Replika.
Narodni poslanik smatra da može da se ruga predsedniku DS kako hoće. Ja sam ovlašćena predstavnica i tražim pravo na repliku, uz zahvalnost vama što ste zamolili narodne poslanike da se ponašaju pristojno i da svoje govore usklade sa pravilima odredbi Poslovnika Narodne skupštine.
Svaka volja da se diskredituje čovek, a ne ono što radi, najviše govori o onome ko takav manir ima. Diskreditacija ad hominem, klevetanje ljudi, ruženje ljudi često u ovoj Skupštini smatra se slobodom političkog govora. Verovatno to do neke granice i jeste. Kada nekoga, kao prethodnog govornika, to izrazito zabavlja onda, osim što je tužno da vas verbalno nasilje zabavlja, pokazuje koliko nemate karaktera kao osoba, nažalost, ali i na to ima pravo.
Dakle, kada neko sebi uzme za pravo da se ruga i čoveku koji je predsednik Pokrajinske vlade Vojvodine i čoveku koji je predsednik DS, onda je, uz još jednu zahvalnost predsedavajućem, naša zajednička obaveza da kažemo da je to nedopustivo i da se tako ne možemo ophoditi jedni prema drugima, bez obzira koliko nas to verbalno nasilje veselilo. To je sramota. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Osim što se izmišljanje, klevetanje i ruženje takođe se zove slobodom govora, ja samo mogu da ponovim da kada god nekome padne na pamet i oseti neodoljivu želju da kleveće, ruži i vređa predsednika pokrajinske vlade, da izrazim svoje duboko uverenje da u našem društvu postoje institucije, postoje ljudi nadležni za istrage, postoje ljudi nadležni za utvrđivanje činjenica, kao što postoje ljudi i ovde koje veseli da se samo kleveće i ruži.
I, možda za iznenađenje onima koji neće da pomenu ime DS, ja ću da pomenem ime predsednika SNS koji je danas izjavio da stoji, ako ne znate kako se zove mogu i to, ali nadam se da svi znamo, nema dobacivanja, da stoji kao predsednik Vlade i to je dobra izjava iza zahteva da se izvrše sve istrage, da se utvrde sve činjenice i da tako sa pozicije predsednika Vlade Srbije pokaže da je ipak za vladavinu prava, a ne pere pisare iz administrativnih odeljenja koji žure da se iskažu u javnosti klevetanjem i ruženjem ljudi.
Svima će nam biti bolje ako prihvatimo da je vladavina prava načelo jednako za sve nas, a onaj ko hoće da se bavi jezikom nasilja, verbalnim nasiljem, to je na njegovu sramotu, nije ga niko naučio kako se sa ljudima razgovara, ali polako naučićemo svi. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Amandman koji sam podnela sa kolegama, narodnim poslanicima iz DS tiče se stava 6. člana 12. teksta Predloga zakona. U osnovnom Predlogu zakona stav 6. glasi: „Program upravljanja za narednu godinu upravljač dostavlja nadležnom organu do 15. novembra tekuće godine i sadrži aktivnosti sa dinamikom izvršavanja poslova i visinom potrebnih sredstava za sledeću godinu“.
Naš predlog je bio da se datum 15. novembar zameni sa rečima: „1. novembra“. Ako nije došlo do izmena Zakona o budžetskom sistemu i do kalendara kada budžet Republike Srbije ulazi u Skupštinu, ja mislim da vam je 15. novembar kasno. Jesenji raspored oko sredstava za sledeću godinu, po Zakonu o budžetskom sistemu, počinje radom Odbora za finansije Narodne skupštine, koji pravi svoj budžet, a Vlada mora taj budžet da prihvati takav kakav je i ima svoj rokovnik po kome treba da dođe u Skupštinu. Retko koja Vlada, mislim da je jedna samo uspela da poštuje taj zakonski rok, i to prošle godine, ili pretprošle, dok je ministar bio Lazar Krstić. Sve druge vlade su probijale rokove.
Mi ovde nismo zbog toga da pričamo kako se ne poštuju rokovi, nego kako se poštuju rokovi. Pa, ako je 1. novembar datum koji je u ostalim propisima koji se tiču sredstava, zašto onda ne bi bio 1. novembar i za program, pogotovo što on dostavlja to nadležnom organu? Znači, ko je za plan upravljača, ko je za upravljače nadležan organ? To znači da Vlada, ako poštuje rokove prema Narodnoj skupštini, da ona neće imati uopšte pred sobom ili pred nama, plan ko je upravljač, ako ja dobro pratim druge zakone koji se tiču rokova za donošenje budžeta.
Pošto se sredstava za sledeću godinu za nacionalne parkove, ako ja ne znam da postoji neki drugi izvor, a ne budžet Republike Srbije, onda je to druga stvar. Ako vi ovde ne mislite na budžet Republike Srbije, na šta onda mislite? Kome ispostavlja, šta je to dinamika izvršavanja poslova i visina potrebnih sredstava za sledeću godinu?
Prosto je amandman u skladu sa onim kako čitamo druge zakone koji se tiču obezbeđivanja sredstava kroz budžet Republike Srbije i to je obrazloženje. Nije napamet – hajde, ovi rekli 15, mi ćemo da kažemo 1. nego ima osnova za amandman. Naravno da je vama na volju da li ćete amandman usvojiti ili ne. O tome se uopšte ne radi kada mi podnosimo amandmane. Naša je želja da se amandmanima poboljša osnovni predloženi tekst zakona. Sve ovo ostalo, koje ide uz raspravu o amandmanima, može da bude a ne mora. Ja smatram svojom obavezom da vam obrazložim da 1. novembar umesto 15. nije dat napamet i tek da bi se podneo amandman. Hvala.

