Zahvaljujem.
Naš je nesporazum banalan, ali dubok, i toliko dubok da će nam, nažalost, trebati zajedničkog napora mnogo više nego što se čini u prvi mah da razumemo šta je to vladavina prava i šta su to protokoli i šta je subordinacija i šta su dokumenta, akta koja moraju da se poštuju u slučaju spasilačkih misija, bez obzira da li ih obavlja MUP ili Ministarstvo odbrane. Pogotovo što u ovom trenutku mi raspravljamo o jednom zakonu gde će centralnu ulogu imati glavni istražitelj koji će raditi, čiji će posao biti istraživanje o nesrećama.
Ako ne razumemo šta je to protokol, ako ne razumemo šta je subordinacija i ako ne razumemo da nedostaje odgovor na pitanje – na koji način je ministar odbrane došao do informacije da je potrebno pokrenuti spasilačku misiju helikopter, mi ne pomažemo ministarki Mihajlović. Ja bih volela da joj pomognemo, jer je ovo pionirski posao.
Možete se rugati koliko hoćete, možete vikati – jao, i podsmevati se. To je podsmeh vladavini prava, jer ministarka Mihajlović nije ministarka većine. Ona je ministarka Vlade Republike Srbije i ovo je Narodna skupština u kojoj su narodni poslanici Republike Srbije. Ako ćemo i ovu raspravu koristiti za to da pokažemo koliko iskreno ne razumemo šta je vladavina prava, onda će to predsednik poslaničke grupe najveće stranke u koaliciji raditi bez mene, ali ministar odbrane će ostati da bude pitan ko mu je dao informaciju da je potrebno pokrenuti misiju, na osnovu čijih informacija je doneo takvu odluku i ko je menjao plan leta kada je spasilačka misija bila pri kraju? To je moja obaveza i to je obaveza privrženosti vladavini prava.
Ja se nadam da će vas biti još pridruženih.
(Aleksandar Martinović, s mesta: A gde su pare iz Razvojne banke Vojvodine?)
Narodni poslanik Martinović dobacuje – gde su pare? Tamo gde ste ih potrošili, poslaniče.

Imam dva pitanja za ministra odbrane, Bratislava Gašića, koja se tiču informacija koje nedostaju, a vezane su za tragediju koja se završila smrću sedam ljudi 13. marta ove godine u akciji misije spasavanja helikopterom.
Prvo pitanje je ministru Gašiću – na osnovu kojih informacija, na osnovu čijih informacija i na koji način dostavljenih njemu informacija je doneo odluku o pokretanju spasilačke misije helikopter?
Drugo pitanje – ko je, u kojoj službi, u kom odeljenju i s kojim ovlašćenjima menjao plan leta helikoptera, kada je helikopter već bio u vazduhu i na putu prema nekom od odredišta nakon završetka spasilačke misije?
Oba ova pitanja sam već postavljala ministru Gašiću. U odgovoru koji mi je dostavljen, stoji jedna rečenica da se odgovori nalaze u izveštajima koje su uradile dve komisije, što nije tačno. Neko od nas ne čita izveštaje, ili se neko od nas usuđuje da se ruga proceduri i nadležnostima koje imamo i mi narodni poslanici i svaki ministar, bez obzira u kom resoru u Vladi Republike Srbije bio. Ni u jednom od izveštaja, ni u jednoj od informacija, nema podatka ko je obavestio ministra Gašića, na koji način, kojim protokolom, da su se stekli uslovi da on donese usmenu odluku o spasilačkoj misiji i spasavanju bebe iz vozila koje je zarobljeno odronom?
Sve drugo ima – i kršenje protokola usmenim odlučivanjem, i neinformisanje načelnika Generalštaba, i telefonsko pozivanje generala Bandića, i telefonski nalozi za pokretanje misije. Ali, nema ključne informacije – ko je rekao ministru Gašiću da su se stekli uslovi za pokretanje spasilačke misije? Ni u jednom izveštaju, ni u jednom podatku dostupnom o istrazi.
Druga informacija koja nedostaje u oba izveštaja – ko je menjao plan leta? Sve što piše u izveštajima, piše o meteorološkim uslovima za sletanje letelice, odnosno helikoptera na aerodrom „Nikola Tesla“, ali nema informacija ko je kontaktirao službe leta na aerodromu „Nikola Tesla“ kao civilnom aerodromu, ko je menjao plan leta tokom odvijanja spasilačke akcije? I, da se tragedija spasilačke misije helikopter 13. marta nije završila smrću sedam ljudi, ova dva pitanja bi zahtevala odgovor. Opaska da su ta dva pitanja predmet istrage ne stoji, pošto su oni deo celine koje podrazumevaju odgovori u oba izveštaja koje su uradile komisije.
Ako ministar ne želi da odgovori i ako smatra da jednom rečenicom, da se odgovori nalaze u izveštaju, može da se ruga poslaničkom pitanju, onda je to takođe odgovor. Nažalost, loš odgovor. Hvala vam.

