Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/7171">Milan Knežević</a>

Milan Knežević

Srpska napredna stranka

Govori

Mi u članu 91. imamo stav 2. i predlažemo da se briše, a taj stav 2. glasi da nadležno ministarstvo obustavlja ili zabranjuje sprovođenje kliničkog ispitivanja leka iz stava 1. ovog zakona, na osnovu izvršenog inspekcijskog nadzora u skladu sa zakonom.
Vi apsolutno istovetno obrazloženje imate u članu 87. stav 3. – nadležno ministarstvo…, da ne čitam, znači, apsolutno imamo formulaciju situacije kada inspekcijski nadzor može da zaustavi, odnosno da obustavi sprovođenje kliničkog ispitivanja.
Smatramo, pogotovo što je amandman na 87. koji smo podneli bio usvojen, da je to bilo vezano i da zbog toga što u ovom prethodnom članu postoji ova zakonska formulacija, ovaj stav 2. u članu 91. je apsolutno nepotreban.
Poštovana predsedavajuća, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, iskoristiću malo vremena od poslaničke grupe pošto bih hteo da ponovim neke konstatacije koje smo u načelnoj raspravi izneli, mi kao poslanički klub, a da ne bude u odbrani kasnijeg amandmana, zbog javnosti koja prati ovaj prenos, da se ne stekne pogrešan utisak.
Naime, kao Poslanički klub Napred Srbijo, SNS apsolutno smatramo, ponavljam, da je ovaj zakon potreban, ali isto i ono što smo rekli u načelnoj raspravi, mi smo za zakon koji treba da bude uravnotežen, da ispoštujemo sva prava nepušača, da ne budu izloženi duvanskom dimu. To apsolutno nije sporno. Svaka naša diskusija želi da, u odbrani amandmana koje ćemo da iznosimo, ispoštuje tu činjenicu. Samo smo hteli uravnoteženost, dajući amandmane, da se pušačima odvoji mesto i na odgovarajući način prostor gde mogu da puše. To je apsolutno u interesu i jedne i druge strane, i nepušača koji imaju zdrav vazduh bez opasnosti izlaganja duvanskom dimu, a sa druge strane, da pušači imaju neki svoj prostor gde će tu svoju naviku da upražnjavaju. Dakle, to je apsolutno korisno obostrano.
U tom smislu mi smo i u načelnoj raspravi govorili, kao i ovde što smo podneli amandmane, da se nađe rešenje kako bi taj zakon bio uravnotežen i primenljiv. Ako je suviše rigidan, sigurno će vremenom, i tada sam rekao, rasti populacija koja će dovesti do kršenja zakona. Mi smo isto za to da se donese zakon i da se poštuje, kada je već donet, ali, ponavljam, da naše diskusije ne treba da budu shvaćene kao atak na nepušače. Mi i ako smo pušači ne želimo da ugrožavamo zdravlje nepušača. Nemojte da se gledamo kao pušači i nepušači, nego, ako i mi uvažavamo vaša prava, uvažite i vi naša. I, u tom smislu smo i podneli amandmane.
Evo, kada se napravi analiza svih amandmana, iako je bila načelna rasprava, praktično, u toj načelnoj raspravi i kasnije u razmatranju nije bilo apsolutno dobre volje i pored neke naše argumentacije, za koju smo smatrali da je dobra, od 62 podneta amandmana 59 je odbijeno, tri su usvojena. Radi se o tim igraonicama. U ovih 59 amandmana u različitim varijantama, različitih poslanika, različitih poslaničkih grupa, dati su predlozi i pokušaji da se razreši ovaj problem u ovom zakonu, ali, očigledno, Vlada je krenula striktno da se apsolutno nijedan amandman ne prihvati.
Naravno, tu su data obrazloženja koja, da ne čitam, pozivajući se i nabrajajući zemlje kod kojih je apsolutno zabranjeno pušenje, kao što su Britanija, Irska, pa onda 18 zemalja gde postoji delimično i zavisno od amandmana nabrajaju se sve te činjenice, pa mi se čini da će 2012. godine morati da se donese zakon o potpunoj zabrani pušenja. Mi smo i tada rekli da je pitanje kako sve to funkcioniše i u tim zapadnim zemljama. I kod njih ima mnogo kršenja tih zakona što se tiče pušenja, ali, da ostavimo to po strani, javiću se i kasnije po drugim amandmanima.
Ovaj amandman koji se odnosi na član 3. gde predlažemo da se stavovi 2, 3. i 4. brišu, neću to da obrazlažem zato što je kolega Šami to obrazložio, tiče se otvorenog dvorišnog prostora i zato smo, da ne ponavljam, dali neko slično obrazloženje, a onda smo u ovom članu tražili jednu preformulaciju u smislu da vlasnik, odnosno korisnik prostora iz stava 1. može odrediti prostoriju u kojoj je pušenje dozvoljeno, pod uslovima propisanim ovim zakonom.
Drugim rečima, predložili smo da u ovom spisku institucijama u kojima treba apsolutno da se zabrani pušenje, a gde će evidentno i sigurno da se javi problem dosta pušača koji rade na tim mestima, da se obezbedi prostor koji bi bio odvojen i gde bi oni mogli da puše. Želeli smo da se omogući i stvori prostor.
U odgovoru, da citiram dve-tri rečenice obrazloženja zašto je odbijen ovaj amandman, a naravno intencija je jasna da se želi zabrana u svim nabrojanim prostorima da bude pušenja, kaže – mora obezbediti najveći stepen zaštite zdravlja, odnosno odsustva uticaja duvanskog dima na njihovo zdravstveno stanje. Pa, ovo što mi kažemo je isto. Ako obezbedite prostor za pušače bilo gde, vi ste zaštitili sve nepušače, izolovani su i praktično ova rečenica obrazloženja nema svoju svrhu, jer je i naš predlog u tome da nepušači budu zaštićeni, a na neki način i prema nama da se ispoštuju neka prava.
Takođe, rečenica u obrazloženju – svaki zakon ima cilj podizanja svesti o štetnosti upotrebe duvana. Svaki zakon koji smo doneli ima preventivno delovanje. To je nama apsolutno jasno. Ovde, ipak, nije pokazana dobra volja da se nađe neko rešenje i odbijen je ovaj naš amandman na član 3.
Mislim da je trebalo da se nađe sluha, pogotovo što su i neki poslanici i iz vladajuće koalicije pričali slično, što je svima nama jasno bilo da ovde nema političke obojenosti, nego je u pitanju razrešavanje konkretne situacije problema između ljudi, koji treba zakonski da se reguliše, uz uvažavanje svih prava i pušača i nepušača, i treće strane.
Smatramo da ovaj amandman treba usvojiti. Između ostalog, i sada sam primetio, tu je možda i tehnička greška, u ovom stavu 6, koji smo rekli da se briše, kažete da posebna prostorija treba da ispunjava uslove koji su dati u članu 6. stavovi 3. do 9. U članu 6. nemamo devet stavova, imamo sedam stavova, tako da je možda tehnička greška. Hteo bih da ukažem i na to, vidim da niko od nas nije, a i ja sam, evo, sad, gledajući uvideo, da se ispravi, bar, ta greška. Možete da proverite. Dakle, član 6. ima do sedam stavova. Je l' ima? E, dobro, onda. Evo, kolega mi kaže, ali ja sam hteo i na to da ukažem. Hvala. (Aplauz)
Samo bih, pošto sam pomenut, mislim da se delom mi razumemo ili se ne razumemo. Mi, apsolutno, kao pušači želimo vas da zaštitimo od duvanskog dima. Naše diskusije i naši amandmani se odnose baš na to, što bi vama odgovaralo da mi budemo odvojeni, da imamo svoj prostor i vi nećete biti ugroženi. Apsolutno ne želimo da ugrožavamo vas.
Kada sam pomenuo restriktivan i rigidan zakon za pušenje, ilustrujemo primere, gde će, da li su dvorišni prostori ili ove druge situacije koje stvaraju uslove teške kontrole i spontanog kršenja, a ne svesnog. Ukazujemo na neke manjkavosti koje zakonski neće moći da se regulišu u smislu kontrole pušenja.
A, što se tiče svesnosti, pričali smo u načelu, apsolutno mislim da i naša deca, ne kažem da ne treba i dalje delovati u smislu edukacije, znaju štetnost duvanskog dima i komplikacije. Pričali smo o tome i da ne pričam više. Tako da, i prevencija iz samog zakona, ali i 40-godišnja edukacija, koju ste pomenuli, nije dovoljna, iako se zna.
I u obrazloženju samog zakona navedeno je, to je veoma interesantno, ako se ponavlja da je pala stopa pušenja u tim razvijenim zemljama, kao što su Amerika i Engleska, gde borba protiv pušača ima rang borbe kao protiv mnogo težih kriminalnih radnji, do tog stepena: ''Kod dece su ti podaci alarmantniji. U mnogim evropskim državama 80-90% učenika od 13 do 15 godina navodi da se u kućama pred njima puši.''
Na šta ukazuje taj podatak? Da li mi treba da razmišljamo? Ovamo kažu – imaju 20%. Ova deca ne lažu.
Da li možda i na Zapadu, proveo sam godinu dana u Americi, statistički malo lažiraju neke podatke. Hoću da kažem da oni imaju višedecenijsku prosvećenost o štetnosti duvana, a dovode do pogubnih posledica kod svoje dece (evo, od 80-90%, a to je ono što je dato u obrazloženju zakona. Nije trebalo da ulazimo na sajt). Da ne diskutujemo sada o tome, hoćemo samo da ilustrujemo.
