Dame i gospodo narodni poslanici, izmene i dopune Zakona o budžetu se u svakoj državi donose u nekoliko situacija. Jedna od čestih je, da se tokom mandata jedne Vlade promeni broj ministarstava i nadležnosti pojedinih ministarstava i da je tada neophodno doneti izmene i dopune Zakona o budžetu. Druga znatno ređa situacija je kada imamo na dnevnom redu, nakon usvojenog budžeta, izmene i dopune Zakona o budžetu, kada imamo potcenjen privredni rast te godine, pa imamo visok privredni rast i tada treba ili menjati metodologiju ili unositi Zakon o budžetu ponovo u Skupštinu, da bi se ono što se u stvarnosti uskladilo sa pozicijama na prihodnoj i na rashodnoj strani.
Ona treća vrsta, najnepopularnija i najneomiljenija, je obaveza da se donose izmene i dopune Zakona o budžetu u vremenima ekonomskih kriza, i to je vreme koje se, manje više, poklapa do sada sa mandtom Vlade koju vodi predsednik Vlade, gospodin Mirko Cvetković, a morate da donosite izmene i dopune Zakona o budžetu, jer izazvano evropskim kretanjima na evropskim i svetskim finansijskim tržištima morate da donosite odluke o merama štednje različitog upravljanja u fiskalnoj politici, da bi budžet ostao održiv i da bi odgovorili izazovima ekonomske krize na koju, naravno, utičemo i sami mi, ali mnogo više deo globalnog finansijskog i ekonomskog tržišta, kojem smo na kraju ipak neraskidivi deo.
Kada pogledate u poslednjih tri i po godine, od jula 2008. godine, kada je formirana Vlada koju vodi gospodin Mirko Cvetković, mi smo imali osam budžeta i rebalansa budžeta, tako da nam se praktično ono što se zove fiskalne period jedno budžeta sažima na neka četiri meseca. To je upravljanje javnim finansijama. Zašto ovakav uvod, bez ikakve sumnje da mi prisutni u sali znamo te podatke, mada se ponekad stidimo da pokažemo svoje znanje, više volimo da budemo ponosni na sopstveno neznanje i na stavove koji su ničim utemeljeni, jer smatramo da to zabavlja, da li javnost ili nas u sali, ali dobro, to je pitanje karaktera i potpuno prirodno za parlamente? Zbog toga što ljudi u Srbiji treba da znaju zašto uopšte raspravljamo o izmenama i dopunama Zakona o budžetu.
Još jednu važnu stvar želim da podelim sa svima nama i sa građanima Srbije, a to je da u susretima sa predstavnicima EU, sa predstavnicima razvijenih zemalja, Rusije, Amerike, ne retko čujem rečenicu – zašto vi u Srbiji o sebi govorite lošije nego što se o Srbiji govori van Srbije? Ja nemam da dam pravi odgovor, ja o Srbiji ne govorim loše. Mogu samo da kažem da je to jedna navika u Srbiji, da postoji jedna loša mentalitetska navika da se govori – sve je loše i sve je bez veze i da se to smatra kritikom. To s kritikom veze nema, kritika je dobra vest, ali postoji jedna sklonost raznih krugova u Srbiji, koji bez ikakve potrebe i tako, nažalost, krijući ono što je stvarno loše u Srbiji, prečesto upotrebljavaju rečenicu – sve je loše i sve je bez veze i ništa ne valja, i to smatraju kritikom. To nije kritika, to je otmenost cinizma i pesimizma, koji je u stvari bežanje od svake vrste odgovornosti.
Zašto ja smatram da je Vlada koju vodi gospodin Mirko Cvetković odgovorna Vlada? Kada pogledate, bez obzira koliko kratak bio fiskalni period između dva budžeta, bez obzira da li je donet na godišnjem nivou ili kao predlog izmena i dopuna, onda će te videti jasnu liniju strateškog upravljanja javnim finansijama i videćete da se jasno vidi da se zna zanat kada je u pitanju fiskalna politika. U jednoj rečenici, samo opet mnogo više zbog onih koji nas prate, nego zbog nas koji bi to morali da znamo, a to je da se fiskalnom politikom, da se porezima, raznim vrstama poreza skuplja novac praktično od svih, sasvim sigurno od svih, jer svi smo poreski obveznici neke vrste poreza, a da se rashodnom stranom budžeta, opet na zakonom utvrđenom osnovu, taj novac troši samo na neke ili samo na nešto. To je ključ dobrog budžeta. Da li najbolje moguće trošite taj novac, kada smo zakonom već odredili šta je to ili ko je to na koga će se trošiti sa rashodne strane.
