Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/7195">Mirko Čikiriz</a>

Mirko Čikiriz

Srpski pokret obnove

Govori

Što se tiče amandmana koji je podnela DS, on je dobronameran ali, s obzirom na objektivne okolnosti u našem zdravstvenom sistemu, nemoguće ga je sprovesti.
Ono što je moguće sprovesti to je da se otklone svi oni nedostaci, pre svega što se tiče kvara na mnogim bitnim aparatima. Recimo, u Kragujevcu, do pre neki dan, odeljenje zračne terapije za onkologiju Kliničkog centra Kragujevca u poslednjih nekoliko meseci radi u otežanim uslovima jer od dva aparata za zračenje jedan je u kvaru. U Centru za onkologiju u kojem se zrači četvrtina ukupnog broja onkoloških pacijenata u Srbiji za optimalan rad su potrebna barem tri aparata za zračenje a do pre neki dan je radio samo jedan i to po 18 sati dnevno.
Opet su tu i problemi sa materijalnim sredstvima i sa odnosom sa Republičkim zavodom za zdravstveno osiguranje. To je onaj ključ o kome smo mi pričali, i u načelnoj raspravi i danas pre podne i sada, da mi jednostavno moramo sistemski da postavimo neke stvari i da je nedopustivo da ako popravka nekog aparata, često je to i po nekoliko miliona dinara, ta sredstva jednostavno moraju da stoje na raspolaganju, ili kao neki rezervni fond ili da se planiraju na neki način, ali je prosto nepodnošljiva situacija da nema sredstava. Vi ne možete pacijentima sa tako teškim oboljenjima reći – izvinite, vi morate da čekate nekoliko meseci, a za nekoliko meseci može da dođe do fatalnog ishoda zato što nisu obezbeđena sredstva za popravku aparata.
Ako nemamo makar mogućnosti i ograničene su mogućnosti za nabavku novih, savremenih aparata, ne samo za dijagnostikovanje nego i za lečenje, onda makar možemo da planiramo sredstva za održavanje postojećih. Mogu da vam navedem niz podataka koje javnost sigurno zna, od Kladova, Beograda, Kragujevca, Niša, itd. koliko bitnih aparata za dijagnostiku i za lečenje ne radi zato što nisu planirana sredstva.
Sa druge strane, imamo situaciju koja je nedopustiva, da pokrivamo dug od 130 miliona evra nenamenski potrošenih ili da se stvaraju novi dugovi od tri i po milijarde dinara i nikom ništa.
Hvala, gospođo predsedavajuća.
Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, SPO i DHSS su, podržavajući strategiju odbrane i strategiju bezbednosti, podržali godišnji plan upotrebe naših bezbedonosnih snaga u međunarodnim mirovnim operacijama i to će biti i ovog puta. Ono što je mene posebno motivisalo da se danas javim za ovu diskusiju jesu relikti u javnom mnjenju svega onoga što je mnogo koštalo našu zemlju u prethodne 23 godine. To je nekoliko komentara vojno-političkih analitičara koji sigurno utiču u velikoj meri na kreiranje mišljenja i javnog mnjenja i koji državu doživljavaju na način na koji je bila organizovana država srednjeg veka, gde su bile jasno utvrđene granice, gde su bila jasna utvrđenja, gde nije postojao spoljni svet, gde nisu postojale velike sile, gde nije postojala međunarodna zajednica, male zemlje nisu vodile računa o međunarodnom okruženju i o svim izazovima koji prete. Mislim da svakom takvom načinu razmišljanja treba dati adekvatan odgovor. Zbog čega?
Ako će pripadnici naših bezbedonosnih snaga uticati na to da se spreči započeti secesionizam Malija, mnogi od tzv. eksperata kažu – da, mi smo poznati stručnjaci u odbrani secesionizma. Pandan se pravi na naše aktuelne probleme, da nismo uspeli da očuvamo naš secesionizam, a zamislite imamo potrebu da branimo secesionizam u nekoj državi, pa se čak Mali ne svrstava u afričku, nego u azijsku zemlju.
Drugo, pregovara se da naše oružane snage nisu osposobljene za borbu protiv organizovanog kriminala i da imamo dosta problema sa organizovanim kriminalom, pa bi trebalo prvo da rešimo naše probleme, a zatim da idemo u Mali. Zatim, da nemamo šta da tražimo u borbi protiv terorizma itd, da je to posao nekih drugih.
Pre nego što dam konačni zaključak zbog čega ćemo, kao poslanička grupa, glasati za ovu odluku, u najkraćem ću reći da se može sa stanovišta filozofije srednjeg veka prihvatiti ovakvo mišljenje. Međutim, definitivno, i potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić i premijer Ivica Dačić su u potpunosti, čini mi se i nova Vlada, respektovali i respektuju odnose u međunarodnoj zajednici, svesni činjenice da to nisu odnosi koji se nas ne tiču, da su to odnosi koji direktno utiču na našu sudbinu. SPO i DHSS su smatrali i 90-te godine da u potpunosti treba da respektujemo odnos snaga u međunarodnoj zajednici, da imamo sluha za okruženje, za trendove u svetu, da budemo apsolutno svesni toga šta znači Perestrojka u velikom Sovjetskom Savezu, šta znači povlačenje Sovjetskog Saveza iz istočno-evropskih zemalja, rušenje Berlinskog zida itd. Očigledno je da naše državno rukovodstvo tada nije respektovalo odnose u međunarodnoj zajednici i tome je plaćena ogromna cena. Ako je plaćena ogromna cena, ne želimo da u budućnosti Srbija ponavlja greške iz svoje skorije prošlosti i ono što je zaista pohvalno za ovu vladu jeste što nijednu jedinu grešku, a bilo je velikih grešaka u našoj novijoj prošlosti, do sada nije ponovila i u pogledu te vrste politike ima punu podršku naših političkih stranaka.
Na severu Malija je pre godinu i po dana došlo do oružane pobune jedne manjine koja čini 10% od ukupno 15 i po miliona stanovnika. Međutim, posle udruženja nekoliko oružanih snaga, došlo je do udruženja tri islamističke grupe koje su preuzele kontrolu nad severom Malija i koji prete da zauzmu glavni grad. Mali je jedna od retkih zemalja na afričkom kontinentu koja ima za taj kontinent relativno razvijenu demokratiju sve do 2012. godine, ali očigledno njihova vlada i vojska nisu bile spremne da odgovore tom izazovu i oni su upozoravali međunarodnu zajednicu. Međunarodna zajednica je preko svojih organa odgovarala na krizu u Maliju tako što je Savet bezbednosti UN doneo dve rezolucije, što su 15 lidera iz regiona oko Malija doneli odluku da se uputi 3.300 pripadnika njihovih oružanih snaga za pomoć vladi Malija. Francuska je uputila 500 vojnika u centralni deo Malija, bombardovala je sa svoja četiri aviona kampove za obuku terorista na severu Malija. Tom prilikom je poginuo jedan francuski pilot, ginu i francuski vojnici. Postavlja se jedno drugo pitanje – koji je interes Francuske da se upušta u takvu avanturu, da ginu njihovi vojnici itd? Pa, zaštita Francuske, zaštita interesa Francuske, kao što je i naš interes da zaštitimo interese Srbije i da poboljšamo naš imidž u međunarodnoj zajednici.
Videli smo i kod skorašnjih pregovora u Briselu da je upravo učešće naših pripadnika Vojske i policije u međunarodnim vojnim misijama znatno doprinelo poboljšanju međunarodnog imidža Srbije i da nas na drugi način doživljavaju oni koji u velikoj meri utiču na našu sudbinu. Zbog čega? Moramo biti solidarni u borbama protiv zajedničkih rizika. Ako je terorizam nešto protiv čega se bore sve demokratske zemlje sveta, onda Srbija mora dati svoj doprinos. U ovom slučaju, jako skroman, jer ćemo mi uputiti 13 naših vojnika koji će obučavati oružane snage Malija za borbu protiv secesionizma. Kažem, njihova vlada, što je uzrokovala i nekim vojnim udarom 2012. godine, u aprilu mesecu, nije bila spremna da odgovori na sve te izazove.
