvom mestu, rad Komisije za hartije od vrednosti, a onda i unaprediti rad Komisije.

Mogu da kažem da su tu postojali jako veliki otpori da danas se jedan ovakav predlog zakona nađe na dnevnom redu. Suština ovog izmena i dopuna Zakona jeste da nisu samo vlasničke hartije od vrednosti predmet rada tržišta hartije od vrednosti, već i dužničke, odnosno po prvi put na teritoriji Republike Srbije može malo pravno lice, mikro ili neko drugo da učestvuje na tržištu kapitala od vrednosti i da nabavlja sredstva, da li za investicije, da li za poboljšanje svoje aktivnosti koja mogu biti značajno jeftinija zavisno od njegovog boniteta, naravno, nego što su sredstva koja možete da dobijete poslovnih banaka.

Tu je razlog zašto je bivši režim u svakom trenutku pokušavao da zaustavi taj proces modernizacije našeg tržišta hartija od vrednosti, zato što su oni bili ti koji su radili isključivo u interesu poslovnih banaka i velikih finansijskih sistema. Setite se samo kako smo branili dinar od 2008. do 2012. godine. Prodavali smo devizne rezerve, prodali smo najmanje 5,5 milijardi evra deviznih rezervi. Da li smo odbranili kurs dinara? Nismo. Izgubio je polovinu svoje vrednosti, sa 78 dinara na 119,80 – 120, to je više od polovine. Zato što su finansijske institucije u daljem tekstu banke zbog enormno visokih kamata napravile jedan perpetuum mobile, jednu svojevrsnu, primarnu emisiju novca i sa viškom zarađenog novca kroz reketaške kamate otkupljivali su evre i iznosili van Srbije, na taj način izazivajući pad nacionalne valute, pad životnog standarda, pad operativnosti privrede u Srbiji.

Sve je to bivši režim znao, samo ništa nije preduzimao. Zato i nismo mogli da imamo jedno ovakvo tržište hartija od vrednosti, zato što ceo taj posao koje su banke i određeni finansijski špekulanti, pre svega mislim na neke velike kompanije, „Delta“ ili tako nešto, ne bi mogli da zgrću enormne količine ekstra profita uništavajući ne samo privredne subjekte, nego svakog građanina, svakog pojedinca, svako domaćinstvo u Srbiji.

Bivši režim je pravio štetu na nacionalnog nivou i svakako je dobro da konačno ako neko ima višak kapitala da učestvuje na berzama, jer i onako poslovne banke danas sa kamatnim stopama koje su jednake nuli, vidi sredstva i depozite po viđenju tako da je ovo jedno unapređenje koje u svakom slučaju može da dovede do toga da naši privredni subjekti dolaze do jeftinijeg novca, da se poveća konkurentnost između učesnika na finansijskom tržištu, a kad novac kao roba pojeftini i vaša privreda je daleko operativnija i daleko, daleko konkurentnija.

Što se tiče zakona koji je vezan za televizijsku pretplatu, jedna od zamerki Fiskalnog saveta je bila ta da u Zakonu o budžetu Republike Srbije za 2021. godinu nema sredstava u budžetu Republike Srbije za funkcionisanje javnog servisa.

Nama ne treba javni servis koji nije to što bi trebalo da bude, a to je da ima određenu nezavisnost i samostalnost u svom radu, da nema pritisaka bilo koga na uređivačku politiku javnog servisa, a imali smo situaciju da ako bilo koji novinar, bilo koji urednik pokuša da nešto objektivno prenese ne samo preko javnog servisa, čak i preko privatnih televizijskih emitera, da odmah bude linčovan i satanizovan od strane Dragana Đilasa i bivšeg režima.

Znate šta, bivši režim je imao jako dobru taktiku. Nisu imali televizijsku pretplatu. Novac je javni servis dobijao iz budžeta Republike Srbije. Ako nisu dobri, ne slušaju Dragana Đilasa, neće ni dobiti novac. To je primarna posledica.

Sekundarna posledica jeste da, samim tim, naš javni servis nije poslovao po tržišnim uslovima. Ako sluša Dragana Đilasa dobijaće novac, a sekunde i vreme koje je predviđeno za EPP moći će da poklanja istom tom Draganu Đilasu, koji će kasnije da ga prodaje.

Evo kako je na jedan prilično perfidan način Dragan Đilas indirektno pljačkao građane Republike Srbije i sve će to da bude pokriveno odlukama upravnog odbora, nadležnih tela za upravu javnog servisa, da bi izbegao krivičnu odgovornost, ali činjenica jeste da su zbog dotacija iz budžeta Republike Srbije, RTS i RTV svoje sekunde za EPP poklanjali Đilasu koji je kasnije to prodavao korisnicima. Znači, jedna vrsta pljačke i zloupotrebe položaja.

Da stvar bude još zanimljivija, mi kao društvo, naravno, napredujemo, koliko god da to ovi pokušavaju da ospore, pa čak sad postavljaju pitanje kada je fiskalizacija u pitanju, da li ćemo imati internet, da li ćemo imati struje? Znate, šta god da pokušate da uradite nešto novo i ako treba da bude dobro, nailazićete na jedan određen otpor koji često nije zasnovan na nekim vrednostima koje su ispravne, a dešava se i da bude sa zlom namerom. Tako imamo i ovu priču oko fiskalizacije. Mislim da je to dobro. Mislim da je dobro da je što je god moguće više uredimo i olakšamo našim poreskim obveznicima da na što je moguće lakši i jeftiniji način izvršavaju svoje obaveze prema državi, ali da li znate šta se dešava kao posledica?

Evo, bilo je danas te priče oko frilensera. Đilasovi mediji su i njih predstavljali kao velike izvoznike na teritoriji Republike Srbije i da zbog toga treba da budu izuzeti od poreza na teritoriji Republike Srbije. Dobro, a šta ćemo sa onim koji plaćaju porez? Znate, kada neko obavlja neku određenu delatnost, kad zarađuje novac, on plaća porez u svakoj zemlji. Neko kaže – pa, dobro, oni zarade nekoliko stotina evra za svoje članove porodica. Da, i onaj poljoprivredni proizvođač kome leđa pucaju po 12, 14 sati na suncu, takođe plaća porez i takođe zarađuje za svoju porodicu, tako da ne vidim zašto ne bi svi koji ostvaruju neki prihod plaćali te poreze.

Ponovo Đilasovi mediji provlače tu priču oko toga kako, eto, oni su se snašli, država im ništa nije omogućila, da ne nabrajam sve dalje, ali moram da postavim pitanje da li je zaista taj novac iz izvoza? Da li je to stvarno ostvareni izvozni prihod? Ja vam tvrdim da nije. Tvrdim da je novac odavde, sa teritorije Republike Srbije. To je novac koji su uplatili domaći privrednici za oglašavanje preko društvenih i socijalnih mreža. Nisu neki iz Amerike, iz Engleske ili sa bilo kog drugog mesta. Što bi neko ko nije prisutan na tržištu, plaćao reklamu na srpskom tržištu? Ne bi niko.

Od tih reklama, Gugl, Jutjub itd, koje su odavde, od naših privrednih subjekata uplaćene, vraća deo novca frilenserima, tako da ovde možemo pre da pričamo o uvozu, nego izvozu. Znate, uvek politički dobro zvuči kada kažete da neko nešto izvozi.

Kada smo tu priču otvorili i kada smo utvrdili da svako treba da plaća porez, ko obavlja neku delatnost, gospodine ministre, na desetine mojih prijatelja koji žive i rade u dijaspori pitali su me da li je tačno da će Republika Srbija da im uvede porez na njihove plate i zarade koje ostvaruju u inostranstvu. Postavio sam im pitanje – odakle vam to? Poslali su mi linkove baš opet sa Đilasovih medija, gde su citirali odredbe zakona, ne sve, nego samo one koji njima odgovaraju, da građani treba da plate porez koji žive i rade u inostranstvu.

Pazite, išli su toliko daleko i toliko bezobrazno da čak i tamo gde postoji sporazum o izbegavanju dvostrukog oporezivanja, ako je poreska stopa manja u toj zemlji, da treba da plate razliku u Srbiji.

Znate, to su napisali. Da je neko drugi to protežirao, ajde da kažemo neznanje, da kažemo greška, ali to napišu Dragan Đilas i Šolak. Đilas i Šolak to napišu na svojim medijima, oni koji su majstori kako da prevare poreski sistem, da posluju ovde na teritoriji Republike Srbije, da ostvaruju prihode od preko 400 miliona evra, a da porez plaćaju Luksemburgu i znaju da niko ne može, pa čak ni oni, da budu dvostruko oporezovani. Ja mislim da je to jedan vrhunac bezobrazluka.

Mislim da bi u nekom narednom periodu, bez obzira da li je neko registrovan van teritorija Republike Srbije, ako obavlja delatnost na teritoriji Republike Srbije, da plati porez ili razliku ukoliko je registrovan u nekoj drugoj zemlji, jer ne možete novac da zarađujete ovde, a da porez plaćate drugima. To ne ide. To nigde ne postoji.

Konačno da tu dvojicu mangupa, barem što se poreskog dela, privedemo zakonu, izjednačimo njih zajedno sa svih ostalih osam miliona građana Republike Srbije, da plaćaju porez. Nadam se da će konačno i naše Republičko javno tužilaštvo i Više tužilaštvo u Beogradu da reaguju i na krivičnu prijavu Grada Beograda za sve one zloupotrebe, malverzacije, pranje para koje je sprovodio Dragan Đilas dok je bio gradonačelnik Beograda.