Kada smo govorili o budžetima tokom ove prethodne tri i po godine, govorili smo o donošenju budžeta Republike Srbije u jednom posebnom vremenu, u kome su zemlje EU, razvijene zemlje, ono što Englezi rado zovu "lands of plenty", zemlje izobilja, zemlje dobrog standarda, kada su stupale u vreme oskudice. Po onome što se trenutno dešava i u SAD, delimično čak i u Rusiji, koja je ostala malo manje taknuta svetskim ekonomskim krizama, najmanje u Kini, ali jasno se vidi da nailazi vreme oskudice za razvijene. Zašto je to važno za Srbiju? Zato što posledično za nas to znači sporije vreme izlaska iz oskudice u kojoj živimo prilično dugo vremena.
Na jedan vickast i duhovit način, kada je u ono prvo vreme saopštena vest, koja je bila očita, o finansijskoj krizi sveta 2008. godine, jedan od duhovitih ljudi je rekao – u Srbiji je takvo raspoloženje i Srbija je takvo mesto da čak ni kriza neće uspeti. Moram da kažem, nažalost, uspela je, osetili smo udare ekonomske i finansijske krize. Vreme u kojem posmatramo kako razvijene zemlje tek stupaju u vremena oskudica, sve zemlje EU i razvijeni svet, je ono vreme koje za nas treba da merimo koliko će nam sporije ili koliko ćemo ukupno više vremena trošiti na izlazak iz dosadašnje oskudice.
Tu je vreme za par dobrih vesti koje smo čuli danas kada je u pitanju Zakon o izmenama i dopunama budžeta, ne samo od gospodina Mirka Cvetkovića, predsednika Vlade, nego i od mog kolege narodnog poslanika Radeta Obradovića. On je imao ideju o donošenju jednog predloga zakona kojim bi se oročilo plaćanje, jedno od najvećih problema koje imamo u Srbiji, a to je da se tzv. poslovni običaj u Srbiji zove – ne plaća niko nikome. Podržala sam ideju da se o tom zakonu razgovara i podržala bih ideju da zajedno sa gospodinom Radetom Obradovićem o tome razgovaramo i na Odboru za finansije, a ako treba i javno slušanje, baš zato što je Vlada, odnosno gospodin Mirko Cvetković najavio da razmišljaju potpuno strateški identično, kada je u pitanju ograničenje roka plaćanja.
Dakle, rečeno je da što se tiče ne samo malih i srednjih preduzeća, o njima ću još jedan deo svog vremena potrošiti, ali podsticaj predviđenim rebalansom budžeta Vlade podrazumeva i niz dodatnih mera u postkriznom periodu, što bi trebalo da omogući dinamičan rast srpske privrede, a to je ograničenje roka plaćanja za republičke i lokalne organe vlasti na 60 dana.
Važna stvar, volela bih da je moj kolega Vlajko Senić tu, s obzirom da predstavlja promotera posebne vrste fiskalne decentralizacije, premeštanjem novca sa jedne pozicije na drugu, je da sve te lokalne samouprave koje će biti ojačane, kojima će biti olakšano tim dodatnim novcem u sledećoj godini, da ih podsete da postoje mala i srednja preduzeća. Ono što čujemo od vlasnika malih i srednjih preduzeća, od ljudi koji zapošljavaju od dvoje-troje, do 80 ljudi, je da ih u organima lokalnih samouprava, čak i u poreskim upravama, na svakom susretu sa nekom javnom službom doživljavaju kao neprijatelje, da umesto da im olakšaju posao, da im stavljaju prepreke, potpuno nepotrebne. Mislim da je to tema koju bi zajedno sa kolegom Radetom Obradovićem volela da uvedem u debatu u našoj skupštini, sa eventualnim dogovorom o zakonu, kada je u pitanju ograničenje roka plaćanja.
Duga dobra vest, osim ove da se ograniči rok plaćanja za 60 dana, je obezbeđenje povoljnih kreditnih linija. Jedna je već raspoloživa, kako je rekao predsednik Vlade, a odnosi se na apeks kreditne linije Evropske investicione banke, namenjena za mala i srednja preduzeća i izvoznike od ukupne vrednosti od 250 miliona evra, uz kamatu od 5,5%, tri godine grejs perioda, plus devet godina otplate.
