Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/7169">Veroljub Arsić</a>

Veroljub Arsić

Srpska napredna stranka

Govori

Dame i gospodo narodni poslanici, evo, sad ja više ne znam o kom sad zaključku i izveštaju treba da raspravljamo i da glasamo, zaista. Moram sad da pitam i predsednika Saveta Agencije za energetiku i predstavnike Komisije za zaštitu konkurencije i predsednika Državne revizorske institucije – pomoću koje aplikacije ste vi utvrđivali vaše predloge i izveštaje? Jeste li vi možda koristili „Zum“, „Viber“, „Vocap“, „Skajp“? Jeste li to možda na sednicama radili? Na sednicama. Pa vi ste onda zločinci, vi niste poštovali antikrizne mere našeg štaba za borbu protiv korona virusa. Ni Narodna skupština nije, i mi smo zasedali baš u tom periodu, sram nas bilo.

Samo ne znam jeste li bili u mogućnosti da usvojite to? Je l' vaša akta to dozvoljavaju? Jer nama naša akta dozvoljavaju da mi usvajamo zakone, a da ne prisustvujemo sednicama, da debatujemo, a da nismo u ovoj sali. Mislim da ne. I sve ostalo su bledi izgovori. Ali dobro, o tom – potom, nekom drugom prilikom.

Možda sam ja u nekom svom delu prethodnog izlaganja bio možda, po nekima, preoštar. Ja smatram da nisam. Zato što svako od ovih ovde nezavisnih tela ima svoju ulogu, svoj značaj i zašto uopšte smisao zašto ono uopšte postoji. Recimo, kada je u pitanju završni račun budžeta Republike Srbije, mi ne možemo da usvojimo završni račun bez prethodnog mišljenja Državne revizorske institucije. Ne možemo.

Znate šta, može bilo ko drugi da daje ocene, po našem Ustavu, Ustavu, ne zakonu, u Ustavu i zakonu je Državna revizorska institucija najviši državni organ koji po tom pitanju može da daje preporuke i ocene Narodnoj skupštini, ustavna kategorija. Ali, o tome ćemo kasnije.

Ni kod jednog od ovih organa nisam primetio da se neko od njih bavi politikom. Svako je podneo svoj izveštaj, dao svoje ocene itd.

Imamo ovde i Izveštaj o radu Fiskalnog saveta za 2020. godinu i do tačke 8, to je ono što izveštaj treba da sadrži. Sve što treba da sadrži, to je do tačke 8. E, već kada pogledamo tačku 8.1, 8.1.1, 8.3, ima i 8.2, pa 8.4, itd, ovde vidim da su opet neka mišljenja i stavovi Fiskalnog saveta koji su već poslati Narodnoj skupštini. Mi već raspolažemo podacima koji se ponovo nalaze u Izveštaju.

Dame i gospodo narodni poslanici, znate li zašto je to? Da ponovo neke teme, koje po oceni Fiskalnog saveta i njihovih bivših, možda i sadašnjih saradnika, treba ponovo politizovati, treba ponovo da budu aktuelne u političkom životu.

Dovoljno je bilo samo da se pobroje. Poslali smo vam taj izveštaj, taj izveštaj, taj izveštaj, taj izveštaj. Zašto ponovo da raspravljamo o onome o čemu smo raspravljali 2020. godine? Meni to zaista nije jasno. Ali to je valjda neka mantra predsednika Fiskalnog saveta, koji, po mom mišljenju, čini mi se, izlazi iz nekih svojih okvira. Zato posle mi poslanici budemo prozivani kad kažemo da se naš Fiskalni savet bavi politikanstvom i da u velikom broju slučajeva piše najobičnije političke pamflete.

Evo, ja ću sad da vam kažem kako to izgleda kad vi to nešto uvijete kao u neku naučnu, empirijsku, itd. analizu, kako to izgleda i kako vi vrlo lako možete da prevarite čoveka koji se u ovu materiju previše ne razume ili ne želi jednostavno da se udubi u to šta piše, nego prihvata sve zdravo za gotovo.

Evo samo jedan podatak, sad ću da vam pročitam šta je rekao predsednik Fiskalnog saveta. Nemam ništa protiv da kaže dopisni akademik SANU, profesor u penziji, apsolutno, ali kada se potpiše kao predsednik Fiskalnog saveta za mene je njegov intervju, kao i nešto što je dao Narodnoj skupštini, isto. Pa kaže: „U svom radu na sada već dovoljno dugačkoj seriji podataka od 2012. do 2017. godine ponovo ocenjujemo pouzdanost zvaničnih podataka o neuobičajenom visokom rastu zaposlenosti u Srbiji od oko 20%, do kog navodno dolazi uz nizak rast BDP-a od oko 6%“. Znači, to je bilo na Biznis forumu na Kopaoniku.

Sad ću da vam pokažem kako se igramo podacima, a to posle ovi koji ga proglašavaju ličnošću godine, NIN, „Vreme“, itd, oni sve te podatke posle prepisuju i uvek se pozivaju na Fiskalni savet. Kaže se – 6% rast BDP-a od 2012. do 2017. godine. Pa nije baš tako. Ako uzmemo najprostiji aritmetički niz koji oni koriste, koji oni koriste, kaže ovako: „Rast BDP-a u 2013. godini je bio 2,9%, u 2014. imamo pad od 1,6%, pa u 2015. rast oko 1,8%, u 2016. 3,3%, što je 6,4%“. I kako kaže predsednik Fiskalnog saveta, to je to, 6%, ukrao je 4%, ali kaže – nije to mnogo.

Šta je realno? Da je BDP 2012. godine bio 33 milijarde 679 miliona, a da je u 2016. bio 36 milijardi 779 miliona. Ako uzmete sada, pa kao učenik, čini mi se, sedmog razreda osnovne škole, bar u koju sam ja išao, kažete ovako – oduzmete taj BDP 36 milijardi 779 miliona, koliko je bilo u 2016. godini, umanjite za 33 milijarde 679 miliona, koliko je bilo u 2012. godini, dobićete iznos da je rast BDP-a bio tri milijarde 100 miliona evra, što iznosi 9,2%. To je rast.

Nemojte da mi pravite na procentne iznose aritmetičke zbirove. To je rast, to je procenat rasta, a ne zbir. Ali ćemo da se igramo brojevima, da umanjujemo sve moguće. A, onda kaže – da je visoka stopa nezaposlenosti bila i da je stopa sada povećana za 20%. Računao sam, da ne zamaram naše građane i koliki je tačno procenat zaposlenih između 2012. i 2014. godine.

Sada ulazimo u neke ocene. Da je visoka stopa rasti zaposlenosti bez rasta BDP, kao u Srbiji, ne dešava ni izbliza ni u jednoj drugoj zemlji centralne i istočne Evrope. Sve bi to bilo u redu da je naš Fiskalni savet uzeo još jednu činjenicu, još jednu okolnost u obzir, prihvatio bih, ali nije. Ne govore da se u tom periodu sprovode mere fiskalne konsolidacije i da su rashodi koje je država imala umanjeni. Kada država štedi ne mogu mere fiskalne konsolidacije da se odraze na realni sektor. Nemoguće je. Preliva se jedno na drugo. I ako imate rast dok sprovodite mere fiskalne konsolidacije, prirodno je i da imate povećanje zaposlenosti, jer razliku između pada koje izazivaju mere fiskalne konsolidacije i trenutnog stanja u BDP, mora neko da izgradi, a to su valjda zaposleni.

Da li sam ja u pravu ili nisam i to da li u Srbiji ima tačan broj zaposlenih ili ne? Samo da kažem, da je 2012. godine BDP bio 33.679.000.000, a da je 2020. godine 46 milijardi, a planirano, blizu već svog ostvarenja za 2021. godinu 52.417.000.000. Kolika je razlika? Razlika je 19 milijardi. Koliko je to u procentima? Mislim da je to negde oko 56%, možda i grešim. A, kako sada to? Imamo povećanje broja zaposlenih, koji iznosi negde oko 25% i rast BDP koji iznosi 56%. Kako sada? U tih deset godina. Šta je tu netačno? Zašto to umanjujemo? Zašto neke određene iznose, tačne podatke drugačije gledamo?

Možemo i sledeće. Ocena, isto se nalazi ovde, za pomoć od 100 evra, dato novoj RS, opet Đilasov portal, 26. jula 2020. godine. Predsednik Fiskalnog saveta kaže – da je kako bi se isplatilo 100 evra svakom punoletnom građaninu Vlada dala pet puta više sredstava za tu ekonomski i socijalnu promašenu meru, od prosečnih godišnjih investicija u zdravstvo.

Petrović navodi da nas na jesen svakako očekuje recesija, to su vaše reči, a da ukupno zbiru za sada Fiskalni savet očekuje da bi pad BDP u 2020. godini mogao da iznosi 3%, za dva cela procenta ste promašili ili 300%, uz smanjenje broja zaposlenih za 30 do 50.000. Da li se to desilo? Nije. Vi ste te podatke dali Đilasovom portalu. To je onaj isti što nam je ukrao 700 miliona evra. Taman onoliko koliko vi zabranjujete da mi dao građanima Republike Srbije.

Neko očigledno ne želi da shvati zašto se davalo tih 700 miliona evra. Možemo uvek da pričamo, da je bolje bilo dati nekim socijalnim kategorijama 200, 250 evra, a nekima ne dati ništa, zato što to njima ne treba. To bi bilo ispravno da nije bila finansijska kriza koja je izazvana kovidom. Vi kada selektivno dajete pomoć, vi selektivno i podstičete određene grane privrede, a ne sve, a vama trebaju sve. Kada date socijalno ugroženim, on će kupiti ogrev, kupiće hranu i tu se njegovo završava, eventualno nešto garderobe. Kada dajete svima, sve grane privrede podstičete.

Sada, da li je to budžetski ispravno ili ne? Stav fiskalnog saveta je da se vraća 10 do 14% od tih 700 miliona. Evo, da prihvatim da je tačno sve u procenat. To ste izračunali, tačno. Samo mi izračunajte koliko je radnih mesta sačuvano? Koliko je radnih mesta sa tih 100 evra sačuvano? Tih 100 evra mi ne dajemo da bi neko živeo ekstra bolje, nego da sačuvamo potencijal naše privrede. Možda to vama izgleda smešno, ne znam. Meni ne. Da je bilo ispravno govori nam 2021. godina, sa 7% rasta, nama to govori, ništa drugo, nas više ništa ne interesuje.

Sačuvali smo privredu, sačuvali smo koliko je bilo moguće životni standard građana, obezbedili smo rast naše privrede. To je valjda bio cilj.

Dalje, isto čista politikanstvo. Kaže – glavni razlog zbog koga Srbija zaostaje u privrednom rastu zemljama centralne, istočne Evrope, Rumunijom, Mađarskom, Poljskom i Slovačkom, loš kvalitet institucija koja se pre svega ogleda u prevelikoj korupciji, nedovoljnom nivou vladavine prava, rekao je predsednik Fiskalnog saveta, Pavle Petrović, Beta, 4. maj 2021. godine.

Pa, gospodine Petroviću, pa što nam ne kažete koliko imaju bespovratnih sredstava iz fondova EU, Rumunija, Mađarska, Poljska, Slovačka, Bugarska. Kažite nam koliko imaju besplatnih para. Što nam to ne kažete, koliko oni besplatnih para upumpavaju u svoju privredu sa kojom održavaju svoj rast. Mislim da smo vrlo uspešni kada budemo i makar bolji nego oni, jer mi nemamo te besplatne pare. Mi budemo često i višestruko bolji od njih, ali se to minimizira. To je podatak koji ne treba da znaju građani Srbije, bitno je da se kod građana Srbije stvori gubitnički mentalitet.

Nema vladavine prava, ajmo i taj podatak da izanaliziramo. Smatram da ovde u Skupštini sede odgovorni ljudi, jer biste vi uložili novac negde kod nekoga kome ne verujete ili sumnjate u njegovu ispravnost. Investicije, u nedostatku vladavine prava, u 2020. godini iznose tri milijarde evra, to je više nego što su sve zemlje u regionu dobile investicija. U 2019. godini tri milijarde 815 miliona evra, u 2018. godini tri milijarde 464, u 2017. godini dve milijarde 548, u 2016. godini dve milijarde 126 i 2016. godina je godina koja preokreće jer se tada vide prvi rezultati fiskalne konsolidacije koju je započeto tada predsednik Vlade, a sada predsednik Republike, Aleksandar Vučić.

Hoćemo da čitamo šta je bilo do 2012. godine. Možemo. Toliko napadane penzije. Po ocenama Fiskalnog saveta da ne treba davati jednokratnu pomoć. Godine 2012. prosečna penzija u Republici Srbiji bila je 204 evra, 2020. godine 236 evra, tendencija u 2021. godini je 250 evra. Pa, čekajte, ja moram da postavim jedno pitanje, zašto postoji država? Zašto postoji? Da bi je neko pljačkao, kao što je to bilo do 2012. godine ili da onaj novac ili ona sredstava sa kojima raspolaže država na određene načine, da li kroz zdravstvenu zaštitu, da li kroz infrastrukturu, da li kroz jednokratna davanja, da li kroz penzije, vraća tim građanima. Ja mislim da je ovo drugo, ali to je izgleda problem kako mi gledamo na Srbiju, ovi bivši i ovi sadašnji.

Da vidimo kako to izgleda inflacija, sve ono što su makroekonomski pokazatelji - 2008. godine 10,9%, 2009. godine 10,1%, 2010. godine 8,6%, 2011. godine 11%, 2012. godine 7,8%, godina u kojoj je SNS bila pet meseci na vlasti, 2013. godine 7,8%, 2014. godine 2,9%, 2015. godine 1,9%, 2016. godine 1,2%, 2017. godine 3%, 2018. godine 2%, 2019. godine 1,7%, 2020. godine 1,6%, 2021. za prva tri meseca kvartalno 1,4%.

Ljudi, da sam čitao ovo za vreme bivšeg režima, ja bih mislio da je u pitanju zemlja Evropske unije, od 2013. do 2021. godine. Ali ćemo i to da napadnemo, i to ne valja.

Zato i smatram da se Fiskalni savet na određeni način ne bavi onom svojom ulogom koja jeste, nego u najčešćem delu politikanstvom.

Jel treba da govorim, rekli smo već, da je planirano za 2020. godinu da pad bude 3%. Za 2021. godinu rast bi trebao da bude 4%, ali, kaže, ako se povećaju malo investicije, prihvatićemo da će biti blizu 6%, što je bilo planirano Zakonom o budžetu za 2021. godinu. Evo, mi smo sada na preko 7%. MMF je dao 6,4%. Ta igranka oko broja zaposlenih i da li je anketa dobra i BDP-a se zasniva samo na jednom.

Anketu o broju zaposlenosti možete da napadate zato što nju sprovodi samo naš Republički zavod za statistiku. Kada je u pitanju BDP, ne možete, jer osim našeg Republičkog zavoda za statistiku o tome vodi računa i MMF i Evrostat i tu ne možete ništa da napadate i osporavate. To su tačni podaci.

Ali, možemo da kalkulišemo i da pravimo naučne rasprave da li se povećao broj zaposlenih ili nije, iako je za 19 milijardi veći BDP nego 2012. godine. Dakle, 19 milijardi u odnosu na 32, 52 milijarde, ljudi, to je 56%. Nije 56% novozaposlenost, ima manje, nažalost. Ali je toliko. I onda dolazimo do toga da ja postavljam pitanje - čemu onda služi Fiskalni savet? Jer, između ostalog, Fiskalni savet po članu 92j - Predsednik Fiskalnog saveta odgovara Narodnoj skupštini za pouzdanost procena koje bude izrađivao Fiskalni savet. Pa, nijednom nije pogodio.

Kada je proglašen za ličnost godine, predsednik Fiskalnog saveta je rekao sledeće: "Ovih dana sa raznih strana poručuju mi da treba da dam ostavku. Ne bi mi bilo teško, mogao bih lako da se sklonim pred nadstrešnicu akademije i da se u miru bavim svojim istraživanjem, ali ne radi se o meni već o instituciji i stvorenom ljudskom kapitalu koji bi se urušili". Auh! Znači, bez vas nema Fiskalnog saveta. Nema Srbije. Nema privrede. Nema ničega.

Niko vama ne osporava poziciju koju Fiskalni savet ima. Niko neće ništa da ruši. Ali, vi ste tu da biste Narodnoj skupštini davali tačne podatke, ne ono što vi želite, ne ono što vi volite, nego tačne podatke. Ako ste nam rekli da će rast biti 4% a on je 7%, ja vas pitam - koliko ste promašili? Promašili ste za 100%. Ako ste nam rekli i plašili nas u septembru mesecu da će 30 do 50 hiljada ljudi u 2020. godini da izgubi posao a nije se desilo, zašto ste nas plašili? Zašto pričate da nema vladavine prava a mi vam iznosimo podatke kolike su investicije u Srbiji? Još kažete - u poslednjih četiri, pet godina, urušena je vladavina prava. To kažete 2019. godine. Jel hoćete da mi kažete da je bila bolja vladavina prava kad je ova lopuža od Dragana Đilasa smazao 700 miliona evra? To vam je bila vladavina prava? Kad su zatvarane fabrike po Srbiji? Kad se otimalo iz budžeta i iz svega, gde god se stiglo?

Da ne pričam kako je bilo u preduzećima u restrukturiranju, koje vi napadate isto? Zašto se napada EPS, zašto se napada Er Srbija. Završiću, prekoračujem već vreme. Er Srbija je 2019. godine imala negde, čini mi se oko 290 miliona promet koji je ostvarila, 2019. godine. To je po Đilasovskom BDP i Tadićevom bilo negde oko 0,9%, ne varam se.

E sada mi izračunajte, 0,9% jednog preduzeća, koliko još podstiče BDP, u kooperaciji povezanih lica, pa mi onda izračunajte koliki su porezi na delatnost koje obavlja to preduzeće, pa koliki su porezi i doprinosi na zarade zaposlenih, pa mi kažite da li jedno preduzeće takvo treba prodati ili gurnuti u stečaj kao što ste pričali?

I nemojte da tražim članak u kome ste rekli da Er Srbija treba da ide u stečaj.

Ja vas molim gospodine Petroviću, da zaista, Narodnu skupštinu, obaveštavate ne onako kako biste vi voleli da bude, nego zaista kako je realno stanje. Ni bolje ni lošije, nego zaista onako kako jeste. Dokle god budete radili suprotno, imaćete probleme ovde da ubedite građane Srbije, pre svega da ste vi u pravu, a ne mi koji odgovaramo pred tim istim građanima, za Repulbiku Srbiju.
Dame i gospodo narodni poslanici, očigledno je da su se ovde neke stvari pomešale.

