Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, ministre, ispred poslaničkog kluba Napred Srbijo Srpske napredne stranke podneli smo amandman na član 34. i radi javnosti taj član se odnosi na ravnopravnu zastupljenost polova u sportu. Takav je podnaslov. Ovde smo podneli amandman da se u svim stavovima ovog člana opet deklarativne reči "nastoje da" brišu.
Pročitaću isto radi javnosti član 34. u svim stavovima. Znači - obrazovne ustanove dužne su da nastoje da obezbede jednake uslove za aktivno bavljenje sportom, nezavisno od pola i da preduzimaju mere podsticanja fizičkog vežbanja i sportskih aktivnosti za devojčice i žene.
Stav 2 - sportske organizacije i udruženja dužne su da nastoje da obezbede ravnopravni tretman polova u razvijanju i finansiranju sportskih aktivnosti. Zadnji stav - sportske organizacije i udruženja dužni su da nastoje da obezbede ravnopravnu zastupljenost polova u organima upravljanja tih organizacija i udruženja. U svim stavovima opet su deklarativne reči "dužni su da nastoje", a mi amandmanom predlažemo da se brišu i da pređu u obavezujuće.
Sada imamo jednu situaciju da imamo jedan član sa isto deklarativnim rešenjima, a kada analiziramo amandmane na njega je najmanje podneto, iako je deklarativni. Jasno nam je da je zapošljavanje, usavršavanje, odnos na poslu, navodim amandmane koji su bili deklarativni, koje smo diskutovali sinoć, gde je bilo najviše amandmana i odjedanput imamo sport i tri amandmana. Smatramo da odnos u sportskim aktivnostima tradicionalno odražava u stvari neravnopravan odnos prema osobama suprotnog pola, a to su devojčice, odnosno kasnije žene.
Obrazovanje od predškolskog, osnovnog, srednjeg i visokog, koji su u prethodnim članovima dati i funkcioniše godinama u našoj državi, međutim, odnos u sportu od prvog razreda osnovne škole praktično prema devojčicama i ženama, moram da konstatujem, odražava ipak neki tradicionalni odnos da se smatra da nisu ravnopravne sa muškarcima. Zato smo mi u sva tri stava reagovali i stavili obavezujući odnos, smatrajući da kroz obrazovanje, vaspitanje odnos prema sportskim aktivnostima od predškolskog uzrasta trebaju i dečaci i devojčice da budu ravnopravni.
Kroz školovanje, što je cilj ovog zakona o ravnopravnosti polova, iako je sport sporedna stvar, ali utiče i stvara neka nova saznanja i uvažavanja u odnosu pola. Analiziram samo taj deo.
Lično smatram, iako možda kada se analiziraju amandmani imamo kontradiktornih objašnjenja, o ovom bi mogli da diskutujemo.
Neću da pročitam obrazloženje Vlade, ali iz obrazloženja ovog i prethodnog amandmana jasno se vidi da već Vlada ili resorno ministarstvo ima isto sa jednim tradicionalnim odnosom, smatrajući da je ženski pol objektivno limitiran nečim. Biološki jeste, ali nije objektivno. Sve to na šta se mi sad pozivamo da će aktivnosti i bavljenje sportom biti ograničeno objektivnim sklonostima i mogućnostima jednog pola.
To smo mi tradicionalno stvorili od škole, nažalost i porodice i dan-danas, iako u drugim sferama života postoji ravnopravnost, na poslu, u zapošljavanju, o tome smo diskutovali, ali u ovom se izražava jedan deo koji moramo da promenimo. Ne može u porodici da se kaže - ćerko, nije to za tebe ili sine, nije to za tebe. Sport je veoma važna stvar, ali nažalost to je izraz jednog tradicionalnog odnosa.
Ako se oni stave u jednom segmentu sportskih aktivnosti ravnopravnih u kojima učestvuju, to utiče i na obrazovanje, stvaraju se neke navike koje će kasnije uz obrazovanje da promene taj odnos i koji će stvoriti jedne zakonske okvire za jednu budućnost. Obrazloženje Vlade i obrazloženje za odbijanje amandmana ili čak neki amandmani jasno podneti da se brišu stavovi iznose ustvari odnos neravnopravnosti, odnos biološke hendikepiranosti, a to ne treba da stoji. Ponavljam, ovo nije tako, po nama, po Srpskoj naprednoj stranci, nevažna stvar. Sport je veoma bitna stvar u vaspitavanju i u uspostavljanju ravnopravnih odnosa.
Meni je žao što je ovako malo amandmana. Tako se lako prelazi preko toga, a to je veoma značajno u uzrastu, u vaspitavanju i učestvovanju kad se nadoda, obrazovanje stvara uslove. Iz toga proizilazi ovaj treći stav koji bi sigurno bio diskutabilan i mogao bi različitim argumentima da se brani, da će i u organima upravljanja tih organizacija i udruženja, čekajte, tu ima i formalnih stvari, organima upravljanja sportskih udruženja. Tu ima finansijskih poslova, poslova treninga, pa poslova medicinske i zdravstvene struke, pa tu ima način ishrane.
Znači, mi u angažovanju u tim i upravnim funkcijama možemo da postignemo zato što bavljenje sportom nije samo igranje fudbala ili košarke, to sam naveo, nego da bi se to postiglo moraju mnogi stručni, medicinski, organizacijski, finansijski, društveni elementi da budu ispunjeni.
Zato smo mi iz SNS išli na menjanje sva tri stava, ne samo jednog, smatrajući, ako sam uspeo nekim argumentima, ponavljam, mogao bih još mnogo argumenata da iznesem, ali suštinski da trebamo kroz sport koji nije toliko sporedna stvar, kako smatramo, a u ovim diskusijama je ispalo da sporedna stvar, važna je kao i zapošljavanje, važno je kao odnos na poslu.
Predlažemo da usvojite ovaj amandman i da stvorimo jednu zakonski osnovu, jedan zakonski okvir koji će stvarno da da pravu snagu ili pravi značaj ovog zakona koji se zove zakon o ravnopravnosti polova bez limitirajućih bioloških ograničenja koja su data u obrazloženjima. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, samo ću kratko sada da prokomentarišem. Pošto smo mi kao poslanički klub Napred Srbijo – SNS intervenisali u ovom članu 13, gde smo smatrali da broj od 500 zaposlenih je preveliki broj u ovim ekonomskim uslovima, a pogotovo što smatramo da mala i srednja preduzeća predstavljaju budućnost razvoja naše privrede, da taj broj bude manji i predložili smo amandmanom da bude 100.
Da ne čitam obrazloženje, jasno je, odbijen je amandman. Kažem i hteo sam da prokomentarišem da je dobro što je ovaj broj od 500 zaposlenih smanjen na 50, tako da, u stvari, pored mog, odnosno našeg amandmana, i druge poslaničke grupe su dale amandmane na ovaj broj, ali već ste vi u stvari u raspravi u načelu rekli da su amandmani prihvaćeni i da je broj uposlenih 50, tako da sam hteo da prokomentarišem da je to dobro što je usvojeno, baš iz razloga ove ravnopravnosti i zakona koji danas donosimo i o kome razmatramo. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, ispred poslaničkog kluba Napred Srbijo, Srpske napredne stranke, podneli smo amandman na član 19. To je jedan od onih članova koji smo u načelnoj raspravi označili kao članove koji su deklarativni, gde se koriste reči koje nisu zakonske obavezujuće, kao što su reči „treba da nastoje“.