Dame i gospodo narodni poslanici, budžet Republike Srbije za 2020. godinu, s obzirom na okolnosti u kojima je danas država i ostatak sveta, mogu da kažem da je jedan od boljih u Evropi, a možda i šire. Mogu da kažem da je budžet izbalansiran, da ima razvodnu komponentu, da omogući dalji rast naše privrede, da ima komponentu podrške našem zdravstvenom sistemu kojim treba da nastavi da se bori protiv pandemije u 2021. godini, da ima komponentu podrške privrede, koja takođe treba da preživi i da se održi do završetka ekonomske krize koja je izazvana pandemijom kovida i da ima deficit koji garantuje stabilnost javnih finansija Republike Srbije.

Takođe, naš budžet ima i onu socijalnu komponentu, a to je povećanje penzija za naše penzionere, to je povećanje plata pre svega zdravstvenim radnicima, pripadnicima policije, pripadnicima Ministarstva odbrane, ali i zaposlenima u javnoj upravi. Čini mi se da baš oko tog dela postoje najveća sporenja da li je to trebalo učiniti, da li se to čini i u ovakvim vremenima i stalno pokušavaju da nas porede sa nekim zemljama koje nisu imale na vlasti bivši režim predvođen Draganom Đilasom. Naravno da ti građani imaju zbog toga i značajno veći životni standard, pa mogu mnogo laške ovakvu krizu da prebrode nego što mogu građani Republike Srbije.

Najveće kritike Fiskalnog saveta bile su usmerene baš u tom pravcu. Ja ne mogu sa se ne složim sa njima da kada kažu da je najbolje ulagati u javne radove i da će na taj način podsticaćemo rast BDP-a, pa u nekoj poslednjoj komponenti i rast životnog standarda, ali ja moram da postavim pitanje –kako će naši građani, dok ta poslednja komponenta ne počne da se dešava, a to je po pravilu na dugom štapu i traje nekoliko godina, kako će i od čega će oni da žive?

Čini mi se da Fiskalni savet nikako ne želi da prihvati te okolnosti i da jednostavno se ponaša na određen način i kao bivši režim i pokazuje da im uopšte nije stalo do građana Srbije, već do nekih brojeva, a pri tom zaboravljaju da iza svakog tog broja stoje na desetine hiljada života i sudbina građana Srbije. Tome se suprotstavljaju. Po njima ne treba ulagati u Ministarstvo unutrašnjih poslova, da smanjimo bezbednost naših građana, borbu protiv organizovanog kriminala, opšteg kriminala, pljačke, razbojništva, silovanja. To po Fiskalnom savetu ne treba da bude problem u državi, neka se građani snalaze sami kako znaju i umeju.

Ne trebamo ni da ulažemo u Ministarstvo odbrane, čuvamo svoju ne samo nepovredivost granica, nego svoju slobodu, jer čini mi se da su oni koji su prodali dušu đavolu slobodu odavno izgubili i ne znaju ni da je cene, a između ostalog i zato je bio napadan ovaj budžet i naravno ništa ne treba da iznenadi kada to ide iz kuhinje bivšeg viceguvernera Narodne banke, mog prezimenjaka, gospodina Milojka Arsića koji je jako blizak saradnik Dragana Đilas.

Ova diskusija koja je u mnogo čemu slična onoj diskusiji u načelu o budžetu Republike Srbije dala je neke određene reakcije kod Đilasovih portala. Nemam ništa protiv, neka oni pišu, neka napadaju, neka rade šta god žele, ali moram radi građana Srbije da kažem i šta su napisali – da li će naprednjaci za svakoga ko se ne slaže sa njima tražiti ostavku, nije tačno, ako neko ne radi svoj posao kako treba, neka podnese ostavku – i dokle će Skupština Srbije biti mesto odakle će se svakodnevno napadati svi neistomišljenici Aleksandra Vučića i SNS, jel zato plaćamo narodne poslanike?

Gde treba da iznosim svoj politički stav ili ocenu? Da li na ulici kao što su ovi oko Ivandana to radili, pokušavali da zapale Skupštinu? Da li u ringu? Da li treba da ćutim o kriminalu bivšeg režima i Draganu Đilasu i svemu onome što je radio? Tada bi bio dobar Đilasovim portalima i ne daj Bože da se neko drzne da kaže nešto loše, odmah će da ga napadnu pa su svi u strahu i sudije i tužioci. Niko ne sme ništa Draganu Đilasu. Malo se prevario. Mi ćemo u Narodnoj skupštini da pričamo kolika je lopuža i kakva je njegova ideologija i kojim se on bogovima klanja i šta je to u njegovoj osnovi.

Nisam se plašio Dragana Đilasa kada je bio na vlasti. Nisam se plašio Dragana Đilasa i bivšeg režima kada su me napali na Trgu oslobođenja u centru Požarevca na konferenciji za štampu koju sam držao. Snimilo je pet kamera, niko nije smeo da objavi. Jel to diktatura? Zamislite da li je to danas moguće? Nije, a zato što nemaju podršku u narodu oni hoće da predstave neku diktaturu. Hoće i nas poslanike da ućutkaju. Nazivaju nas – skupštinskom deponijom da bi nas ućutkali. Valjda se kamermani, snimatelji, kako li se već zovu, urednici RTS boje, ljudi koji učestvuju u prenosu Dragana Đilasa kada neki poslanik pokazuje dokument koji tereti Dragana Đilasa i dokazuje njegovu krivicu da se to uveliča i vidi na ekranu i onda pričaju o nekoj diktaturu oni, pa još nas pitaju – jel zato plaćamo narodne poslanike? Da, zato plaćamo narodne poslanike, da iznose svoje političke ocene, svoje političke stavove, da brane građane Srbije od tajkuna i lopuža kakav je Đilas. I jeste, tačno je zloupotrebio je položaj – iz Srbije je nestalo nekoliko miliona evra, otišlo u Grčku, verovatno u Đilasov džep za, pazite, konsultantske usluge prilikom izgradnje mosta na Adi. O tome ne sme više da se priča, osim naravno ovde u Narodnoj skupštini.

E, pa pričaćemo i može da tužaka koliko god hoće, ne bojimo ga se i pored toga što nas naziva skupštinskom deponijom i kada vidite kad neki njegov bot nešto napiše vidite kakva ideologija. Tačno je, svako pametan i školovan radi za Dragana Đilasa. Znači, mi smo glupi, nepismeni, nepošteni, nepodobni.

Već duže vreme u našem društvu, kao potpuno legitiman cilj političke borbe, a to vidim da radi samo Dragan Đilas i ekipa oko njega i možda čak i onaj nesretni Boško Obradović, provlači se jedna priča da kulturna elita treba da vlada u Srbiji i da su oni predstavnici kulturne elite, da su svi drugi građani drugog reda, niža rasa, manje vredni, pa to radi i onaj akademik Teodorović. To stalno pokušavaju da prikažu jednog, bilo kog Đilasovog protivnika, kao, recimo, muškarca koji nema zube, koji je neobrijan, koji je prljav, koji je pocepan, pa time se bavi Đorđe Vukadinović. Čitali smo ovde njegove članke, a da su oni školovani i pametni, umiveni, obrazovani i da više vrede. Svaki čovek isto vredi, bez obzira na njegovu stručnu spremu. Njegov život je potpuno isto vredan, njegova sudbina potpuno je isto vredna i to što možda neko nema novca ne znači da je nesposoban i to što neko ima novca ne znači da je sposoban, jer Dragan Đilas nije sposoban, nego je lopuža, ništa drugo.

Vidite kakvu ideologiju kod nas u Srbiju pokušavaju da dovedu, spaljivali su knjige, ne može niko da kaže da nisu. Jesu. Jel su pokušavali oko Ivandana da uđu u Narodnu skupštinu, ne da je zauzmu, nego da je spale? Jesu. Jer pokušavaju da vladaju Srbijom bez podrške građana? Pokušavaju. Jer su svi drugi građani koji nisu sa njim ili ne misle isto kao oni građani drugog reda po njima? Jesu. Pa, čija je to ideologija?

Nacisti su došli na vlast bez izbora, ukinuli parlament, nazvali sve druge građanima drugog reda, sprečavali slobodu govora, slobodu mišljenja, slobodu okupljanja, palili su knjige, političke neistomišljenike zatvarali u koncentracione logore. Pa, jel to Srbija kakvu nudi Dragan Đilas? Ako ne može da pobedi na izborima, to je Srbija kakvu on nama nudi.

Da poručim još jednom ne bojimo ih se. Nismo ih se bojali dok su bili na vlasti, nećemo ni sad, ne samo zato što smo hrabri, nego zato što radimo u interesu građana Republike Srbije i ovaj budžet koji ćemo izglasati za nekih sat ili dva takođe je u interesu građana Republike Srbije, a nikako u interesu hohštaplera, tajkuna i lopuža kakav je Đilas.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, ako je neka organizacija Vladina, znači, ona odgovara Vladi Republike Srbije, a saveti nacionalnih manjina su nezavisni organi, tako da, ne mogu nikako da budu vladine organizacije, čak ni nivo vlasti.

Ali, da počnemo da pričamo o budžetu.

Drago mi je za ove podatke koje ste izneli u vezi lokalnih samouprava i projekti iza koji stoji Vlada Republike Srbije, i u pravu ste, nisu to mali novci, kako to vole da kažu kolege iz AP Vojvodine. Sasvim sam siguran da velika većina lokalnih samouprava na teritoriji Republike Srbije po raznim osnovama, potražuje određena sredstva iz budžeta Republike Srbije. Tu imamo i ovaj nenamenski transfer koji im uplaćujemo svake godine.

Voleo bih kada bi naše lokalne samouprave, pa i one iz gde je pretežno bošnjačko stanovništvo, ne da predaju zahteve za dodelu sredstava za nenamenske transfere. Da objasnim građanima, vi znate šta je to, nenamenski transfer je da lokalna samouprava po svojoj volji može da troši novac. Najčešće velika većina nenamenskih transfera završi za plate, ili pokrivanje nekih gubitaka često u javnim preduzećima, gde je osnivač ta ista lokalna samouprava.