Gospodine Petroviću, nisam ja student, ne odgovaram ja na ispitu. Ovde ja postavljam pitanja. Ovde ja tražim odgovore. To odmah da se razumemo.

Da li su podaci koje sam ja čitao tačni ili ne, da li je uzeta u obzir inflacija ili ne, da li nije isto računati u evrima nominalne iznose, pa od toga procentni iznos? Ja vas moram da pitam - šta bismo radili ako bismo računali u dinarima? Jer, kurs dinara za te godine za koje sam vam govorio bio je 2013. godine – 113 dinara, 2014. godine – 117 dinara, 2016. godine – 123 dinara, 2017. godine – 121 dinar.

Mi našu inflaciju računamo u dinarima, ali nije ni bitno to kako je mi računamo, bitno je da li su podaci koje koristimo i metodologija na kojima ih koristimo isti, a, ja sam samo rekao da se ne slažemo, i stojim pri tome, da ne možete da napravite najobičniji aritmetički zbir procenata rasta i da to prikažete kao realan rast. Ne možete, ne možete, ne možete, jer 10% na 100 dinara je 10 dinara, a 10% na 110 dinara nije 10 dinara, nego 11 dinara. Ja sam o tome govorio.

Ako niste razumeli, napišite mi, da vam pojasnim i napisaću vam, odgovoriću vam. To je prva stvar koju treba da raspravimo.

Da li hoćete da me ubedite da tih 600, 700 miliona evra, što je ekvivalent Đilasovoj pljački, a njegovi mediji vas podržavaju, njegovi tabloidi vas proglašavaju za ličnost godine, nije uticalo na očuvanje radnih mesta i privredne tokove u Republici Srbiji i potrošnju? Pa, kako mislite, šta su ljudi radili sa tih 100 evra? Čuvali su za 2021. godinu? Pa, nisu. Nisu. U tome jeste poenta.

Kad već raspravljamo oko toga kako je bilo 2017. godine, nismo se mi slagali ni do 2017. godine i vi to dobro znate, gospodine Petroviću, vi to dobro znate i nemojte stvari da iskrivljujete. Zašto vas je predložio predsednik Republike Srbije, a Narodna skupština izglasala? Vama vašu stručnost niko nije osporavao i vi ste jedan od retkih ljudi u Srbiji i na zemaljskoj kugli koji dobija priliku po drugi put da nešto uradi dobro za svoju zemlju, jer da ne čitam sad ponovo šta je se dešavalo sa onim stvarima kada se prvu priliku kockali, kad ste bili pomoćnik ministra, čini mi se onog Božidara Đelića, što nam je uveo porez na upotrebu, držanje i nošenje dobara. Recimo, što je taj upropastio poljoprivrednu proizvodnju u Braničevskom upravnom okrugu tako što nije hteo da dozvoli da se izvrši kompenzacija između Ministarstva odbrane i republičkih fondova, pa je MIP zatvoren. Vi ste to gledali – pa šta, tamo radi 500 radnika. Šta je sa kooperantima, šta je sa farmerima? Šta je sa ratarima? Njih ima na hiljade, ali to tad nije bilo bitno. Tad su bile neke druge projekcije u pitanju. Možemo i o tome da pričamo.

Da pričamo o „CES Mekonu“, ajmo i o tome. Nije meni to sporno. Ajmo i o tome pričamo. Ja od svega toga ne bežim.

Vi ste dobili drugu priliku. Gospodine Petroviću, Srbiji se danas piše nova istorija, hteli vi to da prihvatite ili ne. I u ovoj istoriji svi mi bićemo zabeleženi po onome šta smo radili, moja malenkost vrlo malo, ja sam samo jedan od 250, a vi ste predsednik Fiskalnog saveta. O tome šta sad pišete, govorite, kakve procene dajete, kad pogledamo sve rezultate i kad neko bude počeo da radi analizu, biće mi žao ako svoju drugu priliku niste iskoristili i što vas neće pamtiti po stvarima koje su pomogle privredi ove zemlje, njenoj reindustrijalizaciji, podizanju ponovo njene infrastrukture, poboljšanju kvaliteta života građana, jačanju države. Žao mi je što vas neće po tome pamtiti, nego će vas pamtiti po „CES Mekonu“, Nikeziću i ostalim mangupima.

Dali smo vam drugu priliku, na vama je da li ćete da je iskoristite ili nećete. A dokle god je ne koristite, izvinite, molim vas, mi smo tu da razmatramo izveštaje, mi smo tu da mi dajemo ocenu o vašim izveštajima, a ne vi nama o našem radu, i da ako neko od nas nije u pravu, snosi određene posledice.

Mi kao narodni poslanici snosimo političke, vi kao predsednik Fiskalnog saveta, vi političke ne možete, ali vam kažem, šteta bi bilo da svoju drugu priliku u životu prokockate.
Dame i gospodo narodni poslanici, ne verujem da će u skorije vreme biti sednice na kojoj se raspravlja o izboru nosilaca pravosudnih funkcija koji se biraju prvi put, a da ne dotaknemo čuvenu reformu iz 2009. i 2010. godine, kako je mnogo sudija koji su pošteno radili svoj posao izgubilo sudijsko zvanje. Među njima, posle sudija, bili su i tužioci, a kako su neki potpuno nezasluženo, valjda je tadašnji režim investirao u budućnost, dobijali sudijske funkcije, pa danas imamo jako veliki broj sudskih postupaka koji su u toku, ja bih voleo da ih bude ne u toku, nego da je bilo više pokrenutih sudskih postupaka za razne zloupotrebe koje su se dešavale na prostoru Republike Srbije od 5. oktobra 2001. godine do dana današnjeg.

Naravno, ne može nijedna diskusija u Narodnoj skupštini o izboru nosilaca pravosudnih funkcija a da se ne dotaknemo sudije Majića. Neću sada da pričam o tome kako je izabran, da li unižava svoje kolege, nosioce pravosudnih funkcije, da li se bori da stvori nepoverenje građana u naš pravosudni sistem i da ne nabrajam sve njegove postupke koji su nedostojni funkcije koju obavlja, ja ću samo da spomenem, a vezano za današnje dešavanje na teritoriji naše južne Pokrajine Kosovo i Metohije, da sudija Majić ima određenu odgovornost, ako ne neku drugu, onda bar moralnu.

Mi smo nekako kao Srbi i građani Srbije navikli da pravda za Srbe ne postoji van teritorije koju kontroliše naša država, ali nas žestoko zaboli kada i tu od svojih sudija osetimo nepravdu za svo stradanje srpskog naroda na teritoriji Kosova i Metohije.

Sudija Majić je taj koji je kao član Apelacionog veća oslobodio Gnjilansku grupu. Šta želite više da kažemo da pitam predstavnike Visokog saveta sudstva šta taj čovek treba još da uradi i da ne bude više sudija?

Danas na teritoriji Kosova i Metohije ponovo albanski teroristi, obučene u tzv. policijske uniforme tzv. policije Kosova i Metohije ponovo pucaju na Srbe, jer znaju da ako kojim slučajem i dođu pod udar srpske države i srpske vlasti imaju sudiju Majića koji će da ih oslobodi.

Nemoj da se više neko posipa pepelom, da odgovornost svih onih koji su učestvovali u tome za današnje događaje ne postoji. I te kako postoji i treba da ih bude sramota.

Neću da pričam o tome kako je fašizam hteo da uvede u Srbiju na mala vrata, ali već jednom svi organi koji imaju određenu odgovornost moraju da rade svoj posao kako treba.

Ne očekujemo sve ni od Vlade Republike Srbije, ne očekujte sve ni od Narodne skupštine Republike Srbije. Sudska vlast je grana vlasti. Nemamo pravo da se mešamo, ali imamo pravo da tražimo odgovornost i imamo pravo da tražimo rezultate i to nije narušavanje sudijske nezavisnosti i samostalnosti, jer pravo valjda kao nauka podrazumeva da i onaj čovek koji traži zaštitu od svoje države pred sudom, a sudovi jesu državni, treba da doživljava tu pravdu kao nešto što je iskreno i od strane države, a kada imamo takve presude kao što je Gnjilanskoj grupi, lako je sudiji Majiću da priča kako je pravosudni sistem i sudijska funkcija i sudovi u Srbiji kako više ničemu ne služe.

U međuvremenu ti isti koji napadaju i sadašnju vlast i predsednika Srbije Aleksandra Vučića, da osim one zaista sramotne reforme pravosuđa, pa, čak ni predsednika Vrhovnog kasacionog suda nisu znali da izaberu u skladu sa Ustavom.

Nata Mesarević je izabrana falsifikovanim predlogom. Ustavni sud je osporio izbor predsednika Vrhovnog kasacionog suda, onog koga su postavili Tadić, Đilas, Šolak i ostali, onog koji je trebao da oslobađa šipratske teroriste na neustavan način. Boško Ristić, čovek se pokupi i ode. Niko nije odgovarao za to.

Mi danas ovde u Narodnoj skupštini imamo izvornik u predlogu za Natu Mesarević koji je sakriven. Mi nemamo papir, prvi onaj papir, po kome započet postupak izbora predsednika Vrhovnog kasacionog suda, nemate ga u arhivi Narodne skupštine, jer su odmah videli da je neustavno, sklonili su papir. Onda je naš Odbor za pravosuđe išao u direktnu primenu Ustava. Ustav se ne primenjuje direktno nego kroz zakone, pa je Odbor za pravosuđe pokrenuo postupak za izbor predsednika Vrhovnog kasacionog suda na osnovu predloga Visokog saveta sudstva koji ne postoji zato što nije bilo opšte sednice.

Naravno da još uvek imamo problema u funkcionisanju našeg pravosudnog sistema. Imamo problema i ako vam od 17 kandidata za sudije sedmorica budu osporena na sednici Narodne skupštine to je ozbiljan problem. Nisu oni osporavani zato što tu neko protiv nekoga nešto ima, nego što zbog raznih stvari nisu dostojni da obavljaju sudijsku funkciju. Opet čuvajući integritet tih ljudi, nećemo to da spominjemo. Ali, ako zaživi ova reforma, nemojte nas kriviti poslanike što ćemo za sudije koje neki drugi organ bude postavljao da čitamo ono što ih čini nedostojnim sudijske funkcije.

Gde god i kako god da zagrebete, uvek ćete kada su u pitanju sve nelogičnosti, nepravilnosti, nezakonitosti, neustavnosti, da naiđete na bivši režim, jer, znate neke stvari i neki rezultati koje bivši režim ima ne mogu da se ospore. Ne mogu ni oni, mada bi hteli da ih ospore, jer kako ćete neko da ospori sledeći podatak, da je recimo, 2008. godine, na teritoriji Republike Srbije bilo 2.821.700.000 naših građana u radnom odnosu. To je zvaničan podatak, njihov, kriju ga do duše, jako je teško doći do tog podatka, zato što će vam uvek po granama prikazivati broj zaposlenih, u građevinarstvu toliko, u prosveti toliko, u zdravstvu toliko itd. Ali, postoji način da se do tih podataka dođe. Recimo, 2012. godine 2.228.300,000 građana. Razlika je uh, skoro 600, 590 hiljada. Bio sam ubeđen da je za vreme bivše vlasti, bivšeg režima, negde oko 400, 450 hiljada ljudi ostalo bez posla. Sada vidim da je blizu 600 hiljada.

Vama taj podatak nije toliko ni interesantan za ovu raspravu, ali kada imate ovakav podatak, o čemu će bivši režim da priča? O tome kako je u Srbiji diktatura, o tome kako u Srbiji nema pravne države, o tome kako sudije i tužioci ne rade svoj posao. Slažem se, ali ne kako to oni vide, nego kako to možda ja doživljavam i kao ja to vidim, i kako kao pravna država mi bukvalno, ne postojimo. Da su ovde, u Narodnoj skupštini retardirani mentoli, tako nas nazivaju samo da znate, jer to su sve neke fikcije koje nisu opipljive, ni narušena samostalnost i nezavisnost pravosuđa, ni to da oni ne rade svoj posao kako treba, ni to da li je diktatura, to je stvar ličnog doživljaja. Kada kažete da je 600 hiljada ljudi ostalo bez posla za vreme vlasti bivšeg režima, to je podatak koji je tačan, koji je lako proverljiv, koji svi mi vidimo.

Zašto se služe tim podacima? Neki da bi prikrili svoja nedela dok su bili na vlasti, neki da bi se ponovo dočepali vlasti i pravili nova nedela, nove zločine prema svojim sugrađanima, građanima. Znate šta, da biste došli na vlast, pa čak i tako da vas dovedu zapadne ili neke druge ambasade, čak i putem puča potrebno je da ipak imate neku određenu dozu autoriteta, ispravnosti, da postoji neki određeni broj ljudi koji će da veruje u ono što vi pričate i u onu politiku koju vi vodite.

Sada imamo jednu čuvenu aferu koja je ovih dana prisutna, a baš me interesuje da li će naši pravosudni i tužilački organi da reaguju na ovo. To su čuveni Veritas papiri, čuvene Đilasove pozajmice. Čujem da se tu okrenula Poreska uprava pa sada je krenula neka rasprava naširoko – šta su prihodi, šta su rashodi, ko je šta trebao tu da obračuna, kako da se zaduži, razduži itd.

Ljudi, kada sam čitao ove papire, odnosno članak jednog istraživačkog novinarstva, pa ovde su poreske utaje na sve strane. Gde god se okrenete je poreska utaja. Ne treba biti filozof i raspravljati o tome da li je to prihod, da li je to rashod, da li je prošlo 10 godina, nije, jeste, da li je to osnovna delatnost, kako se to knjiži itd.

Izvinite molim vas, ako je recimo šest miliona dobio Medija centar, inicijalno osnovan od NUNS-a, prenosi 100% vlasništva pravnom licu „Demostat“ koje vrši istraživanje za potrebe SSP, a čelnik ove firme je bivši glavni urednik „Danas“ Zoran Panović, dana 2.4.2012. godine, vlasništvo preuzima Milena Ristić. Evo vam poreska utaja. Imate pozajmicu koja se knjiži tako što onaj koji je primio ima određenu obavezu prema davaocu sredstava i istovremeno pruža uslugu jer „Demostat“ se bavi istraživanjem nekog javnog mnjenja. To su oni čuvena Đilasova istraživanja po kojima je on samo na korak da pobedi zlog Aleksandra Vučića. Usluga je izvršena. Nije fakturisana. Utaja poreza, milion i 200 hiljada. Šta čeka tužilac? Ovo nije stvar poreske policije. Ovo je stvar tužilačkih i pravosudnih organa.

Možemo dalje bez ikakvih problema. Recimo, milion i 200 hiljada, Tim za razvoj integracija, Saša Stojković 100% vlasnik. Stojković je glavni i odgovorni urednik portala „Info vranjski“ koji otvoreno podržava politiku Dragana Đilasa.

Ima ovde kolega koji su iz tog kraja. Isto, milion i 200 hiljada, usluga je izvršena. Zastupao je politiku Dragana Đilasa. Dragan Đilas je to pošteno platio. To nije nezakonito. Nezakonito je što ovi to nisu obračunali, fakturisali, zaračunali porez i platili porez. U ovom slučaju – 240 hiljada. Samo bih voleo da vidim da neko od nas slučajno utaji recimo kao ovaj Medija centar milion i 200 hiljada da vidite kako bi prošli od tih istih tužilaca ili sudija koji su birani u onoj čuvenoj reformi iz 2010. godine.

Možemo dalje da pričamo. Jedna od pozajmica, spominjao je i moj kolega Marković Aleksandar, Saša Bjelić, bivši vozač Dragana Đilasa i gradski menadžer u vreme kada je lider SSP bio ministar u Vladi Srbije i gradonačelnik Beograda.

„Multikom“ je 2019. godine pozajmio 35 miliona i 800 hiljada dinara, što je više od 300.000 evra. E, tu usluga ne može da bude fakturisana. Ne može, da budemo jasni. Usluga se zove ćutanje, jer je taj isti Aleksandar Saša Bijelić i okrivljen i protiv njega se vodi postupak za rekonstrukciju beogradskog Bulevara kralja Aleksandra.

E, sada, neka mi neko iz pravosuđa kaže – kako to da Aleksandar Saša Bijelić može da bude krivično gonjen za zloupotrebe prilikom rekonstrukcije Bulevara kralja Aleksandra, a da za to ne bude gonjen ni onaj ko je izvršilac budžeta, a to je Dragan Đilas?

Znači, nijedan dinar ne može grad da isplati bilo kome bez potpisa gradonačelnika, u ovom slučaju Dragana Đilasa. Dragan Đilas plaća ćutanje Aleksandra Saše Bijelića 300.000 evra, kao i svaki mafijaš, ništa drugo, jer kada nekome od mafijaša neki njihov saradnik dođe pod udar zakona, ćutanje saradnika se plaća, porodica mora da mu bude obezbeđena, dok ovaj odgovara i izdržava kaznu za svog bosa.

Postavljam pitanje – zašto nije proširena ta istraga i na Dragana Đilasa kao gradonačelnika?

Imamo i stručnjake, isto kroz pozajmice. Sada, ne znam da li mogu da fakturišu tu, da li mogu da utaje novac ili ne. Imamo pored nezavisnih novinara i stručnjake, pa je tako određen iznos od 16.462.000 i dobio Zvonimir Zvonko Nikezić, suvlasnik „CES Mekona“, koji je 2012. godine hapšen zbog sumnje da je umešan u pljačku Pančevačke azotare.

Samo da vam kažem, dame i gospodo narodni poslanici, postupak, koliko je meni poznato, protiv Nikezića nije završen, i Saše Dragina. Da li je ovde ista stvar na delu, da Nikezić mora da ćuti i prihvati deo odgovornosti na sebe i da zato bude nagrađen sa 16 miliona dinara?

O tome ja pričam kada mi kao narodni poslanici tvrdimo da naš pravosudni sistem treba malo bolje da reaguje, treba da bude malo uspešniji. Znate šta, ako 600.000, ali zaboravih, izvinite, imamo i ove, čuveni portal „Direktno“, 4,5 miliona dobili od Đilasa. Pa, i tu je usluga izvršena, samo nije fakturisana. Još jedna utaja 900.000 dinara.

Ne znam šta čekaju i tužioci i sudije? Ako treba mi iz Narodne skupštine, članovi Odbora za privredu, regionalni razvoj, energetiku, članovi Odbora za finansije, treba da im održimo predavanje šta su to javni prihodi, kako se knjiže, nema problema. Samo neka rade već jednom svoj posao, jer ovo nije samo u nadležnosti poreske uprave. I ovo Poreska uprava ne može sama da dokaže, ne može, nema mehanizme. Ne može da saslušava, ne može da izvodi dokaze, samo može da konstatuje zapisnički, ništa višem.