Radi javnosti bih pročitao kako glasi stav 1. člana 19, mada sada više i nema TV prenosa: Poslodavac treba da nastoji da u jednom ciklusu stručnog usavršavanja ili obuke ponudi manje zastupljenom polu 30% mesta, odnosno broj mesta proporcionalnom učešću tog pola u ukupnom broju zaposlenih, i da ne čitam ceo stav.
Naš amandman se odnosi da se ovaj član menja da reči ''da nastoje'' budu izbrisane i da ta prva rečenica glasi obavezujući ''poslodavac treba da u jednom ciklusu stručnog usavršavanja ili obuke ponudi manje zastupljenom polu 30% mesta itd.''
Kada analiziramo, od 99 podnetih amandmana, a koji su odbijeni, u 27 amandmana, ne samo naše poslaničke grupe nego i drugih, i pozicionih i opozicionih, podnete su primedbe na 27 amandmana na članove zakona koji su deklarativne prirode, kao što sam malopre rekao.
Osnovna stvar jeste da se ti članovi odnose na različite oblasti života i rada i da kada se uključe u ceo kontekst zakona daju celom zakonu jedan deklarativni karakter.
Čuli smo kod amandmana na član 14, da je ministar rekao da je nađeno kompromisno rešenje i čuli smo kako izgleda, jer je i na taj član zakona bilo oko 15 amandmana i da je nađeno odgovarajuće kompromisno rešenje da bi se prevazišao taj problem.
Ovde se dogodila slična situacija i vidim da je Odbor za ravnopravnost polova takođe predložio amandman, gde se član 19. menja, pročitaću ga radi kolega i javnosti.
„U svakom ciklusu stručnog usavršavanja ili obuke poslodavac vodi računa o tome da zastupljenost polova odslikava u najvećoj mogućoj meri strukturu zaposlenih kod poslodavca, ili u organizacionoj jedinici za koju se vrši obuka i o tome izveštava u godišnjem izveštaju iz člana 13. stav 2. ovog zakona“.
Ukoliko se usvoji ovaj amandman, a verovatno ga je Vlada usvojila, menja se kompletno član 19. Mogu sada samo ukratko da prokomentarišem ovaj deo rečenice „odslikava u najvećoj mogućoj meri strukturu zaposlenih kod poslodavaca ili u organizacionoj jedinici“.
Opet je to kompromisno rešenje koje može da se tumači i daje stvarnu subjektivnu komponentu, bilo poslodavcu, bilo organizacionoj jedinici.
Moje tumačenje je takvo da i ova korigovana rečenica odnosno ovaj član 19. sigurno nema obavezujući karakter što se tiče stručnog usavršavanja i obuke, tako da ne mislim da je nešto znatno poboljšao. Jeste bolji od ovog deklarativnog člana koji je glasio onako kako sam ga pročitao i bolji je, ali opet postoji prostor za nešto što možda daje subjektivnu procenu.
Više puta smo čuli, a i na svom poslu sam svestan da u stručnom obrazovanju sigurno da, i visokom, mislim na fakultete i na više škole, i u srednje, zavisi od stepena obuke. Proporcija stručnosti i kvalifikovanosti muškaraca i žena je približno ista. U medicini ako analiziramo, a svaki segment i svaka oblast koja treba da bude obuhvaćena zakonom, u medicini dominantni kadar su visokokvalifikovani, pa i onaj srednji čini osobe suprotnog pola, žene koje su stručne, kvalitetne, koje profesionalno i na vrhunskom nivou obavljaju svoj posao.
Tako je isto i u prosveti, da li je u pitanju srednje, osnovno obrazovanje i da ne nabrajamo, sigurno još mnogo institucija različite vrste, profila, pravnih, ekonomskih, pa čak i mašinskih, elektrotehničkih, da ne nabrajam, tu su muški i ženski pol paritetni u stručnosti, u kvalitetu i u profesionalnom odnosu. Pogotovo sam ovo naveo zbog obrazovanja, stručnom usavršavanju i obuci.
Možda je najbolje rešenje bilo da ne bude procenta, da ne bude ovakvog kompromisa, nego jedan pravilan proporcionalno zastupljen odnos, neka rečenica koju bi pravnici mnogo bolje sročili, da tu, ako neće procenat, da u toj rečenici bude jasno da smo proporcionalno u tom delu zastupljeni. Činjenica je da su sada promenjeni. Videćemo kasnije i druge članove koje ćemo kasnije da komentarišemo, koji su takođe deklarativni, po principu treba da nastoje, da li su korigovani, neki jesu, a video sam da neki nisu, a nisu korigovani baš oni koji se odnose na obavezujuće ravnopravno zastupljene procente u organima izvršne vlasti odnosno u upravnim i nadzornim odborima. Pitam se zašto je to, ali komentarisaću kasnije. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, i ovaj amandman je u sklopu nekoliko naših amandmana koje je poslanička grupa Napred Srbijo, SNS, podnela, a odnosi se na prosvetu u obrazovanje.
U konkretnom amandmanu, koji se odnosi na član 34, nekoliko tačaka je predloženo da se brišu, smatrajući ih neustavnim i korekcije koje smo dali u tački 6. i 7, da krenemo od njih, gde se praktično organima AP daje pravo da daju saglasnost na neke odluke institucija čiji je osnivač RS, što je stvarno neustavno i nije u redu.
Ovde imamo tačke o kojima je malopre bilo govora, da se briše tačka 13, gde se propisuje školski kalendar za srednje škole za teritoriju AP Vojvodine, onda tačka 19, gde se organima AP Vojvodine daju da vrše nostrifikaciju i priznavanje ekvivalencije svedočanstava stečenih u inostranstvu. Tačka 22. da donose nastavne programe za jezike nacionalnih manjina i da odobravaju udžbenike i nastavna sredstva.
Predlažemo da se ove tačke brišu, smatrajući ih neustavnim, ako krenemo od toga da je za svaku državu, pa i našu, obrazovanje, prosveta od krucijalnog interesa, da obrazovanje treba da bude jednostrano doktrinarno, stručno, metodološki, organizovano jedinstveno za celu Srbiju i da nema nikakvih posebnosti u školskom kalendaru, u pravljenju nastavnih planova za nacionalne manjine, a isto tako i udžbenike koji su zajednički za preostali deo Srbije i da to treba ipak da bude u ingerenciji RS, bez obzira na prethodnu diskusiju. Zato smatram da ove amandmane treba usvojiti.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, ispred Poslaničke grupe Napred Srbijo zajedno sa svojim kolegama podneo sam amandman, odnosno podneli smo amandman na član 15.

Inače, član 15. se odnosi na prestanak funkcije i razrešenje direktora. Mi smo predložili da se ovaj član briše zato što je članom 18. stav 2. Zakona o javnim službama utvrđeno da direktora ustanove čiji je osnivač Republika imenuje i razrešava Vlada Republike Srbije, tako da je ovaj član, koji se odnosi samo na prestanak funkcije, apsolutno nepotreban.