Više bih boleo kada bi to bili namenski transferi na osnovu projekata, da ne samo oni koji vrše vlast u takvim lokalnim samoupravama imaju korist, već i građani, u čije ime vrše vlast.

Sasvim sam siguran da bi stanovnici, građani i u Požarevcu, i u Smederevu i u Petrovcu na Mlavi i u Novom Pazaru, bili zadovoljniji i srećniji ako bi se na taj način novac trošio.

U ovom budžetu za 2021. godinu primećuje se da ozbiljna sredstva nastavljaju da se daju sistemu zdravstvene zaštite i da to u ovom trenutku zahteva jedna epidemiološka kriza sa kojom je Srbija opterećena.

Međutim, uvek ćete imati, koliko god novca da izdvojite, uvek ćete imati nezadovoljne, koliko god novca izdvojite. Sada sam čuo da je lečenje od Kovida, da košta građane po džepu, i da čak i onu osnovnu medicinsku zaštitu moraju da plaćaju.

Međutim, s tim ipak ne mogu da se složim. Ne mogu, ja sam upravo završio tu epizodu u svom životu, i znam da ništa nisam platio od medicinskih sredstava, i nije niko u Srbiji.

Isto tako, vratiću se na to kasnije, ali samo da spomenem, da po nekim podacima koji je nama dostavio Fiskalni savet, Srbija ima najmanje bolničkih ležajeva u zemljama centralne i istočne Evrope.

Onda ja moram da postavim jedno drugo pitanje, a kako to Srbija, koja ima najmanje bolničkih ležajeva u zemljama centralne i istočne Evrope, u ovom trenutku ima najviše građana u odnosu na broj stanovnika koji se leče u tim bolnicama?

To nije samo proizvoljan podatak koji dajem, jer je nivo te sekundarne zdravstvene zaštite, koja je jako opterećena epidemijom Kovida, na takvom nivou da mogu da kažem da imamo u odnosu na broj stanovnika i broj zaraženih najmanju smrtnost. Ne samo u zemljama centralne i istočne Evrope, nego na teritoriji čitave Evrope. Valjda to govori o tome koliko smo uspeli da u relativno kratkom vremenu naš zdravstveni sistem prilagodimo situaciji u kojoj se čitava država i njeni građani nalaze.

Ono što još takođe, mora da se pohvali u budžetu Republike Srbije jeste da on osim onog razvojnog dela se bavi i onim socijalnim, a tiče se plata i penzija za 2021. godinu, i čini mi se da se tu vode najveće polemike u društvu danas, ne ovde među narodnim poslanicima, očigledno je da je Dragan Đilas našao neke druge koji će u njihovo ime da pričaju da li na sednicama skupštinskih radnih tela, da li na javnom servisu, da li u sredstvima, medijima itd. Očigledno je da je Dragan Đilas nekog drugog pronašao.

Fiskalni savet, kao jedan državni organ, koji je nezavisan u svom radu, ali takođe, odgovara Narodnoj skupštini i za svaki Zakon o budžetu, Zakon o rebalansu, finansijskih i drugih zakona, mora da da svoje mišljenje Narodnoj skupštini i ocenu efekata donošenja jednog takvog zakona. Ovo je, što držim u ruci neki papir, koji je sve, samo ne ono što je posao Fiskalnog saveta, sve drugo jeste, i politika, i mogu da kažem i amaterizam, napisano, potpisano.

Cenim gospodina Pavla Petrovića, i biću, uzimam u obzir kada govorim o njegovim mišljenjima i ocenama i njegove godine, ali ipak, ne mogu da oćutim da mora da se na ovakav jedan način napadaju ispravne i dobre politike koju vodi Vlada Republike Srbije.

Već, da kažem, na početku, prva stvar koja zapada u oči, kaže da je najveći strukturni trajni problem unutar budžeta za 2021. godinu, koji će se teško otkloniti su prevelika izdvajanja za subvencije i plate u javnom sektoru i penzije, naravno.

Dame i gospodo narodni poslanici, u poslednje tri decenije život u Srbiji nije ni malo lak. Neko je očigledno, valjda zbog toga što je on imao komotan život, nije uzimao u obzir kako živi većina građana Republike Srbije? Poslednjih trideset godina, imali smo i ratove i sankcije, i zločinačku agresiju nato pakta, na kraju petooktobarske revolucije, unakažena privreda privatizacijom, unakažena privreda i javne finansije pljačkom i naravno da se sve to odražavalo na životni standard građana?

Ja postavljam jedno pitanje, pošto je navodno prevelika razlika između zaposlenih u javnom sektoru a to je takođe jedna igranka brojeva, šta je to javni sektor, a šta su to plate? Tim brojevima jako vešto pokušava da manipuliše Fiskalni savet, zato što je javni sektor i Elektroprivreda Srbije, da li se finansira EPS iz budžeta Republike Srbije? Apsolutno, ne.

Da li se druga javna preduzeća finansiraju iz budžeta Republike Srbije? Apsolutno, ne.

Da li ona žive i rade na nekom tržištu1? Apsolutno, da. Zarađuju za svoje plate.

A one plate koje se isplaćuju iz budžeta Republike Srbije, to su plate uprave, ovih ljudi ovde što nas, kao narodne poslanike, opslužuju.

Da li neko od vas ima predstavu koliko prima osoba sa 20 godina radnog staža, visokom stručnom spremom? Kolika je plata u Narodnoj skupštini, odnosno ostatku uprave na teritoriji Republike Srbije, da li neko zna? Da li zna da je manja zarada od proseka na teritoriji Republike Srbije? I ova povećanja plata koja treba da se dese u 2021. godini, osim za pripadnike Ministarstva odbrane, Ministarstva unutrašnjih poslova, zdravstvenih radnika, odnose se i na tu našu upravu koja, mogu da kažem, da je jedna od poslova i delatnosti koja je najslabije plaćena u Srbiji. Ali, to Fiskalni savet neće da kaže. Oni će njih da ubace u prosek sa elektroprivredom Srbije, sa drugim javnim preduzećima i da kažu – eto, oni žive bolje od svih ostalih u Srbiji, dobijaju pare iz budžeta, a ne rade ništa, što, naravno, nije tačno. E, to je to politikanstvo Pavla Pavlovića i Fiskalnog saveta koji, mogu da kažem, ne radi svoj posao kako treba.

Kad čitate ovo, pogledate i neke stvari koje su neistinite. Kaže da se subvencije uplaćuju i EPS-u, „Srbija gasu“, „Petrohemiji“ i drugima. Ni jedna subvencija nije uplaćena ni EPS-u, niti „Srbija gasu“. Jedino ako računa na projekte kao što je „Turski tok“, odnosno Južni tok. Ali, to nije, ljudi moji, tekuće poslovanje. To je investicija. To je projekat.

„Petrohemija“ je preduzeće u restrukturiranju koje je unakaženo privatizacijom i vraćeno državi sa dugovima. Pa, kao što smo rešili problem i „Sartida“, kao što smo rešili problem „Bora“, rešićemo problem i „Petrohemije“. Ali, bitno je da se nešto napadne i da se kaže da nije dobro. I to je taj problem koji imamo unazad već, mogu da kažem, godinama.

Dalje, stalno, kada god čitate njihovu ocenu, uvek će nešto da se prećuti, da bi se svi rezultati koje imamo osporavali i prikazivali na jedan prilično neispravan način. Recimo, u svakoj njihovoj oceni unazad evo već godinama stoji da Srbija u odnosu na zemlje centralne i istočne Evrope beleži manji rast bruto proizvoda, da nemamo dovoljno investicija, da se ne ulaže dovoljno u infrastrukturu, da se ne ulaže dovoljno u zaštitu životne sredine. I kao podatak počinju znate od koje godine? Od 2010. godine. Od 2010. godine, kada je na vlasti bio bivši režim, kada smo imali negativan rast bruto proizvoda, odnosno pad od 3,5%. Ali, to ne smeta Fiskalnom savetu. Oni to neće da kažu. Kažu – to nije njihov posao. A zašto ne pogledamo 2016, 2017, 2018. godinu? Zašto ne pogledamo da smo i kada smo sprovodili mere fiskalne konsolidacije 2015. godine imali blagi rast od 1%, a 2016. godine već ozbiljniji rast. To Fiskalni savet neće da vam kaže.

Isto tako, neka mi kažu u kojoj to zemlji na svetu do sada, kada su sprovođene mere fiskalne konsolidacije, je beležen rast bruto proizvoda? Ja ne znam, zaista, ni za jednu takvu zemlju.

Ono što drugo što se takođe jako važno prećutkuje – većina zemalja centralne i istočne Evrope su članice EU. Znate, Srbija kao kandidat za članstvo u EU ima pravo na određena bespovratna sredstva koja se zovu predpristupni fondovi. Ali zemlje članice EU imaju pravo na fondove EU. Odnos je u najbolju ruku po Srbiju deset prema jedan. Znači, za jedan evro koji mi dobijemo od EU, članice za takve projekte dobijaju deset puta više.

Zamislite sad, evo neću ni jednu zemlju da spominjem, kada vi morate dve ili tri milijarde evra da obezbedite u nekom periodu za izgradnju auto-puta, rekonstrukciju železničke pruge, izgradnju bolnica, ulaganju u zdravstveni sistem, da obezbedite izvore finansiranja, a to neka članica EU dobije besplatno i vi sa takvom članicom EU ne samo da držite korak, nego ste u nekim elementima i značajno bolji. A što to Pavle ne kaže? Zašto to ne napiše? Što se sa nama poslanicama odnosi na jedan način kao da smo mi ljudi koji ne znamo da razmišljamo svojom glavom i ne razumemo se uopšte u posao koji radimo? Hajde, ja razumem za ove polupismene novinare Đilasovih medija, pa ni ne znaju da napišu šta je bilo na sednici odbora, ne znaju, šta da im radim, nisu naučili, nisu naučili ni kući da budu vaspitani, da govore istinu, a druga stvar je da i kad hoće, oni to ne znaju. Ali, činjenica jeste da u poslednje vreme Pavle predstavlja Dragana Đilasa. Evo jedan primer za to.

