Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, kad god raspravljamo o nosiocima pravosudnih funkcija, bez obzira da li se prvi put biraju na funkciju ili im prestaje mandat po raznim osnovama, uvek to nekako privuče i pažnju narodnih poslanika, ali i naše javnosti. Međutim, nikada se do sada nije desilo da se ode toliko daleko da se narodni poslanici napadaju da krše Ustav, da vređaju nosioce pravosudnih funkcija, da ne poštuju pravila lepog ponašanja, pa čak i kodeks koji smo mi sami doneli.

Ja ću samo jedan deo da pročitam, jednog teksta, koji je danas izašao u nekom nedeljniku, neću da kažem kome, ali u tom tekstu kao podnaslov ili uvodni tekst možete da nazovete kako god hoćete - Novi napadi u Skupštini Srbije na sudiju Miodraga Majića, bivšeg Poverenika Rodoljuba Šabića i Dragana Đilasa pokazuju da poslanici ne znaju ili ne žele da znaju svoj posao i mandat, ali da svesno krše i Ustav i zakone neprimerenim uvredama i klevetama sudija, advokata i političkih komponenata.

Ja u samom tekstu nisam pronašao ništa što bi se moglo nazvati kršenjem Ustava Republike Srbije, ništa što bi bilo i uvreda čak, bilo je komentara raznih, ali smatram da mi kao narodni poslanici treba da zaštitimo nosioce pravosudnih funkcija od pojedinaca koji su zaista u velikoj manjini i koji krše Ustav i stvaraju lošu sliku o našim sudijama.

U tom tekstu navodi se jedan deo moje diskusije, tendenciozno interpretiran, u kome se kaže: „Narodni poslanik Veroljub Arsić optužio je tako sudiju Majića da bi on zaštitio i silovatelje i pitao kada će on kao sudija doći u Skupštinu“.

Istina, voleo bih da dođe jednom u Skupštinu, verovatno tada neće biti sudija, nego će biti poslanik, pošto vidim da se više naginje angažovanju u politici. Nemam ništa protiv to je njegov izbor. Rekao sam sledeće, što su kasnije, doduše prilično nemušto preneli, ako tumačim presudu kojom je sudija Majić poništio prvostepenu presudu koja je bila osuđujuća za lice koje je izvršilo obljubu nad maloletnim detetom i koje je u tom trenutku imalo 13 godina, postavio sam pitanje - da li bi i takvu analogiju primenio za brojne slučajeve afera gde su štićenice bile na neki način, videćemo to su afere, sudovi neka daju svoju konačnu odluku, ali zasad se neki ljudi sumnjiče za takva dela, da su izvršili obljubu nad tim svojim štićenicama i da bi, kako sam rekao, Majić rekao da se presuda poništava zato što je spreman da uvredi sve naše umetnike, znači, ne ja, nego Majić, kao što je već uvredio sve pripadnike romske nacionalne manjine i kaže da je takav stav o ponašanju među njima uobičajen.

Samo sam povukao jednu paralelu o jednoj jako štetnoj presudi koju je doneo sudija Majić, a kasnije ćemo malo da se pozabavimo time.

Dalje se navodi, ne mogu da kažem da se novinar nije potrudio da napiše ovaj tekst prema važećem zakonu, „Rad svih sudija i predsednika sudova vrednuju komisije Visokog saveta sudstva, Visoki savet sudstva, a ne postojeći ili vladajući ili bilo koje političke opcije. U ostalom sudski Poslovnik nalaže svim sudovima da Ministarstvu pravde redovno dostavi izveštaj o radu svih sudija. U skladu s tim vrednovanje rada sudija mogu da obave samo komisije Visokog saveta sudstva dok Ministarstvo pravde od sudova dobija redovne izveštaj o njihovom radu“.

Sve je tačno, ali su samo zaboravili jednu stvar - ko preispituje presude apelacionih sudova? O tome ni reči, a ovde je reč bila baš o tome, o presudi Vrhovnog kasacionog suda. Malo kasnije ćemo da se vratimo na tu presudu Vrhovnog kasacionog suda i ko ovde narušava samostalnost i nezavisnost nosilaca pravosudnih funkcija ko se bavi politikom. Prvo, da te stvari rešimo.

Pazite sada ovo, što je po meni i uvreda i svih narodnih poslanika i kršenje dostojanstva Narodne skupštine, sudija Apelacionog suda Miodrag Majić kaže: „To je očigledno postala jeftina zabava. Takođe, kod određenog dela ljudi takav način vređanja izaziva pozitivnu emociju i potvrdu da su nam baš ljudi koji vređaju potrebni za vođenje države“. To kaže jedan sudija, sudija koga su birali narodni poslanici, doduše, ne ovi neki drugi, ali je sudija. „Očigledno je, dodao je on, ukazivanje na nedopustivost, vređanje u Skupštine nema efekta na ljude koji sede u parlamentu“. Znači, mi smo bez mozga. „Mi stalno nešto komentarišemo, a očigledno da je vulgarno ophođenje prihvaćeno kao način na koji se vodi debata u Skupštini, ali i u društvu. Očigledno je i da naše reagovanje nema efekta. Šta više, dodaje gorivo onima koji vređaju da intenziviraju napade i na protivnike se obruše još neprimerenijim jezikom. Do sada se više puta pokazalo da nema kodeksa ponašanja u Skupštini, naglašava Majić“.

Pazite, ne može sudija da da ocenu niti da presuđuje narodnim poslanicima u Narodnoj skupštini, ali to se dešava, nažalost.

Oglasilo se čak i Udruženje sudija koje je izdalo svoje saopštenje. U saopštenju se kaže: „Udruženje je pozvalo poslanike da se uzdrže od podsticanja nepoverenja građana u sudstvo, a nosioce javne vlasti da znanje i energiju usmere na kvalitetno obavljanje svojih nadležnosti, umesto na međusobne optužbe i prozivanje pojedinaca“. Sasvim ispravno, potpuno se slažem, ali dali su narodni poslanici ti koji čine da građani Srbije gube poverenje u nosioce pravosudnih funkcija ili to dolazi od jednog manjeg broja nosilaca pravosudnih funkcija.

Taj isti Majić kaže 28. decembra 2019. godine – sve smo bliži krahu pravne države. To kaže sudija Apelacionog suda. Slušajte sad dalje, 15. novembra 2020. godine – pravosuđe u Srbiji funkcioniše u atmosferi preživljavanja i strahu da je u takvim uslovima nemoguće ostvariti funkciju koja je pravosuđu poverena u demokratskom društvu. Jesu li poslanici ti koji stvaraju nepoverenje u pravosudni sistem Republike Srbije ili nosilac pravosudne funkcije sudija Majić? Ili - 3. avgusta 2020. godine - Srbija je postala zemlja apsurda. Ovde komedijaši postavljaju pravila. Ne znam na koga je mislio da je komedijaš, da li na predsednika države Aleksandra Vučića, da li na predsednika Vlade, gospođu Anu Brnabić, da li na ministre u Vladi Republike Srbije, da li na narodne poslanike, da li na predsednika Skupštine? Ne znam.

Slušajte dalje, nastavak - ovde komedijaši postavljaju pravila, a od genijalaca prave kriminalce i budale. Ko je genijalac? Možda sebe ubraja u genijalce. Kasnije ćemo o njegovoj genijalnosti. Jel genijalac možda po njemu i Dragan Đilas? Pa, jesmo mi ti koji smo izneli tolike silne pare po Mauricijusu. Jel zbog toga genijalan? Izgleda mi da jeste. Da li je genijalan njegov satrap Šolak? Moram da priznam da jesu, način na koji su pljačkali državu zaista je bio uspešan na stotine miliona evra. To koliko je Đilas zaradio za te četiri godine meri se sa onih 100 evra koji je svaki građanin Srbije dobio kao podsticaj Vlade u merama izazvanih korona virusom.

Znači, od svakog građanina Srbije Dragan Đilas je ukrao 100 evra i od bebe i od penzionera po 100 evra, što znamo. Da li je zato genijalan? Mora mu priznati da jeste. Da li je zato kriminalac? Pa ne pravim ga ja kriminalcem, jer Bože moj, pa što kriješ pare po Mauricijusu, egzotičnim ostrvima i drugim državama? Što ne držiš novac u Srbiji? Što si menjao Zakon o deviznom poslovanju ovde u Narodnoj skupštini da bi mogao da iznosiš taj novac ako je on legalan i ako nije kriminalnim radnjama stečen i onda su narodni poslanici ti koji napadaju nosioce pravosudnih funkcija. Ma nije baš tako. Nije baš tako.

Isti taj sudija Majić 22. septembra 2016. godine – politika upravlja srpskim pravosuđem. Da se vratimo šta kaže Udruženje sudija – poslanike da se uzdrže od podsticanja nepoverenja građana u sudstvo. Oni nas pozivaju, a njihov sudija to radi godinama unazad.

Neću da komentarišem njegovu presudu za Gnjilansku grupu, pozabavićemo se time neki drugi put. Jeste ta presuda bila sramota, ali se kaže između ostalog i u tom istom saopštenju Udruženja sudija da su sudovi i sudije dužni da nakon zakonito sprovedenog postupka donesu zakonitu i obrazloženu odluku zasnovanu na pravno utvrđenom činjeničnom stanju na koje je pravilno primenjeno materijalno pravo i tu dolazimo u stvari do početka i kraja svega ostalog što se dešavalo u toj diskusiji koja je bila prošle nedelje, prošlog četvrtka.

Naime, moja malenkost, kao narodni poslanik, a i moje kolege narodni poslanici napadali su presudu sudije Majića koju je on doneo kao apelacioni sudija i kojom je lice koje je ranijom presudom bilo proglašeno krivim oslobođeno odgovornosti sa obrazloženjem da je to opšte prihvaćena norma u etničkoj grupi kojoj pripadaju i oštećeno lice i izvršilac krivičnog dela.

Sva sreća na to se oglasio Vrhovni kasacioni sud koji ima pravo da preispituje odluke nižih sudova, u ovom slučaju Apelacionog, pa kaže Vrhovni kasacioni sud, čiji stav sam ja branio u svojoj diskusiji, da je pravosnažnom presudom Apelacionog suda u Beogradu povređen zakon u korist okrivljenog koji je pod obrazloženjem pravne zablude tom presudom oslobođen od optužbi za obljubu devojčice 2017. godine, koja je u to vreme imala 13 godina, ja sam tu presudu branio Vrhovnog kasacionog suda, oslobađajućoj presudi septembra prošle godine, koju je potpisao sudija Apelacionog suda u Beogradu Miodrag Majić, i pravnička i laička javnost je zamerala obrazloženje u kojem je bilo navedeno da su optuženi devojčici, pripadnici romske nacionalne manjine, u kojoj su polni odnosi sa decom prihvatljivi. Ljudi, da li vi znate šta ovo znači u toj presudi? Ima li neko predstavu? Pričamo o pravosnažnoj presudi, konačnoj. Samo Vrhovni kasacioni sud u postupku zaštite zakonitosti koji mora da pokrene Republički javni tužilac može da poništi ovu presudu i sva sreća da je pokrenuto i sva sreća da je poništena. Ta presuda da je ostala na pravnoj snazi napravila bi Srbiji ozbiljne probleme jer kada neki građanin iz bilo kog razloga pokrene postupak pred međunarodnim sudovima, šta mislite koga on tuži? Da li mislite da tuži sudiju? Ne. Da li sud koji je doneo presudu? Ne. On tuži državu Srbiju. Sud je država, deo države, ali je država zahvaljujući svom ustavnom poretku, mestu u ustavnom poretku.

Šta bi značila jedna ovakva presuda da je ostala na snazi? Moram da pitam kolege poslanike, ako vi pripadnike jedne etničke grupe ili nacionalne manjine izdvajate, izopštavate iz pravnog sistema Republike Srbije ili bilo koje druge države, šta to znači? Ima više negativnih posledica. Prvo, to je velika i ozbiljna posledica po samu tu etničku grupu, ali osim što ih zatvarate u geto, na mala vrata pokazujete da nisu ravnopravni građani Republike Srbije, da nisu isto vredni kao i mi, da za njih ne važe zakoni koji važe za nas, da za njih ne važe prava koja imamo mi, da njihov život manje vredi nego naš. Koja je to ideologija? U šta nas je to uvlačio Majić - u fašizam, najmračniji deo ljudske istorije, civilizacije?

Država hapsi pedofile za razmenu pornografskog materijala, a on kaže – to je kod njih opšte prihvaćeno. Pa nije, prvo to moram da kažem. Nije u pravu i to je slagao. Kod velike većine Roma to nije opšte prihvaćeno. Moj školski drug iz osnovne škole, sa mnom je sedeo u klupi, bio je Rom. Išao sam kod njega kući, dolazio je kod mene kući. To nije imalo nikakve veze šta je ko. Nikakve veze. Boja njegove kože što je malo tamnija od moje. Odgovarali smo kao drugovi jedan drugom. Zato smo se i družili, a on bi hteo da iz izmesti, da budu manje vredni, da se ne snose posledice za krivična dela koja se čine prema njima ili koja oni čine. To nije usluga tom narodu.

Sva sreća da je Vrhovni kasacioni sud poništio tu presudu. Recite mi, molim vas, kakve to veze ima, reč je o devojčici od 13 godina, da li ona… u obrazloženju presude Vrhovni kasacioni sud navodi da obljuba sa detetom ne predstavlja samo povredu prava, već istovremeno povredu moralnog poretka, zbog čega i prema domaćem zakonodavstvu i međunarodnim standardima maloletna lica uživaju posebnu zaštitu u pogledu polnih odnosa, naročito deca koja nisu dostigla dovoljan stepen fizičke i psihičke zrelosti.

Pa, da li nečija nacionalna pripadnost ili pripadnost nekoj etničkoj grupi opredeljuje koliko to dete ima fizičke i psihičke zrelosti? A to je radio sudija Majić i na to se odnosila moja diskusija. Zato što je on taj koji narušava poverenje građana u pravosudni sistem. Zato što je on taj koji blati i sramoti veliku većinu poštenih sudija koji sude po zakonu. On je i naša i njihova sramota, sramota našeg društva. Pokušao je da prevari Srbiju da uđe u jednu fašističku ideologiju. Može on da se posipa pepelom i da se pere koliko god hoće, to je uradio. Nikad u ovoj skupštini neće imati podršku za takve stvari koje je radio.

Sama ta presuda je sramota za pravosudni sistem Republike Srbije, ali ne mogu da krivim sudije koji nisu učestvovale u tome, ne mogu da krivim Vrhovni kasacioni sud ni Visoki savet sudstva. Krivim onoga ko je potpisao i nemoj da se zaklanja da je to donelo sudsko veće, zato što kao predsedavajući on sprema referat za sudsko veće i on je taj koji brani i zastupa referat. U referatu je pisalo to da zato što je ona Romkinja, da zato što je on Rom, mogao je da izvrši obljubu nad devojčicom koja ima 13 godina. Pa neka tabloidi naklonjeni Đilasu i Šolaku njega brane, samo postavljam pitanje - oni koji ga brane da li bi ga branili da se njihovom nekom poznaniku to desilo? Da li bi ga branili da se desilo njihovoj deci? Ja sam siguran da ne bi. To samo pokazuje dvostruke standarde i dvostruke aršine, jer ono što se dešava nekom drugom to ne boli, boli samo kada se dešava nama.

Mi smo sa takvom Srbijom raščistili 2012. godine i više nikad to vreme u Srbiju neće da se vrati. I ova presuda je samo opomena da sudije moraju odgovorno da rade svoj posao, da se brinu da zaštite sve stranke u postupku i kao što kaže Udruženje sudija – da donose presude nakon zakonito sprovedenog postupka, donesu zakonitu i obrazloženu odluku zasnovanu na pravno utvrđenom činjeničnom stanju na koji je pravilno primenjeno materijalno pravo. To traži Narodna skupština od nosilaca pravosudnih funkcija, pa i od sudije Majića. Ništa više, samo to i sva je sreća da velika većina sudija, zaista velika većina sudija, zaista ovako vodi postupke, a ne kao ova bruka i sramota zvana sudija Majić.

Dame i gospodo narodni poslanici, svakako da je svaki popis koji je država sprovodila da bi utvrdila broj stanovnika na svojoj teritoriji mnogo važan za tu državu zato što ekonomski potencijal jedne države ne određuje samo teritorija, ne određuje samo njen geografski položaj, ne određuje samo njena saobraćajna infrastruktura, već određuje i potencijal koji se nalazi u broju stanovnika, gustini naseljenosti, delatnostima i stručnoj spremi koju ti ljudi imaju.

Svakako da nećemo biti najsrećniji sa rezultatima tog popisa koji nas očekuje u budućnosti i mnogo razloga i opravdanja ima za tako nešto. Jedan od razloga zašto Srbija ima u nekim stvarima imala je do sada negativne trendove, jeste u maloj stopi nataliteta, s jedne strane, s druge strane imali smo ranijih godina, pogotovo pre jednu deceniju, možda i nešto malo više, strahovite migracije koje su bile izazvane ekonomskom krizom.

Gospodine ministre, vama je poznato da je u Srbiji od 2008, 2012. godine 400.000 ljudi ostalo bez posla. Došli smo na 28% stope nezaposlenosti. Šta preostaje našim građaninu koji ostane bez posla? Da se obrati državi, centrima za socijalni rad. Možda bi se on kao pojedinac i snašao, ali ima i porodicu. Značajno pitanje je koliko od 400.000 izgubljenih radnih mesta i tih ljudi koji su izgubili ta radna mesta napustilo Srbiju.

Samo, znate gospodine ministre, ne napušta tu za jedno radno mesto jedan Srbin, odlaze čitave porodice. I na ovom popisu imaćemo posledice toga šta je radio bivši režim i Dragan Đilas. Evo, ovih dana, zahvaljujući istraživačkom novinarstvu, imamo podatak da je gospodar Dragan Đilas sakrio po raznim destinacijama po svetu nekih 68 skoro 70 miliona evra. Neću sada da pogađam koliko je to kilometara autoputa, koliko je predškolskih ustanova, koliko je to bolnica.