Sada, šta je ključni zaključak međunarodne zajednice? Ako međunarodna zajednica ne interveniše i ako Mali ne uspostavi kontrolu na svojoj celoj teritoriji, može u budućnosti postati jedan od najvažnijih centara za obuku terorista i islamista koji već na jedan ekstreman način tumače Džihad sa svim njegovim lošim posledicama. To je upravo interes Srbije. Moramo biti, ako želimo u EU, saradnici, pa i po ovim pitanjima, i sa Francuskom, i sa Nemačkom, i sa EU, jer ne možemo očekivati benefite od članstva u EU, a za uzvrat ništa ne dati.
Da li će učešće naših pripadnika oružanih snaga imati određene rizike? Hoće, sigurno, ne samo od rizika bezbednosti i rizika zbog klimatskih promena i svega ostalog, ali su oni na to spremni, obučeni.
Još jedna fama koja je od svih onih koji filozofijom srednjeg veka gledaju na modernu državu, želim da kažem da je u našoj bazi podataka u Vojsci Srbije, ako se ne varam, oko četiri i po hiljade njenih pripadnika koji su spremni i koji su se izjasnili da žele dobrovoljno da učestvuju u misijama u kojima učestvuje naša zemlja. To znači da je princip dobrovoljnosti u potpunosti ispoštovan, princip stručnosti, a sa druge strane, pored političkih benefita, pripadnici Vojske Srbije će imati i ličnu, materijalnu statisfakciju.
Prema tome, ono što je bila politika SPO i DHSS, koja je zaista dugo vremena bila negirana i zbog toga smo nosili taj krst izdajnika, stranih plaćenika itd, u ovim danima, u ovom delu o kome sam pričao, doživljava punu satisfakciju. SPO i DHSS ne žele da se vraćaju u prošlost i da se ponovo vratimo u krug ko je kada, kakvo mišljenje imao. Mislim da je zadatak svih nas da iz tih grešaka prošlosti izvučemo najbolje za našu državu i da se u potpunosti okrenemo budućnosti.
U ovom delu Srbija je na dobrom putu. U ovom delu ćemo mi uvek biti, bez obzira što smo opoziciona stranka. Ovakvim našim stavom ne podržavamo samo Vladu Republike Srbije u ovom segmentu njenog delovanja i Vojsku Republike Srbije, mi podržavamo Srbiju u učvršćivanju njene spoljašnje bezbednosti, jer, ne zaboravimo, terorizam nije unutrašnja suverena stvar jedne zemlje. Terorizam je odavno poprimio međunarodni karakter. Napadima terorista su izložene najveće zemlje sveta, od SAD, od Ruske Federacije, skoro smo imali jedan veliki teroristički akt u Turskoj. Borba protiv ekstremista nije borba koju može voditi u savremenim uslovima života jedna država. To je pre svega zajednička borba međunarodne zajednice.
U ovom delu je potpuno ispoštovana Rezolucija Saveta bezbednosti UN. Nismo u planu upotrebe naših snaga predvideli da članovi naših oružanih snaga idu u Mali, jer jednostavno se situacija u januaru mesecu ove godine u toj meri drastično pogoršala, da je ovo jedna vanredna odluka koju po planu upotrebe, iako nije predviđena, Narodna skupština može da donese.
Zbog toga će poslanici SPO i DHSS, ne zbog interesa Malija, ne zbog interesa međunarodne zajednice, već pre svega zbog interesa Srbije, zbog njene spoljašnje zaštite, zbog poboljšanja međunarodno-pravnog položaja Srbije, zbog okretanja jednog novog lista u novoj politici za koju smo mi od osnivanja političkih stranaka, u Danu za glasanje podržati ovakvu odluku. Hvala.
Hvala gospodine predsedniče.
Poslanička grupa SPO i DHSS podnele su predlog o izmeni i dopuni Zakonika o krivičnom postupku. Predlažemo da se promeni član 327. stav 2. aktuelnog zakonika i da glasi da za osuđenog saradnika ne može biti predloženo lice koje je osuđeno kao organizator organizovane kriminalne grupe, niti lice koje je pravosnažno osuđeno na kaznu zatvora od 40 godina.
Zbog čega tražimo ove izmene? Smatramo da su ove izmene potrebne jer osuđena lica za najteža krivična dela, poput osuđenih za višestruka teška ubistva, mogu postati osuđeni saradnici i tako izbeći krivičnu sankciju, krivičnu odgovornost i naći se na slobodi. Cilj ovih izmena Zakonika je da individualizacija krivične sankcije, princip pravičnosti, zaštite javnog i privatnog interesa, kao i svrha kažnjavanja ne izgube svoj potpuni smisao i da žrtve krivičnog dela umesto satisfakcije ne dožive novu nepravdu i novo poniženje.
Analizirajući sadašnje stanje u našem pravnom sistemu zaključuje se da budući da naše krivično zakonodavstvo predviđa maksimalnu kaznu zatvora od 40 godina, bez obzira na broj izvršenih krivičnih dela, bez obzira na svirepost i najgnusnije motive pod kojima su izvršena ta krivična dela, naše krivično zakonodavstvo je jednostavno tako da bi masovni ubica Brejvik dobio jedinstvenu kaznu zatvora od 40 godina zatvora, ali bi takođe mogao da bude i osuđeni saradnik i da se nađe na slobodi, pod uslovom da otkrije izvršioce nekih drugih krivičnih dela koji imaju teže posledice u odnosu na krivično delo koje je sam izvršio.
Dobijanje statusa osuđenog saradnika višestruki ubica, osuđen na jedinstvenu kaznu od 40 godina, može se naći na slobodi bez obzira što je izvršilac više teških ubistava, bez obzira na teške okolnosti, svirepe motive i sve ostale otežavajuće okolnosti pod kojima su višestruka ubistva izvršena.
Izmene zakona neophodne su da se primera radi osuđeni saradnik ne bi našao i ne bi dobio status osuđenog saradnika. Na primer, bivši šef resora državne bezbednosti Miloševićevog režima, Radomir Marković, je osuđen kao glavni saizvršilac za zločin četvorostrukog ubistva na Ibarskoj magistrali 3. oktobra 1999. godine ili ubistvo Ivana Stambolića, atentata na Vuka Draškovića na Ibarskoj magistrali ili u Budvi. Kao šef resora državne bezbednosti sumnja se da je organizovao i razne druge likvidacije i zločine, iako za njih nažalost nije osuđen. Bez ove izmene bilo bi moguće i da Milorad Ulemek Legija i još mnogi počinioci najtežih krivičnih dela dobiju status osuđenih saradnika.
Smatramo da je krajnje vreme da život kao najviša hrišćanska vrednost dobije svoju potpunu promociju i u krivičnom zakonodavstvu i da sve žrtve najsvirepijih ubistava ne budu ponovo ponižene bez ovih predloženih izmena. Zbog toga poslanička grupa SPO DHSS očekuje od svih poslanika i svih poslaničkih grupa da podrže ovaj predlog izmena zakona. hvala.
Prvo, mislim da zbog javnosti treba da otklonimo neke dileme. Kolegu Rističevića izuzetno poštujem, ali kolega Rističević nije pravnik i to se u nekoj meri videlo iz njegovog izlaganja, bez obzira na sav uloženi trud.
Naime, svaki zakon treba da bude u skladu sa duhom vremena, sa potrebama vremena, i sa potrebama društva. To predstavnik Ministarstva pravde i direktor Sekretarijata za zakonodavstvo najbolje zna. Svako društvo koje u zakonodavnom smislu ne prati život dolazi u disbalans i plaća posledice neusklađenosti zakonodavstva sa potrebama života.
Zakon nije personalan, on se tiče svih lica. Naše krivično zakonodavstvo je takvo da je ukinuta smrtna kazna, da ne postoji kazna doživotnog zatvora, i da je maksimalna predviđena kazna 40 godina zatvora. To znači, da neko potencijalno može ubiti na stotine hiljada ljudi, on će dobiti maksimalnu kaznu od 40 godina zatvora, a opet ako ne ukinemo postojeću odredbu, može sa tužilaštvom zaključiti sporazum i biti osuđeni saradnik, što mislimo da nije cilj i svrha, ni generalne ni individualne prevencije.