Zahvaljujem. Koristim vreme ovlašćene poslanice poslaničke grupe DS.
Za podršku amandmana koji su podnele kolege sa punim razumevanjem da kontrola zakonodavne vlasti nad izvršnom postoji, i da je zaista moguće kako ministar kaže da Odbor zahteva ili izveštaj ministra ili direktora policije ili koga god Odbor za unutrašnje poslove i bezbednost smatra da je potrebno, ali amandman ima smisla zbog toga što se ovde radi o sasvim posebnim situacijama, sa mojom nadom da ovaj član zakona nikada neće biti primenjen.
To je jedan od retkih slučajeva kada ću glasati za zakon sa nadom da član o tome da postoje indicije, događaji koji pokazuju da je došlo do povećanja rizika po stanje javne bezbednosti, ugrožavanje bezbednosti ljudi da on prosto nikada neće biti primenjen, jer se neće steći takve okolnosti, ali se to odnosi na talačke krize, na razne stepene terorističkih akcija, na otmice, na situacije kada su ugroženi infrastrukturni objekti kao što su aerodromi ili objekti koji se snabdevaju vodom, strujom, itd, dakle, kada postoji ozbiljan rizik od javne bezbednosti i ako se već ikada utvrdi da direktor policije ima osnova da predloži ministru izvršavanje zadataka adekvatnih nastalim okolnostima, onda bi bilo dobro da u tom slučaju postoji i zakonska obaveza ministra, odnosno Vlade da o svemu tome izvesti u najkraćem mogućem roku i Odbor.
Ponavljam, uz puno razumevanje da to odbor može da uradi i ovako i onako, ali uz nadu da ga nikada nećemo videti primenjenog u praksi. Dobro je da ovde porazgovaramo o potrebi da mi kao zakonodavna vlast imamo dve funkcije, jedna je ovu koju ispunjavamo i današnjim danom raspravom i debatom u pojedinostima o donošenju zakona, a druga je kontrola izvršne vlasti. To je dobro za izvršnu vlast, svaku, mnogo više nego što je nekakva posebna uloga parlamenta. Hvala.

