Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, već više od godinu dana svi zaposleni u Srbiji očekuju sa nestrpljenjem zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju. Očekivali su nešto novo, reformski novo, a u stvari su dobili ovim predlogom zakona od Vlade Republike Srbije samo smanjenje određenih prava za buduće penzionere, kao i manju penziju, po mišljenju SSJ.
Mi smo očekivali da će ovaj novi zakon stvarno reformisati pravo na penzijsko-invalidsko osiguranje i u tom smislu dati nešto novo, pa da se materijalni položaj, kako sadašnjih penzionera, korisnika penzija po bilo kom osnovu, tako i budućih penzionera poboljša.
Ovde je ministarka u svom uvodnom izlaganju rekla da imamo nepovoljan odnos zaposlenih radnika i penzionera. U objašnjenju ovog zakona govori se da je šezdesetih godina šest zaposlenih izdržavalo jednog penzionera, a danas 1,6 zaposlenih izdržavaju jednog penzionera. Sigurno da to nije povoljan odnos i da to nepovoljno utiče na materijalni položaj, odnosno na visinu penzija ovih sadašnjih i budućih korisnika.
Međutim, ovde treba postaviti drugo pitanje: šta smo mi uradili reformski da se taj broj zaposlenih od 1,6 poveća na 2,5 ili 3 zaposlena u Srbiji na jednog penzionera, ali to je pitanje za neke druge diskusije i druge zakone.
U ovom zakonu o penzijskom i invalidskom osiguranju, što je najznačajnije, budući penzioneri će pravo na penziju ostvariti na osnovu celokupnog radnog staža, odnosno doprinosa i visine doprinosa, tj. visine plate u svom celokupnom proteklom radnom veku.
To je ono što će odmah dovesti, tvrdim odavde odgovorno, u nepovoljan položaj većinu budućih penzionera u odnosu na sadašnje i korisnike koji će ovih dana otići u penziju, koristeći pravo na najpovoljnijih deset godina.
Ovde je rečeno da je rešenje simulirano na preko 100.000 budućih korisnika penzija i da će vrlo mali broj tih budućih penzionera doći u situaciju da ima manju penziju. To nije tačno, odgovorno tvrdim. Uzmite, bez obzira na ove korektivne faktore, opšti bod i lični bod, da će većina penzionera imati niže penzije po novom zakonu, nego što bi imali po sadašnjem zakonu.
S druge strane, postavlja se pitanje zaposlenih što su u svom radnom veku imali napredovanje u službi - počeli su na najnižim radnim mestima, pa su se školovali, došli do neke fakultetske diplome, pa čak do doktorata - da im sada veće plate neće stvarati uslove za veće penzije. Da li na ovaj način mi destimulišemo ljude da u svom radnom veku ne traže i ne teže da idu ka boljem, ka većoj plati, jer im to neće mnogo uticati na visinu penzije. Možda za 1-2%, a kada već čovek doživi penziju, nije toliko bitno da li će imati 10.000 ili 10.500 dinara.
Do sada najpovoljnijih 10 godina, bar u većini firmi, bilo je tih čuvenih 70-tih do 80-tih godina, kada je privreda u Srbiji dobro radila, kada su plate bile dobre. Uglavnom su ljudi uzimali te proseke za svoju penziju.
Ukoliko se zadrži ovo predloženo rešenje, a mi iz SSJ smo protiv toga, onda bi penzioneri po važećem zakonu imali veću penziju u odnosu na njihove kolege koje iz bilo kojih razloga nisu mogli ili nisu stekli pravo ili neki osnov da bi ostvarili pravo na penziju. Znači, imali bi manju penziju za 10 do 30%, zavisi od pojedinačnog slučaja.
Ovde se postavilo pitanje zašto je veliki broj invalidskih penzija u Srbiji. Oni koje dobro sećanje služi, treba da znaju da su unazad 10, 15, 20 godina dosta bili liberalni uslovi za odlazak u penziju, da lekarske komisije, to se mora priznati javno, nisu baš sa nekom velikom oštrinom gledale na te ljude koji su želeli da budu invalidski penzioneri.
Zatim, bilo je slučajeva da su i firme želele da se oslobode mnogih invalida druge i treće kategorije, pa su čak i preporučivale komisijama da im daju pravo na prvu kategoriju i da odu u penziju. To je činjenica i toj istini treba pogledati u oči.