Spominjali smo „CES Mekon“ i Nikezića. Moram da postavim pitanje – pa kako to, evo, rekli smo da je od 2008. godine do 2012, 2013. godine, 2012. godine 600.000 ljudi ostalo bez posla? Za sutrašnju raspravu ću tačno u broj. Niko nije odgovarao, niko, niko.

Jedan članak sam pronašao iz 2012. godine, to je ono kada se već videlo da je kraj vlasti bivšeg režima. Kadrove konsultantske kuće „CES Mekon“, vlasnika Zvonimira Nikezića, u poslednjih desetak godina bili su premijeri, ministri finansija, a kao državni predstavnici prodavali su državne firme vredne milijarde evra, a kontrolisali su ili kontrolišu glavne ekonomske poluge u zemlji. NBS kontrolisao je Nikezić, kontrolisao je Komisiju za hartije od vrednosti, kontrolisao je Fiskalni savet. To još uvek kontroliše. Još to mu je ostalo, a i to ćemo da rešimo.

Niko za stotine hiljada radnih mesta, da čitam privatizacije, nema problema: Mlekara Šabac kupio „Farmakom“. Beše taj u stečaju? Uvučen u aferu oko „Agrobanke“. Jel tako? Idemo dalje. „NIN“ kupio „Ringier“. Zato „NIN“ toliko brani Nikezića, Đilasa i Šolaka, čisto da znate, kakva objektivnost. Ali, nemam ništa protiv, samo da se zna ko je vlasnik. FOD Bor – propala privatizacija, „Srbijanka Valjevo“ propala privatizacija. „Beograd film“ sumnjiva privatizacija. Savetovao se u Agenciji za privatizaciju, Ministarstva finansija, Ministarstva socijalne politike, Poreske uprave, „Srbijagas“, „Telekoma“. To ćemo sutra malo da se bavimo i "Telekomom" i Poštom i Aerodromom i bankama u restrukturiranju.

Gde god se okrenete, svuda je Nikezić. Da li je moguće da je on samo zbog Azotare okrivljen? Da li je moguće da će samo on da odgovara, on i Saša Dragin, za 600.000 radnih mesta koja su nestala za vreme četiri godine njihove vlasti? Da li je to moguće? Pa, moguće je, zato što imamo sudije kao što je sudija Majić, zato što imamo tužioce kao što je sudija Majić, zato što se ponašaju kao zaštićeni, kao svete krave, sakrivaju se i kriju se iza sudijske i tužilačke samostalnosti i nezavisnosti. Da ne spominjem da su to tužioci i sudije koji su izabrani u toj čuvenoj reformi 2010. godine i da na određen način, zaštitom, duguju zahvalnost i Draganu Đilasu i Šolaku i Nikeziću i Draginu i onom nesretnom Oliveru Duliću i svima koji su bili u bivšem režimu. Vodiće sudske postupke dok to jednostavno ne izgubi svaki smisao, da bi ih na kraju oslobodili.

Ja apelujem na sve mlade sudije i one časne i poštene sudije, kojih je sva sreća većina u srpskom pravosuđu, i tužioce, kojih je, takođe, većina u srpskom tužilaštvu, da zbog ovakvih još bolje, još marljivije rade i pruže našim građanima i sudsku i tužilačku zaštitu onakvu kakvu oni zaslužuju, a mislim da zaslužuju mnogo bolju nego što je u ovih nekoliko godina dobijaju od reforme pravosuđa pa sve do danas.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, imamo i dva poreska zakona, da ih tako nazovem. Jedan je koji se tiče fiskalizacije, a drugi koji se tiče poreskog postupka i poreske administracije. Svakako da treba reformisati i sam poreski postupak i poresku upravu, omogućavati da privreda lakše izvršava svoje poreske obaveze, da građani takođe izvršavaju svoje poreske obaveze, a da to opet bude na jedan efikasan i svima razumljiv način.

Međutim, kada god raspravljamo o poreskim zakonima, bivši režim ima jednu drugu želju, neki put otvoreno, neki put prikriveno, da kada država naplaćuje svoje poreze to predstavljaju kao da se nešto otima od građana Republike Srbije. Uvek imamo tu jednu tendenciju, pri tom jako vešto izbegavaju da prikažu kuda ide novac poreskih obveznika. Vi ako kažete da to ide za plate zaposlenih u policiji, u vojsci, u zdravstvenom sektoru, prosveti, nekako ulazite u jedan kliše koji oni očekuju. Ako kažete da se od toga prave vrtići, predškolske ustanove, ako kažete da se prave putevi, klinički centri, takođe upadate u jednu matricu koju oni žele, jer naši građani to u suštini jako malo vide do onog trenutka dok im to ne zatreba.

E sada, imamo ovde još jedan zakon koji se tiče centralnog registra, o pomoći koju Vlada Republike Srbije uplaćuje pre svega fizičkim licima za prevazilaženje posledica pandemije izazvane virusom Kovid. Taj paket zajedno sa paketom koji je dat privredi iznosi negde oko osam milijardi evra u proteklih nešto više od godinu dana. Prvi put su građani Republike Srbije imali priliku da osete kako to izgleda kada država brine o njima i kada deo poreskih obveznika i novac prikupljen od poreza vraćate tim istim građanima i toj istoj privredi. Jer, osim pomoći koju su građani direktno dobijali, privreda je ukupno dobijala, sve delatnosti dobijale su isplatu minimalne lične zarade, a posebno ugrožene delatnosti i drugi vidovi pomoći države.

Tu već dolazimo do prvog problema, gospodine ministre, kada je u pitanju bivši režim, jer odmah su krenuli da napadaju tu pomoć koju smo davali našim građanima da prevazilaze posledice izazvane virusom Kovid. Setite se samo da je to rađeno na više frontova, pa su se čak i tu upleli neki naši državni organi. Setite se samo da su govorili da je to bačen novac, onih sto evra što smo poklanjali građanima Republike Srbije. Setite se samo da su pričali da će radna mesta i proizvodni ciklusi u Srbiji da budu sačuvani samo dok traju mere Vlade Republike Srbije i da je to na jedan veštački način urađeno, izmišljajući pri tom i neke druge modele, a sve u jednoj želji – da se nekako domognu te kase koja je danas budžet Republike Srbije i da nastave ono što su morali da prekinu 2012. godine jer su izgubili vlast.

Zamislite, gospodine ministre, da je Vlada u kojoj vi učestvujete kao ministar potrošila osam milijardi evra za privredu Srbije i građane Srbije, a da Dragan Đilas nije mogao da dobije više od sto evra kao i svaki drugi građanin Srbije. Kakav je to zločin prema Draganu Đilasu, kakav je to zločin prema Šolaku, da nisu uspeli da se ogrebu za neki ozbiljniji iznos od tih osam milijardi evra.

Naravno, tu uskače već oprobani metod rada Fiskalnog saveta koji će da kaže kako ti rezultati koje ima Vlade Republike Srbije i koji su u stvari započeti reformom i reindustrijalizacijom još za vreme prvog mandata predsednika Vlade Aleksandra Vučića nisu nikakvi i da je to neka fatamorgana u kojoj žive građani Republike Srbije, a da je vlast zahvaljujući jako dobrom medijskom nastupu i kontrolom medija ubedila građane da oni ne žive baš tako dobro kao što to oni sami osećaju valjda na svojoj koži.

Onda počinje jedna suluda trka oko toga da se rezultati koje ima Republika Srbija minimiziraju. Već više puta ja sam u svom izlaganju rekao, a i moje kolege narodni poslanici, da smo potrošili negde oko osam milijardi evra da otklonimo posledice izazvane korona virusom. Ali, da kažemo baš sve, mi smo tih osam milijardi evra kao država morali da zaradimo, naša privreda je morala da zaradi, naši građani su morali da zarade, za razliku od mnogih drugih zemalja koje imaju daleko, daleko lošije rezultate nego Srbija, koji su jedan dobar deo posledica otklanjali štampanjem novca Centralne evropske banke i kroz to dobijali pomoć.

Tako da, ne možemo nikako da merimo mi naše rezultate i njihove, jer em što su i u ovoj nepovoljnoj situaciji mnogo bolji za nas nego da koristimo one prave parametre, a to jeste da smo mi imali pristup tim sredstvima kojima su oni imali. Ali, tu je Fiskalni savet koji će uvek na svaki način da pokuša da sve te rezultate ospori.

Pošto ne uspevaju da ubede građane Republike Srbije da žive bolje nego što su živeli za vreme njihove vlasti, Dragana Đilasa i opozicije bivšeg režima koja je okupljena oko njega, onda se kreće u jednu drugu priču, ministre. Već duže vreme pokušavaju da kriminalizuju i predsednika Srbije Aleksandra Vučića i predsednika Vlade Anu Brnabić. Evo, videli smo pre nekoliko dana i danas, pokušavaju da kriminalizuju i vas, valjda da ubede građane Srbije na taj način da ne zaslužuju poverenje i da trebamo nasilnim ili bilo kakvim drugim putem, samo ne izborima, da budemo smenjeni i oterani, a ako treba i fizički likvidirani. Ali, gospodine ministre, ja ne znam ni za jednu državu u svetu u kojoj je vlast kriminalizovana, a da država ima rast privredne aktivnosti, da ima poboljšanje životnog standarda građana.

Možda grešim, ali bih voleo da mi bivši režim kaže za bilo kakvu jednu takvu državu u svetu, ili gospodine ministre, ja ne znam za državu u kojoj je vlast kriminalizovana da dolaze ozbiljni investitori i u jednu takvu državu ulažu novac. Ozbiljni investitori, pre svega, gledaju da u državi u koju ulažu imate vladavinu prava, vladavinu zakona, jer samo tako smatraju da njihova sredstva koja ulažu u tu državu jesu bezbedna i da će služiti onoj svrsi zbog koje je oni i ulažu. Bivši režim to jednostavno, tu činjenicu na svaki mogući način pokušava da izbegne i da prikaže kako ovde jel te vlada kriminal, vlada korupcija i da se građanima čini da žive bolje nego što su živeli za vreme njihove vlasti.

Mi sada pričamo ovde o nekom privremenom registru o kojem vodimo evidenciju lica koja primaju pomoć radi otklanjanja posledica izazvane korona virusom, ali gospodine ministre, ja se ne sećam nijednog privremenog ili bilo kakvog registra koji je otklanjao posledice njihove pljačkaške privatizacije.

Ne sećam se nijednog registra koji su napravili radi otklanjanja posledica izazvane svetskom ekonomskom krizom 2008. godine, koja je mala beba za ekonomsku krizu koju je izazvalo virus korone, nijedan takav registar. Jer bože moj, gospodine ministre, da je postojao takav registar i da je postojala ozbiljna želja bivšeg režima da zaštiti građane, pa ne bi mogao Dragan Đilas da strpa 650 miliona evra u džep. To je ono što znamo, ko zna koliko toga i ne znamo.

Budite uvereni da čim budemo izglasali ove zakone sledeća stvar će da bude, eto, opet nas država zadužuje za novih 70 miliona evra za izgradnju i modernizaciju pruge. Pa jok, hoćemo da se zadužujemo i da njima dajemo i poklanjamo, kao što su oni otimali od građana, em su rasprodavali preduzeća, em su uzimali iz budžeta, em su dolazili jeftino do javne imovine, em su podizali kredite da bi oni bili bogatiji, a te kredite su trebali da vrate građani Srbije.

To je ono što možemo da uporedimo i što je uporedivo kada je u pitanju vlast koju predvodi Aleksandar Vučić, kao predsednik Republike Srbije i bivši režim koji je predvodio, koji sada predvodi Dragan Đilas. To je onaj razlog zbog koga oni i ne mogu i ne pomišljaju da na vlast dođu izborima, već isključivo ulicom, jer koliko vidim svesni valjda svoje jako niske popularnosti, opet bojkotuju neke naredne izbore, a konačno da izađemo da se izmerimo na tim izborima i da vidimo kome gde mesto i u srpskom društvu i u srpskoj politici.
Dame i gospodo narodni poslanici, činjenica jeste da poslednjih deceniju i Vlada Republike Srbije i Narodna skupština rade na tome da ono što je započeto posle Drugog svetskog rata da se konačno zaustavi i da otklone sve posledice jednog procesa koji slobodno mogu da nazovem rastrebljavanje Srbije.

Nije to bez osnova, mi koji smo ušli u šestu deceniju života jako dobro se sećamo da kao deca nismo baš rado bili viđeni u našim verskim hramovima, u našim crkvama. Roditelji ako su nas krstili morali su to da kriju. Čini mi se da je bilo jedino zabranjeno Srbima u toj Jugoslaviji koja je po pravilu bila ateistička, ali svi drugi narodi, sve druge vere imale su pravo da to ističu, da se toga pridržavaju, osim Srba.

O Hilandaru smo vrlo malo učili u školi. Više smo učili od svojih roditelja, u porodici. Znali smo da nešto tamo ima. Nismo znali značaj, nisu znali to da nam objasne ili jednostavno nisu smeli. Taj proces je konačno zaustavljen i Srbi i Vlada Republike Srbije i Narodna skupština Republike Srbije treba da rade na tome da sačuvamo pre svega našu istoriju, našu kulturu i našu duhovnost. Da ne pričamo o ideološkim problemima kakve je vukla ta stara Jugoslavija, ne bih u to da ulazim.

Iznenađuje me kada su ideološki problemi prestali da postoje, a kada je bivši režim, ono što je započeto bilo u toj ateističkoj Jugoslaviji, nastavio je čak šta više, mogu da kažem daleko uspešnije nego što su to radili komunisti u drugoj polovini 20. veka. Tada je srpskom narodu pokušavano da se nametne jedna kolektivna krivica, da pokuša da zaboravi svoju istoriju, da zaboravi svoju kulturu, da zaboravi zločine koji su bili činjeni prema srpskom narodu, da se odrekne svojih žrtava i u Prvom i u Drugom svetskom ratu, da jednostavno prihvati neku kolektivnu krivicu, a razlozi za koju nisu postajali i da se jednostavno utopimo kao gubitnička nacija i ne stajemo sa ovih prostora.

Kada to kažem, ako neko pokuša da osporava, samo da vas podsetim šta se desilo pre nešto više od godinu dana ovde. Setite se šta se desilo i kakve kritike je imala i vlast i predsednik Republike Srbije zbog rodonačelnika srpske države Stefana Nemanje. Samo to da vas podsetim. Nije to bilo slučajno, nije to bilo bez razloga. To je bio proces koji je započela ta tzv. intelektualna, kulturna elita, samoprozvana, koja je predvodila bivši režim, koju je sada okupio Dragan Đilas oko sebe.

Nemojte zameriti što govorim opet o jednoj temi koja možda ne bi trebalo da bude politička, moram, da se to što se nama dešavalo pre 10 i više godina više nikada ne dešava.

Od Srba su nastali mnogi narodi. Neću da ulazim u te istorijske okolnosti, neću da ulazim ni u razloge, neću da ulazim ni u opravdanost. Neka sebe smatra svako ko želi nekim narodom i nemam ništa protiv. Ali, niko nema pravo da zato što smatra da je postao drugi narod otima srpsku istoriju, srpsku kulturu, srpsku tradiciju. Sretan mu put. Ali, toga ne smemo ni mi da se odričemo. Taj proces, čini mi se da, otkad je Srbija počela ponovo da staje na svoje noge, dobija još više na intenzitetu.

Jačanjem srpske države i vraćanje Srba svojim korenima, svojoj istoriji, svojoj kulturi, svetosavlju, svojoj religiji, imamo napade sa svih strana. Imamo napade iz Hrvatske, imamo napade iz Crne Gore, gde pokušava da se poništi postojanje Srpske pravoslavne crkve. Imamo jedan najbezobzirniji proces koji pokušavaju privremene institucije, šiptarske, da predstave hramove Srpske pravoslavne crkve kao deo kulturnog i istorijskog nasleđa albanskog naroda. Ja ne vidim nikakvu razliku između onih koji ruše, koji pokušavaju da preuzmu nasilno srpske crkve u Crnoj Gori, komšije iz Hrvatske koji napadaju srpsku državu, Albanaca sa Kosova koji pokušavaju da nam otmu takođe i istoriju i verske objekte, ne vidim nikakvu razliku između njih i onih koji su kritikovali i napadali zašto je podignut spomenik na Svetosavskom trgu Stefanu Nemanji. Ne vidim razliku. Ne vidim razliku između Kurtija, Đilasa, Šolaka, Milanovića, Đukanovića.

Mislim da je ovo bio, možda ne najbolji, ali jedan od prelomnih trenutaka da Vlada Republike Srbije da jednu podršku centru srpske duhovnosti. Jer, na taj način, očuvavanjem Hilandara, njegovog nasleđa, čuvamo i SPC. Kroz očuvanje SPC ne čuvamo samo svoju istoriju, nego čuvamo i pravo da opstanemo tamo gde jesmo. Jer, gde je prestala da postoji SPC, prestao je da postoji srpski narod. I taj proces, nažalost, u nekim zemljama u našem okruženju još uvek traje. A mi kao matica svih Srba to ne smemo da dozvolimo.

U tome i jeste značaj ovog zakona. U tome i jeste značaj, da sačuvamo naš kulturni identitet, da sačuvamo našu Srbiju, da damo podsticaj našim naslednicima da ostanu ovde i nastave da izgrađuju tu istu Srbiju. Jer, ne može biti bez razloga kada vam se urušava čitav jedan sistem, da gajite nadu da će veliki broj građana da ostane ovde i da čuva ono što su nam naši preci ostavili.

Ovakav jedan zakon svakako jeste i pohvala jednoj drugoj Srbiji, za razliku od one koja je bila do pre desetak godina, a to je da ćemo graditi Srbiju, da ćemo poboljšavati kvalitet života, da ćemo čuvati naše kulturno i istorijsko nasleđe, pamtiti sve one koji su stradali zato što su Srbi, čuvati uspomenu na njih i hvaliti sve one koji su pomogli da Srbija bude država u kojoj vredi živeti i u kojoj vredi ostajati.

Samo se bojim da ćemo opet imati, čim ovaj zakon bude izglasan, napade kako se novac građana Republike Srbije troši tamo na neke manastire, na neke monahe, na neke popove i napadi će opet biti od onih istih koji su nas napadali i zbog spomenika Stefanu Nemanji, a ja ih samo pozivam da umesto što zavaravaju građane Srbije, na sledećim izborima pitaju građane Srbije šta misle o njima kada tako pričaju o Srbiji, o našem kulturnom, verskom i svakom drugom identitetu.
Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Tabaković, ja se zahvaljujem što ste mnogim kolegama poslanicima objasnili, pre svega kakva je uloga NBS, jer prva stvar koju će i građani, a i kolege poslanici da kažu – uvek je vezana nekako za kurs dinara. Zaboravljaju često, a mnogi čak i ne znaju kakva je zaista suština rada NBS, neki žive u vremenima jednopartijskog sistema kada su finansijsko tržište kontrolisali i Centralna banka, ali i tada ta jedina partija koja je bila dozvoljena, kontrolisali su i banke, kontrolisala je Narodna banka, bilo je tu raznih primarnih emisija.

