Uvaženo predsedništvo, poštovani i cenjeni gospodine predsedniče Vlade, dame i gospodo kandidati za ministre u Vladi Republike Srbije, dame i gospođo narodni poslanici, vas ću pitati – da li znate gde smo se mi nalazili pre tri godine na današnji dan?
Ja ću vam reći – nalazili smo se u izbornoj kampanji za parlamentarne izbore posle kojih smo postali poslanici, a na tim parlamentarnim izborima i Srbija se nalazila na jednom raskršću, na vrlo važnom raskršću, jer se postavilo pitanje da li Srbija treba da bude moderna evropska demokratska država ili treba da bude gubernija u kojoj će se svirati nečija tuđa himna?
Podsećanja radi, kazaću samo da smo pobedu na tim parlamentarnim izborima odneli ne baš za žilet, ali u malom procentu je pobedila ideja evropske Srbije. Taj mali procenat je bio toliko dovoljan da mi imamo komotnu parlamentarnu većinu i da smo posle tih izbora napravili da više ništa u Srbiji nije kao što je bilo pre tog dana.
Jer, danas više nije pitanje da li Srbija treba da ide u Evropu ili ne, jer i većina opozicionih stranaka, a jedna od najvećih se raspala na tom pitanju da li Srbija treba da ide u Evropu ili ne, danas i većina opozicionih stranaka smatra da Srbija ima svoju evropsku budućnost. To je velika pobeda evropske ideje.
Svaki onaj ko misli da ta evropska ideja u Srbiji nije odnela prevagu, grdno greši. Jer, danas i oni koji su kritikovali Vladu i dok su kritikovali parlamentarnu većinu, nemaju tu dilemu da ako bi im se ukazala prilika da dođu na vlast, da li Srbija treba da ide put Evrope ili ne.
S druge strane, podsetiću vas kako je izgledalo to raskršće na kome se Srbija tada nalazila, a to raskršće pretilo je da postane naš krst koga će poneti ne samo ova generacija nego i neke buduće generacije. Na tom raskršću sejači panike, zebnji, strahova, a žeteoci nevolja, imali su dosta plodno tlo.
Ubeđivali su nas da će Božidar Đelić, kada potpiše onaj sporazum naliv-perom, potpisati otcepljenje Vojvodine, da će DS prodati Novi Pazar, da ćemo prodati Rašku oblast itd. Sad pitam te koji su rukom ukazivali na nas – neka me slobodno pogledaju u oči i neka mi kažu gde je danas Vojvodina? Tamo gde je i bila i pre tog potpisa. Gde su sve granice Republike Srbije – tamo gde su bile i na dan kada smo taj sporazum potpisali.
Kada je krenula Vlada da radi i kada smo dali svoja obećanja koja smo počeli da ostvarujemo, pokazalo se da dr Babić više neće ordinirati u ludoj kući i da Srbija nije luda kuća, već da oni ljudi koji su se ogrešili o pravo i elementarne norme moraju da odgovaraju i moraju biti isporučeni tamo gde im je mesto.
Krenuli smo u otvorenu borbu protiv organizovanog kriminala i na tome sve pohvale i gospođi Snežani Malović, i gospodinu Saši Vukadinoviću i Miljku Radisavljeviću. Neki kažu da je borba protiv kriminala i korupcije u stvari politički obračun sa političkim neistomišljenicima, iako smo mi, samo podsećanja radi, prvo uhapsili gradonačelnika iz DS. Onda su nam svi kazali da smo mi jedno žuto lopovsko preduzeće.
Kasnije smo doneli zakon o oduzimanju imovine stečene kriminalom i na udaru ruke pravde našli su se svi oni koji su se ogrešili o zakon. Šaljem jasnu poruku svima onima koji kažu da je to stvar političkog progona – niko danas u Srbiji ne može ispred sebe da isturi partijsku knjižicu kao štit i da kaže da je nedodirljiv od krivičnog gonjenja zato što je lider ili član neke političke stranke. Članovi stranke, naprotiv, i lideri stranaka, imaju daleko veću odgovornost za krivična dela koja počine i imaju daleko veću svest o značaju tih krivičnih dela koja rade.