Obrazloženje Vlade, koje delom ima i tehničkih grešaka, neću na njih da ukazujem, jeste da se amandman ne prihvata iz razloga što je zbog posebnog načina izbora direktora, u skladu sa Predlogom zakona, potrebno propisati i njegovo razrešenje. Jedno obrazloženje koje je formulisano samo da se formuliše, bez suštinskih razloga da se odbije amandman.

Ako pođemo od toga, izbor direktora svake ustanove koja se bavi nekim specifičnim poslovima je posebna procedura, ali mora da ima jasne zakonske regulative. Pogotovo ovo obrazloženje ne može da se odnosi na jednu ustanovu čiji je osnivač Republika i gde je Zakonom o javnim službama predviđeno da se od strane Republike imenuje.

Inače, ovaj član je višak, a i prethodni kolega je rekao da ovom zakonu ima suvišnih članova, pogotovo što se tiče prestanka funkcija članova i predsednika Upravnog odbora, kao što je i ovaj član. Zakon je opterećen nekim stručnim delovima koji su nepotrebni u zakonu. Ta pojedina nadležnost proističe i reguliše se statutom odgovarajućih ustanova, njihovim unutrašnjim aktom o organizaciji i sistematizaciji.

Mimo ovog što sam rekao, u ovom zakonu imate suvišnih članova i trebalo bi da se amandmani, kao i ovaj naš amandman na član 15, usvoje, jer na taj način će i zakon da bude mnogo bolji, jasniji i pročišćeniji. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, svima nama je jasna potreba donošenja zakona o ravnopravnosti polova. Već je rečeno da su razlozi ustavna obaveza, međunarodna obaveza, evropski standardi, ali i unapređenje društvenog položaja žena, pa i muškaraca.
Ovaj zakon bi, u stvari, trebalo da omogući da se stvore osnove za politiku jednakih mogućnosti i za uspostavljanje pravednog odnosa između polova, kao i za zaštitu od diskriminacije. Sigurno je da ni ovaj zakon, baš zato što se tiče tih osnovnih principa vezanih za ravnopravnost polova, ne bi trebalo, kao ni neki drugi zakoni, da ima bilo kakvu partijsku obojenost, već treba suštinski da uspostavi odnose i stvori zakonske osnove jednakih mogućnosti i ravnopravnosti, odnosno da stvori zakonske osnove jedne aktivne politike jednakih mogućnosti.
SNS je apsolutno za ravnopravnost polova i za stvarno uspostavljanje i razvijanje politike jednakih mogućnosti i za iskazivanje svih mogućnosti potencijala polova.
Ona je za uspostavljanje ravnopravnih uvažavajućih i harmonizovanih odnosa između polova, pogotovo što ti odnosi između polova čine krucijalnu osnovu svih društvenih odnosa, pa i porodice.
Verovatno je bilo u ovom periodu, pomenuli su neki poslanici, mnogo važnih zakona koje je trebalo doneti, ali je i ovaj zakon, baš zbog regulisanja zakonskih normativa koji se pojavljuju u svakodnevnom životu u odnosima među polovima, trebalo doneti ranije. Čuli smo podatak i znamo da je donošenje ovog zakona previše dugo trajalo, od 2001. godine, a to je devet godina.
Izrečene su razne konstatacije i razlozi zašto ovako dugo traje donošenje ovog zakona. Bez ikakve odgovornosti za to što to toliko dugo traje, evidentno je da donošenje zakona u ovih devet godina, ipak, predstavlja odgovornost vladajuće koalicije.
Mi smo zemlja koja je potpisnica, pomenuto je u uvodnom izlaganju, Konvencije o zabrani svih oblika diskriminacije nad ženama i tu konvenciju je više od 90% članica UN potpisalo. U ovom dugotrajnom periodu razmatranja i donošenja zakona koji tek sada stiže na dnevni red, došli smo u situaciju da smo jedina zemlja u okruženju koja nema ovaj zakon.
Kao posledicu toga, imamo upozorenje Međunarodnog komiteta da je donošenje ovog zakona jedan od uslova evropskih integracija. Naime, Komitet UN-a zadužen za praćenje implementacije Konvencije o eliminaciji svih oblika diskriminacija nad ženama je još 2006. godine Srbiji uputio preporuku o potrebi usvajanja zakona. Znači, jedan vremenski period koji je izgubljen, ali nepotrebno.
U suštini, već je rečeno, da ne ponavljam, zakon ima multidisciplinarni pristup, obuhvata delove koji se odnose na rad i zapošljavanje, na socijalnu i zdravstvenu zaštitu, porodične odnose, kulturu, obrazovanje. Znači, jedan sveobuhvatni zakon, koji je multidisciplinarni i kao takav zahteva u donošenju mnogo koordinacije s drugim zakonskim aktima koji se tiču pomenutih oblasti, a koji su već doneti.
U primedbama koje se odnose na ovaj zakon, prvo, neću da pominjem te tehničko-redakcijske primedbe, zato što se veoma često događa da takve primedbe iznosimo, uglavnom ih iznose poslanici opozicije, a nikada nismo naišli na neki odgovarajući pristup, da se u novom zakonskom aktu trude da otklone te stvari, zato se više okrećem suštinskim primedbama na ovaj zakon.
Prvo, što se tiče samog jezika koji se koristi, kojim je pisan zakon, možemo da kažemo da je neadekvatan i ne odgovara osnovnoj svrsi zakona. Ako smo na putu evropskih integracija, na koje se svi u diskusiji pozivamo i svi žurimo u tu Evropu, onda u ovom zakonu moraju da budu i takva rešenja.
U Deklaraciji Saveta Evrope o ravnopravnosti žena i muškaraca, između ostalog, stoji i odrednica da demokratija mora postati rodno svesna i rodno osetljiva. Možda ove reči nekad običnim ljudima i ne odgovaraju kada ih čuju ovako, s govornice Skupštine, ali je suština da u ovom zakonu nema ovih elemenata koji se pominju u Deklaraciji Evrope. Isto tako, vezano za to, ovaj zakon, tj. jezik kojim je pisan je rodno nesenzitivan, neosetljiv.
U ovom zakonu je trebalo stvoriti neku osnovu za uvođenje tog rodno senzitivnog jezika. Mi, s jedne strane, imamo od 2008. godine Upravu za rodnu ravnopravnost, koja je organ Ministarstva rada i socijalne politike, a u zakonu je potpuno izostala odrednica roda. Znači, uopšte nemamo definiciju roda, koja bi trebalo da bude u onom članu 10, gde imamo značenje pojmova, tako da ove odrednice nema.
U ovom zakonu nije samo eliminacija polne različitosti značajna. Evidentna je polna različitost, to je notorna biološka kategorija. Potrebna je i rodna ravnopravnost, koja predstavlja jednu društvenu kategoriju. Znači, korišćenje rodno nesenzitivnog jezika je jedna od primedaba.
U mnogim članovima, to su i drugi poslanici govorili, imamo i neke suvišne pasuse, ili imamo i suvišne članove, koji su posledica neusaglašenosti ovog zakona s drugim, već donetim zakonima.
