Poštovana gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite mi da se na početku svog izlaganja prvo zahvalim ljudima koji su omogućili da ovu današnju rezoluciju danas raspravljamo i vidimo u ovakvom svetu, u ovom zdanju. Moram da uputim reči zahvalnosti gospođi Dragani Ćurčiji, gospodinu Radoju Ceroviću, gospodinu Dobrosavu Milovanoviću, ali pre svega našem kolegi Srđanu Mikoviću, koji je pokazao nesebičnu spremnost, plemenitost da svoje vreme uloži u izradu ove rezolucije, da svoje znanje, stručnost stavi na raspolaganje svim narodnim poslanicima, jer ovo je jedan veoma važan dokument o kojem danas raspravljamo.
Zakon, pogotovo rezolucija, su svedoci vremena u kome nastaju, oni su izraz stanja koje proizvode, ali su pre svega naš pogled u budućnost i naš odraz u ogledalu budućnosti. I zakoni i rezolucije na najbolji mogući način pokazuju da li smo dorasli poslu koji radimo, da li smo dorasli poslu koji obavljamo. Veoma je važno da imamo jednu ovakvu rezoluciju danas i da o njoj raspravljamo, jer kao što stalno dobrom čoveku preti opasnost od lošeg čoveka, tako i dobrom zakonu stalno preti opasnost od lošeg zakonodavca.
Ovde danas pre svega razgovaramo o proceduri, jer procedura je ono što, tako da kažem, očajno ponekada nedostaje srpskom društvu i svim segmentima našega društva. Nepoštovanjem procedure, o čemu je govorila moja uvažena koleginica Čomić, proizvodi vrlo često dramatične i tragične konsekvence i u našem društvu i u svakodnevnom životu. Da ne bude degutantno poređenje, kao dečak prvi put sam bio na vojničkom groblju na Zejtinliku. Svi grobovi lepo poređani, krstovi. Onda mi kaže moj deda – vidiš, to je nastalo tako što se poštovala procedura kada su ovi heroji sahranjivani, a pogledaj sada bilo koje groblje u Srbiji, seosko, gradsko, videćeš da ne može da se prođe kroz to groblje, zato što nisu postojale procedure. Ili, da primenim jedno primerenije poređenje. Pogledajte naše ljude u Srbiji, u bilo kom tržnom centru, šoping molu ili bilo gde. Kada pogledate te ljude kada dođu u šoping mol, tržni centar, svi koriste pokretne stepenice, voze se desno sa leve strane, pridržavaju se nekada sa obe ruke za one stepenike i ponekada čak ne dozvoljavaju ljudima koji žure da prođu pored njih. Kada naši ljudi odu u zemlje zapadne Evrope, u tržne centre tih zemalja zapadne Evrope, svi stoje sa desne strane, leva strana pokretnog stepeništa ostavljena je za one koji žure, koji su se navikli da poštuju proceduru.
Kada donosimo zakone, takvoj žurbi nema mesta, ali kada hoćemo da uredimo državu, neki mogu niz pokretne stepenice da idu dole, neki gore, neki mogu da preskaču po dva stepenika, neki mogu da se voze na pokretnim stepenicama, ali oni koji se voze ne treba da smetaju onima koji žure. Oni koji žure nekada čine i greške. Prilikom donošenja zakona ne možemo da trpimo greške, jer konsekvence tih pogrešaka trpi čitavo naše društvo i svi građani ove zemlje.
Međutim, kada govorimo o procedurama, kada govorimo o tome šta treba uraditi kada se donose zakoni i kakvi su nam zakonodavci potrebni, nisam ja mišljenja da ova rezolucija radi išta loše. Naprotiv, nisam mišljenja da moramo imati neki fatalistički pristup, da ne možemo nikakav uticaj kao parlament da imamo i na zakonodavnu i na izvršnu vlast, da praktično mi, kao parlamentarci, nismo u stanju da popravimo neke negativne efekte koje može da proizvede Vlada u odnosu prema parlamentu. Naprotiv, parlament je taj koji bira Vladu, parlament je taj koji kontroliše Vladu.