Samo da postavim jedno pitanje. Da li neko uopšte ima predstavu koliko je to novca? Da prevede. To je u trenutku kada je Dragan Đilas bio na vlasti 68 odnosno 70 miliona evra je bilo 0,25% bruto proizvoda u Srbiji. A kako vreme odmiče, ja sa siguran da ćemo do famoznih 2% BDP koje je Dragan Đilas razvejao po čitavom svetu i oteo od naših građana.

To znači gospodine ministre, u grubo računica, bez neke ozbiljne analize, da je od 1.000 ljudi koji su u Srbiji po broju stanovnika, znači ne računamo radno sposobne, trojica stanovnika morali da rade za Dragana Đilasa, prosta matematička jednačina, ništa izmišljeno, lako dokazivo. Sada zamislite kakvo smo to rukovodstvo imali. Šta još utiče na migracije i na natalitet? Naravno da utiče i zdravstvena zaštita.

Recite mi ministre, da li se sećate možda da je neka bolnica bila izgrađena, obnovljena ili otvorena za vreme režima Dragana Đilasa? Ja se zaista ne sećam. To je valjda prva stvar. Ako hoćete da imate natalitet, da pružite dobru zdravstvenu zaštitu, da motivišete prvorotke da rode i drugo dete. Ali, su zato pravili one sajtove da napadaju sve one promene koje smo stvarali u državi da bi omogućavali povećanje nataliteta. Setite se onih silnih, neću imena da spominjem, portala koji su napadali naš zdravstveni sistem.

Šta još utiče? Utiču na natalitet i predškolke ustanove, škole. Ne sećam se da su bilo koju školu napravili. Predškolske ustanove tu i tamo, ali gospodine ministre, u to doba je gradonačelnik Beograda bio Dragan Đilas. Znate po čemu se proslavio? Po neopravdanom i nezakonitom povećanju cena naknade za predškolske ustanove. Evo i dan danas i Radojčić i Vesić moraju da vraćaju novac građanima Beograda koji im je ukrao i opljačkao Dragan Đilas, ali samo se sada vraća iz budžeta. Pričamo o tome kako oni misle nešto dobro Srbiji. To su problemi koje ćemo imati sa popisom.

Gospodine ministre, bili ste kada su bile one poplave, prirodne katastrofe, bili smo zajedno kada se branila Sremska Mitrovica. Moram da postavim pitanje – kako bi bilo u Srbiji da su oni bili tada na vlasti? Da li biste mogli vi kao gradonačelnik Sremske Mitrovice da organizujete odbranu od poplava? Sa onakvom državom kakvu smo mi nasledili 2012. godine. Ja vam tvrdim da ne bi. Tvrdim da bi većina gradova koji su bili ugroženi bili i poplavljeni i da bi se naši građani davili zato što bivši režim nije bio u stanju da bilo šta uradi, nego samo da razmišlja kako što više može novca da ukrade i da zaradi.

Evo gospodine ministre, čuli smo svi za neki izveštaj Evropskog parlamenta. To su naše kolege narodni poslanici i morao bih nešto opet vas da pitam, da li oni to možda znaju ili ne znaju. Rekli su nam i između ostalog u tom izveštaju se spominje da su naši lekari nešto malo manje stručni, nego oni u zemljama iz kojih oni dolaze. To sada već ne znam, ali znam nešto drugo, da u Srbiji nijedan doktor, nijedan specijalista, nijedan medicinski tehničar nije morao da bira koji će pacijent da mu ostane u životu i koga će da priključi na uređaj za održavanje života, na respirator, a koga će da ostavi da o njegovoj sudbini odlučuje Bog ili neko drugi.

Da li su moje kolege narodni poslanici, kada su izglasavali taj izveštaj Evropskog parlamenta o tome razmišljali? Da napadaju naše lekare koji brinu o zdravlju našeg stanovništva, koji brinu o tome da što je god moguće manje trpimo posledice ove pandemije koja nas je zadesila.

Mogu samo da zamislim koliko bi građana Srbije bilo na popisu oktobra ili novembra 2021. godine da je Dragan Đilas bio na vlasti za vreme pandemije izazvane korona virusom. Verujem da bi nas bilo upola manje. Verujem da bi umiranje u bolnici kada bi on bio na vlasti, bilo privilegija, da bi smo umirali po ulicama, po parkovima, gde sada on isteruje omladinu da demonstriraju protiv mera koje sprovodi Krizni štab. To bi bili rezultati koji bi nam se još manje svideli. Znači, i ekonomski preduslovi i zdravstveni preduslovi i prosvetni i sve ostalo utiče a broj stanovnika u jednoj zemlji da bi ostvarila neki svoj ekonomski razvoj i ostvarila svoje ekonomske ciljeve i zaštitila svoje stanovništvo od odumiranja.

Kolega Dabić je samo jednu stvar rekao za mlađe ljude koji se vraćaju u Srbiju, ali od kada Aleksandar Vučić sprovodi ove mere i reforme i obnavlja Srbiju, taj proces odliva naših građana iz Srbije počinje da dobija konačno obrnut smer. Daje nam za pravo da kažemo da reforme koje sprovodi Aleksandar Vučić jesu prava mera za građane Srbije. Od 2018. godine u Nemačkoj više se odjavi građana Srbije nego što se prijavi. Tačno je da se svi ti građani ne vrate u Srbiju, možda odu u neku drugu zemlju zapadne Evrope, ali je jedan dobar pokazatelj da je obrnuti proces započeo.

To je onaj obrnuti proces o kome predsednik govori na svakom početku radova ili obilasku radova, kada je u pitanju saobraćajna infrastruktura. Da Srbija se izgrađuje, radi da bi bila lakše mesto za život, gde bi čovek lakše živeo, gde bi više zarađivao.

To je cilj svih ovih reformi, između ostalog, da oni koji su u Srbiji ostanu ovde, izgrađuju Srbiju, umnožavaju i uvećavaju svoje porodice, a one koji su zbog neodgovorne i lopovske vlasti Dragana Đilasa napuštali Srbiju da bar nekima od njih damo motiv da vide da je Srbija i lepše i srećnije mesto za život nego zemlje u kojima se oni danas nalaze.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Marinoviću, da li vi znate koji je bio najveći domet vašeg prethodnika, gospodina Šabića? Evo, ja ću da vam kažem. Najveći domet je bio da što pre Narodna skupština, odnosno generalni sekretar Narodne skupštine dostavi izveštaj raznim nevladinim organizacijama ili istraživačkim novinarima kakve su prihode imali narodni poslanici, ili da što pre bude dostavljen cenovnik iz restorana koji ne pripada Narodnoj skupštini, ali se nalazi u zgradi Narodne skupštine.

Tu su oni raspravljali i raspredali o svemu i svačemu, o tome koliko je koji narodni poslanik potrošio novca iz budžeta Republike Srbije za dolazak na sednice koristeći svoj automobil, koliko je potrošio za prenoćište po hotelima, išlo se čak i dotle da se raspreda o tome koliko su potrošili za javni prevoz. Znači, nije hteo da putuje ni svojim vozilom, nije hteo ni da spava u hotelu, koristio je javni prevoz, železnicu ili autobuski prevoz. I to je bila tema. Narušavalo se dostojanstvo Narodne skupštine, poslanici bili izvrgavani podsmehu, ruglu, pravljena je jedna klima da je ovaj posao koji radimo za svaku osudu, ispod svakog morala, profesionalnosti, bilo čega. To je bio najveći domet rada gospodina Šabića u periodu do 2012. godine.

Nije to rađeno samo da bi se urušilo dostojanstvo Narodne skupštine i svakog od nas narodnih poslanika, rađeno je zbog nečeg drugog. Rađeno je da se skrene pažnja pre svega na to kako naši građani žive u Srbiji u tom periodu za vreme bivšeg režima i da bi se skrenula pažnja i interesovanje za onu zloupotrebu i pljačku koju su imali građani Srbije od strane bivšeg režima. Evo, da je kojim čudom sada na vašem mestu gospodin Šabić, ako bismo spomenuli račune na Mauricijusu, on bi rekao da su to podaci koji pripadaju zaštiti ličnosti. Takva bi bila reakcija i to bi se radilo.

Da li građani Srbije imaju pravo da ostvare uvid u poslovanje privrednih društava koje predvode gradonačelnici, narodni poslanici, za ministre ne znam, da li se time bave? Po meni da, bilo gde, i ovde u Srbiji i bilo gde u svetu, ako obavljaju bilo kakvu delatnost. Jer da je to bilo moguće do 2012. godine, onda ne bismo imali tolike milijarde evra iznete iz Srbije. Dragan Đilas je samo jedan od njih i videćemo koliko će to zaista na kraju da ispadne, koji je iznos on opljačkao od građana Srbije, izbegao da plati porez i izneo iz države.

Sad ću malo da se vratim samo na izbor nosilaca pravosudnih funkcija, da vidite kako je sve to uvezano. Sada već druga godina ima kako Srbiju u pravom smislu reči potresa ona afera oko poništavanja prvostepene presude za krivično delo obljube maloletnog lica koju je potpisao sudija Majić, koji obavlja funkciju apelacionog sudije. Ako pogledamo koliko je takva jedna presuda, koja je apsolutno protiv svih onih zakona koje je donela Narodna skupština, kakve sve posledice može da ima?

Navešću jedan primer u aktuelnom društvenom životu Srbije. Srbiju trenutno potresa afera da postoje osnovi sumnje da su određena lica koji su mentori i profesori izvršili jedno od najtežih krivičnih dela, po meni najgnusnije, prema svojim štićenicama, i ako bi tužilac utvrdio da postoje osnovi sumnje i pokrenuo sudski postupak i prvostepeni sud utvrdio krivicu i da takva presuda padne u ruke gospodinu Majiću, znate šta bi napisao, a može i bilo koji sudija, zato što je on uspostavio neki vid sudske prakse? To je da se presuda koja osuđuje ta lica poništava, zato što je spreman da uvredi sve naše umetnike i umetnice i da kaže da je takav vid ponašanja u tom esnafu opšteprihvaćen. Možda u nekoj drugoj filmskoj industriji, ali u ovoj našoj ne. Takvu praksu je napravio Majić.

Postavljam pitanje – kada će on jednom da dođe ovde nama na dnevni red da ga mi priupitamo: „Šta radiš to?“, a ne da mi se seljaka po izmišljenim televizijama, koje ne postoje u Srbiji, nego su registrovane po raznim svetskim destinacijama da bi se izbeglo plaćanje poreza i izbegli odgovornost za ono što rade, a u suprotnosti je sa našim domaćim zakonima?

Onda se pojavljuje još jedan, mi to imamo običaj, baš me briga da li će da se naljuti, Pokemon. Znate, to su neki apstraktni likovi u vidu bivšeg guvernera Šoškića, koji kaže – da bi Srbija ekonomski napredovala i razvijala se moramo da imamo pravnu državu. Slažem se. Samo postavljam pitanje – što to nisi rekao, bivši guverneru, dok si bio guverner, što nisi to radio dok si bio guverner? Što nisi rekao Šabiću – Šabiću, Đilas iznosi novac iz Srbije po egzotičnim destinacija. Tad si ćutao. Što nisi opomenuo sudiju Majića, koji je bio perjanica reformi koje je sproveo bivši režim, pravosudnih reformi? Nemoj slučajno da ti padne na pamet da donosiš takve presude. Što nije rekao ko je izneo iz Srbije, a to jeste podatak koji može da se objavi i pripada vašem delokrugu rada, koja su to pravna i fizička lica u periodu od 2008. do 2012. godine iznela iz Srbije pet i po milijardi deviznih rezervi, a da pritom ni dolar, ni evro, ni dinar nisu uneli u Srbiju. To je jedan jako interesantan podatak, jer je sav taj novac proneveren.

Zašto sam ovoga nazvao Pokemonom? Pa zato što je on učestvovao u trošenju tih pet i po milijardi evra i ćutao je o tome. Neko se bogatio, upropašćavao državu, siromašio građane, tada je mogao, da vas podsetim, bila je jako visoka inflacija, ljudi su zbog te jako visoke inflacije i velikih oscilacija dinara u odnosu na evro gubili posao, firme su bile zatvarane, a onda on priča nama o pravnoj državi, a najveći lopovluk i uništavanje dešavalo se dok je on bio guverner. Tada je ćutao. Što nije rekao, to je informacija od javnog značaja, da je izveštaj o poslovanju Agrobanke bio falsifikovan i da ga je falsifikovao i on i onaj Milojko Arsić? Koliko smo zbog toga platili štetu? Preko milijardu evra. Što je dozvolio onakvo ponašanje Bojanu Pajtiću i ekipi oko Razvojne banke Vojvodine? Kolika je tu šteta? Između 350 i 400 miliona evra.

Jesu li to informacije od javnog značaja? Jesu, a nije koliko je poslanik potrošio na autobus. Ali time su nas zabavljali, i nas i građane, i pravili su jednu od najvećih pljački u regionu, ako ne možda i u celoj Evropi, jer ovakvo ponašanje, kako su oni državu doživljavali, kao privatnu imovinu, nigde u Evropi ne možete da nađete od Drugog svetskog rata do danas.

I danas to pokušavaju isto. Evo, u nekim tabloidima koji su bliski i finansirani od bivšeg režima, neću da ih spominjem, ali imam pravo da se kritički osvrnem na njihov članak. Evo ponovo nas narodne poslanike uvlače u neke svoje, da kažem, političke ciljeve, ali idu dotle da narodnog poslanika nazivaju papagajem, da narodni poslanici nemaju svog mozga, da ne znaju šta rade, da je to samo orkestrirana kampanja protiv bivšeg režima. Pa nije orkestrirano ako ste ukrali, nije orkestrirana kampanja protiv bivšeg režima ako si u Srbiju došao na vlast sa 75 hiljada evra, a odlaziš sa 700 miliona evra. To nije orkestrirano, to nije ni normalno, ni u jednom društvu.

Podržaćemo svaki vaš korak, i kad je u pitanju zaštita podataka, ali i dostupnost informacija od javnog značaja, da svako ko je enormno postao bogat dok je vršio vlast mora da obrazloži kako je zaradio novac, mora da obrazloži da li je ostvario sukob interesa, da li je ostvario trgovinu uticajem ili ne i, što je najvažnije, da li je platio porez ili ne? Jer, ko plati porez, ne krije novac na Mauricijusu kao Dragan Đilas.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, nemojte mi zameriti, ali mislim da svaki moj kolega, narodni poslanik, na današnji dan, 24. mart 2021. godine, mora da spomene jednu zločinačku agresiju, dela međunarodne zajednice koju je zadesila Srbija, u kojoj je stradalo preko 3.000 građana Republike Srbije, ubijeno osamdesetoro ili devedesetoro dece, sa nadom da ćemo kroz rad raznih komisija utvrditi koliko je zaista stradalo naših građana i koliko je zaista ubijeno i pogubljeno naše dece, jer kada dete strada od bombe, nije poginulo, nego je pogubljeno.

Nemamo pravo o tome da ćutimo. Imamo obavezu da stalno o tome pričamo i da naše potomke učimo o tome da Srbija nije kriva za jedan takav zločinački čin dela međunarodne zajednice, da ništa nije uradila da bi bila bombardovana, da bi bila rušena, a njeni građani pogubljeni.

Ja se izvinjavam što sam malo govorio mimo teme, jeste u pitanju regulacija vazdušnog saobraćaja, ali te 1999. godine, nama iz vazduha je stizala samo smrt, razaranje i strahote.

Šteta koja je nastala je ogromna. Neki kažu 30 milijardi evra, dolara, direkte štete, neki kažu preko 100 milijardi indirektne. Neka to istraže, verovatno će jednom ti podaci biti potpuno dostupni i potrebno je vreme da se sve to uradi.

Posle tog zločinačkog čina, samo nešto malo više posle godinu dana došlo je do promene režima u Srbiji i to je jedan od razloga što danas govorimo o tome.

Bilo nam je zabranjeno da govorimo o zločinačkoj agresiji. Ja bih već dobio opomenu od predsedavajućeg ako mi ne bi bila i oduzeta i reč samo ako bih bilo šta spomenuo od toga. Bilo nam je zabranjeno da se sećamo na svoje poginule. Bilo je zabranjeno da govorimo ko smo, šta smo i odakle smo. Bilo nam je zabranjeno da govorimo da je to zločin. Trebalo je da se zaboravi, a srpski narod i srpska država da polako uvenu i nestanu.

Pa, ne znam da li je u materijalnom smislu šteta koju je Srbija preživela, ali samo u materijalnom, ljudski životi su nemerljiv i najveći gubitak, da li je veća šteta koju je Srbija preživela u zločinačkoj agresiji, bombardovanju ili je veća materijalna šteta koju je Srbija imala za vreme bivšeg režima?

Vi ste u svom izlaganju dotakli i saobraćajnu infrastrukturu i kapitalne investicije koje tek treba da se dese u Republici Srbiji. Moram da vas pitam nešto - jeste li pitali zato Fiskalni savet šta oni misle o tome? Pavle Petrović šta misli o tome, baš bih voleo da čujem?

Znate, vi sad odgovarate na određen način i za rad našeg, imate jako značajno ministarstvo, našeg nacionalnog avio-prevoznika, pa proverite. Za vreme vlasti Pavla Petrovića, Mirka Cvetkovića, Nikezića, koliko je bilo letno sposobnih aviona u tadašnjem JAT-u. Ono ja što sam čuo, od sedam „Boinga“, samo tri su mogla da lete, nisu bila potpuno ispravna ali su mogla da lete.

Zašto to pričam? Zato što smo, kad smo imali raspravu o budžetu Republike Srbije, čitavo jedno poglavlje o mišljenju Fiskalnog saveta na Predlog zakona o budžetu imali koji je vezan za poslovanje „Er Srbije“. Stalno sam se pitao zašto toliko neprijateljski stav i Fiskalnog saveta i predsednika Fiskalnog saveta, kako ga oni zovu čika Pavle, deda Pavle ne ulazim u to.

Onda sam pogledao malo biografije predsednika Fiskalnog saveta. Je li vam poznata firma „Ces Mekon“? Ne znam da li jeste, vi ste iz privrede došli na ministarsku funkciju i mislim da je to sasvim u redu, ali „Ces Mekon“ je bila neka konsultantska firma iz koje su osim Nikezića, bio je i Mirko Cvetković, koji je kasnije bio direktor Agencije za privatizaciju, a suosnivač je bio baš Pavle Petrović.