Srbiji su danas potrebne promene i nada, a ne promenada, a mi smo danas imali promenadu želja, ideja i ambicija nekih ljudi koji u svojoj nezajažljivoj želji da dođu na vlast ne libe se bilo čega, pa i da prete da će Beograd biti polomljen i razoren, ako mi ne budemo reagovali na narodno nezadovoljstvo.
Gledao sam kako se Beograd ruši i lomi i kako gore strane ambasade i video sam one koji stoje na bini i gledaju kako gori američka ambasada, pa samo par meseci ispred te iste ambasade kako čekaju da se rukuju sa ambasadorom. To je u kontekstu ovog pomeranja svesti u pravcu evropskih integracija.
Jednom prilikom sam ovde govorio da Beograd zna kako izgleda kada se ruši, zna i Kruševac, i Čačak, i Kraljevo i Leskovac, ali znaju i ti gradovi da se odbrane od takvih rušilačkih i nasilničkih akata. Dok god u ovom parlamentu postoji stabilna parlamentarna većina, Vlada je dobila mandat od te većine da obavlja svoj posao najbolje što zna da radi.
Postavljano je pitanje gde je novac za penzije od strane ljudi zarad čije vlasti su penzioni fondovi bili tako temeljno ispražnjeni i to je vrhunac političke bestidnosti koje sam danas bio svedok u ovoj sali. Znate, nisam ovde da patim sa građanima Srbije. Saosećam sa patnjom.
Ali, šta će imati građani Srbije ako Mirko Cvetković kao predsednik Vlade pati zajedno s njima? On je ovde da rešava probleme koji stvaraju patnju i uznemiruju građane. Vlada Republike Srbije je preuzela odgovornost za upravljanje ovom zemljom, a ne za vladanje. Znam da ima političkih stranaka koje vršenje vlasti doživljavaju kao skup privilegija, a ne kao odgovornost. Ali, dok god ova parlamentarna većina upravlja ovom zemljom, vršenje vlasti isključivo će podrazumevati odgovornost, a nikako i nikada privilegije.
Svako onaj ko misli da je vršenje vlasti privilegija, može odmah, što se mene tiče kao poslanika, da spakuje stvari i ide kući, jer za takvoga neću glasati, niti ću mu dati svoj glas, ni kao narodni poslanik, niti ću mu dati svoju podršku u poslu kojim se bavi.
Bilo je danas mnogo pesimističkih tonova. Čuli smo rečenicu da je sve propalo, da ništa u ovoj zemlji ne valja, da ne vredi ni sejati, ni žeti, ni orati, ni kopati. Znate, poručujem takvima da stave kao stranački simbol pticu kukavicu i da uzmu Cecinu himnu "Kukavica" kao sopstvenu himnu, pa nek idu kući i neka kukaju do mile volje.
Ali, nemojte da plašite građane i nemojte da pričate građanima kako teško žive. Znamo svi mi kako građani teško žive. Ne živim na Marsu, živim u Kruševcu. Idem na pijacu, znam koje su cene na pijaci, znam probleme s kojima se moji sugrađani suočavaju.
Srećem se sa ljudima koji žive u ovoj zemlji i oni mi te probleme iznose, a ja pokušavam da te probleme rešim, i kao narodni poslanik, a pokušavam da utičem i na Vladu Republike Srbije da nekada brže i efikasnije rešava te probleme.
Pričao sam ovde o pokretnim stepenicama, ne u nekom pejorativnom tonu, o drugoj situaciji sam pričao o pokretnim stepenicama. Naime, kada odete u inostranstvo, kada građani Srbije odu u inostranstvo, recimo u Ameriku, kad se građani Srbije voze pokretnim stepenicama, sa desne strane stoje oni koji su umorni, iznemogli ili bogzna kakve probleme imaju, oni se lagano drže za onaj gelender i polako te stepenice idu.