Rekao sam da je zakon multidisciplinaran, obuhvata i zadire u mnoge društvene odnose koji su regulisani drugim zakonima, kao što su Zakon o porodici, Zakon o radu, Antidiskriminacioni zakon, Krivični zakon. Ako koristimo neke izraze i definicije u ovim zakonskim aktima, oni treba da budu uniformni. Znači, zakon treba da bude usklađen sa već donetim zakonskim aktima. Nema potrebe u novim zakonskim aktima korigovati ili raditi nove konstrukcije.
Neusaglašenost ovog zakona s nekim drugim zakonima vidi se, recimo, kod Antidiskriminacionog zakona, koji zabranjuje rodnu diskriminaciju. Onda imamo Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, gde se, takođe, zabranjuje rodna diskriminacija. Porodični zakon, u kome je regulisano i propisano pravo žene da odlučuje o rađanju, nije usaglašen s ovim zakonom, tako da je jedna od mana zakona neusaglašenost s već donetim zakonima.
Isto tako, izrazi, već su neki poslanici pomenuli, u mnogim članovima, neke ću da ilustrujem, uopšte nisu obavezujući. To su rečenice kao – "treba da nastoje", "dužan je", više u vidu preporuke.
Radi javnosti bih da ilustrujem nekoliko članova, poslanici su čitali, pa znaju. Recimo, član 19: "Poslodavac treba da nastoji", pa član 14, odnosi se na jednaku dostupnost poslova i položaja, opet "treba da nastoji". Zatim imamo član 21: "Sindikati i udruženja poslodavaca treba da nastoje".
Primedba, koja nije samo moja nego i drugih poslanika, jeste da su ovakvi članovi više deklarativni, pa se postavlja pitanje – da li su ovi članovi, delovi zakona, neke neobavezujuće preporuke ili deklaracije? To u zakonu ne može, moraju da postoje jasni, konkretni i obavezujući članovi, pa bi ove deklarativne članove u ovom zakonu trebalo korigovati.
S druge strane, ne može ni izvršna vlast da bude izuzeta iz svih regulativa. To je primedba. Ako se želi jasna i aktivna implementacija zakona, moraju se predvideti i obaveze državnih organa i organa javne vlasti, koje trebaju da budu jasno definisane, pošto u nekim članovima nisu tako jasno definisane. Praktično, ti predlozi izbegavaju obaveze državnih organa u sprovođenju ove politike jednakih mogućnosti. U definiciji obaveza, i Narodna skupština, kao i Vlada, treba da ima obaveze oko implementacije rodne ravnopravnosti, što nije u postojećem zakonu regulisano.
U zakonu nedostaju instrumenti kontrole i realizacije sprovođenja zakona. Nema institucionalnih mehanizama u sprovođenju zakona, pogotovo na nivou lokalne samouprave, gde se u članu 39. navode samo preporuke deklarativne prirode, a nema konkretnih obaveza lokalne samouprave, u smislu da je potrebno uvođenje koordinatora. Recimo, organi jedinice lokalne samouprave, u okviru svojih nadležnosti, obezbeđuju ravnopravnost polova. Kojim mehanizmima?
Sigurno je da treba predvideti neke koordinatore, da lokalna samouprava, izborom koordinatora za ravnopravnost polova, definiše njihove nadležnosti i ovlašćenja, ili može to da bude i neko telo.
Ovde sam čuo primedbu na broj zaposlenih, koliko je bilo predviđeno. U zakonu je bilo 500, sada sam čuo, u uvodnom izlaganju, od ministra da je to smanjeno na 50 i da je to korigovano, što mi je drago. Jer, i u drugim zakonskim aktima naše države predviđeno je da se razvijaju ta mala i srednja preduzeća.
U današnjim uslovima, da za 500 zaposlenih bude zadužen čovek koji će da prati kako se odvija sprovođenje zakona o ravnopravnosti polova stvarno je neadekvatno.
Naša je primedba i na kaznene odredbe, vidim da su to i drugi rekli. Zaista, one nisu usklađene ni s nekim drugim zakonima, kao što je Zakon o radu i Krivični zakon, ali su, da ih ne čitamo, neprimereno male i sigurno je da kaznene odredbe treba da budu znatno više.
Sama kaznena odredba ne može nekada neki zakon da dovede u red, da upotrebim taj izraz, ali ona, kao mera sankcije, a, s druge strane, kao mera preventivnog delovanja, može da utiče na smanjenje odgovarajućih negativnih pojava, tako da bi kaznene odredbe trebalo da budu mnogo drastičnije, da u delu u kome mogu da učestvuju utiču na implementaciju ovoga zakona.
U članu 52, koji se tiče nadzora, trebalo bi da bude i Skupština, preko svog odbora, uključena u nadzor nad implementacijom ovog zakona.
I odbor Narodne skupštine bi trebalo da na odgovarajući način ima uvid, jer imamo da organizacije koje se bave praćenjem sprovođenja zakona o ravnopravnosti polova mogu da učestvuju u njegovoj kontroli. Sasvim je logično da onda i odbor Narodne skupštine, da li će to da bude Odbor za ravnopravnost polova ili neki drugi, bude uključen u to.
Imamo i konkretno pitanje procenta. Svi ovde govorimo o zakonu o ravnopravnosti polova. Prava ravnopravnost je paritetni procenat.
Pitanje je kada, koliko će trebati da se promene odgovarajući društveni odnosi, da se promeni tradicija, da se postigne odgovarajuća svest javnosti, obrazovanje, da bi se prihvatili ovi paritetni procenti? Svejedno, možda treba pokušati da se u ovim određenim procentima učini neki korak ispred, da se stvori neka zakonska regulativa i zakonski okvir koji bi davao ravnopravne paritetne procente u zastupljenosti polova.
U suštini, ovakav zakon treba da otkloni posledice viševekovne, možemo reći, tradicionalne diskriminacije i marginalizacije žena. Treba i da ubrza proces eliminacije raznih rodnih stereotipova i da, na prvom mestu, unapredi položaj žena u svim sferama života.
Čuli smo i konstatacije da treba imati zakon. Uvek je bolje imati zakon, nego ga nemati. Slažem se s tim, ali odgovornost za donošenje svakog zakona, pogotovo zakona koji nije dobar, uvek je na vladajućoj većini, pogotovo ako se u nekom periodu, u implementaciji, pokažu neke loše posledice njegovog sprovođenja.
Stoga, treba da učinimo pokušaj, i vi kao vladajuća većina, ovim brojnim amandmanima koji su podneti, ima mnogo amandmana opozicije, ali i mnogo amandmana koje su podneli pozicioni poslanici, i to mi je drago, zato što se svi ti amandmani odnose na ista mesta i iste primedbe, da njihovim usvajanjem, ne samo naše poslaničke grupe, nego svih koji utiču na adekvatno i primereno popravljanje zakona, donesemo jedan solidan zakon, koji će da postavi pravilne osnove za uspostavljanje tih ravnopravnih odnosa, uvažavajućih i harmonizovanih odnosa između polova, jer, ponavljam, na njima se zasnivaju mnogi odnosi, od porodice do svih segmenata društvenog života.