U ovoj oceni fiskalne stabilnosti kaže se da iznenađuje činjenica da u budžetu Republike Srbije nisu predviđena sredstva za RTS i RTV. Mene to uopšte ne čudi. Pa, skinuli smo sa javnog servisa konačno, s grbače javnog servisa skinuli smo „Dajrek mediju“ i Dragana Đilasa. Znate kako je to izgledalo? Iz budžeta se odvoji pet ili šest milijardi dinara i uplaćuje se Javnom servisu, zato što ima obezbeđeno način finansiranja za plate i tekuće troškove. Javni servis po bagatelnim cenama prodaje, ili možemo reći slobodno - i poklanja sekunde Draganu Đilasu, koji to prodaje kao ekonomsko-propagandni program na tržištu i zgrće ogroman novac. To nije bilo iz budžeta možda, na posredan način. Što se tada Fiskalni savet nije javio da vrši analizu poslovanja RTS i drugog javnog servisa, kao što je to napravio, na prilično nestručan, nekorektan način sa, recimo, „Er Srbijom“.

Za kolege poslanike koji nisu pogledali ocenu, pogledajte, celo jedno poglavlje „Er Srbija“, celo jedno poglavlje. Kako se zove to poglavlje - Da li je pandemija uzrok svih problema u poslovanju „Er Srbije“? Da li je ovo seminarski rad? Šta je ovo? Politički pamflet? Šta je? Da li je to ocena?

Ja kažem da je ovo ponižavanje svakog narodnog poslanika i parlamenta u celini. Jel imamo mi koji državni organi i treba da se bave poslovanjem javnih preduzeća? Pa, jel nemamo DRI? Ona je ta koja daje te ocene, a ne Fiskalni savet.

Druga stvar, ovo je neistina do neistine. Ako pogledate dobro to mišljenje Fiskalnog saveta videćete da ga prave na osnovu podataka koje navodno ne mogu da provere. Pogledajte Zakon o budžetskom sistemu, koji reguliše nadležnosti Fiskalnog saveta.

Znači, za sve što ga interesuje, svaki državni organ, svako ministarstvo, pre svega Ministarstvo finansija, mora da dostavi odgovore na njihove zahteve. Da li su neki put zatražili? Nisu. Da li znate zašto? Pa, ne bi mogli ovako da naruže nikoga, jer bi imali sve podatke, jer bi morali mnogo da se namuče, da jednu ovakvu priču ispišu. Ovo su bajke što su pisali. Bajke, ništa drugo. To je očigledno neki poriv da se podrži politika bivšeg režima i Dragana Đilasa. Ja ne znam kako to da objasnim?

Ne mogu da objasnim ni mazohizam sa Javnog servisa, koji taj Fiskalni savet veličaju, a taj isti Fiskalni savet je dozvolio da njihove egzistencija i njihove plate i njihova javna preduzeća budu ugrožena od tog istog Dragana Đilasa. Fiskalni savet je ćutao.

Druga polemika koja se isto vodi u javnosti već duže vremena jeste tih čuvenih 100 evra koje je Republika Srbija, zbog rešavanja problema u svojoj privredi, poklanjala građanima. Ljudi, da, to je koštalo Republiku Srbiju oko 700 milina evra. To to je taman onoliko koliko je Đilas opljačkao dok je bio na vlasti u Srbiji i tada je isti taj Fiskalni savet o tome ćutao.

Sve ove mere koje smo imali u toku 2020. godine, zbog prevazilaženja problema koje ima privreda, pojedine grane, dali su svoje rezultate. Dali su svoje rezultate da je sada Srbija možda sa najboljim rezultatom u Evropi po pitanju ekonomije.

To je sada primarna stvar, kako da sačuvamo na prvom mestu zdravlje i živote naših građana, a na drugom mestu da sačuvamo privredu od koje te isti građani žive. Ona sekundarna, koja takođe nije ni malo beznačajna, jeste da našu privredu pripremimo za period posle krize.

Svakako, ministre, drago mi je da u budžetu za 2021. godinu i o tom delu govorite, jer problemi sa krizom počeće da se rešavaju u 2021. godini, da naša privreda bude stabilna i da u trenutku kada to bude bilo moguće u punom kapacitetu počne da radi.

Samo da vas podsetim, 2008. godine smo, takođe, imali finansijsku krizu. Finansijska kriza bila je mala beba sa krizom koja danas u ekonomskom smislu, ne samo u zdravstvenom. I pored toga, nismo prodali pet milijardi evra deviznih rezervi da ne bi sačuvali kurs dinara, kao što je to bilo tada.

Da vas podsetim sa 78 dinara, avgusta meseca 2008. godine, na 119,80, avgusta meseca 2012. godine. Nismo imali inflaciju, nisu nam zatvarane fabrike, nisu ljudi gubili posao, nismo imali negativan BDP. To su sve neki rezultati sa kojima danas u ovom trenutku vrlo malo zemalja na zemaljskoj kugli može da se pohvali, a onda se pojavi neko iz Fiskalnog saveta i da kaže kako to ništa ne valja?

Kada smo raspravljali o rebalansu budžeta za 2020. godinu, jer vidim da to izgleda jedan od najvećih problema koji Fiskalni savet ima, to je EPS. Evo, napisali su da su primili subvencije, što naravno nije tačno, ja sam tada rekao da je EPS najveći gigant na teritoriji Republike Srbije, da bi svako hteo da ga poseduje, a ako ne može da ga poseduje, bar da ga eksploatiše i onda dolaze te priče iz raznih finansijskih organizacija, ne da li treba da se sprovede reforma u EPS-u, nego da odrede i način kako ćemo da je sprovodimo. Znate, odakle je to najviše išlo? Baš iz Fiskalnog saveta. Znate li od koga je to išlo najviše? Od člana koji je podneo ostavku. A da li znate gde danas radi taj sada već bivši član Fiskalnog saveta? Pa, u finansijskim organizacijama.

Ništa ovde nije slučajno i ništa se ne dešava slučajno. Ovde je za cilj da sve one mere koje sprovodimo, koje su u interesu građana Republike Srbije, ali nisu u interesu bivšeg režima, nisu u interesu tajkuna. To što ne damo da više neko pljačka Republiku Srbiju, to je njima problem i zato imamo ovakva mišljenja koje daje Fiskalni savet.

Još nešto i završavam. Ovo je peto ili šesto mišljenje Fiskalnog saveta uzastopno koje ne samo da vređa dostojanstvo Narodne skupštine, nego nije ni dalo ispravnu ocenu, odnosno sve što je napisano u ranijim mišljenjima nije se obistinilo i pokazalo kao netačno.

Ako neko pogreši pet puta uzastopce, a za to prima ogromnu platu pored penzije, vreme mu je da podnese ostavku. Taj posao više ne treba da radi, jer nije sposoban, a to što nije sposoban, nema potrebe da angažuje Milojka Arsića, bivšeg viceguvernera, koji je, dok je bio viceguverner, fingirao izveštaje dve banke, Razvojne banke Vojvodine i Agrobanke. Nije se brinuo o njihovoj likvidnosti, a cena sitnica - milijardu evra, ni manje, ni više. Sada je on taj koji daje savete Fiskalnom savetu šta Fiskalni savet treba da napiše. Baš me interesuje da li i za to dobija novac od Fiskalnog saveta? Proverićemo i to, da vidimo da li takve stručnjake angažuje Fiskalni savet, da pišu ovakve neistine, političke pamflete narodnim poslanicima.

Zbog sveta što je Vlada Republike Srbije uradila u proteklom periodu u interesu građana Republike Srbije, zato što su ti rezultati vidljivi, opipljivi, stvarni, nema razloga da u danu za glasanje ne podržimo ovaj budžet.

Kolega, ja se sećam vremena, ako ste vi zaboravili, za vreme bivšeg režima kada je takođe vaš predsednik stranke participirao vlast, da ako je neko hteo da primi injekciju morao je da kupi alkohol i vatu, špric i iglu. Tako je bilo pre nekoliko godina, nismo to zaboravili.

Takođe, moram da vam kažem da srednje teški pacijenti i teški pacijenti, znači, onima kojima je zdravlje i život su najozbiljnije ugroženi, imaju apsolutno besplatno lečenje od svega, od antibiotika, suplemenata, vitamina, antipiretika, analgetika i svega ostalog.

Jedan moj sugrađanin, koji je inače doktor internista, kaže ovako – vidim da se država ozbiljno pripremila i skidam kapu predsedniku Aleksandru Vučiću. Prvi put mogu da dam čoveku lek čija jedna doza košta 1.500 evra i da ga imam dovoljno za svakog pacijenta kome je taj lek potreban, jer taj lek treba da mu sačuva život.

Jel o tome pričamo mi ili pričamo o vitaminima ili aspirinima? Vitamini i aspirini, jel tome pričamo? Antibiotici? Ne možete da kupite u slobodnoj prodaji antibiotik bez recepta. Ako ga kupujete sa receptom, on je besplatan.