Ne mogu da se načudim, neka mi neko objasni šta je to kontrolisana primarna emisija, da izazove neki blagi pad dinara. Pa, to smo imali ne tako davno. Nećemo da pričamo o devedesetim godinama. Evo, Danica Popović je to radila preko tadašnjeg guvernera, govorio je kolega Marinković o tome kada je dinar oslabio za evro preko 50% od 2008. do 2012. godine, i to je bila ta kontrolisana emisija, to je bila ta nazovi kontrolisana inflacija.

Šta smo imali kao rezultat? Kao rezultat smo imali pet milijardi evra prodatih deviznih rezervi, kao rezultat smo imali kurs koji je sa 78 skočio na 119,80, toliki je bio 5. avgusta 2012. godine kada ste vi bili izabrani za guvernera, imali smo zatvaranje svih zdravih privrednih subjekata, imali smo da je zbog takve poslovne politike i te primarne emisije i ono malo investitora koji su bili u Srbiji bežali glavom bez obzira, da se podsetimo da je u tom periodu Srbiju napuštao tada toliko čuven i hvaljeni Ju-Es-Stil, je li tako, 2011, 2012. godine, sećanje me odlično služi po tom pitanju i to su bili rezultati tih kontrolisanih primarnih emisija, da bi se navodno, kolega Glišiću, da čujete samo iz naše bliske prošlosti šta nam se dešavalo sa kontrolisanim primarnim emisijama, imali smo kao posledicu inflaciju, zatvaranje fabrika, pogona, bekstvo investitora i na kraju veliku stopu nezaposlenosti koja je bila blizu 28%.

Nijedna zdrava privreda ne može da kaže da to može da bude dobro i da ima neku supstancu koja će da ima neku svoju supstancu koja će od te primarne emisije kontrolisane da ima neku svoju korist.

Neko će da kaže pa, eto, poljoprivreda je ta koja ima novu vrednost, a zaboravlja ako dinar u odnosu na evro ili dolar padne da će poskupeti gorivo, da će poskupeti sredstva za zaštitu bilja, da će poskupiti sredstva za prehranjivanje, da će, u neku ruku, da poskupi i radna snaga. Hoće li taj poljoprivredni proizvod sad biti konkurentniji na međunarodnom ili domaćem tržištu zato što je bilo kontrolisane primarne emisije? Neće, jer su se i ulazni imputi za proizvodnju tog proizvoda, u srazmeri sa tom kontrolisanom primarnom emisijom, povećali.

Šta imate kao posledicu? Imate to da za onoliko procenata koliko je bilo primarne emisije, toliko ste siromašniji, i kao država i kao privreda i kao građani. I to se zove denominacija - kontrolisana ili nekontrolisana, siromašniji ste. I niste učinili ništa dobro svojoj privredi da ona bude konkurentnija na međunarodnom tržištu.

Pričamo stalno o domaćim bankama. Imali smo mi i domaće banke, nije ih sve Dinkić zatvorio. "Agrobanku" nije zatvorio Dinkić, nju je zatvorio bivši režim, prvo tako što je viceguverner, što je po meni vrhunski bezobrazluk, pa još ima smelosti da se pojavi u javnosti i napada sadašnju politiku Narodne banke, falsifikovao izveštaje o bonitetu "Agrobanke". Čini mi se da je to bio Arsić, moj prezimenjak.

Zamislite to - Narodna banka falsifikuje izveštaj o radu, o bonitetu jedne banke koju ona mora da kontroliše. Kolika je šteta? Šteta je 600 miliona evra. Ko je to platio? Građani Srbije iz budžeta.

Imali smo još jednu razvojnu banku, jer pričam o razvojnim bankama. Evo, "Razvojna banka Vojvodine". Ko je nju upropastio? Pa, Pajtić. I opet je tadašnja centralna banka ćutala o tome u kakvom je stanju "Razvojna banka Vojvodine". Šteta - sitnica, negde blizu 400 miliona.

Kad se okrenete za našim bankarskim sektorom, državnim, jer su i jedna i druga banka bile u državnom vlasništvu, pogledaćete bivši režim i za samo dve banke štetu od milijardu evra, samo na dve banke.

Da vidimo kako su se ponašale, sada pričamo priču o tome kako su strane banke zle. Nisu, kolega. One su zle onoliko koliko im mi dozvolimo, ne koliko one hoće. Za vreme bivšeg režima mogle su da menjaju kamatu. Znate ono - zaključite ugovor, pa u ugovoru navedu da je u trenutku zaključenja kamata, primera radi, 10 ili 11%, ali da može da se menja u skladu sa poslovnom politikom banke. To je bilo za vreme bivšeg režima. Jel može danas da se zaključi takav ugovor? Nema šanse.

Za vreme bivšeg režima, Borisa Tadića, Đilasa i ostalih, recimo, podignete kredit za deviznom klauzulom, novac vam banka isplaćuje po nižem kursu, koji je, naravno, ona odredila, a vraćate kredit po višem kursu, koji je opet ta banka odredila. E, sad, vidite kako to izgleda kad krenemo da se igramo sa primarnim emisijama, kad Narodna banka kao centralna banka i njenu osnovnu ulogu - kontrola inflacije, ne deviznog kursa, druga osnovna uloga u tom primarnom delu jeste kontrola finansijskog tržišta, da Narodna banka kao centralna banka stvori fer finansijsko tržište sa bilo kojom bankom, stranom ili domaćom, a verujte mi da nema nikakve razlike. Jer, ako je domaći privrednik vlasnik banke, ponašaće se isto na tržištu, to je njegov novac i njegov interes i njegov profit, a ne znam koliko još postoji u svetu državnih banaka.

Posao Narodne banke jeste da stvori fer uslove, ne samo između banaka, nego između banaka i korisnika finansijskih usluga. Tu pre svega mislim na privredu i stanovništvo. Jer, vi bez bankarskog sektora ne možete da finansirate privredu, ne može privreda da vam se razvija, nemate potrošačko društvo. Ali, ti uslovi moraju da budu fer, mora da budu predvidivi, mora da budu poznati za privredu da bi mogli da prave svoje biznis planove za stanovništvo, da bi znali kolika im je zaista kreditna moć da mogu da podignu kredit, kupe neko dobro, žive normalno i vraćaju taj kredit. To smo posle ne znam koliko godina uspeli prvi put da imamo u Srbiji. Od kad ja znam za sebe, toga nije bilo, pa čak ni u doba socijalističke Jugoslavije. Nije bilo.

Pričamo o tome da li je devizna klauzula ustavna ili nije. Data je jedna mogućnost u Ustavu. Dokle će tako biti? Pa, dok naše referentne kamatne stope ne izjednačimo sa referentnom kamatnom stopom Evropske centralne banke. Neće tad više biti potrebe za kreditima koji su indeksirani u evrima. Tada prelazimo na kompletnu dinarizaciju, sami od sebe, ne administrativno, nego tržišno. Sada rizikujemo, možemo da odredimo samo dinarske kredite, ali bojimo se da ćemo malo da povećamo kamatni prirast za te kredite.

Nikada nije bila manja razlika između referentne kamatne stope Narodne banke Srbije i Evropske centralne banke. Dugoročno gledano, ja verujem da će da se izjednači. Sada je u ovom trenutku čak i niža referentna kamatna stopa naše banke nego što je bila Evropske centralne banke 2008. godine, kada je izbila svetska ekonomska kriza. Što vam je niža referentna kamatna stopa, niži su vam krediti i više novca može privreda da usmerava u svoj razvoj, i više stanovništvo može da usmerava u poboljšanje kvaliteta života, stvarajući, pri tome, potrošačko društvo koje finansira državu.

Sad vidite kako izgleda kada malo dublje uđete u suštinu šta je to Narodna banka. Nije kurs, mnogo je više od toga, mnogo je važnije od toga, jer tom politikom, kada smo počeli da sprovodimo mere fiskalne konsolidacije, kada je NBS kontrolišući, odnosno uređujući, ne mogu da kažem da je bila kontrola, finansijsko tržište, znači, pričamo o 2015. godini, kada su krediti počeli sa 32%, 33%, 34% da se smanjuju na 13%, 14% i 15%, pa tih 20% razlike između kredita je u stvari pokrenulo srpsku privredu, dalo šansu da ono što je sprovodio Aleksandar Vučić kao predsednik Vlade i Vlada, da to počne da se dešava, i to tada što su banke, zbog uređenja tržišta, morale da se odreknu jednog dela svog profita, kao posledicu imamo i poboljšanje kvaliteta, ali druga stvar, možemo da započnemo one suštinske reforme koje su Srbiji bile potrebne i koje dan danas sprovodimo. Ali, i dan danas uživamo u dobrim rezultatima tih reformi.

Zato verujem da će NBS u narednom periodu da istraje na svemu tome, jer samo oni koji ne poznaju kako radi bankarski sektor, kakve sve pritiske može bankarski sektor da napravi, i na rukovodstvo NBS i na guvernera, pa znam, onog trenutka kada pročitam članak o platama u NBS, znam da je NBS nagazila neku banku za nepoštovanje zakona. Budite sigurni, to nema nikakve veze sa platama. Ima veze sa tim što žele da ostvare određen pritisak na NBS da nastave onako kako su radili, a to nije bilo dobro ni za građane, ni za privredu i u krajnjem slučaju, ni za državu.

Mene ne interesuju plate, mene interesuju rezultati. Rezultati su suština. Da li se u Srbiji živi lakše danas 2021. godine nego što se živelo 2012. godine? Živi se lakše. Da li nam je privredni sistem bolji? Jeste, i žilaviji je i uspeli smo da privredni sistem preživi koronu, koja je daleko ozbiljnija nego što je bila svetska ekonomska kriza 2008. godine. Ta kriza je bila mala beba za ovo što nas sada snalazi, jer čitava svetska privreda trpi posledice korone.

Jednim dobrim delom, pored predsednika Vlade tada, danas predsednika Republike, Vlade Republike Srbije, predsednika Aleksandra Vučića, sasvim sigurno da jedan deo zasluga ima i Narodna banka Srbije koja se pokazala kao zaista ozbiljna, nezavisna institucija. Verujte mi da, znajući kako funkcionišu mnoge druge centralne banke u drugim zemljama, možemo da se ponosimo našom Centralnom bankom. Samo tako nastavite.
Dame i gospodo narodni poslanici, u suštini već u raspravi u načelu utvrdili smo da je zakon dobar, da je moderan, da otklanja mnogo nedostataka koje je imao prethodni zakon zbog novih načina obavljanja trgovine. O tome da su te naše tvrdnje bile ispravne govori činjenica da su podneta samo četiri amandmana ukupno na čitav zakon i sva četiri su prihvaćena, što svakako govori da je predlagač zakona, ministarstvo nadležno za poslove turizma, odnosno Vlada Republike Srbije vodili računa i šta narodni poslanici kao lica koja diskutuju i debatuju o samom zakonu kakav je njihov stav i kakve su moguće mane zakona.

Sam zakon u članu 93. tretira zaštitu potrošača iz oblasti usluga po pitanju turizma. Već je o tome bilo reči u načelnoj raspravi. Pre neki dan su se ponovo pojavile određene polemike vezano za određene turističke organizacije, da navodno zbog epidemije Korona virusom nisu uspeli da realizuju zamenska turistička putovanja, odnosno za ugovore koji su bili zaključeni pre proglašenja pandemije izazvane korona virusom i traži se da se odloži vraćanje sredstava, da se produži rok za realizaciju takvih putovanja ili da im država da novac ili da im se obezbede neki povoljni krediti da bi mogli da ili vrate novac ili izvrše ta zamenska putovanja.

Verujem da zaista postoje kod određenog broja turističkih agencija, odnosno organizatora turističkih putovanja opravdana situacija da nisu mogli da realizuju određen broj zamenskih putovanja, ali nisam baš sigurna da su takvi u većini. Verujem da su u većini turističke organizacije takve, ali ne verujem da je većina turističkih aranžmana koji su bili zamenski, koji nisu bili realizovani, a opravdano ostali nerealizovani.

To kada kažem, voleo bih da mi u nekom trenutku predstavnici Ministarstva kažu šta je to zamensko putovanje? Mi smo imali jednu uredbu, Vlada Republike Srbije je htela da pomogne turističkim organizacijama. Na predlog nadležnog ministarstva urađena je uredba, regulisani su odnosi između turističke agencije, putnika, prava turističkih agencija, obaveza turističkih agencija i prava putnika.

Putnik, odnosno korisnik nije imao obaveze, osim da isplati ugovorenu cenu. Šta je to zamensko putovanje? Pa svi pomisle kada neko kaže - zamensko, da je zamensko putovanje znači slično ono po roku, destinaciji i ceni i da ne može biti bitnijih odstupanja od ta tri uslova.

Međutim, u životu se dešavaju neke čudne stvari. Kada su se stekli uslovi da se ta zamenska putovanja realizuju, neke od turističkih agencija nisu postupale u duhu dobrog privrednika i dale svojim korisnicima odgovarajuća zamenska putovanja.

Ja smem da se opkladim, da su baš te turističke agencije sada one koje traže da im se produže ugovori, odnosno rok za vraćanje novca, da im država da novac ili da im da povoljnije kredite. Oni koji se ponašaju u duhu dobro poslovnog i odgovornog čoveka, zaštitili su svoje korisnike.

Kako to izgleda u životu? Evo jedno pismo koje sam dobio od građanina, kao predsednik Odbora koji je nadležan za poslove turizma.

Građanin tvrdi da je po navedenom ugovoru istog dana uplaćen iznos od 84.430 dinara. Zbog nemogućnosti organizacije putovanja uzrokovane pandemijom virusa, dobio sam meseca aprila 2020. godine od agencije „Manga trip travel“ doo Beograd, dopis po kome se tražila moja saglasnost da realizujem svoje putovanje onda kada to bude moguće istim ili nekim drugim putovanjem iz ponude organizatora, a sve to u roku od 18 meseci od dana potpisivanja pomenute saglasnosti.

Rukovodeći se mojom željom da putovanje bude moj poklon mojoj majci za njen jubilarni rođendan, a pritom imajući u vidu da je nastupila viša sila i da organizator nije u mogućnosti da realizuje moje putovanje, nisam tražila da mi se novac vrati, već sam potpisala ponuđenu saglasnost. Prilikom potpisivanja uvažila sam i činjenicu da su izvori prihoda turističkih agencija u svetu pa tako i u Srbiji značajno umanjeni i smatrala sam da treba da dam i svoj doprinos da turističke agencije prebrode krizu u koju su zapale.

Uvidom u portal, „Manga trip travel“ doo Beograd, u ponudi nisam našla novo putovanje na destinaciji po kojoj sam zaključila ugovor, kao ni to da ne postoje slična zamenska putovanja po destinaciji, trajanju putovanja, ceni, zaključila sam da ne postoji fer zamenska ponuda za realizaciju ugovora koje je zaključila sa „Manga trip travel“.

Bez obzira na okolnosti, i da nisam tražila da mi se sredstva vrate, da je agencija „Manga trip travel“ doo Beograd koristila moja sredstva duže od godinu dana za pokrivanje svoje likvidnosti bez ikakve agencije, agencija želi još više da zaradi duplirajući cene, rokove i obim putovanja. Ovakvo ponašanje u najmanju ruku od strane agencije nije korektno. Zbog svega navedenog traži da se novac vrati ili da dobije zamensko putovanje koje odgovara onom putovanju za koje je korisnik zaključio ugovor.

Kao dogovor od agencije „Manga trip travel“ dobija obaveštenje da može da realizuje aranžman 16. jula severoistočna Turska, Istanbul - Kapadokija 6. septembra i Istanbul – Kapadokija 4. oktobra.

Sad, u čemu je tu prevara? Stranka je zaključila ugovor sa agencijom o turističkom putovanju koje treba da traje četiri dana. To je platila ukupno za sve osobe 715 evra. Sada je zamensko putovanje od sedam dana, ali po osobi 700 evra. Znači, malo je bilo "Manga trip travel" da godinu i više dana koristi novac građanina, da uračuna maržu na prvobitno putovanje, već hoće da mu produži putovanje i da na to ponovo ugradi maržu ili da njegova sredstva koristi beskonačno dugo, jer sada vidim da traže da se odloži vraćanje sredstava.

Takve agencije ruže sliku o srpskim turističkim agencijama. To je samo jedan od primera kako se zloupotrebila dobra volja na prvom mestu ministarstva, Vlade, korisnika usluge. Znate šta, korisnik usluge ne treba da bude opterećen sa tim da li turistička agencija ima probleme u realizaciji prvobitnog putovanja. Da li njihov inopartner prihvata obavezu koju je primio kada mu je uplaćen novac, postavlja pitanje, iako je uplaćen novac. Ne treba to da interesuje korisnika i korisnik ne sme zbog toga da trpi. To je deo rizika koji treba da snosi turistička agencija, jer ona je ta koja obavlja delatnost, na zarad lepih očiju, nego da zarađuje pare, pa onda mora da snosi i rizik.

Korisnik ne sme da bude oštećen, jer on ulazi sa puno poverenja u obligacione odnose i zaključuje ugovor. Zato i postoje osiguranja putovanja. Onda se ta dobra volja, pre svega Vlade Republike Srbije, kasnijih korisnika na najbrutalniji način zloupotrebljava, pa im je sve to malo, traže opet da se odloži, traže opet neka besplatna sredstva. Znate šta? Svi su pogođeni korona virusom, sve oblasti privrede, ne postoji koja je radila normalno, ne postoji koja nije imala većih finansijskih problema bez obzira, iako neki pričaju da je čak trgovina dobro radila, nije to baš tako kao što mnogi pričaju. Nije to baš tako.

Uvek se traži neka pomoć od države. Ja kažem, država jeste za to da pomogne, ali nemojte da pomoć države zloupotrebljavate da budete vrhunski bezobrazni. Hajde što nasamarite državi, što hoćete da nasamarite i običnog građanina? Nemate na to pravo.

Te priče da ako im se ne bude produžio taj rok… u principu kažem, nemam ništa protiv da oni koji zaista nisu mogli da realizuju ta putovanja da im se zaista pomogne, ali ovde ne vidim ni pokušaj, a te priče da će otići u stečaj, recite mi molim vas, koliko je moguće da ako je uplatio prema inopartneru i nije inopartner izvršio svoju obavezu, da će on da dozvoli da ode u stečaj za plaćeno putovanje koje on nije iskoristio i naplatio? Nema šanse.