Zavisno od toga kako će ovi amandmani biti usvojeni, koliko će uticati na poboljšanje kvaliteta ovog zakona, mi ćemo se odrediti u podršci ovom zakonu, koji nam je stvarno potreban.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, ispred SNS podneo sam amandman na član 10. ovog zakona i tim amandmanom se predviđa da se briše stav 3. ovog člana.
Kao po običaju, Vlada odbija amandman, ukratko, u obrazloženju se navodi, da se amandman ne prihvata zato što propisan izuzetak obuhvata samo aktivnost upotrebe vojske u situacijama koje nisu mogle da budu planirane, pa se navodi – neodložno otklanjanje posledica prirodnih, tehničko-tehnoloških i ekoloških nesreća većih razmera, kao i pružanje pomoći civilnim organima u kriznim situacijama. U stvari, u obrazloženju oni su parafrazirali ovaj stav 3. koji sam amandmanom predložio da se briše.
U suštini, unošenje ovakvog stava i ostavljanje ovog stava u ovom članu 10, daje se Vladi mnogo veća nadležnost i ovlašćenja, odnosno dobijaju nadležnost i ovlašćenja koja po Ustavu nemaju, odnosno protivustavna su, a s druge strane, Vlada pribavlja ovlašćenja koja ima Skupština Republike Srbije.
Sigurno da za ovakve situacije, koje su objektivne, koje mogu da se dogode i koje su tragične, postoji neko prikladnije rešenje koje bi bilo u skladu i sa drugim zakonima i sa Ustavom. Davanje i prihvatanje izuzetka sigurno stvara lančano nove izuzetke, s toga predlažem da ovaj stav bude brisan, da na ovaj način Vlada ne bi preuzela nadležnosti koje su protivustavne, a na ovaj način se sprečavaju i zloupotrebe koje eventualno mogu da proizađu iz ovoga. Zahvaljujem. (Aplauz.)

Dame i gospodo narodni poslanici, ne znam po koji put treba da obrazlažemo termin i potrebu zamene izraza „multinacionalne operacije“ terminom „mirovne operacije“. Ne samo što je naš poslanički klub Napred Srbijo podneo veliki broj amandmana sa predlogom da se zameni ovaj izraz, nego i poslanici drugih poslaničkih klubova su isto uradili. Ponavljati argumentacije koje su ovde izrečene u detalje, od strane svih poslanika, mislim da je suvišno i gledaoci su to danas slušali.
U suštini, mnogo je primerenije i nedvosmislenije koristiti jasniji izraz – mirovne operacije, zato što one jasno daju kakav je cilj učešća naše vojske u angažovanju van naše zemlje.
Multinacionalne operacije, da ne ponavljam obrazloženje, i prethodno tumačenje moje koleginice, nije potpuno jasno i dvosmisleno je. Izbrojao sam ovde – više od 50 amandmana je napisano, podneto, vezano za promenu terminologije. Međutim, svi su odbijeni i svi su odbijeni sa istim obrazloženjem – pozivanjem na odbijeni amandman pod rednim brojem 1.
Da ne čitamo i da ne pominjemo argumentacije da su zemlje zapadne alijanse, Amerika, ne samo što imaju sofisticirano oružje, nego poslednjih godina imaju i sofisticirani rečnik, tako da izraze rat, ratna dejstva, itd, oni više i ne upotrebljavaju. Sve njihove angažmane multinacionalnog tipa zovu kampanjama, operacijama očuvanja i nametanja mira, tako da praktično i oni izbegavaju taj izraz.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, ispred poslaničkog kluba Napred Srbijo podneo sam amandman na član 10. Taj član se odnosi na izdavanje dozvole. Amandman glasi da se posle reči ministar briše tačka, stavlja zarez i dodaju reči "po pribavljenom mišljenju Uprave za biomedicinu".
Tako da sada zadnji stav bi trebalo da glasi - uslovi u pogledu prostora, opreme, kadra, odnosno timova za transplantaciju, kao i druge uslove iz stava 1. tačka 2) ovog člana propisuje ministar po pribavljenom mišljenju Uprave za biomedicinu.
Ovim zakonom o transplantaciji osniva se Uprava za biomedicinu. Mi smo u načelnoj raspravi govorili koliko je ovaj izraz apsolutno neadekvatan. Ali, ako već postoji Uprava za biomedicinu, sigurno da ona učestvuje u izdavanju dozvola, procene, kadrova, prostora i neophodne opreme. U odbijanju amandmana Vlada navodi da se podrazumeva da je Uprava za biomedicinu u sastavu Ministarstva zdravlja i da na taj način, da siže prenesem, ona učestvuje u tome. Ipak ne bi trebalo u zakonu da kažemo da se podrazumeva. I ovaj dodatak na ovaj stav stvara obavezu pribavljanja mišljenje od Uprave za biomedicinu.
Hteo bih još nešto da prokomentarišem, koristeći vreme poslaničke grupe. Odsustvo ovih ministara u stvari ponovo i s naše strane potvrđuje konstataciju koliko je nepotrebno bilo donositi ove zakone po hitnom postupku. Toliko su bili hitni da nema nijednog predstavnika Vlade da na neki način ove naše amandmane sasluša i da na odgovarajući način odreaguje.
A onda i jedna statistička analiza. Vidite, na sve ove zakone, na ovih pet, podneto je 119 amandmana. Pri tome je 114 podnela opozicija, a pet pozicija i dva poziciona su usvojena, nijedan opozicije.
Postavlja se sada jedno pitanje. Prvo, što je tako mali procenat amandmana prihvaćen? Da li je moguće da je toliko ovaj zakon savršen i nema statističke verovatnoće da neki od ovih amandmana nije bio tako dobar da učestvuje u popravljanju članova zakona? A onda i samo dva prihvaćena amandmana pozicije. Svaka čast kolegama iz pozicije, ali očigledno da tu postoji jedan neravnopravan odnos i da su svi amandmani opozicije odbijeni.
Hteo bih da prokomentarišem da se svi ovi zakoni u mnogim delovima, kao što su načela, postupci transplantacije, organizacije poslova i sve preklapaju, tako da su članovi tekstualno identični, pa smo i mi kao poslanička grupa, podnoseći amandmane, morali, pošto je jedan zakon o transplantaciji organa, gde imamo primedbe na odgovarajuće članove koji su istovetni i u drugom zakonu o transplantaciji ćelija i tkiva.
Pošto je odbijen ovaj moj amandman, vidim kasnije će moje kolege da kažu, onda se pozivaju i za neke druge amandmane, da je obrazloženje za odbijanje tih amandmana dato u obrazloženju za odbijanje ovog mog amandmana. Toliko za sada.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, ispred poslaničkog kluba Napred Srbijo podneo sam amandman na član 53.
Pročitaću ceo član 53: "Zdravstveni radnik koji učestvuje u postupku uzimanja ćelija, odnosno tkiva dužan je da posle davanja pismenog pristanka iz člana 50. ovog zakona, davaoca u potpunosti informiše o postupku i načinu uzimanja ćelija, odnosno tkiva, mogućim direktnim i indirektnim posledicama po njegovo zdravlje koje mogu nastati uzimanjem ćelija, odnosno tkiva, kao i o očekivanom ishodu transplantacije i ostalim bitnim okolnostima..." U amandmanu predlažem da se reč "posle" briše i da se umesto nje doda reč "pre".