Zahvaljujem.
Imamo nesporazum. Zato što se u stavu o kojem ja govorim kaže „da upravljač dostavlja nadležnom organu“. Vi govorite o subvencijama. Ja vam govorim o Zakonu o budžetskom sistemu. Novembra 1. budžet treba da uđe u Skupštinu. Šta ćete raspoređivati uredbom ako nemate i subvencije u januaru?
Vi govorite o tome da upravljač nacionalnog parka ima i druge prihode. Ja o njima ne pričam. To je poslovni plan nacionalnog parka i sve ostalo. Vi ste sami u zakon stavili da upravljač dostavlja nadležnom organu do 15. novembra tekuće godine program upravljanja i sadrži aktivnosti sa dinamikom izvršavanja poslova i visinom potrebnih sredstava za sledeću godinu. Hoćete da kažete da visinu subvencija, koje upravljač hoće, on sam određuje ali mora to do 15. novembra, a Vlada prema Skupštini ima obavezu 1. novembra. Te subvencije moraju da stoje u republičkom budžetu. Mi imamo nesporazum.
Dakle, vi smatrate ovako. Ja razumem kako se ovo desilo. Te će subvencije da idu, pa će da idu. Ja ovo kada završim samo da damo papir. Neće. Neće. Čekaju nas promene ove godine. Čekaju nas promene i posle rasprave skrininga. Čekaju nas promene i o subvencijama. Čekaju nas promene. Nemojte ljudima odseći tih 15 dana samo zato što je rutinski tako sve išlo.
Ako se ovaj stav 6. i odnosi samo na subvencije iz budžeta Republike Srbije, onda ne može da stoji 15. novembar, onda mora da stoji 1. novembar. Ako se ne odnosi na subvencije, onda se odnosi na sredstva sa kojima nadležni organ nema nikakve veze. Znači, nacionalni park sam za sebe kaže – ja ću da imam toliko miliona dinara za svoj program aktivnosti, ja obaveštavam nadležni organ da će to tako da bude. To su dve različite stvari. Ako je ovo drugo, onda je svejedno da li je 15. novembar ili je 1. novembar ili je 1. decembar. Ja vam govorim o obrazloženju zašto naš amandman je sa datumom koji je i u Zakonu o budžetskom sistemu.
To što, ponavljam, u stvarnosti vlade kasne, da li ćemo oko toga da se razgovaramo ili nećemo, to nema veze. Ja vam kažem da mi očigledno, čitajući stav 6. ovog člana 12, ili govorimo o različitim stvarima ili ja ne uspevam da vam objasnim šta je obaveza Vlade po Zakonu o budžetskom sistemu, kada je budžet u pitanju. Ako su subvencije za nacionalne parkove u tom budžetu, a nemaju gde drugde da budu nego u budžetu Republike Srbije. Ako uopšte nije reč o subvencijama, mislim ne treba vam nikakav datum.

  Evo o čemu se radi.
Ako se poštuje zakon, 1. novembra je Vlada već uvela predlog zakona o budžetu u Skupštinu. Kome onda upravljač daje 15. novembra? Samo se o tome radi. Dakle, ako se radi o tome da hoćemo da poštujemo zakone i da uspem da vam objasnim zašto govorim o 1. novembru, zato što bi 15. oktobra Vlada trebala da utvrdi budžet i vi da glasate i 1. novembra da bude u Skupštini. Ako uđe u Skupštinu, kako će upravljač nacionalnog parka i kom državnom organu da dostavlja svoj plan sredstava? Gotovo je, piše na poziciji, jednom kada od nacrta budžeta postane predlog budžeta. Naša je želja da nacionalni parkovi imaju vremena da podnose svoj plan dok je budžet u nacrtu.
Ako se pozivate na realnost da to nije bilo da mi poštujemo datume, isto to razumem. Ne pravim oko toga nikakvu dramu, niti ću praviti ako zakasni, ako dođe na vreme, čak sam pohvalila ministra ove Vlade, prethodne, svejedno, koja je to uradila na vreme. Moja je obaveza da vam obrazložim zašto je potrebno da ovde piše 1. novembar.

  Zahvaljujem.
Amandman i član su paradigma. Zbog toga i hoću da komentarišem, jer se radi o članu 14. kojim u svoja četiri stava definiše šta radi čuvar zaštićenog područja.
Sada u 1. stavu se kaže – čuvar zaštićenog područja obavlja poslove u skladu sa zakonom kojim se uređuje zaštita prirode.
U stavu 2 – čuvarsku službu upravljač formira posebno od službi čuvanja, koje se u nacionalnom parku organizuju, u skladu sa posebnim zakonima.
Malopre u objašnjenju koje je ministarka dala za čuvare važe posebni zakoni, a onda imate stav 3. i stav 4, za koji kolege predlažu da se briše, a koji glasi, stav 3. – čuvar zaštićenog područja nosi značku čuvara za zaštićeno područje, a stav 4. – ministar nadležan za poslove zaštite životne sredine bliže propisuje izgled značke čuvara zaštićenog područja i uslove za korišćenje značke čuvara.
Znači, sve što treba o čuvarima je u nekom drugom zakonu. Ja tu mogu čak i da se složim sa vama, pogotovo što znam na kakve probleme nailaze čuvari, na kakve probleme ćete nailaziti vi u poslaničkim pitanjima kada su čuvarske službe u pitanju.
Onda imate stav u Zakonu o nacionalnim parkovima koji propisuje da čuvar nosi značku čuvara zaštićenih područja. Paradigma je. Paradigma je i ako vam ova ilustracija nije dovoljna, onda ja mogu samo da ponovim da je naš nesporazum oko toga kakvi su dometi ovog zakona, naš nesporazume je ovde banalan, ali nepremostiv.
Nadam se da će budući Zakon o zaštiti prirode omogućiti da imamo zaista mehanizme u rukama da bude primenjen Zakon o nacionalnim parkovima. Ja ovom argumentacijom završavam moju podršku amandmanu kolegama koji kažu da se ta značka i to da ministar propisuje kako značka izgleda, briše iz zakona. Prosto je po meni očigledno, ali naravno većini nije.

  Zahvaljujem.
O tome vam i pričam, koliki nam je nesporazum. Vi birate koje odredbe će da budu u skladu sa budućim zakonom o zaštiti prirode, a koje neće. Ja vam kažem da to tako nije dobro. Znači, neke odredbe ste promenili zato što će biti promenjene u Zakonu o zaštiti prirode. To je čuvena odredba o ukidanju Pokrajinske inspekcije, jer kažete – mi imamo pripremu, pa taj član 25, on će tim budućim zakonom biti da nema Pokrajinske inspekcije.
Ovde kažete – nema u Zakonu o zaštiti prirode postojećem, kako će izgledati onaj koji pripremamo? Nema veze, nego ćemo ovde kao važnu stvar da stavimo da čuvar zaštićenog područja nosi značku čuvara zaštićenog područja.
Ne insistiram ja na prihvatanju amandmana, mada mi nije prvi put da podržavam tuđi amandman koji je dobar. Ja gledam šta piše, ne gledam ko ga je potpisao. Mi ovde imamo problem što se gleda ko je potpisao amandman i ko priča, a ne šta se priča. Tako se nacionalni parkovi ne čuvaju.