  Zahvaljujem.
U raspravi o oba amandmana na član 3. teksta predloga, izmena i dopuna zakona, prvo mislim da je dobro što je Odbor podneo amandman na osnovni predloženi tekst i taj amandman u celini doprinosi poboljšanju celog teksta izmena i dopuna u celini.
Ja bih volela kada bi moglo da se deo amandmana koji je podneo narodni poslanik Zoran Živković takođe uvrsti, ali da rečenica koju ja smatram prvom u odborskom amandmanu, izuzetno važnom, je da se rukovođenje odgovornosti u direkciji policije zasniva na načelu jednostareštinstva i subordinacije. To pokazuje da Odbor i predlagač, dakle izvršna vlast zaista dobro sarađuju, jer ovo poboljšava rešenje.
Ono o čemu bi trebalo razmisliti nema izmena, naravno više u prihvaćenom amandmanu Odbora, ali ova dva stava koja je narodni poslanik Zoran Živković spominjao kao jezičko razdvajanje definišu vrlo važan protokol za događaje na koje, ponavljam, ja ne bih volela da ni ovaj član ikad bude primenjen, iz mnogo dobrih razloga i ne bih volela da ikad iko zbog situacije o kojima je ovde bilo reči prave bezbednosne procene i plan aktivnosti nikada više, a rugati se možemo uvek.
Dakle, predlog za angažovanje sadrži bezbednosne procene i plan aktivnosti. Tu je i kolega poslanik Momir Stojanović u pravu. Jedinice to imaju. To im je sadržaj posla. U slučaju hitnosti, plan aktivnosti može biti dostavljen i naknadno. I ovo je stav koji može da proizvodi male dileme - koliko naknadno, kome se dostavlja naknadno, kako se pravi, šta je hitnost za bezbednosnu procenu?
Ja ću namerno dati, unapred se izvinjavam pripadnicima Ministarstva i ministru, pojednostavljen primer, znam kako ide subordinacija i kako idu protokoli, ali da bi se razumelo zašto se zadržavamo, primer je pojednostavljen. Ako, daleko bilo, imate eksploziju na terenu naftne industrije ili azotne ili hemijske industrije vi prvo morate da znate da li je u pitanju tehnološkim procesom, nedovoljnom paskom zaduženih za bezbednost došlo do nesreće koje se dešavaju ili je u pitanju teroristički akt, što je isto moguće u današnjem svetu. Namerno govorim pojednostavljeno.
Ja ovaj član, ova dva poslednja stava, gledam kroz tu situaciju, jer svaki zakon gledam kako se odnosi na nekoga imenom i prezimenom ili na prostor na kome će biti primenjen. Znači, šta se dešava u trenutku kada je Ministarstvo alarmirano da se eksplozija dogodila? Koji je protokol? Da li je hitnost? Jeste. Da li ima plan aktivnosti? Po subordinaciji ide, zna se koje jedinice odmah idu na teren po prirodi stvari bez posebne odluke ministra, jer nam je svima pred očima eksplozija u hemijskoj industriji ili u naftnoj industriji, sve jedno. Ponavljam, daleko bilo.
Ko pravi bezbednosnu procenu? Koliko to traje? Ko će da pravi plan aktivnosti u jednom ili u drugom slučaju? Ja znam da je odgovor da se to rešava podzakonskim aktima i protokolima unutar sektora kojim će se rukovoditi po starešinstvu i subordinaciji, ali samo pokušavam da najviše zbog onih koji slušaju ovu raspravu da objasnim da proces utvrđivanja hitnosti nije ni najmanje jednostavan, bez obzira na stručnost, da postoje redovni planovi bezbednosti i ja tu mogu samo da dam pohvale pripadnicima MUP, jer jednostavno ne možete da nađete situaciju da su manjkali u primeni redovnih planova bezbednosti ili da su manjkali u koordinaciji.
Ali, s obzirom da ovde jasnije definišemo, to je jedino moj doprinos. Ne tražim poseban odgovor na to ma kako će se to raditi, ali samo pokušavam da osvetlim realnu situaciju, deo života na koji se ova dva poslednja stava, koja nama mogu izgledati jezički ili ne odnose, da ne govorim o tome da postoji plan bezbednosni mera i aktivnosti za čvorove kao što su aerodromi ili objekti.
Na kraju samo da dam možda i malo komičan primer. Bilo je nekoliko slučajeva i to je potpuno rutinska stvar, da vam padne sistem kontrole leta i imate neke situacije da nemate letove nad nebom Srbije, jer se to dešava. To je rutinska stvar. To nije ni za plan mera bezbednosti. To nije ni hitnost, ali mogu da postoje situacije kada mora ministar u saradnji sa ministrom odbrane da zaista zabrani let, pošto smo imali i takve situacije.
Dakle, dva mala stava, koja se odnose na hitnost, na procenu bezbednosti i na to kad se dostavlja plan aktivnosti u suštini u sebi ima strašno mnogo situacija za koje ja znam da postoje i znanje i spremnost u okviru Ministarstva, ali takođe mogu da proizvedu, bez jasnih protokola i podzakonskih akata nepotrebne zabune.
Nisam sigurna da će do toga doći zato ću glasati i za jedan i za drugi amandman, jer smatram da odborski amandman zaista na dobar način poboljšava tekst Predloga izmena i dopuna zakona. hvala vam.