Pogledajmo malo zašto toliki napadi i na „Er Srbiju“ i na vlade, od prve vlade Aleksandra Vučića 2014. godine, pa na sve vlade do sad i postupke koje vuče Vlada i koje vuku predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić u proteklom periodu.

Evo danas vi ste spomenuli da Srbija započinje novi ciklus investicija po pitanju izgradnje raznih saobraćajnih infrastruktura i to je jedan potez koji se pozdravlja. I niko normalan neće reći da to ne treba da se radi. Jedan od razloga, ne samo onaj primarni, a to je da se Srbija unapredi u infrastrukturnom smislu, onaj sekundarni je da da podsticaj svojoj privredi da privreda preživi ove mere koje imamo.

Da ste to rekli prošle godine, vas bi podržao i Fiskalni savet, ali uz jedan uslov, ne bi moglo da se isplati onih čuvenih 100 evra svakom punoletnom građaninu koji je to želeo.

Sad kad ste ministar, znate i sami da novi investicioni ciklus ne možete da započnete preko noći. Potrebno je vreme da se urade projekti, da se izvrši eksproprijacija zemljišta, utvrdi javni interes, vrednost projekata i svega toga. Pod nekim normalnim okolnostima to bi potrajalo tri-četiri godine, u vanrednim, kao što je epidemija korone, nemamo vremena za takav luksuz, ne više od godinu, godinu i po dana.

Ali, ministre, moram da vas pitam, šta će naši građani da rade i da prežive za tih godinu, godinu i po dana? Šta će naša privreda da radi tih godinu i po dana?

Zato što smo branili privredu, zato što smo branili naše zaposlene, naše penzionere, mi smo napadani od Fiskalnog saveta, i vi ćete, budite u to uvereni.

Znate šta, kad bi mogli gospoda iz Fiskalnog saveta, oni bi prodali vazdušni prostor iznad Srbije. Nije to tako teško. Dovoljno je da prodate samo Kontrolu leta i rekli bi – nema problema, bolje da time upravljaju Šolak, Đilas ili neko drugi nego država. Prodali bi i „Er Srbiju“, ali novi vlasnik te kompanije nema nikakvih obaveza više prema Srbiji. Da li će avioni da doleću ili odleću iz Srbije odlučuje novi vlasnik. Ne znam ko bi onda donosio medicinsku pomoći vakcine kad je to bilo najneophodnije?

Nisam znao da Fiskalni savet za da leti, verovatno ni ne bi mogli. Ne bi mogao niko. Pa, i ako bi neko mogao, to bi nam skupo naplatio.

Kad pogledate još šta su radili preko „Ces Mekona“, onda vidite o svemu i povezujete stvari kako idu, jer „Ces Mekon“ je učestvovao u upravnom odboru „Agrobanke“. Ne znam da li ste upoznati, to je ona afera kad je nestalo blizu milijardu evra državnih para. Pa je „Ces Mekon“ učestvovao u upravljanju Azotarom. Tu je opet Mirko Cvetković, deda Pavle, čika Pavle, kako ga zovu, Nikezić itd, zajedno sa Sašom Draginom, pohapšeni svi, uhapšeni Nikezić i ekipa, čini mi se, za nekih pet miliona evra zloupotrebe, a Azotara, koju su oni privatizovali, vraćena je državi, uz dugove, naravno. Tako to rade Pavle i Nikezić, samo uz dugove vraćaju.

Učestvovali su i u radnoj grupi za prodaju Telekoma. To je ono što je SNS sprečila 2011. godine. Inače su planirali naš Telekom da poklone. I mnogo bitna stvar, Telekom je bio mnogo jeftiniji zato što je u dugogodišnjem zakupu bio niko drugi do Šolak i Đilas, pa je taj jeftin zakup uticao na ukupnu vrednost Telekoma, kompletno sva optika, svi optički kablovi za prenos kablovskih signala bili su kod njih u zakupu. Nemoj da se čudimo onda kako je tu par stotina, možda i pola milijarde evra nestalo iz Srbije, izneto u toku 2010, 2011. i 2012. godine.

Pa, nema gde sve nisu bili. Samo da vas podsetim, pa Fiskalni savet, ovaj put ne Nikezić, bio je predsednik Saveta NBS. Nisam znao da je kurs tada u to doba bio baš tako dobar kao danas. I, naravno, deda Pavle je bio i pomoćnik ministra finansija, i to baš u onom periodu kada je uveden porez na upotrebu, držanje i nošenje dobara. To kad kažem građanima, oni to većinom ne znaju šta je. E, pa to je taj porez na oružje koji vam nije niko drugi uveo nego Pavle i Boža derikoža. Tako smo ga zvali ovde u Narodnoj skupštini.

E, sad takvi ljudi napadaju nas i predsednika Srbije Aleksandra Vučića zašto postoji „Er Srbija“. Napadali su i koncesiju za aerodrom „Nikola Tesla“. Napadali su i aerodrome koji su osposobljeni u Nišu i Kraljevu. Kažu – nije dobro za finansijsku stabilnost i bezbednost. Pa, najbolje da ništa ne radimo, da ništa ne leti, da sve predamo strancima i da mi nemamo ništa. Ne bi to bili stranci, to bi samo bili kao onaj Ho što je došao iz Hong Konga, koga je doveo Vuk Jeremić da postanu vlasnici Srbije, ne oni pravi investitori koji gledaju i da zarade, ali i da rade i daju posao. Sad, ne znam, u materijalnom smislu, koja šteta je veća, ona 1999. godine ili ova koju je pravio bivši režim, sa Srbijom koju smo zatekli i još uvek, nažalost, od onih koje predstavljaju kao relevantne, dobijaju stalno neku podršku.

Gospodine ministre, siguran sam da ćemo davati saglasnost na određena zaduženja za programske kredite koji će biti podizani kod međunarodnih institucija za realizaciju svih ovih projekata koje imate u planu, i to je nešto potpuno jasno, vidljivo, svi znamo o čemu se radi i ulazi u procenat zaduženja države u odnosu na BDP.

Samo, ministre, ako nešto finansirate iz tekućih obaveza, pa ne ostvarite planiran prihod, a napravili ste obavezu, da li je i to javni dug? Jeste, jer dugujete. Mi vas nismo ovlastili za tako nešto, ali država duguje. Ko koga pita za šta je ko ovlašćen, a država je dužnik prve kategorije, ne sme nikoga da prevari, da mu ne plati, jer gubi kreditni rejting i bonitet u bilo kakvim odnosima i svi investitori beže i od te države i iz te države, bili domaći ili strani, svejedno.

Vidite, i tu je Fiskalni savet pravio gimnastiku, da ne bismo znali koliko je režim Đilasa i Šolaka zadužio Srbiju, a to je blizu 80%, 75 ili 76%. Kada smo otkrili sve dugove koje smo morali da servisiramo, morali smo da podižemo kredite kod komercijalnih banaka da dugove bivšeg režima vraćamo. Znate kako je reagovao na to Fiskalni savet? Pričao je da penzionerima treba još više smanjiti penzije, da zaposlenima u javnoj upravi, smanjiti broj zaposlenih znači otpuštati ljude s posla, a ono što ostane da im se smanje plate, da „Elektroprivredu Srbije“ treba prodati, da „Srbijagas“ treba prodati, da „Telekom“ treba prodati. Jel po ovom modelu po kome su prodavani Azotara i sve ono što je ranije bilo prodato? Verovatno po tom. Zašto? Nisu stigli baš sve da upropaste, kao što su upropastili JAT koji je tada imao samo tri od sedam Boinga 737 koji su bili u letnom stanju.

To su sve problemi, ministre, sa kojima ćete da se sukobljavate u narednom periodu. Ja vam poručujem da, bez obzira, koliko god vas budu napadali, imate ciljeve koje smo započeli da ostvarujemo još 2014. godine, zajedno sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem nastavite ka tim ciljevima. Šta god da oni pričaju, građani će da vas zato podrže i pohvale.

Dame i gospodo narodni poslanici, svakako da je svrha podizanja ovog kredita, za koji mogu da kažem da nije po samom nominalnom iznosu nešto veliki i da reguliše jedan deo iz zemlje i društva za koji su mnogi pretpostavljali da u Srbiji neće skoro doći, reč je o zaduženju radi poboljšanju internet signala, da prevedem najobičnijim građanima, u ruralnim delovima Srbije koji su u proteklim decenijama desetkovani u svakom pogledu, desetkovani po migracijama iz tih sredina ka velikim gradovima, desetkovani iz tih sredina ka zemljama EU i traženju boljeg sutra.

Sada, kada bih se podsetio na period kada je Aleksandar Vučić počeo da obnavlja Srbiju i koliko je to bio dug put da bismo danas imali zakon koji reguliše jednu ovakvu materiju, mogu da kažem da smo ga relativno brzo prošli.

Samo da vas podsetim, dame i gospodo narodni poslanici, 2014. godine, zato što je tada kao kandidat za predsednika Vlade Aleksandar Vučić počeo da obilazi ruralne delove Srbije, da obilazi škole, da obilazi domove zdravlja, da obilazi opštine koje su postepeno odumirale, tada su ga zvali premijer za WC i podsmevali su se svemu što god smo uradili, što bismo pokušali da uradimo i podsmevali su se našim planovima da obnovimo Srbiju. Valjda su mislili da su je toliko uništili da nikada neće biti obnovljena.

Svakako da ova oblast za koju sada raspravljamo jeste jako važna da naši građani ostanu u tim opštinama, da se ekonomski razvijaju, da grade svoju budućnost tamo, da damo priliku tim ljudima koju nisu dobijali od bivšeg režima da ostanu tu gde su rođeni i da tu vaspitavaju, školuju i ostavljaju svoje potomstvo. Znate, drugi korak tih naših reformi bila je izgradnja saobraćajne infrastrukture.

Opet moram da vas podsetim kako su nas bivši režim i Dragan Đilas napadali. Najčešće su govorili – pa, nije autoput ili put nešto što se jede i od čega se živi, narodu treba posao, pa postavljam jedno logično pitanje – a koliko ćete investitora da dovedete u nekom mestu ako nema saobraćajnice, ako nema puta, ako nema električne energije, ako nema gasovoda, ako nema železničke pruge, ako na kraju i nema sredstava telekomunikacije?

Sada smo ovom poslednjem delu pokazali da Srbija može da se obnovi, pokazali da Srbija može da bude bolje mesto za život, ali bi nam mnogo lakše bilo da umesto što su na jeftin i besplatan način najčešće Šolak i Đilas preko SBB-a i KDS-a dolazili do besplatne internet komunikacije zahvaljujući svom političkom položaju i strpali nekoliko miliona evra u džep, umesto da je ta ista internet komunikacija i njeno korišćenje i iznajmljivanje služilo da se ti ruralni delovi Srbije osposobe u 21. veku.

Na stranu da stavimo koliki je to bio zločin u finansijskom smislu, ali moram da pitam koliko je to naših desetina hiljada ljudi napustilo Srbiju da bi Dragan Đilas, Šolak i ostali mogli da se obogate u periodu od 2001. do 2012. godine?

To je jako velika cena koju smo platili, ta u gubicima koji se tiču stanovništva. Sada opet i te ljude koji su baš zbog svoje nebrige, svoje halapljivosti oterali iz Srbije zloupotrebljavaju na razne načine.

Samo jedan primer naših građana koji su u dijaspori, kako jedan mangup, koji se zove Dejan Atanacković, pokušava da ih natera da se odreknu Srbije, da se odreknu matice, zemlje iz koje potiču. Još naglašavaju, pazite, on je profesor iz Firence. Pa, šta? Jesmo li mi manje vredni koji smo ostali ovde u Srbiji?

Nemam ništa protiv da bilo koji naš naučnik, umetnik bilo šta radi poboljšanja kvaliteta svog naučnog znanja, svoje umetnosti ide po belom svetu. Apsolutno nemam ništa protiv, ali se nadam da će jednog dana da se vrati u Srbiju i da to svoje znanje koje je stekao prenese na pokolenja koja su u Srbiji. Ako to ne uradi, nije on za mene nikakav profesor, pogotovo ako mu Ćulibrk daje NIN-ovu nagradu, onda je za mene on običan hohštapler i ništa više. Zloupotrebljavaju to što su na desetine hiljada ljudi naterali da pomisle da u Srbiji nema više budućnosti i da trebaju Srbiju da napuste da bi je ostavili praznu i da je rasprodaju Šolak, Đilas i Mišković. U tome je problem.

Čini mi se da sve ovo danas što god pokušava Aleksandar Vučić da uradi ima samo jedan cilj kod bivšeg režima – da to predstave na taj način da je tu neuspešno. Nećemo toliko baš daleko da idemo, dve, tri godine unazad, evo samo prošle godine, da vas podsetim, šta je sve bilo, kada je započeta, kada je u stvari otpočela pandemija izazvana korona virusom. Prvo je bilo – zašto ne zatvorite Srbiju, pa zašto ne uvedete policijski čas, pa je kasnije bilo da se krše građanska prava i slobode zbog ograničenja slobode kretanja u određenom vremenskom periodu. Setite se samo onih ružnih udaranja u šerpe, lonce i pištanja kakvu su poruku slali našim lekarima, medicinskim sestrama i tehničarima koji su se borili u crvenim zonama. Na svaki način su pokušavali da onesposobe Srbiju da bude moderna, razvijena i da ovaj narod ostvari svoje pravo na bolji život.

I danas vode jednu takvu borbu. Vode je preko antivakserskog lobija, iako je Dragan Đilas lepo primio vakcinu, ali će naći svoje sledbenike koji će da predstavljaju da je to nešto loše, da je to opasno. Ljudi, ta ekipa je optužila internet komunikaciju da je izazvala korona virus, da je 5G mreža izazvala korona virus. Pričaju kako će ko primi vakcinu da mu bude ubrizgan mikro čip koji će da kontroliše njegovo ponašanje i razne gluposti.

Po njima, po onima koji pričaju kako je zemlja ravna ploča… Moram svoje kolege poslanike da podsetim odakle ta ideologija. Počinje iz doba rimokatoličke inkvizicije. To je jedan od najmračnijih delova ljudske istorije. Setite se samo, Đordana Bruna su spalili, Galileo je morao da se odrekne svojih naučnih radova da bi sačuvao živu glavu, spaljivali su žene optužujući ih da su veštice, bacali u vodu, davili ih, šta im sve nisu radili. Ja ne vidim razliku između te inkvizicije i ove danas u antivakserskom lobiju.

Možda su u nečemu u pravu, a to je da nije ove sada civilizacije verovatno nas ne bi mučila korona, ali bi umirali od kuge, od lepre, od velikih boginja. Verovatno, po njima, i Paster i Tesla i Pupin su trebali da budu spaljeni na lomači, ali bi se danas vozili i oni i mi u volovskim zapregama i živeli u kućama od blata. Ne vidim nikakvu razliku između antivaksera i inkvizicije koja je bila u srednjem veku. To je ozbiljan problem sa kojim moramo kao društvo da se suočimo.

Meni je pomalo smešno da u 21. veku treba nekog ubeđivati da zbog svog ličnog zdravlja i odgovornosti prema drugima primi jednu vakcinu, ali taj haos koji bi nastao da Srbija ne ide putem imunizacije kako treba i da je jedna od vodećih zemalja u svetu i Evropi odgovara samo Đilasu, jer ne može Đilas više ni na jednim izborima da pobedi više nikoga, a kamoli Aleksandra Vučića. On sanja samo jedno, a to je da nasilnim putem osvoji ponovo vlast u Srbiji. Jedan od načina jeste i taj antivakserski lobi.

E sad, taj antivakserski lobi, kad bi se malo zamislio, i da su spalili Pupina, Teslu i Pastera ne bi bilo ni interneta. Postavljam pitanje – kakav bi bio smisao njihovog života? Verovatno bi i dalje optuživali da su žene veštice i davili ih i spaljivali na lomačama.

To je samo jedan mali deo problema koji je ostao, mali deo problema koji Srbija danas ima, a cilj nam je da u ne tako dalekoj budućnosti svaki deo Republike Srbije ima pravo na svoj ekonomski razvoj, da svaki građanin Republike Srbije oseti da država brine o njemu, da može da računa da će država sve da uradi da mu se vrati život dostojan čoveka, da ne mora da ide po belom svetu, da bude svoj na svome.

Kad pričamo o kvalitetu života, znam da u velikom delu Srbije nije samo internet signal nešto što je prvo možda i neophodno, ali svakako jeste jedan korak koji mora da se učini da bi se poboljšalo ekonomsko okruženje, da se i takvi regioni ekonomski razvijaju.

Ne mogu da zaboravim ni kada je premijer Ana Brnabić 2017. godine u svom prvom ekspozeu, šta planira da uradi kao mandatar u Vladi Republike Srbije, govorila o digitalizaciji. Ako opet pogledate Šolakove i Đilasove medije, to je bilo napadano i predstavljano kao naučna fantastika. Sada prvi put imamo ozbiljne rezultate i ne samo rezultate koji pokazuju da smo se pomerili sa mrtve tačke, nego rezultate na osnovu kojih nam dobar deo zemaljske kugle danas zavidi, a koje smo, nažalost, morali da dokazujemo u vreme jedne pandemije.

Ali, pokazano je i dokazano da Srbija može da bude i lepše mesto za život, da može da se gradi budućnost u Srbiji, a svojim zemljacima ne zameram ništa, koji su napustili Srbiju, zato što su ih svojom katastrofalnom politikom Dragan Đilas i Šolak oterali iz Srbije.

Ali, nemojte da napadate rezultate i pobede koje Srbija ima. Svako ima pravo na svoje odluke. Neko je rešio da ode u beli svet i potraži svoju sreću tamo, nemam ništa protiv, ali nemojte da napadate rezultate nas koji smo rešili da se borimo u Srbiji da Srbija bude lepše mesto za život, da Srbija bude mesto u kome je dostojno živeti i da nas nije sramota što smo iz Srbije. Živela Srbija.

Dame i gospodo narodni poslanici, smatram da je jako važno što Narodna skupština donosi jedan ovakav, odnosno daje saglasnost na Predlog oduke o programu zvanične statistike Republici Srbiji od 2021. do 2025. godine.