  Potpuno vas razumem da vi ne prihvatate moje mišljenje. To je moje mišljenje. Možete da ga prihvatite ili odbijete, ali dobro to je već jezička stvar.
Ja da imam nameru da kažem da je zakon vladajuće stranke, ja bi to kazala, ali nemam. Ja sam vrlo jasno kazala da se u raspravi o zakonu sluša ko govori, a ne šta se govori i to ne mora da bude vezano za to ko je vlast, a ko je opozicija.
Da ili ne, sam malobrojna grupa koja smatra da ovaj zakon neće proizvesti dobre posledice po nacionalne parkove, niko sretniji od mene, da se ispostavi da nisam u pravu. Niko sretniji od mene.
Na kraju, moram s vama da podelim svoje mišljenje. Ja ne bih uložila ni truda, ni vremena, ni dijaloga u temu do koje mi nije izuzetno stalo, u temu koja mislim da može da bude dobra za dijalog i u temu o kojoj smatram da imam dovoljno znanja. To očigledno za vas ne predstavlja nikakav drugi utisak osim da mi kažete da ne prihvatate moje mišljenje i da sam malobrojna. Ja to vama prihvatam. Ja razumem i da vi nećete da prihvatite neke amandmane. Uopšte se ne radi o prihvatanju amandmana – mi se ne razumemo na mnogo dubljem nivou.