Svesni ste i vi da je to kompleksan problem, da je to problem koji nije lako prevazići, da je to problem gde moramo imati uzajamnu toleranciju, da vi budite zaštićeni, a i da se nama da mogućnost. Završavam, nastaviću kasnije. (Aplauz)
Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, imamo jedan amandman, ali naš amandman se odnosi na kompletnu korekciju člana 5. ovog zakona. Smatramo da je naša formulacija bolja. Praktično, u ovom članu 5. kada se pogleda ima tu, prvo, mnogo uslovljenosti, kvadraturom većom od 80 metara, mada tamo, već, u nekom sledećem članu imamo i manju kvadraturu. Dalje, tu se pominju, a po nama je to, odnosno da treba površine na kojima se služe pića grupisati u vizuelnu celinu. Uostalom, funkcija u ugostiteljskim objektima, odnosno vizuelni efekat je važan, ali je funkcionalna povezanost nešto što je mnogo značajnije.
Dalje, ovo je veoma osetljiva tema kada treba da zabranjujete pušenje u ugostiteljskom objektu. To će tek, kada bude mnogo restriktivniji zakon, ako bude donet, o zabrani pušenja na svim javnim mestima, sigurno dovesti do, možda, kolizije sa promovisanom slobodom preduzetništva, jer direktno limitiranjem, zabranjivanjem i ograničavanjem pušenja u ugostiteljskim objektima dolazi do kolizije poslovanja. O tome sada da ne diskutujemo, ali evidentno je da će biti problema u realizaciji toga.
U našem amandmanu, da ne čitam, jer ću izgubiti minut i po vremena, gde je jasno pomenuto da treba da bude ograničen prostor bez duvanskog dima, da ima posebnu ventilaciju, isto je predviđeno da bude zabranjeno pušenje u objektima koji služe samo za konzumiranje hrane. Tako, iz tih razloga smo predložili da se ovaj član 5. preformuliše.
Dobili smo obrazloženje za odbijanje, isto kao za amandman koji je podnet na ovaj član, gde se opet poziva, ono što sam i malopre rekao, odnosno navode se primeri zemalja kod kojih je potpuna, delimična, zabrana i ovo što smo pomenuli – da do 2012. godine treba da se predvide rešenja za opštu zaštitu od uticaja. Tako da, ovo obrazloženje za odbijanje ovog amandmana, u konkretnoj situaciji koja se odnosi na ovaj zakon, smatramo da nije adekvatno i predlažemo da se ovaj naš amandman usvoji. Hvala. (Aplauz)
Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo  narodni poslanici, ovde smo u ovom amandmanu predvideli da se član 12. ovog zakona briše, delom, malo je sličan amandman podnela je koleginica Aleksandra Janković.
Vidite, mi u članu 2. zakona smatramo da je ovo suvišno. U članu 2. je jasno data definicija šta je to ''odgovorno lice'', a shodno tome i kakve su mu obaveze.
U narednim članovima, posle, 5, 6. i da ne nabrajam, tačno se navodi šta odgovorno lice radi u odgovarajućim situacijama (da ne citiram), to su sve članovi o kojima smo diskutovali do sada. Praktično članom 2. pojam odgovornog lica je razrešen i kroz ove obaveze. Mislimo da je sada ovaj član više uređen ovim članovima posle, od dva do šest, gde sada to odgovorno lice prenosi pismeno zaduženje da se radi o smenskom radu i zadužuje osobe koje treba da kontrolišu pušenje.
S druge strane, sada imamo ovde prenos, da kažemo, ovlašćenja na osobe kada se radi u smenskom radu ili ako odgovorno lice nije u mogućnosti da kontroliše i da obavi tu kontrolu pušenja, odnosno zabranu.
Ovaj član je vezan direktno i na član 13. na koji opet imamo amandman – mi predlažemo brisanje. Sada se u sledećem član propisuje da mora da budu istaknuto na vidljivom mestu ime odgovornog lica. To je malo apsurdno. Dakle, u tim prostorijama gde je zabranjeno pušenje biće istaknuto, ime i prezime, telefon, fiksni ili mobilni, lica koje vrši kontrolu. Onda se nameće pitanje, da li će sada ovlašćena lica, ova lica koja odgovorno lice zaduži da radi u drugoj ili trećoj smeni kada nisu tu, da li će njihova imena da budu tu istaknuta.
Stvarno, smatramo da ovo može u praksi da dovede do mnogo ružnih situacija, koje su obična stvar, da bilo čije ime i prezime sa telefonom bude iz raznoraznih razloga zloupotrebljeno. Bilo iz odgovarajućih situacija interpersonalne prirode, sukoba, raznoraznih situacija.
Ovaj me član podseća na nešto što možda ne treba da se kaže, a verovatno i znate. Znate li da postoje telefoni gde možete vi da naručite preko telefona da vašeg prijatelja ili poznanika pozove automat koji se predstavlja da je milicioner, automat koji se predstavlja kao prijateljica? U mom okruženju su ljudi bili u neugodnim situacijama. To je šala, ali se ljudi nalaze u neprijatnim situacijama.
E, ovo mene podseća na to, kad stave broj telefona, tog nekog, da će neko, možda, zloupotrebiti. Mislim da će u praktičnom delu ovo da bude dosta svakodnevna pojava, iz zlobe iz osvetoljubivosti, ovo su teške reči, ali to je ono sa čim mi živimo, tako da smatramo da je i u ovom članu moglo da se nađe drugo rešenje.
U principu, u ustanovi u kojoj je zabranjeno pušenje, a vi ćete da izglasate ovaj zakon, znaće se ko je odgovorno lice i svaki zaposleni će moći direktno da se obrati odgovornom licu, jer će znati ko je to, pošto je tu zabrana pušenja koja se vezuje za direktno obavljanje delatnosti. Da isključimo one delove koji su javni sektor, gde ima dosta stranaka koje dolaze po raznim osnovama. Ali, kažem, predlažemo da se ovaj član briše.
Obrazloženje za sledeći član, oni su nekako vezani jedan sa drugim, ali, stvarno, da stoji na tarabi ime i prezime sa telefonom proizvodi mnogo drugih praktičnih stvari, a, sa druge strane, ne poboljšava ovaj zakon. Hvala. (Aplauz)
Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, malo ću da iskoristim vremena od poslaničke grupe, malopre se nisam prijavio za repliku. Samo mogu da konstatujem, stvarno, da je jednu raspravu koja je išla dobro, na kraju, ne znam iz kojih razloga, jedan poslanik skrenuo u političke vode.
Mi kao SNS, a u toku odbrane amandmana i poslanici drugih poslaničkih grupa jasno su diskutovali o manjkavostima zakona. Komentar na račun SNS, što može iz zapisnika da se ilustruje, da mi hoćemo birače i sa jedne i druge strane, i jesmo za Srebrenicu i nismo, pa smo i u konkretnom zakonu isto, i za pušače i za nepušače. Ja sam samo to uhvatio iz konteksta, ali mislim da sam dobro citirao komentar kolege.
Lepo smo na početku rekli da je ovo zakon koji ne treba da ima političku obojenost. Ovo je zakon koji se tiče dve ''ugrožene'' populacije, ugrožene nepušače od duvanskog dima i nas pušače na drugi način. Lepo smo rekli i sve kolege prethodni govornici su se usmerili u komentarisanje manjkavosti zakona, sa ciljem da se popravi, da bude uravnotežen zakon i apsolutno nije bilo, odgovarajućih, bilo kakvih političkih kvalifikacija.
Jedni su ovde, iz svojih razloga, tvrdili da je ovo liberalan zakon, drugi, a to smo mi, smatramo da je u ovom trenutku mnogo rigidan i rigorozan, pokušavajući da to ilustrujemo primerima u članovima zakona. O štetnosti duvana rekli smo na početku i pričali u načelnoj raspravi, to je iluzorno i svi mi znamo i zašto smo tu popodne u raspravi i u, jedno, desetinu diskusija citirali stvari koje su svima nama jasne.
Mi kao pušači svesni smo štetnosti i želimo da naša deca ne puše. Želimo preventivno da delujemo da se smanji pušenje. Nemojte da gledate crno-belo. Kolega je, očigledno, gledao crno-belo. U životu i ovom zakonu nije sve crno-belo i ne može tako da se prihvati. Naravno da, sa jedne strane, stavljamo na prvo mesto nepušače. Želimo da ih zaštitimo i želimo da se ovaj zakon donese. Sa druge strane, ponavljam treći put, baš zbog tog komentara, da treba i pušači na svoj način…
Ali, zašto sada te komentare, uvažavanje ljudskih prava ili kako hoćete da krstimo, ta prava pušača i nepušača svrstavati u političke vode? Vi ste tu diskusiju krenuli sad, pri kraju, u tom pravcu.
Naravno, kao posledica toga dođe i do neke reakcije, zato što je neprimereno i nepotrebno dovoditi u situaciju da se o ovom zakonu na taj način razmišlja na koji ste vi, kolega, diskutovali. Apsolutno je nepotrebno. Ne vidim razlog, jer imamo pravo da kažemo da je smešno da se definiše da soba treba da ima vrata i prozore. Stvarno je nepotrebno. Mogu da vam ilustrujem koliko još ovih stvari ima u zakonu, za koje smatramo da smo u pravu. Vi obrazlažete da nisu. Neka se završi na tome, a ne ovako da dovedemo diskusiju u ovakvu poziciju – ko se udvara biračima.
Mi zakonom želimo, i vi, da na odgovarajući pravni način i prava nepušača budu zaštićena i prava pušača. To je suština. Svi znamo o svim tim štetnim delovanjima i efektima i pogubnosti pušenja. I ja sam pušač i svestan sam toga. Kada predajem, kao profesor, isto kažem da ne treba da pušite. Držim predavanja u nepušačkim prostorijama, pošto sam patolog, gledam i biopsije i sve, i kažem kako to sve štetno deluje.
Dakle, naša je obaveza to, ali nije stvar u tome da želimo i jednu i drugu stranu da zadovoljimo iz političkih razloga, nego iz objektivnih i drugih razloga, da više ne ponavljam priču. A, morao sam da reagujem, da na kraju spustimo loptu i da ovo što smo iznosili u amandmanima, što očigledno nije uvaženo od strane Vlade, prihvatimo kao takvo i gotovo. Objektivno, na nama iz opozicije je da tražimo slabosti zakona i to treba uvek da bude gledano korisno, gde je moguće da se popravi.