Znači, sve ove informacije treba da se daju pre davanja pismenog pristanka. Zašto? Postoji mogućnost da davalac biološkog materijala, nakon što ga je zdravstveni radnik, koji učestvuje u postupku transplantacije, o svemu ovome obavestio i o eventualnim posledicama, on povuče svoju saglasnost, objašnjavajući tu odluku nepoznavanjem bitnih činjenica.
U obrazloženju Vlade zašto se odbija ovaj amandman, da ne prepričavam, oni mi objašnjavaju kako je članom 52. predviđeno da u postupku učestvuje prvo zdravstveni radnik, koji praktično ne učestvuje u samom postupku transplantacije, koji mora na objektivan, nesugestivan način da upozna o svim posledicama po zdravlje i svim komplikacijama jednog potencijalnog davaoca.
Član 53, objašnjavaju mi da pružaju u stvari informacije o svim ovim postupcima direktno, znači, pre operacije, odnosno objašnjenje detaljnog postupka transplantacije. To mi je jasno. Jasno i nije trebalo ovakvo obrazloženje.
Imamo zdravstvenog radnika koji ne učestvuje u postupku, koji je vičan, koji treba nepristrasno, nesugestivno da da informaciju. On mora da da informaciju, jer će ga taj potencijalni davalac pitati i o načinu transplantacije. Da uvažimo da hoćemo i da hoćete da imamo dvoje, znači, ovog jednog koji ne učestvuje u postupku transplantacije i imamo drugog zdravstvenog radnika, kako kažete, koji učestvuje u postupku transplantacije i mora da objasni operativnu proceduru.
Iz ovih razloga koje sam malopre rekao mislim da je potrebno da se i to uradi pre davanja pristanka. Znači, neka bude od dva zdravstvena radnika, sa različitim iskustvom i pristupom, obavešten i od onog ko ne učestvuje i od onog zdravstvenog radnika koji učestvuje u transplantaciji, sve pre davanja pristanka. Na taj način će taj potencijalni davalac da donese definitivno mišljenje i zato sam smatrao da je mnogo bolje da se umesto reči "posle" i ovde ubaci reč "pre".

Na član 56. stav 1. tačka 2) dao sam amandman i ovde u stvari ceo član se odnosi na pismeni pristanak za uzimanje tkiva sa umrlog lica.
Sada u tom prvom stavu imamo navedene dve tačke, pod kojim uslovima može sa umrlog lica da se uzima tkivo zbog presađivanja.
U tački 2) stoji: "dao nalog drugom licu da u njegovo ime potpiše pismeni pristanak za davanje tkiva u slučaju smrti", da ne čitam dalje. Amandmanom sam predložio da se reč "nalog" briše i da umesto te reči bude "ovlašćenje", znači, dao ovlašćenje drugom licu.
Sada meni u odbijanju amandmana, šta se obrazlaže. Amandman se ne prihvata iz razloga što Zakon o obligacionim odnosima, Službeni list taj i taj, definiše ugovor o nalogu kojim se obavezuje nalogoprimac prema nalogodavcu da za njegov račun preduzme određene poslove.
Da ne čitam celo obrazloženje, u suštini sada oni malo birokratski objašnjavaju ove odnose nalogoprimca i nalogodavca. Reč "nalog" je adekvatna i smatraju da ovo ovlašćenje koje sam predložio da se zameni nije dobro.
Onda pogledate u sledećem članu, a to je član 57, davanje pismenog pristanka. Taj isti zakonodavac svuda koristi reč "ovlašćenje", pa onda stav 1. tačke 2), 3) i 4) "ovlašćenom licu za evidentiranje pismenog pristanka", pa "ovlašćenom licu za evidentiranje pismenog", pa "ovlašćenom licu koje obavlja poslove transplantacije". Znači, već u sledećem članu koristi se izraz ovlašćenje, ali u ovom prethodnom članu obrazloženje za odbijanje je pozivanje na Zakon o obligacionim odnosima.
Objašnjenje je stvarno nelogično, samo da se pogledao sledeći član i smatram da je primerenije koristiti reč "ovlašćenje", baš zato što je u saglasju i sa sledećim članom i još na nekim drugim mestima, da ne citiram.

Podneo sam amandman na član 75. i to na stav 1. Pročitaću kako glasi taj stav, a inače se odnosi na upravljanje sistema kvaliteta. Kaže: „Banka ćelija i tkiva dužna je da uvede i ažurira sistema kvaliteta zasnovan na principima dobre prakse.“
Moj amandman je da je u ovom stavu mnogo prikladnije umesto „principima dobre prakse“ da stoji „principima medicinske struke i nauke“. Zašto?
Pogotovo što je sistem kvaliteta i cela procedura transplantacije visoko sofisticirana metoda, to ažuriranje kvaliteta je stvarno tesno povezano sa jednim napretkom i medicinske struke i nauke, što se prepliće jedno sa drugim. Sigurno bilo kakvi dokumenti koji budu rađeni zahtevaće, zavisno od procedure koja će dinamično da se menja, i odgovarajuće izmene.
Smatram da je, barem u ovom stavu ovog člana, ovo prikladnije. U odgovoru Vlade za odbijanje ovakvog amandmana oni kažu i objašnjavaju – da se amandman ne prihvati zato što je termin dobra praksa opšteprihvaćen u svetu, odnosno pozivaju se na EU, deklaraciju i Savet evropskog parlamenta, da je to ustaljeni termin.
Prvo, uopšte nisam dao amandman na termin „dobra praksa“. Na mnogo mesta u ovom zakonu postoje ti termini. Samo sam smatrao da u ovom delu ažuriranje kvaliteta treba da se pozivamo na medicinsku struku i nauku.
U nedoslednosti obrazloženja ne mogu da idem u detalje. Na primeru jednog amandmana, sada kada odgovara Vlada da odbija amandman, ona, recimo, kaže: ''zbog razvoja nauke zbog čega se ubrzano menjaju standardi upotrebe'', isto tako ''je potrebna prethodna saglasnost etičkog odbora'', ''u saglasnosti sa novim dostignućima medicinske nauke“. Istržem reči – gde je potrebno da Vlada odbije amandman, ona se poziva i na medicinsku nauku i na struku i na menjanje standarda, a gde je nepotrebno, onda je dobra reč dobra praksa.
Lično, još jedanput smatram da je možda i kozmetički, ali da je mnogo prikladniji u ovom stavu člana 75. da glasi ovako kako sam predložio amandmanom.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, moram da se priključim i da prokomentarišem da ovaj set zakona sigurno i ova zakonska regulativa nije postojala.
Donošenje ovih zakona je nešto što je bilo neophodno da se uradi, da se na jedan organizovan i zakonit način razreši pitanje transplantacije tkiva i ćelija, transplantacije organa. I baš zato što nije bilo zakonske regulative, postavlja se ovo pitanje - zašto se ovi zakoni donose u hitom postupku?