To su čisti trikovi da pokušaju da na što je god moguće lakši način ponovo dođu do jeftinih sredstava. Na ministarstvu i Vladi Republike Srbije jeste da odredi kriterijume i proceni da li je to zaista potrebno da im se obezbede neka sredstva i bili povoljniji krediti. Ne znam kako, ali to je na vama.

Ali, da se produži rok i da oni i dalje zadržavaju sredstva naših građana bez njihove saglasnosti, e to više ne može. To neka zaborave. Jer, oni koji su ispali fer neće imati nikakvih problema, a oni koji su hteli da zarade još više zloupotrebljavajući poverenje i dobru volju, e oni će imati problema. A, za njih, baš mi nešto nije mnogo stalo i vreme je da već jedanput sa takvom praksom na nekim primerima pokažemo da to više ne može. Što god više to pokazujemo toga će sve manje i manje biti u realnom životu.
Dame i gospodo narodni poslanici, danas imamo na dnevnom redu set međunarodnih sporazuma. Ne mogu da, i nezahvalno je pokušavati, da se odredi koji su važniji a koji su manje važni od tih međunarodnih sporazuma, svi imaju jednaku važnost.

Kad pogledam današnji saziv i dnevni red ove Narodne skupštine i kad pogledam portale koje kontroliše Dragan Đilas, čini mi se da mi ne govorimo o jednoj istoj zemlji. Ako pogledamo po njegovim portalima, Republika Srbija i Aleksandar Vučić destabilizuju Crnu Goru, ruši teritorijalni integritet BiH, ugrožava interese Hrvatske, pronađu tu i po nekog prilično beznačajnog poslanika iz Evropskog parlamenta, kao što je Viola fon Kramon, koja opet tvrdi da Aleksandar Vučić utiče na događaje u Crnoj Gori, itd, itd.

Međutim, ja moram da postavim jedno pitanje - da je čak i nešto od svega toga tačno, da li bismo danas raspravljali o Sporazumu između Vlade Republike Srbije i Vlade Savezne Republike Nemačke o saradnji u oblasti odbrane? Ja sam sasvim siguran da o tome danas ne bi raspravljali da je bilo šta od onoga što Đilas, njegovi portali, polu-privatni poslanici Evropskog parlamenta koji su lobisti za kosovsku nezavisnost i lobisti za to da Dragan Đilas bude na vlasti u Republici Srbiji, prenose. Nemačka sasvim sigurno ne bi jedan ovakav sporazum potpisala sa Republikom Srbijom.

Možemo da mislimo o Nemačkoj šta god hoćemo, ali u svakom slučaju jedan ovakav sporazum značajan je za Republiku Srbiju iz više razloga, a ono što bivši režim nikako ne može da prihvati a to je da je sada Srbija politički stabilna, ekonomski jaka, bezbedno sigurna zemlja i da je za svakog partnera dobro došla zemlja. Čini mi se da to bivši režim ne može nikako da shvati.

Takođe, ja ne bih da potcenjujem ni Sporazum koji Republika Srbija u oblasti odbrane potpisuje sa Kraljevinom Marokom. Bivši režim Kraljevinu Maroko nije prihvatao iskreno. Nisu shvatali njen značaj pre svega u afričkom svetu, nisu cenili ni Boris Tadić, ni Dragan Đilas, ni Vuk Jeremić i ostali jedan jako principijelan stav Kraljevine Maroko, a to je da ne samo da je Kraljevina Maroko odolevala pritisku da prizna tzv. nezavisnu državu Kosovo, nego je čak branila teritorijalni integritet Republike Srbije više nego što su to radili i Boris Tadić i Dragan Đilas i Vuk Jeremić. I dan-danas pozicija Kraljevine Maroko nije se promenila po pitanju naše južne pokrajine, niti ima naznake da će to da se desi.

Ali, nekako valjda iz straha da neko ne zameri što Republika Srbija razvija prijateljske odnose sa Kraljevinom Maroko, ovakve sporazume nismo imali za vreme bivšeg režima.

Čini mi se da su to jako ozbiljni problemi koje smo dobili u nasledstvo i koje treba da rešavamo i da ponovo gradimo ona iskrena prijateljstva koja smo odavno trebali da nastavimo.

Međutim, šta drugo reći o ljudima kojima je… U stvari, ja mogu da razumem da neko ne voli Aleksandra Vučića, pogotovo ne bivši režim, mnogo su para izgubili, mnogo su privilegija izgubili, Srbija se nije raspala, Srbija nije postala njihova privatna imovina, ali ne mogu da razumem da su bivšem režimu, Draganu Đilasu, Vuku Jeremiću, draže neke druge zemlje nego Republika Srbija. I uvek će nekako u interesu tih drugih zemalja, navodno, da zastupaju interese, a pre svega najviše vole svoj džep. I otuda sva ona politika koju su sprovodili u proteklom periodu.

Nisu beznačajni ni ovi sporazumi i kada je u pitanju studentski standard. Setite se samo koliko su nas napadali da naši građani, oni najmlađi studenti napuštaju Srbiju, a ništa nisu uradili po pitanju studentskog standarda dok su bili na vlasti. Ništa nisu uradili ni da te ljude koji su kretali na fakultete da im olakšaju njihov položaj i olakšaju uspešnije učenje. Bilo je bitno samo kako da se obogate.

Kada su završavali fakultete, nisu pokušavali da pronađu strateške partnere koji bi zaposlili te naše studente u Srbiji da ostanu ovde i grade svoju budućnost, ovde se žene, udaju i rađaju decu, nego su im pronalazili načine kako da što pre napuste Srbiju. Naravno, uz neku finansijsku korist.

Jedan ovakav sporazum sad pokazuje jednu sasvim obrnutu politiku, da hoćemo da naši studenti imaju što je god moguće bolje uslove za učenje, da budu što bolji stručnjaci, da ih motivišemo da ostanu da rade, kad završe studije, da žive i rade u Srbiji, što takođe bivši režim oličen sad u Draganu Đilasu nije radio.

Imamo i Sporazum o Kulturno-informativnom centru između Srbije i Ruske Federacije. Da li smem da kažem da je to bila zabranjena tema za vreme bivšeg režima, da mi nikakav sporazum čak ni u oblasti kulture sa Ruskom Federacijom nismo mogli da potpišemo? To je bila zabranjena tema. Nije smelo o tome da se govori. Čak i ako bi se pojavio neki ruski političar, to je bilo nekako stidljivo.

Sećam se posete predsednika Medvedeva Republici Srbiji. Gledali su da ga sakriju od građana Republike Srbije, zato što su bojali da će građani da pokažu pravi odnos Srbije prema Rusiji i Ruskoj Federaciji. Krili su ga po hotelima i ovde su ga bukvalno tajno, kroz čitav Beograd blokiran doveli u Narodnu skupštinu. Tako su se ponašali prema prijateljima.

Da ne govorim o tome da Srbija i Ruska Federacija, odnosno ruski narod, ne mogu da kažem Ruska Federacija, imaju zajedničke istorijske trenutke, da imaju velikane koji su delili sudbinu, da li naše na teritoriji Ruske Federacije ili Rusije, da li njihove ovde u Srbiji kada se Srbija borila za svoje oslobođenje i sticanje svoje nove državnosti. Ali, nije bitno to, bilo je bitno da zapad ne vidi koliko srpski građani i srpski narod vole Ruse. Zato su sakrivali Medvedeva.

Ili, Sporazum kojim oslobađamo građane Ukrajine od viza kada ulaze na teritoriju Republike Srbije. Bivši režim uporno pokušava Aleksandra Vučića i srpsko rukovodstvo da uvuče u srpsko-ukrajinski sukob. Na sve moguće načine otežavali su položaj Srbije koja se našla pred jednim velikim problemom, na svaki mogući način su otežavali poziciju Srbije, za sukob sa kojim mi nemamo veze i gde se merila svaka reč kada se govorilo o tome od strane našeg rukovodstva i od predsednika Aleksandra Vučića.

Pokušavali su da nas posvađaju sa jednim narodom koji jeste nama prijatelj, istorijski prijatelj. Veliki broj crvenoarmijaca koji su oslobađali Beograd i Srbiju baš su sa teritorije današnje Ukrajine. Meni je žao što oni imaju građanski rat i žao mi je što ih isti ljudi koji predvode i Dragana Đilasa i Vuka Jeremića svađaju sa njima najbližima, isti oni koji hoće i nas da posvađaju sa građanima Crne Gore i Srbima iz Crne Gore i Crnogorcima, ajde i tako da ih nazovem.

Evo, Republika Srbija još jednom potvrđuje da ugled koji je stekla u svetu i međunarodnoj zajednici nije bez razloga. Ukidamo vize građanima Ukrajine i mi pokazujemo dobru volji i saradnju između naša dva naroda, sve ono što bivši režim nikako ili nije hteo ili nije smeo da prihvati, jer su uvek bili zauzeti samo sobom, da slepo slušaju druge, da slepo slušaju ambasadore drugih zemalja samo sa jednim razlogom – da što duže ostanu na vlasti i što više para pokradu. Sad se ponovo oslanjaju da će neki drugi ambasadori i neke druge zemlje da ih dovedu na vlast. To vreme je prošlo. Na vlast se u Srbiji dolazi samo izborima, na vlast se dolazi na onaj način gde vam građani daju podršku, a znajući kakvi su ovi, Boga mi nikad više neće biti na vlasti i ne zaslužuju. Toliko su nam zla naneli, toliko su nam života upropastili i toliko su nam godina života ukrali.
Dame i gospodo narodni poslanici, odbor je predložio Narodnoj skupštini da prihvati Predlog zakona u načelu.

Razloga ima i te kako iako je prethodni zakon bio donet 2014. godine. moramo da budemo svesni da je trgovina nešto što je živa materija, da se način i oblici trgovine neprestano menjaju i da trgovci na određene načine pokušavaju da plasiraju svoju robu i usluge i da smo izašli iz onog tradicionalističkog načina trgovine da građanin ode samo u trgovinu, pogleda robu, kupi je i na taj način ostvari neki obligacioni odnos sa trgovcem, da ne kažem da je uvek bilo u uvek će biti zloupotreba prilikom trgovine često i od strane trgovaca, često i od strane potrošača i da je potrebno svakim narednim zakonom koji donosimo u nekom vremenskom periodu te mogućnosti zloupotrebe smanjivati na najmanju moguću meru.

Isto tako pojavila se i ta čuvena trgovina na daljinu, pogotovo telefonom, telefonskim pozivima. Verujte da je mnogo građana izražavalo negodovanje zato što ih pojedini trgovci pozivaju, pogotovo ako je to bilo i u vremena kada se to ne radi posle 22,00 sata i potpuno je razumljivo njihovo nezadovoljstvo i potpuno je razumljiva potreba da se jedan takav vid trgovine potpuno upodobi u skladu sa zakonom i reguliše na način koji je predviđen zakonom.

Naravno, imali smo sada i određenih nekih situacija po pitanju i važećih zakona, da vidimo kakva je bila primena. Očekujem u raspravi u načelu da ćemo i do toga doći, kakva je bila primena važećih zakonskih propisa, kakve su to izmene koje se tiču tih propisa i naravno, kako bi naši državni organi, pre svega tržišna inspekcija i drugi organi, mogli da reaguju kada dođe do kršenja zakona. Tu pre svega mislim na raskid ugovora i način dokazivanja raskida ugovora, kako to izgleda danas. Mogu da kažem da tu još uvek postoji jedan veliki, veliki broj zloupotreba od strane prodavaca kada je to u pitanju.

Kasnije ću u raspravi, u načelu da pokažem i neke primere da je morao na kraju naš Odbor nadležni da se umeša da bi zaštitio preko tržišne inspekcije pojedine potrošače, kako su ih prodavci pokušavali da one obaveze koje imaju po zakonu da ispune. Mislim da osim sudske zaštite da treba i državni organ da izrekne pokretanje prekršajnog postupka ka takvim trgovcima, da bismo na određen način rasteretili i tržišnu inspekciju i pravosudne organe, zaštitili potrošače.

Mislim da je Predlog zakona dobar, da svakako unapređuje zaštitu potrošača i očekujem u načelnoj raspravi da ćemo da istaknemo sve one prednosti koje ovaj zakon ima.
Dame i gospodo narodni poslanici, svakako da je bilo potrebno doneti novi Zakon o zaštiti potrošača. Već u svom uvodnom izlaganju koje sam imao kao predstavnik Odbora za privredu, koja je nadležna i za poslove trgovine, dao sam neke svoje primedbe i stavove samog Odbora, tj. od poslednjeg zakona koji je donet pre sedam godina, mnogo toga se promenilo. Mnogi vidovi trgovine su se promenili, pružanja usluga, navike potrošača, navike trgovaca, mogu da kažem da nije bilo baš velike zloupotrebe prilikom same trgovine, ali je ono što smo primetili jeste tzv. nova delatnosti.

To je bila trgovina na daljinu, najčešće telefonskim putem, gde je prodavac, trgovac na određen način pokušavao da plasira svoju robu u direktnom kontaktu sa kupcem najčešće, po meni, na jedan prilično neprimeren način, bez obzira na njihovu ljubaznost. Ja to mogu smatrati kao jedan vid uznemiravanja, pogotovu ako vas pozivaju posle 22 sata ili uporno pokušavaju dan za danom da vam neki proizvod prodaju, a do toga da su to samo proizvodi koje vi ne vidite, nemate priliku da se upoznate sa njima, možete da verujte njima samo na reč i da je tu postojala vrlo mala odgovornost tih prodavaca i vrlo slaba zaštita samih potrošača, kada je ovakav vid trgovine u pitanju.

Donošenjem ovog zakona, prvo, naši građani će moći da biraju da li će da se nalaze na spisku koje prodavci na daljinu mogu da kontaktiraju ili će to biti zabranjeno. Dovoljno će biti da oni obaveste nadležan organ koji će praviti tu listu i koja će biti dostupna svim trgovcima na daljinu, da znaju koga mogu da zovu ili ne, i one kaznene odredbe ukoliko neko nastavi sa tom jednom takvom nepoštenom praksom.

Sama zaštita potrošača jeste osetljiva tema. Mi smo pre nekoliko decenija prešli na potpuno liberalan način trgovine, naravno da nije postojala zakonska materija koja je štitila potrošača, nije postojala zakonska obaveza koja je štitila potrošača u smislu da on zaista kupuje neki proizvod ili konzumira neku uslugu onako kako to on misli, a često puta se dešavalo da to nije baš tako i da je cena ili prevelika ili sam proizvod ne pruža onaj kvalitet, komfor, uslugu koja je bila ponuđena kada je kupac na određen način doveden u zabludu. Samim tim, ovim zakonom još više unapređujemo stepen zaštite potrošača u odnosu na zakon iz 2014. godine.

Naravno da je najosetljiviji deo, a gde sam iz ličnog iskustva, iskustva kao predsednik Odbora video, da se jedan veliki deo zloupotreba baš dešava kod proizvoda koji su u garantnom roku i to onih proizvoda koji su u garantnom roku koji je manji od

šest meseci, a kada kupac može da bira hoće li da mu se nepravilnost proizvoda otkloni, da mu se novac vrati ili da mu se zameni roba koju je on kupio.

Mogu da kažem da su trgovci zaista postali vešti da naprave jedan privid pridržavanja zakona. Evo, iz neke skorašnje prakse u radu kao predsednik Odbora. Građanin se obratio sa jednom molbom da mu pomognemo da ostvari svoje pravo koje mu je garantovano zakonom.

Najčešće su u pitanju proizvodi tehničke prirode. Znači, mobilni telefoni, televizori, obični telefoni i slični proizvodi. Poslao je svu moguću dokumentaciju kojom je tada raspolagao. Kvar je bio takav da bi i laik koji imalo poznaje rad mobilnog telefona primetio da je taj aparat potpuno neispravan. Nemojte da mislite da je to nešto beznačajno. Mobilni telefoni koštaju od par stotina evra, pa naviše i nije to baš tako jeftin proizvod.

Posle osam dana, on u zakonskom roku koji je predviđen po važećem zakonu i po novom zakonu, prodavac je odgovor da nije uspeo da utvrdi da je telefon neispravan. Pazite, vrhunski bezobrazluk – nije uspeo da utvrdi da je telefon neispravan koji ne može ni da se uključi i da je o tome obavestio servis i poslao telefon na servis.

Posle 30 dana kažu da je telefon ispravan i da građanin dođe da ga preuzme, što nije bilo tačno. Onda smo morali preko tržišne inspekcije da reagujemo i da zaštitimo tog potrošača.

Gde je najveći problem? Ni u prethodnom zakonu, ni u ovom ja ne vidim kaznene odredbe za jednog takvog prodavca. Znate šta? Slažem se da postoji sudska zaštita, slažem se da sada postoji način vansudskog rešavanja spora, ali ako pogledate i samu proceduru, videćete da u toj proceduri čak i ako građanin pokrene taj postupak vansudskog rešavanja, ko će da snosi te troškove? Svaka strana svoje. Tako smo napisali u zakonu.

Ako bi pokrenuo sudski postupak, a građani se teško rešavaju da za takve stvari pokrenu sudski postupak i ako čak na sudu dokaže da je bio u pravu i ostvari svoje pravo da mu se novac vrati, zameni aparat, čak i naknada štete koju je imao, čak i to da uspe, postavljam pitanje, znači sud je utvrdio da trgovac nije poštovao zakon, hoće li on biti kažnjen? Neće. Ni po važećem, ni po novom predlogu zakona.

Ja tu nemam nekih velikih dilema i nekih visokih razmišljanja. Neka nešto košta jedan dinar, neka je to potpuno beznačajna cena, taj dinar je neko zaradio i taj neko je hteo sa tim svojim novcem da omogući sebi nešto ili članovima svoje porodica boljitak, neki svoj komfor ili bilo šta drugo. Ne mogu da prihvatim da trgovci, koji obavljaju delatnost prodaju nešto što je neispravno ili nije ispravno u onim rokovima u kojima bi trebalo po našim zakonima, ne nadoknade štetu, jer nisu oni krivi ako neki proizvod nije ispravan, ali svesno neće da nadoknadi štetu, zameni proizvod, nego upućuje korisnika usluge ili kupca robe na sud, izgubi sudski spor, ne pridržava se zakona i ne snosi zakonske posledice.

Makar i mandatnu kaznu, makar bilo šta što će da ga natera da zakone koje donosimo striktno poštuje i da ne pokušava da ih izigra ili zloupotrebi nepoznavanje propisa naših građana. Valjda zakone donosimo da neku materiju rešimo, da se ljudi međusobno ne svađaju.

Znate na šta se najčešće svodi ta priča oko garantnih rokova i vraćanje robe koja je u garanciji?