U suštini, nekom laiku ovo ne izgleda možda mnogo ni važno, ni značajno, ali smatram da se tiče i te kako ozbiljnih politika koje Vlada Republike Srbije treba da sprovodi u narednom periodu koji se odnosi na ovaj statistički period.

Ono što mi najviše smeta, a smetalo mi je i kada smo donosili ovaj zakon kojim se to reguliše, jesu pojedini izrazi. Znate, ja sam ipak narodni poslanik, samo narodni poslanik, predstavnik građana Srbije i mislim da je vreme da počnemo da ispravljamo određene, ne znam zbog čega, pravljene greške u našem zakonodavnom procesu, jer nekim izrazima zaista nema mesta u našim zakonima.

To je počeo Božidar Đelić da unosi u Zakon o budžetskom sistemu, kasnije vidim ponovo, samo je sa francuskog prešao na latinski. Mislim da u srpskom jeziku svakako ima lepših reči nego što je to reč diseminacija – objavljivanje podataka. Čemu to? Promenimo zakon, bar u ovom delu prvom prilikom. Sramota je kvariti kroz zakone čistotu srpskog jezika.

Uvek ću se zalagati da u Narodnoj skupštini govorimo srpskim jezikom, barem mi koji predstavljamo pripadnike srpskog naroda. To je naš službeni jezik. Svaka čast, pripadnici nacionalnih manjina imaju pravo da govore na svom maternjem jeziku, ja to pitanje ne postavljam i uvek ću ih u tome podržavati.

Zašto je ova oblast jako važna? Zato što kroz rezultate koje objavljuje i prikuplja naš Republički zavod za statistiku Vlada Republike Srbije ima određene informacije i može da preduzima određene mere, da one loše statističke pokazatelje otklanja kroz sprovođenje tih mera.

Ja bih tu posebno, mada nema oblasti društvenog, ekonomskog, pa i političkog života koja nije bitna i koju ne obrađuje Republički zavod za statistiku, ali ja bih najviše govorio o onim ekonomskim parametrima. To su popis stanovništva, domaćinstva i stanova 2021. godine. Neko će da kaže da je to čisto statistički podata. Nije, jer taj podatak govori o ekonomskom potencijalu, koliki je ekonomski potencijal Srbije i koliko je do sada iskorišćen.

Takođe, statistika migracija jako bitna zato što se Vlada Republike Srbije zalaže za ravnomeran regionalni razvoj i ni jedna ozbiljna država ne voli velike migracije iz jednog dela u drugi, a kamoli kada gubi svoje građane koji odlaze na privremeni, a kasnije se ispostavi nešto duži rad u inostranstvo.

Kroz ove statističke podatke možemo da utvrdimo koji su razlozi tih migracija i ako su nepoželjne, možemo da odredimo i mere, da zaustavimo ili usporimo te migracije koje se dešavaju, da ne bismo kao 50-ih i 60-ih godina imali jednu ubrzanu industrijalizaciju Srbije pod Komunističkom partijom Jugoslavije, pa sada zbog te ubrzane industrijalizacije na prvom mestu nam se sela gase a na drugom mestu se smanjuje natalitet. Eto, jedna greška koja je napravljena pre 60 godina, sada se vide posledice.

Statistika zaposlenosti, nezaposlenosti. To je, čini mi se, nekako jedan od podataka koji je najviše napadan u prošlosti, verodostojnost tog podatka. A verodostojnost se ogledala u onome i najlakše je bilo to, pa setite se samo i Fiskalni savet je napadao rezultate koje je objavljivao Republički zavod za statistiku, napadali su to na „Biznis forumu na Kopaoniku“, sa sledećom temom – Rast zaposlenosti koji se nije desio u odnosu na BDP, ili tako nešto, gde su na ozbiljan način, sa naučne tačke, osnivač „Ces Mekona“ to je ona firma što je upropastila srpske firme u privatizaciji i Pavla, deda Pavla, kako ga zovu, koji su upropastili, osporavali su rezultate koje je imala Vlada Aleksandra Vučića. Najlakše je to proveriti sa podatkom koji je objavljivao Republički zavod za statistiku – koliki su prihodi u budžetu Republike Srbije od povećanog broja zaposlenih – lako proverljiv, lako dostupan, ali, eto, naš Fiskalni savet je rešio da se bavi politikom.

Naravno, statistika zarade i troškova rada je takođe često osporavana, a opet se vidi kroz prihode u budžet Republike Srbije. Sve je to jako bitno i svi ovi podaci koje prikuplja naš Republički zavod za statistiku opredeljuju politiku koju će da vodi Vlada Republike Srbije u svakoj oblasti.

Naravno, u ovom trenutku aktuelni statistički podatak je i koliko se u svetu vakcinisalo protiv virusa korone, aktuelan je statistički podatak da je Srbija među prvih pet-šest zemalja u svetu po broju vakcinisanih i da je to svakako zasluga jedne politike koju je vodio Aleksandar Vučić, prvo kao predsednik Vlade Republike Srbije a kasnije kao predsednik Republike Srbije.

Sad upravo dolazimo na ono što sam hteo u ovom delu izlaganja da istaknem, a to je, mada su mnogi statistički podaci objavljivani, ja predlažem Republičkom zavodu za statistiku da obavi jedno istraživanje, jer kao što se ne sprovodi statistika, mislim, u realnom vremenu da, ali da otkrijemo sve posledice negativnih statističkih podataka u zemlji, potrebno je da prvo utvrdimo uzroke i kako su se uzroci odrazili na te negativne statističke podatke.

Evo jedan statistički podatak koji je objavila Narodna banka Srbije – da je u periodu od 2008. godine do 2012. godine prodato pet i po milijardi evra deviznih rezervi. Takođe, u tom periodu, od 2008. do 2012. godine, evro je skočio sa 78 dinara na 119,80. Isto tako, imamo podatak da je u tom periodu blizu 400 hiljada ljudi ostalo bez posla. Da li je za to odgovorna svetska ekonomska kriza koja je nastupila 2008. godine ili je odgovorna politika koju je sprovodila tadašnja Vlada? Onda sve te podatke da uporedimo sa podacima od 2014, 2016, 2020. i 2021. godine, da bismo utvrdili koje su to negativne posledice i šta je sve morala da uradi prvo Vlada Aleksandra Vučića, kasnije Ane Brnabić, i predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić, da bi ove negativne posledice bile otklonjene.

I ono što je najvažnije, pričam samo o deviznim rezervama, novac je takođe iznošen iz menjačkih poslova, još nekih drugih, kasnije ću o tome, jer se tu takođe pojavljuje jedan statistički podatak a taj statistički podatak se odnosi na to kakve je Srbija podizala kredite u tom periodu, po kojoj kamatnoj stopi i neka nekome ne padne napamet da ozbiljno razmatra mogućnost da je do tih ekonomskih poremećaja zaista došlo u trenutku svetske ekonomske krize, zato što je svetska ekonomska kriza mala beba sa ekonomskom krizom koju je izazvao kovid, a mi u tom periodu, pod mnogo težim okolnostima, nemamo negativne trendove, ili ih imamo u nekim prihvatljivim granicama.

Zašto svi ovi podaci? Ovih dana je aktuelna tema oko toga kako jedan od predstavnika bivšeg režima Dragan Đilas ima sredstva na računima po čitavom svetu. Zbog statističkih podataka, ja bih voleo da vidim koliko je to na nezakonit način izneto iz Republike Srbije deviznih sredstava, u kojim zemljama su plasirana, da bi eventualno država mogla da pokrene neke postupke, odgovorne privede pravdi i postavi odštetni zahtev za jednu pljačku koja se desila i koja iznosi čak i nekoliko milijardi evra. Evo o čemu se tu radi.

Svetska ekonomska kriza iz 2008. godine bila je samo izgovor, da neko još više strpa novac u džep. To je najveći problem koji je Srbija imala 2008. do 2012. godine. To je taj period kada je Dragan Đilas najviše novca uzimao. Međutim, Dragan Đilas je dobijao sredstva koja su dinarska, jer je radio ovde u Srbiji, nije mogao da krade po svetu nego samo u Srbiji gde je bio na vlasti. Da bi došao do deviznih sredstava koja su njemu bezbedna, a pri tom da ne plati porez prvo je osnivao firme po čitavom svetu i kao osnivač svojih firmi, recimo na Mauricijusu, ispostavljao je fakturu za uvoz robe i usluga u Srbiju preduzeću koje je uzimalo novac od RTS-a. Na osnovu te profakture od poslovnih banaka je otkupljivao sredstva, plaćao robe i usluge koje nikada neće da se dese i na taj način iznosio novac iz Srbije.

Pojavljuje se sada jedan drugi problem, u tom trenutku to je krivično delo, pa su se mangupi koje je predvodio Dragan Đilas zajedno sa njim setili da izmene Zakon o deviznom poslovanju i da to više ne bude krivično delo. Kada smo promenili taj zakon na određen način smo ozvaničili to što je radi Đilas i taj zakon je promenjen, čini mi se, krajem 2010. godine, početkom 2011. godine.

Šta imate dalje kao posledicu? Sad svako to može da radi i svi su radili. Ne mogu da zamerim stranim, recimo, bankama što su ta devizna sredstva iznosili jer nisu one krive što im je Dragan Đilas to omogućio preko svojih poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Kriv je Dragan Đilas. A koje imamo posledice? Samo jedan deo sam spomenuo, a to je blizu 400.000 ljudi koji su ostali bez posla, strahovita razlika u kursu u odnosu nacionalne valute u odnosu na evro i pet i po milijardi prodatih deviznih rezervi.

Imamo tu još jednu stvar, kako je tajkun koristeći to što je tada bivši režim bio na vlasti sve to prilagođavao sebi, a to je, vidite… ako je vlasnik pravnog lica osnivač i vlasnik, prihodi koje ostvaruje pravno lice nisu predmet rada Agencije za borbu protiv korupcije. Ne mogu. Jer, ne možemo da povežemo osnivača sa pravnim licem. Pravno lice je neki subjekt samo za sebe. To je ono što Mišković nije znao pa je otišao u zatvor, jer on je rekao - Delta to sam ja, Srbija to sam ja i mogu da radim šta god hoću. E, zato, bato, ideš u zatvor.

Kako izgleda taj put novca? Mauricijus je samo jedan mali primer svega toga. Kada Dajrekt medija uplati taj novac toj firmi koja je takođe Đilasova na Mauricijusu i ne izvrši se uvoz robe i usluga to država po tadašnjim zakonima vodi kao devizni kredit koji je plasirao neko naše privredno društvo prema inostranstvu. Ali, za godinu dana to potraživanje zastareva i Dajrekt medija otpisuje to svoje potraživanje kao nenaplativo, umanjuje osnovicu za oporezivanje prihoda, a novac se već nalazi u poreskim rajevima.

Zašto se zovu poreski rajevi? Zato što uz vrlo male poreske stope dolazite do gotovog novca. Niko nije branio Draganu Đilasu da novac podigne u Srbiji. Imao je dva osnova. Jedan je kroz lični dohodak, drugi je kao dividenda, ali i na jedno i na drugo mora da se plati porez, a na Mauricijusu ne mora. Prevario je građane Srbije tako što je trgovao sa sekundama na nacionalnom javnom emiteru. Taj javni emiter je finansiran iz budžeta Republike Srbije. Zaradio je stotine miliona evra, plasirao po poreskim rajevima i napravio sve da ti podaci ne budu dostupni našoj Agenciji za borbu protiv korupcije zato što je prilagođavao zakonsku regulativu da ne bude predmet rada same Agencije za borbu protiv korupcije.

Kad sve te podatke saberemo, onda možemo da vidimo da je taj isti Dragan Đilas zbog sebe, zbog Miškovića i još po nekih tajkuna menjao zakone koji su upropastili nacionalnu ekonomiju, koji su naše građane doveli, maltene do ivice ekonomskog opstanka.

Kada gledamo podatke koje objavljuje naš Republički zavod za statistiku, zbog te pljačke mene interesuje koliko mi zaista imamo domaćinstava u Srbiji, koliko je naših građana napustilo Srbiju, zbog nakazne politike koju je vodio bivši režim na čelu sa Draganom Đilasom, koliko je naših mladih napustilo Srbiju u periodu od 2009. do 2012. godine i kako je to, sada unazad 2020. i 2021. godine, jesmo li uspeli da usporimo te migracije van Srbije, zato što je jednom mangupu bilo malo što je ukrao 100 miliona evra, nego je rešio 600, kao da ih jede, kao da nema kome da ostavi i da ih raznese po celom svetu?

Šta će biti sa nama u Srbiji? Mi ćemo biti privatna imovina ili dok se ne iselimo iz Srbije ili ne postanemo roblje Dragana Đilasa, Miškovića i ostalih.

Zato mislim da je oblast statistike jako važna, jer to će biti svakako, možda ne i danas, nije ni bitno, ali da imamo neki trag istorijski koji će biti za osudu svega onoga što je bivši režim radio u Srbiji.

Dame i gospodo narodni poslanici, imali smo priliku da čujemo jedan izveštaj iz 2019. godine naše Agencije za energetiku. Zahvaljujem se gospodinu Popoviću, ali pre svega, zarad novih poslanika, a i građana Srbije, hteo bih nešto da kažem kakva je uloga Agencije za energetiku u Republici Srbiji.

U svakoj nekoj kampanji, da li je to između dva kruga izbora, da li je to u samoj izbornoj kampanji, spominje se i uvek se govori da agencije treba ukidati i da sve poslove koje vode agencije treba vratiti na ministarstvo, odnosno određene uprave u samim ministarstvima. To bi moglo u nekom drugom sistemu, možda bi moglo u nekom drugom državnom uređenju u kome je država ta koja je dominantna u svim privrednim tokovima, država koja ima privredu u svom apsolutnom vlasništvu, ali Srbija koja je započela svoje reforme želi da poveća konkurentnost svoje privrede i da među privrednim subjektima imamo i privredne subjekte koji nisu iz Srbije, a naravno i oni koji su domaći.

Možete da zamislite da li bi bila moguća izgradnja, recimo, tog čuvenog Turskog toka da nemamo Agenciju za energetiku, nego bi sve poslove oko regulisanja radilo ministarstvo nadležno za energetiku. Ja vam tvrdim da ne bi. Nijedan partner neće doći u Srbiju koliko god da mi imamo prijateljski odnos sa tom državom, gde Srbija učestvuje na tom tržištu kao država i pravi na određeni način konkurenciju tom novom subjektu koji takođe želi na određeni način da učestvuje na domaćem tržištu.

I ne samo po pitanju Turskog toka. Pre desetak i više godina mi smo prodali jedan većinski paket Naftne industrije Srbije ruskoj kompaniji, zadržali jedan vlasnički deo. Sada se isto postavlja pitanje – da li bismo mogli da prodamo to da isključivo ministarstvo reguliše oblast energetike?

Ovo što je gospodin Popović rekao u vezi energenata ja bih ipak podelio u tri dela, a da bi uopšte i naši građani, i narodni poslanici imali predstavu o čemu se ovde radi. Prvi su nafta i naftni derivati. Drugi je gas. Treći je električna energija.

Gde ima najmanje problema? Kada su u pitanju nafta i naftni derivati, jeste, imamo jedan naftovod, ali imamo i jednog prerađivača nafte i tu nema nikakvih problema. Nema ni jedne druge rafinerije koja bi koristila tu naftu iz tog naftovoda.

Dalje, kada su u pitanju derivati, derivate možete da dovozite drumskim putem, možete železničkim, možete rekom. I tu nema nikakvih problema, apsolutno nikakvih. Tržište samo sebe reguliše. Tu je Agencija da prati nadzor nad sprovođenjem zakona i onih odredbi koje predviđaju licence i sertifikate.

Gde nastaje problem? Problem nastaje u dve oblasti – snabdevanje gasom i snabdevanje električnom energijom. Zašto gasom i električnom energijom? Zato što gas u Srbiji može da uđe ili izađe iz Srbije ili da se prodaje u Srbiji samo putem gasovoda, a isto je i sa električnom energijom. Električnu energiju ne možete da dovozite vozom ili brodom, nego isključivo morate da koristite dalekovod.

Tu se u suštini javlja jedan ozbiljan problem o kome, gledajući sa strane mi nismo mnogo znali. Nekako se ovaj izveštaj koji je podnosila Agencija za energetiku za 2019. godinu poklopio vremenski sa izveštajem koji je razmatrao naš Odbor za privredu, rudarstvo i energetiku vezano za Energetsku zajednicu i direktora Sekretarijata Energetske zajednice. Tu smo tek u stvari bili u prilici da vidimo kakav značaj i koliku ozbiljnost ima naša Agencija za energetiku. Kroz istoriju i naša lična iskustva videli smo…

Koleginice, zamolio bih kolege… Gospođo predsedavajuća, zamolio bih da mi omogućite da nastavim svoje izlaganje.

Dakle, tu tek možete da vidite svu problematiku koju ima naša Agencija. Mogu da kažem da rad Agencije u 2019. godini nije bio baš tako lagan, bio je kao dinamičan i jako buran.

Kroz istoriju smo učili, imali čak i lična iskustva kada su u pitanju energenti vode čitavi ratovi i to je tačno, ali moramo da prihvatimo još jednu činjenicu da se takođe strahoviti sukobi vode i oko čvorišta gde se energenti transportuju i oko tržišta koje svaka zemlja ima i koje nikome nije zanemarljivo. I svi bi nekako hteli da kontrolišu, eksploatišu, kažem to je potpuno legitimno pravo, pitanje je koliko to mi dozvoljavamo.

Kompletno tržište energenata u Republici Srbiji kada je u pitanju gasovod „Turski tok“, žele da kontrolišu koji to gas ulazi u Srbiju, koji izlazi iz Srbije. U suštini, čak i to ne žele, nego jednostavno da gas koji kupe, recimo ruskih proizvođača, prolazi kroz Srbiju i sad to više nije ruski gas, sad je gas neke druge kompanije i pokušavaju na sve moguće načina da postave određene administrativne probleme da bi kroz te probleme ostvarili isključivo svoje ekonomske interese. Isto je i sa električnom energijom.

Vlasnik skoro svih dalekovoda u Srbiji je Republika Srbija i naravno da svi žele da na neki određen način da iskoriste, imaju ekonomsku računicu, da iskoriste te dalekovode i naravno jedno tržište koje nije zanemarljivo, koje ima ipak osam ili devet miliona korisnika, a to je tržište Republike Srbije.