  Dva pitanja.
Prvo - koji deo, koji član jedinstvenih metodoloških pravila je prekršen time što se dodaje stav 2. na član15? Težina javno izgovorene reči je veoma ozbiljna. Prema tome, ako kažete da se krše jedinstvena metodološka pravila, onda vas molim da mi citirate gde se krše i čime? Koju povredu jedinstvenih metodoloških pravila je načinio poslanik tako što je podneo amandman? Kazali ste da ne prihvatate amandman zbog toga što su prekršena jedinstvena metodološka pravila.
Ja sam bila u ovoj Skupštini kad su pripremana, kad su donošena i kad je doneta Rezolucija o zakonodavnoj aktivnosti, koja je između ostalog glasana u plenumu i obavezuje Vladu da donosi podzakonske akte zajedno sa predlogom zakona. Razumem svaku vladu, i koju podržavam i koju ne, ali ne razumem kako možete da kažete da narodni poslanik krši jedinstvena metodološka pravila koja se odnose u celini na onog ko zakon priprema i podnosi u Skupštini. Da li mu amandman nije u skladu u celini sa jedinstvenim metodološkim pravilima? Onda ne može da bude ovde. Ako je amandman mimo jedinstvenih metodoloških pravila, onda je on u celini morao da bude odbačen negde u toku procedure. Nije dobro napisao, nije se dobro pozvao, šta god, dešava se. Greške se dešavaju. Znači da nije do vas da obrazložite, nego do odbora koji to nije uradio.
Šta je suština amandmana? Suština amandmana je da se traži nekakva kaznena odredba, jer tekst Predloga zakona u članu 15. kaže – objekti za koje se ne plaća naknada za korišćenje nacionalnog parka, po osnovu zakona kojim se uređuje zaštita prirode i koji svojim izgledom narušavaju svojstva nacionalnog parka, a koja su u vlasništvu pravnog lica, preduzetnika ili fizičkog lica, podležu naplati naknade za zauzeće prostora u nacionalnom parku.
Šta ste vi meni rekli ovim članom? Ovi objekti ni na šta ne liče, ruže mi park, ali ću ja Zakonom o nacionalnom parku dati upravljaču pravo da mu naplati naknadu. Pa, o čemu je ovaj zakon? O zaštiti nacionalnih parkova ili o legalizaciji divlje gradnje u nacionalnim parkovima? Vi ovim članom kažete upravljaču - naplati onom ko je narušio nacionalni park. To je član zakona za koji vi kažete da je kako treba, a da je amandman kolege odbačen zato što nije u skladu sa jedinstvenim metodološkim pravilima. Ne možete vi o tome da odlučujete. O tome može da odlučuje nadležni odbor koji razmatra amandman koji je narodni poslanik podneo.
Svi grešimo, ali moramo svi mnogo više da pazimo kada govorimo o tome šta piše u zakonu i šta su razlozi za odbijanje ili prihvatanje nekog amandmana. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Vrlo važan član. Neće pomoći nikakva zamotana obrazloženja. Predlagač, Vlada Republike Srbije, članom 15. definiše objekte za koje se ne plaća naknada za korišćenje nacionalnog parka po osnovu zakona, a svojim izgledom narušavaju svojstva nacionalnog parka i u vlasništvu su ili privatnog lica ili pravnog lica, odnosno fizičko-pravnog ili preduzetnika. Onda zakon kaže – naplatite im naknadu za zauzeće prostora u nacionalnom parku.
Koji hoćete nacionalni park? Hoćete li Đerdap, hoćete Zlatibor, hoćete Kopaonik, hoćete Frušku Goru? Koji hoćete nacionalni park? Tamo ima objekata koji, po vama, narušavaju svojstva nacionalnog parka. Onda, kako se ovo primenjuje? Plati naknadu za zauzeće prostora. Ako je objekat nelegalan, kako ćete mu naplatiti zauzeće, kog prostora, kada objekat ne postoji? Ako je objekat legalan, kako možete da mu naplaćujete zauzeće prostora? Zna se šta radi legalan objekat, koja god da mu je parcela.
Namera u raspravi je samo da amandmanom koji je podneo kolega, koji imate prava legitimno da vičete da ne valja, da ga odbacite, sve po redu, ali šta ćete vi sa onim što ostaje na snazi, što je vaš predlog? Postoje objekti koji narušavaju svojstva nacionalnog parka. Oni su u vlasništvu pravnog, fizičkog lica ili preduzetnika. Vi zakonom kažete – plati nadoknadu za zauzeće prostora. Da li su objekti pokretni ili nepokretni? Da li su kuće ili su prikolice sa pčelama? Da li su štandovi ili su restorani? To ovde ne piše, piše – objekat. To vam je jedan od ključnih dokaza da je tačna rečenica – vi ovim zakonom pričate kako biste želeli da nešto izgleda. Ja se tu sa vašim željama slažem, ali ovaj zakon naše želje neće ispuniti, a može da bude vrlo neprijatan u spisku onih koje će nacionalni parkovi vama staviti uz vaše ime da im je naplaćena naknada za zauzeće prostora u nacionalnom parku. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Pošto ja duboko verujem da nema ni jednog teksta bez konteksta, ja ću naše komentare o Predlogu zakona o nacionalnim parkovima pokušati da podelim sa vama kroz kontekst u kojem je ovaj predlog zakona predložen i kroz kontekst onoga gde treba da bude primenjen. Ako ne bude izmenjen, pošto smo sada čuli ovde da se predlozi zakona koji su trenutno u raspravi usaglašavaju sa predlozima zakona koji uopšte nisu u raspravi na snazi.
Ja znam da me nećete razumeti, ali najdobronamernije vas molim da to ne bude argumentacija. To je uvredljivo za Skupštinu. Šta ćemo vam mi onda, svi poslanici, ako ćete odredbe ovog zakona usaglašavati sa nečim što nije na snazi? Nije ova sala samo za glasanje i čak nije samo za folklor u raspravi ko je šta uradio i šta je posle bilo.
Ova sala je, kada je ova tema u pitanju, to je kontekst, da zajedno razumemo kako će da izgleda politika koja se vodi u nacionalnim parkovima 10 godina od danas. Ako to ne razumemo, onda je naš nesporazum banalan, ali dubok i ne premostiv, s obzirom na volju da se o tome u stvari ne razgovara. Dakle, to je kontekst.
Kada donosite propise u politici, bez obzira da li ih predlažete ili o njima raspravljate, o njima odlučujete, amandmanima ih menjate, dakle, da li ste izvršili zakonodavnu vlast, postoje ukupno dve vrste političkih propisa o kojima možete govoriti. Prvi su propisi koji menjaju društvene veze, koji menjaju odnose među ljudima. To su vam Krivični zakon, Porodični zakon, Zakon o socijalnom staranju, Strategija smanjenja siromaštva. Dakle, to su vam zakoni koji se tiču odnosa među ljudima i među njima popisujete šta se sme, šta se ne sme, šta je poželjno, šta nije poželjno.
Druga vrsta zakona su zakoni i propisi koji menjaju prostor. To su zakoni kojima donosite prostorne planove, kažete - ovde će biti grad, ovde auto put, ovde most, ovde železnica, ovde brana, ovde ćemo imati iscrpivost gasa, nafte, vode, ovde ćemo štititi. To su zakoni koji menjaju prostor.
Šta je kontekst zakona koji ste vi nama doneli? To je jedina vrsta propisa koja mora da ima osobine obe. Štitite i menjate prostor, ali morate da menjate i odnose među ljudima unutar društva, svest ljudi o tome zašto su zakoni iz oblasti zaštite životne sredine važni, jedini zakon koji meša, svi ovi ostali se dele na dve grupe. Ili menjate odnose među ljudima ili menjate prostor. Da li gradite, ili ga rušite ili ga prljate ili ga štitite, prostor je u pitanju.
Šta ste vi nama ovim predlogom zakona u celini poručili? Da ste se odlučili da napravite predlog zakona u kojem ćete pričati šta je poželjno da bude. To se na starom srpskom kaže „viš ful vona bi tinking“. Dakle, kao bi mi voleli da to izgleda sa nacionalnim parkovima? Ja to smatram duboko pogrešnim pristupom. I obrazložiću zašto.
Šta smatram dobrim pristupom? Da se zakoni koje ovako mešaju - menjam odnose među ljudima i menjam prostor; da se tačno propiše šta se sme a šta se ne sme. Znate, da ljudi umeju da čuvaju prirodu, mi ne bi živeli u eri ozbiljnih klimatskih promena, mi ne bi živeli u zagađenom zemljištu, vodi i vazduhu, to ljudi rade. Mi prirodu čuvamo od nas samih jer nas baš briga za prirodu tokom decenija ili vekova pre nas.
Ako imate pred sobom vrstu živuću koju opšte nije briga šta će da uništi, nemojte da nam dajete zakon šta bi voleli da bude, neće da radi. Moramo da imamo propise šta se sme i šta se ne sme.
Ja ću pokušati da vam kroz par primera pokažem zašto zakon neće doneti rezultate kojima se vi nadate a koje mi vidimo u odredbama da ih neće biti.
Prva ilustracija je već pominjana. Vi ste, odnosno vaše ministarstvo ili ministar lično ili ko već radi na Vladi po Poslovniku o Vladi, glasali za odluku o izmeni i dopuni prostornog plana posebne namene za Kopaonik. Ta odluka danas je stupila na snagu. Njena prva verzija aprila je stupila na snagu, druga je glasana na Vladi 24. septembra i 2. oktobra stupa na snagu. Odnosi se na oblasti opštine Raška, Leposavić i Brus. Ta odluka, to je odluka Vlade, danas stupila na snagu.
Šta kažu u toj odluci? Da nam treba izmena prostornog plana u Nacionalnom parku Kopaonik zbog toga što postoji nova turistička ponuda, zbog toga što postojeći sistem zaštite, onemogućava gradnju na teritoriji tih opština i to sve ne bi bilo tako neobično da se prvobitnom odlukom za koju ste i vi glasali, odluka i izmena prostornog plana posebne namene nije poverilo prvo Ministarstvu građevine, a onda privatnoj firmi, odlukom Vlade.
Sa šest miliona dinara, firma „Hepako“ Vračar d.o.o. će finansirati izradu izmene prostornog plana posebne namene u Nacionalnom parku Fruška gora. Ta firma u APR je od osnivanja 20. maja 2014. godine, delatnost te firme je upravljanje nekretninama za naknadu.
Mi razgovaramo o nacionalnim parkovima ovde, vi pričate o tekstu zakona koji je, kako bi smo mi voleli da sve to izgleda. Danas je stupila na snagu odluka Vlade gde firma za upravljanje nekretnina uz naknadu finansira izradu izmena prostornog plana posebne namene. To ne biva, kako da vam kažem. To jedno sa drugim ne biva.
Ko je zakonski zastupnik? Maters Uhael Ali Alebuoni da Eri iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, sa osnivačkim ulogom od 100 dinara, to je sve legitimno, apsolutno legitimno i u APR i sve po redu. Ono što ja sporim kao rezultat te legitimnosti da će odlukom moje Vlade koja je danas stupila na snagu osam dana nakon objavljivanja u „Službenom listu“, privatna firma „Hepako“ finansirati izradu izmena prostornog plana posebne namene.
Kažu – što ti sumnjaš u dobre namere te firme? Jako me baš briga za njihove dobre namere. Ja hoću odgovornost i hoću etiku odgovornosti od moje Vlade, od nas ovde da se nađe odgovor na pitanje – a zašto ta firma koja upravlja nekretninama za naknadom daje pare za izradu izmena prostornog plana nacionalnog parka? Šta su? Donatori? Filantropi? Crkveni ljudi? Imaju viška para? Pa šest miliona hajde neka neko tamo da, kažu – biće na javnoj raspravi 30 dana.
Mi imamo duboko nerazumevanje oko ovakvih odluka. Imamo duboko nerazumevanje oko toga šta je javno-privatno partnerstvo u oblasti zaštite životne sredine i u oblasti nacionalnih parkova. Ovakve stvari su se već dešavale.
Dakle, nije javno-privatno partnerstvo – daj mi ga, moj je, prvi sam ga video, imam javnu poziciju pa se privatno dogovaram šta god hoću. To nije javno-privatno partnerstvo.
Ovo je vrlo ozbiljna stvar. Ja ne izražavam sumnju u bilo čije loše namere zato što ja nemam sposobnost da verujem na „majke mi“ u nečije dobre namere. Ja sam ovde da pitam i da dobijem odgovore šta želi firma „Hepako“ od Nacionalnog parka Kopaonik i zašto moje ministarstvo koje u svom delokrugu ima i zaštitu životne sredine, zašto na to ne reaguje i zašto je glasalo za takvo šta?
Drugi primer konteksta i to vam je kontekst, možemo mi da razmenjujemo podatke, ja bih da sam na vašem mestu, ja bih bila zadovoljna da u ovoj Skupštini ima poslanika koji do detalja znaju stanje u životnoj sredini.
Nikada sebi ne bih dozvolila omalovažavanje sa rečenicom – u zelenom fondu nije bilo ni dinara 2012. godine, kao što nikada sebi ne bi dozvolila rečenicu da je stanje mnogo bolje, a nema agencije za hemikalije, a ne znamo gde je išao novac od – zagađivač plaća. Različiti smo ljudi. Vi imate vaše pravo, ja imam moje pravo.
Drugi primer, Nacionalni park Fruška Gora i problem koji ne rešava ni ovaj zakon, zbog toga što je, šta bismo voleli da bude, a ne šta se sme, šta se ne sme. Vratili zemljište crkvama. Ja glasala za. Šta je crkvi oteto, red je da se vrati. Crkva sada kaže – sa zemljištem u nacionalnom parku, to je naše, nemate vi tu nikakva posla. Šta ćete sada da radite? Šta ćete da radite sa hektarima u nacionalnim parkovima koji su u vlasništvu SPC, a neko tamo vidi iz vlasti ili opozicije, ima nas dovoljno, i previše takvih koji pitaju – znaš li ti ko sam ja, šta ti meni možeš, pa kaže crkva – ja to radim u Nacionalnom parku Fruška gora šta god ja hoću.
S tim u vezi, ono što je jedna od izmena ovih zakona, koja spada u najgori registar, je da ukidate nadležnost pokrajinskih inspekcija. Zašto? Kaže – tako će biti i u budućem Zakonu o zaštiti prirode. Ja ću opet pitati zašto? Ili će odgovor biti, odnosno bio je do sada – to će sve biti kao i do sada, ne može ministarstvo to da radi bez pokrajinskog inspektora, samo sada će pisati da to ministarstvo radi. To je nerazumno, neracionalno, nepotrebno, zbog toga što kako-tako taj sistem inspekcija je bolji kada imate, kao što imate propis koji kontroliše rad svih inspekcija, ali kada ostavite ljude koji su na terenu, i ovako ih je malo, da rade ono što treba da rade.
Da ne pominjem da ovaj Zakon o nacionalnim parkovima je pred nama kao da ni prethodnog zakona nije bilo i kao da nema nikakve istorije upravljanja nacionalnim parkovima u Srbiji i u onome što je odbrana zakona, što je legitimno. To šta će Vlada da priča ili ovlašćena predstavnica Vlade, to je sve legitimno, šta god hoćete, branite kako god hoćete zakon. Zajednička je šteta ako se to radi bez podataka i napamet. Tu je moja opaska, ne bih ja u ovoj Skupštini govorila – ove odredbe su usklađene sa zakonom koji uopšte nije u proceduri u Skupštini Srbije. To je neproduktivno, ali vaše je pravo. Tu ne zameram.
Ono što je moja treća priča o kontekstu je da nacionalni parkovi u Srbiji i ovaj zakon i ovde u raspravi, mi ne govorimo o nacionalnim parkovima, mi govorimo mrežno o tome gde i kakvo zagađenje, oštećenje, trajno ili privremeno, ko o tome brine, zašto. Nije to tema nacionalnih parkova. Tema Zakona o nacionalnim parkovima je kako želimo da nacionalni park u sadašnjim granicama prostornih planova, stari nacionalni parkovi i možda neki novi koje ćemo odlučiti da postoje, kako će da izgledaju za deset godina. O tome nikada nije bilo reči u ovoj Skupštini.
Nemojte ovo da razumete da je to moja kritika Vlade. To rade sve vlade i to, nažalost, radi i većina. Mi nemamo dijalog koji je orijentisan ka budućnost, a vezan za temu. Mi imamo dijalog - ti si kriv, mi imamo dijalog – to se ne može, žao mi je, maksimum i super je, nikada nije bilo ovako dobro. To nije dijalog. Ali, razumem, svako bira sebi kako će da priča i kako će da komunicira o temi. Moje je pravo da podelim sa vama ponudu koju ja imam. To je kako će da izgleda Nacionalni park Kopaonik za sedam godina od sad? Kako će da izgleda? Šta će biti zaduženja ministarstva kada dođe izrađen, izmenjen prostorni plan posebne namene i bude na javnoj raspravi u Brusu, Leposaviću i u Raškoj.
Da li vi stvarno mislite da ovde sede ljudi koji ne znaju o čemu se radi kada tako nešto pročitaju? Da li vi stvarno mislite da iko ima prava da tako šta odćuti? U Leposaviću ćete imati javnu raspravu o tome šta je naručila i platila firma „Hepako“ doo? Taj Nacionalni park Kopaonik čak uopšte nije samo naša briga. Ako nemamo ovde predlog da kada je Kopaonik u pitanju da ministar ima ideju da zajedno sa jednim delom Republike Srbije, sa kojim uspostavljamo normalizaciju i sa Crnom Gorom i sa BiH, da imamo zajednički plan za ubuduće, onda mi nemamo u suštini raspravu o temi kakva bih ja volela da bude tema nacionalnih parkova. Da ne spominjem zaštićene vode i zaštićene riblje vrste.
Građani su pokrenuli jednu peticiju za spas voda i sportskog ribolova u Srbiji. To se ne odnosi samo na vodne resurse u nacionalnim parkovima, a njih ima. Zato vam kažem. Da se ne lažemo, bila bih zadovoljna da ovde imam nekog da razgovaram s njim ko je obišao, recimo, sve vodne resurse u nacionalnim parkovima u Srbiji. Zna gde su, nema putokaza do onde, ali znam gde su, pitala ljude, pa me odveli.
Dakle, kada imate građansku peticiju kojom ljudi kažu da je krivolov u porastu, da je ugrožavanje zaštićenih vrsta u porastu i mole da se o tome razgovara, da razgovaramo o tome kako da zaštitimo i sportski ribolov, kao što sportski ribolov treba da bude, ali generalno i vode u Srbiji. One su na drugi način deo zaduženja vašeg ministarstva. Ali, ja sada govorim o vodnim resursima unutar nacionalnih parkova za koje svi znamo gde su locirani i na koji način se njima upravlja.
Da zaključim sa početkom rečenicom o tome šta je kontekst oko koga ja pravim ovaj tekst. Kontekst je da menjamo perspektivu na koju smo navikli kada je u pitanju donošenje zakona u ovoj Skupštini. Možda u nekim drugim sektorima ne postoji nijedno uvo koje bi čulo takav moj predlog, ali nekako možda bez ikakvih razloga, ja imam uverenje da u oblasti zaštite životne sredine, ako nigde drugde, postoje ljudi koji će čuti i razumeti kakva je razlika u tome kada donosiš odredbe iz oblasti ovih propisa i svih drugih, pri čemu ne pravim ni prioritete, ni šta je manje važno. Drugačije je.
Za zakone koje ste tek najavili mislim da mogu sa vama da podelim jedan utisak. Želim kada unesete Predlog zakona o zaštiti prirode da ne vodimo ovakvu raspravu ni jednim jedinim delom, niko između nas, da ne vodimo raspravu – ja sam u pravu, ti nemaš pojma, nego da vodimo raspravu o tome šta će novi Zakon o zaštiti prirode učiniti da Srbija nekako izgleda 2020. godine, kao što bih volela da je rasprava o Predlogu zakona o nacionalnim parkovima tako izgledala.
Ja imam svoje procene, vi imate svoje procene i niko srećniji od mene u ovoj sali kada bi o tome pričali i kada bi se pokazalo da moje procene, koje za mnogo šta nisu optimistične, apsolutno ne stoje. Mnogo važnije od toga, ljudi koji nas slušaju, razumeli bi kako će da izgleda Kopaonik 2020. godine.
Za sve ostalo što se izrazili kao teškoće u funkcionisanju ministarstva, ovo je trenutak za etiku odgovornosti. I vi i prethodna ministarka ste bili upozoreni – ne ukidajte Agenciju za hemikalije, ne ukidajte Fond, radite s tim šta god hoćete, ne igrajte se sa institucionalnim stvarima zbog personalnih obračuna. Obračunajte se s ljudima koliko hoćete, ne obračunavajte se sa vladavinom prava.
Sada ćemo u septembru i oktobru, posle Izveštaja o spremnosti Srbije, imati vraćanje. Ja neću o tome govoriti kada budemo vraćali Fond ili kada budemo vraćali u sistem one institucije koje treba da budu u sistemu zaštite, ali neću ni prestati da upućujem molbu, predlog, zahtev, ljudima iz oblasti životne sredine. Možda zvuči paradoksalno. Nema nikog pogodnijeg, spremnijeg, ja mislim sa više znanja i volje da se založi za stvarnu vladavinu prava nego ljudi iz tog sektora. Kada toga bude, kada tema to bude, onda ćemo videti da je dijalog u ovoj Skupštini nešto što može da bude kvalitetno i na korist onih zbog kojih svi zajedno sedimo u ovoj Skupštini, a to su građani Republike Srbije i generacije koje možda još nisu rođene, a kojima smo dužni nacionalne parkove u boljem stanju nego što smo ih zatekli. Hvala.