Mada, moram da priznam da je ovde, nije važno da li je amandman DSS, SRS, SNS, stvarno bilo tehničkih delova na koje se ukazivalo gde je mogao da se popravi zakon, ako ne, u suštini, jer je jasno da je ovo prelazni period do 2012. godine, kada će da bude zabranjeno pušenje na svim javnim mestima. Nama pušačima je to jasno, ali u ovom trenutku ima mnogo tehničkih manjkavosti, smešnih i apsurdnih definicija, koje je trebalo da uvažite.
(Isključen mikrofon)
(Predsedavajuća: Izvinite, narodni poslaniče, na pet minuta i 50 sekundi pogrešno sam zaključila da ste završili. Molim vas, prijavite se. Imate vreme na raspolaganju. Izvolite.)
Na kraju, amandman koji se odnosi na član 22, njime smo predložili da se član 22. briše. Bilo je isto komentara poslanika zašto smo na prethodne članove stavili amandmane u smislu brisanja. Pa, dobro. Znate šta, u samom zakonu imate tri tela. Imate, prvo, Kancelariju za prevenciju pušenja i Komisiju za prevenciju upotrebe duvana. Dobro, to je odbijeno. Ali, onda, član 22. kaže, koji predlažemo da se briše – treba da se obrazuje zajedničko telo u skladu sa propisima.
I ova komisija za prevenciju, a sigurno i kancelarija za prevenciju troše neka sredstva. Troše se sredstva od duvanskog dinara. Jedan dinar od svake kutije cigareta odlazi za finansiranje. Nepotrebno je da sada postoji još jedno zajedničko telo koje, opet, na svoj način troši, u ovoj krizi, neka budžetska sredstva. Ako ste smatrali da Komisija i Kancelarija mogu da obavljaju posao, uz mnogo stručnih i nevladinih organizacija, koje se isto aktivno bore protiv pušenja, ovo je nepotrebno, pogotovo što smo i u načelnoj raspravi rekli da ako krenemo po toj logici, i u članu 21. je dato koja su sve ministarstva obuhvaćena ovim, apsolutno nema oblasti u običnom životu, u svim sferama za koje donosimo zakone, gde ne bi trebalo da postoje zajednička tela.
U tom slučaju bilo bi toliko zajedničkih tela, jer ne samo duvan, i zdravstvo i lekovi, o kojima ćemo da pričamo, i finansije, to su toliko multidisciplinarne stvari koje se prepliću u nadležnosti različitih ministarstava i sigurno da je za neke stvari potrebno formirati zajednička tela, u skladu sa propisima.
Ovde uz struku, uz ovu komisiju i kancelariju sigurno da sada ide još nešto što će da dovede do većih troškova budžetskih sredstava, koja mogu na drugi način da se upotrebe… Tako da smo predložili da se ovaj član 22. briše.
Završavam sa konstatacijom, dakle, moram da konstatujem, pošto smo pri kraju rasprave, da je trebalo, ipak, da Vlada prihvati u ovoj situaciji, bez obzira što pojedini poslanici kažu da je zakon liberalan, da ga popravimo i da ga učinimo mnogo uravnoteženijim. Mnogo veći efekat bi bio, mnogo korisniji efekat, ali nijedan amandman nije usvojen, tako da će zakon da ide u ovoj izvornoj formi kako ste predložili. Hvala.
Nasmejao sam se. To za primer što je mlađi kolega rekao, ja imam mnogo više godina i moguće je, to je stvarno loš primer, priznajem, i kao čovek. Ali, dozvolite mi da ne mogu da promenim navike da promovišem da mladi ne treba da puše i da je to jedno štetno delovanje na organizam. Ali, sad, šta mogu, demokratija se ogleda i u tome da mora i takav stav da se uvaži. Prihvatam vašu primedbu što se toga tiče.
Ne prihvatam onaj deo primedbe da su svi ovi amandmani, kolega, bili samo brisanje. Jeste u ovih poslednjih četiri, pet amandmana bilo – briše se, da. Al', to je poslednjih pet-šest.
Da ne ilustrujem, pa, evo, korisno je da krenemo od drugih poslaničkih grupa, ovo je stvarno praktična stvar, nije ''kvadratura'' nego ''kubatura'', što je rekao prof. Šami. Pa, onda, eto, ta nesrećna definicija ''sobe'', šta je soba u instituciji koja je ugostiteljski objekat i zdravstvena institucija, koja je definisana tehničkom dokumentacijom. Stvarno smešno deluje kada mi u zakon stavljamo definiciju šta je soba.
Eto, te dve stvari sam naveo kao primer. Mogu još nekoliko. Prema tome, nije samo brisanje. Lično mislim, u ovom trenutku sam se setio dve stvari koje stvarno ne remete zakon, ako hoćete, šta vam je remetilo zakon, ali, stvarno, u zakonu tako rogobatno zvuče i pomalo smešno. Dakle, nisu amandmani opozicije bili samo – briše se, nego i amandmani od kojih sam se, eto, ja dva setio, koji su stvarno logični, koji su po svim osnovama primereni i koje je trebalo usvojiti. Hvala.
Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, ispred SNS podneli smo amandman na član 2. U članu 2. su dati svi izrazi koji se koriste u zakonu, definicije i svi izrazi koji objašnjavaju odgovarajuće pojmove, odgovarajuće postupke. Smatrali smo da našim amandmanom da treba posle tačke 19) se doda tačka 20), a tačka 20) se odnosi i na to šta je definicija kliničkog ispitivanja.
Mi smo ovde dali tekst, da ne čitam, intencija je bila ako se u istom tom članu pominje, odnosno u zakonu, sponzor kliničkog ispitivanja, objašnjava se šta je, pa onda postmarketinško intervencijsko kliničko ispitivanje, pa postmarketinško neintervencijsko kliničko ispitivanje, pa se pominje multicentrično kliničko ispitivanje. Dakle, imamo nekoliko definicija raznih vrsta kliničkih ispitivanja, a nema uopšte osnovne definicije kliničkog ispitivanja, tako da smo smatrali da tu treba da se ubaci i zato smo dali definiciju.
U odgovoru Vlade u obrazloženju za odbijanje amandmana oni kažu da je u članu 59. stav 1. data definicija kliničkog ispitivanja, za koju kažu da je bolja. Dobro, o definicijama uvek možemo da diskutujemo koja je bolja, a koja je lošija definicija, neću u to da ulazim, ali je intencija amandmana bila da ipak ova definicija, s obzirom na to da se ovde definišu pojmovi, treba tu da se nađe. Trebalo je, ako smatraju da je bolja njihova definicija kliničkog ispitivanja, da prihvate da prebace tu definiciju u član 2, jer je tu primereno mesto.
Zašto? Taj isti član 59. kaže – cilj kliničkog ispitivanja i onda, tačno je, daje definiciju, a potom priča o cilju. Ovo je čisto jedan tehnički amandman koji stavlja ovu definiciju među one pojmove gde su ti pojmovi određeni. I, posle definicije kliničkog ispitivanja jasni su ovi pojmovi postmarketinškog, jednog multicentričnog, tako da je ovo jedan logičan i kvalitetan amandman. Prema tome, trebalo bi da se prebaci definicija ''kliničkog ispitivanja'' u član 2. gde mu je i mesto. Hvala.
Podneli smo amandman na član 3. stav 1. i predlažemo da se tačka 4) menja.
Pročitaću kako ta tačka 4) glasi u zakonu, odnosi se na poslove agencije i na poslove za koje je agencija nadležna. Kaže, između ostalog, da je Agencija nadležna da – ''izdaje dozvole za sprovođenje kliničkog ispitivanja leka i medicinskog sredstva, odlučuje o izmeni i dopuni dozvole, odnosno protokola o sprovođenju kliničkog ispitivanja lekova, donosi odluke u vezi s prijavom kliničkog ispitivanja, vrši kontrolu sprovođenja kliničkog ispitivanja.''
U našem amandmanu je rečeno sve ovo kao što je u Predlogu zakona ovde predloženo, što sam pročitao, s tim što mi predlažemo da posle ovoga bude zarez i da se doda – ''izdaje dozvole (licence) za posmatrače kliničkog ispitivanja i vodi odgovarajući Registar.''
Mi želimo da u ovom dopunimo da je nadležnost i obaveza agencije da vodi registar fizičkih lica koja će da nastupaju u kliničkim ispitivanjima ispred predlagača i sponzora. A, isto tako, da na odgovarajući način i ti posmatrači treba da prođu neku obuku, da u toj obuci steknu odgovarajuća znanja, poznavanje pravne regulative vezano za klinička ispitivanja, kako domaćih, tako i međunarodnih pravnih regulativa, samim tim, da oni budu licencirani. Uostalom, u samoj medicini, farmaciji i u samim strukovnim organizacijama postoje licence. Smatramo da i posmatrač treba da ima neku kvalifikaciju u ovom smislu u kome sam rekao.
Amandman je odbijen uz obrazloženje, mada je ovaj amandman vezan i za prethodni amandman gde dajemo definiciju posmatrača, monitora, što je moj kolega Poskurica izneo, da je – u Smernicama Dobre kliničke prakse utvrđena definicija monitora i njegovo zaduženje, odnosno da je to stvar sponzora kliničkog ispitivanja koji vrši kontrolu.
Smatramo da je ipak nadležnost Agencije da ima formiran registar takvih lica treba koja treba da budu licencirana i zato smatramo da ovaj amandman treba prihvatiti jer znatno poboljšava ovaj deo, u smislu kvalitetnog monitoringa kliničkog ispitivanja. Hvala.
Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, ceo dan traje rasprava, i ako analiziramo tok dosadašnje rasprave vidimo u stvari da je najveći deo diskusije usmeren bio na ovaj, pojednostavnjeno kažem, zakon o štetnosti pušenja.
Vidite, mi se kao poslanička grupa apsolutno slažemo da je potreban ovakav zakon. Smatramo takođe da apsolutno ovakav zakon ne može da bude prebrojan bilo kakvim partijskim bojama, već mora da bude zasnovan na svim relevantnim i objektivnim činjenicama.