Da budemo jasni. Kada je u pitanju električna energija koju koristi naša privreda, ona se kupuje na berzi, ali stanovništvo koje kupuje električnu energiju, odnosno koristi, kupuje se pod drugačijim uslovima. Uvek imate tu težnju da se i taj deo tržišta prepusti nekim drugima, a naš EPS po takvim njihovim uslovima, kasnije ću da obrazložim i zašto pod njihovim uslovima, ne bi mogla da bude konkurentna.

Morate da znate svaki put kada se neka tema u društvu aktuelizuje, a problem postoji decenijama, morate da znate da je problem isključivo ekonomske prirode i da neko želi neki svoj ekonomski interes tu da ostvari. Na našim državnim organima i agencijama je da se ne dozvole da se ostvaruje privatan ekonomski interes nekog subjekta, već isključivo da se rukovode državnom politikom.

Bili ste svedoci pre samo nekoliko nedelja da smo danima bili bombardovani koliki je stepen zagađenosti u Beogradu, danima. Kada bismo uzeli koliko je to na godišnjem proseku, došli biste do zanemarljivo malog broja dana, pa smo imali priču koliko učestvuje onaj emiter tih gasova, koliko ovaj, koliko onaj. Sad, pazite jedan, samo jedan detalj, navodim kao primer možda nema veze sa ovom temom, počeli su da se optužuju za takav nivo zagađenosti vozači automobila, odnosno njihovi automobili.

Ako pogledate strukturu koliko automobili učestvuju u stepenu zagađenja, učestvuje neki četiri do šest procenata. Kad bismo sve te automobile stavili na najviše evropske standarde, smanjili bismo stepen zagađenosti koji oni imaju za jedan do dva procenta na ukupnu zagađenost naše prestonice i našeg glavnog grada. Tih 1% ili 2% koštaju milijardu evra koje je neko iz automobilske industrije, da li dileri i zastupnici velikih proizvođača automobila, da li uvoznici rezervnih delova itd, znači oni bi milijarde evra profitirali na tome, a beznačajno u odnosu na količinu novca koju smo uložili, smanjili bi smo zagađenost u našem glavnom gradu.

Uvek sve te nevladine organizacije kada se povedu za nekom takvom temom, u stvari su finansirane od onih koji treba da ostvare ogroman profit i zato kažem, naši državni organi ne trebaju da učestvuju u tome, već isključivo da se rukovode interesima države.

Niko nije rekao, sada se vraćam opet na temu, da je u stvari najveći zagađivač domaćinstva koja koriste, koja nisu povezana na daljinski sistem grejanja, odnosno koji se individualno ili samostalno greju.

Niko neće da govori o tome kako da povećamo energetsku efikasnost tih njihovih zgrada, znači stanova, kuća, svejedno i da povećamo broj korisnika sistema daljinskog grejanja koji najmanje učestvuju u zagađenju, jer tu nema novca previše za njih i tu je konkurencija oštra, biće mnogo učesnika. Da stvar bude još, tu će biti mnogo više domaćih učesnika, neće biti strane multinacionalne kompanije.

U suštini, tu bi smo postigli efekat koji značajno smanjuje nivo zagađenja naših sugrađana na čitavoj teritoriji Srbije, pa i u našem glavnom gradu. Sad, kroz sve to pokušavam da vam objasnim kako to sada izgleda sa električnom energijom. EPS, najveći potencijal sa svojom proizvodnjom električne energije se zasniva na korišćenju sirovog lignita. To je niskokaloričan ugalj koji emituje veliki stepen zagađenja i neprestano postoje pokušaji da EPS posluje pod istim uslovima pod kojima posluju i energetski sistemi u EU, tj. da kupuje ugljen-dioksid koji emituje, da ga kupuje na tržištu i na berzama.

Tu nastaje jedan drugi problem. Naše strateške opredeljenje jeste da Srbija bude punopravan član EU, ali sadašnje članice EU imaju pristup fondovima EU kojima mi nemamo i kojima mogu da subvencionišu proizvodnju iz obnovljivih izvora električne energije koji su opet pa skuplji nego u proizvodnji sirovog lignita i u značajnoj su prednosti nad nama. Njih to ne interesuje. Njih interesuje ne životi i zdravlje naših građana, to je samo izgovor, ne kažem ovo za EU, kažem za probleme koje naša država ima, da uđu na tržište i stave EPS u daleko nepovoljniji položaj.

Agencija je imala taj zadatak i tu obavezu da u 2019. godini i godinama ranije i godinama koje dolaze da sačuva, pre svega, stabilnost energetskog sistema Republike Srbije, da omogući fer utakmicu između svih onih koji žele da učestvuju na tržištu energentima na teritoriji Republike Srbije, a da pri tome sačuvamo našeg nacionalnog proizvođača električne energije, a to je EPS, da mu damo vremena da se modernizuje, da revitalizuje svoje kapacitete, da smanji emisije štetnih gasova, da smanji gubitke koje ima da bi mogao potpuno ravnopravno da učestvuje sa drugim učesnicima na tržištu električne energije.

Nadam se da sam uspeo da približim građanima kakav je značaj naše Agencije. Baš zbog te problematike, gospodin Popović je samo u jednom delu rekao da imaju probleme sa kadrovima. Jeste, to samo svedoči o tome kakvu ozbiljnost ima naša agencija, jer su se za kadrove Agencije otimala ozbiljna međunarodna udruženja ili proizvođači raznih vrsta energenata. Što govori samo o nivou njihove osposobljenosti.

Biću možda, ne znam, reći ću, odlazili su, ako su odlazili, odlazili su za platu od 12 do 15 hiljada evra, iz naše Agencije. Da li ćete nekom da platite 15 hiljada evra ako on nije stručnjak i ako ne zna? Siguran sam da nećete. To samo govori kakav posao radi naša Agencija i koliko je teško istrajati u svemu ovome, da morate da se borite da sačuvate energetsku stabilnost Srbije.

Bez energetske stabilnosti Srbije nema ekonomskog napretka, nema. Nijedan investitor, ni domaći ni strani neće investirati u novu proizvodnju, ili dolaziti u Srbiju ako je strani, ako nije siguran da će u svakom trenutku imati dovoljne količine gasa i električne energije.

Ne bih da sad polemišemo oko toga kakav je onaj projekat koji je započeo predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić, a to je projekat izgradnje tog turskog koridora našeg gasovoda, našeg dela, koji je trebalo sve to izdržati, na prvom mestu politički, to je bio politički deo koji je vezan za Republiku Srbiju i te probleme je baš imao predsednik Srbije Aleksandar Vučić i ove druge regulatorne koje je imala Agencija. Što samo takođe pokazuje da Srbija nije više beznačajna na mapi Evrope i sveta.

Moram da vas podsetim da je jedan od detalja Vašingtonskog sporazuma nešto što apsolutno nema nikakve veze sa statusom naše južne pokrajine Kosovo i Metohija, baš jeste omogućavanje korišćenja gasovoda koje Srbija ima, naravno, uz naknadu. To samo pokazuje koliki danas Srbija ima ugled ne samo među našim tradicionalnim prijateljima kao što su Rusija i Kina, već i kod naših ozbiljnih partnera kao što su SAD, što svakako najveća zasluga pripada predsedniku Aleksandru Vučiću.

Ovo je samo jedan deo onog jednog dela izveštaja i delatnosti koje radi naša Agencija za energetiku. Ja samo mogu da pozdravim sve napore Agencije, Saveta, predsednika Saveta na svemu onome što rade da sačuvaju energetsku stabilnost na teritoriji Republike Srbije, sačuvaju našu Elektroprivredu Srbije, a mi kao Narodna skupština, kroz nadzor nad radom te agencije, daćemo im svaku buduću podršku kada god to bude bilo potrebno.

Mogu da kažem da kolega Marijan Rističević ima inspirativnu diskusiju i da je mnogo stvari, koje je izneo u svojoj diskusiji, tačno kako se mi odnosimo prema energiji i resursima koje Srbija ima, zahvaljujući nekim lošim navikama, da ne kažem da su nas kroz školovanje učili kako je Srbija prirodno bogata zemlja, kako je bogata energentima itd. i sve je to pravilo jedan lažni utisak da to može da traje večito i da ne trebamo da se menjamo ili da pravimo neke druge obaveze ili neke druge planove.

Mogu da kažem, sasvim je izvesno, prisustvovao sam i javnoj raspravi o novom Zakonu o energetici koji uskoro treba da bude usvojen na Vladi Republike Srbije, da bude poslat nama narodnim poslanicima na razmatranje i odlučivanje i da je mnogo ovih stvari o kojima je pričao gospodin Rističević dotaknuto tim zakonom. Zato što borba za energiju i zaštitu životne sredine nije samo stvar neke agencije, nekog javnog preduzeća ili samo stvar ministarstava, nego je stvar i lokalne samouprave, a stvar je i naših navika i običaja.

Međutim, još jednu stvar moram da kažem, a kada su u pitanju plate zaposlenih, bilo je jako lako do 2012. godine bilo kog stručnjaka zaposliti u bilo kojoj državnoj agenciji ili organu. Zašto? Bila je visoka stopa nezaposlenih, ljudi su smatrali da ako rade u državnom organu da su se obezbedili ili bar da imaju sigurnost da im je poslodavac država, a u međunarodnim organizacijama nas nisu nešto mnogo uvažavali da bi se otimali o te naše radnike. Mogu da kažem kolegi Marijanu Rističeviću da se više za naše radnike koji rade, naše stručnjake koji rade u Agenciji za energetiku ne otima samo EPS, ne otima Srbijagas, već i evropske regulatorne agencije. Ukoliko bi prestali da rade u našoj agenciji, njihova plata u evropskim regulatornim agencijama bi bila nekih 15 hiljada evra.

(Marijan Rističević: Pa i u našim bi bila.)

Ne bih baš rekao.

To samo govori o tome da su naši stručnjaci cenjeni, ne samo u Srbiji, nego i u svetu i da te naše stručnjake treba da čuvamo i da te naše stručnjake treba da zadržimo ovde u Srbiji, a ne o tome da raspravljamo da li je njihova plata veća ili manja od poslaničke. To ima nekog smisla za neke funkcioneri, ali ovde gde je isključivo struka, gde je video jednog inženjera, ne treba vam samo pet do sedam godina da završi fakultet, nego vam treba decenija i po, dve da on zaista postane neki stručnjak. Ne smemo da se odričemo lako, jer kada ih se budemo odricali, onda zaista nećemo imati sa kim da omogućimo onaj razvoj Srbije koji je započet 2012, 2014. godine i koji je započeo predsednik Srbije Aleksandar Vučić.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada pogledamo ove dve tačke o kojima raspravljamo - Predlog odluke o izboru predsednika, zamenika predsednika i članova Upravnog odbora Regulatorne agencije za elektronske komunikacije i poštanske usluge i druga tačka – Predlog kandidata za izbor članova Veća Agencije za sprečavanje korupcije, čovek bi rekao da osim toga što Narodna skupština obavlja svoju, Ustavom naravno, poverenu izbornu funkciju, ove dve tačke dnevnog reda nemaju ništa zajedničko.

Verovatno bi i bilo tako da je Srbija pre desetak i više godina bila normalna zemlja. Ništa drugo osim izborne nadležnosti Narodne skupštine ne bi bilo zajedničko za ove dve tačke dnevnog reda, ali na žalost pre desetak i više godina Srbija nije bila sasvim normalna zemlja, ne zato što je u njoj živeo nenormalan narod, građani Srbije su i te kako normalni, nego zato što smo imali nenormalno rukovodstvo, odnosno bivši režim.

Valjda pod tom željom da pokažu kako su oni nešto pošteni i kako ne žele državu u kojoj postoji korupcija, donet je Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije. Tim zakonom, za koji ne mogu da kažem da je bio baš nešto preterano loš, napravljeni su neki okviri u kojima treba da funkcioniše borba protiv korupcije, zakonski okviri i postavljena je nekakva Agencija koja treba da sprovodi odredbe tog zakona i kontroliše javne funkcionere da li ostvaruju sukob interesa i korupciju.

I sve bi to bilo normalno da je naša Agencija taj posao uradila u punom kapacitetu, ali naša Agencija za borbu protiv korupcije nije se bavila suštinom, oni su se bavili formom. Forma je bila sledeća, da se najčešće što se korupcije tiče to završavalo na narodnim poslanicima, onima koji nemaju nikakva izvršna ovlašćenja, već isključivo ona koja su im data zakonom, a to je Ustavom da iznose svoje mišljenje i glasaju u Narodnoj skupštini.

E sada, ako je neki poslanik, recimo, zaboravio da prijavi dva ili tri ara nekog voćnjaka koji je nasledio, a zaboravio je zato što ga nikada nije koristio, nikada, rizikovao je da od Agencije za borbu protiv korupcije dobije krivičnu prijavu za prikrivanje imovine. I vi kada gledate, čisto pravno, Agencija bi bila u pravu i zadovoljava formu, ali to nije suština te Agencije. Ta imovina je stečena nasleđem i zašto bi je neko prikrivao?

Zašto bi neko prikrivao bilo kakvu imovinu koje je stečena na zakonit način? Gde je tu biće tog krivičnog dela, kalo je to naša Agencija tumačila? Nema ga. I ovde su čitavi ratovi vođeni između predstavnika Agencije za borbu protiv korupcije i narodnih poslanika, naravno oko toga šta je suština rada Agencije za borbu protiv korupcije.

Recimo, da li je to suština da vi kao osnivač Privrednog društva ne primate, recimo, funkcionersku platu? Vi imate pravo zastupanja tog Privrednog društva pred svim drugim organima, bankama, da zaključujete poslovne ugovore i tako dalje. Ako primate platu morate da ovlastite drugo lice, ali svakako morate da prenesete svoja upravljačka prava i vi ste po našoj Agenciji završili formu da ne ostvarujete sukob interesa i korupciju za poslovanje tog Privrednog društva.

Sada imamo sledeću situaciju da vlasnik, ujedno gradonačelnik grada Beograda koji je tada bio Dragan Đilas, sa našim Javnim servisom zaključuje ugovor i na osnovu tog ugovora ostvaruje enorman profit koji se broji stotinama miliona evra, a naša Agencija za borbu protiv korupcije ne utvrđuje trgovinu uticajem koji je ostvario Dragan Đilas kada je zaključivao ugovor sa našim Javnim servisom ili RTS-om.

E, ta suština je uvek nedostajala za vreme bivšeg režima. Bavili su se formom, bavili su se glupostima, brojali su drveće koliko koji poslanik ima u nekom voćnjaku. Ovaj zaključuje ugovor sa državnim preduzećem, državnim i otima stotine miliona evra i Agencija ćuti. Ja razumem da vi nekome ne možete, da nikoga ne možete da sprečite da obavlja neku delatnost i da nije postojala zakonska regulativa koja bi ga sprečila u tom trenutku, ali ako bilo koji javni funkcioner, bilo koji, predsednik opštine, predsednik skupštine jedinice lokalne samouprave, gradonačelnik, ministar, narodni poslanik ima bilo kakav obligacioni odnos sa bilo kojim preduzećem koje je u državnoj svojini, javnim preduzećem, ustanovom, jesam za to da se taj ugovor objavi na sajtu Agencije za borbu protiv korupcije, čak i kada to čine njegova povezana lica. Onda taj marifetluk koji je napravio Dragan Đilas ne bi bio moguć, svi bi smo znali o tome. Odnosno, verujem da bi u njegovoj bahatosti i to bilo moguće.

Znate, velika je bahatost kada neko kaže: „Nije tačno da sam zaradio te i te godine 300 miliona evra, nego 291 milion i neku hiljadu“. To je bahatost. Mislim da bi to mnogo brže uticalo na njihov odlazak sa vlasti i mnogo manju štetu bi napravili nego što su im napravili za sve ove godine.

Zašto kažem da je sve to sve povezano, čak i ova tema? Druga stvar se tiče Komisije, odnosno Regulatorne agencije za elektronske komunikacije. Znači, dva tajkuna, jedan Dragan Đilas, drugi Šolak. Kako je uopšte došlo do toga da Šolak postane bogatiji čak i od Miškovića i od kompanije „Delta“? Ovaj jeste velika štetočina, ništa nije manja štetočina od Šolaka tako što je i Šolak koristio državne resurse, isto kao i Dragan Đilas, zato i jesu ove dve tačke i te kako povezane.

Kad je nastajao taj kablovski operater, on je nastajao ni iz čega. Imao je vrlo mali osnivački ulog, vrlo mali obrtni kapital, ali su imali trgovinu uticajem. Da bi ste ostvarili bilo kakav elektronski, međumesni, komunikaciju, potrebna vam je određena infrastruktura.

Samo naša dva preduzeća u čitavoj Srbiji, bez obzira na vlasničku strukturu, a oba su bila državna, imala su takvu infrastrukturu. To su bile „Pošte Srbije“ i „Telekom Srbije“. Dolazili su do zakupa elektronskog saobraćaja koji je bio po bagatelnim cenama, kao što je Đilas kupovao jeftino sekunde od RTS i počeli su da prave svoju imperiju tako što su koristili državne resurse i nisu se bunili ni „Telekom“ ni „Pošte Srbije“. Da li su smeli ili nisu, ne znam. Da li su učestvovali u tom poslu? Verovatno jesu. Da li su bili, rukovodstvo tih organa nagrađivano? Verovatno jeste, ali nedostatak suštine u Agenciji za borbu protiv korupcije to je dozvolila.

Kasnije u nekom kasnijem periodu, to je išlo sve dalje i dalje, pa im je bilo malo državne imovine, počeli su da koriste i imovinu lokalnih samouprava, znate gde ne mogu da postavljanje kablova ispod zemlje je jako skupo, nisu čak ni radili ni zakup, a određene infrastrukture, pri tome, mislim na „Elektroprivredu Srbije“ ili lokalne samouprave u čijem je vlasništvu bila javna rasveta, bez ikakve naknade koristili su javnu rasvetu kao bandere za kabl koji su prenosili kablovski signal. Nikome nisu plaćali. Ništa nisu plaćali.

Otimali su od „Elektroprivrede Srbije“, jer su se na njihove stubove kačili i uzimali električnu energiju za funkcionisanje. Išli su dotle da su zloupotrebljavali čak i zajedničku potrošnju električne energije u zgradama gde bi razvodili električnu energiju. Dotle je to išlo.