Leva strana pokretnih stepenica je ostavljena za one koji žure, koji preskaču po dva stepenika. Kada dođu kod nas u Kruševac, u Beograd, u Niš, u Kragujevac, ti isti ljudi se voze na pokretnim stepenicama na takav način da se s obe ruke drže s leve ili desne strane ili najčešće u paru, jedan pored drugoga, lepo ćaskaju dok se voze, bez obzira što iza njih stoje ljudi koji bi da preskoče po dva-tri stepenika i da protrče kroz te pokretne stepenice.
Znate, pustite one ljude koji veruju u bolje sutra, koji trče uz pokretne stepenice da trče, nemojte ih zaprečavati rukama i nogama jer to upravo čujem i vidim u diskusijama nekih opozicionih stranaka kada su danas ovde govorili.
Posebno ću apostrofirati potrebu da Srbija bude društvo znanja, jer samo društvo znanja je i društvo prosperiteta. Intelektualci imaju taj najčasniji posao da nekada budu u velikoj manjini kada ubeđuju građane u ispravnost svojih stavova. U Srbiji biti intelektualac često znači i biti izložen represiji i preziru okoline, zbog toga što imate viziju, ideale koje većina ne deli.
Kada se ti ideali, a tako je bilo i sa evropskom Srbijom, nametnu kao većinski ideal građanima ove zemlje, ne osećam ponos što sam bio u pravu kada niko nije bio u pravu i što sam verovao u tu ideju, naprotiv, drago mi je što ti ljudi veruju u tu ideju, ali ne smatram da je ta ideja ostvarena samom verom tih ljudi.
Naprotiv, ostvarenje te vere zahteva mnogo rada da bi se ta ideja ostvarila. Ponekad je zaista teško nešto ostvariti. To što mi želimo da ostvarimo, a što je teško, zahteva nekada sate, nekada dane, nekada mesece, a nekada i godine mukotrpnog rada.
Ono što je nemoguće, zahteva isto to, samo malo više. E, pa hajde da kao Vlada i kao parlamentarna većina napravimo taj korak više, da ono što nekima sada izgleda kao nemoguće, pokažemo i u septembru i u oktobru da je moguće, i to već ove godine.
Hajde da onaj evropski svetionik, koji je upalio dr Zoran Đinđić, bude jedini svetionik koji srpski brod vodi u moru onih šarenih svetionika, koji su u stvari samo stranputice. Hajde da pokažemo da ovaj naš grb znači "Samo sloga Srbina spasava", a ne "Samo stiropor Srbina spasava".
Hajde da pokažemo svima u ovoj zemlji da je Vlada Republike Srbije u stanju da ostvari taj veliki korak, što je veoma značajno za Srbiju u ovoj godini, a koji se zove status kandidata i dobijanje te kandidature, i da pokažemo da je to ostvarljivo i izvodljivo, ali ne uz neku basnoslovnu skupu cenu, već uz realnu cenu.
Ono što ću za kraj kazati, apsolutno sam uveren da svi ovi ljudi ovde koji sede preko puta mene, koji su kandidati za ministre, uključujući i predsednika Vlade, na kraju svog mandata, a ja ću učiniti maksimum da taj mandat bude u punom iznosu od četiri godine, siguran sam da ti ljudi ono što urade, neće natovariti na leđa i negde odneti posle svog mandata.
To ostaje građanima ove zemlje, to ostaje kao svedočanstvo i o nama koji smo glasali za ovu vladu i o vremenu u kojem smo živeli, ali pre svega u našoj veri u ovo što sada govorim.
Apsolutno sam uveren da će biti ovo vreme možda teško i praćeno poteškoćama, ali će to biti vreme kada ćemo uraditi jedan ogroman, veliki posao, koje će naše generacije koje dolaze posle nas pamtiti kao značajan iskorak ka evropskim integracijama i hajde da toj našoj deci ne ostavljamo breme prošlosti i breme sadašnjosti, već da ih rasteretimo da bismo mogli da živimo kao normalan narod.