Međutim, takođe treba reći i sledeće: u mnogim firmama su uslovi rada bili loši, vrlo malo sredstava je odvajano da bi se poboljšali, pa je to umnogome uticalo da je mnogo mlađa kategorija ljudi, ispod 50 godina, sticala pravo na invalidsku penziju, jer im je bila smanjena radna sposobnost ili su bili oboleli od neke profesionalne i druge bolesti zbog koje su morali da odu u invalidsku penziju. Dakle, pitanje invalidske penzije, s jedne strane, jeste pitanje lekarske komisije, ali je s druge strane i pitanje da li su uslovi rada bili dobri i da li je zaštita na radu bila dobro sprovedena u svim firmama.
Imao sam tu sreću da sam godinama radio u Industriji kablova u Jagodini, koja je mnogo svojih sredstava potrošila na zaštitu radnika, na zaštitna sredstva itd. Ulaganjem tih sredstava je dosta smanjena mogućnost dobijanja invaliditeta na radnom mestu.
Sve u svemu, po mišljenju SSJ, ovakav Predlog zakona, kada je u pitanju odlazak u penziju iz radnog odnosa, odnosno zaposlenih u državnim, javnim i sličnim preduzećima, neće poboljšati položaj penzionera. Mislimo da će penzije biti manje, odnosno procentualno manje nego što su sada.
Kao što sam rekao, pitanje invalidskih penzionera je posebno, gde je ovaj član koji reguliše prava na invalidsku penziju i sva ona druga prava po Predlogu zakona u suprotnosti sa članom 40. Ustava Republike Srbije. Ne bih da ga citiram i da oduzimam vreme. Da podsetim, to je važeći Ustav Republike Srbije, još ga nismo promenili i bar toliko bismo morali da ga poštujemo, kad dajemo predlog ovakvog zakona i sutradan kada ga usvajamo. Mi iz SSJ-a smo dali amandman na član 18. Predloga zakona, kojim tražimo da se i u postojećem zakonu primeni član 40. Ustava Republike Srbije, a on daje pravo zaposlenima na smanjenu radnu sposobnost, opasnost od bolesti itd.
Dozvolite mi da se sa nekoliko rečenica osvrnem i na osiguranje poljoprivrednih proizvođača. U Predlogu zakona, u ovom osnovnom tekstu koji imamo, predviđeno je da poljoprivredni proizvođači moraju obavezno da osiguraju jednog ili više članova porodičnog domaćinstva. Takođe, postoji amandman od strane Odbora za poljoprivredu, koliko sam video, verovatno će taj amandman biti usvojen od strane Vlade, a kaže ministarka da je već usvojen, da samo nosilac ili neko od članova porodičnog domaćinstva bude obveznik osiguranja po osnovu poljoprivredne delatnosti.
Mi iz SSJ, kao što je poznato, u većini naših diskusija smo se zalagali i zalagaćemo se uvek za bolji život zemljoradnika ili, ako to lepše zvuči, poljoprivrednih proizvođača. U ovom trenutku ne možemo podržati ovaj predlog zakona, da poljoprivredni proizvođači budu obavezno penziono osigurani. Razlozi su sledeći: u ovom trenutku Fond zemljoradnika duguje poljoprivrednicima ili zemljoradnicima 17 ili 18 penzija, pa se postavlja pitanje - ako se nastavi ovakav trend kašnjenja penzija, a obavežu se poljoprivredni proizvođači da moraju obavezno da osiguraju najmanje jednog svog člana porodičnog domaćinstva, da li će ti, kada steknu pravo na penziju, uopšte dočekati da prime tu penziju, ako će tu penziju ostvarivati sa 63, odnosno 65 godina života, kao i drugi.
(Predsednik: Da li koristite i narednih 10 minuta?) Da.
Drugi razlog jeste što je materijalni položaj poljoprivrednih proizvođača u Srbiji izuzetno težak. U ovom trenuktu, bez obzira što je mali katastarski dohodak kao osnovica za plaćanje doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje zemljoradnika, siguran sam i tvrdim u ime poslaničkog kluba SSJ da će vrlo brzo taj katastarski dohodak biti revalorizovan za nekoliko puta, pa će obaveza poljoprivrednih proizvođača biti daleko veća nego što je sada, u trenutku kada ovaj zakon bude počeo da se primenjuje.
Dakle, činjenica je da su poljoprivredni proizvođači u izuzetno teškom položaju, da njihove proizvode danas nema ko da kupi, niko im ne garantuje cenu itd, pa se postavlja pitanje od čega će ti ljudi da plaćaju, koji je izvor prihoda, a moraće kada ih obavežete da plaćaju doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje.