Kada je „Telekom“ pod pritiskom javnosti i pod izgovorom da treba da se modernizuje, započeo svoju distribuciju kablovskog signala, to je bilo jako jadno i jako bedno učinjeno „Telekomu“. Odgovorno vam to tvrdim. Čak i ako bi, a mnogi građani, velika većina građana u Srbiji su patriote, znači 90% građana bi da su u tom trenutku mogli da biraju između dva ravnopravna kablovska operatera, izabralo „Telekom“, ali to nije bilo moguće. Čak i oni koji su izabrali „Telekom“ doživljavali su da im taj isti „Telekom“ smanjuje protok kablovskog ili internet signala u korist SBB koji im je bio konkurencija. Znači, ni po kvalitetu usluge nisu mogli da se mere sa SBB, a da sramota „Telekoma“ bude veća, SBB koristio infrastrukturu tog istog „Telekoma“. E, tako zbog toga kakvo smo rukovodstvo imali 2007, 2008, 2009. i 2010. godine, omogućeno je i Draganu Đilasu, a i Šolaku da zgrću stotine miliona evra.

Ovaj drugi i dan danas, jer ugovore koje je potpisao su tako teško raskidivi sa određenim benefitima da mu skoro ne možete ništa, a da ne završite pred nekom međunarodnom arbitražom uz poruku koju biste izgubili.

Postavljam pitanje - šta je i tada radila naša Agencija za borbu protiv korupcije? Kakvo je to rukovodstvo koje je vodilo „Telekom“, u kakvom su bili sukobu interesa sa Šolakom i sa Đilasom, jer se pokazuje kasnije da i jedan i drugi rade sve zajedno, da su kao nokat i meso bili u tome kako da prevare državu, kako da prevare građane Srbije i kako da se basnoslovno obogate?

Ja se nadam da je to vreme konačno iza nas. Vidim zaista ozbiljne pomake i u funkcionisanju i Agencije za borbu protiv korupcije i svih regulatornih tela da rade u onom punom kapacitetu da se ovakve zloupotrebe od strane bivšeg režima koga su predvodili tajkuni Đilas, Šolak, iz senke Mišković, Kostić i ostali više nikad ne dese.

Nemojte nam zameriti što ćemo o ovome uvek kada god imamo priliku da pričamo. Pričaćemo građani Srbije kako su ih dok su zloupotrebljavali njihovo poverenje kako su ih siromašili, kako su oni postajali sve bogatiji i kako su im krali kvalitetne godine života koje niko ne može da vrati nikome. Kako su zbog njihovih zloupotreba naši građani ostajali bez posla, kako su naša deca odlazila u inostranstvo, ne zato što su volela, nego zato što Srbija koju su vodili Šolak, Đilas i ostala kompanija nije imala budućnost, niti su oni u njoj imali budućnost.

Uvek ćemo to pričati. Mogu oni da nas plaše svojim portalima, mogu svojim medijima, mi radimo isključivo u interesu građana Srbije, zajedno sa predsednikom Srbije, Aleksandrom Vučićem i nećemo više nikad dozvoliti da takvi tajkuni vladaju Srbijom. Živela Srbija.

Dame i gospodo narodni poslanici, imamo još jedan od zakona kojima potvrđujemo sporazum u oblasti bezbednosti. To samo potvrđuje kakav Srbija ima ugled u međunarodnoj zajednici. Taj ugled i poverenje koje Srbija s godinama stiče u stvari započinje od 2012. ili 2014. godine kada je prvi put izabran sadašnji predsednik Srbije Aleksandar Vučić za predsednika Vlade Republike Srbije. Svakako da je to jedna jako dobra ocena kakva je danas Srbije, jer verujte u oblasti bezbednosti niko neće da sarađuje sa zemljom koja nema pravnu zaštitu, koja je nepouzdana kao partner, koja ne želi ili ne može da zaštiti informacije koje dobije od svog partnera po pitanju bezbednosti. Sa takvim zemljama se ne zaključuju sporazumi i Srbija, drago mi je to, već duži niz godina unazad, zaključuje sve više i više sporazuma u oblasti bezbednosti.

Tu, takođe, imamo danas, kao raspravu, jednu jako zanimljivu temu koja nije baš vezana za bezbednost, već je vezana za Konvenciju o trgovini žitaricama iz 1995. godine. Mi danas dajemo saglasnost na primenu te Konvencije. Dakle, već, koliko, 25, 26 godina je Konvencija uspostavljena.

Hajde razumem da za vreme Miloševićevog režima nismo mogli da zaključimo jedan ovakav sporazum. Zemlja je stalno bila pod nekakvim sankcijama, da li UN, da li nekom vrstom sankcija i na svaki način su želeli da tadašnju Jugoslaviju i Srbiju stave pod neku kontrolu i onemoguće njen ekonomski razvoj.

Postavljam pitanje – zašto to nije odmah posle 5. oktobra zaključeno? Naravno posle 5. oktobra je Srbija i dalje bila zemlja koja je prevashodno bila poljoprivredno orijentisana. Pa, nije, zato što naše oranice, naše plodne njive mogu slobodno da se svrstaju u red prirodnih bogatstava i to prirodnog bogatstva koje ništa nije manje vredno nego šume ili rudnici ili reke.

Bivši režim je došao na jedan, mogu da kažem, originalan način kako da dođe u posed tog prirodnog bogatstva i da ga iskorišćava bezmalo jednu čitavu deceniju. Ako hoćete poljoprivredu da uništite u jednoj zemlji, ako nemate dobar plan to i nije baš tako lako, ali ako imate dobar plan i znate svoj posao, a to je uništavanje poljoprivrede, prvo ćete da uništite prerađivačku industriju.

Vršna industrija u poljoprivredi je mesno-prerađivačka industrija. Hajde neka mi neko nabroji koliko danas u Srbiji ima klanica koje su 5. oktobra 2000. godine bile u funkciji? Ja tvrdim da ne može na prste jedne ruke da se izbroje takve ozbiljne klanice. Šta imate kao posledicu kada uništite mesno-prerađivačku industriju? Sledeći koji strada to su farmeri. Nemaju kome da plasiraju robu, a posle njih ratari, nemaju kome da prodaju svoje žitarice.

Kada kažete žitarice, među našim građanima, najveći broj pomisli na pšenicu. Nije samo ona žitarica. Postoji ih više vrsta. Jedna od najzastupljenijih u Srbiji je kukuruz. Osnova za svaku farmersku proizvodnju. Polazim npr. od kraja iz koga ja dolazim, iz Požarevca. Božidar Đelić, u narodu poznat kao „Boža derikoža“, odbio je da potpiše saglasnost o prebijanju dugova između Ministarstva odbrane SRJ koje je dugovalo toj mesnoj industriji i PIO fondova kojima je MIP dugovao. Zbog toga je ta fabrika otišla u stečaj i više ne postoji. U fizičkom smislu više ne postoji.

Šta je sledeće prestalo da postoji? Sve farme u okolini Požarevca. Onda se pojavila neka mesna industrija „Damjanović“ u Mladenovcu. Jeste bilo malo dalje, ali je farmer imao kome da proda svoju svinju, svoje govedo, da bi Mićović dok je bio direktor Republičke uprave za veterinu jedino toj klanici oduzeo dozvolu, zato što nije hteo svoje proizvode da prodaje njegovom veličanstvu Miškoviću „Delta kompaniji“.

Od tog trenutka u Braničevskom upravnom okrugu u drugoj žitnici Srbije koja se zove „Stig“ ne postoji više ni ozbiljna klanična industrija, ni ozbiljna farmerska proizvodnja. A, bogami zbog toga što su uradili i naša sela su ostajala sa manje stanovnika koji su od takvog režima, sada oličen u Draganu Đilasu, bežali po inostranstvu i po dijaspori.

Kada su završili, to je bio samo prvi korak. Drugi korak je bio da, osim što su došli do prilično vredne imovine, kako da potpuno gospodare prirodnim bogatstvom koji se zove njiva i kako naše građane Srbije koji se bave poljoprivrednom proizvodnjom, kao mala poljoprivredna gazdinstva postave da budu maltene njihovi robovi. Znači nemaju kome da prodaju stočari svoju stoku, nemaju više ratari kome da prodaju svoje žitarice.

Onda su došli na još jednu ideju, a to je pod navodnom brigom za poljoprivrednike da uvode sistem subvencionisanja po hektaru obradive površine, gde su na prvom mestu oni koji su otimali prilikom privatizacije poljoprivrednih gazdinstava državno zemljište, ostvarivali pravo na subvenciju ili su uzimali u zakup zemljište po 30, 40 evra po ha na godinu dana ostvarivali pravo na subvenciju od 150 evra na godišnjem nivou.

Pa im je i to bilo malo. Znate, metafore radi, ako jedan proizvod na berzi, neka vrsta žitarice košta 100 dinara, u otkupu košta 80 dinara, u proizvodnji košta 60 dinara, to je sasvim, da kažem, normalno. Ako dajete državnu pomoć, to u proizvodnji više ne košta 60, nego 40 dinara, ali ga ne otkupljujete po 80 jer to bi bila zaista pomoć poljoprivredniku, nego ga sada otkupljujete do 60, a na berzi i dalje prodajete po 100 dinara.

Tako su bogatstvo pravili i Mišković, i Kostić i „Viktorija grupa“. Tako su naši seljaci bili njihovi robovi. Ako se pobuniš, napašćete kako ti sprečavaš da se poljoprivredni proizvodi izvoze iz Srbije, a izvozili smo žitaricu, sirovinu, nismo čak ni poluproizvod.

Tako su uništavali našu zemlju. Tako su zaduživali zemlju da bi uzimali sve više i više novca u svoje džepove, pa se onda čude i kažu da nije tačno da je 2012. godine bilo skoro 27% nezaposlenih. Sve su upropastili, svaku fabriku su upropastili. Svaku klanicu su upropastili, sela su nam zapustela od njih.

Sad, gospodine ministre, imamo i odgovor zašto ova konvencija nije bila potvrđena onda kada su oni bili na vlasti, jer po ovakvim konvencijama morate da imate pravila pod kojima igrate. Ne može da bude neuobičajeno niska cena. Ne može tek tako da se radi, kako su oni navikli. Nije bilo sporazuma, nije bilo ničega.

Nemojte da vas čudi, ni ono što se dešavalo 2014, 2015. i 2016. godine, tada je SNS i Aleksandar Vučić počeli smo da reformišemo poljoprivredu, pa se menjao i Zakon o poljoprivrednom zemljištu, pa se doneo novi Zakon o podsticajima. Između ostalog, o podsticajima u poljoprivredi, a setite se kako je to bilo, kakve su reakcije bile jednog dela nazovi poljoprivrednika – blokirali su nam puteve, blokirali su gradove. Žalili su se kako je otkupna cena niska, kako neće da se odreknu, oni koji su imali u posedu zemljište koje je državno, oteto od države, tražili su još da im država i plati što su ga oteli od države, izvozili su svoju poljoprivrednu mehanizaciju na ulice i naše auto-puteve. Hteli su da ostane tako.

Strategija Srbije u poljoprivredi je da prestanemo da izvozimo sirovinu, poluporizvod je najbolji proizvod. Setite se samo da su nam govorili kako jedna farma svinja može da zagadi čitav region, ovde u ovoj sali, pre samo dve-tri godine, kako su nas ubeđivali da ne trebamo da imamo poljoprivredu, kako sve treba da se zaparloži i prepusti, a dotle će „Delta agrar“ i svi ostali da otimaju to jeftino zemljište zato što nema kome da se proda ni žitarica, ni sa farme neka svinja ili govedo, da otimaju prirodno bogatstvo. Zato smo imali nazovi nezadovoljne poljoprivrednike.

Strategija jeste sada u oblasti subvencija da se pomogne tom poljoprivredniku kroz mehanizaciju i druge podsticaje da što je god moguće njega proizvodnja što je god moguće manje košta, da bude konkurentniji na tržištu, da bude nezavisniji i ako je moguće da od svoje sirovine napravi neki proizvod. Tu su procesi, ali ti procesi ne odgovaraju tajkunima koje okuplja Dragana Đilas, zato nismo ni imali ovu konvenciju. Zato je za vreme njihovog režima sve u Srbiji propadalo.

Ljudi moji, ja mislim da kada otmu nešto od države ili od građana da su najsrećniji na svetu. Na nekih način ja ih i žalim, jer je daleko bolji osećaj kad nešto dobro uradite za svoje građane i svoju zemlju. Oni taj osećaj nikad nisu imali, jer nikad ništa dobro nisu uradili ni za svoju zemlju, ni za svoje građane, samo su ih činili siromašnijim dok su Đilas i kompanija postajali sve bogatiji.

Mogu još i da zamislim da imaju još bilo kakvu popularnost među građanima da bi opet pokušali da nam nešto podvale, da nam nešto kažu kako mi ovde upropašćujemo naše poljoprivredne proizvođače, kako mi uništavamo naša sela, a baš oni su ti koji su za sve ono što se loše dešavalo u Srbiji baš oni su odgovorni.

Onda i ne čudi čitava ta hajka i na predsednika Srbije i predsednika SNS Aleksandra Vučića. Mnogo je novca u igri, mnogo su se bogatili, mnogo su se nakrali i hteli bi ponovo, pa ako ne mogu na izborima, neka bude i snajper. Bitno je da se vrate na vlast, da ponovo otimaju, da ponovo svi mi budemo siromašniji, a oni bogatiji.

Obećavam da se to u budućnosti neće desiti. Ovaj bivši režim više nikada u Srbiji neće vladati. Kad god imam priliku, na bilo kojoj javnoj debati i ovde u Narodnoj skupštini, govoriću građanima Srbije koliko su nas unazadili, koliko su nas upropastili, koliko su nam godina života oteli, onih godina koje smo zbog njihovog bogaćenja svi mi živeli u siromaštvu.

Pokušaću, mada je tema jako ozbiljna. Uvek kada su u pitanju nosioci pravosudnih funkcija, to ima neku svoju težinu.

Prvo, mogu da izrazim jedno zadovoljstvo zato što, evo, pri kraju ove debate oko izbora sudija koji se prvi put biraju na sudijsku funkciju, nijedan od kandidata nije osporen i neće se Narodna skupština o njemu posebno izjašnjavati u danu za glasanje, što je svakako rezultat jednog drugačijeg pristupa rešavanju izbora sudija, nego što je to bilo u prošlosti.

Verovatno veliki broj mojih kolega je govorio o raznim problemima koje smo imali prilikom izbora najviših nosilaca pravosudnih funkcija, a i nemojte to da vas čudi, zato što je Ustavni sud 2013. godine oglasio neustavnim izbor predsednika Vrhovnog kasacionog suda. To govori o tome kakva je reforma koja je sprovođena 2008. i 2009. godine zaista bila. To su ti problemi o kojima će kolege poslanici još dugo vremena da pričaju i zbog takvog pristupa i rešavanja tih problema izbora sudija i dan danas među građanima Srbije postoji veliko nepoverenje u naš pravosudni sistem i u nosioce pravosudnih funkcija. Nažalost, to je tako, a narodni poslanici kao narodni poslanici prenose ono što građani govore i pričaju, one njihove utiske koje imaju sa svojim biračkim telom i sa sredinom u kojoj žive.

Jedna druga stvar koja je takođe vezana za rad vašeg organa jeste i to da jedan na sreću jako mali broj sudija kvari ugled i sve ono što i nosioci pravosudnih funkcija i vi radite na poboljšanju pogleda na to kako funkcionišu naši sudovi. I tome su govorile moje kolege. Govorile su i o čuvenom sudiji Majiću koji je poništavao i presude „Dreničkoj grupi“, oslobađao ih krivice. Oslobađao je krivice i čoveka za obljubu maloletnog deteta. Jednostavno, pitanje jeste dokle će Visoki savet sudstva da trpi takvo nešto? Dokle će jedan mali broj nosilaca pravosudnih funkcija da narušava ugled čitavog pravosudnog sistema? To je problem sa kojim moramo u vrlo bliskoj budućnosti to da rešavamo.

Ne bih da govorimo o nekim drugim situacijama i da ulazim u neku dublju analizu nekih stvari. Stalno se govori o tome kako u Srbiji nema dovoljno vladavine prava i kako se stalno vrši pritisak na nosioce pravosudnih funkcija od strane zakonodavne i izvršne vlasti. Postavljam pitanje da li je to zaista tako i kako to nama izgleda kao narodnim poslanicima?

Evo, ja ću da pročitam samo jedan deo koji je u nekom intervjuu dao predsednik Višeg suda u Beogradu, koji kaže: „Mislim da mudri političari i funkcioneri treba da rade na jačanju nezavisnosti i samostalnosti sudova“, potpuno se slažem, „jednostavno, ove isto sudstvo će odlučivati o njihovim građanskim pravima i slobodama u trenutku kada se više ne budu nalazili na javnim funkcijama“. To treba kao narodni poslanik da doživim kao pretnju?

Znači, u ovom trenutku naš pravosudni sistem ne štiti narodne poslanike, ali će doći pod udar kada su u pitanju njihova prava i slobode, kada ne budu više bili narodni poslanici. E o tom problemu govorim.

Nije narušavanje nezavisnosti sudova i nosilaca pravosudnih funkcija da kada neki narodni poslanik komentariše neku pravosnažnu presudu, postupak je završen, ali predstavnici bivšeg režima su napadali nas narodne poslanike i kada to urade.

Znate šta, nemoguće je i ne postoji sistem ni državno uređenje u kome bilo šta što se donosi, što ima snagu javne isprave ili presude, nije podložno kritici javnosti. Valjda su narodni poslanici ti koji imaju prevashodno i to pravo da kritikuju ukoliko smatraju da neka presuda nije doneta u skladu sa zakonom. Ali se ide i dotle da to bude navodno izgovor za narušavanje sudijske nezavisnosti.

Možemo o tome još nekoliko primera, ali, evo, i kada dobijemo izveštaj Evropske komisije i kada dobijemo izveštaje raznih nevladinih organizacija, domaćih, međunarodnih, itd, uvek se spominju ta ljudska prava, uvek se spominje nezavisnost pravosuđa i uređenje pravne države.