S druge strane, jer ovaj i donošenje ovog zakona je jedan kompleksni problem, i sigurno da treba uravnoteženo uvažiti sve objektivne činjenice koje se u ovom konkretnom slučaju odnose na dve "suprotstavljene interesne strane" a to su nepušači i apsolutno smatramo da svaki nepušač ima pravo da bude u okruženju bez duvanskog dima. Poštujemo njihovu odluku da se pušenje kao takvo i oni ga tretiraju kao štetno...
Druga interesna strana su pušači, koji su eto svojom slobodnom voljom, stekli tu naviku i koja im pričinjava možemo da kažemo jedan čin zadovoljstva koji sigurno, kako je rekao neko od prethodnih govornika, predstavlja i odgovarajući psihološki momenat.
Imamo indirektno treću stranu zavisnog pušača, a to je celokupna duvanska industrija, ne samo u smislu proizvoda kao što je duvan, nego i svih pratećih zaposlenih osoba i pratećih drugih industrijskih postrojenja, koji donose zaposlenost i pušačima i nepušačima.
Znači, zakon bi trebalo da bude tako uravnotežen da nađe pravu meru za sve, za nepušače da budu zaštićeni i da ne budu izloženi duvanskom dimu, a pušačima da se da mogućnost da na pravi način, ne ugrožavajući zdravlje okoline, mogu da tu svoju naviku ili to svoje zadovoljstvo upražnjavaju. Tako da i neki prethodni govornici su rekli da ovaj zakon zadire i u kategoriju ljudskih prava, ljudskih prava nepušača za čistu okolinu i da ne budu izloženi duvanskom dimu ali u krajnjoj liniji i ja sam pušač, moram da kažem, da i nama pušačima na pravi način da odgovarajući uslove, da se ispoštuju i prava i pušača i njihove slobode.
Znači, moramo da nađemo pravu meru. Samo sam hteo da u ovom obrazloženju, da ne ponavljamo, čuli smo, mnogobrojni govornici u ovom zasedanju su naveli sve štetnosti pušenja. Ipak u ovoj zemlji ta edukacija, što se tiče štetnosti pušenja, mnogo godina traje i upoznati smo svi mi i pušači i nepušači o svim oblastima štetnog delovanja, tako da o tome ne želim da govorim, zato što je maltene opštepoznata stvar.
Jasno je da sigurno treba da nađemo u ovom zakonu sve moguće mehanizme da se nađe uravnotežen odnos i da se pomire naizgled možda nepomirljive stvari, ali mogu da se urade, ako bude dobra volja i na pravi način saslušane obe strane i uvažene sve činjenice.
Želim, pošto su neki pominjali neka loša iskustva, vezana za prohibiciju, vidite, imamo u ovom obrazloženju nelogičnih stvari. Da je to kompleksan problem ilustracija između redova, kad se čita ovo obrazloženje može da se nasluti, ali ne moramo da je analiziramo. Kažemo da, vidite, u EU jedanaest država je donelo sveobuhvatne zakone.
Navode se i procenti koliki je broj pušača u razvijenim i nerazvijenim zemljama. Sada se citiraju zemlje EU, kao Velika Britanija da je spao na 22% , Amerika 21%. Pogledajte paradoksalni podatak. Oni imaju te strože zakone kojima treba da stremimo, kako je pomenuo ministar, onda, gledajte, sledeću konstataciju na 16. strani – u mnogim evropskim državama 80% do 90% učenika od 13 do 15 godina navodi da se u kućama pored njih puši.
Pogledajte podatak da u tim razvijenim zemljama, kaže se najviše u Evropi i Americi, u dečijem uzrastu od 13 do 15 godina, 17,3% učenika koristi neku vrstu duvanskog proizvoda. Ovo samo ilustrujem kao pitanje. Šta je to? Ponavljam, nećemo da analiziramo. Jedna paradoksalna situacija koja ilustruje da je taj problem mnogo kompleksniji. Imamo zvanične statistike razvijenih zemalja koji su doneli zakone o duvanskom dimu sa tendencijom pada pušenja, a onda vidimo podatke po procentima koji su oni radili, o izloženosti dece u kući.
Ono što na radnom mestu većina radne populacije, verovatno, to je moja pretpostavka, ad hok, ne kažem da sam u pravu, što nisu uspeli na radnom mestu, oni su u svojoj kući nadoknadili, a to je još da ne kažemo pogubnija posledica, ako su ovi procenti koje je Ministarstvo u obrazloženju dalo, da je u zapadnoevropskim zemljama 80% do 90% dece od 13 do 15 godina izloženo duvanskom dimu.
Ovo sam samo ilustrovao da malo ostrašćene diskusije pojedinih nepušača, uvažavam njihovo pravo da su oni nepušači, poštujem, i mi smo za to da ne želimo da njima ugrozimo okolinu i da im svojim duvanskim dimom oštetimo zdravlje, ali tražimo i mislim da bi primereno bilo, pokazaće u budućnosti bez obzira kakvu statistiku koristili u budućnosti, ostati jedan problem.
Uostalom, svi ovi zakoni svih tih zapadnih zemalja, neko je jutros spomenuo, i ja ću, ilustruje licemeran odnos svih tih država. Licemeran u kom smislu? Ovo je malo šta je nabrojano ovde o štetnosti duvanskog dima. Postoje mnogo veće studije naučne, zdravstvene i laici su upoznati sa time. Što, ako je sve to tako, nijedna država nije donela zakon o zabrani proizvodnje i prodaje duvana? To je suština, prevencija, edukacija i to je zalaganje za zdrav život svog stanovništva.
Javlja se onaj problem o kome smo diskutovali. Okreće se veliki novac i države su licemerne, i američka, i engleska ,i francuska i sve. Bore se i vode promotivne kampanje o jasnoj štetnosti, a ne čini se krucijalni postupak da se zabrani proizvodnja i da se reši problem.
Ovo je načelna diskusija jer je očigledno da je profit, ne samo profit i zarada u duvanskoj industriji, nego i zaposlenost i sve što prati ipak jedan teži problem koji donosi finansijska sredstva i obezbeđuje egzistenciju ljudi, tako da se u to ne upušta i da je, iako je jedan predsednik poslaničke grupe ovde pomenuo, da se kaže kolika suma novca je utrošena u zdravstvo za lečenje od ovih bolesti koje nanosi pušenje. Sigurno je dosta, ali je sigurno još veća zarada ostvarena.
Da ne ulazimo u sve to, samo sam hteo da dam jedno viđenje kompleksnosti problema koji je svima nama jasan i da onda na pravi način u zakonu nađemo meru onu, gde, kako je rečeno, statistički većina su nepušači, da uvažimo njihovo pravo i pravo na čist vazduh i okolinu.
Ali, tražimo da se u ovom zakonu, a to ćemo u diskusiji kroz amandmane, nadam se, da nađemo pravu meru i da se ipak i za onu populaciju koja, iako, kako je rekao ministar, moram sada da ga citiram, da je milijardu i po evra ili dolara otišlo u dim. Jeste otišlo u dim, ali to je neko proizveo, od toga je neko primio platu. Znači, ipak na neki način i pušači, ne promovišem pušenje, ovo samo ilustrujem, doktor sam, još sam patolog koji gleda svaki dan biopsije raznih tumora, da veoma dobro znam sve štetnosti.
Da se vratimo na ona naša prava, ljudska prava i slobode, odluke, prihvatam štetnost duvana na sebe, ali želim da zaštitim moju okolinu i moje okruženje. Zato je potrebno da se u zakonu na pravi način amandmanima koji su podneti, gledao sam ima mnogo dobrih amandmana, uravnoteže mnogi segmenti, da nepušači budu zaštićeni, ne budu izloženi duvanskom dimu, a da se pušačima na odgovarajući način omogući da imaju svoje mesto za upražnjavanje ove navike, koja je, iako štetna, ali je lična odluka tih pojedinca.
Ovako kako se gleda, ipak je zakon dosta rigorozan u mnogim segmentima, a uvažavanjem pojedinih delova on može da bude korigovan. Da bi našao neku meru i da ne zađem previše u pojedinosti o kojima ćemo da diskutujemo kod amandmana, opet kao dvoje ili troje mojih kolega poslanika apelujem da kasnije, kada budu amandmani Ministarstvo uvaži ilustracije i iznete činjenice nekih prethodnih govornika i moje i da svi želimo isto.
Smatramo da ovaj zakon treba da bude donet, samo da svaki član zakona na pravi način odmerimo i da nađemo rešenje da nepušači budu zaštićeni, a nama da se da i pušačima da se da mogućnost da na primeren način i na primerenim i odgovarajućim mestima mogu da konzumiraju, da upotrebim izraz, duvanski dim.
Generalno gledano, pored ovog što sam rekao, u ovom zakonu ima odgovarajućih slabosti, koje se generalno odnose i ponavljaju u drugim zakonima i gde smo i ranije kod tih drugih pominjali takve primedbe, i ovde se ponavljaju stvari kao što je reč "može", što se pojavljivalo i u ranijim članovima zakona, sada reč "može", možda ovako i diskutovalo se i posle da je sitna primedba, ali drastično menja član zakona ili stav zakona. Zakon može i ne treba tu reč da sadrži. Treba da ima obavezujući termin.
Konkretno, kada smo pomenuli član 3, pa onda imamo član 6. i 7. U članu 3 – poslodavac može u zatvorenom radnom prostoru da odredi posebnu prostoriju isključivo za pušenje. Što može? Dužan je. Moramo da stavimo ovde obavezujući termin. Dužan je da odredi posebnu prostoriju. Tamo ćete nekim članom zakona da date definiciju kad je odredio, koje uslove treba da ispuni.