Zahvaljujem.
Oko odluke, Odluka o izmenama i dopunama Odluke o izradi Prostornog plana područja posebne namene Nacionalnog parka Kopaonik, broj 81/2015, od 24. septembra 2015. godine stupa na snagu 2. oktobra 2015. godine. Izmenjena tačka 10) koja sada glasi – sredstva za izradu izmena i dopuna Prostornog plana obezbeđuje HEPAKO d.o.o Beograd – Vračar. Kako da vam kažem – „Službeni glasnik“.
Ne bih se usudila da izmislim tako nešto, a da ne piše u „Službenom glasniku“. Plaćaju to da se izradi. Ne znam da vam objasnim još. Postoji „Službeni glasnik“, pa gledajte.
Oko toga šta radi, šta ne radi, postavili smo poslaničko pitanje o Registru biocida koji se koriste posle poplava. Nikada nismo dobili odgovor, jer nema Agencije za hemikalije.
Vaše je pravo da vidite mene i dok pričam, kako god hoćete, i da kažete da imam pojma, nemam pojma, znam, ne znam i moja je obaveza da vam kažem – nemate boljeg saveznika za dobar rad ovog ministarstva od mene ovde. Vaš je izbor da u to verujete, ali ne i da proveravate.
Postavljeno je pitanje o divljoj deponiji iz pravca Beograd – Novi Sad kod skretanja za Nove Banovce, dva puta. Vaše ministarstvo je meni dalo odgovor o deponiji kod Stare Pazove. Ja kao pristojna narodna poslanica sam rekla – dešava se, pogrešili su, šta da se radi. Dve godine gledam kako raste ta deponija i vi meni kažete ništa se nije promenilo ukidanjem dosadašnjih institucija. Jeste. To što ja strašno želim da se uspostavi odgovornost i što mislim da se odgovornost ne uspostavlja tako što ću vikati okolo – nja, nja, nja… Ja vas pitam za Banovce, a vi mi dajete odgovor za Staru Pazovu, to je moj izbor. Kada hoćete ilustraciju koliko ne radi, onda sam prinuđena za odgovor. Hvala na odgovoru.