Zašto smatram da su ovo ključne mere, za mene, ključne vesti koje je sa nama podelio predsednik Vlade? Zato što samo zemlje koje imaju još uvek i sada i nakon vremena oskudice, u kojoj su inače stupile razvijene zemlje, koje imaju i energiju i hranu, naftu, gas, dijamante, šta god hoćete, mogu sebi da priušte lakoću da ne obrate pažnju na razvoj malih i srednjih preduzeća u svojoj državi. Srbija nema te vrste resursa, a mala i srednja preduzeća su ono što predstavlja kičmu razvoja jedne uspešne ekonomije koja se u Srbiji evidentno gradi. Volela bih da to bude mnogo značajnija, mnogo vidljivija tema i da se mnogo više čuju ljudi koji rade u svojim malim i srednjim preduzećima, jer će nam svima u tom slučaj biti mnogo teže da budemo ponosni na sopstveno neznanje, jer ćemo razgovarati o činjenicama sa njima.
Najava osnivanja razvojne banke koja zaista predstavlja novi kvalitet u pružanju podrške izvoznom segmentu srpske privrede, takođe dobra vest. I najava da ćemo imati i izmene Zakona o poreskom postupku kojima će biti uvedena obaveznost otplate doprinosa zaposlenih prilikom isplate neto zarada, a time će se obezbediti ne samo urednija uplata prava zaposlenih, već i viši nivo konkurentnosti na tržištu.
Mi smo u ovoj Skupštini nekoliko puta imali, praktično, zakone kojima smo iz svih prikupljenih sredstava isplaćivali samodoprinose zaposlenima kojima to nije uradio njihov poslodavac, bez obzira da li je poslodavac bio iz javnog sektora ili iz privatnog sektora. Ako to nije dokaz da je ovo socijalno odgovorna Vlada i budžet, onda ne znam šta bi drugo bilo slično, kao što samo ću vas podsetiti kada se proizvoljno i manipulativno govori o javnom dugu ili kada se govorio o nevoljnosti Vlade da se zaista uhvati u koštac sa finansijskom stabilnošću, da smo 2001. godine imali 143%, predsednik Vlade će me ispraviti ako se ne sećam dobro brojke kada je u pitanju javni dug i da su sve vlade, bez obzira da li sam ja lično i ili DS kojoj pripadam neku vladu podržavali ili ne, ali radili na stabilizaciji, odnosno na smanjenju javnog duga, na fiskalnoj disciplini i na uvođenju propisa koji inače važe u normalnim zemljama.
Za kraj samo jedna opaska koja se često čuje kada se govori o tome da li saradnja sa EU išta dobro znači za Srbiju danas ili Srbiju sledeće godine ili u godinama pred nama. Kada se to argumentuje vremenom oskudice u kojoj su ustupile neke od zemalja EU više, neko od zemalja EU manje, ali u svakom slučaju sve znatno promenjenih strahove ili strepnji oko svog stanovništva, sada u odnosu na 2007. godinu kada je kriza bila tek u najavi. Ovde je spomenut primer Grčke, kao dokaz da se modernizacija i da se zakoni kojima primenjenim jednom zaista menjate strukturu svog društva, da ne znači ništa i da je Grčka sada ista kao i pre 35 godina, ali ni nalik. Ko je išao u Grčku pre 35 godina i ko je danas bio u Grčkoj, Grčka nije ni nalik na sebe od pre 35 godina i ne treba to gubiti iz vida, ako zaista hoćemo da govorimo o lošim i dobrim osobinama onoga što su svakoj od zemalja članica EU donele evropske integracije.
Potpuno sigurna da će predsednik Vlade gospodin Cvetković predložiti i u ovoj skupštini Predlog zakona o budžetu za 2012. godinu, a sa nadom da neće imati potrebe da predlaže izmene i dopune Zakona o budžetu tokom 2012. godine, osim u slučaju suficita, zahvaljujem vam se na ovim dobrim vestima koje se tiču, pre svega malih i srednjih preduzeća i zahvaljujem se kolegama iz vladajuće većine i iz opozicije koji su spremni da se na osnovu činjenice i znanja i dobre političke volje potrudimo da u ovoj skupštini otvorimo i držimo stalno otvorenu temu kako poboljšati uslove u kojima u Srbiji danas posluju mala i srednja preduzeća. Hvala vam.