Drugo, mi ćemo sa usvajanjem ovih izmena, sve potencijalne izvršioce krivičnih dela odvratiti sa generalnom prevencijom od same pomisli na vršenje ovakvih krivičnih dela. Zamislite kada bi neko ko je na posebno surov i svirep način izvršio brojna krivična dela, pritom, pokazao veliku beskrupuloznost, bio na slobodi kao osuđeni saradnik. To bi značio veliki motiv za potencijalne izvršioce krivičnih dela koji bi imali jednostavnu računicu - izvršiću mnoga krivična dela, a onda ću se ponuditi da budem osuđeni saradnik i naći ću se na slobodi.
Prema tome, ova naša izmena se ne tiče ni jednog jedinog konkretnog slučaja. Mi smo nažalost, do naše skorije prošlosti imali situaciju da je na kladionicama u vazduhu visio trenutak kada će se pucati na premijera i nažalost, taj trenutak je i došao. Imali smo situaciju da se ovde ubijaju politički protivnici, da se država time na neki način bavila i ovo mora da bude jedan radikalno bolji raskid sa našom skorijom prošlošću i opomena za sve potencijalne buduće izvršioce ovakvih krivičnih dela da se od izvršenja ovih krivičnih dela suzdrže. Hvala.
U obrazloženju je naveden slučaj "Brejvik", lice koje naš državljanin, zločin se nije dogodio u našoj zemlji. Dogodio se u nekoj drugoj zemlji, ali je ubijeno skoro 100 ljudi.
Navedeno je da taj slučaj, primera radi, da se desio u Srbiji, Brejvik masovni ubica bi po našem Krivičnom zakonodavstvu dobio samo 40 godina zatvora, ali takođe mogao da postigne dogovor sa tužilaštvom i da bude osuđeni saradnik. To su anomalije koje smo želeli ovim članom zakona da ispravimo. Mislim da je ovo navođenje samo primera radi, jer se zakon ne odnosi na Brejvika, ni na druga pomenuta dva lica, on se odnosi na sve potencijalne izvršioce krivičnih dela. Odnosi se i na sve oni koji su osuđeni na jedinstvenu kaznu zatvora od 40 godina i po opštem mišljenju svih poslaničkih grupa, takva lica ne smeju da budu svedoci saradnici. Treba da dobiju zasluženu kaznu i to treba da bude najbolja opomena svim potencijalnim izvršiocima krivičnih dela.
Ne bih sa nečim što je život, što je struka i što je pravo mešao politiku. Svi smo mi u nekom periodu bili kritičari, možda i Zorana Đinđića itd, ali istovremeno nismo želeli da Zorana Đinđića zadesi sudbina kakva ga je zadesila. To ne želimo da se dogodi ni jednom političkom protivniku. Mislimo da je parlament mesto u kome ćemo rešavati političke razlike, a ne da je ubistvo način na koji su se nažalost, u našoj skorijoj prošlosti rešavale političke različitosti.
Zbog toga mislimo da će ovim izmenama Srbija poslati jednu snažnu poruku da postaje i u ovom segmentu svog društvenog delovanja jedna normalna država i da ćemo poslati snažnu poruku svima onima koji misle da političke razlike rešavaju na taj način što će nekoga ubiti, da će dobiti i zasluženu kaznu.
Zahvalio bih se još jednom svim šefovima poslaničkih grupa i ovlašćenim predstavnicima i gospodinu Babiću na jako korektnim diskusijama i na razumevanju onoga što nije politički interes ili interes predlagača, već što je interes celog društva.
Naime, mi smo, eto i u zadnjim mesecima imali situaciju, nažalost, da se preti premijeru, da se preti zameniku premijera i ministru odbrane, da se prebija jedan opozicioni lider. Čini mi se da su sve to ostaci i relikti onoga što smo imali do pre neku godinu. Mislim da je i atmosfera u Narodnoj skupštini Republike Srbije iz godine u godinu sve bolja, da je i ovaj saziv Narodne skupštine korak napred u odnosu na prethodnu Skupštinu, a ne zaboravite da smo mi skoro do 2000. godine, odnosno pre 13 godina, imali situaciju da su mnogi poslanici u Narodnu skupštinu dolazili naoružani, da poslanici iz različitih političkih stranaka nisu želeli jedan sa drugim da popiju kafu, itd.
Ono što je najsnažnija poruka ovog zasedanja, a to je da je država, uz pomoć vladajuće većine i uz pomoć svih opozicionih stranaka, konačno rešila da okrene jednu totalno novu stranicu. Zbog čega?
U pokušaju atentata, recimo, na gospodina Vuka Draškovića u Budvi, korišćeni su mnogi državni resursi, od vojnog helikoptera, od vojnog čamca, od kasarne u Tivtu, od lažnih legitimacija koje je izdavala vojska i Služba državne bezbednosti, od korišćenja resursa državne bezbednosti za snimanje i fotografisanje kuće gospodina Vuka Draškovića i od toga da su za neposredne izvršioce atentata angažovani ljudi iz specijalne jedinice, koja je naravno bila pod kontrolom države.
Zbog toga država sa usvajanjem ovih izmena šalje jednu snažnu poruku da dolazi jedno novo, jedno bolje, jedno normalnije vreme. Ono je zaista u pogledu opšte bezbednosti svih građana, u velikom stepenu, sve bolje od perioda 2000. godina, pa na ovamo, ali čini nam se da je ovo tačka na "i" na jedan difinitivan raskid sa ružnom prošlošću koja je bila do pre neku godinu i koja je sticajem raznoraznih okolnosti, zbog toga što smo bili najveća opoziciona stranka, zato što smo bili najveći zagovornici normalizacije zemlje i njenog članstva u EU, kao takvi Srpski pokret obnove, a i Demohrišćanska stranka Srbije bili su izloženi udarima tadašnjeg režima i platili smo najveću cenu.
Ono što smo mi platili, mi ne želimo da plate ostale političke stranke, ostali državni funkcioneri ili lideri političkih stranaka i Srpski pokret obnove je svoju političku misiju zasnivao na tome da u svakom segmentu našeg društvenog i političkog delovanja normalizujemo odnose u društvu. Hvala vam.
Ja bih da završim onim čime smo započeli današnji dan, prijatno smo iznenađeni, bez obzira što smo u velikoj meri očekivali da će sve poslaničke grupe podržati naš predlog Zakona, sve diskusije koje su vođene o samom predlogu Zakona, mislim da su bile jako korektne i konstruktivne, nadam se da će Narodna skupština Republike Srbije i ubuduće po ovako bitnim pitanjima zauzimati jedinstvene stavove i da se više nikada u političkom životu Srbije, političke razlike neće rešavati na način na koji je to bilo u skorijoj prošlosti, tako da očekujemo u Danu za glasanje, apsolutno jedinstvenu podršku ovom našem predlogu. Hvala.
Gospodine predsedavajući, predložio bih pošto je ministarka ispala vrlo korektna i obavestila me, pošto sam prvi na listi govornika, da odredite pauzu jer ministarka ima kratak sastanak, jer sam hteo u ime poslaničke grupe da iznesem određene stavove. Verovatno je ministarka na neka pitanja trebala da odgovori, ali ja sa stolicom ne mogu da razgovaram. Pošto ministarka ima kratak sastanak predložio bih vam da na osnovu člana 27. odredite pauzu dok se ministarka ne vrati da bismo mogli kvalitetno da radimo i raspravljamo. Uz puno poštovanje prema saradnicima, sigurno da neće imati ovlašćenje ministra da odgovaraju na sva pitanja.
Gospodine predsedavajući, hteo bih prvo da se zahvalim ministarki na korektnosti, vama zbog toga što poštujete Poslovnik i jedini razlog je nedostatak vremena da izkoordiniramo da govore poslanici koji su želeli da govore bez prisustva ministra. Samo sam želeo da dobijem odgovore, konkretno od gospođe ministra, na neka pitanja koja ću postaviti i koja verujem da su u opštem interesu.