Mlada koleginica je prethodno pominjala član 8, mislim da je 8. ili 6, nije bitno, baš kada se govori o objektima gde treba od 80 kvadrata da se odredi i kaže – može da se odluči. Dužan je da se odluči, da li će taj ugostiteljski objekat manji od 80 kvadrata da bude za pušače ili nepušače. To je načelna primedba i da ne nabrajam još u nekoliko članova treba da bude obavezujući termin i da razrešava taj član. Drugim članovima će oni uslovi biti na odgovarajući način ispunjeni.
Ima i generalno, kada se gleda na zakon, i definicija odgovarajućih koje su stvarno nepotrebne. Neko je od poslanika pomenuo definiciju sobe u članu 8. i 10, profesor Šami. Pogledajte, pri tome, taj član, član 8. se odnosi na ugostiteljski objekat, a mislim da se član 10. odnosi na objekte za smeštaj u posebnim ustanovama.
Ipak je nepotrebno da stoji da soba ima plafon i da, osim što ima vrata i prozore, bude zatvorena sa svih strana. Mislim da to neprimereno zvuči, pogotovo što su objekti koji moraju da imaju tehničku i drugu dokumentaciju i, ako se odlučujete i ako tamo kaže u prvom stavu člana, da će u tom objektu da se tačno definišu sobe koje su za pušače i nepušače, daje definicija.
Ilustrovao sam jednu ovakvu apsurdnu definiciju. I ranije smo pominjali da stvarno neki zakoni zahtevaju odgovarajuću redakciju koja bi bila primerena jeziku zakona.
U 1. članu dajete tačno definicije svih pojmova. Tamo ste dali definiciju šta je radni prostor, a šta je javni prostor. Tamo se kaže da je radni prostor svaki zatvoreni prostor i da ne čitam dalje. Onda stalno pominjete – u svakom zatvorenom radnom prostoru. Ako ste ovamo dali definiciju, onda je ovamo sasvim dovoljno da se kaže – radni prostor. Radni i javni prostor jeste u članu 2. Tamo ste rekli i definisali šta znači radni prostor. Vidite, to su tehničke redakcije koje su neophodne.
Idemo i na rigoroznije stvari. Vidite, sada je nepušačima veoma drago što će u brojnim institucijama zabraniti pušenje. Tako je i ministar malopre odreagovao za pušenje u Skupštini. Ako donosimo neki zakon, već je rečeno, treba da bude primenjiv. Ako idemo suviše rigidno, ne samo u ovom zakonu. U svim zakonima se pokazalo kada se ide na previše rigidnu varijantu, stvara se takav otpor i naboj da sprovođenje zakona postaje problem. Posle određenog vremena, takav rigidan zakon je kontraproduktivan, jer dovodi do sve šireg nepoštovanja zakona.
Treba naći, ako uvažavamo da nepušači ne treba da budu izloženi duvanskom dimu, da treba i u tim ustanovama predvideti odgovarajući prostor za pušače.
Lekar sam, pa ću da isključim zdravstvenu ustanovu, ali državna uprava i lokalna samouprava, ne branim ih, pa onda gde su društvena ishrana, prostori socijalne zaštite itd, zašto u tim institucijama ne može da bude predviđen prostor koji će da ispunjava zakonske uslove za pušače. Time ćete u stvari olakšati primenu zakona ako date u svim tim velikim državnim institucijama da postoji prostor za pušače.
Onda imamo te uslove koje ste dali za odgovarajuće ugostiteljske objekte. Stvarno tu opet treba da bude pravovremeni odnos. Ako neko ko ima veći objekat od 80 kvadrata, napravi računicu koliko će mu trebati da uloži sredstava, da uradi ventilacioni sistem i sve ono što treba da bi mogao da razdvoji prostor, možda će da donese lakše odluku da to bude prostor, kako ste rekli ovde gde je dato fakultativno, da bude u većem delu za pušače ili za nepušače.
Hoću da kažem da s jedne strane dajete mogućnost, a s druge uslovi koji treba finansijski da opterete vlasnika dovešće ga u dilemu da na bilo koji način primenu ovog zakona i sam direktno na odgovarajući način ''sabotira''.
Onda imamo odgovorno lice koje, dali ste u članu 3. definiciju šta je to lice odgovorno, mada o tome ću u pojedinostima da diskutujem, ipak na neki način u opisu posla koji je ovde dat maltene treba da bude dilema poslodavca u nekom trenutku da li će to da bude profesionalno lice ili samo rukovodilac ili vlasnik koji treba da tim prostorom, pored toga što će da rukovodi, i da vrši kontrolu, uz obaveze da može da bude kažnjen, da plati kaznu, da snosi sankcije.
Generalno, u članu, pošto vidim da vreme ističe, na kraju Ministarstvo će da obrazuje zajedničko telo u skladu sa propisima. Navedena su u članu 21. ministarstva koja su nadležna i sada, da bi se rešio problem i usaglasila delatnost, formiraće se zajedničko telo koje treba da se bavi tim. To lepo zvuči.
Ali, da vam kažem, koliko smo mi zakona ovde doneli, zakona kojima se prepliće mnogo ministarstava? Ako se krene u to da se u svim oblastima formiraju zajednička tela, onda će to da izraste u jedan veliki problem jer nema oblasti, ne samo o pušenju, nema oblasti u kojoj je ova Skupština donosila zakone, gde nije bila potreba da se formira zajedničko telo da bi mogla da se obavi komunikacija u realizaciji nekog zakonskog akta.
Na kraju, pokušao sam da u nekim stvarima ilustrujem da je ovde zakon rigidan, da treba malo više prostora dati za pušače, da će to dati pravu meru zakona, da nepušači budu zaštićeni, da pušači ne dođu u situaciju da pokušaju da krše zakon. Ako je zakon rigidan, i sam autoritet zakona više se gubi, ako se javlja sve veći broj ljudi koji žele da ga krše.
Zakon je popravljiv, po nama. Znači, uz uvažavanja amandmana, a ima ih dobrih, možda može da se dotera za ovaj, kako smo rekli, prelazni period, a kroz tri godine videćemo i buduće statistike i kako će ti zakoni da izgledaju.
U svakom slučaju, razmotrite pažljivo amandmane, od toga kako budu uvaženi amandmani i mi imamo odgovarajući broj dobro obrazloženih amandmana, i naša poslanička grupa će se odrediti prema ovom zakonu, ali treba da bude korigovan i upriličen, i primeren, i uravnotežen i onda ćemo odluku da donesemo o tome.
Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, danas nam je na dnevnom redu, u objedinjenoj raspravi, set zakona koji se odnose na naučnoistraživački rad.
Većina govornika, da se ne ponavljamo, iznosi važnost Strategije, važnost naučnog i tehnološkog razvoja i ovih zakona. Mislim da je većina građana Srbije svesna toga da je za svako društvo i državu razvoj nauke i tehnologije isplativa stvar, koja dovodi do jačanja ekonomije jedne države, tako da je diskusija o tome svima jasna, jedino što smo kao opozicioni poslanici, zbog ovih objedinjenih rasprava, uvek hendikepirani zbog ograničenog vremena.
Čitamo mi ceo zakon, znamo i dobre strane zakona. Naša izlaganja ne treba da budu shvaćena kao obaranje i gledanje loših strana zakona. Bar zbog svesnosti i važnosti ne samo ovih i onih zakona od juče, već i budućih zakona koje ćemo da donosimo, mi odgovorno gledamo i obraćamo pažnju na one članove zakona koji predstavljaju loše rešenje, koji mogu na odgovarajući način da predstavljaju slabu tačku zakona i samim tim da, možda, u implementaciji kompromituju i sve one zakonske regulative koje se donose.
Ovo kažem zato što smo suočeni s ograničenošću vremena, pa veoma često nemamo vremena da argumentovano Vladi, ne samo Vladi, nego i građanima koji gledaju ove prenose, iznesemo jasne argumente zašto smatramo da je neki deo zakona loše rešenje i koje bi bilo bolje. U toj situaciji smo ograničeni vremenom. Gledamo gore na štopericu. Veoma često gubimo korak u argumentima.
Sada bih prešao na neki zakon iz ovog seta. Mada sam krenuo od ovog prvog koji je objedinjen, o naučnoistraživačkom radu, podstaknut diskusijom o SANU, o kojoj sam hteo oprezno i s respektom da prokomentarišem samo tri-četiri člana, hteo bih da kažem još nešto.
Ovaj zakon o SANU je donet 1992. godine i svima je nama jasno da je Akademija ustanova od posebnog nacionalnog značaja. Po pravilu, u Akademiji se nalaze ljudi koji su svojim radom i trudom u nauci i u tim humanističkim i umetničkim naukama postigli najviše.
Komentari o kriterijumima, koji su definisani malo nejasno u članu zakona, ipak ne treba da se zloupotrebe, da se kaže da se baš ne znaju kriterijumi za izbor u Akademiju nauka. Sticajem okolnosti, moram da prokomentarišem da sam, na svoju veliku sreću, imao akademika Vladimira Kana za mentora i imao istraživačke projekte od 1979. godine.
Sve koji postavljaju to pitanje upućujem da uđu u CV tih akademika, pa će da vide jasno citiranost, objavljene radove, njihova stručna usavršavanja.
Od 70-ih godina slušamo, u svim kriznim istorijskim trenucima, obrušavanje na Srpsku akademiju nauka i umetnosti, priče o klanovima, o nejasnim propozicijama, najčešće iz grupe ljudi, mogu otvoreno da kažem, koji su imali aspiracije da tamo budu a nisu to uspeli. Imena pojedinih akademika zaboravljamo, cenimo instituciju kao takvu, a to je Srpska akademija nauka i umetnosti, koju treba, uz mnoge druge institucije, da negujemo i da ova država formira takve institute koji će da budu poštovani od najmlađeg i predškolskog uzrasta, pa do najstarijih ljudi. Na taj način dajemo jačinu našoj državi i sistemu.
Morao sam da odreagujem, iako sam i sam imao primedbu, ali opreznu primedbu, ispred Srpske napredne stranke, primedbu koju nismo hteli da pretočimo u amandmane, jer nam je jasno da Predlog zakon prepušta da sama Akademija ima slobodu. Ta sloboda se ogleda, možda, i u nekim članovima koji nemaju pravni jezik, što je jedan kolega rekao. U suštini, s poštovanjem, samo sam hteo da prokomentarišem ono što su i neki drugi komentarisali.