Nemojte da iznosite neistine. Analgetici i antipiretici nikad nisu bili na pozitivnoj listi za lečenje i oni ne leče, oni olakšavaju bolest, podnošenje bolesti. Izlečili biste svakako i bez toga. Ono što leči je besplatno i nemojte tako da budete zluradi.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, vaš posao kao ministra finansija u Vladi Republike Srbije je da napravite Zakon o budžetu, odnosno rebalansu budžeta koji treba da odgovara ekonomskom stanju u državi, a sada u vanrednim okolnostima i zdravstvenom stanju. Treba da napravite Zakon o budžetu koji će da omogući zdravstvenom sistemu Republike Srbije da zaštiti živote i zdravlje građana Republike Srbije. Treba da napravite Zakon o budžetu koji treba da u ovim, ne baš lakim, vremenima omogući privredi i realnom sektoru da funkcioniše.

Osim što morate takav budžet da napravite, da predložite Narodnoj skupštini i osim što morate da budete ubedljivi da je to zaista najbolje što je Republika Srbija mogla da ponudi narodnim poslanicima, narodni poslanici kada donose svoje odluke treba da se rukovode i mišljenjem jednog posebnom savetodavnog tela koje treba da predstavi narodnim poslanicima šta to Vlada Republike Srbije i vi kao ministar radite. Zato je nekim Zakonom o budžetskom sistemu utvrđeno da to treba da bude Fiskalni savet.

Srbija unazad, od kada je predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić, a tada predsednik Vlade Republike Srbije, pokrenuo reforme, čini mi se da, Fiskalni savet nije dorastao zadatku koji je imao. Vreme je da mi možda u Narodnoj skupštini postavimo pitanje – šta to naš Fiskalni savet radi? Projekcije koje mi dobijamo, kao narodni poslanici, i prema kojima treba da se odlučimo hoćemo li da glasamo za Zakon o budžetu ili rebalansu budžeta, svejedno, izveštaji koje dobijamo od Fiskalnog saveta, svi do jednog, ama baš svi do jednog, su bili netačni i sve do jednog ih je vreme demantovalo. Zato postavljam pitanje – šta radi predsednik Fiskalnog saveta, šta radi jedan član, jer drugi je podneo ostavku? O tome ćemo malo kasnije. Kakve to izveštaje mi, kao narodni poslanici, dobijamo na osnovu kojih odlučujemo da li ćemo da glasamo za vaš Zakon o budžetu ili ne?

Evo, kad god uzmem da čitam izveštaj Fiskalnog saveta, postavim pitanje – ko je ovo pisao? Da li je izveštaj pisao Fiskalni savet, odnosno njegov predsednik, Pavle Petrović, ili je pisao možda vlasnik tabloida Brkić, ili glavni i odgovorni urednik NIN-a, Milan Ćulibrk? Znači, verujte, kad čitam, ne vidim nikakvu razliku u onome što je napisano. Jedan sa šifrom, drugi je samoprozvani ekonomski stručnjak, po meni najobičnija neznalica, i treći je navodno profesor ekonomije, koji se neuspešno bavi politikom, umesto da se bavi onim zbog čega ga je Narodna skupština postavila, odnosno imenovala da bude predsednik Fiskalnog saveta.

Pogledajmo šta piše u tom izveštaju, na osnovu koga mi treba da se odlučimo da li ćemo da podržimo vaš Predlog zakona o budžetu. Između ostalog, piše da ne treba ulagati u odbranu i policiju. Sad ja postavljam jedno pitanje – a ko radi u toj odbrani i policiji? Jel su to neki ljudi koji nisu građani Republike Srbije? Jel oni ne treba da postoje? Da li treba da funkcionišemo po principu komuna i bezakonja? Da li se ulaže u zarade tih zaposlenih? Hoćemo li policijsku patrolu koja ide na uviđaje, recimo, u najobičnijem saobraćajnom malom udesu, nećemo o velikim tragedijama da pričamo, u zimskom periodu da idu ili pešice ili u automobilima sa letnjim gumama ili da nemaju goriva? Da li nam takvu Srbiju predlaže Fiskalni savet?

Da nam, recimo, naši predstavnici organa unutrašnjih poslova budu u pocepanim uniformama? A tako smo ih zatekli 2012. godine, u uniformama starim po deceniju i više.

Da li Fiskalni savet želi da se vratimo u ta vremena? Oni to predstavljaju kao da je to neki trošak koji je potpuno državi nepotreban, kao da, recimo, vojska i policija samo uvoze opremu i naoružanje, kao da to nije jednim dobrim delom i naša domaća privreda, čak najvećim delom, pretežno velikim delom, u kojoj rade naši radnici koji imaju svoje kooperante u svom radnom procesu i u realnoj privredi. Pa, šta, i te ljude treba da ostavimo bez posla?

Sad ide nešto najbezobraznije što sam mogao da pročitam u ovom mišljenju Fiskalnog saveta – da su oni nas opominjali kako umesto u vojsku i policiju treba da ulažemo u zdravstveni sistem Republike Srbije. To nije tačno. I još piše u ovom izveštaju kako je naš zdravstveni sistem maltene na nivou s kraja 19. veka. Pa bih pitao gospodina predsednika – je li Klinički centar u Nišu završen, prvi klinički centar koji je završen otkad Srbija postoji, pre pandemije, pre korone? Ali, to predsedniku Fiskalnog saveta nije bitno, jer on se valjda informiše iz tabloida ili NIN-a. On to valjda čita. To su ti podaci koje on uzima. To sam video onda u onom njegovom naučnom radu, koji je prezentovao na biznis forumu na Kopaoniku, pod nazivom – Stopa nezaposlenosti nije se desila bez rasta bruto-društvenog proizvoda. Evo, posle četiri ili pet godina taj isti predsednik Fiskalnog saveza kaže – pa, jeste, sad je stopa nezaposlenosti rekordna, na 7,3%.

I onda izmišlja razloge zašto, ne može on na nas poslanike više da utiče, naučili smo mi na njega, nego da bi prezentovao ljudima koji se ne razumu toliko u javne finansije, zašto Predlog zakona o budžetu nije dobar. Pa, između ostalog, navodi da smo mi trošili sredstva od davanja koncesije Aerodroma „Nikola Tesla“. Vi ste mu ponovili na Odboru, a i rečeno mu je na sastancima prilikom izrade budžeta, da su ta sredstva već bila opredeljena pre godinu dana za otplatu nekih kredita i da je samo jedan manji deo ostao deponovan na računima trezora Republike Srbije. Ako je to znao, a napisao ovo, ja njemu ne verujem više u njegove dobre namere, jer je svesno hteo sve da nas dovede u zabludu.

Ili ona čuvena rečenica, isto ima ovde napisano – zašto se „Er Srbiji“ daje 35 miliona evra subvencija? Na stranu mnoge stvari koje ste vi izneli, gospodine ministre, za koje ste bili potpuno u pravu, i da je taj „Er Srbija“ dovozio respiratore i medicinska sredstva i skafandere za vreme pandemije i da bi morali da klečimo, kumimo, molimo da nam neko drugi to doveze, „Er Srbija“ koja je vraćala naše građane koji su bili svuda po svetu, a maltene više nikakvog avionskog saobraćaja više nije bilo, sve je to vratila „Er Srbija“ i samo dokazala da nama nacionalni avio-prevoznik jeste potreban.

Ali, jedno drugo pitanje – zašto Fiskalni savet konačno ne kaže, nek naprave jednu analizu – koliko poslovanje „Er Srbije“ u normalnim okolnostima doprinosi BDP Republike Srbije? Da li je to 35 miliona evra? Ja tvrdim da nije. Neki koji su pesimisti kažu da je 1%. Neki koji su optimisti kažu da je 3%. Ne znam, ne ulazim u to, možda je istina negde na sredini. Ali, kad pogledate sve kooperante koji rade u sistemu „Er Srbija“, to je ozbiljan broj ljudi koji radi, koji zarađuje svoju platu, koji uplaćuju doprinose, koji pune naš budžet. E, onda to smeta nekom Pavlu, da kaže – nama ta „Er Srbija“ ne treba.

Drugo, stalno se prebacuje i to godinama unazad traje, da mi imamo određena državna odnosno javna preduzeća koja su neefikasna, da imaju prevelik broj zaposlenih. Čak su o tome pravili određene analize. Zbog toga je Republika Srbija imala prilikom svakog zaključenja ugovora sa MMF problema, baš zato što je Fiskalni savet, radeći u korist određenih finansijskih institucija, da prevedem – banaka, tražio da se sprovede reforma Elektroprivrede Srbije, a ta reforma je značila prodaju Elektroprivrede Srbije, ništa drugo.

Pitanje je sada – koliko oni zaista vode računa o građanima Srbije? Zato što to naše javno preduzeće posle svega onoga što su građani Srbije prošli za vreme i ratova i sankcija i jedne štetadžijske vlasti za vreme DOS-a i svih njegovih mutacija i kloniranja koja je u finansijskom smislu bila gora nego ratovi, tim istim građanima treba da naplaćujemo struju kao što je u zemljama EU gde radnici imaju najveća primanja. Valjda je to njima cilj i tome bi nepovratno i vodila privatizacija kakvu bi oni sprovodili EPS.

Najviše vam se gospodine ministre prebacuje, tih čuvenih 100 evra svakom punoletnom građaninu Republike Srbije. Ne znam zašto to ubacuje i ovaj izveštaj, to je već završeno. Mi smo taj rebalans izglasali. Taj novac je dat građanima Republike Srbije. Jako je teško objašnjavati – ej, ljudi, država ne postoji radi sebe, ne postoji ni radi tajkuna, postoji valjda zbog tih građana, valjda oni treba da uživaju, dobiju nešto od te države i objašnjavati im da je to bila potreba stanovništvu, ne samo sa one ekonomske strane, nego i sa one psihološke strane, da je bilo vanredno stanje, da je pandemija itd.

Sa one ekonomske strane, znali smo i vi i ja tada, da turističkih putovanja van Srbije neće biti i taj novac koji je davan građanima je iskorišćen najviše da završi u domaćoj potrošnji jednim dobrim delom u onom sektoru koji je najviše bio pogođen za vreme vanrednog stanja, a to je ugostiteljstvo i hotelijerstvo.