Iz tih razloga je u stvari trebalo kroz posebnu sednicu i kroz posebne tačke dnevnog reda svaki od ovih zakona razmatrati, baš zato što nismo imali zakonsku regulativu, pogotovo što ovi zakoni zahtevaju i neke od pratećih akata, a da bi to bilo urađeno kako treba, ova brzina i hitan postupak je nešto što baca senku.
U suštini, bilo koji stručni zakon, pogotovo ovi zakoni koji se odnose na zdravstvo, nikada ne treba da budu politički obojeni. Suština je da tu treba stručna i medicinska nauka i struka da daje kvalifikovan stručni vodič pridržavanja raznih procedura, ali pojedini članovi zakona, način donošenja zakona malo daje i političku obojenost. Nije trebalo voditi objedinjenu raspravu, već svaki od ovih zakona posebno razmatrati.
Prokomentarisao bih prvo zakon o javnom zdravlju. Taj termin, i moje kolege su pomenule, stvarno ne odgovara duhu srpskog jezika. Još davne 2001. i 2002. godine, u raznim raspravama na većima pojedinih fakulteta univerziteta stavljena je primedba da to javno zdravlje nije pravi prevod, da je to nakaradni prevod, da je prava reč narodno zdravlje, jer, to je i kolega rekao, javno ima i tajno, ali ima i neke druge kuće koje imaju taj prefiks. Po meni, termin "javno zdravlje" kad-tad bi trebalo promeniti, jer ne odgovara duhu srpskog jezika.
Treba reći i da svi ovi zakoni koji su napisani u mnogim konstrukcijama nisu napisani u duhu srpskog jezika. U mnogim stavkama svih pet zakona trebalo je da pretrpe jednu leksičku recenziju i da na neki način budu upristojeni u duhu srpskog jezika. Ne samo ovi zakoni što se tiče zdravstva, nego i drugi zakoni, zakon o obrazovanju je isto imao mnogo raznih leksičkih kovanica, i mislim da ubuduće svaki zakon, pre nego što dođe u Skupštinu, poučen dosadašnjim iskustvom, zahtevao bi jednu recenziju profesora srpskog jezika.
Što se tiče zakona o javnom zdravlju, ovo u suštini i nije pravi zakon. Ovakve definicija, malopre sam listao, teoretski je razrađeno šta je javno zdravlje, koje su oblasti i delatnosti javnog zdravlja, koji mogu da se nađu u udžbenicima socijalne medicine za studente medicine.
Ovde su pojmovi i oblasti, i definicije šta se radi, šta obuhvata javno zdravlje, jedno deklarativno teoretsko štivo, tako da u njemu nema nikakvih konkretnih, jasno definisanih načina sprovođenja, mera, ovlašćenja, institucija, tako da praktično ovaj zakon o javnom zdravlju i nije zakon.
Sledeća stvar koja je zajednička za tri zakona, a to su zakon o transplantaciji tkiva i ćelija, zakon o transplantaciji organa i zakon o lečenju neplodnosti postupcima biomedicinski potpomognute oplodnje jeste uvođenje uprave za biomedicinu.
Više puta smo, odnosno poslanici opozicije, pominjali koliko je agencija formirala ova vlada, ali moram da priznam na kraju da je bolji izraz bio da se kaže – agencija za biomedicinu, nego uprava za biomedicinu. Ovo uprava zvuči malo birokratski, zvuči policijski. Sada sam čuo, kolega mi je dobacio. Bolji izraz bi bio i leksički – agencija za biomedicinu.
Zašto? Ona je zajednička za sva tri zakona. Sada, da ne čitam ovde, kada gledate član 69, vidite, ta agencija ima mnoga ovlašćenja – da izdaje dozvole, određuje uslove, obnavlja dozvole o radu, predlaže ministarstvu oduzimanje dozvola. Ona je jedan organ koji ima značajnu zakonsku ingerenciju u oblasti ova tri zakona.
U toj upravi, kako se ovde kaže, u zakonu je odmah predviđen direktor i direktor, jasno je rečeno, treba da bude istaknuti stručnjak iz oblasti transplantacije, ali ako je već data ta konstatacija šta može i ko može da bude direktor, ipak se postavlja pitanje da treba i neki kriterijum, i šta podrazumeva to – istaknuti stručnjak u oblasti transplantacije? Ipak, neki kriterijumi značajni za to.
Odmah, u sledećem članu, određuju se tri pomoćnika. U ovom članu 65. baš su rekli ko može da bude. Može da bude lice koje je istaknuti stručnjak iz oblasti transplantacije, a u sledećem za pomoćnike uopšte nema nikakvih uslova. Sada ti ljudi vode ovu agenciju koja je veoma značajna u kontroli svih ovih postupaka, ovih zakona, da ih ne ponavljam, koji treba da stručno razreše pitanje transplantacije tkiva, ćelija i organa. Tako da moraju da budu definisani i uslovi i organizacijski ove agencije, ako želimo da na kvalitetan način obavljaju posao.
S druge strane, kroz upravu za biomedicinu uvode se inspektori, inspektor za transfuziološku delatnost, inspektor za transplantaciju tkiva, inspektor za transplantaciju ćelija i tkiva. Uvodimo inspektore koji vrše kontrolu sa jasnim ovlašćenjima šta i kako treba da rade.
Ovo pominjem zbog toga što se zakonom ne zahteva korišćenje novih finansijskih sredstava i kaže se u zakonu da neće biti novog upošljavanja, jer će unutar Ministarstva za zdravlje da se izvrši preraspodela. To mislim da nije korektan komentar, najblaže rečeno.
Da li je moguće da u Ministarstvu imate, da ne čitam, ovde u zakonu ste jasno dali koje uslove treba da ispunjava inspektor za sve ovo, da bude pet godina specijalista odgovarajuće oblasti, da ima iskustvo? Ne mogu da verujem da u Ministarstvu imate ovako kvalifikovane ljude koje ćete moći da preraspodelite za godinu, ne verujem ni za pet godina, da budu inspektori.
Drugim rečima, bolje rečeno, zbog specifičnosti novih zakona biće potrebno uposliti ljude koji su visokostručni da bi obavljali ovaj posao. Evidentno je da to dovodi do povećanja broja uposlenih u Ministarstvu zdravlja, jer lično, ako grešim ispravićete me, nemate ljude koji mogu da ispune ove uslove koje ste vi dali da budu inspektori za ove oblasti. To označava povećan broj uposlenih, ako je potrebno, a želimo da razvijamo sve oblasti koje su visokosofisticirane, što se tiče transplantacije, onda je u redu.
Sledeća stvar je postupak u transplantaciji u čl. 59, koji propisuje ministar. Prvi stav kaže – postupak transplantacije obavlja se u skladu sa najvišim standardima medicinske nauke, a onda se kaže da to sve radi ministar. Drugi stav je nepotreban. Ako imate ovu upravu za biomedicinu, trebalo bi da ona bude ta kada ste joj dali takve ingerencije i da propisuje sve ove postupke transplantacije, a ne ministar.
Taj deo malo, pogotovo što se odnosi na visokosofisticirane zakone transplantacije, koji su visokostručni i ako hoćemo da uvedemo red i medicinski doktrinarno onda je bolje možda to drugo rešenje.