Nažalost, parlament je, kao institucija, proteklih godina postala institucija od najmanjeg poverenja građana Republike Srbije. Pogledajte istraživanje javnog mnjenja. Svi kažu da su poslanici ovakvi ili onakvi, a parlamenti u tim istraživanjima javnog mnjenja vrlo nisko kotirani. Da li je kotiran zbog toga što donosimo zakone po hitnom postupku ili zbog toga što je postojala kontinuirana kampanja u narušavanju parlamenta u nekim tabloidima? Da li smo krivi i svi mi koji ovde sedimo zbog nekih prethodnih postupaka, pa se takvo mišljenje kreiralo u javnosti? Možda nije na meni da ja tu presuđujem kao član ovog parlamenta, ali na nama je da stalno gradimo parlament kao instituciju koja će vraćati poverenje građana, jer mi smo ipak predstavnički dom građana Republike Srbije. Nas nisu birali ni Amerikanci ni Rusi ni NATO ni EU, nas su birali građani Republike Srbije i mi smo ogledalo Srbije, ovakvi kakvi smo. Da bismo u tom ogledalu bili bolji, to ogledalo ne može biti lepše ako ga stavimo u lep ram, nego ako slika koja se ogleda u tom ogledalu bude lepša, urednija, uljudnija, pristojnija i kako budemo donosili ovakve rezolucije i upristojavali političku scenu Srbije, tako će i naš odraz u ogledalu budućnosti biti što pristojniji, a mi ćemo pokazati da smo dorasli poslu koji radimo. Neko će to primetiti, neko će u tome videti podmetačinu, neko će tu videti dodvoravanje nekome, ali namera ljudi koji su izradili ovu rezoluciju je pre svega da se parlament, kao institucija, ojača i da se utvrde određene procedure kako se određeni zakoni donose i kako se određeni zakoni primenjuju. Nije bitno samo doneti zakon, zakon treba da se i primeni.
Ne treba ovu rezoluciju mešati sa nečim što bi bilo parlamentarno procesno pravo. Jedan je način kako se izrađuju zakoni kroz proces izrade i pisanje zakona. Ovo je ipak sveobuhvatnije gradivo i materija, jer ona govori ne samo o rađanju zakona, već i o tome kako zakon živi u praksi i kako mi, kao parlament, preuzimamo kontrolnu funkciju u našem društvu.
Zakon često mora da izmiri prošlost i sadašnjost, ali pisci zakona moraju da vide dalje od vremena u kome žive. Vrlo često taj posao nije ni malo lak, jer posao zakonodavaca je da stvori bolje, humanije društvo, racionalniju državu, pravedniju zajednicu. Ako mi tom poslu odgovorimo, onda ćemo biti dobri zakonodavci, dobri kontrolori vlasti.
Postavlja se pitanje – može li papir, kako je neko kazao, ili rezolucija da baš tako nama da ovlašćenja, da sprovedemo te kontrolne mehanizme. Možda ne može ni Poslovnik, jer nekada se Poslovnik brutalno krši, pa ne znači ništa ako ga mi usvojimo na ovaj ili onaj način, ako Poslovnik zavisi od volje većine, od volje 126. Ali, ako postoji stvarna želja da se ono što piše u Poslovniku ili rezoluciji sprovodi u praksi, onda ćemo napraviti snažan iskorak unapred i onda naš kolega Miković neće uzalud potrošiti svoje vreme da ove svoje napore pretoči u pisani dokument o kome ćemo se mi izjašnjavati.
Naravno, za kraj ću kazati, zakon jeste i vera i verovanje, vera u moć zakona i verovanje da zakon donosi dobro svima i svakome. Apsolutno sam uveren da ova rezolucija donosi dobro i srpskom društvu i srpskom parlamentu, da uspostavlja određene procedure i ne vidim ni jedan razlog da senku sumnje stavljamo na ovu rezoluciju, da je ona ustvari rezolucija koja ima neke potajne, skrivene ciljeve, osim da zaista uspostavi proceduru koje ovo naše društvo tako potrebno unormaljuje. Zahvaljujem vam se.