Pa sada, hoćemo li vlasnicima hotela i ugostiteljskih objekata da poklanjamo novac i da oni ništa ne rade ili ćemo da damo građanima koji će da troše novac, da ovi rade, zarađuju plate i naravno svi oni koji su u nizu pružanja takvih usluga da imaju neku korist, ali to je jako teško objasniti predsedniku Fiskalnog saveta, Pavlu. Zašto?

Evo, taj Fiskalni savet je postojao od kada je i Dragan Đilas bio na vlasti, i evo sada se polemika vodi oko 700 miliona evra koji su dati građanima Republike Srbije, Zakonom o rebalansu budžeta, a koje je dala Skupština Srbije, odnosno koja je izglasala. Nisam čuo ni jednom predsednika Fiskalnog saveta za vreme prethodnog režima da kaže Đilasu da ne krade i ne ukrade 700 miliona evra od građana Republike Srbije.

Pazite, on je ukrao od svakog građanina 100 evra, punoletnog, ali Pavle je tada ćutao. Sada ne znam da li on radi za građane ili radi za tajkune? Sve ovako kako radi mene ubeđuje da ne radi u interesu ni građana, ni Srbije, nego u interesu tajkuna, jer zaista dok su oni bili na vlasti, bivši režim, ja nisam čuo ni jednu ozbiljnu kritiku Fiskalnog saveta, ne na način kako su trošili novac, nego kako su krali državne i narodne pare.

Tako da, gospodine ministre, nećemo se opredeliti da glasamo, bar ja, na osnovu izveštaja Fiskalnog saveta i njihovog mišljenja, nego na osnovu naših iskustava kakve zakone u budžetu predlaže Vlada Republike Srbije, zato što imaju kontinuitet sa onim prvim budžetima od 2014. godine i što se drži onog kontinuiteta koje je postavio tada predsednik Vlade, a sada predsednik Republike Aleksandar Vučić.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo Brnabić, pre nešto više od tri godine vi ste predstavili svoju prvu Vladu, svoje prve kandidate za ministre i tada ste nam nešto obećali. Obećali ste da će to biti Vlada kontinuiteta sa prve dve vlade tadašnjeg premijera, a sadašnjeg predsednika Republike Srbije gospodina Aleksandra Vučića. U vaše obećanje smo vam poverovali.

Pre nego što nastavim svoju diskusiju moram da postavim jedno pitanje i vama i narodnim poslanicima, ali i građanima Srbije. Da se niste držali tog obećanja koje ste nam dali pre nešto više od tri godine, da li bi Srbija uspela da se izbori sa onim prvim talasom Korona virusa? Tvrdim da ne bi. Onakvu Srbiju kakvu smo zatekli 2012. godine, potpuno devastiranu, sa potpuno razorenim privrednim sistemom i potpuno razorenom saobraćajnom infrastrukturom građani Srbije bi bili žrtve ovakve pandemije.

Zahvaljujući tim reformama koje je započeo Aleksandar Vučić 2012. godine počeli smo da obnavljamo Srbiju i da stvaramo privredu koja odgovara građanima Srbije, privredu koja će da stvori socijalnu jednakost i stabilnost, privredu koja će da stvori ekonomsku stabilnost, privredu koja će da stvori političku stabilnost i politički ugled u međunarodnoj zajednici. Reformom privrede postigli smo i fiskalnu stabilnost i da nije bilo tih reformi u oblasti privrede bilo kakva borba protiv Korona virusa ne bi bila moguća. To je samo dokazalo da ste ispravno postupili kada ste nam obećali i držali se reformi koje je započeo Aleksandar Vučić.

Nemojte da vas čudi što bivši režim za svaku fabriku koju otvori predsednik ili vi tvrdi da dovodimo robovlasnike u Srbiju, a da su građani Srbije ne radnici nego robovi. Nemojte da vas iznenadi što kada svaki put otvorimo neku deonicu autoputa ili započnemo izgradnju autoputa napadaju vas, napadaju predsednika Vučića, tadašnjeg ministra gospođu Mihajlović kako su sredstva obezbeđena nepovoljnim kreditima i kako će puno novca da se pokrade prilikom izgradnje tog autoputa.

Bivši režim, bivši tajkunski režim ne može da podnese da Srbija napreduje i stiče ugled u međunarodnoj zajednici. Nije njima nikada ni bilo stalo do tog ugleda jer bi se za njega i borili dok su bili na vlasti. Njima je stalo samo do načina kako da dođu do državnog novca, kako da ga zloupotrebe i kako da još više od Srbije naprave dolinu nesrećnih.

Sada imamo jedno novo ministarstvo gde treba da bude moja doskorašnja koleginica Gordana Čomić ministar. Da ne ispadne da sam protiv dijaloga, ali bih voleo, pošto poznajem gospođu Čomić dvadesetak godina, nikada nismo bili na istoj strani, kada su bili u pitanju državni interesi često sam sarađivao i to jako dobro sa gospođom, o čemu će gospođa Čomić da priča sa Đilasom ili Šolakom u tom dijalogu?

Šta će oni da obećaju, šta će da ispune, da kažu – ej, sada ćemo malo manje da krademo ili da obećaju – evo, nećemo više uopšte da krademo, časna pionirska reč. Pa, pre će čovečanstvo da stigne u neku drugu galaksiju nego što će to da se desi. Ja vam želim uspeha i na tom polju gospođo Čomić, ali da se vratimo onome što čeka ovu Vladu.

Čeka nas dalja borba sa pandemijom koja je zadesila Republiku Srbiju i borba da očuvamo naš ekonomski i privredni sistem u Republici Srbiji. Do sada smo odolevali. Odolevali smo zato što smo jako konzervativno trošili sredstva koja smo prikupljali od poreza koje je čuvao tadašnji, a nadam se i budući ministar Siniša Mali i uspeli smo na određen način da sačuvamo naš privredni sistem i prvi zadatak ovoj Vladi jeste dalja borba za očuvanje privrednog sistema i njegovo unapređenje, jer kao što smo na početku pandemije naučili nema zdravstvene zaštite bez razvijene privrede, nema ugleda međunarodnog bez razvijene privrede, nema zaštićenog naroda bez razvijene privrede i smatram kada ste sve ovo do sada uspeli da postignete, da ćete i u budućnosti takve rezultate da imate.

Bivši, tajkunski režim šta drugo reći o njima, valjda zbog svih ovih rezultata koje smo imali da sačuvamo i građane Srbije, bez obzira na versku ili nacionalnu pripadnost, što sad neki pokušavaju kroz jeftine političke poene da osporavaju, ostaje im jedno najniže moguće ponašanje u ljudskoj vrsti, a to je crtanje meta na čelu predsednika Republike Srbije, crtanje meta članovima njegove porodice, valjda svesni da nikada više neće biti u situaciji da pljačkaju građane Republike Srbije. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se po ovom amandmanu zato što se tu možda i najjasnije vidi želja podnosioca amandmana.

Vi kad pogledate malo manje pažljivo amandmane rekli bi ste – ništa, kao i svaki drugi amandman koji podnose narodni poslanici. Ja sa tim ne mogu da se složim. Ovo su jako ozbiljni amandmani koji za cilj imaju da Srbiju prikažu kao državu koja ne brine o svojim nacionalnim manjinama. To nije slučajno.

Nije slučajno, jer kad god se napada ili Srbija ili Aleksandar Vučić, to se nekako uvek dešava ne stihijski, nego sinhronizovano u čitavom regionu. Ti napadi dolaze iz Crne Gore, dolaze iz Hrvatske, dolaze iz Federacije Bosne i Hercegovine, ali mora da postoji neko ovde ko će u ime tajkuna koji više nemaju svoje predstavnike zato što su bojkotovali izbore da napada Aleksandra Vučića i Republiku Srbiju.

Pogledajte sam amandman. Znači, predloženo je da se to zove ministarstvo državne uprave, lokalne i manjinske samouprave. Ko se iole malo razume i u državnu upravu i u politički sistem, ovo znači da saveti nacionalnih manjina postaju organ vlasti, zato što postojeći državni organi nisu u mogućnosti da im obezbede funkcionisanje kao pripadnicima nacionalnih manjina. To dolazi od stranke Sulejmana Ugljanina.

On misli da smo mi zaboravili šta se dešavalo 2012. godine. Ja sam bio narodni poslanik koji je glasao da Sulejman Ugljanin bude ministar u Vladi Republike Srbije, a predložen je od strane tadašnjeg mandatara ili predsednika Vlade, gospodina Ivice Dačića, na inicijativu baš SNS i predsednika Aleksandra Vučića.

Onda su Aleksandar Vučić i SNS bili dobri, sad ne valjaju zato što je Suljo kad je seo u ministarski auto, zauzeo ministarski kabinet prestao da brine o svojim sunarodnicima, prestao da brine o svim građanima Republike Srbije, prestao da brine i o gradu iz koga je došao, iz Raške oblasti. Kaže – ako ja ne budem ministar, biće nemira, biće rata u Sandžaku. To su njegove reči. Nemoj da to podnosilac ovog amandmana krije, jer ovde pokušava da se vodi jedna politika, u našoj Narodnoj skupštini, netolerancije između Srba i Bošnjaka.

Oni bi hteli ponovo da budemo u svađi, ne daj Bože da se raspravljamo, ne argumentima, nego oružjem zato što, valjda, u tome vide neku priliku ili da dođu na vlast u Srbiji ili da rastače i nastave ono što su Dragan Đilas i Šolak započeli kada su bili na vlasti.

Voleo bih da je podnosilac amandmana konačno u sali, da priča i brani svoje amandmane i da nam kaže konačno šta je zaista hteo.