Komentarisali su numerus klauzus, što je jedan od elemenata da će Akademija nauka svojim statutom utvrditi da li će biti limitiran i uravnotežen broj između pojedinih oblasti nauke i umetnosti, u smislu prirodnih i društvenih, humanitarnih nauka.
To je nešto u šta ne treba da se upuštamo. Oni su oprezni, to su umni ljudi, bez obzira na to što pojedini od nas smatraju da pripadaju 19, a možda pripadaju 21. veku, da ne ulazimo u to. Pitanje je koliko je dobro i ovo uravnoteženje. Možda se u nekom periodu od 20 godina razvoja nauke i umetnosti neke zemlje može dogoditi da imate 10 ekstra kvalitetnih naučnika iz prirodnih oblasti, a samo 20 humanističkih. Što bismo tom proporcijom sada uskratili neke ugledne naučnike, koji su sigurno ostvarili uticaj i zaslužuju tamo da budu? Uostalom, vidim u obrazloženju i nadam se da će oni da nađu u svojim diskusijama pravu meru za ovo uravnoteženje tih segmenata.
Ono što je meni bitno, i imam pitanje, odnosi se na ogranak Akademije. Jasno se kaže da Akademija ima ogranak sa sedištem u Novom Sadu. U redu. Sada je taj ogranak organizacioni deo Akademije. Kad donesemo ovaj zakon, pošto smo skoro doneli Zakon o nadležnosti AP Vojvodina, gde jasno stoji da se u budžetu AP Vojvodine obezbeđuju finansijska sredstva za rad Vojvođanske akademije nauka i umetnosti, koji će zakon da se prilagođava?
Mislim da bi bilo prilagodljivo da se ovaj zakon o nadležnosti koriguje posle ovog i da ovde stoji da će da se odvoji ogranak SANU – neka stoji Vojvođanska, ali da se ovde to koriguje. Time će se rešiti one primedbe koje smo stavljali – o začecima državnosti Autonomne pokrajine; što se tiče Akademije nauka, oni su lepo definisali ogranak, ali ostaje da se u političkoj sferi taj ogranak definiše u nadležnostima. To je jedan komentar.
Možda treba doterati dve-tri stavke koje se odnose na pravne aspekte ovog zakona. Član 27. kaže: "Svako odeljenje predstavljeno je u predsedništvu sa po jednim članom, koji će, po pravilu, biti sekretar odeljenja". Možda je bolja formulacija koju su oni dali za izvršni odbor i da se kaže da predsedništvo čini: predsednik, potpredsednik, generalni sekretar i sekretari odeljenja.
Jedna stvar mi je draga i to zaslužuje Akademija, kao i instituti, o kojima ću kasnije diskutovati. U članu 34. je jasno da Upravni odbor instituta Akademije ima pet članova. Uopšte nema uticaja Ministarstva. Prepušta se da se u okviru instituta Akademije članovi Upravnog odbora biraju i postavljaju. Znači, autonomija SANU, koja je jasna u ovom zakonu, meni je draga i tu je Vlada dala mnogo bolji predlog nego što su pojedini poslanici diskutovali. Bili su politički mudriji što se tiče Akademije i tako treba da se iskaže.
Toliko, samo malo neke kozmetike, jer SANU zaslužuje da se ovde pomene malo više, ali u afirmativnom svetlu, i treba da se ponosimo njom, jer će možda neko u sledećih 30 godina od ovih mladih stići tamo, ali da se stigne u Akademiju potrebno je mnogo godina rada i truda. Ne možete u 35 godina imati mnogo citata da biste bili akademik.
Što se tiče ovog krucijalnog zakona o naučnoistraživačkoj delatnosti, tu imamo jedno pitanje. Izvadio sam stari zakon, ima 119 članova. U izmenama i dopunama, 50 članova je korenito korigovano i imamo 13 dodatih članova. To je 63. Interesuje me, nisam pravnik, da li u tom pravu postoji neka kvantifikacija? Ako se više od 50% članova koriguje, da li je možda bilo bolje, pravednije i poštenije da se kaže da prethodni zakon nije dobar i da donosimo novi zakon, pa dobijamo kompletan, a ne član 14, pa član 18, pa moramo u starom zakonu da gledamo član 13.
Po meni, trebalo je da onaj zakon koji je bio, s obzirom na ovoliki broj intervencija, bude dat kao novi zakon. To ostavlja loš utisak, to građani ne vide, ali mislim da bi i poslanici vladajuće većine trebalo ovo da komentarišu, da ovako ubuduće ne dolazi, pogotovo govorim o ozbiljnosti Strategije.
Gospodine ministre, pročitali ste obrazloženje razloga za donošenje zakona po hitnom postupku. Nema nimalo, da kažem, političke mudrosti. Pod jedan su stavili imenovanje predsednika i članova upravnih odbora, prioritetno. Drugo, imenovanje direktora instituta. Tek na trećem mestu je implementacija Strategije o naučno-tehnološkom razvoju. Nije ovo sitničarenje. Zar nije trebalo u obrazloženju hitnosti da prvo bude Strategija, koju sam pročitao i koja je lepo napisana, gde je lepo snimljeno loše stanje, ali to su neke prioritetne stvari koje meni i drugim poslanicima daju pravo da kažemo da Vlada i u nauci ima uticaja i da je politički obojena. Ovo je najvažnije.
Ako idemo po detaljima, sastav upravnih odbora, imenovanje direktora, jasno je da je tu Ministarstvo i vi, kao ministar, komandant, načelnik generalštaba za naučnoistraživački rad, tako da ovaj deo jasno ukazuje na političku obojenost. Dok se polazi od toga da država daje novac, budžet, hoćete i da imate uticaj tamo.
U svakom institutu od ovih naučnih, nacionalnih, istraživačkih, sve su to ljudi koji se bave naukom, istraživanjima. U svakom od tih instituta svi znaju ne samo koliko su dobri i jaki istraživači, koliko su radova objavili i citirali, nego kakvi su kao ljudi, ličnosti, sposobni organizatori. Stoga, to treba njima prepustiti. Svi oni jedan drugog znaju i možda treba i u tim naučnim institucijama dati jednu autonomiju izbora, pošto su to sve kvalifikovani ljudi, koji poznaju oblasti za koje rade.
Ako je jedan poslanik, ne znam koji, rekao da je nauka oslobođena stega, citiram njegove reči od pre pauze, pa, dokažite da je nauka oslobođena stega. Kad se kaže – stege, hteo bih da bude oslobođena od političkih stega.
Još samo da prokomentarišem, da ne uzmem vreme mojim kolegama, zakon o inovacionoj delatnosti. Tu je ministar trebalo na drugi način da priđe, ne znam, možda ja, ovako ograničen, profesorski, ne razumem te stvari. I kod razvojnog i proizvodnog centra, inovacionog centra, kod poslovno-tehnološkog centra i naučno-tehnološkog parka, svuda je ista rečenica – ministar propisuje uslove u pogledu opreme, prostora, kadrova, stručnih kapaciteta. To su elaborati, to su studije, to treba na drugi način da se razreši, ne samo u ovom zakonu.
Kad gledam Zakon o školstvu, to daje utisak da ne možete sve to da postignete i nećete dobro da odradite posao. Možda hoćete, ali trebalo je …
Zaboravio sam, kod Centra za promociju transfera tehnologija, a u zakonu o naučnoistraživačkom radu imate Centar za transfer tehnologije, stoji sve u detalje razrađeno, a kod Centra za transfer tehnologija, kroz član 25a, samo ste opisali i ostavili ste ga bez ikakvih detaljnih obrazloženja. Da li je on manje važan od ovog? Mislim da nije.
Imao bih još dosta da kažem, ali zahvaljujem, jer sam uzeo minut i po nekome od mojih kolega iz moje poslaničke grupe. Hvala.
Poštovani predsedavajući i poštovane kolege narodni poslanici, i sami smo u materijalu na Odboru juče videli da je Zakon o učeničkom i studentskom standardu donet još 1992. godine i dorađen 1993. godine. Sigurno da su se ovih 20 godina promenili mnogi uslovi, bilo u pravnom sistemu zemlje, bilo u drugim segmentima i da je bilo potrebno doneti novi zakon koji će da prati vreme koje je danas u pravnom sistemu naše zemlje.
Međutim, nezavisno od toga, donošenje zakona koji se odnose na prosvetu i obrazovanje uvek imaju taj stručni naučno-metodološki pristup, koji ne sme da zavisi od vremena. Tako, obrazovanje i vaspitanje, predškolsko obrazovanje, kao i osnovno, srednjoškolsko i visokoškolsko, imaju svoje stručne, naučne i druge metodološke pristupe koji ne zavise od okolnosti sistema i države u kojoj se ostvaruju. Razlika je jedino da je finansiranje u bogatijim društvima mnogo sigurnije, bezbednije i stvara druge pogodnosti, ali ove osnovne norme obrazovanja na svim nivoima su svuda iste.
Prilikom donošenja i razmatranja ovakvih zakona, stavovi različitih političkih partija moraju u nekom delu, koji se odnosi na metodologiju i naučni i stručni pristup problemu obrazovanja, odnosi se to i na nauku, da se zasnivaju na tim bazičnim, krucijalnim metodologijama i stručnim pristupima u tim oblastima, tako da, bez obzira na primedbe koje ćete da čujete i koje čujemo, to su primedbe koje se kreću u granicama poštovanja osnovnih metodoloških pristupa oblasti.
Primedba je naša, isto kao i drugih kolega poslanika, što poslednjih godinu i po dana parcijalno donosimo jedan po jedan zakon. Zakon koji se odnosi na obrazovanje i prosvetu čini jednu celinu. Praktično, svi zakoni, tj. predškolsko obrazovanje, osnovno, srednje, visoko, vezani su mehanizmom povratne sprege.