Koristim vreme ovlašćene predstavnice poslaničke grupe.
Proceduralno je pitanje, za sekretara i za predsednicu, jer nisam sigurna, a znam da delimo stav da je procedura kultura.
Posle amandmana koji je trenutno u pretresu, koji je podneo Odbor, sledi amandman na isti član koji je postao sastavni deo Predloga zakona.
Ako ovaj amandman, o kome govorimo, koji je podneo Odbor, sada ne postane sastavni deo Predloga zakona, onda, kada raspravu prođe amandman koji je postao sastavni deo Predloga zakona, amandman koji je podneo Odbor nema na šta da bude podnesen, jer je član promenjen, bojim se.
Znam da će ministar prihvatiti, Odbor je dao, makar da imamo usmenu saglasnost da i Odbor za ustavna pitanja nema ništa, jer imamo dva različita amandmana, od kojih oba imamo saglasnost. Ni to nije problem, samo nisam sigurna da li proceduralno možemo da pređemo na amandman koji je postao sastavni deo Predloga zakona, a da se u Danu za glasanje glasa o ovom amandmanu ili da se pravi zastoj i ostalo.To je moje pitanje, samo proceduralno.

Koristim vreme ovlašćene predstavnice Poslaničke grupe DS.
O ovome je reč, znači, ovo je amandman na isti član kao i amandman Odbora, kao i amandman narodnog poslanika, kao i svi. Srećom, ja nemam amandman, pa ne komplikujem tim delom na ovaj član. Ovaj amandman je postao sastavni deo Predloga zakona. U tom amandmanu je odlukom, zajedničkom, i dobro je i sve je u redu, dodat stav 3. koji glasi – direkcijom policije rukovodi direktor policije. I nemam ništa protiv.
Amandman koji je ministar prihvatio malo pre, Odbora, nema taj stav. Zato što se on odnosi na član 20. pre nego što smo se saglasili da je dobro da bude amandman prihvaćen sa trećim stavom.
Dakle, nemam ništa protiv ni da se saglasimo usmeno da se u odborskom amandmanu dodaje treći stav, ni da bude pauza, samo da bude jasno da u Danu za glasanje ne bude protiv, ako uopšte vidim dobro. Jednostavno, nije mi jasno, zato pitam.
Ne može da se odbije amandman pošto je on sastavni deo Predloga zakona postao.

Treći stav treba da bude ili dodat u amandman Odbora.

U redu.

Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Ovo je drugi amandman koji je postao sastavni deo Predloga zakona. Samo da dodam da i amandman Odbora, o kojem smo saglasni, i ova dva koja su postali sastavni deo Predloga zakona zahtevaju proceduralnu intervenciju. Sadržinski su sasvim u redu i podržavam i da treba da se glasa, a ne treba jer su postali sastavni deo zakona. Ali, s obzirom da je došlo do usvajanja amandmana na različitim mestima, imamo problem sa proceduralnim stvarima. Ništa drugo. Hvala vam.