Kada pričamo uopšte o zdravstvenom sistemu, mislim da svi treba da se podignemo na taj pijedestal objektivnosti i da vidimo nedostatak novca u zdravstvenom sistemu, da zaista pohvalimo izuzetne stručnjake koje imamo, ne samo poznate u Srbiji, nego poznate i u svetu, ali čini mi se da su svi problemi koji opterećuju naš zdravstveni sistem pre svega sistemske prirode. Zbog toga ćemo u ime naše poslaničke grupe dati neke konkretne predloge.
Sve ovo što se tiče prava pacijenata i prava lica sa mentalnim smetnjama su dobra rešenja i to je, u svakom slučaju, korak napred u odnosu na ono što smo do sada imali. Čini nam se da bez temeljne reforme celokupnog zdravstvenog sistema, pre svega bez donošenja novog zakona o zdravstvenoj zaštiti i zakona o zdravstvenom osiguranju, što ste i vi, gospođo ministar rekli, ne možemo u potpunosti u praksi primeniti ovo što je namera zakonodavca. Zbog toga, pošto je za tu vrstu reforme potrebno jako bitno učešće nekoliko ministarstava, čini nam se da bi u interesu i ministarstva i zdravstvenog sistema i svih građana Srbije i svih pacijenata bilo da se u te reforme uđe što pre.
Bez pojedinačnog pominjanja izvanrednih stručnjaka koje mi imamo, ja ću pomenuti samo neke ustanove koje su poznate, ne samo kod nas, nego i u svetu, poput bolnice Dedinje ili Očne klinike u Pasterovoj ili Ortopedske klinike Banjica ili ustanove u Sremskoj Kamenici itd. i mnogo dobrih lekara koje mi imamo. Međutim, činjenica je da mi prava pacijenata, koja su dosta korektno nabrojana, nećemo moći u potpunosti da primenimo sutra u praksi. Sadašnjim sistemom su nezadovoljni svi. Nezadovoljni su i zdravstveni radnici, nezadovoljni su lekari, nezadovoljno je nemedicinsko osoblje koje radi u zdravstvenim ustanovama, nezadovoljni su pacijenti. Zbog toga smatramo, da bismo uopšte mogli da dostignemo zadovoljavajući nivo zdravstvene zaštite, a tu smo na neslavnom poslednjem 34. mestu u Evropi, najgori smo i u okruženju, da je neophodno što pre ući u neophodno potrebne reforme.
Dobro je što zakon, recimo, omogućava i pravo na drugo mišljenje, što je zakonsko eliminisanje sujete koja je prisutna u svim profesijama, a čini nam se i u lekarskoj profesiji. Zatim, što postoji to pravo na poverljivo savetovanje i na savetnika pacijenta itd.
Ono na čemu smo mi stalno potencirali, kao poslanička grupa, ranije a i sada, to su oni dobri primeri koji postoje u svetu. Prvo, mi smo desničari, zalažemo se za konkurenciju, ali konkurenciju na zdravim osnovama. I dalje nemamo u našem zdravstvenom sistemu pravu konkurenciju, ni izbor načina osiguranja zdravstvene zaštite, ni objektivan izbor građana gde će da se leče, jedna dostupnost zdravstvene zaštite, da li će da se leče u privatnoj ili državnoj bolnici i da otvorimo tu utakmicu pozitivnog takmičenja na zdravim osnovama. To je nešto što je verovatno prvi korak koji treba preduzeti.
Drugo, što se tiče ponašanja lekara, sigurno je da ljudi koji su završili fakultet, posebno specijalisti, umeju da se ponašaju, ali oni su često nezadovoljni opštim ambijentom u kojem rade, drugačije se ponašaju u državnim ustanovama u odnosu na privatne ustanove. Nebrojeno puta smo svi bili svedoci, ja lično, dobrih primera iz sveta, gde recimo direktor neke ugledne klinike pozove kući na večeru dobrog lekara i članove njegove porodice iz poštovanja prema njegovom radu. Pominjao sam i neke dobre primere, recimo iz Češke, iz državne očne klinike, gde glavna medicinska sestra isprati pacijenta do kapije. Bio sam, kao i svako od nas, svedok i dobrog i lošeg ponašanja medicinskog osoblja. Na jednoj čuvenoj klinici u Beogradu, očigledno pacijent u velikom problemu je pitao lekara samo za jednu kratku informaciju, a dobio je odgovor – danas sam učinio jedno dobro delo, dosta je za danas.
Ko sada tu treba da reaguje, da bismo ispoštovali ljudsko dostojanstvo pacijenata koji su sigurno u problemu, čim su u zdravstvenoj ustanovi? Treba da odreaguje ceo sistem i treba kod izbora rukovodilaca zdravstvenih ustanova da se uspotave drugi kriterijumi, ne samo partijsko rukovođenje, i oni jednostavno znaju – ako sam partijski postavljen, dok je moja stranka na vlasti, ja mogu da radim šta hoću, baš me briga i za pacijente i za ponašanje lekara itd.
U Sloveniji bolje su plaćeni lekari koji rade na selu, nego lekari koji rade u gradu. Zašto Srbija ne bi krenula tim primerom? Imamo dosta ambulanti, domova zdravlja, prepliću se nadležnosti, lokalne samouprave itd, gde možemo da zaposlimo i da stimulišemo ljude koji nemaju posla i koji bi i te kako rado prihvatili da rade u selu. Pre svega, čini mi se …
(Predsedavajući: Molim vas da završite.)
… završavam, u sadašnjem teškom ekonomskom stanju da je ipak, to i medicina kaže, dobra, umirujuća, lepa reč, lep prijem, osnova leči. Ako toga nema, ako nema lekova, ako nema aparata, ako je teška ekonomska situacija, ako imate uz to i loš prijem, onda zaista takav sistem ne može da postigne i opravda svrhu svog postojanja.
Ministre, ja se vama još jednom zahvaljujem na korektnosti, zahvaljujem se i vama, predsedavajući, i nadam se da je sve ovo što sam rekao u najboljoj nameri. Hvala.
Gospođo predsedavajuća, prvo bih svim građanima Srbije i Evropljanima čestitao Dan pobede nad fašizmom i Dan Evrope i istakao da je Srbija jedna od retkih zemalja koja je imala dva velika antifašistička pokreta. Prvi je predvodio general Dragoljub Draža Mihajlović, koji je prvi gerilac u porobljenoj Evropi i drugi je bio Partizanski pokret.
Međutim, Srbija se i dalje licemerno odnosi prema svom prvom antifašisti jer iako je zakonski izjednačen, u potpunosti su izjednačena oba pokreta, nijedan pripadnik Ravnogorskog pokreta još nije dobio penziju od Republike Srbije, što nije slučaj u Sloveniji. Slovenci su se više odužili ravnogorcima nego Srbija i nadam se da će Srbija u budućem periodu tu svoju veliku sramotu ispraviti.
Ono što je moje pitanje, pitanje za ministarku zdravlja tiče se aktuelne teme. Naime, 2006. godine je Ministarstvo zdravlja imenovalo radnu grupu sa zadatkom da izradi nacionalni program i nacionalnu strategiju za borbu protiv ranog otkrivanja kancera. Evropska unija kao humanitarnu pomoć svojih poreskih obveznika, srpskom zdravstvu je isporučila 6,6 miliona evra za skrining program za rano otkrivanje kancera koji je najsigurniji način u borbi protiv ove opasne bolesti. Program je usvojen 2008. godine, od tada je u nekoj meri smanjena smrtnost jer smo ipak u pogledu mortaliteta nažalost na neslavnom prvom mestu u Evropi. Godine 2009. Evropska unija je dala novac. Bilo je potrebno nabaviti samo mikroskope, opremu za detektovanje raka i obučiti one koji će raditi na njima.
Ministarka zdravlja je krajem prošle godine na sastanku skupštinskog Odbora za zdravstvo izjavila da će Srbija doći u opasnost možda da vrati Japanu negde oko tridesetak mamografa koji su ranije dobijani iz donacija, zbog toga što nije obučila osoblje da rukuje njima.