Zahvaljujem.
Ovih dana je oko 200 dana, 205 od 13. marta ove godine, kada je u helikopterskoj nesreći, u tragediji, smrtno stradalo sedam ljudi u spasilačkoj misiji o kojoj je odluku doneo ministar odbrane Bratislav Gašić.
Nekoliko puta sam upućivala predlog Narodnoj skupštini da obrazujemo anketni odbor, da bi utvrdili sve činjenice i okolnosti koje su dovele do helikopterske nesreće u kojoj je život izgubilo sedam ljudi. Dva puta sam direktno postavljala pisanim putem poslaničko pitanje ministru odbrane.
U poslednjem odgovoru, ministar odbrane mi je ponovo uskratio odgovor, smatrajući da na to ima pravo i da mu se može, sa obrazloženjem da bi odgovor na moja dva pitanja koja su sastavni deo i odluke o obrazovanju anketnog odbora, moglo da optuži neke pojedince i da oni zbog toga ne mogu da daju odgovor.
Ja znam da ta rečenica nikome ništa neće značiti, ali ponoviću. Meni ministar odbrane na moja pitanja kaže – Ne mogu da vam odgovorim zato što bi to okrivilo neke ljude. To okrivljuje ministra odbrane i teško ga optužuje.
Dva pitanja koja postavljam ministru odbrane, a na koja odgovora nema ni u jednom od dva izveštaja dostupnim javnosti, su vrlo jasna, vrlo kratka i zaista verovatno optužuju neke ljude, ali o tome se ovde radi, odgovornost je o propustima, o nečinjenju i činjenju za tragediju u kojoj je život izgubilo sedam ljudi, o blaćenju i klevetanju tih ljudi, posle i da ne govorim.
Prvo pitanje je, na osnovu čijih informacija i kojih informacija je ministar doneo odluku o spasilačkoj misiji „Helikopter“? Na to odgovora nema. U svom poslednjem obraćanju, ministar je odbio da mi odgovori. To bi bio dovoljan razlog i za ostavku i za smenu i za razrešenje.
Drugo pitanje je, ko je menjao plan leta jednom kada je helikopter već bio na putu i pri kraju, završetku svoje spasilačke misije prema Beogradu, ko je menjao plan leta? Odgovora na to pitanje nema ni u jednom izveštaju.
U svom odgovoru kojim koristim poslaničko pitanje pisanim putem, ministar me takođe upućuje, što je nečuveno, neoprostivo i pokazuje nepojamnu sklonost ruganju vladavini prava, čemu smo svedoci dnevno od ljudi na javnim poslovima, da se izvolim obratiti tužilaštvu, pa da me snabdeju podacima iz istrage.
Ja ne pitam podatke iz istrage, ja pitam odgovore ministra koji i da je, srećom po sve nas, misija završena dobro, bio bi dužan da da. Hvala.