Zahvaljujem.
O ovom amandmanu sam u toku načelne rasprave imala opasku. Dakle, radi se o amandmanu koji je predložen u ovim izmenama i dopunama, a kao direktna posledica prihvatanja inicijative građana i ideje da se u slučaju prijave nestanka lica, gde postoji osnovana sumnja da je to lice žrtva krivičnog dela, da su policijski službenici dužni, u saradnji sa drugim nadležnim organima, sa udruženjima građana i sa građanima svim, odmah da postupaju. Nažalost, imamo ovaj amandman u proceduri zbog samih povoda, odnosno učestalih otmica, kidnapovanja dece i odraslih, a često sa smrtnim ishodima. Sa druge strane, srećom imamo ovaj amandman u proceduri, jer to znači da i mi kao Skupština i Vlada sluša šta je to što je zahtev građana za postupanje onih koji treba da ih štite, čuvaju i da im služe. To su prvenstveno pripadnici MUP, ali i svi mi drugi.
U toj opasci sam rekla da ja znam da je pravničko tumačenje reči „odmah“ da je to trenutno, sada. Zna se i da je nepotrebno da bude u roku od 24 časa. Ovaj amandman je podnet i zbog činjenice da je dobro da ovde imamo svest da ovaj član uveden neće biti moguće odmah primenjivati bez izmena Zakona o krivičnom postupku. Tamo se pojavljuje rok od 24 časa i to je bio jedini motiv. I, rekla sam da prihvatanje ili ne prihvatanje ovog amandmana ne menja moju odluku da glasam za zakon, jer smatram da je dobar i način na koji smo došli do izmena i dopuna ovog zakona i da će biti dobro da bude u primeni. Ponavljam, opet sa nadom da kada je reč o nestancima maloletnih lica, da mogu samo da se nadam da nikad nećemo primeniti ovaj član, da nikada nećemo morati kao pripadnici MUP-a da reagujemo odmah, jer postoje sumnje da je u pitanju lice koje je žrtva krivičnog dela. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Radi se o amandmanu kojim se definiše kako se vrši bezbednosna provera. Član koji je predmet izmene i dopune definiše bezbednosne provere lica koje želi da se zaposli u MUP ili u nekom njegovom delu. On je podrazumevajući, radi se rutinski. Dakle, lice koje želi da se zaposli na svoj zahtev traži bezbednosnu proveru.
Problem je ovaj član koji se dodaje, a koji glasi: „Bezbednosna provera vrši se i na osnovu zahteva drugog organa ili pravnog lica u slučajevima kada je propisana posebnim zakonom“, a naš amandman glasi da se dodaju reči: „koji nije u vezi sa zahtevom za zapošljavanje u Ministarstvu“.
Zašto je podnet amandman i šta je cilj amandmana? Zbog toga što ovakav član, da se bezbednosna provera vrši na osnovu zahteva drugog organa ili pravnog lica, ostavlja nejasno da li lice o kome se vrši bezbednosna provera ima saznanja da se o njemu vrši bezbednosna provera. Ako se zapošljava, onda ima, zato što traži. Pod kojim uslovima vi tražite zakonom omogućavanje bezbednosne provere o licu, a da ono nema saznanja da o njemu vršite bezbednosne provere? Postoje dva slučaja, da to posebno stoji u bilo kom drugom zakonu, kako ovde piše, ili da je u pitanju istraga. Ako je u pitanju istraga ili bezbednosna pretnja, onda to ne treba da stoji u ovom zakonu. Ako je u pitanju ono što se meni čini, da je pred nama i predlog zakona o izmenama i dopunama ili novi Zakon o nacionalnim službama bezbednosti, onda razumem da će biti praćen kontekstom u tome ko je to, koji je organ ili pravno lice koje traži bezbednosnu proveru o nekom licu.
Ovaj član ostavlja nejasno i da li se on odnosi na pripadnike MUP-a ili na bilo koga, a razlika je ogromna. I ako se odnosi na pripadnike MUP-a i ako se odnosi na bilo koga, tek tu onda možemo da imamo problem. Ja znam da ovako kako je napisano u Zakonu o policiji on ne može da proizvodi posledice koje su neželjene, zbog toga što je kontrola načina vršenja bezbednosnih provera omeđena drugim zakonima. Ali, smatram da je važno razjasniti kroz prihvatanje ili odbijanje ovog amandmana da se tačno precizira da oni nisu u vezi sa zahtevom za zapošljavanje u Ministarstvu, da se onda odgovori na pitanje o kojim licima se vrši bezbednosna provera. Da li lice o kome se vrši bezbednosna provera po članu 111a ima saznanja da se o njemu vrši bezbednosna provera i na koji način mu se to stavlja do znanja?
Da li lice o kome se vrši bezbednosna provera, po članu 111a, ima saznanja da se o njemu vrši bezbednosna provera i na koji način mu se to stavlja do znanja? Da li se radi samo o pripadnicima Ministarstva unutrašnjih poslova ili o bilo kome i da li je ovaj član da se bezbednosna provera vrši na osnovu zahteva drugog organa ili pravnog lica, u slučajevima kada je propisana posebnim zakonom, da je vezana za lica koja su pod istragom koja podrazumeva bezbednosnu proveru?
Dakle, ponavljam da amandman, prihvatanje ili odbijanje, nije relevantan za moju odluku da za zakon glasam. Znam da pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova, odnosno nadležne službe rade bezbednosne provere na osnovu svojih nadležnosti.