Projekat koji je usvojen 2008. godine, bez obzira što Evropska komisija uvek u svojim izveštajima naglašava da je Srbija leglo korupcije u zdravstvu, projekat je ipak u nekoj meri zaživeo. Osnovana je Nacionalna kancelarija za skrining pri Institutu za javno zdravlje i obučeno je oko 400 lekara i tehničara. Kroz tendere za nabavku opreme nabavljeno je 15 analognih i šest digitalnih aparata za mamografiju, 28 radnih stanica, 18 video sistema itd, itd. Međutim, po broju raka grlića materice Srbija je i dalje prva u Evropi, jer na 100 hiljada žena imamo 27 žena koje su obolele i godišnje umru 452 žene a preživljavanje je u direktnoj vezi sa vremenom u kome se otkriva postojanje grlića materice. Primera radi, Slovenija, koja nam je često uzor u svom ponašanju, je samo za godinu dana više primenila skrining program nego mi za nekoliko godina.
Ono što je zabrinjavajuće, to je da kasni nabavka laboratorijske opreme i mikroskopa za detektovanje raka, tako da Srbija može izgubiti još godinu dana dok se ne nabavi ta oprema, dok se ne instalira, dok se ne obuči osoblje.
Moje konkretno pitanje ministarki zdravlja – šta će ona kao ministar zdravlja konkretno preduzeti da se izgubljeno vreme nadoknadi i da se u borbi za zdravlje našeg stanovništva Srbija i dalje ne nalazi na neslavnim prvim mestima? Dosta je vremena prošlo, mnogi su tenderi bili neuspešni, mnogi direktni pregovori sa dobavljačima opreme su propali, a mi smo i dalje na neslavnom prvom mestu. Hvala.
Gospodine ministre, gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, jako su kvalitetne bile diskusije uvaženih kolega. Čini mi se da je provejavao neki optimizam koji je malo i nerealan s obzirom na postojeće stanje i osvrnuću se na ono što očekuje od zakona naša poslanička grupa, jer smo se problemom železničkog saobraćaja i stanja na našim železnicama zaista ozbiljno bavili svih ovih godina i ukazivali na neophodnost da dođe jedan ovakav zakon u skupštinsku proceduru i da se izvrši ozbiljan zahvat u reformi železničkog saobraćaja u našoj zemlji.
Ono što bi bila prva slika ocena zakona je da se samom tekstu zakona i nameri nema nešto posebno prigovoriti. Mi smo i do sada imali strategije i pokušaje reforme i modernizacije železnica sa delimičnim uspesima. Problemi srpske železnice nisu problemi koji opterećuju samo naše železnice, slični su problemi u celom regionu, negde više, negde manje izraženi, ali čini nam se da su se ipak blagovremeno zemlje u okruženju, a posebno zemlje članice EU uhvatile u koštac sa problemima i rešavale ih na dobar način.
Danas imamo situaciju da u zemljama EU se 17% robe i putnika prevozi železničkim saobraćajem. Naša železnica ne da ne može biti konkurentna putničkom saobraćaju, drumskom saobraćaju, vazdušnom saobraćaju, nego nam se čini da sa ovakvim stanjem ne može biti konkurentna ni u regionu i zbog toga imamo situaciju da se često zaobilazi Srbija prilikom transporta i sve više se biraju putni pravci centralne Evrope ka jugoistočnoj Evropi preko Rumunije i Bugarske.
Ono što bi bila neka vrlo kratka ocena i što je ne samo stručna ocena nego i laička ocena, ocena svih naših građana, to je da su naše železničke stanice puste i zapuštene, da su vozovi stari, da su prljavi prozori, vagoni, dotrajala zarđala vrata, da je prosečna brzina na mnogim deonicama pruga negde oko 30 ili malo više od 30 kilometara na čas, da je mnogo neobezbeđenih pružnih prelaza, da su dotrajale pruge, da je bitno umanjena bezbednost prevoza putnika i robe i da mi nažalost ne koristimo dovoljne mere i taj ogromni potencijal koji se zove pruga Beograd-Bar i barska luka. Zadnjih godina zbog svih ovih razloga više robe uvozimo i izvozimo preko hrvatskih luka nego preko barske luke.
Postavlja se jedno pitanje - ko je za sve ovo odgovoran? Mislim da je pre svega odgovorna država, da je izostala reforma koju je morala da pokrene država, jedna ozbiljna strategija i prateći kadrovski problemi i jedna vrsta neodgovornosti koja ne može ničim da se pravda, recimo kod plaćanja penala za neiskorišćena sredstva.
Ministre, u javnosti provejava podatak da ti penali dostižu iznos od 10 milijardi evra za neiskorišćena i ne povučena sredstva. Mislim na prethodne kredite, ali pitam da li je taj podatak tačan? Opravdanje za to je da rukovodstvo nije blagovremeno raspisivalo tendere da bi povukli ta sredstva i zato što su sredstva bila blokirana, da su se plaćali penali. Nadamo se da to neće biti slučaj sa ruskim kreditom od 800 miliona dolara za koji smo svi glasali u ovoj Narodnoj skupštini i sa puno optimizma očekujemo da se ta sredstva usmere tamo gde je najpotrebnije.
Drugo, ono što stručnjaci prigovaraju, a to je, naravno da država mora da pomaže železnice, to rade sve države u svetu, uvek će to tako biti, nije to ekonomski isplativ vid prevoza, ali da su zaista ta sredstva često nenamenski trošena i da se često sticao utisak da menadžment nije toliko zainteresovan da što više prevozi putnike i robu, da jednostavno oni imaju, doduše, ne dovoljno velike plate, mislim na sve zaposlene u železnici, ali da su jednostavno plate na neki način obezbeđene. Dalje šta će se dešavati, to nije bilo nešto što je bio predmet dovoljne brige i dovoljnog stepena interesovanja.
Nisu problemi koji opterećuju naše železnice problemi koji su nastali samo kao posledica onog sistema protiv koga smo se mi dugo borili. Probleme imaju i oni se javljaju u svim zemljama i razvijenijim zemljama, što se tiče železničkog saobraćaja, ali ono što je odgovor ozbiljnih država, da one blagovremeno reaguju na sve uočene probleme, pa čak i kad smo uvodili i pravili prvu prugu Beograd – Niš i kad je uspostavljen prvi putnički saobraćaj 3. septembra 1884. godine. To je dan koji se slavi kao Dan Železnice Srbije.
Mi smo i pre toga imali probleme jer je zemlja bila u ekonomski teškom stanju. Nismo mogli da ispoštujemo konvencije sa Berlinskog kongresa, pa je 1880. godine potpisana nova konvencija. Dobili smo novi rok od tri godine da izgradimo prugu Beograd – Vranje i da povežemo tadašnju Srbiju sa Otomanskom imperijom i sa Bugarskom. I taj je rok probijen sa 18 meseci zakašnjenja. Ali, ono što je karakteristično za taj period, to je da je železnički saobraćaj u Srbiji baš krajem 19. i početkom 20. veka bio možda na najvišem nivou i da je to neko zlatno doba železničkog saobraćaja.
Bile su reforme i 70-tih i 80-tih godina i elektrifikacija železničke mreže, ali eto, mi smo danas, čini mi se, samo sa 32% elektrifikovali naše pruge. Zadnje pruže sa uskim kolosekom, ako se ne varam, su ukinute 1982. godine, ali koliko je bitan železnički saobraćaj pokazuje i ukidanje pruga sa uskim kolosekom, jer je jednostavno kroz mesta i naselja gde su prolazile te pruge, a nije napravljena pruga sa širokim kolosekom, jednostavno su to ekonomski osetili svi ljudi i stanovništvo koje živi na toj teritoriji. Mi smo kao posledicu, između ostalog, i ukidanja železničkog saobraćaja imali i migracije stanovništva iz tih područja.
Zbog jako velikih gubitaka, zbog velikog gubitka energije, zbog hiljada polazaka na godišnjem nivou koji se otkazuju, zbog toga što sada do Bijelog Polja više vremena treba nego u neko ranije vreme da se stigne, i putnički i transportni železnički saobraćaj, zbog činjenice da su naše lokomotive i vagoni sa prosečnom starošću blizu 40 godina, zaista je ovde potreban jedan veliki i ozbiljan zahvat države, ali i rukovodstva.