Postoji više vida ostvarivanja prava na garanciju u samom sistemu i distribuciji robe. Proizvođač proizvoda često da se ne bi bavio i garantnim rokom i zamenom proizvoda u garantnom roku, svom distributeru robe daje proizvode po nižoj ceni, a da distributer prihvati kvarove koji nastanu u garantnom roku. Drugi uslov je da to proizvođač reguliše, ali tada je drugačija.

Šta rade distributeri i čitav niz u trgovini? Dobijaju određenu robu po nižoj ceni, zato što oni treba da prihvate reklamaciju u garantnom roku, prodaju po višoj, a žele da zarade i na robi koja je neispravna i za koju su primili od proizvođača određena sredstva, u vidu niže cene. Tako to danas izgleda u realnosti i u životu.

Mislim da sa tom praksom treba konačno da napravimo čvršću zakonsku regulativu. Ja se nadam da ćemo u nekom narednom periodu da nađemo kvalitetnu zakonsko rešenje, da se ovakvim stvarima konačno stane na put. Ako je neko izgubio sudski spor, ne vidim ništa i nadležni sudovi koji rešavaju o ovakvim stvarima, da im damo zakonsko ovlašćenje da izreknu i kaznu pa neka razmišlja hoće li da pokušava nekoga da izigra ili neće.

Evo, danas i juče se povela još jedna polemika u našoj javnosti, vidim da su se ponovo određene turističke organizacije, ne mogu da kažem turistička udruženja, ponovo traže za produženje roka koji je vezan za one turističke aranžmane koji su potpisani pre epidemije, znači pre marta meseca 2020. godine, traže da se to reši produžavanjem, traže da se to reši da im država da sredstva ili im pomogne u obezbeđivanju kredita. Neću da ulazim u to koliko je to opravdano, to ćemo u pojedinostima malo o tome da raspravimo kako izgledaju ta zamenska putovanja na teritoriji Republike Srbije i da vidimo da li baš svakoj turističkoj agenciji treba da pomognemo, da li baš svakoj.

Ali, evo ovde mogu da pročitam u članu 101. koji se tiče pružanja turističkih usluga - Organizator može da poveća ugovorenu cenu iz ugovora o organizovanju putovanja ako je to pravom ugovoreno, ako je ugovoreno da putnik ima pravo na umanjenje cene. Organizator može da poveća cenu iz stava 1. ovog člana u slučaju promene cene prevoza putnika do koje je došlo usled promene cene goriva ili drugih izvora energije, postojećih taksi ili uvođenjem novih taksi, deviznog kursa itd.

To kada pročitate vi zaista mislite da je to fer odnos. Ja tvrdim da i nije baš potpuno fer, jer ako sam ja nešto kupio danas, a realizovaću za godinu dana i danas to platio, zašto smo dozvolili, dali pravo da organizator turističkog putovanja za 363 dana promeni cenu usluge koju je naplatio danas? E, to ne može.

Da raščistimo, novac je roba. On je dobio novac. Da li će on taj novac da upotrebi odmah da plati hotelski smeštaj, avionske karte, aerodromske takse itd. to mene više ne interesuje. Ako jeste, konzumiraće ih i on i ja u trenutku realizacije putovanja. Ali, ako je on novac koji je danas dobio od mene, a realizovaću svoje putovanje za godinu dana, koristi kao svoja obrtna sredstva, nije uredu da ja sa njim delim rizik oko toga da li će aranžman koji sam uplatio i koji realizujem za godinu dana u međuvremenu da poskupi. E, to nije u redu i to ne može.

Ja bih voleo tako da dobije neko novac, pazite vi to, da ga koristi kao obrtna sredstva, da zarađuje na tom novcu, a onda da rizik snosi onaj ko im je dao novac.

Mislim da ovo možemo, imamo još uvek vremena da ako je aranžman uplaćen 70, 80 ili više procenata u trenutku zaključenja ugovora, bez obzira da li je na rate, jer rate daje banka ne može turistička agencija, ne može organizator putovanja da menja cene, osim da ih umanjuje, pod uslovom da je i onaj ko je njegov dobavljač u nizu, pružalac neke usluge, takođe umanjio cene u trenutku realizacije.

Moram nešto i da vam kažem, u realnom životu to nikada ne biva. Nikada se još nije desilo, bar meni nije poznato da ste nešto danas platili, konzumirali za godinu dana, a onda vam vratili novac zato što je to za godinu dana bilo jeftinije. E, to se nikada nije desilo. Možda jeste bilo jeftinije, ali ne znam, nije mi poznato da se nekom vratilo.

Isto tako, vidim još uvek da stoji ona odredba u članu 11. Zakona, treba da stoji, a to je način izdavanja računa. Trgovac je dužan da za kupljenu robu ili uslugu potrošaču izda račun. Pa u nekom delu člana tog 11. zabranjeno je naplaćivanje izdavanja i slanja računa potrošaču. Ko postupa suprotno ovim odredbama, predviđena je mandatna kazna u iznosu od 50.000 dinara.

Malo smo dok je bila ova rasprava u načelu, dok su govorile moje kolege poslanici koji su bili ovlašćeni ispred drugih poslaničkih grupa, tu poveli jednu temu. Iz javnosti možete da vidite da SBB Dragana Šolaka uporno pokušava da ubedi i tržišnu inspekciju i nas narodne poslanike da ovaj član u zakonu ne postoji i da on ima pravo da štampa račun, da pošalje račun i da naplati konzumentu i štampanje računa i slanje računa.

Ja pozivam sve građane Republike Srbije koji imaju ovakvih neprijatnosti sa Draganom Šolakom da to prijave tržišnoj inspekciji. Ne donosimo mi zakone da bi neko imao pravo da ih izigrava i da se zakoni prema nekima primenjuju, a prema nekima ne primenjuju nego da se prema svima primenjuju. Ako je on spreman da plaća kazne, neka plaća. Pošto je račun pojedinačna javna isprava, očekujem da tržišna inspekcija tako i postupa. Prema svakom računu mandatna kazna 50.000 dinara, ako plati u roku od osam dana 25.000 dinara, da li je tako? Ne grešim? Dobro.

To je ta kazna, pa sada neka vidi da li mu se isplati da i građanima crno ispod nokta otima. Da vas podsetim, to je onaj isti SBB i onaj isti Dragan Šolak, pajtos Draganu Đilasu, koji je neovlašćeno koristio instalacije Toplifikacije Beograd, JP, da distribuira svoju kablovsku televiziju.

To je isti onaj Dragan Šolak koji je krao od građana, pazite ovo nema posredne krađe nego direktna, tako što je svoje instalacije svoje kablovske televizije kačio na zajedničko brojilo u zgradama i na taj način su građani njemu plaćali što gledaju njegovu kablovsku televiziju, iako za to već plaćaju određene usluge. Vidite dokle to ide.

Ja bih voleo da što pre donesemo ovaj zakon o kablovskim operaterima, da jednoj pirateriji, jer Šolak nije ništa drugo nego pirat, prodavao je piratske kasete, nije tu bilo nikakve zaštite autorskih prava, stekao milione. Sada je vlasnik kablovske televizije. Ovo je zaista piraterija.

Pričamo o zaštiti potrošača. Recimo, postoje tri vrste, koliko je meni poznato, signala za televizije. Imate lokalne frekvencije, regionalne frekvencije i nacionalne frekvencije. Ko god hoće da radi u toj delatnosti mora da konkuriše da do bije određenu frekvenciju, da za to plati određenu naknadu.

E, sada pazite, taj isti Šolak, znači proizvođač jedne robe, to se zove televizijski program, je ta mala televizija. On će naplatiti toj televiziji da prodaje njen proizvod, krajnjem konzumentu, odnosno potrošaču, da bi naplatio i od proizvođača programa televizije i od konzumenta građanina, novac, zatim fakturisao preko svoje piratske televizije N1 iz Luksemburga SBB-u račun, kao da je to ne znam koja televizija i kao da prenosi sletanje na Mars svaku sekundu, njegova televizija fakturiše njegovom kablovskom operateru, iznosi novac iz Srbije, ne plaća porez, pa još krade na računima, krade struju, krade od javnih preduzeća.

Pa, mislim da je krajnje vreme da jedan takav zakon donesemo da konačno toj pirateriji koju predvode Dragan Đilas i Šolak stanemo na put i da ne može bilo koja televizija na bilo koji način da se pojavi ovde, osim po onim međunarodno priznatim propisima. Ne možete vi program da pravite u Srbiji, emitujete u Srbiji, a fakturišete iz Luksemburga, kao da je to prekogranična saradnja, kradete od građana struju i fakturišete im još izdavanje računa i slanje računa preko poštanskog javnog operatera. Pa, to zaista nema smisla.

Očekujem da ćemo u nekim narednim mesecima uskoro da imamo i zakonsku materiju koja će svim ovim zloupotrebama konačno da stane na put i da naši građani i naša Srbija imaju kompletan zakonski okvir protiv ovakvih pirata.
Dame i gospodo narodni poslanici, imamo priliku danas da unapređujemo CEFTA sporazum, koji je nastao iz razloga što su zemlje centralne Evrope koje su bile kandidati za članstvo u Evropskoj uniji, dok traju ti pristupni pregovori, želele da svoje privrede i svoje ekonomije ojačaju i pripreme za ulazak u punopravno članstvo Evropske unije. Jedan od načina za to jeste da zemlje koje su kandidati, koliko je god to bilo moguće, uklone administrativne barijere radi privrednog rasta i razvoja.

Neke od zemalja koje su osnivači CEFTA već su punopravni članovi Evropske unije, ostao je jedan deo zemalja Zapadnog Balkana čije jeste strateško opredeljenje punopravno članstvo u Evropskoj uniji, ali moramo da budemo i svesni da ne možemo samo da čekamo da postanemo punopravan član Evropske unije, već moramo i da živimo i da radimo i da se pripremamo i naše privrede za konkurenciju koja će da nastane prilikom ulaska zemalja Zapadnog Balkana u Evropsku uniju.

Ovaj potez mogu samo da kažem da unapređuje taj prvobitni sporazum, ali ne znam da li je to neka simbolika ili ne, danas je predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić potpisao tri sporazuma i smatram da svi odgovorni političari koji predstavljaju ili vode svoje zemlje na Zapadnom Balkanu treba da su danas u Skoplju.

Zašto to kažem? Moram da istaknem činjenicu da Srbija jeste od zemalja Zapadnog Balkana, privredno gledano, jedna od dominantnijih zemalja. Imamo najveću teritoriju, najveći broj stanovnika i sasvim je prirodno da imamo određenu privrednu dominaciju nad ostalima. Ali, sama po sebi, Srbija ne može u tako mirnom okruženju i da opstane, već moramo uz razvoj svoje privrede da pomažemo našim komšijama da i oni naprave jedan takav proces, zato što pre svega ekonomija i privreda ne poznaju granice, koliko god da mislimo da smo samodovoljni, nije to tako, moramo da sarađujemo.

Mene iznenađuje politika nekih naših komšija koji umesto privredne saradnje, ekonomske saradnje, odgovornosti pre svega prema svojim građanima, započinju razne sukobe i svađe sa Srbijom, nanoseći pritom najveću štetu baš svojim građanima kojima najviše i odgovaraju. Grdno se varaju da će u istoriji biti zapamćeni po tome što su se posvađali sa Srbijom, i ako budu zapamćeni, neće biti zapamćeni po dobrom. Srbija će za ovih deset godina, koliko je SNS na vlasti, biti upamćena ne samo po razvoju ekonomije, već i po tome da Srbija želi da pruži ruku svima radi pomirenja, radi saradnje, radi razvoja naših država u okruženju i da na taj način konačno, posle nekoliko decenija, regionu Zapadnog Balkana damo taj mir koji je potreban, političku i bezbednosnu sigurnost.

Proces „mini Šengena“, koji jeste započela Srbija, predvođena Aleksandrom Vučićem, svakako je doprinos CEFTA sporazumu. Jer šta imate važnije i lepše, da sarađujete sa svojim komšijama, da sve zemlje koje učestvuju u tom postupku imaju međusobnu korist, da građani svih tih zemalja imaju kvalitetniji život, po tome će biti zapamćena Srbija. Između ostalog, samo jednim delom, jer ima i po drugim stvarima po kojima će Aleksandar Vučić biti zapamćen, jeste i taj njegov potez da tamo gde možemo da razgovaramo, da tamo gde možemo da imamo rezultata, da ćemo ta pitanja i da otvaramo. Ima tema oko kojih nikada nećemo sa nekim našim komšijama da se složimo, ali smo to stavili po strani, zato što Srbija danas vodi odgovornu politiku, i prema svojim građanima i prema zemljama i u okruženju, i po tome će biti zapamćena.

Ovi koji nisu toga svesni i žele da žive u događajima koji su se desili pre dve, tri ili četiri decenije, ostaće u prošlosti, ostaće u istoriji i, nažalost, najveću štetu naneće svojim građanima. Kao što će u istoriji ostati i bivši režim i Dragan Đilas, koji će biti zapamćen samo po tome koliko je koštao Most na Adi, a dva auto-puta smo mogli da napravimo, po tome da je zaradio 600 miliona evra, po tome da mu se nekih 70-ak, 69 miliona evra nalazi na raznim belosvetskim destinacijama, to je ono po čemu će Dragan Đilas da bude zapamćen.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić biće zapamćen da je izgradio zemlju, da je izvršio reindustrijalizaciju, da je podigao životni standard građana, da je radio na tome da se na teritoriji zapadnog Balkana konačno uspostavi mir, bezbednost i da svi ovde možemo da živimo, radimo i izgrađujemo svoje države i napredujemo kao društvo, kao i da poboljšamo životni standard članovima naših porodica.

Svako je izabrao svoj put. Srpska napredna stranka sa Aleksandrom Vučićem izabrala je ovaj put, a oni koji su odlučili da se bogate, izabrali su sasvim drugi. Ja bih voleo, imali smo danas priliku i da zakletvu položi državni tužilac, gospođa Zagorka Dolovac, da se pobrine da lopovi predvođeni Draganom Đilasom konačno postanu moji sugrađani, ne baš potpuno, to je jedno mesto koje je dva ili tri kilometara od Požarevca, jedna ustanova tamo ima, rasprostrećemo im crveni tepih kada ulaze i 20-ak godina da sačekamo da izađu.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministre, danas je tema o ekologiji jako aktuelna u Srbiji i koliko god da to vama kao resornom ministru za zaštitu životne sredine stvara jednu obavezu, mogu samo da kažem da to znači da je Srbija na jako dobrom putu.

Da vas podsetim, kada ste bili narodni poslanik u Narodnoj skupštini Republike Srbije, tada su ovde govorili ovi Đilasovi, prvo da će Aleksandar Vučić da štampa novac. To je bila prva priča. To se nije desilo. Onda su pričali da ćemo imati hiperinflaciju, ni to se nije desilo. Onda su pričali da ćemo da pozatvaramo ono malo fabrika što je ostalo za vreme njihove vlasti, ne samo da te fabrike nisu zatvorene, nego je tada predsednik Vlade, a sad je predsednik Republike, Aleksandar Vučić, svake nedelje otvori bar po jednu fabriku.

Bilo je puno aktuelnih tema koje su oni pokretali. Kada su bile mere fiskalne konsolidacije, borili su se za penzije. Sada kada su penzije nikada veće, šta im je preostalo? Jedina tema o kojima će da se bave u nekom narednom periodu, bivši režim Dragana Đilasa, jeste baš zaštita životne sredine i ekologije. To je nekako uvek prihvatljivo, jer svako valjda želi da živi koliko god je to moguće u zdravoj sredini i da u takvoj sredini podiže svoju porodicu, podiže svoju decu, da mu deca odrastaju u takvoj sredini, to je jedna prirodna težnja čoveka da ostvari jedan takav cilj.

Međutim, moramo da budemo svesni i da nije baš sve uvek tako kao što to neko priča i da uvek postoji neki određen motiv zašto neke teme koje su aktuelne u društvu, koje su u stvari prisutne u društvu decenijama, u jednom kratkom periodu postanu jako aktuelne.

Evo, jedan od primera je i taj da tokom čitave zime smo slušali preko sredstava javnih informisanja koji je grad najzagađeniji, prvo u Srbiji, pa onda u Evropi, pa maltene dođu na kraju do čitave zemaljske kugle, globalno i uvek posle toga nekako, to je bilo posebno interesantno u Đilasovim medijima, uvek posle toga se nekako provlači sledeća priča, a to je da se jedva čeka stupanje na snagu novog pravilnika o registraciji motornih vozila. I oni to ne kriju. Ne optužuju direktno da su motorna vozila kriva za zagađivanje vazduha, ne kažu ni da, ni ne, ali na posredan način pokušavaju da prikažu vlast kako je neodgovorna i kako dozvoljava da tamo eto neko, zbog nekog svoje sitne male potrebe pravi globalni problem i zagađuje životnu sredinu.

Da se razumemo, ja sam apsolutno za to da automobili koji učestvuju u saobraćajnoj teritoriji Republike Srbije budu tehnički potpuno ispravni, da što se tiče emisije štetnih gasova, ona bude u skladu sa onom emisijom koju je deklarisao proizvođač, ali nisam za to da mi postavljamo standarde koji su strožiji, nego u zemljama u regionu, ili zemljama centralne i istočne Evrope.

Postoji razlog zašto se jedna takva priča proteže. Jedan od razloga je taj političke prirode, jer ako ne donesete takav pravilnik optužiće vas da ne brinete o životnoj sredini, a opet ako ga donesete da ne brinete o životnom standardu građana koji jednostavno to ne mogu sebi da priušte. Naravno, postoji i onaj finansijski motiv gde verujem da su tu i mnogi u toj kampanji učestvovali, a to su trgovci, dileri motornih vozila koji će sad opet da uvoze neka druga vozila, da li nova, da li polovna i na taj način država da pomogne da oni ostvare svoj finansijski interes, a sve na štetu građana. U tome su, recimo, učestvovali jako i Đilasovi mediji.

Onda imamo sad tu čuvenu priču oko tih mini hidroelektrana, priču oko naših termoelektrana, priču oko vetroparkova, priču oko solarnih panela, itd. Energija je uvek tema koja je prisutna u društvu, a jedan od razloga je što se više mnogi ne bore samo za energiju, već i za tržište, odnosno ocenjuju gde ko ima koliko tržište i koliko u to tržište mogu da plasiraju svoje energije. Tako da mene ne iznenađuju neki podaci koje je izneo i kolega Banđur i koleginica Tomić.