Onda se postavlja pitanje u zakonu: ko je taj ko je kvalifikovan da radi procenu šta je reklamiranje, a šta je promocija transfuzije, transplantacije? Da li građani imaju pravo da preko javnih sredstava informisanja budu upoznati, da znaju i da dobiju informaciju koja ustanova radi transplantaciju organa, transplantaciju tkiva i da li bi to upoznavanje preko nekih televizijskih emisija ili u sredstvima javnog informisanja, kao što su dnevne novine, označavali kao oglašavanje?
Mislim da obični ljudi, koji se nalaze sa zdravstvenim problemima koji zahtevaju transplantaciju ili vantelesnu oplodnju, treba da budu informisani i upoznati. Ko će sad taj da bude ko će da odredi da li je to u redu ili nije u redu?
Iznošenje kvaliteta rada jedne zdravstvene ustanove, da li je to reklamiranje ili upoznavanje građana običnih sa nekom novom metodom? To je teško, verovatno, nekad razgraničiti, ali je jasno da treba da se kaže ko je taj ko će da kaže da je ta zdravstvena ustanova napravila prekršaj, da je taj neki doktor napravio prekršaj, da je sebe reklamirao i da je prekršio zakon?
Onda još jedna stvar koja mi upada u oči jeste – ovde govorimo o transplantaciji ćelija i tkiva, i nigde ne pominjemo ovo civilno i vojno zdravstvo. Verovatno su, nije verovatno, oni imaju svoje zakone, ali pošto se radi o ovako visokosofisticiranim tehnikama, gde treba da budu banke ćelija, gde treba da se vodi jedinstveni registar?
Da li u zakonu postoji i trebalo bi dati komentar kako će da budu uključene neke od institucija, kao što su, ne reklamiram, Vojno-medicinska akademija. Nije mi jasno gde se tu nalazi konkretno Vojno-medicinska akademija, koja je jaka stručno, ne samo u ovim, nego i u drugim oblastima, i mislim da i ona mora da bude na odgovarajući, ne znam koji, zakonski način uključena sa nekim svojim pravima.
Neka važe za nju posebni zakoni, ali moraju da budu u toj jedinstvenoj mreži registrovanja, kao i zbog pravljenja jedinstvene liste i registra, bilo banke ćelija i tkiva, bilo organa za transplantaciju. Trebalo bi u ovim zakonima i taj odnos sa tim isto visokospecijalizovanim ustanovama, koje su van civilnog sistema, odnose se na vojni sektor, na neki način razrešiti.
Ono što bih na kraju prokomentarisao, jeste da ste ipak ovom iznuđenom tačkom dnevnog reda visokostručno specijalizovane zdravstvene zakone, koji treba da budu van političkih razmišljanja, na korist građana, na korist pacijenata, malo na drugi način isforsirano stavili na dnevni red i da sigurno, bez obzira na amandmane, kojih će sigurno da bude dosta i koji će posebno da budu razmatrani, da baca sumnju da je ovo malo i sa strane vladajuće većine ubiranje političkih poena. Ponavljam, jasno je da treba da budu doneti zakoni, ali trebalo je u posebnoj raspravi.
Zašto? Ako nije bilo prave rasprave u stručnim krugovima, možda bi mi kao poslanici mogli da dobijemo mnogo preciznija stručno-medicinska tumačenja pojedinih članova. Ovako smo ostali uskraćeni i u ovoj skupštini koja donosi definitivno zakone o nečemu.

Poštovana predsedavajuća, Dame i gospodo narodni poslanici, ispred Poslaničkog kluba Napred Srbijo podneo sam amandman na član 46. koji se odnosi na privremeno finansiranje. Amandmanom se predviđa da se briše sledeći deo teksta stava 5. koji glasi: „s tim što raspoređeni rashodi u prethodnoj godini po vrstama i namenama ne predstavljaju ograničenje, izuzev za isplatu prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja“...
Brisanjem ovog dela teksta praktično stav 5. u članu 46. bi glasio: „Privremeno finansiranje, u smislu stava 4. ovog člana, vrši se najviše do jedne četvrtine iznosa planiranih rashoda u aktu o budžetu prethodne fiskalne godine, koje se vrši do nivoa izvršenih rashoda u zadnjem kvartalu prethodne godine.“
U odbijanju amandmana Vlada, da ne čitam celo objašnjenje, kaže – odbija se, između ostalog, što u periodu privremenog finansiranja ne mogu da se izvršavaju rashodi za koje postoji obaveza, a kao vrsta rashoda nisu bili obaveza u istom periodu prethodne fiskalne budžetske godine.
Suština ovog amandmana je da bi trebalo da bude usvojen zato što bi Vlada koja je sama odredila budžetski kalendar trebalo da poštuje taj budžetski kalendar, iako bi sebi dala na ovaj način jednu komotnu situaciju da može slobodno da raspolaže budžetom u ovim uslovima privremenog finansiranja, postavlja se pitanje, kada ima tako komotnu situaciju, koliko će se baš truditi ili će joj možda i odgovarati da ne poštuje rokove u tom budžetskom kalendaru?
Tako da, ne samo ovaj amandman, nego i amandmane mojih kolega u stvari treba dovesti u pravu meru da se Vladi ne da previše prostora da ne poštuje budžetski kalendar u uslovima privremenog finansiranja. Zato treba ove amandmane i usvojiti, da to budu na neki način ograničavajući faktori za poštovanje budžetskog kalendara od strane Vlade. Hvala. (Aplauz.)

Dame i gospodo narodni poslanici, ispred poslaničkog kluba Napred Srbijo - SNS podneo sam amandman na član 20. Predloga zakona o komunalnoj policiji. Ovim amandmanom se predviđa brisanje člana 20.
Sam član 20. se odnosi na dovođenje lica i glasi: „Ako komunalni policajac ne može da utvrdi identitet lica proverom iz člana 19. ovog zakona, to lice će bez odlaganja dovesti nadležnom organu radi utvrđivanja identiteta.“
Vidite, ovim članom 20, vezano za član 19, komunalnoj policiji se daje ovlašćenje da može da vrši proveru identiteta, privođenje lica i utvrđivanje identiteta. To su ovlašćenja koja mogu da imaju samo pripadnici MUP-a. Moj amandman je jedan od desetak amandmana našeg poslaničkog kluba koji se odnose na brisanje stavova ili članova zakona koji daju mnogo veća ovlašćenja pripadnicima komunalne policije, koji daju ovlašćenja, kao što sam rekao, za proveru identiteta, privođenje, pregledanje lica i predmeta, oduzimanje predmeta, kao i za upotrebu određenih sredstava prisile. Sve su to ovlašćenja koja su znatno veća i ne pripadaju, po prirodi posla, komunalnoj policiji, koja sigurno nije, niti će biti opremljena i obučena za ovu delatnost.
Obrazloženje za odbijanje svih naših amandmana se svelo na ono koje je pročitao moj kolega Oto Kišmarton, koje ne bih ponovio, a davanje ovako velikih ovlašćenja komunalnoj policiji je loše u praksi. Iz tih razloga smatramo da je ovaj zakon loš i da bi ga trebalo vratiti i revidirati u ovim segmentima koji se odnose na ovlašćenja i nadležnosti komunalne policije koja se izjednačava sa nadležnostima MUP-a. Hvala.