Srpski pokret obnove i DHSS će uvek podržati sve što ide u tom pravcu, ali mi ne bismo sa previše euforije i previše optimizma prilazili i očekivali u budućem periodu da se reše svim problemi koji opterećuju železnički saobraćaj, jer smo imali pored tih sistemskih grešaka koji se tiču same železnice, imali smo i niz političkih grešaka, pa smo se 90-tih godina umesto da radimo ono što rade sada skoro sve stranke na političkoj sceni Srbije, umesto da težimo ka članstvu Srbije u EU, mi smo išli u sukobe koji su bili nepotrebni, koji su najviše koštali našu zemlju, koji su na kraju doveli do NATO agresije. NATO agresija je, to treba reći, čini mi se da to niko danas nije pomenuo, uništila veliki deo železničke infrastrukture i jednostavno je taj deo štete pripisan ratnoj šteti.
Tačno je da se zadnjih nekoliko godina država i resorno ministarstvo na neki način bude, ali čini nam se da je to u minut do 12, jer smo mi nebrojeno godina unazad u ovom parlamentu ukazivali na neophodnost sveobuhvatnih rešenja koja se tiču modernizacije i reforme železničkog saobraćaja, ali i mnogo jasnijeg i mnogo otvorenijeg pristupa utrošku ogromnih subvencija koje Srbija na godišnjem nivou daje AD Železnice Srbije.
Ako pogledamo svaki segment delovanja za koji je zadužena država, ako pogledamo železničke stanice, ako pogledamo državne pruge, ako pogledamo državne vozove i vagone, mi ćemo videti da država nije imala ozbiljan i odgovoran odnos prema železnicama. To je, nažalost, slika stanja države.
Ono čemu je SPO sa DHSS težio od svog osnivanja je da mi imamo jednostavno železnički saobraćaj koji je na nivou najrazvijenijih zemalja u Evropi. Ne treba podsećati, a svako ko je imao priliku da se vozi vozovima u razvijenim zemljama EU, zna da je to jedan od najudobnijih i jedan od najbezbednijih oblika prevoza, uz to i prilično jeftin, da su železničke stanice svuda u svetu reprezentativni objekti, nisu ruglo, nisu sramota jedne države.
To sam jednom pomenuo u Narodnoj skupštini. Dešavalo se mnogim našim zvaničnicima da ispričaju doživljenu priču da su mnoge strane diplomate i zvaničnici kada žele zaista nekoga posebno da ugoste, odvedu ga u restoran na železničkoj stanici, jer su one zaista vrlo često reprezentativni objekti, poput železničke stanice u Madridu, koja je jedna prava botanička bašta ili železnička stanica u Minhenu. Nekoliko puta sam bio, a verujem i vi.
Nameću se i brojna pitanja, što se tiče rešavanja nekih konkretnih problema, od onog problema izmeštanja železničke stanice u Nišu, čije bi izmeštanje bilo i stanice i pruge skuplje nego revitalizacija i rekonstrukcija postojeće železničke stanice, a to predubeđenje da železničke stanice moraju da budu na periferiji grada demantuju mnogo razvijenije evropske zemlje, gde se železničke stanice nalaze u samom centru grada, poput pomenute železničke stanice u Minhenu, koja je odmah naspram Marijan placa, koji je pandam našoj Knez Mihailovoj ulici.
Bez obzira na lokalne pritiske koji često nisu zasnovani na podlozi stručne argumentacije i iskustava drugih bolje organizovanih zemalja u tom smislu, ako je izmeštanje pomenute železničke stanice i pruge skuplje od njene revitalizacije i modernizacije, onda ministarstvo i rukovodstvo Železnice Srbije jednostavno takvoj vrsti pritiska, po mom skromnom ubeđenju, ne smeju da popuste.
Ono što SPO i DHSS očekuju u budućnosti, očekujemo mnogo otvoreniji način kontrole državnih subvencija. Onda, očekujemo da se sredstva od ruskog kredita usmere tamo gde je najpotrebnije. Svima je jasno da je to infrastruktura i obnova vučnih sredstava i stepen po stepen da težimo ne samo reformi, nego i modernizaciji, osavremenjivanju, ali i promenama mnogih navika.
Znam da ovaj prenos sigurno gledaju ljudi iz AD Železnice Srbije, ali definitivno, mi imamo tamo jedan sistem koji je dosta začauren, koji je u nekoj letargiji i koji zaista treba, pre svega, država da razbudi i da uradi sve ono o čemu su pričale moje poštovane kolege i o čemu sam ja pričao u ime naše poslaničke grupe. Srbija, nažalost, sada i u vreme svetske ekonomske krize i sama je u krizi rešava pitanja koja je trebalo znatno ranije da rešava, ali to nije do SPO i DHSS.
Dobro je za našu političku scenu da sada svi razmišljaju na način na koji smo mi razmišljali. Pre svega mislim na godine od 1990. do 2000. godine. Ministre, mislim da je dobro i za vas i za vašu političku stranku što ste prihvatili realnost modernog doba. Neću vam mnogo prigovarati kakvu ste politiku nekada vodili i koliko je ona koštala sve nas i vas i građane Srbije. To je svima jasno i to je svima vidljivo.
Ono što očekujem je da se takav način vođenja države i pristupa politici više nikada ne ponovi. Teško je bilo u tim godinama svima nama koji smo bili na strani normalne Srbije da izdržimo sve vrste političkih pritisaka. Znate da smo najčešće zbog ovakvih stavova koji su sada opšteprihvaćeni dobijali žigove izdajnika i stranih plaćenika i narodnih neprijatelja itd. Ali, neću vam lično ni vašoj političkoj stranki preterano prebacivati za sve greške vaše politike. Ono što očekujem u budućnosti je da se i mnogo manje greške ne ponove i da sve ovo što je i vaša namera i što je, vidim, i namera skoro svih narodnih poslanika, a verujem i svih građana Srbije da imamo jedan efikasan sistem, da izađemo iz tromosti i da konačno počnemo i u tom delu našeg delovanja da ličimo na ozbiljnu državu. Hvala.
Gospodine predsedniče, molio bih da založite vaš autoritet i da Vlada počne da odgovara na pitanja narodnih poslanika i da odgovaraju ministarstva kojima smo pitanja postavili, kao i da odgovore na jasno postavljena pitanja takođe budu jasna.
Tri puta sam Vladi postavio jedno te isto pitanje, odnosno jedna te ista pitanja i tri puta, umesto Vlade, odgovara nenadležnom Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike. Radi se o pitanjima naknade ratne štete od strane fašističke Nemačke učinjene tokom Drugog svetskog rata. Kakve veze ima Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike?
Usput, ne dobijam nikakve konkretne odgovore, a moja konkretna pitanja su – da li Vlada planira da formira novu komisiju za razmatranje pitanja procene ratne štete, a pričinjene žrtvama Drugog svetskog rata, jer je komisiji, koja je bila formirana 2008. godine, mandat istekao 2010. godine? Drugo pitanje – da li postoji sporazum Josip Broz Tito – Vili Brant iz 1973. ili 1974. godine i da li je taj sporazum državna tajna? Znači, sporazum postoji ili ne postoji. Da li je po tom sporazumu tadašnja SFRJ naplatila oko milijardu tadašnjih dojč maraka od strane Nemačke na ime ratne štete? Da li je naplatila ili nije naplatila?Da li je time pitanje ratne štete između dve zemlje konačno rešeno? Da li će Vlada odgovarati na konkretna pitanja?
To pitam i zbog sledećih razloga. Ovo pitanje, pored Vlade, postavljam i Ministarstvu inostranih poslova. Ako pitam Vladu, zašto mi odgovara Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike? Ovo pitanje nema nikakve veze sa nadležnostima tog ministarstva.
Kako je moguće da decenijama mediji znaju više od Vlade o svim okolnostima vezanim za tok pregovora oko isplate ratne štete, za pregovore koji su obavljeni na Brionima između Tita i Vili Branta, za isplatu 300 hiljada dojč maraka u kešu i 700 hiljada dojč maraka u kreditu? Kako je moguće da udruženja žrtava i ratnih zarobljenika Drugog svetskog rata znaju više o svemu ovome od Vlade Republike Srbije?