Treba da budemo svesni jednog podatka da jedna jako razvijena zemlja EU, da je recimo dva ili tri puta u toku prošle godine proizvodila više električne energije nego što može da proda ili plasira na bilo koje tržište i da u tom trenutku njihova energetska postrojenja rade sa jednim ogromnim gubitkom i nemaju kome da plasiraju takvu energiju. I zato ne treba da nas začudi te čuvene inicijative da ne možemo da otvaramo, da pravimo nove hidroelektrane, da ne možemo da pravimo nove vetroparkove, da ne možemo da pravimo solarne panele, da ne možemo da koristimo fosilna goriva za dobijanje električne energije, jer jel te Srbija treba da postane samo konzument energije, da bude energetski potpuno zavisna, a da neki finansijski interes koji tu postoji bude ostvaren sa one strane.

Ja njih zato ne mogu da krivim. To je njihovo pravo da se oni bore za svoje tržište. Ja bih krivio nas ako bismo pristali i bili naivni da prihvatimo tako nešto. I to jeste jedan ozbiljan problem sa kojim će i vaše ministarstvo morati da rešava u stvari u budućem periodu. Uvek važi, uvreženo je mišljenje i lako se to prodaje građanima, da privreda i razvoj ekonomski sa zaštitom životne sredine je nešto nespojivo, nešto što ne može da ide zajedno. Ja se s tim ne slažem. Zato i donosimo zakone koji će da omoguće Srbiji privredni razvoj, njenu reindustrijalizaciju, a prvenstveno i zaštitu životne sredine.

Međutim, to ide do te mere da jednostavno u toj želji da se Srbija ukoči i da se zaustavi na putu svog ekonomskog razvoja, da se određenim projektima ne da čak ni prilika da zažive. Opet postoje, naravno ekonomski i politički motivi. Da li možete da zamislite da su, recimo tri najveća evropska proizvođača u oblasti automobilske industrije opredelila gde će u narednih 15 ili 20 godina da investiraju oko 80 milijardi evra za izgradnju novih postrojenja za proizvodnju električnih automobila.

Možete da zamislite kako se sada čitav njihov koncept menja ako se Srbija pojavljuje kao potencijalna zemlja u kojoj mogu da se proizvode takvi automobili? Onda nemojte da vas čudi što za svaki projekat koji imamo, koji ima samo naznaku da može da ugrozi životnu sredinu, da ćete imati probleme koje već imamo i koji postaju političke prirode. Znači, onom finansijskom delu ne odgovara da Srbija nastavi svoj ekonomski razvoj, pojavljuje se Srbija kao konkurencija nekima u svetu. Sa jedne strane, to su oni ekonomski, sa druge strane politički.

Zamislite, Đilas više ni sa nasiljem, ni sa pokušajima paljenja Skupštine, a kamoli na izborima, može doći na vlast u Republici Srbiji. Uvek su, kada su govorili o tom zagađenju vazduha, zaboravljali da kažu da zagađenje vazduha, evo recimo, čuo sam čak i jednom prilikom da je Užice jedan od gradova koji je bio najzagađeniji. Koliko znam u Užicu nema nekih termoelektrana, nema neke teške industrije koja može tako nešto da napravi, takav vid zagađenja. Onda smo kroz malo bolju analizu došli do toga da najveće, u stvari, zagađenja prave individualna ložišta, koja koriste sirovi lignit kao gorivo, koji nemaju nikakve filtere, i da oni u suštini najviše zagađuju životnu sredinu u mnogim gradovima u Srbiji.

Meni je drago što naša Vlada, a i vaše ministarstvo nije podleglo tom pritisku, već su se opredelili da u nekoliko koraka poboljšaju kvalitet života i životne sredine na teritoriji Republike Srbije, a to je pre svega prvo zamena toplana koje koriste fosilna goriva sa gorivom koje je ekološki čistije i opravdanije sa jedne strane, sa druge strane zamena individualnih ložišta, to je već i projekat koji vodi Ministarstvo rudarstva i energetike, zamena ložišta koja koriste sirovi lignit, opet sa nekim ložištima koja bi ekološki bila potpuno čista.

Međutim, da ne bih se u nekom delu, kada su u pitanju rasprave u pojedinostima, ja ću da iskoristim još jednu priliku. Raspravljali smo o Zakonu o vodama Republike Srbije. To jeste zakon koji je dobrim delom i u vašoj nadležnosti. Po tom zakonu određuje se ko, kako može da eksploatiše vodu, pod kojim uslovima, dobrim delom su to lokalne samouprave.

Gospođo Vujović, da li vi znate kakve probleme sa vodom ima grad Požarevac, iz koga ja dolazim? Lokalna samouprava gazduje vodoizvorištem u Požarevcu, vodoizvorište koje ima kapacitet 600 sekudinih litara, to je više nego dovoljno za Požarevac. Imamo jedan drugi problem, Požarevac kao lokalna samouprava ne gazduje rekama, to vodoizvorište se oslanja na reku Velika Morava. Decenijama smo imali eksploataciju šljunka sa rečnog korita Velike Morave. Možete da zamislite kako to izgleda, da je danas vodostaj na kvoti minus pet, to znači da je danas površina reke Velika Morava kod Ljubičevskog mosta, gde se meri kvota, pet metara površina vode, pet metara ispod nivoa dna pre 30 godina.

Poremećena je potpuno struktura podzemnih voda. Do vodoizvorište dolaze, jer kada je bio normalan nivo reke Velike Morave, ta voda je išla kroz prirodne filtere i dolazila do vodoizvorišta, sada zbog niskog vodostaja dolaze zagađene vode i Požarevac ima ozbiljnih problema.

Tako da, smatram da i vi kao Ministarstvo za zaštitu životne sredine sa kolegom Nedimovićem taj problem trebate da počnete da rešavate, jer nema smisla da grad kao naselje od 45, 50 hiljada stanovnika, kao administrativna celina 85 hiljada stanovnika bude talac nekolicine ljudi koji eksploatišu taj šljunak.

Koliko god da oni možda imaju neki ekonomski profit, a onda bar neka reše, pa i sa tim se ne slažem, to je lošija varijanta, neka reše pa neke deo tog novca usmere da Požarevac napravi fabriku vode, a ne kao što sada rade, odnose profit, uništavaju nam vodovod, remete tokove podzemnih voda, uništavaju poljoprivredu, uništavaju nam puteve, jer iz tih separacija izlaze teretna vozila koja imaju po 40, 50 tona. I te kako na taj način zagađuju životnu sredinu.

Umesto zbog kapaciteta koji požarevački vodovod ima, da svako naselje u Požarevcu može da dobije vodu iz gradskog vodovoda, mreža se usporeno širi, jer kapacitet vodovoda je smanjen zbog dotoka zagađenih voda. Onda ta sela koja nemaju vodu koriste svoje individualne bunare i opet konzumiraju neispravnu vodu za piće. To je jedan ozbiljan problem. To Požarevac ne može da reši kao grad, ne možete ni vi sami kao ministar, ali mislim da kao Vlada Republike Srbije rešimo taj problem i konačno, ako već neko hoće da eksploatiše šljunak, neka državi plati rentu kako treba, a ne da nalaze najjeftiniji način da bi izbegli rekultivaciju poljoprivrednog zemljišta, nego remete rečno dno, podzemne vode i na taj način ugrožavaju živote svih koji žive u slivu reke Velike Morave.

Postavljam sad pitanje nevladinim organizacijama, koje su ovde bile ispred, a ima ih i iz Požarevca, gde su oni da zaštite svoj grad, svoje vodoizvorište, svoju vodu koju piju? Ili će da se bave politikom da pričaju kako je neko nesposoban da bi, eto, stekli neki politički poen i možda se na neki način ogrebli o neki glas na nekim budućim izborima.
Dame i gospodo narodni poslanici, danas raspravljamo o izboru nekoliko predsednika sudova, jedna jako bitna funkcija za sistem pravosuđa, pre svega predsednici sudova brinu o unutrašnjem radu sudova, brinu o radu sudske uprave, brinu o tome u kojim rokovima pojedine sudije u tom sudu rešavaju po određenim parnicama i sporovima, odlučuje izuzeću predsednika sudskog veća i da ne nabrajam sve nadležnosti predsednika sudova.

Svakako da je, pre svega, potrebno za predsednika suda, osim ovih kvalifikacionih znanja kao pravnika, kao sudije, onih moralnih, da je pre svega pošten, potreban je i određeni integritet koji svaki sudija treba da ima, a posebno predsednik suda i svakako da to jeste bitno.

Mene je iznenadilo nešto što se desilo u ponedeljak, pre svega ovaj štrajk advokata u Beogradu. Pogledao sam u Saziv Narodne skupštine za sednicu koja je počela juče, mislio sam da je u pitanju možda i Zakon o advokaturi, i video sam da takvog zakona u agendi Narodne skupštine nema.

Sećam se jednog zakona o advokaturi koji su predložili tada, jeste bila Vlada, ali to je bilo formalno, Zakon o advokaturi koji su predložili Boško Ristić, tada narodni poslanik Demokratske stranke bivšeg režima, narodni poslanik Nenad Konstantinović, čini mi se da je bio predsednik Administrativnog odbora, Slobodan Homen, koji je bio tada državni sekretar ili pomoćnik ministra u Ministarstvu pravde i mogu da kažem da je to bio jedan zakon koji je privatno pisan, Zakon o advokaturi.

Po tom privatnom zakonu morali ste da budete specijalizovani advokat, a to je značilo sledeće: ako ste parničar, mogli ste samo parnične postupke da vodite, nikako krivicu, nikako upravni postupak, a ako ste krivičar niste mogli parnicu, ako ste upravni advokat, niste mogli ova druga dva i tako dalje, da ne nabrajam sve to.

Cilj je bio da se ona samostalna advokatska praksa potpuno ukine, da može da se radi samo preko advokatskih kancelarija, gde bi ta trojica mangupa bili vlasnici tih advokatskih kancelarija. Drugi advokati bi radili za njih po ovoj podeli, a oni bi naravno, samo brojali novac i baš su se poslanici SNS tada, opozicione stranke izborili da te sulude odredbe u zakonu ne postoje.

Bilo mi je žao tada što mi kao narodni poslanici koji zastupamo, pre svega, interese svih građana Republike Srbije, pa i advokata, od te iste advokatske komore tada nismo imali podršku. Nije bilo ni „š“ od štrajka. Bili smo prepušteni sami sebi u ovoj sali.

Ili, recimo, pomislio sam se možda menja Zakon o parničnom postupku, gde su opet ta trojica mangupa napravili zakon po kome samo Advokatska kancelarija može da zastupa građane. To nisu mogli čak ni pravnici koji su radili u preduzećima, koji su imali položen pravosudni ispit, odnosno ispunjavali su sve uslove da budu advokati opet da bi ta trojica mangupa zarađivali novac, a advokati radili za njih. I tada je izostala podrška tih istih advokata prema svojim kolegama koji su radili u preduzećima isti posao.

Pomislio sam da nije Zakon o fiskalizaciji na dnevnom redu zato što po Zakonu o fiskalizaciji advokati su skoro jedini u fiskalnom sistemu Republike Srbije koji ne podležu obračunu poreza na dodatu vrednost, skoro jedini. Da nije u pitanju neki registar, baza podataka koje bi vodilo Ministarstvo pravde, a u korist Republičke poreske uprava, da se utvrde stvarni prihodi i da svaki advokat u skladu sa svojim znanjem, svojim prihodima plaća porez, a ne da onaj ko dolazi iz neke male sredine plaća isto kao i neko ko radi u prestonici, gde su sporovi i broj sporova mnogo veći. Nije bilo ni tu pitanja.

Pomislio sam da nije možda u pitanju to što je u ranijoj prošlosti, recimo poslovne banke su mogle da daju kredite po jednom kursu građanima Republike Srbije i privredi, po drugom kursu su građani i privreda tim istim poslovnim bankama vraćali kredite. Niko se iz advokatske prakse se nije protiv toga bunio. To je bilo za vreme vlasti bivšeg režima koji jeste zaista radio u korist banaka. Nije postojala zakonska regulativa, nisu postojali protesti, nisu postojale obustave rada, pa postavljam pitanje da li je to bilo onda za vreme vlasti Dragana Đilasa, Borisa Tadića, Homena, Boška Ristića ili sada i niko se tada nije bunio i zastupao interese građana.

Da li je to danas moguće? Nije. Kredit se vraća samo po onom kursu po kome je i dat. Nema više ekstra profita, menjački posao na deviznom kreditu uz valutnu klauzulu, pa jedan kurs računate kada plasirate kredit, a obračunavate drugi kada treba da vam se vrati.

Da li je u pitanju promenljiva kamatna stopa koju su imale poslovne banke za vreme bivšeg režima? Znate, to je odredba u ugovoru koja glasi sledeće: u trenutku zaključenja ovog ugovora kamatna stopa je 20% na godišnjem nivou, a može se menjati u skladu sa poslovnom politikom banke. Ko je tada radio u interesu banaka? Opet taj bivši režim. Banke su zbog saradnje sa bivšim režimom imale ekstra i profit prvo zbog visokih kamata, drugo zbog promenljive kamate, treće zbog kursnih razlika, drugačijeg obračuna. Šta smo imali kao posledicu? Pa, posledicu smo imali da su oni taj ekstra profit iznosili iz zemlje, kupovali devize i urušavali dinar u odnosu na evro i niko se nije bunio, osim tadašnje opozicije u kojoj je bila SNS, prevashodno SNS, gde smo pokušavali amandmanima, pre svega, da odbranimo i odbranili smo interes advokata, da ne postoje advokatske kancelarije i da mogu da se advokati bave i parnicama i krivicom i upravnim postupkom i porodičnim odnosima, što im ovi mangupi iz bivšeg režima nisu dali.

Idemo dalje. Neko od poslanika, meni je žao što sam to čuo, kaže da Narodna skupština ne sme da daje autentično tumačenje ukoliko je ono u suprotnosti sa stavom sudova. Prvo, to nije tačno. Ni jedno, ni drugo nije tačno, pogotovo što Narodna skupština ne sme da daje autentično tumačenje za zakon koji je donet pre 30, 40 ili 50 godina. Hajde onda da ne primenjujemo taj zakon, ako nema ko da da, osim advokata valjda, autentično tumačenje, da ne primenjujemo taj zakon, ili samo oni imaju to pravo.

Druga stvar, druga neistina koja je ovde rečena jeste da je i Vrhovni kasacioni sud zauzeo stav po ovom pitanju i da je nezakonito obračunavanje troškova obrade kredita. Prvo, to nije tačno. Vrhovni kasacioni sud je zauzeo svoj stav, ali suprotan od onoga što je ovde rečeno i suprotno od onoga što Advokatska komora priča građanima Srbije. Pročitaću od a do š.

Banka ima pravo, pazite, stav Vrhovnog kasacionog suda, ne moj privatan stav ili lično mišljenje, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga po odobrenom ugovoru o kreditu u kojim se korisnik kredita obavezuje da banci plati troškove kredita nije ništavan ukoliko je ponuda banke sadržala jasne nedvosmislene podatke o troškovima kredita. Dalje se kaže - troškovi obrade kredita i puštanje kredita u tečaj, kao i drugi troškovi koje banka obračunava korisniku prilikom odobravanja kredita ili koji su poznati na dan obračuna i koje banka obračunava korisniku u toku realizacije ugovora o kreditu, mogu bi iskazani u procentualnom iznosu i naplaćuju se samo kroz obračun efektivne kamatne stope. To je stav Vrhovnog kasacionog suda.

Šta je problem sa ovim stavom? Što ga ne primenjuju niži sudovi i sudovi opšte nadležnosti. I tu dolazimo do onog dela o kome priča moj kolega Martinović, da postoji advokatski lobi, da postoji pravosudni lobi, da postoji tužilački lobi. I u čemu on ogleda?

Ogleda se u sledećem. Prilikom ugovaranja jednog kredita primenjuju se tri zakona - Zakon o obligacionim odnosima, Zakon o zaštiti potrošača i Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Ja nikome ne sporim pravo da pred sudom zatraži zaštitu u skladu sa ovim zakonima, ali znate kako ćete uraditi jedan manji broj advokata u Srbiji.

Sva sreća, velika većina su pošteni advokati, savesni i odgovorni ljudi, ali jedna manjina koja je bučna tužiće tri puta po jednom istom ugovoru, za Zakon o obligacionim odnosima ići će jedna tužba, Zakon o zaštiti potrošača ići će druga tužba i Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga ići će treća tužba.

Šta imamo kao posledicu? Kao posledicu imamo da će ta manjina advokatska tri puta da naplati pisanje tužbe, tri puta. To je stvar o kojoj predsednici sudova moraju malo da vode računa i sudovi, jer ako je po istom pravnom aktu nastala tužba, onda bi sud trebao da združi spisak, da vodi kao jedan postupak i sud je taj koji određuje troškove postupka, kako advokatske, tako i republičke administrativne takse i da mu stave do znanja - imaš u jednom istom ugovoru tri tužbe, jedno pisanje ti priznajemo i to jedno će da ti plati strana koja izgubi spor, a ne tri puta.

Druga posledica koju imamo. Pre samo 20, 25 dana, Prvi osnovni sud u Beogradu je dobio 10.000 parničnih postupaka po tri tužbe po ugovoru. Pazite, ko dobije spor, dobiće u postupku par hiljada dinara, ne više. Ja ne sporim to pravo, ukoliko sud oceni da ga ostvari, ali 10.000 postupaka. U tom sudu se vode sudske parnice i sudski postupci gde su ljudi potražili zaštitu zakona pred sudom zato što hoće da reše neka životno važna pitanja i ne mogu od mangupa u manjini advokata. Ne mogu da dođu na red. Ne može da im se dostavi pismeno. Ne može da im se dostavi žalba, odgovor na žalbu, ne može ništa, jer je pisarnica zatrpana, od jedne manjine pokvarenih advokata.

Zašto sudovi ne združuju spise? Tu dolazimo do tog problema i dolazimo do problema u kome su zaista naši građani ozbiljno ugroženi. To povučeno autentično tumačenje nije se uopšte razlikovalo od stava Vrhovnog kasacionog suda, ni u jednom slovu i nije bilo u korist banaka. Doduše, nije bilo ni u korist nepoštene manjine među advokatima i nepoštenih sudija, koji u dogovoru sa njima donose presude.

Imaćemo postupak koji će da se okonča nekom prvostepenom presudom koja je u suprotnosti sa stavom Vrhovnog kasacionog suda. Imaćemo drugostepenu presudu, koja će takođe da se okonča sa stavom koji je suprotan stavu Vrhovnog kasacionog suda.