Saveti nacionalnih manjina kakvi postoje u Srbiji, sa ovlašćenima koja imaju mogu da kažem da su najmoderniji, pa čak i primer mnogim demokratski razvijenijim državama kako treba da rešavaju pitanje nacionalnih manjina.

Isto tako bih voleo da mi odgovori – ako u Raškoj oblasti Bošnjak nema put do svog naselja, da li ga nema i građanin srpske nacionalnosti? Ako su građani u Raškoj oblasti siromašni, da li su siromašni samo Bošnjaci ili su siromašni i Srbi i svi ostali? Zna se da svi zajedno dele istu sudbinu.

Način na koji oni vode svoju politiku, pokušavaju da kroz jeftinu nacionalističku priču, koja naginje ka separatizmu, steknu određene političke poene, računajući na taj emotivni naboj kod svojih birača.

Samo postavljam pitanje – šta su uradili za svoje sugrađane i Srbe i Bošnjake i sve druge dok su vršili vlast u Republici Srbiji? Jedno veliko ništa, pa im je ostao samo model, da ponude svojim biračima, svojim sugrađanima da se svađaju sa pripadnicima drugih naroda i nacija. To je politika koja ne može da uspe, to je politika koja nema budućnost.

Konačno, gospoda neka izađu iz prošlosti, jer ako ostanu zarobljeni u toj prošlosti ništa neće da urade ni za budućnost Bošnjaka, ni za budućnost Srba i svih građana Republike Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, već unazad nekoliko mojih kolega na početku svoje diskusije uvek konstatuje ili pita gde su podnosioci ovih amandmana o kojima raspravljamo. Ako neko misli da nisu tu slučajno, moram da ga razuverim, zato što su podnosioci Šaip Kamberi, Enis Imamović, Selma Kučević, Nadije Bećiri, Mirsad Hodžić i Arđen Bajrami, šest narodnih poslanika, nijedna od šest narodnih poslanika koji su podnosioci amandmana nije prisutan u sali da diskutuje o svojim amandmanima.

Da li vam to nešto govori? Meni govori da njihov predsednik stranke Sulejman Ugljanin upravo prima naređenje od Đilasa i od Šolaka, da ti poslanici više ne treba da budu u sali. Razloga ima mnogo. Jedan je da bi prikazali i građanima Srbije i ostatku sveta kako se krše prava nacionalnih manjina u Republici Srbiji i u ovom parlamentu, iako mi imamo dva potpredsednika Narodne skupštine koji pripadaju nacionalnim manjinama, ali to im je cilj.

Drugi cilj im je da prikažu kako u Narodnoj skupštini nema nikakve demokratije, da živimo u vreme autokratije i da se prava onih koje oni podržavaju buduću vladu Republike Srbije ne poštuju.

Sve je to zbog jednog, najvažnijeg razloga. Ja sam ga spomenuo kad smo birali predsednika parlamenta. Tada sam rekao da u ovom sazivu nijedan narodni poslanik neće izglasati nijedan zakon po meri i nalozima koje daju tajkuni, kao što je to bilo ranije. Sada na jedan ovakav način pokušavaju da uruše ugled parlamenta.

Da postoji ta saradnja između njih i tajkuna Šolaka i Đilasa vidite i u napadima na predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića. Predsednik Srbije je obećao bezuslovnu borbu protiv organizovanog kriminala i korupcije. Ko se prvi oglasio i napao odmah zbog toga predsednika Aleksandra Vučića? Baš Đilas, Šolak i mediji koje oni kontrolišu.

Sada ja postavljam pitanje, razumem i znam da su njih dvojica skloni, pogotovo kad vrše vlast ili imaju uticaja na vlast, raznim finansijskim marifetlucima, zloupotrebama i kršenjima zakona da bi došli do enormnih količina novca, ali sad sa punim pravom postavljam i pitanje – da li možda sarađuju i sa organizovanim kriminalom da bi srušili predsednika Srbije Aleksandra Vučića? Da li sarađuju i zajednički rade na tom cilju sa grupama ljudi koji su ubijali građane Srbije, građane drugih država na teritoriji Republike Srbije koji se bave švercom narkotika, švercom oružja, švercom roblja? Da li su to saradnici Dragana Đilasa i Šolaka? Jer, model i ključ kako se jedni i drugi bore protiv Aleksandra Vučića je isti i zajednički im je cilj, pa nemojte da se iznenadite ako imaju zajedničku saradnju.

Dame i gospodo narodni poslanici, ono što daje za pravo da se ovaj Zakon o ministarstvima podrži jeste što se u samom zakonu vidi jedan kontinuitet koji će buduća Vlada, koji god da budu ministri, imati sa svim prethodnim vladama od 2014. godine i nastaviti reformske procese koje je započeo tadašnji predsednik Vlade, Aleksandar Vučić.

Ipak ja ne mogu da ne spomenem u kakvom smo stanju zatekli Srbiju 2012. i 2014. godine.

Nažalost, Republika Srbija je te 2014. godine doživela drugu elementarnu nepogodu u vidu velikih poplava koje su zadesile Srbiju sa infrastrukturom koja nije decenijama zanovljena za odbranu od tih poplava, ali ona prva elementarna nepogoda ljudska napravila je mnogo veću štetu Republici Srbiji nego što su to bile katastrofalne poplave 2014. godine.

Ja bih samo drage kolege poslanike, a i one koji ne veruju u kvalitet ovog zakona, podsetio u kakvom smo stanju zatekli državu 2012. i 2014. godine. Javni dug Republike Srbije bio je 75%, stopa nezaposlenih bila je blizu 28%, nacionalna valuta jako nestabilna, privreda potpuno razorena, saobraćajna infrastruktura maltene pred raspadom i nije bila u stanju da ispuni one zahteve koje je država imala pred tom saobraćajnom infrastrukturom.

Srbija je, dakle, polako klizila u propast i vlasništvo „Deltalenda“ i tajkuna kao što je bio vlasnik te kompanije, gospodin Mišković i njegov poslušnik Boris Tadić i drugi tajkuni kao što su bili Dragan Đilas i Šolak. Takvu smo Srbiju zatekli 2012. i 2014. godine.

Danas, zbog reformi koje je sprovodio predsednik Republike Srbije imamo sasvim drugačiju Srbiju i pomalo me iznenađuje da se ponovo u Narodnoj skupštini čuju neki tonovi koji ne odgovaraju ekonomskom i svakom drugom trenutku u kome se nalazi Republika Srbija.

Znate, da tvrdite da se investitori ili poslodavci u Srbiji prema radnicima ponašaju kao robovlasnici prema robovima, pa to možete ako je stopa nezaposlenosti 40 i više procenata. Ako je stopa nezaposlenosti sedam ili nešto malo preko 7%, počinje da se stvara jedno novo zdravo tržište, a to je tržište za kvalitetnom radnom snagom koja će da bude mnogo bolje plaćena nego što je bila plaćena u godinama koje su bile pre 2012. godine i 2014. godine. Ne možete tako paušalne i olako da dajete ocene o tome kakav je odnos Srbije i njenih zaposlenih i poslodavaca koji rade ovde na teritoriji Republike Srbije.

Postavlja se jedno drugo pitanje, nažalost, čini mi se da Republika Srbija stalno mora da prolazi kroz neka iskušenja. Da li bi Republika Srbija kakvu smo zatekli 2012. godine mogla da odgovori na izazove kakve je napravila jedna zdravstvena kataklizma ili nepogoda na teritoriji Republike Srbije i ostatku sveta? Ja tvrdim da ne bi mogla, zato što se unazad od 2014. godine ozbiljna sredstva su se ulagala u reformu i obnovu našeg zdravstvenog sistema. Zato imamo i rezultate sa kojima možemo da budemo relativno zadovoljni, ne srećni, jer je nažalost bilo ljudi koji su u ovoj pandemiji preminuli.

Ali, ono drugo pitanje jeste - da li bi naš ekonomski sistem kakav smo zatekli 2012. godine i 2014. godine mogao da izdrži ovu zdravstvenu krizu? Kako smo prošli 2008. godine kada je bila svetska ekonomska kriza? Ja vam tvrdim da ne bi izdržali. I da bismo imali ne samo raspad zdravstvenog sistema, nego bismo imali i masu suicida ili samoubistava zbog ekonomske propasti da nismo državu reformisali sve ove godine, zato što je svetska ekonomska kriza iz 2008. godine „mala beba“ sa ekonomskom krizom koja je izazvana epidemijom KOVID-a.

Samo da neke stvari istaknem, zbog svetske ekonomske krize, a ja tvrdim zbog lopovluka i nesposobnosti Đilasa, Šolaka, Tadića i poslušnosti prema Miškoviću, evro je sa 78 dinara skočio na 119 dinara, skoro 120 dinara. Stopa nezaposlenosti sa nekih 13-14% na 28%. Privreda koja je bila privatizovana pod sumnjivim okolnostima potpuno razorena. Imali smo Stelt mostove, Stelt auto-puteve, Stelt saobraćajnice. Auto-put od Preševa do Vranja plaćen, nikada nisu napravili, nego smo ponovo morali da ga plaćamo zato što su pare pokrali.

Sada imamo ponovo svetsku ekonomsku krizu, uporedo sa zdravstvenom krizom. Da li je evro skočio u odnosu na dinar? Nije. Da li nam je privreda razorena? Nije. Da li se saobraćajna infrastruktura izgrađuje? Izgrađuje se. Da li imamo povećanje stope nezaposlenosti? Nemamo. I sada ne može niko da mi kaže da to nije i zbog rezultata koji su prethodne vlade imale, a zbog reformi koje je započeo Aleksandar Vučić.

Imali smo, znači dovoljno načina, dovoljno instrumenata da zdravstveno zaštitimo stanovništvo, da omogućimo privredi da u ovako teškim okolnostima funkcioniše, pa čak i uz državnu pomoć.