Zahvaljujem.

Moj prilog raspravi o izmenama i dopunama Zakona o turizmu i provera tvrdnji koje je ministar izneo obrazlažući zašto je neophodno, tiče se jedne odluke u čijem je donošenju ministar učestvovao, Odluke o izradi izmena i dopuna Prostornog plana područja posebne namene Nacionalnog parka Kopaonik. Izmenjena i dopunjena, ta odluka stupa na snagu sutra. U toj odluci je predviđeno otprilike ono što ministar govori u prilog promena zakona o kojem je na današnjoj sednici reč.

Naime, o čemu se radi? Vlada je odlučila da se pristupi izradi izmena i dopuna Prostornog plana područja posebne namene Nacionalnog parka Kopaonik, na teritoriji koje obuhvataju opštine Brus, Raška i Leposavić. Jedna od tačaka ove odluke kaže, tačka 5: „Vizija izrade izmena i dopuna Prostornog plana predstavlja stvaranje planskog osnova za razvoj turističkog centra prilagođenog savremenim zahtevima turističke tražnje.“

U osnovi, za pristupanje izradi izmena i dopuna Prostornog plana područja posebne namene govori se u velikim delovima istim onim rečnikom i obrazloženjima koja se javljaju i u obrazloženju, a i u rešenjima ovog zakona.

Ono što je zanimljivo, to je da iniciranje ovih izmena i dopuna u tački 6. u poslednjem stavu se kaže: „Izmene i dopune Prostornog plana će doprineti proširenju turističke ponude Kopaonika i značajnom poboljšanju dostupnosti ovog turističkog centra nacionalnog i regionalnog značaja“. S obzirom da znamo o kom se delu Kopaonika radi, ova odluka koja je doneta i stupa na snagu sutra, pretpostavlja očigledno razvoj. Ono što je zanimljivo, da u Odluci koja je doneta u aprilu, u tački 10. se kaže da sredstva za izradu ovih izmena i dopuna Prostornog plana posebne namene daje Ministarstvo građevine.

Međutim, 24. septembra je Vlada imala sednicu na kojoj je odlučeno da se izmeni tačka 10. Odluke i sada ona glasi: „Sredstva za izradu izmena i dopuna Prostornog plana obezbeđuje „Hepako doo“ Beograd-Vračar, a okvirna procena finansijskih sredstava iznosi šest miliona dinara“. Dakle, u odluci koja sutra stupa na snagu, jedna privatna firma, o kojoj postoje podaci u APR-u, koja je osnovana 20. maja 2014. godine, čija je delatnost upravljanje nekretninama za naknadu, a zakonski zastupnik Matar Suhail Ali Alyabhouni Al Dhaheri iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, osnovni kapital 100 dinara, sve je legitimno, ona će dati sredstva za izradu izmena i dopuna Prostornog plana.

Ne sumnjajući uopšte u dobre namere, mada bivajući privržena etici odgovornosti a ne etici dobrih namera i podrazumevajući da je obrazloženje za ovakvu odluku u odluci da se pristupi izmeni Prostornog plana područja posebne namene Nacionalnog parka Kopaonik, ostaje neophodno za odgovoriti zašto se Vlada odlučila da menja svoju odluku iz aprila i na osnovu čega jedna privatna firma uplaćuje šest miliona za izradu plana? Uopšte ne sumnjam da će plan biti na javnoj raspravi, da mora biti u skladu sa onim parametrima koji opisuju Kopaonik kao nacionalni park, ali, ono što je malo zbunjujuće je što se na ovakav način govori o razvoju turizma.

Potpuno sam sigurna da ni ministar ni ja ne bismo nikako voleli da način na koji će se izmeniti, dopuniti Prostorni plan područja posebne namene podrazumeva ukidanje svojstva Nacionalnog parka Kopaonik, to bi bila zajednička šteta i potpuno nerazumna stvar. Zato bih volela da stupanjem na snagu ovog zakona ministar podrobnije pogleda odluku koja sutra stupa na snagu, a tiče se jednog od naših najatraktivnijih teritorijalno i kako god hoćete turističkih područja, odnosno Nacionalnog parka Kopaonik.

Mala nezgoda sa nacionalnim parkovima je što su to mesta gde morate tačno da merite kako da vam ekonomski razvoj ni na koji način ne uništi ono što vam je darovano prirodom i što smo kao razumni ljudi zaštitili, ili kao prirodno zaštićeno dobro ili kao specijalno javno dobro, ili kao nacionalni park, zbog toga što neko smatra da je, recimo, izgradnja objekata dobra na tom delu Nacionalnog parka Kopaonik, ali ne može sada, pošto to Prostorni plan posebne namene zabranjuje, pa će možda moći kada se i ako se usvoje izmene i dopune. Što je sve isto legitimno da se radi, osim odluke koja je jako retka, a to je da jedna privatna firma koja je osnovana pre godinu dana finansira izradu tog plana.

Bilo bi dobro da ministar razveje svaku vrstu nejasnoća, sumnji o tome o čemu se u stvari radi i da li je ovo još jedan kreativan način, kao što je to bio leks specijalis za „Beograd na vodi“, da se u suštini prekrše svi zakoni koji su na snazi, zato što neko ko je na javnoj funkciji tu javnu funkciju smatra da ona služi isključivo za privatne dogovore. Ja jesam za javno-privatno partnerstvo, ali ovo javno-privatno partnerstvo nije, s nadom da meni nedostaju podaci. Zato je transparentnost dobra – što više podataka, što više obrazloženja date svima, to manje razloga za nejasnoće, sumnju i za neobrazložene ideje.

Volela bih da turizam postane prioritet i da se ministar unutar Vlade izbori da se o turizmu kao u mrežnoj industriji govori svaki dan, zbog toga što kada stavite, kada je u pitanju ekonomija, akcenat na turizam, onda ste stavili akcenat i na izgradnju infrastrukture, onda ste stavili akcenat i na obrazovanje u turizmu, onda ste stavili akcenat i na potrebe izmene i dopune finansijskih zakona i na što-šta. Premalo se, čini mi se, priča o turizmu, a kada se priča, onda, nažalost, imamo ovakve podatke kao odluke koje će stupiti na snagu sutra.