Ono što je, po meni, jedan politički zaključak, to je da li Vlada upornim odbijanjem da odgovori na ova pitanja i dalje, u skladu sa onim što se medijski promoviše, pre svega na televiziji sa nacionalnim frekvencijama, poput serije "Otpisani" u kojima su "Otpisani" pobili maltene sve Nemce u Beogradu, a znamo da je tokom Drugog svetskog rata u Beogradu poginuo samo jedan Nemac i to u saobraćajnoj nesreći. Nisu postojali ni "Otpisani", ni Prle, ni Tihi. Da li ovim izbegavanjem odgovora Vlada želi i dalje da sačuva narušeni kult Josipa Broza Tita, koji je najmanje bio državnik, najmanje bio pravi političar? To je bio jedan tipičan staljinistički, komunistički diktator koji je najviše zla naneo srpskom narodu.
Sličan amandman je podnela i narodna poslanica Olgica Batić. Mi se slažemo sa obrazloženjem i ovog amandmana, da jednostavno ne smemo prepustiti na savest tih ljudi da li će posećivati ili ne jer je ovo kao neka vrsta preporuke. Jednostavno, treba staviti zabranu posećivanja zbog sledećih razloga.
Kao što znate, gospodine ministre, naša školska dvorišta su javne površine. Na javnim površinama je dozvoljeno kretanje svih ljudi, pa i pedofila. Sa druge strane, škole nemaju fizičko-tehničko obezbeđenje. U Novom Sadu, recimo, na 52 škole dolazi samo devet školskih policajaca, što znači da bukvalno ova kategorija ljudi može da vršlja, a nastavnici, učitelji, profesori, direktori škola, zaposleni u školskim ustanovama nemaju, ako ostane ovakva odredba kakva je predložena, nikakvu vrstu mogućnosti, čak ni da pozovu policiju jer se takvim licima stavlja preporuka da ne posećuju.
Takvim licima jednostavno treba staviti zabranu, a da je ovo u skladu i sa evropskim rešenjima i sa rešenjima koja postoje u nekim drugim zemljama, primer je recimo, i Velika Britanija. Mi se možemo pozivati na ograničenost dostupnosti informacija o nekim ličnim podacima, što se tiče ličnosti. Ali, recimo, Velika Britanija je dozvolila jednostavno svakom građaninu, odnosno zakon je tako uređen da svaki građanin može da dođe u policijsku upravu bez ikakve procedure da usmeno pita da li u komšiluku u kome stanuje postoje registrovani pedofili i odmah da dobije sve potrebne informacije da bi mogao da zaštiti svoju porodicu.
Pošto su školska dvorišta javna svojina, javne površine, pošto se školska dvorišta noću ne zaključavaju, pošto ne postoji ni fizičko-tehnička zaštita, ako ostane ovakva odredba zakona, ne postoji ni zakonska zabrana, nego samo preporuka da se ne posećuju škole. Mi sa ovakvim rešenjem nećemo postići efekte koji se očekuju i zbog toga preporučujem i ovaj amandman i amandman gospođice Olgice Batić koji je u istovetnom duhu da se prihvati.
Hvala, gospodine predsedavajući,
Ja ću pričati o temi dnevnog reda. Što se tiče sporazuma, odnosno Predloga zakona o Potvrđivanju sporazuma o policijskoj saradnji Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Slovenije, mislim da je jedini nedostatak svega ovoga što je sporazum trebalo da se zaključi ranije. Nebitno je koja je strana je bila inicijator zaključenja ovog sporazuma. Vidimo da je to u ovom slučaju bila Republika Slovenija, ali mislim da je s obzirom da je na stepen korupcije i kriminala i organizovanog kriminala i da je Srbija, nažalost, crna rupa uz prostor Kosova i Metohije, Makedonije i Bugarske, crna balkanska rupa u pogledu organizovanog kriminala. Mislim da je Srbija upravo zbog tog razloga trebalo da bude inicijator donošenja ovakvog jednog sporazuma, i sa druge strane, zato što je geografski jako bitno tranzitno područje za trgovinu i narkoticima i belim robljem i za organizovani kriminal.
Ali, eto, nekako ti ljudi sa ovih prostora koji su se bavili organizovanim kriminalom i koji su do pre neku godinu bili proglašavani za velike srpske patriote, u momentu kada je država rešila sa njima da se obračuna i da ih procesuira, videlo se da su većina od njih, bez obzira što se javnosti prikazivali kao veliki neprijatelji Hrvata, veliki Srbi, itd, imali i hrvatske, bosanske, bugarske pasoše, itd, što je pokazalo da je taj proces integracija posle razduživanja bivše Jugoslavije, nažalost, počeo pre svega od kriminalaca.
Oni su preteče stvaranja neke nove ekonomske zajednice, ali zajednice koja bi poslovala mimo zakona. Verujemo da će prostor bivše Jugoslavije u budućnosti još tešnje sarađivati, ali na nekim drugim osnovama, budući da, nažalost, ni Hrvati, ni Srbija dominantno 1990. godine nisu razumeli šta se dešava u Evropi i u svetu i koji su trendovi u budućnosti. Zbog toga je i Slovenija prva pokrenula proces razduživanja da bi se kasnije udruživali, ali na nekim drugim osnovama i u nekim drugim savezima.
Zbog činjenice da sve ovo što reguliše ovaj sporazum, od trgovine narkoticima od visoko-tehnološkog kriminala, od trgovine belim robljem, od borbe protiv organizovanog kriminala i pošto ta vrsta kriminala ne poznaje određene granice, određeni prostor, pošto oni jako dobro sarađuju, onda ni država sama ne može biti usamljena u toj borbi, već je potrebna jako tesna i intenzivna međunarodna saradnja i upravo su rezultati takve saradnje uslovili da se najorganizovaniji kriminalni klan, koji se bavi trgovinom narkoticima na ovim prostorima locira, da se zapleni najveća količina narktorika, ali takođe i da se obračuna u velikoj meri sa najvećim kriminalnim klanom u istoriji Balkana koji je postojao i delovao u Zemunu i Surčinu.
Zbog toga SPO i DHSS neće se baviti demagogijom kod pristupanja ovom problemu. Nećemo pričati da bilo ko ovde zamagaljuje stvarnost i da smo mi neki protočni bojler koji po inerciji ili po zadatku diže ruke i glasa za ove zakone. Mi ćemo glasati, pre svega, za ovaj sporazum zato što je u pitanju bezbednost i države, bezbednost svakog građanina i pročišćenje države uz pomoć drugih država, od kriminala, koji ne opterećuje samo naš prostor, nego opterećuje i zemlje u regionu.
Opet ću pričati o tački dnevnog reda. Glasaćemo i za sporazume između Republike Srbije i Republike Slovenije i Izraela i poboljšanju plaćenih poslova članova porodica osoblja diplomatsko-konzularnih predstavništava, jer naravno da smo u potpunosti saglasni sa onim što zakon reguliše i naravno, ako nam je briga da očuvamo i porodice diplomatsko-konzularnih predstavnika, onda su potrebni i ovi sporazumi.
Ono što je naše zapažanje, s obzirom na to koliko imamo diplomatsko-konzularnih predstavništva, vidimo da, nažalost, sa većinom zemalja mi ovakve sporazume još uvek nismo zaključili. To je još jedan predlog naše poslaničke grupe, da se pokrene sa naše strane diplomatska inicijativa. Verujem da su mnogi u toku. Znam da se vode neki pregovori da se sa svim zemljama sa kojima imamo diplomatsko-konzularnu saradnju ovakvi sporazumi zaključe.
Što se tiče Zakona o zaključivanju i izvršavanju međunarodnih ugovora, to je po svojoj sadržini jedan opšti tehnički zakon. On ne može biti drugačiji, jer on reguliše ne samo postupak iniciranja zaključivanja međunarodnih ugovora, sastav delegacija, način vođenja pregovora, potvrđivanje i ratifikacije međunarodnih ugovora koji postaju sastavni deo našeg pravnog poretka, ali i način izvršavanja međunarodnih ugovora.