Sećam se onog nesrećnika Pavla, to je predsednik Fiskalnog saveta, kada je govorio kako ne treba davati 100 evra svakom punoletnom građaninu. Ja postavljam pitanje – a zašto postoji država? Da li ona postoji samo radi sebe, da li ona postoji samo radi sistema ili postoji isključivo zbog svojih građana?

Postavljamo državu da ona postoji zbog svojih građana, ne zbog sebe, a još manje zbog tajkuna kao što su Đilas, Tadić, Mišković i ostali koji su ojadili Srbiju i njene građane.

Zato što govorimo o rezultatima i o kontinuitetu koji daje ovaj predlog zakona da će i sledeća vlada da nastavi onim istim putem reformi Republike Srbije koji je započeo Aleksandar Vučić, s tim da će imati još jedan zadatak, a to je da se na kraju izbori sa ovom pandemijom KOVID-a, ja sam uveren da će Srbija kao što je pobeđivala 2014. godine da pobedi i ovu pandemiju.

Dame i gospodo narodni poslanici, nije ovo kongres ni jedne partije, ovo je Narodna skupština Republike Srbije u kojoj sede narodni poslanici, izabrani od strane građana Republike Srbije i oni su nosioci suvereniteta građana koji su bili na izborima. To odmah da raščistimo. Niti je Srbija partijska država, niti jednopartijska.

Političke stranke su nosioci demokratskog društva i to odmah da raščistimo. To što su neke jače ili slabije, to je problem rukovodstva, programa i načina političke borbe. I nemojte da bude uvek da je neko drugi kriv za nečiji neuspeh.

Učestvovao sam na mnogim izborima. Pobeđivali smo i gubili smo i kada smo gubili nismo tražili krivca u drugom, nego u sebi, gde smo to pogrešili, šta treba da ispravimo, kako da poboljšamo rezultat.

Da li treba reformisati demokratski sistem? Možemo, ali ovde, a ne kako što je to bilo 5. jula kada je neko pokušao da ponovi 5. oktobar 2000. godine, pa je pokušao da uđe u Skupštinu i da je ponovo zapali, valjda da ne bismo sedeli danas ovde, pa su rešili da bojkotuju, da paljevinama, provalama, nasilnim putem preuzimaju vlast. Pa red je da mi koji smo poslanici, bez obzira da li podržavamo Vladu ili ne, da li podržavamo izbor za predsednika Skupštine ili ne, bar jedinstveno kažemo – nećemo u tome da učestvujemo.

Skupština jeste predstavničko telo, u njoj se donose zakoni. Da li neko želi da prizna pod kakvim smo uslovima sve u proteklih nekoliko godina donosili zakone, šta je bilo to što je Narodnu skupštinu i narodne poslanike, ne mogu da kažem, primoralo, ali pod jednim znakom moranja da donosimo zakone koji čak i nisu popularni, a donosili smo ih?

Nije bilo lako započeti reformu privrednog i ekonomskog sistema 2014. godine, koju je tada započeo Aleksandar Vučić. Mogu reći da je bilo vrlo hrabro tako nešto uraditi. Tada su se mnogi koji su Srbiju doveli do one pozicije da privreda više ne postoji, a da se država finansira isključivo iz kredita, napadali model reformi koje je sprovodio Aleksandar Vučić.

Nisu se samo borili u Skupštini političkim sredstvima, nego pokušavajući da na bilo koji mogući način potpuno unište dostojanstvo Narodne skupštine Republike Srbije, isti oni koji su i uništavali privredu i ekonomiju Republike Srbije na čelu sa bivšim predsednikom Republike Srbije Borisom Tadićem, Draganom Đilasom i Šolakom, da je čak i poslanicima u ovoj sali prećeno da neće proći dobro, ako glasaju za te zakone, da su narodni poslanici bivšeg režima pokušavali fizički da se obračunavaju sa nama da ne bi mogli da sprovodimo ekonomske reforme. Pa, hajde onda jednom da Narodna skupština bude mesto gde nećemo da pričamo o nasilju, o političkim različitostima - da, o različitim modelima rešavanja problema - može, ali samo više da ne pričamo o nasilju, a bili smo svedoci ovde unazad nekoliko godina kakvo je sve nasilje jedna manjina, predstavljena od strane bivšeg režima, vršila nad narodnim poslanicima koji nisu mislili isto kao oni.

Godine 2014. javni dug Republike Srbije bio je preko 74 ili 75%, a stopa nezaposlenosti preko 27% i morale su da se sprovode određene mere koje nisu baš bile popularne. Neki su te mere nazvali pljačkom, bivši režim, a nije bila pljačka to što su doveli državu do toliko velikog javnog duga i toliko razorene privrede, to nije bila pljačka? To su bile „okolnosti“.

I unazad, već evo šest godina, program reformi koje je započeo Aleksandar Vučić sprovodi se i dan danas. Neko će da kaže - ali to možda može i brže, možda može i bolje ili možda ne vidimo. Prvi ozbiljan test ekonomskih reformi koje je sprovodio Aleksandar Vučić od 2014. godine jeste baš ova korona kriza.

Nađite mi privredu u okruženju koja tako žilavo i tako dugo odoleva ovoj pandemiji koja je zadesila čitav svet. Kada se granice zatvaraju, kada se uvode danas u zapadnoj Evropi u EU policijski čas, kada ljudi ne idu na posao, da naša privreda održi jedan nivo privredne aktivnosti koji garantuje da će da opstane u jednoj ovakvoj krizi.

Da postavimo pitanje, da li bi zdravstveni sistem koji smo zatekli od Borisa Tadića, Dragana Đilasa i Šolaka mogao da izdrži pandemiju korona virusa, koja nas je zadesila od proleća ove godine? Ja tvrdim da ne bi. Ja tvrdim da ne bi i imam zebnju šta bi bilo da su oni ostali na vlasti. Verovatno bi umirali po ulicama, a oni malo više srećniji u bolnicama koje nemaju respiratore sa lekarima koji nemaju tehničke mogućnosti da pruže zdravstvenu zaštitu građanima Republike Srbije. E takvu smo državu bili nasledili 2012. i 2014. godine.

Možemo da pričamo i o monetarnoj politici. Narodna skupština je između ostalog promenila i Zakon o Narodnoj banci. Taj zakon, prva inicijalna promena Zakona o Narodnoj banci nije bila predložena niti od Narodne banke, niti je bila predložena od Vlade Republike Srbije. Predložili su je narodni poslanici. U trenutku kada je po novom zakonu izabran za guvernera gospođa Jorgovanka Tabaković, dinar je bio 119,80. To je bilo 5. avgusta 2012. godine. Koliki je danas kurs evra? Ili da napravim poređenje, 5. avgusta 2008. godine, kada je kurs evra bio 78 dinara, pa su Đilas, Tadić, Šolak nazidali do 119,80, naravno sa „Deltalendom“, da nešto možda ne propuste.

Sad, nemojte kolege narodni poslanici da mešate stvari. Možda jesmo do 2012. godine imali narodne poslanike koji su glasali za zakone koji su bili isključivo protiv građana Srbije i isključivo u korist tajkuna. Evo, ja ću samo jedan zakon da vam spomenem – Zakon o deviznom poslovanju. Donet je da bi bili amnestirani svi koji su se bavili špekulativnim radnjama na finansijskom tržištu i ne bi odgovarali i otišli u zatvor. To su bili tajkunski poslanici iz bivšeg režima koji su i ovde nasiljem pokušavali da zaustave donošenje zakona koji su urušavali jednu imperiju koju su tajkuni uspostavili u Srbiji do 2012. godine.

Tu i leži sva težina jednog narodnog poslanika i njegov suverenitet koji su mu građani podarili. Nije tu u pitanju da li će poslušati svoju političku stranku ili ne, nego da li će raditi isključivo u interesu svojih građana, istih onih građana koji su ga birali.

Unazad, evo već šest godina, Narodna skupština donosi zakone isključivo u korist građana koji su birali narodne poslanike. Možete da ne verujete, možete da odmahujete glavama, ali danas je BDP Republike Srbije 46 milijardi evra. Kada smo došli bio je ispod 35.

Možete isto tako da ne verujete, samo pogledajte koliko je kilometara auto-puteva izgrađeno, koliko je novih fabrika otvoreno. Da je nama stopa nezaposlenosti na istorijskom minimumu otkad Srbija postoji, ispod 8%.

Mnoge zemlje zapadne Evrope i EU bi danas htele da imaju rezultate koje ima Srbija. Takvi narodni poslanici danas ovde sačinjavaju jednu većinu u Narodnoj skupštini. Glasaćemo isključivo u korist građana Republike Srbije.

Što se tiče kandidata za predsednika Narodne skupštine, ja sam sasvim siguran i uveren da je gospodin Ivica Dačić spreman da nastavi kao predsednik Narodne skupštine sve one reforme koje je Aleksandar Vučić započeo 2014. godine, pogotovo iz razloga što je u tim reformama i kao ministar i kao prvi potpredsednik Vlade učestvovao od 2014. godine do danas.

Reč ima narodni poslanik gospođa Maja Gojković.
Izvolite.

Zahvaljujem.
Poštovani narodni poslanici, saglasno članu 27. i članu 87. st. 2. i 3. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da će Narodna skupština danas raditi i posle 18,00 časova zbog potrebe da Narodna skupština što pre donese akte iz dnevnog reda ove sednice.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.
Izvolite.

Zahvaljujem.
Na član 1. amandman je podnela narodni poslanik Gordana Čomić.
Da li neko želi reč? Izvolite.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar, gospodin Branko Ružić. Izvolite.

Reč ima narodni poslanik Vladimir Orlić. Izvolite.