Druga tema koju ja smatram jednako prioritetnom kao turizam, jeste da se priča o obrazovanju. To su dve teme za koje bih ja volela da budu većinske, detaljno obrazlagane i detaljno komentarisane, a u cilju i promena propisa kojima su obuhvaćene, ali i promena ponašanja koja imamo prema javnim dobrima i prema znanju. Za javna dobra da imamo poštovanje, za dokumenta koja smo doneli kada je zaštita u pitanju, a za obrazovanje da odustajemo od, vrlo često, prezira prema znanju koje se javlja kada se razgovara o znanju. Hvala vam.

  Zahvaljujem.
Ako uopšte postoji amandman koji ima moj glas za, koji bi trebalo biti, da prihvatite onda je to ovaj amandman.
U osnovnom tekstu Predloga zakona član 2. stav 2. i 4. na koji se amandman odnosi taj stav 2. glasi – udžbenik je osnovno didaktičko oblikovano nastavno sredstvo u bilo kom obliku ili mediju koje se koristi u obrazovno vaspitnom radu u školi za sticanje znanja, veština, formiranje vrednosnih stavova i razvoj intelektualnih i emocionalnih sposobnosti učenika i polaznika, a čiji su sadržaji utvrđeni nastavnim planom i programom i koji je odobren u skladu sa ovim zakonom.
Kolege narodni poslanici, predložili su amandman tako da bi sada, da je prihvaćen, i nadam se da do kraja rasprave hoće, a pokušaću da obrazložim zašto je to jedino prirodno glasio: „udžbenik je osnovno didaktičko oblikovano nastavno sredstvo u bilo kom obliku ili mediju koje se koristi u obrazovno vaspitnom radu u školi za sticanje znanja, veština, formiranje vrednosnih stavova, podsticanje kritičkog razmišljanja, unapređenje funkcionalnog znanja, to je dodatak koji kolege predlažu, pa naravno i dalje i razvoj intelektualnih i emocionalnih sposobnosti učenika i polaznika, a čiji su sadržaji utvrđeni nastavnim planom i programom i koji je odobren u skladu sa ovim zakonom.
Zašto je neophodno da se prihvati? Zato što imamo celu jednu raspravu o tome kako sadržaj udžbenika koji su nam sada na raspolaganju se kritički posmatra kao previše nepotrebnih činjenica ono što se kolokvijalno zove stvaranje, potpuno nekorisnog znanja i nedostatka, reći ću slobodno, duha u udžbenicima koji bi stvarno podsticao decu da uče da misle, da razvijaju kritičko razmišljanje. Dakle, ne može oba. Ne možemo da imamo sijaset primedbi na to da je kvalitet udžbenika nedovoljan za ono što bi trebalo da bude kritičko razmišljanje i funkcionalno znanje i da onda jedan ovakav amandman koji upotpunjava član stav 2. bude odluka da se ne prihvati.
Zašto je važno da se ta odluka ipak promeni? Zato što bi to bila jedna od retkih zaista besprekorno dobrih stvari u ovom zakonu, da ko god hoće da prijavi udžbenik, da mora da zna da u taj udžbenik treba da podstiče kritičko razmišljanje. Kritičko razmišljanje je neophodno bilo i u 20 veku, u 21 veku bez njega nema udžbenika. Da naučimo decu da misle kritički i da se uspostavi jedan drugačiji duh nastave, nema toga bez podsticanja kritičkog razmišljanja. Biće to napor za pisce udžbenika, znam. Biće napor za one koji odobravaju da to prepoznaju, znam. Ali, probajmo da se setimo koliki je napor za učenike osnovnih i srednjih škola da uče potpuno nefunkcionalne, beskrajno puta ponavljajuće celine koje im samo stvaraju reproduktivno znanje i nekorisno, nefunkcionalno znanje.
Kada imamo primedbe na to šta deca iz osnovnih, srednjih škola znaju i umeju da pokažu na testovima, mi onda kažemo, ma rezultati nisu adekvatni onome što deca stvarno znaju zato što je suviše reproduktivno znanje, zato što deca nemaju naviku kroz udžbenike i kroz nastavni rad da se uče kritičkom razmišljanju. Pa, što mu onda ne kažemo u svim udžbenicima, podsticanje kritičkog razmišljanja. To je podsticanje za dijalog, to je podsticanje za inovaciju, to je dobro za radnike u prosveti. Nemojte da ostavimo na personalnom nivou onih sjajnih ljudi koji rade u obrazovanju u Srbiji, koji se trude i koji kod dece zaista podstiču kritičko razmišljanje i zaista im stvaraju funkcionalno znanje.
Drugi deo ovog amandman, drugi stav na koji se odnosi ovaj amandman je objašnjen već i ima promenu da umesto da – udžbenik i udžbenički komplet po pravilu sadrži elektronski dodatak, da se kaže da može da sadrži elektronski dodatak. Ova rečenična izmena je po smislu i po definiciji jednaka. Dakle, ili može ili je po pravilu. Ako je po pravilu onda ne mora, ako može onda ne mora. To je smisao reči po pravilu. Ako je to smetnja, tek onda to ne razumem, pogotovo što to omogućava i onima koji imaju elektronski dodatak da u ovoj nekoj fazi u kojoj neki neće da kažu meni je reklo samo da može, pa evo ne moram, pa ja nemam. Dakle, ostavljate širi prostor za sve one koji će se pojaviti da kažu, evo mi imamo udžbenik, usvojite ga, stavite ga na listu, dajte ga prosvetnim radnicima i deci da iz njega uče.
Kako god bilo, postoje ovde amandmani koji znatno i bitno poboljšavaju tekst zakona i ovo je jedan od ključnih amandmana. Ako stvarno hoćete da za neku godinu, jer ovaj zakon će biti u primeni za dve godine od danas, za dve školske godine od danas, tako piše u zakonu, dakle, da za dve školske godine od danas imamo dovoljno vremena u ove dve godine da ko god hoće da pripremi udžbenik i nastavna sredstva iz bilo kog predmeta, da obrati pažnju na član 2. stav 2. u kome piše da ono što želi da ponudi deci i prosvetnim radnicima u Srbiji mora da podstiče kritičko razmišljanje i da unapređuje funkcionalno stanje. Šansa je pred vama. Ako je propustite iz bilo kojih razloga, to će biti mnogo jača poruka nego bilo koja dobra reč o ovim udžbenicima, ovom predlogu Zakona o udžbenicima koja će inače biti izgovorena. Hvala vam