Znate šta, ekonomija je egzaktna. Tu nema subjektivnih i objektivnih procena. Tu se radi isključivo na, recimo, matematičkim vrednostima, podacima koje su izdali određeni državni i drugi organi, po raznim metodologijama i jako su precizni. I ako hoćete neku državu da napadnete ili da je okrivite za nešto, onda ćete da govorite o ljudskim pravima i nedostatku pravne države, jer to može uvek da bude i stvar subjektivne procene ili političkog trenutka.

Šta demantuje sve one koji o tome govore? Govore o tome koliko Srbija kao država ima investicija koje ne potiču iz Srbije. To je uvek jako tačan i egzaktan podatak, jer bilo ko ko je vlasnik kapitala neće da ulaže taj novac u državu koja na prvom mestu nema ljudska prava i građanske slobode, pogotovo ako je sa zapadnog sveta i neće nikako da ulaže ukoliko u toj zemlji nije vladavina prava. I to su one ocene koje su verodostojne.

Ja se nadam da ćemo uskoro, u nekoj bliskoj budućnosti, raspravljati o sudijama koji narušavaju dostojanstvo sudijske funkcije, o predsednicima sudova koji narušavaju ugled svog suda pre svega, jer nijedan predsednik višeg suda ništa ne vredi manje nego bilo koji, ali samo jedan po ambasadama, morate da se složite, ne ide predsednik višeg suda u Požarevcu, nego iz Beograda, da postavimo pitanje šta se to dešava i kako se narušava ugled pre svega nosilaca pravosudnih funkcija? Ja se nadam da ćemo na nekoj od narednih sednica jako brzo o tome da raspravljamo i da pitamo te sudije o čemu se tu radi.

Dame i gospodo narodni poslanici, zajam o kome danas raspravljamo na sednici vezan je za infrastrukturu u oblasti kulture i već mogu da zamislim određene tabloide bivšeg režima kako već napadaju i Vladu Republike Srbije i predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića i Narodnu skupštinu zašto zadužujemo državu za jednu ovakvu oblast i uvek će spominjati da je bolje da smo taj novac iskoristili za recimo izgradnju škola, dečijih bolnica, vrtića, puteva.

Napadaće nas za sve ono što mi već radimo, a što oni nisu radili dok su bili na vlasti. To je čini mi se jedan ozbiljan problem u njihovim glavama kako da to prikažu da su oni bolji, a da smo mi rasipnici i čini mi se kao da imaju želju da nas čitav narod, prikažu da nije dostajan toga što živi u Srbiji i da nije dostojan i da ima pravo na jedan normalan život.

Evo, ako pogledate samo neke od tema koje su otvorili na raznim društvenim mrežama, spominju i onog Dejana Atanackovića, pa kažu – umetnik iz Firence. Pa kažu – ponavljamo umetnik iz Firence, profesor iz Firence. Pa šta? Da li su naši profesori i naši umetnici koji žive ovde u Srbiji manje vredni nego oni? Nisu. Jel on nešto vredniji od bilo kog čoveka u ovoj sali ili u bilo kom naselju, selu, zaseoku u Srbiji? Nije.

Ali im je bio potreban da napadne jedan deo našeg kulturno-istorijskog nasleđa i nije ovde reč o novcu, nego o tom nasleđu. Mi bismo nasleđe koje ima kulturno-istorijsko koje ima srpski narod da sačuvamo. Ima mnogo razloga. Oni bi da ga unište. Ono što nisu uništili komunisti, nisu uspeli za 50 godina, to sada treba da urade ovi koji su jedno vreme vladali Srbijom, bivši režim Dragan Đilas i ostala ekipa, da kroz privid građanske demokratije Srbi prestanu da budu Srbi, da se odreknu svega.

Mi smo jedini narod iz bivše Jugoslavije, one velike koji nema problem ni sa svojim kulturnim nasleđem, ni sa svojom istorijom. Ne moramo da izmišljamo, ne moramo da pravimo, ne moramo da dokazujemo ono što je dokazano i poznato i u naučnom svetu prihvaćeno.

Zašto bi se toga odricali? Pa, ako čuvamo tu tradiciju, to naše kulturno nasleđe, snažimo nacionalni duh i kolektivni duh naroda i takav narod ima velike šanse da u ovom surovom svetu opstane. Ako se odrekne svoje kulture, svoje tradicije, svoje istorije, nestaće i mnogi su tako nestajali. Niko nema pravo pod izgovorom nekog svetskog poretka, nekog novog društva, nekog drugog uređenja, da nas tera da to uradimo, a to radi baš bivši režim i to ne samo zarad sebe, i ne samo zarad svojih interesa, mnogima smeta to što srpski narod jeste naučno i istorijski dokazan.

Svi bi da nešto otimaju od srpskog naroda. Pokušavaju da nam otmu jezik. Pokušavaju da nam otmu i pismo, pa latinica kojom pišu je Vukova latinica. Pokušavaju da nam otmu naučnike. Može Nikola Tesla da bude naučnik sa današnje teritorije Hrvatske, ali je Srbin. Jel bi Mihajlo Pupin možda bio onda iz Austrije? Zato se javljaju Dejan Atanacković, Đilas i ostala kompanija koji kažu da je spomenik Stefanu Nemanji ruglo Beograda, da je to 23 miliona evra potrošeno da bi se oprao novac i pokralo nešto. Oni su pokrali i opustošili Srbiju. Bili su im važni samo džepovi, nije bitno što je srpska država počela da nastaje pre 600, 700, 800 godina, to nije bitno. Nije bitno što možemo da dokažemo da smo na ovim prostorima mnogo duže nego što bi neki hteli da budemo i što smo opstali mnogo duže nego što su mnogi drugi i onda ćemo uvek imati u toj građanskoj opciji, tu priču kako nismo dostojni da negujemo svoju kulturu i istoriju.

Imamo i u novije vreme čime da se pohvalimo. Moja koleginica iz Požarevca pričala je o galeriji Milene Pavlović Barili. To je samo jedan deo, samo jedan deo, a setite se samo šta je bila njihova kultura, a ja ću da kažem. Kada smo donosili Zakon o javnim nabavkama 2012. godine, najviše su se brinuli kako će da se sprovodi Zakon o javnim nabavkama u oblasti kulture. Znate zašto? Zato što su hteli da se zakon ne sprovodi ne zbog kulture, nego zbog sala za koje su trošili novac za njihovo renoviranje, a bile su srušene. To je bila njihova oblast kulture. Ko se god od njih dohvati u oblast kulture, on je postojao sve nekulturniji pod izgovorom da mu je narod, nije zaslužan da ima bolji odnos kulture prema tom istom narodu i tom istom vaspitavanju naše dece.

Sasvim sam siguran da će i ovaj zakon iste napade da doživi kao spomenik Stefanu Nemanji i uvek će na sve moguće, šta god da uradimo, da nas napadaju. Zamislite, apsurd, da kada je napravljen prvi Klinički centar u Srbiji i u Nišu, oni nama pričaju kako novac treba ulagati u bolnice. Kada smo izgradili više autoputeva nego što je i jedna druga vlast pre nas i to svi zajedno, pričaju nam oni koji su krali državu, pravili stelt puteve, kako novac treba da ulažemo u puteve. Oni koji nam pričaju da trebamo da brinemo o našim zdravstvenim radnicima, a naši zdravstveni radnici 2012. godine su bili na kolenima na ivici siromaštva, a napravili smo dve bolnice za manje od šest meseci zbog ove pandemije i oni sad nas uče kako trebamo da vodimo Srbiju.

Koji god deo društvenog života da su dotakli, oni su ga upropastili i postali bogatiji. Srbija treba na prvom mestu da neguje, osim što obnavlja zemlju, treba da neguje istoriju kulture, sećanja, razvitak kulture i očuvanje sopstvene istorije radi sačuvanja svog nacionalnog, kulturnog i bilo kog drugog identiteta.

Tako da, u svakom slučaju šta god da priča bivši režim, ovo treba da se izglasa, treba ulagati u oblast kulture baš iz razloga da se sačuvamo onakvi kakvi jesmo i da izdržimo u svim ovim vremenima koja dolaze u budućnosti.

Dame i gospod narodni poslanici.

Kao što se često pomisli u našoj javnosti da je Komisija za zaštitu konkurencije ta koja ima primarnu ulogu da zaštiti krajnjeg potrošača od monopolskog položaja pojedinih učesnika u trgovini. Međutim, sama suština rada ove Komisije mnogo je ozbiljnija i dublja nego što to običan građanin može da pomisli, a verujem i većina nas narodnih poslanika jer je teško razumeti ko je sve posledice možemo da imamo u slučaju da Komisija ne radi svoj posao ili ne postoji. Ovde je reč o jednom jako važnom organu koji odgovara za svoj rad, pre svega Narodnoj skupštini. Mi kao narodni poslanici u obavezi smo da ukoliko taj organ radi kako treba, da uživa našu punu podršku i zaštitu od svega onoga što može da im se desi u njihovom radu.

Da li je uvek bilo baš tako? Pa, ne mogu da kažem da jeste. Često naši organi koje smo postavili da bi regulisali određena dešavanja u ekonomskom, političkom i svakom drugom životu Republike Srbije budu ometana u vršenju te svoje primarne funkcije. Pre svega, ako neko ima monopolski položaj na tržištu, nije samo pitanje po kojoj će ceni da pruža svoje usluge ili prodaje svoju robu i da na taj način štitimo krajnjeg potrošača, odnosno konzumenta robe i usluga, već ako neko ostvari taj monopolski položaj on počinje da kontroliše sve privredne tokove u Srbiji.

Na žalost, imamo jako bolna iskustva iz prošlosti da se to dešavalo. Cilj svake države jeste da se u najvećem delu izdržava od domaće potrošnje. Domaća potrošnja pokreće na prvom mestu domaću privredu, a količina domaće potrošnje opredeljuje državi saznanja u kakvom ekonomskom i socijalnom statusu ima svoje građane.

Druga stvar, vezano za domaću potrošnju jeste i učešće svih dobavljača u tom procesu i nekoj trgovini ili pružanju usluge. Imamo jedno jako loše iskustvo kako to izgleda kada Komisija nije postojala, čak i kada je postojala bila ometana od raznih državnih organa, sudova, od predsednika Vlade i nije mogla da zaštiti, odnosno ostvari svoju primarnu delatnost zbog čega je osnovana od Narodne skupštine.

S druge strane, zbog nepostojanja ili nemoći Komisije da uradi ono što se od nje očekuje imali smo jednu jako duboku ekonomsku krizu u kojoj je jedan mali broj ljudi sticao veliku ekonomsku dobit, a pri tom je uništavan svaki sektor u Srbiji koji je imao bilo kakve veze sa delatnošću koja se obavljala na toj teritoriji.

Početak tog jednog zločinačkog, ekonomski zločinačkog poduhvata koji je bukvalno osiromašio ne samo građane, već i onaj zdravi deo i realni deo srpske privrede, započeće 2005. godine. U tome su učestvovali, mogu da kažem i tadašnji predsednik Vlade Vojislav Koštunica i mnogi drugi, naravno uz posredovanje i predsednika Republike Srbije Borisa Tadića. Reč je o preuzimanju C marketa od strane kompanije Delta. Tada Komisija nije postojala, možda je postojala neka Vladina, ova kakvu sada imamo, ne. Ona je započela sa radom februara meseca 2006. godine, čini mi se. Ovde je reč o 2005. godini kada za 44 miliona evra i stečaja, uz saglasnost Trgovinskog suda koji je vodio stečajni postupak, kompanija Delta postaje vlasnik 60% udela, odnosno imovine C marketa.

Pričam o 44 miliona evra, ali pričam i o 64% tržišta i udela na tržištu koji je imala kompanija Delta i koji je dobila preuzimanjem C marketa. Kada kontrolišete 2/3 tržišta, vi kontrolišete sve, svakog dobavljača, bez obzira da li je proizvođač, da li je uvoznik, da li je velikoprodaja. Sve privredne tokove u Srbiji.

Kada imate 2/3 tržišta, vi određujete rokove po kojima ćete da platite robu, uslove kako ćete da je nabavite i kako ćete da je prodajete, koliko će dobavljač da vam plati što ćete da prodajete njegovu robu, sa kojim rokovima ćete da mu plaćate robu i na koji način ćete da gomilate njegov kapital na svojim računima ili imovini kompanije kojom raspolažete?

Takav jedan potez koji je napravljen 2005. godine i koji nije mogao da se desi bez političke podrške države, pre svega mislim na tadašnjeg predsednika Vlade, Vojislava Koštunicu, njegovu Vladi, ali i sudova koji su u tome i te kako učestvovali.

Šta su rekli tadašnji nekakvi ekonomisti, analitičari? Kažu da je to presedan i ukazuju na to da je bez odgovarajuće reakcije državnih organa. Prošla je i činjenica da jedan čovek na poziciji direktora firme koja se prodaje i na čelu firme koja se kupuje.

Obzirom na to da je Delta već vlasnik Maksi diskonta, da je kupila Pekabetu, kupovinom C marketa, Delta bi mogla da postane monopolista kada je reč o trgovini. Tu bi trebalo da reaguje antimonopolska komisija i da utvrdi koliki procenat tržišta Delta ima. Možda je bila pri Vladi ta monopolska komisija, ali ne ova kakvu sada imamo.

Znači, kupovinom C marketa, Mišković je postao 2/3 vlasnik Srbije. Počeo je preko svoje kompanije da isisava novac, da uzima, da otima od svakog dobavljača, jer ako se ne prihvate njegovi uslovi neće nabavljati robu i nabavljaće robu od konkurentske firme. Rokovi su bili bajkoviti, godinu i više dana.

Preduzeća koja su bila prinuđena da rade sa „Delta kompanijom“ da bi pokrivali svoju likvidnost podizali su kredite koji su bili indeksirani u evrima, a Centralna banka da bi još više osiromašila te dobavljače, a pomogla Miškoviću da postane bogatiji određivala je visoke kamatne stope na dinarske kredite, pa su mogli da biraju hoće li da se izlože riziku promene kursa dinara u odnosu na evro ili će bez rizika da kupe kredit koji ne mogu da otplate. Rezultat je bio da ni jedan, ni drugi kredit nisu mogli da otplate, jer je kompanija „Delta“ raznim špekulacijama kupovala devize na tržištu, držala na raznim računima sestrinskih kompanija bo belom svetu i plaćala robe i usluge koje je konzumirala posle godinu dana 20% i 30% jeftinije u evrima nego što je to bilo u trenutku nastanka dužničko-poverilačkog odnosa.

Mnoge kompanije su tada otišle iz Srbije, mnoge kompanije su propale u Srbiji da bi „Delta lend“ bio bogatiji. Pričam ne samo o stotinama miliona evra, pričam i stotinama hiljada izgubljenih radnih mesta, sve zato što, na prvom mestu, država nije htela da radi svoj posao.

Kako se dalje odvijala situacija? Valjda zbog pritiska koji je Srbija trpela, jer, znate šta, srpsko tržište je zanimljivo i drugima, Mišković dolazi na ideju da proda svoj trgovinski lanac, zaradio je dovoljno novca. U toj transakciji treba da se zaradi još malo.

Da ne bi neko rekao da ja pričam neke stvari koje nisu osnovane govorim vam sledeći primer kako je Narodna skupština postupala tada. Da bi se uvećala vrednost imovine koju je Mišković hteo da proda morali ste da napravite neke zakonske pretpostavke po kojima će ta vrednost da postane još veća. Narodna skupština jula meseca 2010. godine, na predlog ministra trgovine, Slobodana Milosavljevića, donosi nov Zakon o trgovini, zakon kojim direktno povećava vrednost imovine kojom raspolaže „Delta kompanija“.

U članu 45. zakona se kaže – za trgovinske formate čiji ukupni prodajni i skladišni prostor iznosi preko 2.000 kvadratnih metara bruto površine izrađuje se studija uticaja na strukturu tržišta. Studija uticaja naročito sadrži ocenu u pogledu interesa potrošača i drugih kupaca za postojanje trgovinskog objekta date površine i namene, potrebe postojanja različite strukture različite strukture trovinskih formata i različitih trgovinskih subjekata na širem i užem tržišnom području, potrebe unapređenja trgovine uvođenjem novih oblika prodaje i distribucije robe, itd., da ne čitam.

Znači, niko nije mogao ni jedan ozbiljni trgovinski format da otvori u Srbiji bez ove studije koju je bilo nemoguće dobiti kao pozitivnu. Ako bi se neko pobunio od narodnih poslanika opozicije bio bi napadnut da štiti interese velikih trgovinskih lanaca, a ne malih pružaoca trgovinskih usluga, a te male više niko nije mogao da zaštiti zato što je Mišković kontrolisao 65% tržišta. Bili su osuđeni na propast gde god se nalazila „Delta“, jer niti su mogli da nabave robu po uslovima po kojima je kupovala „Delta“, ni po ceni, ni po drugim rokovima.

Narodna skupština usvaja ovaj zakon. Na taj način smo oterali već i „Ikeu“ i „Lidl“ i svakog drugog, svaki drugi trgovinski lanac koji je hteo da bude prisutan u Srbiji.

Da je to tako govorim, a činjenica je šta se dešavalo sledeće. Pričam o julu 2010. godine. Jula 2011. godine započinje formalna prodaja jednog dela „Delta kompanije“, odnosno „C–marketa“ i povezanih lica koja su to radila u „Delta kompaniji“. Naša Komisija dva puta odbija da da saglasnost. Dva puta Upravni sud poništava odluku Komisije za zaštitu konkurencije i dva puta je vraća na ponovno odlučivanje, da bi iz trećeg puta Komisija dala pozitivno mišljenje. A, što ga ne bi dala?

Jesu li imali podršku Narodne skupštine? Nisu, to se vidi po Zakonu o trgovini iz 2010. godine. Jesu li imali podršku pravosudnih organa? Nisu, jer su sudovi donosili odluke, iako su odluke Komisije bile potpuno u skladu sa zakonom. Jesu li su imali zaštitu Ministarstva trgovine? Nisu. Jesu li imali zaštitu predsednika Vlade? Nisu. Jesu li imali zaštitu predsednika Republike tada, Borisa Tadića? Nisu. Naprotiv, svi su oni učestvovali u tome da se Mišković još više obogati. Svi do jednog.