Napredak, poboljšanja, novi metodološki pristup u osnovnom ili srednjem obrazovanju ima povratni uticaj na predškolsko, tako da je prava stvar bila donošenje svih ovih zakona u paketu. Bez obzira na to koliko možemo da ih čitamo i pratimo, uvek se bolja slika sagledava kada se ceo paket zakona donosi, od predškolskog do visokoškolskog, zajedno, i na taj način se povezuju oni segmenti koji jedan drugog povlače i gde način pristupa predškolskom obrazovanju poboljšava osnovno obrazovanje, odnosno srednje i visoko, i obrnuto.
Osnovna primedba, što se tiče zakona koji se odnose na prosvetu, obrazovanje, jeste da je trebalo u paketu da ih donosimo, da bismo sagledali sve probleme koji se odnose na donošenje ovih zakona. Uostalom, u svakoj državi, prosveta, obrazovanje i nauka čine pokretačku snagu društva i da bismo postigli bolji i kvalitetniji ekonomski i društveni život u našoj zemlji moramo da ulažemo u obrazovanje, jer se to uvek vraća višestruko, ali je činjenica da je to jedan spor proces, koji traje duže, i da u tom delu treba raditi na duge staze i seriozno da bi rezultati bili višestruko isplativi.
Što se tiče zakona o učeničkom i studentskom standardu, Republički fond za razvoj naučnog i umetničkog podmlatka nalazi se pri kraju zakona. Sam naziv – Fond za razvoj naučnog i umetničkog podmlatka, jeste lep, odnosno treba da iskaže brigu društva i sve mehanizme i sisteme jednog društva kako će da vodi računa i brigu o tim talentovanim mladim ljudima, koji uz to, pored talenta, da bi bili kvalitetni, ulažu i ekstremno veliki rad. Sam talenat nije dovoljan, nego uz njihov talenat ide i veliki trud i to ih odvaja, sigurno, od njihovih vršnjaka, ali ne možemo svi da budemo podjednako kvalitetni ni u poslu, pa ni u učenju.
Bojazan i moja i naše poslaničke grupe jeste da se ovako lep naziv i cilj – vođenje brige o mladim perspektivnim kadrovima, ne pretvore u jedan administrativni fond koji obavlja posao kao neka agencija koja obavlja razne administrativne poslove. Zato su i naši komentari da ovo osnivanje fonda ne bude puko uvećavanje administracije i samo na papiru vođenje brige o mladima, koja se ogleda samo u davanju studentskih stipendija.
Imamo objašnjenje, i jasno mi je, da, u stvari, formiranjem ovog republičkog fonda, prestaje postojanje, tj. formiran fond će da preuzme arhivu i obaveze ranijeg Republičkog fonda za razvoj naučnog podmlatka, koji je formiran još 1987. godine. Taj fond, koji je formiran 1987. godine, ovih 20-ak godina, nažalost, deklarativno je malo učinio za razvoj tog naučnog i umetničkog podmlatka, iako se tako zove.
U prethodnom periodu, mi koji smo u sferi nekog obrazovanja, bilo srednjoškolskog ili visokoškolskog, znamo da su se, nažalost, intervencije ovog fonda ogledale u davanju stipendija dobrim i vrednim studentima, eventualno, u pomaganju u njihovim putovanjima na neka takmičenja, mada kažem – eventualno, jer kad god su naši studenti išli na takmičenja, morali smo da jurimo donatore i sponzore, a verovatno takva iskustva imaju i drugi prosvetni radnici u srednjem i osnovnom obrazovanju.
Mnogo puta je bilo u medijima, bilo na javnim tribinama ili slično, da nastavni radnici ističu da taj naučni i umetnički podmladak ne sme da se rešava deklarativnim zakonskim formulacijama. Kad se pogledaju ovde ove o Fondu, imamo zadatke Fonda, to je član 72, onda pogledate – nadležnost Upravnog odbora. On ima veće neke druge zakonske regulative, a praktično donosi odluku o bližim uslovima i kriterijumima za stipendije i raspisivanje konkursa za dodelu stipendija.
Stoga, mene ovaj član 72, gde ste rekli i lepo napisali čime sve treba da se bavi taj fond, obeshrabruje onim praktičnim delovima, tačno definisanim funkcijama Upravnog odbora. Zato je bojazan naša da ovaj fond ne nastavi praksu koja je bila i dosad, praksu samo dodeljivanja studentskih stipendija, davanja olakšica u studentskim domovima, i da se na tome završi.
Sam ministar prosvete zna da je briga o talentima mnogo kompleksniji i seriozniji problem. Nije samo stipendija, nije samo dom. Ako jedanput, kao društvo i država, po ugledu na druge države u Evropi i svetu, na pravi način počnemo da ulažemo mnogo više u razvoj ovog naučnog fonda, onda ćemo sigurno imati i mnogo bolje rezultate. Ranije i dugoročnije ulaganje u razvoj talentovanih mladih ljudi daće mnogo veće i višestruke rezultate, pogotovo što bi u ovom fondu, ako ste ga formirali, trebalo da budu i elementi medijske promocije ovakvih stvari.
Samo zakonski članovi, određeni broj članova zakona za ovu problematiku, nisu dovoljni. Potrebna je promocija brige o mladima, ona ima i druge, socijalne i sociološke efekte, pozitivan uticaj na prave puteve, kompeticije mladih ljudi u učenju, da ne ulazimo u sve detalje.
Što se tiče razvoja naučnog i umetničkog podmlatka, ponavljam, potrudite se da u svom mandatu mnogo više učinite ovde, ne samo stipendijama, nego da se, možda, dodatnom zakonskom regulativom da suštinski pristup razvoju naučnog i umetničkog podmlatka.
Ovo je sve deklarativno i formalno-pravno, ne samo kod vas u ovom zakonu, nego i u onom zakonu pre 15 i 20 godina. Svi se zaklinjemo u brigu o talentovanoj mladoj deci, a u praksi smo svi svesni da je to stvarno minimalno ulaganje. Kada pogledamo budžet, kad ga usvajamo, uvek smo imali u Odboru za prosvetu primedbu da se malo sredstava odvaja za taj umetnički i naučni podmladak. Uvek smo pominjali te cifre koje su u budžetu kao zanemarljive, male i nedovoljne. To je evidentan problem što se tiče ovog dela zakona.
Prokomentarisao bih još neke stvari. U ovom članu 4. su ti opšti uslovi za ostvarivanje prava u oblasti učeničkog i studentskog standarda. Ako vodimo računa o studentskom standardu, ishrani studenata, vi u stavu 2. člana 7. kažete da pravo na ishranu, od jednog obroka dnevno, imaju studenti koji ispunjavaju opšte uslove iz člana 4. i čije je prebivalište u mestu studiranja. Samo da bude jasno, ovi koji su u domu i sa strane imaju pravo na tri obroka, oni koji su u mestu studiranja, imaju jedan.
Sad bi tu možda trebalo da nađete mehanizam da ovaj član povežete sa članom 4. i s ovim stavom gde se priča o osetljivim društvenim grupama. Nažalost, imamo slučaj da studenti ili učenici u samim mestima stanovanja imaju način ishrane mnogo gori iz ovih osetljivih grupa, iako su možda u porodici, nego oni koji su sa strane.
Možda bi trebalo dati mogućnosti ovim osetljivim kategorijama, po određenim kriterijumima, da mogu da dobiju tri obroka u studentskoj menzi, jer ih ima na ivici gladi, gladnih učenika i studenata, bukvalno, koji žive u mestu gde studiraju i gde uče školu. Imaju, čak, veoma loše uslove za učenje, nekad i lošije nego što su u studentskim domovima, a pri tome su nekad, nažalost, i gladni.
U članu 10, koji govori o pravu na studentski kredit, a tu su pravila igre jasna, kažete da se korisnik studentskog kredita koji je postigao prosečnu ocenu najmanje 8,5 i nije gubio nijednu godinu oslobađa od vraćanja kredita. Za stipendije je, isto, jasno. Međutim, možda bi trebalo ovde, i to je naša primedba, da damo mogućnost da se oslobode od vraćanja kredita i studenti koji su u roku završili fakultet. Kao profesor na fakultetu, verujte, verovatno i vi znate, meni je nekad i prosek 6,2 veoma dobar za studenta koji je završio medicinu za šest godina i tri meseca, znači, u onom apsolventskom roku, ili ako je završio prava.
Možda bi trebalo, mimo prosečne ocene, koja ukazuje na veći trud i veći rad, možda i na veću inteligenciju, to ostvariti, ali i ovaj trud studenta koji nije gubio godinu i koji je svoj fakultet završio u roku, treba vrednovati. Ako mu se semestar završio u maju, onda imamo one koji diplomiraju do oktobra, a zna se da je apsolventski rok šest meseci. Trebalo bi intervenisati i u ovom delu, da i ovi studenti koji u roku završe fakultet budu oslobođeni od vraćanja kredita.
To bi bila motivacija na jednom drugom nivou, a korisna i značajna, jer nekad i prosečna ocena ima mnogo varijabli. To je i trud i rad, ali jedan je trud i rad za nekog ko je u lošim socijalno-ekonomskim uslovima, a drugi u boljim. Isti napor i isto učenje kod ovog se sigurno prezentuje manjom ocenom, zato što ima mnoge druge probleme. Mislim da treba da ubacimo redovno studiranje u roku, bez gubljenja godine, da bude isto oslobođeno.
Pošto imamo dve pokrajine, u članu 13, kod ovih aktivnosti, a to su takmičenja, treba navesti da postoje pokrajinska, regionalna i republička takmičenja.
Što se tiče drugih delatnosti i člana 23. ovog zakona, koji je isto značajan, svi smo mi svesni da na letnjem raspustu, studenti koji sa strane studiraju odlaze u svoja mesta i da studentski i učenički domovi budu prazni ili poluprazni, tako da postoje slobodna mesta.