Bilo je ovde govora, od strane gospođe ministarke, da ima mnogo staračkih domaćinstava koje nema ko da izdržava na selu i da upravo ova penzija treba da im obezbedi neku materijalnu, socijalnu, ekonomsku sigurnost. Gospodo iz vlasti, donesite zakon da deca stara lica moraju da izdržavaju, kao što je u visokorazvijenim zapadnim zemljama obaveza da se izdržavaju roditelji od strane one dece koja imaju od čega da ih izdržavaju.
Ako mislite da je penzija od 2.000 dinara, koliko je sada najmanja penzija poljoprivrednih proizvođača, prima se dva puta mesečno i to neredovno, u ovom trenutku više od mesec dana nije isplaćena zemljoradnička penzija, dovoljna da neko staračko domaćinstvo, odnosno penzioneri i zemljoradnici žive od toga, grdno se varate. Mora mnogo više para da se obezbedi da bi ta lica, kako nisu u mogućnosti da obrađuju svoju zemlju, mogla od toga da se izdržavaju, a ne mogu da se izdržavaju samo od ovih 2.000 dinara.
Kada su u pitanju poljoprivredni proizvođači, mi iz SSJ-a se zalažemo da se u ovom trenutku ne obavezuju poljoprivredni proizvođači na plaćanje doprinosa, na tzv. obavezno osiguranje, već da se stvore ekonomski uslovi da se poboljša materijalni položaj zemljoradnika, pa da se onda obavežu na plaćanje doprinosa za jednog ili više članova svog porodičnog domaćinstva.
U ovom trenutku mislim da je adekvatno rešenje da to ostane dobrovoljno osiguranje, da svaki zemljoradnik, odnosno nosilac porodičnog domaćinstva oceni i proceni da li je sposoban ekonomski i finansijski da plaća doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje i da tako ostavimo slobodu poljoprivrednim proizvođačima da sami odluče žele li ili ne žele da se osiguraju za slučaj starosti.
Posebno bih naglasio da se mi iz stranke SSJ ne slažemo sa uvođenjem plaćanja doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje na ugovor o delu, autorske honorare, na rad preko omladinskih zadruga itd. Zašto - ako i ovo bude ostalo u zakonu, ovakav predlog, i ako se bude plaćalo na autorske honorare, ugovore o delu itd, onda će jedan uzan krug ljudi u ovoj Srbiji, koji stalno imaju sklopljene ugovore o delu, imaju honorare itd. preko raznih veza i vezica, a zna se kako se dobijaju honorarni poslovi, kako se dobijaju poslovi po osnovu ugovora o delu, tako dovesti sebe sigurno u povoljniji položaj kada steknu pravo na penziju, mislim na starosnu, na invalidsku.
Jednostavno, imaće daleko veće penzije nego iste njihove kolege koji rade sa njima, na istom radnom mestu, a da ne pričam o tome da će mnogi ti ugovori da se izvršavaju na radnim mestima, da će mnogi honorari da se zarađuju na radnim mestima i koristeći u firmama, u preduzećima, sva ona pomagala potrebna da bi odradili posao za koji su vezali ugovor.
Dakle, mislim da treba to da izbacite iz ovog zakona, a takođe ne možemo da prihvatimo da se i rad preko omladinskih zadruga obaveže, odnosno da se na te isplate plaćaju doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje. Na neki način ovaj zakon će biti u koliziji, čini mi se, sa Zakonom o radu, gde to nije predviđeno.
Na kraju, da ne ispadne da samo mi iz SSJ kritikujemo, pohvalio bih član 60. Predloga zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, gde je rečeno da sve žene koje su rodile treće dete imaju pravo na tzv. poseban staž od dve godine, ali istovremeno predlažemo da uzmete u razmatranje mogućnost da žene koje su rodile četvrto, peto ili šesto dete takođe imaju neki poseban staž od jedne ili dve godine viška, da bismo na taj način pospešili rađanje dece u Srbiji i da Srbija izađe iz bele kuge. To vam je predlog SSJ.
Na kraju svega ovog izloženog, i pored ove pohvale člana 60. Predloga zakona, poslanici SSJ ne mogu glasati za Predlog zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju u načelu, a pošto smo podneli oko 50 amandmana, to je dokaz da smo vrlo studiozno radili na ovom predlogu zakona. Ukoliko se većina ovih amandmana usvoji i bude ugrađena u konačan tekst zakona, razmislićemo da li ćemo vam dati podršku pri konačnom usvajanju zakona. Hvala.