Ono što je sa stanovišta nas kao političkih stranaka koji vidimo našu zemlju kao članicu EU, bez obzira što se mi deklarišemo i jesmo nacionalisti, stranke desnog centra, nacionalizam, prosvećeni nacionalizam pre svega treba da znači zaključenje, između ostalog, i svih vrsta ugovora koji će uticati na ekonomsku bezbednost i jačanje snage zemlje, koji će poboljšavati spoljno-političku zaštitu naše zemlje, na zaključivanje trgovinskih sporazuma koji su od interesa za našu zemlju, na uspostavljanje što boljih odnosa pre svega sa susedima, ali i sa ostalim zemljama, ne samo članicama EU i nije svejedno kakav ćete sporazum zaključiti i o vazdušnoj plovidbi i trgovinski sporazum, kakav ćete finansijski ugovor zaključiti, kakva će biti kamatna stopa itd.
Mi kao narodni poslanici, skoro u svakom sazivu imamo po neki od tih sporazuma, i kada uporedimo sporazume, možemo videti da su želje svake države da zaključi što bolji međunarodni sporazum, ali skoro smo imali sporazume koje smo zaključili u oblasti ekonomske saradnje sa različitim zemljama i videli smo i različite kamatne stope i različite uslove, što je naravno obraz i pregovaračke snage, ali i odraz naše ekonomske sposobnosti, ali i onih uslova koje druge zemlje nude.
U ime naše poslaničke grupe sam želeo da kažem da pored ovih bilateralnih i višestranačkih međunarodnih ugovora ne treba zaboraviti i mislim da nas i jučerašnji briselski pregovori na to podsećaju, da nažalost ili srećom sve države, a može biti dominatna sreća, bez obzira što se želi često u toj populističkoj patriotskoj demagogiji ukazivati na totalni suverenitet, totalnu nezavisnost, ipak su moderne države modernog sveta države ograničenog suvereniteta.
Upravo zbog te potrebe za međunarodnom pravnom saradnjom, zbog potrebe da te sporazume ugradimo u naš pravni poredak, da međunarodne sporazume ugradimo u naš pravni poredak, i mi smo nebrojano puta, posebno u periodu do 2000. godine ukazivali na istorijat mnogih, pre svega, mirovnih konferencija, koje nisu ono što u potpunosti reguliše ovaj zakon, ali jesu od istorijskog značaja za sudbinu naše zemlje. Mi nikada, ne samo mi, nego sve zemlje ove veličine, nismo bili suvereni i samostalni u odlučivanju o svojoj budućnosti po završetku ratova. Tako je bilo i što se tiče Londonskog sporazuma posle završetka Prvog balkanskog rata i Bukureštanskog sporazuma po završetku Drugog balkanskog rata i Sporazuma u Parizu po završetku Prvog svetskog rata.
Velike sile su imale interes i 1938. godine da obuzdaju Adolfa Hitlera, pre svega mislim na Ujedinjeno kraljevstvo i Francusku, kada su Hitleru ustupili Sudetsku oblast gde većinski žive Nemci, da bi ga odvratili od rata. Jedini koji je tada bio protiv Minhenskog sporazuma je bio Čerčil. Nažalost, bio je u pravu, bio je usamljen. Nismo imali u tom crnom periodu naše novije istorije situaciju da su mnogi koji su videli dalje od drugih bili usamljeni u proceni da ćemo mi, a bilo je mnogo mirovnih konferencija i 90-ih i na ovamo sa svakom sledećom mirovnom konferencijom zbog naše startne loše pregovaračke pozicije i zbog toga što nismo u dovoljnoj meri respektovali međunarodne okolnosti i međunarodnu politiku koja se odražava i na status naše zemlje. Nažalost, takvi su bili usamljeni.
Ono što SPO i DHSS u budućnosti očekuju, ne samo od ove, nego od svih budućih Vlada, to je da se u potpunosti, kod zaključenja svakog međunarodnog sporazuma, u potpunosti sasvim objektivno, trezveno analiziraju međunarodno-pravne okolnosti prilikom zaključenja međunarodno-pravnih ugovora i ratifikacije ovde u Skupštini, i da ta vrsta demagoškog patriotizma, koji je najviše koštao Srbiju, bude naša prošlost. Zahvaljujem.
Postaviću jedno pitanje na koje sam ukazivao ranije, a kao jednu velika opasnost za gašenje preostalih medija u Srbiji. Naime, mediji u Srbiji su privatizovani po opštem Zakonu o privatizaciji i bukvalno su kupovani kao krompiri na pijaci. Uglavnom su kupovani od ljudi koji nisu imali nikakvo iskustvo u medijima, niti ikakvu ideju šta bi sa kupljenim medijima mogli da rade. Kao posledicu toga imamo gašenje niza štampanih, elektronskih, televizijskih i radio stanica. Više nemamo kragujevačku "Svetlost" koja je postojala više od 70 godina, nemamo Televiziju Čačak, nemamo Televiziju Kraljevo. Nemamo mnogo lokalnih i regionalnih televizijskih i radio stanica. Nemamo više Ibarske novosti, nemamo Televiziju Vranje. Zahvaljujući takvoj lošoj medijskoj slici u Srbiji, Ministarstvo kulture je 2011. godine donelo Strategiju da celu teritoriju Srbije pokrije sa regionalnim javnim servisima, koji bi se finansirali sa 1% opštinskih budžeta čiju teritoriju pokrivaju regionalni javni servisi.
Međutim, svi smo bili svedoci da se iz beogradskih medijskih interesnih lobija vrši snažan pritisak na Ministarstvo kulture da se medijska strategija ne poštuje, a saglasnost na medijsku strategiju je dala i Evropska komisija.
Dobili smo Nacrt zakona o javnom informisanju. U njemu se vidi da medijski beogradski interesni lobiji imaju preimućstvo u odnosu na usvojenu strategiju Ministarstva kulture, a na koju je saglasnost dala Evropska komisija.
Reakcije javnosti su zaista žestoke. Niko ne može da veruje da su mnogi mediji preživeli Miloševićevu diktaturu, a da neće preživeti tzv. demokratiju i evropski put.
Oglasio se i beogradski "Studio B". Poznata radio-televizijska stanica, koja ima dugu tradiciju i koja svakodnevno informiše dva miliona građana Beograda o specifičnim temama, a koji su od interesa za grad Beograd. Oni smatraju da je predložen Nacrt zakona o javnom informisanju suprotan Ustavu, što je i moje mišljenje, da ukida pravo i ovlašćenje gradu Beogradu i lokalnim samoupravama da budu osnivači javnih glasila, da se ukida sloboda i osnovno ljudsko pravo da u skladu sa zakonom lokalne samouprave osnivaju novine, medijske kuće i ostala javna glasila. T
Takođe, oglasio se i Savez vojvođanskih Mađara, smatrajući da se dostignuti nivo ljudskih prava nacionalnih manjina predloženim Nacrtom zakona dovodi u veliku opasnost i verovatno snižava.
U Kragujevcu je 26. marta održana debata po ovoj temi, a na kojoj su učestvovali predstavnici Televizije Kragujevac, Televizije Pančevo, Televizije Niš i mnoge ugledne i javne ličnosti. Jednodušna je ocena da ne možemo više zarad interesa, finansijskih, beogradskih lobija… Ne zaboravite da sve televizije, pre svega televizije sa nacionalnom frekvencijom, posluju u Beogradu, da je Srbija u velikoj opasnosti da uđe u medijski mrak, jer ekonomsko stanje u Srbiji je takvo da sve privatizovane, pre svega ako pričamo o televizijama, televizijske stanice moraju da budu finansirane iz nekih drugih izvora, jer na tržištu ne mogu same da opstanu.
Moje pitanja Vladi i Ministarstvu kulture su sledeća. Zašto se posle katastrofalne privatizacije medija ide putem gašenja preostalih medija u Srbiji? Zašto se ne poštuje Ustav? Zašto se vrši beogradizacija medijskog prostora cele Srbije? Zašto se ne poštuju dogovorene medijske strategije? Zašto je Ministarstvo kulture prekršilo više puta meni dostavljen pismeni odgovor da će se u predloženom setu medijskih zakona naći najbolja rešenja kako bi se građani sa teritorije cele Srbije pravovremeno, objektivno i svakodnevno informisali o informacijama specifičnim za njihovu životnu i radnu sredinu?