Tadić je išao da pregovara sa „Delezom“, da im potvrdi svoju odanost Miškoviću i transakciji Zakonom o trgovini iz 2010. godine. Cvetković je pregovarao sa Miškovićem, pomagao mu da se ta transakcija obavi. Šta su rekli na kraju? „Delez“ kupuje „Maksi“, odnosno trgovinski lanac koji pripada „Delti“, za 932,5 miliona evra. Pazite, 2005. godine je Mišković to kupio za 44 miliona evra, samo 44. Na ovaj iznos treba dodati 300 miliona evra dugova koje kupuje „Deleze“, koji su nastali neplaćanjem obaveza dobavljačima koji su snabdevali „Delta“ kompaniju i tih 300 miliona evra „Delta kompanija“ je na razne načine rasporedila po svojim sestrinskim i povezanim licima u okviru Miškovićeve imperije.

Kako prolaze mali akcionari? Nikako. „Deleze“ je kupovinom preuzeo sve obaveze „Maksija“, pa i sudske sporove. Čuli smo za spor sa deoničarima „C-marketa“ i „Delez“ poštuje zakone u svim zemljama pa će tako uraditi i u Srbiji.

Jelena Krstović je napomenula da je odbačena žalba deoničara „C-marketa“ tako da „Delez“ neće imati nikakvih problema kada je u pitanju pravni spor u vezi sa privatizacijom „C-marketa“. Sud je potpuno očistio sve Miškovićeve dugove, prevalio ih je na obične građane. Više ništa ne duguje.

Šta kažu dalje iz „Delte“? Da je to srpska kompanija i da porez ostaje ovde. Tačan iznos još nije poznat, jer se tek rade finansijski obračuni. Sredstva od prodaje uložićemo u agrar, primarnu proizvodnju voća i povrća. Povećavamo naš voćnjak u Čelarevu, a novac će biti usmeren i u nove tehnologije u agraru. Deo sredstava će ići u izgradnju šoping molova, pa se priprema početak radova u Bulevaru Despota Stefana i na Autokomandi. U planu su i centri u Banjaluci i Novom Sadu.

Dame i gospodo narodni poslanici, ništa od ovoga nije ispunjeno. Novac je ispumpan iz Srbije, završio je jednim delom u Sloveniji, jednim delom je završio u Bugarskoj, jednim delom i to najvećim na Kipru. Nigde više, ni porez nije plaćen u Srbiji. Sve laži. Sve je laž do laži.

Dok nas iz Delte tako obmanjuju, šta kaže premijer tadašnji Mirko Cvetković? „Siguran sam da će velikih ulaganja biti još i da će Srbija ove godine ostvariti planirani nivo investicija od tri milijarde direktnih investicija belgijskog Deleza od skoro milijardu evra, jedne od najvećih u poslednjih nekoliko godina.“ To je ta njihova najveća strana investicija, prodaja imovine koja je kupljena iz stečaja od države. Time se hvali i Đilas. Time se hvalio i Mirko Cvetković. Time se hvalio i Boris Tadić. Time se hvalio i Balša Božović. Time se hvalio i ovaj predsednik Fiskalnog saveta. Ne znam samo da li je možda i „Ces Mekon“ učestvovao u ovome, u o voj nečasnoj celoj priči.

Znači, ništa od svega ovoga se nije desilo. Nismo suštinski imali te prave, stvarne investicije strane u Srbiji. Jer, nije isto kada na livadi napravite fabriku i u nju zaposlite ljude, s tim da to ne može da se meri. Kada kupite trgovinski lanac i zaposlite ljude koji već rade u njemu i to prikažete kao stranu investiciju, a od te strane investicije novac je završio u egzotičnim poreskim rajevima. Tako su vodili državu do 2012. godine. I to im je bilo malo.

Šta kaže Miodrag Kostić? Ne vidim ništa dramatično u odluci Miškovća, mada je priznao da bi više voleo da je ostao u društvu velikih srpskih biznismena itd, da ne čitam eksponente politike bivšeg režima.

Dame i gospodo narodni poslanici, i to im je bilo malo. Nije samo Zakon o trgovini promenjen 2010. godine da bi se Mišković još više obogatio. Promenjen je još jedan zakon, jer je trebao da bude amnestiran za sva krivična dela koja je radio u privredi, za koje je povlačio krivičnu odgovornost, a i ovaj novac koji nije mali i koji je Srbiji u tom trenutku bio preko potreban, koji je izneo van Srbije. Te iste 2011. godine menja se i Zakon o deviznom poslovanju, i po tom zakonu iz 2011. godine Delta je mogla da iznese novac iz Srbije, da avansira plaćanja roba i usluga i da nikada ne uveze tu robu, nikada ne uveze te usluge i nikada ne vrati devizna sredstva u Srbiju. Zašto bi to i radio, ionako je zarađivao na rastu kursa evra, na propadanju standarda života građana i propadanju srpske privrede.

Sada, neka me neko ubedi iz bivšeg režima da Mišković nije imao podršku za sve ovo što je radio. Neka me ubede ovi iz bivšeg režima koji bi ponovo na vlast, pre svega mislim na Đilasa i Šolaka, a da ne sarađuju sa Miškovićem, da bi on opet u nekoj situaciji sve ovo ponovio samo sa nekom drugom kompanijom. Mene niko ne može da ubedi.

Naš posao, narodnih poslanika, jeste pre svega da one državne organe koji nama odgovaraju za svoj rad zaštitimo od bilo kakvih spoljnih uticaja, da očekujemo od njih da rade u skladu sa zakonom, da u skladu sa zakonom koji smo mi izglasali donose odluke i regulišu ono za šta smo očekivali da bude regulisano kada smo ih osnivali, da kao narodni poslanici postavimo sve institucije na svoja mesta i ne dozvolimo da više bilo ko, bilo kada, na bilo koji način, ponovi nešto što je uradila Delta kompanija sa Srbijom, sa srpskom privredom i sa srpskim građanima. Jedna jako teška i bolna lekcija.

Tako da, ne vidim nijedan od razloga, pošto je izveštaj sasvim korektan, tačno su opisane nadležnosti koje ima Komisija, šta su radili sa tim nadležnostima u 2019. godini, kakvi su njihovi kadrovski kapaciteti, kakve imaju planove za stručno usavršavanje kadrovskih kapaciteta i za još bolji rad te Komisije, tako da ne vidim nijedan razlog zašto ne bismo ovaj zaključak koji je predložio Odbor za privredu usvojili i na plenumu Narodne skupštine.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, sam Predlog zakona o saradnji sa Republikom Severnom Makedonijom u oblasti borbe protiv trgovine ljudima govori nam jednu jako važnu činjenicu koja se proteklih decenija nekako uvek gurala u stranu, a to je da sa Severnom Makedonijom i njenim građanima delimo isti ekonomski prostor, da imamo mnogo toga zajedničkog i da probleme koje imamo jesu zajednički u jednom delu i da te zajedničke probleme treba da rešavamo.

Srbija je unazad nekoliko godina i često napadana od svojih komšija, čini mi se najviše iz razloga ne jačanja srpskog velikonacionalizma, jer toga u Srbije u ozbiljnoj meri nije bilo, nego zbog ekonomskog razvoja Republike Srbije, čini mi se da ti političari koji su u tim trenucima vodili svoje zemlje, na prvom mestu, nisu bili odgovorni ni prema svojim građanima, jer ne mogu da zamislim da neko napada ekonomski razvoj svog suseda, a da ne vidi u tome priliku da i on nešto profitira, odnosno da svojim građanima podigne životni standard.

Znate koliko nekoga u Hrvatskoj brine što Srbija možda dva ili tri puta ima veći rast BDP nego što ima Hrvatska ako od tog rasta BDP Srbije on u nekom povezanom nizu dobije bolji životni standard.

To je odlika bila nesposobnih političara koji su želeli da svoje unutrašnje probleme prevale na Srbiju ili na taj sukob sa Srbijom, jer čini mi se da je Srbija u regionu uvek trebala da bude dežurni krivac, da za te svoje probleme, koji su čisto unutrašnje prirode, okrive Srbiju.

Meni je drago što naše komšije iz Severne Makedonije Srbiju ne gledaju kao neprijatelja i ne trebaju. Dokazali smo više puta da želimo da sarađujemo sa Severnom Makedonijom, da želimo da razvijamo dobre i političke i ekonomske i svake druge odnose. U tome u prilog ide to da je Srbija jedan deo svojih vakcina protiv Kovida ustupila građanima Makedonije kao izraz i dobre volje, ali i želje da se našem susedu zaista pomogne po pitanju suzbijanja ovog Kovida.

Drugi zakon, čini mi se, da je mnogo interesantniji jer problematika duže traje, a i više utiče na sve tokove društvenih života i u Srbiji i u zemljama u okruženju, a kao što znamo i u EU. Reč je o Sporazumu sa Evropskom agencijom oko čuvanja graničnih pojasa.

Tu moram da kažem da osim što smo dobili i ozbiljne probleme kada je započela migrantska kriza, a započela je negde 2015. godine, Srbija je opterećena fiskalnom konsolidacijom i pokušajem oporavka svoje sopstvene privrede, opterećena ponižavanjem od dela međunarodne zajednice da je Srbija kriva za sve što se ovde dešavalo devedesetih godina.

Nažalost, i samoponižavana od bivšeg režima, zatekla ju je i migrantska kriza. Mnogi misle da tada Srbija nije bila na određenom skeneru. Jeste i te kako. I te kako, jeste došlo do promene vlasti, jeste da je Srbija dobila priliku, ali i u jednom delu međunarodne zajednice koji Srbiji nikada nije bio naklonjen, očekivali su i našu grešku.

Grešku da bi opravdali sve ono što je rađeno prema Srbiji devedesetih godina, da bi Srbija i Srbi, pre svega, bili prikazani kao varvari, kao siledžije, kao nasilnici i da uvuku Srbiju u svoje probleme i da na taj način i reše migrantsku krizu praveći od Srbije zemlju koja će da zaustavi migrantsku krizu a sve one negativne posledice u tom zaustavljanju i sama Srbija snosi.

Zaista bih hteo da kažem i da odam priznanje, pre svega, pripadnicima MUP i čitavoj Vladi koju je predvodio Aleksandar Vučić, zato što je Srbija taj ispit položila. Za razliku od mnogih zemalja koje su se smatrale i samoproglašavale da su mnogo bolje uređene, mnogo više civilizovane i mnogo više humane nego Srbija.

Tim ljudima koji su došli, ne ulazim u to da li su to ekonomske prirode, političke prirode, bezbednosne prirode kojima se Srbija našla na ruti nikome od njih od državnih organa dostojanstvo nije narušeno. Delom i što je Srbija imala gorka iskustva sa sopstvenim narodom a velikim delom i što Srbi nisu takvi, iako su nas takvima prikazivali.

Tada je Srbija počela da stiče ogroman ugled u međunarodnoj zajednici, ne samo među političarima, već i među običnim građanima koji su iz ko zna kojih razloga pratili situaciju vezano za migrantsku krizu i kakav odnos imaju migranti na putu ka njihovom nekom odredištu koje su oni sami sebi zacrtali.

Nažalost, gospodine ministre, rukovodstvo Srbije je zbog toga bilo napadano iznutra. Bio sam svedok ovde više puta od poslanika koji su podržavali dragana Đilasa kako napadaju i predsednika Srbije i predsednika Vlade dok je bio Aleksandar Vučić i sve ministre unutrašnjih poslova i ministra odbrane, u krajnjem slučaju, kako Srbija postaje izbeglički raj, kako se Srbi proteruju i da se na tim prostorima naseljavaju izbeglice, kako se prave čitava naselja.

Čitave teorije zavere smo slušali, ne samo u medijima, nego, nažalost i ovde u Narodnoj skupštini. Njihovo pravo je bilo da o tome govore, neću u tome da ih sprečavam, ali naše je pravo bilo da zatražimo i njihovu odgovornost na nekim izborima što se i desilo pre nešto malo manje od godinu dana.

Kao posledica jedne takve neodgovorne politike koja je vođena i u delu medija koje predvodi Dragan Đilas i Šolak pojavile su se nekakve straže, gospodine ministre, neke parapolicijske strukture koje su počele da legitimišu migrante na ruti kroz Srbiju, da ih zastrašuju i meni je drago što sam sada čuo od vas obećanje da toga u Srbiji više ne može da bude, zato što smo mi kao narodni poslanici zakonom ovlastili samo jedan državni organ da vrši legitimisanje, a to su pripadnici policije, odnosno MUP. I to ne važi samo za građane Srbije, važi za bilo koga ko se nađe na teritoriji Republike Srbije.

Nemojte da dozvolite da taj ugled koji smo sticali povodom ove krize bude na bilo koji način narušen, jer čini mi se da svaka naša greška se 100 puta teže popravlja nego bilo koju grešku da napravi bilo koji drugi narod ili bilo koja druga država.

Imamo svoje strukture bezbednosti, one odgovaraju za bezbednost svih građana Srbije i svih koji se nađu na teritoriji Republike Srbije. Ako neko misli da preuzima zakon u svoje ruke, van institucija, mora biti kažnjen u skladu sa zakonom, ko god da bude i tu nema diskusije.

Koliko je ugled u svetu i koliko Srbija pod rukovodstvom Aleksandra Vučića popravlja svoj ugled u svetu govori činjenica da jedan veliki deo svetske javnosti prati šta se dešava u Srbiji po pitanju borbe protiv pandemije, odnosno virusa koji je zadesio čitavu međunarodnu zajednicu.

Nama ostaje da se još više borimo da taj ugled prikažemo u pravom svetlu. Jer, gospodine ministre, već nedeljama unazad dobijam pozive građana, naših građana iz dijaspore koji postavljaju jedno pitanje, a to je – da li oni mogu da uđu u Srbiju? Naši građani. Nisu oni krivi zato što postavljaju to pitanje.

Oni su napustili neku drugu Srbiju, neku drugu Srbiju koja je bila ponižavana od dela međunarodne zajednice i okrivljavana za ratove devedesetih godina, ponoviću to i samoponižavanja od bivšeg režima i to samoponiženje je išlo do toga da smo mi kao građani trebali da se osećamo krivim za nešto što kao pripadnici jednog naroda nismo činili, niti je bilo ko u naše ime to mogao da učini.

Napustili su takvu Srbiju. Oni ne poznaju ovu sada novu Srbiju. Ne poznaju našu Srbiju. Ne znaju da je Srbija to mesto gde će najviše da budu uvaženi i najviše da budu bezbedni i najviše zaštićeni nego u bilo kojoj drugoj zemlji na svetu, jer su naši državljani i da ne dozvolimo da preko društvenih mreža ih bilo ko plaši da će biti uhapšeni ili vraćeni sa granice ukoliko žele da obiđu svoje rođake ili dođu u Srbiju. Da im ukažemo da mogu da budu, bez obzira što ne žive ovde, naši su građani, ako se nalaze ovde da budu i vakcinisani. Taj ugled o kome govorim nije bitan samo Međunarodnoj zajednici, bitan je pre svega i nama da prestanemo da se osećamo krivim.

Ja sam malo stariji, ne mogu oni taj osećaj kod mene da naprave, ali kod ovih mlađih ljudi, kod generacija koje su dolazile posle, koje su jednostavno preko svih medija zarad nekih političkih, unutar političkih obračuna ponižavali čitav jedan narod, e to su razlozi zbog kojih moramo još više da se posvetimo vraćanju ugleda Republike Srbije u Međunarodnoj zajednici, jer pripadnika naših naroda i naših građana ima po čitavom svetu.

Ne vidim ništa loše i u tome i u ovom sporazumu koji smo zaključili između Srbije i Sjedinjenih Meksičkih Država. Neko će da kaže šta imamo tu zajedničko? Možda bi trebali da postavimo pitanje pa i ako nemamo, zašto ne bismo razmenjivali iskustva? Zašto ne bi širili kulturu, zašto ne bi neko upoznao Srbiju na malo drugačiji način u nekom drugom svetlu nego što je Srbija bila predstavljena devedesetih godina ili od 2000. do 2012. godine, jer kroz bilo kakvu razmenu, kroz bilo kakvu saradnju koja je iskrena ne može da proizađe ništa loše, ništa negativno. Od toga možemo da imamo samo nekakav boljitak. Boljitak jeste da se ugled Srbije podiže na prvo mesto, jer taj ugled znači da Srbija postaje ekonomski prihvatljivija za bilo kog investitora.

I da naši građani koji su pre 10 i više godina napustili Republiku Srbiju, da prikažemo jednu činjenicu, a to je da će u vrlo kratkom vremenskom periodu u Srbiji mnogo veću šansu da imaju da uspeju u životu i da se ostvare na profesionalnom planu nego u tim zemljama gde se danas nalaze. Sigurno da bi nam takva naša želja i borba da to postignemo bila mnogo lakša da nemamo taj unutrašnji problem, koji je uočen u bivšem režimu, Draganu Đilasu i Šolaku, koji na svaki način svaki uspeh Republike Srbije pokušavaju da ponište ili prikažu kao zločin.

Setite se samo da do pre nekoliko nedelja govorili su da od vakcinacije u Srbiji nema ništa, da bi sami stali u red i primali vakcine za koje su govorili da nisu dobre i da ne postižu puni efekat. Znate šta, napadali su predsednika Republike Srbije, Vladu Republike Srbije, sve ministre u Vladi zašto nismo obezbedili samo vakcine zapadne tehnologije. Kao da je to bilo u tom trenutku bitno. Bilo je bitno, da se pre svega zaštite životi građana Republike Srbije i javno zdravlje.

Ali, kome je stalo samo do novca? Dokazano je da su u prošlosti mislili samo o novcu. Takvi će još manje u budućnosti da misle o našim životima, jer su pokazali koliko su brinuli i o našim životima dok su nam ih upropaštavali, tako što su uništavali našu privredu, naš privredni i ekonomski sistem i bilo kakvu budućnost da ona deca koja ostanu u Srbiji da mogu da imaju i da se ostvare.

Nema nikakvih problema da ćemo podržati ove zakone, gospodine ministre, jer koliko vidim da ovakvim sporazumima Srbija polako ali sigurno mnogo brže nego što bi neki drugi hteli zauzima mesto u regionu, u Evropi i u svetu koje joj pripada.