Da, hvala.
Ono što nam treba, kao odgovor, je da li se to odnosi na bilo koga, da li se odnosi na pripadnike Ministarstva unutrašnjih poslova i da li se odnosi samo na organe koji su spomenuti u zakonima vezanim za bezbednosne provere i ko su pravna lica koja imaju prava da traže bezbednosnu proveru od Ministarstva unutrašnjih poslova? Hvala vam.

  Zahvaljujem. Koristim vreme poslaničke grupe DS.
Samo za potvrdu, dakle, i zahtev organa i pravnog lica za bezbednosnu proveru ide uz pismenu saglasnost lica o kome se provera obavlja. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Amandman kojim se želi menjati član kojim se uvodi pravo na izuzetak trebao je da dva odgovora od kojih je jedan malopre ministar i dao.
Dakle, uvođenje posebnog prava kojim se pravi izuzetak od Zakona o PIO za pripadnike policijske službenike koji imaju 52 godine života i 30 godina efektivnog radnog staža, je da je puna penzija to je važno. Pošto je član na koji sam podnela amandman podrazumevao da se to utvrđuje sa ministrom za rad. To ne bi smelo da se utvrđuje sa ministrom za rad nego ovim zakonom. Dakle, ko ima 52 godine i 30 godina radnog staža on mora da punu penziju. Ne može da odlukom drugog ministra da bude u dilemi da li mu se umanjuje ili ne umanjuje ili kako se to računa.
Ono što smo koleginica Aleksandra Jerkov i ja takođe želele je nešto što će nas sačekati za koju godinu. Za nas koji pratimo evropske integracije i evroatlanske integracije dosta su jasne odredbe Zakona o posebnom penzionisanju, Zakona o izuzetnom penzionisanju kojih je bilo drastičnih u zemljama kao što su Slovačka, Češka i Rumunija i nešto blažih u zemljama kao što su Crna Gora, Hrvatska i Slovenija. Mi takvog zakona posebnog nismo doneli, a posebno o penzionisanju, ali će nas čekati. Tada ćemo imati ovu odredbu o kojoj govorim da policijski službenik koji je radio na poslovima koji zaslužuju izuzetak od Zakona o invalidsko-penzionom osiguranju da ne može da se bavi sličnim poslovima. Svi su morali da donesu takvu odredu, jer se dogodilo da odjednom imate neformalne, vrlo uticajne, dal konsultantske grupe, dal grupe koje rade paralelno sa sistemom, ali u svakom slučaju ni jedna od njih korisna za vladavinu prava u tim društvima.
Kao i u slučaju prethodnih amandmana, ovo nije amandman koji prihvatanjem ili odbijanjem menja moju odluku. Zahvaljujem na odgovoru da policijski službenici koji će steći pravo po ovom zakonu da sa 52 godine odu u penziju, da će imati punu penziju. Nadam se da će primena ovog zakona, pošto je u pitanju poslednji amandman koji smo koleginica Aleksandra Jerkov i ja podnele, ja se nadam da će primena ovog zakona biti i efikasna, i detaljna, i temeljita, u delu i u članu kojim se definiše reorganizacija, formiranje specijalne atiterorističke jedinice i način subordinacije.
Gledano iz ugla zakonodavca koji uvek pokušava da uvidi na koga se zakon odnosi ovo je taj član najvažniji u ovom zakonu, za sve one koji podrazumevaju članove bezbednosne mere i posebne planove aktivnosti u slučaju situacija koje niko ne voli da vidi u svojoj državi. Nadam da neće biti ni primenjivanja, a policijskim službenicima koji će po ovom zakonu sa 52 godine otići u penziju srećnu i mirnu penziju, i da ih zovete na godišnjice, i da ih zovete da vam pomognu iskustvom i radom u reorganizaciji policije u delu kako je sada isplanirano. Hvala.