Možda bi ovaj stav 2. člana 23. trebalo nekim kriterijumima ograničiti, procentom kapaciteta kojim može ustanova da pruža usluge i trećim licima. Primedbu nemam na stav 3. I do sada je bilo, tako i treba da bude, da preko leta, kad postoji letnja praksa i letnja razmena studenata raznih fakulteta i škola, unutar zemlje ili iz drugih zemalja, i profesora i studenata u toj studentskoj stručnoj razmeni ima, da im budu obezbeđena mesta u tim domovima. U ovom ekonomskom delu, koji će sigurno da pomaže domu, treba na odgovarajući način to pružanje usluga trećim licima svesti na neke procentualne procene, kvantifikovane kapacitete, preko kojih ne bi trebalo da se pređe da ne bi došlo do zloupotrebe.
Ima dosta članova gde postavljate uslov da se nešto dostavi. Recimo, u članu 40 – obaveza da se donese razvojni plan, ali ne postoji rok. Član 45 – vođenje evidencije. Član 67 – oko oduzimanja licenci o kojima ustanove treba da obaveste Ministarstvo. Znači, vi ste stavili obavezu dostavljanja godišnjih planova, evidencija, obaveštenja, ali niste rekli rok, i vezano za to, kasnije, u onim kaznenim odredbama, nema predviđenih sankcija za prekršioce tih rokova koje ste im vi sami zadali.
Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 3. i taj član 3. se menja i glasi - u članu 5. razdeo 36. funkcija 410 briše se. Ovaj moj amandman je direktno vezan za još dva amandmana mojih kolega kojim se predviđa brisanje određenih funkcija, a sve vezano sa četvrtim amandmanom kolege Ota, kojim se predviđaju veća sredstva za veterinu.
U suštini, ovaj amandman se odnosi na Agenciju za strana ulaganja i promociju izvoza. Mi ovde, ne samo sad, nego i kod rasprave oko budžeta za 2010. godinu i prošle godine za 2009. godinu, kao Srpska napredna stranka apelujemo na racionalizaciju i smanjivanje javne potrošnje i uštedu u ovo vreme krize, tako da i ovi naši amandmani koje ste čuli se odnose u stvari na tu uštedu u javnoj potrošnji. To je prva stvar.
Naravno, znamo da su ta sredstva potrošena, ali ovi amandmani predstavljaju jedan apel, ako se uopšte dopire do Vlade, da ubuduće na odgovarajući način za sledeću budžetsku godinu racionalnije pristupa u pravljenju budžeta koji dovode do povećanja javne potrošnje.
Druga stvar, mi smo sredstva usmerili u konkretnom slučaju da se za veterinu daju veća sredstva. U odgovoru Vlade baš na taj amandman, gde se povećavaju sredstva za veterinu, kaže se slično kao što je bilo za prethodni amandman za Ministarstvo odbrane - ukoliko bi se amandman prihvatio došlo bi do povećanja deficita predloženog ovim zakonom. Nije nam jasno kako, zato što su tačno sredstva predviđena gde se gašenjem ovih funkcija nadomešćuju sredstva za veterinu.
Opet apelujemo, a i u prošlom planu i predlogu budžeta smo apelovali na uvećanje sredstava za poljoprivredu i veterinu. Za veterinu pogotovo, što i ovo današnje vreme pokazuje da prevencija za širenje zaraznih bolesti kod životinja je u direktnoj povezanosti sa zdravljem stanovništva. Ulaganje sredstava u prevenciju zaraznih bolesti direktno utiče i na zdravlje stanovništva, tako da se ta sredstva usmeravaju u jedan koristan deo koji praktično poboljšava i zdravstveno stanje našeg stočnog fonda, a direktno i stanovništva.
Još jednu stvar bih dodao. Mi ovde amandmanima očigledno stalno potenciramo brisanje tih agencija, uprava i centara, kako se zovu, kojih ima više od sto. Voleo bih da jedanput u ovu skupštinu dođe analiza efekata rada. Recimo, da dobijemo i da vidimo kakvi su efekti rada te Agencije za strana ulaganja i promociju izvoza ili neke agencije, kao što je za zaštitu životne sredine. One koriste budžetska sredstva.
Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, ispred poslaničkog kluba Napred Srbijo podneo sam amandman koji se odnosi na član 7. razdeo 23. glava 23.2, gde predlažemo da se funkcija 560 briše. Inače, ovaj deo se odnosi na Fond za zaštitu životne sredine. Uopšte, mi znamo šta znači značaj zaštite životne sredine, ali imamo Ministarstvo za zaštitu životne sredine, imamo agenciju i na kraju fond. Smatramo da su ova sredstva, u stvari deo sredstava koji povećava javnu potrošnju.
Ovaj amandman je krajnje smisleno i racionalno podnet ispred SNS, gde u okviru 11 amandmana čiji je izvorni cilj intervencije, moj kolega Mićo Rogović lepo je objasnio, da se smisleno i racionalno budžetska sredstva koja idu u potrošnju usmere na Ministarstvo odbrane u cilju modernizacije vojske i stvaranje uslova za profesionalizaciju, tako da je to kompleksna grupa amandmana koje treba usvojiti.
Amandman se odbija, a Vlada kaže da se ovaj fond najvećim delom finansira sopstvenim sredstvima, i to je tačno. Ali, s druge strane, u objašnjenju, da ne čitam, u ovom budžetu za 2010. godinu, na osnovu Zakona o upravljanju otpadom, o ambalaži, o ambalažnom otpadu i ribljem fondu utvrđuju se novi prihodi koji će biti uvećani, tako da je moglo da se predvidi u budžetu da se tim novim prihodima ovaj budžetski deo poštedi, da se prebaci u Ministarstvo odbrane, jer bi to bio krajnje racionalni pristup, a da se u novim finansiranjima u sledećoj godini ova sredstva pokriju.
Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, ministre, ispred poslaničkog kluba Napred Srbijo, Srpske napredne stranke, podneli smo amandman na član 32. Predloga zakona.
Radi javnosti bih pročitao taj član 32, da prokomentarišem da je ovaj član u grupi onih članova deklarativnog karaktera, gde se u članu ne stvaraju obavezujuće zakonske normativne sankcije i mi smo kao poslanička grupa podneli amandman na ovaj član.
Taj član 32. glasi ovako: "Ovlašćeni predlagač dužan je da nastoji da predloži najmanje 30% predstavnika manje zastupljenog pola prilikom imenovanja članova upravnih i nadzornih organa u javnim službama".
Odnosi se na imenovanje članova upravnih i nadzornih organa u javnim službama. Predlažemo da se ovaj neobavezujući deo rečenice "dužan je da nastoji" promeni i da taj deo glasi da je ovlašćeni predlagač dužan da predloži najmanje 30% predstavnika, i da ne čitam dalji deo teksta.
Želimo da se promeni ovo deklarativno u obavezujuće.
Na ovaj član isti, kada pogledate odgovore Vlade, amandmane su podneli predstavnici svih poslaničkih grupa. Postoji jedan konsenzus da svi predstavnici poslaničkih grupa u parlamentu imaju primedbu na ovaj član zakona.
Pročitao bih takođe radi javnosti obrazloženje Vlade zašto se odbija amandman. Kaže se - amandman se odbija iz razloga što javne službe (ustanove, preduzeća i drugi oblici organizovanja utvrđeni zakonom) obavljaju delatnosti kojima se obezbeđuje ostvarivanje prava odnosno zadovoljenje potreba građana i organizacija ili drugog zakonom utvrđenog interesa, a sredstvima koja mogu biti u svim oblicima svojine.
Imajući u vidu značaj delatnosti, oblik organizovanja, odnosno režim svojine, predlagač smatra da se postiže svrha zakona normiranjem deklarativne i dopuštajuće norme.
Ovo obrazloženje stoji i za sve amandmane koji su podneti na ovaj član. Kako protumačiti ovo obrazloženje? Da li postoji bojaznost da kod imenovanja članova upravnih i nadzornih odbora možda nema dovoljno kvalifikovanih, stručno obrazovanih profesionalnih predstavnika oba pola? Da li Vlada, pošto se pominju različiti režimi svojine, ima opreznost prema tim prevashodno privatnicima, vlasnicima kakav će stav da imaju prema obavezujućim normama zakona da moraju ravnopravno da imaju zastupljene članove upravnih i nadzornih odbora ili vlada želi da, računajući ova dva razmišljanja, možda sebe stavi po strani i da ne stavi obavezujuću normu za ova javna preduzeća i službe?
Mi iz Srpske napredne stranke smatramo da su sva ova obrazloženja, iako su ovakva tumačenja, ponavljam, tako sam protumačio ovo obrazloženje, u stvari u sukobu sa zakonom. Kroz ovaj zakon treba da stvorimo aktivnu politiku jednakih mogućnosti. Bilo koja opreznost u imenovanju članova upravnih i nadzornih odbora koja bi bila limitirajuća po ovom biće protivzakonita onog trenutka kada se zakon usvoji.
Smatramo i predlažemo da se ovaj amandman usvoji, pogotovo što je tu ministar Ljajić. U sinoćnoj raspravi o amandmanima imali smo situacije za član 13. koji je takođe bio deklarativan, tu je usvojen jedan kompromisni amandman Odbora za ravnopravnost polova, onda smo imali amandman na član 14. koji je ministar usvojio. Imali smo i na član 19. Svi ovi nabrojani članovi bili su neobavezujući i deklarativni. Na odgovarajući način, bilo preformulacijom Odbora za ravnopravnost polova, bilo intervencijom ministra, regulisani su.
Ovo je isto takav član. A sinoć smo prokomentarisali da je najveći broj amandmana svih poslaničkih grupa dat na ove članove koji su deklarativni.
I u ovom članu bi trebalo uraditi sličnu intervenciju. Nema bojaznosti da se obavezujuća norma stavi i za članove upravnih i nadzornih odbora. Smatramo da po svim osnovama ima dovoljno kvalifikovanih, profesionalnih, stručnih osoba oba pola koja će moći ove kriterijume da zadovolje.
Još jedanput, predlažem ispred Srpske napredne stranke da usvojite ovaj amandman. Hvala.