Šta se dešava? Stranka koja je tužila dobija svojih dve, tri hiljade dinara za koliko je tužila. Platiće banka neke administrativne troškove, u smislu takse republičke itd. Isplatiće banka u tom trenutku i advokata, i to preko računa tužioca, znači građanina. Građanin će da plati advokatu njegovu naknadu. Jel misli neko da će banka da oprosti nešto? Neće. Budite sigurni da neće, za svaki dinar za koji smatraju da je njihov, jer to je u njihovoj duši i srži. Pokrenuće vanredne pravne lekove i tražiće od Vrhovnog kasacionog suda da poštuje svoj stav, poništava drugostepene presude i vraća prvostepenim sudovima sa meritumom kako treba da se donese presuda.

Mislite da će Vrhovni kasacioni sud da odstupi od svog stava koji je objavio? To se skoro pa nikad ne dešava. Neće.

Sad imamo obrnut proces. Banka neće da čeka ishod drugog postupka, nego ono što je platila onom drugostepenom presudom koja više nije u pravnom sistemu, hoće da vrati. Naplatiće od onog tužioca, onog građanina koga valjda svi zastupamo i svi branimo, sudske takse. Vratiće novac za koji su mislili da je šteta koju je banka pretrpela i moraće da plati advokatsku tarifu koju je već isplatio tom advokatu, moraće da vrati banci.

Tu je Dara prevršila meru. Dovode građane u zabludu da će da ostvare neko pravo za dve, tri hiljade dinara, a u krajnjem ishodu mogu građani da se zaduže još par stotina hiljada dinara zato što ih neki pokvareni advokat vuče, kaže manjina, vuče za rukav – tuži banku, tuži banku. Pa će posle kod te iste banke da podiže nov kredit da plati advokata.

Tako to izgleda kada imamo i sudije i tužioce koje je bivši režim, jer to oni rade, imenovao u onoj čuvenoj reformi pravosuđa, jer ovo je moglo da se reši još 2010. godine.

Zašto Vrhovni kasacioni sud sa Natom Mesarević to nije rešavao tada? Nisu smeli, nisu bili nezavisni, nisu bili samostalni. Tad je bila prava diktatura. Jedino malo demokratije je bilo ovde u ovoj sali, ali malo. Sećam se kad su čitave poslaničke grupe izbacivane odavde, da su izbacivani poslanici koji nisu ni bili tog dana na sednici i jedino je taj pritisak, tih desetak, petnaestak ljudi koji su napadali tadašnji režim, pritiskalo njih da preko javnosti, barem od straha onih političkih postupaka, bar malo urade nešto u korist tih građana.

Čak i one sudije koje su bile poštene i dobre i preživele reformu, poučeni iskustvom svojih kolega koji nisu reizabrani, nisu smeli ni da pisnu, kamoli da sude po zakonu. Isto je i sa tužiocima.

I sad će neko da kaže kako SNS i Aleksandar Vučić rade protiv građana Srbije. Da li je u njihovo vreme bio promenljiv kurs kad su se vraćali krediti? Jeste. Da li je u njihovo vreme dinar gubio vrednost? Jeste. Da li je u njihovo vreme bila promenljiva kamatna stopa? Znači, kako vam banka odreže, bez obzira šta ste potpisali? Jeste. Da li je neko tad tužio te banke? Nije. I ako je tužio, nije mogao da dobije, jer nije bilo samostalnosti i nezavisnosti sudova i sad ćemo da blokiramo čitav pravosudni sistem.

Baš me briga što me psuju mediji Đilasovi i za advokate koji nisu pošteni. Imam jako lepo mišljenje o njima, ali je problem što će da blokiraju pravosudni sistem i da oni koji zaista treba zaista sudska zaštita tu sudsku zaštitu ne mogu da ostvare. Tako da nije lak zadatak koji sada predsednici sudova imaju, ni one koji će budući predsednici sudova da imaju, jer sudovi kao sudovi dele sudbinu svog naroda i od njih se očekuje da sude i presuđuju u korist građana, zakona, pre svega, da svaki građanin ima istu sudsku zaštitu u srpskom pravosudnom sistemu, da ne može da se desi da apelacije u Beogradu drugačije misle od apelacije u Novom Sadu, da apelacije u Novom Sadu drugačije misle od apelacije u Kragujevcu, da apelacije u Nišu misli različito od svih njih, pa zato postoji Narodna skupština. Svi imaju pravo na istu pravnu zaštitu, svi su jednaki pred zakonima i treba sudije i advokate koji to pravilo ne primenjuju da bude sramota, jer nose javna ovlašćenja i advokatura je ustavna kategorija i oni su nosioci javnih ovlašćenja.

Ono što ih pravi nemoralnim jeste to da pogrešnim informacijama uvlače građane u sudske postupke za koje nisu sigurni kakav će krajnji ishod da bude, a jedina im je želja da pored one dve, tri hiljade, koliko će da dobije njihova stranka koju zastupaju, zarade od 500 do 800 evra u samom tom postupku, pa i ako stranka na kraju izgubi spor to će opet platiti stranka, a nikad taj nepošteni advokat koji ga je uvukao u tu priču.
Dame i gospodo narodni poslanici, Odbor je prihvatio u načelu Predlog Sporazuma između Vlade i njenog Kraljevstva Velike Britanije i Severne Irske.

Poznato je da je Velika Britanija istupila iz Evropske unije i da je Republika Srbija od njenog istupanja i nedostatka sporazuma između Evropske unije i Velike Britanije bila u nekom određenom težem položaju, u smislu plasmana određene robe i usluga, na tržištu Ujedinjenog Kraljevstva.

Pre svega, moram da kažem, da je to jako izbirljivo, jako zahtevno, jako interesantno tržište, jako zahvalno, ako ste prisutni na tom tržištu i jako teško vraćate pozicije ukoliko ih izgubite na tom tržištu.

Pošto je Ujedinjeno Kraljevstvo istupilo iz EU, prestale su i da važe odredbe Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju i na srpske proizvode koji su bili prisuti na teritoriji Engleske, uvođene su carine i druga fiskalna davanja. Zato je i Odbor za finansije još u aprilu mesecu ove godine, dao saglasnost Vladi Republike Srbije na privremenu primenu sporazuma između Ujedinjenog Kraljevstva i Severne Irske i Republike Srbije i jako mi je drago što u relativno kratkom vremenu imamo sada ovde i konačan sporazum i zakon koji reguliše ovu oblast, imajući u vidu posebno i važnost samog tog sporazuma, ne samo kompanije koje su prisutne ovde u Srbiji, koje su iz Velike Britanije, već i da jedan od najvećih izvoza koje Srbija ima jeste baš iz oblasti poljoprivrede, i to ne one najjeftinije, nego one najsofistiricanije, ekonomski najisplativije. Nedostatkom ovog sporazuma svakako da bi povratak naših poljoprivrednik proizvođača i drugih kompanija na englesko tržište bio sasvim sigurno mnogo teži.

Za svaku pohvalu je što evo posle samo nekoliko meseci imamo jedan tekst ovog sporazuma u Narodnoj skupštini. Preporučujem svojim kolegama, narodnim poslanicima da u danu za glasanje podrže ovaj sporazum.
Dame i gospodo narodni poslanici, danas raspravljamo o određenim međunarodnim sporazumima koje treba da ratifikujemo kao Narodna skupština, ima i iz oblasti privrede, i trgovine, i energetike i saobraćaja. Svakako da su svi ovi sporazumi okrenuti ka Srbiji, da Srbija ekonomski ojača i postane ekonomski konkurentnija na tržištu.

Kao izvestilac Odbora za privredu, spomenuo sam i Sporazum između Republike Srbije o partnerstvu, trgovini i saradnji između Vlade Republike Srbije i Vlade Ujedinjenog Kraljevstva i Severne Irske. Još jednom bih se osvrnuo na taj sporazum. Pre svega, hteo bih da pohvalim i resornog ministra turizma, koji je sada prisutan ovde. Znam koliko je ovaj sporazum za Republiku Srbiju bio jako važan, znam da je izlaskom Ujedinjenog Kraljevstva iz Evropske unije postojala opasnost da izgubimo jedno jako zahtevno tržište, jako primamljivo tržište i pre svega tržište na kome se teško zauzimaju pozicije, a još teže se te iste pozicije i održavaju u nekom radu.

Razlog zašto za pohvalu, zato što mislim da smo u jednom jako kratkom roku postigli sporazum sa Ujedinjenim Kraljevstvom, što nije lako, jer znam da oni nisu baš ni laki pregovarači i da uvek gledaju kada god je neki sporazum da postignu što je god moguće bolje pozicije i benefite po sebe, što je, naravno, potpuno legitimno. Ali, zahvaljujući toj upornosti, dobili smo jedan sporazum koji ipak ne može sasvim da otkloni sve one nedostatke kada je Ujedinjeno Kraljevstvo izašlo iz Evropske unije, ali to sad više nije stvar između nas i Ujedinjenog Kraljevstva, već između Ujedinjenog Kraljevstva i Evropske unije, kakav će oni kasnije sporazum da postignu. Ovo govorim samo u prilog tome da smo mi nešto u jednom delu bili efikasniji od Evropske unije i pre smo postigli sporazum sa Engleskom iliti Velikom Britanijom.

Imamo zakone koji se odnose na više saglasnosti, na više oblasti. Imamo zakone o koji unapređuju, odnosno obezbeđuju sredstva za rekonstrukciju železnice, za rekonstrukciju puteva, za izgradnju novih puteva, koji regulišu snabdevanje energijom Republiku Srbiju. Svi ovi zakoni su jako bitni.

Neko od kolega je rekao da od kada smo Srbiju priključili na Turski tok, kod Dimitrovgrada, da naše stanovništvo ima jeftiniji gas. Potpuno se slažem, da je to jedna ispravna konstatacija, potpuno se slažem da jeftiniji energent znači komforniji život za naše građane, ali postoji možda, to je naravno, jako važno, ali postoji jedan važnija stvar, Srbija je postala energetski stabilnija zemlja. Ne samo stabilnija zemlja, već i energetski jeftinija nego što je to bila pre priključenja tog gasovoda na granici između Srbije i Bugarske.

Samo bih hteo da prikažem u jednom delu kako se bivši reži poneo u tome. Nije bilo bitno što je Srbija dobila jeftiniji gas, jeftiniji energent, što će građani Srbije da imaju bolji komforniji, kvalitet života, što će privreda u Srbiji imati bolju poziciju, bolju konkurentnost i u regionu, i u svetu, njima je bilo bitno da kažu kako je predsednik Srbije Aleksandar Vučić, izgradnjom tog gasovoda na jedan veštački, neekonomski, neprivredni način, podigao rast BDP u Republici Srbiji, da bi mogao time da se hvali u nekoj, jel, te, navodnoj izbornoj kampanji. Evo čime se služi bivši režim.

Samo, znate šta, čak su još jednu stvar omašili, kada ih je upitao jedan od voditelja, novinara, šta god, koliki je to BDP Republike Srbije bio u toj 2019. godini? Rekli su mu 31, ili 32 milijarde evra. To je bio BDP za vreme njihove vlasti. Bruto proizvod Republike Srbije u 2019. godini bio je preko 50 milijardi evra. Samo pokazuje kako su oni vodili oni vodili državu i koliko su brinuli o državi i šta bi radili ukoliko bi ponovo došli na vlast u Republici Srbiji.

Ako spomenete auto-puteve i da pravite auto-puteve, evo, koleginica Milanka Jevtović Vukojičić je spominjala detaljno koridore i puteve koji treba da se rade u Republici Srbiji, primetio sam jedno njeno veliko zadovoljstvo, mogu da kažem, i sreću, kada jedan krak tih auto-puteva spomenula, koji ide prema Crnogorskoj granici, da ne ponavljam sve to. Znate šta su oni govorili o tome, šta će nama taj auto-put, on treba da razvija turizam u Crnoj Gori. Pazite, njihovu percepciju, kako gledaju na Srbiju.

Ne pravimo mi taj auto-put ni zbog koda drugog, taj auto-put pravimo zbog nas i naših građana. Zbog onih istih građana koji će da žive na toj trasi auto-puta, imati veće i bolje šanse da nađu kvalitetniji i bolji život, da poboljšaju kvalitet svog života, da ostanu tu gde su se rodili, gde su se školovali, gde su dobar deo života proveli, a ne da razvijamo turizam u nekoj drugoj zemlji. Oni neka prave svoj deo auto-puta, ako hoće, zbog turizma, a mi naše auto-puteve, naše pruge pravimo zbog naših građana i ni zbog čega više.

Sledeća kritika na koju se uvek nailazi, pošto znate, podaci nešto govore, neke činjenice ne možete da sakrijete, ne možete ni da napadate ono što se vidi, što je opipljivo. Sledeći njihov napad jeste na to, bivšeg režima, da ne trebamo mi da ulažemo u pruge, u puteve, u energetsku stabilnost, to je pogrešno, tako kažu, evo pročitajte te njihove tzv. eksperte koji su vladali Srbijom proteklih 12 godina, do 2012. godine. Kažu, ne trebamo da ulažemo u infrastrukturu, treba da ulažemo u prerađivačku industriju.

E, ljudi moji, naknadna pamet, samo nisu rekli u koju su oni to industriju ulagali dok su bili na vlasti. Evo, 12 godina gledao sam kako zemlja u kojoj sam rođen, u kojoj živim propada. Kako moji sugrađani postaju sve siromašniji, a tadašnja klika koja je bila na vlasti sve bogatija. Nisu mi rekli u koju su to privredu oni ulagali, u trange-frange metode, prodaju magle. Na prošloj sednici sam čitao spisak firmi, preduzeća, prave privrede iz Požarevca koje su zatvorili dok su bili na vlasti. Nisu uložili ni dinar, a pričaju o tome da treba se ulaže u prerađivačku industriju.

Evo, hajde da kažemo, u pravu su eto u tom delu, ali da li vi možete da dovedete nekog investitora bio on i domaći, ne mora strani, evo domaći, evo da je iz Srbije, možete li da ga dovedete u neki grad ili mesto gde nema puta ili ako u blizini nema auto-puta ili nema plovne reke ili nema železnice ili nema kvalitetno snabdevanje električnom energijom ili nema priključak za gas. Da li možete da dovedete nekog investitora? Evo, ja bih voleo da Dragan Đilas pronađe takvog, ali da otvori pravu fabriku. Ne može, to ne postoji, to se ne dešava, to ne biva. Uslov je da obezbedite ekonomski razvoj Republike Srbije jeste da imate saobraćajnu infrastrukturu, da imate energetsku samostalnost, da imate energetsku stabilnost i da izvori energije budu konkurentni, hoću reći jeftiniji ili bar isti nego što su zemljama u okruženju.

I, sad kada su vladali 12 godina Srbijom, kad su se oni bogatili, a ostatak od osam miliona stanovnika bio sve siromašniji, oni bi da uče nekoga kako treba da se ponašamo u ekonomiji kad je 400 hiljada ljudi ostalo bez posla dok su oni bili na vlasti. Postavljam jedno logično pitanje, ima li kraja njihovom bezobrazluku?

Rešili smo problem u Boru, sad kažu da su u Boru robovlasnici, nisu više investitori. Rešili smo problem Sartida. Istu priču pričaju. Postavljaju sad pitanje oko energije, zelene energije, zaštite životne sredine i tako dalje. Gde god se nalazi bilo koji investitor, pa čak i iz zapadne Evrope, oni će da ga prikažu kao nekog zlog ko je došao da zaradi pare na jeftinoj radnoj snazi. A za vreme njihove vlasti prosečna zarada u Srbiji je bila 330 evra, a danas je blizu 600, 75/80% za osam ili devet godina s tim da oni nisu morali ničije dugove da otplaćuju, a mi smo morali njihove da otplaćujemo. Mi smo morali fabrike koje su oni srušili da ponovo podižemo. Mi smo morali ponovo da vraćamo ugled zemlji koju su oni srušili, jer su investitori koji su dolazili u Srbiju za vreme njihove vlasti, posle samo godinu ili dve iz te iste Srbije bežali glavom bez obzira.

Evo, njihov najveći prijatelj kada je došao u Srbiju, to je bio Ju-es-Stil, koliko su bili u Srbiji? Četiri ili pet godina i kada su videli kakvi su ovi na vlasti, kakav je Dragan Đilas, 2011. godine pakuj kofere, vraćamo vam mi vaš Sartid za jedan dolar i idemo odavde.

Međunarodni monetarni fond najuren ovde 2012. godine iz Srbije da slučajno građani Srbije ne saznaju u kakvom je stanju naša privreda, naša ekonomija, naše javne finansije da ne saznaju da ta budućnost u koju nas je vodio Dragan Đilas i bivši režim ne postoji, da je to najobičnija razvalina i provalija.

I oni sad imaju pravo da pričaju kako oni brinu o interesima građana, o interesima Srbije o tome kako oni sve znaju, a mi jel te ne znamo ništa. I šta god da uradimo i šta god da uradi predsednik Srbije Aleksandar Vučić, to će da bude pogrešno i to što obilazi svako maltene naselje u Srbiji i svako selo, svaki zaselak pa i to se on dodvorava biračima.

Ne obilazi on to Srbiju da bi video kako žive njeni građani, a njihovo najviše što su mogli da budu jeste krug dvojke ovde oko Vračara, dalje odatle nisu išli, nisu ni znali kako izgleda ostatak Srbije, jer su odatle išli po ovim egzotičnim destinacijama Mauricijus i sve ostalo, da otvore bankovne račune, da provode godišnje odmore, da gledaju sa daljine, valjda sladostrasno kako Srbija propada.

Javlja se i onaj od Vuka Jeremića, Ponoš onaj, bivši načelnik Generalštaba, jel tako beše? Pa, on priča o uslovima pod kojima se prave vojne vežbe, pa koji su ciljevi, itd?

Pa kakva je bezbednost, što ne kaže, što ne kaže da je 2010. godine Dragan Šutanovac i Ponoš da su pravili reprezentativni aeromiting, znači ničim izazvani sa pilotima koji su imali 20 sati naleta godišnje, pa se desilo da je stradao pilot, da je stradao vojnik na odsluženju vojnog roka i da je uništena jedna jako skupa borbena letelica.

A recimo, pričaju o bezbednosti, tad su produžavali resurse na gumama na avionima da mogu još par puta da slete da bi Šutanovac, Ponoš, Đilas mogli da se slikaju kod tih aviona. E, takvu smo Srbiju zatekli.

I ovi sporazumi baš rade sve suprotno. Da konačno Srbija postane mnogo lepše mesto za život nego što je to bila pre 2012. godine. Da njeni građani više ne beže iz Srbije, da Srbiji vraća ugled u Međunarodnoj zajednici da kada odemo negde u inostranstvo, da se ne stidimo, da kažemo i ko smo, i iz koje sredine dolazimo.

A ovi mangupi, ja im želim da budu malo moji sugrađani u Požarevcu, jedno mesto blizu Požarevca, ne konkretno u Požarevcu, na jedno desetak, 15 godina, mislim da će biti dovoljno da se jednom nauče pameti.