Gospodine predsedavajući, aktuelna TV serija „Ravna gora“ je otvorila neka nova pitanja i pokrenula neka stara pitanja. Srpski pokret obnove i DHSS smatraju da će i ovaj serijal umiriti nacionalne strasti u Srbiji i dati doprinos nacionalnom pomirenju i zalečenju naših rana iz prošlosti.
Imam pitanje za premijera Srbije, gospodina Ivicu Dačića, a opet se tiče nacionalnog pomirenja, budući da su Karađorđevići vraćeni na Oplenac, budući da smo kraljevsku porodicu vratili u Beli dvor i da je donet Zakon o izjednačavanju prava i počasti pripadnika partizanskog i ravnogorskog pokreta.
Jedan od oficira, koji je imao možda najbriljantniju biografiju u našoj istoriji, Dragoljub Draža Mihajlović, koji je rođen u centru Srbije, u Ivanjici 27. aprila 1893. godine, streljan je posle montiranog političkog procesa u Beogradu 17. jula 1946. godine i dalje mu se ne zna grobno mesto. Bio je armijski general i načelnik Štaba Vrhovne komande Jugoslovenske vojske u otadžbini, ministar Vojske, vazduhoplovstva i mornarice Kraljevine Jugoslavije.
Mihajlović je jedan od najodlikovanijih srpskih oficira. Odlikovao ga je francuski general Šarl de Gol ratnim krstom. Posthumno ga je odlikovao američki predsednik Hari Truman 1948. godine ordenom Legije za zasluge prvog stepena zbog organizovanja i vođenja važnih operacija pokreta otpora protiv neprijatelja okupirane Jugoslavije, u spašavanju američkih pilota oborenih nad Jugoslavijom i doprinosu savezničkoj borbi i pomoći u konačnoj pobedi nad fašizmom.
Kao pitomac Akademije u septembru 1912. godine poslat je u Prvi balkanski rat, iz koga je izašao sa srebrnom medaljom za hrabrost. Istakao se u Kumanovskoj bici. Posle Drugog balkanskog rata dobio je zlatnu medalju za hrabrost. Kao potporučnik učestvuje u Cerskoj i Kolubarskoj bici. Povukao se sa srpskom vojskom i Vladom preko Crne Gore i Albanije i boravio na Krfu, učestvovao u proboju Solunskog fronta i 11. septembra 1916. godine teško je ranjen. Iako je lekarska komisija predlagala da se general Mihajlović ne vraća u borbeni stroj, on je to odbio, vratio se u borbeni stroj i učestvovao u proboju Solunskog fronta. Zbog toga je dobio Orden belog orla sa mačevima drugog reda 1918. godine. Jedini je u diviziji dobio Engleski vojni krst odlukom komandanta divizije. Odlikovan je 1937. godine Ordenom belog orla. Posle Prvog svetskog rata učestvuje u gušenju albanske pobune na Kosovu i Metohiji 1918. i 1919. godine, a u kasarni „ Kralj Petar Prvi“ u Skoplju proglašen je za najboljeg oficira u puku.
Ono što interesuje SPO i DHSS, budući da smo apsolutno svesni činjenice kada bi neki od naših suseda, primera radi, imali oficira sa ovako briljantnom biografijom i ovakav antifašistički pokret, mislim da bi mnogo više dali na značaju tom pokretu i smirivanju nacionalnih strasti, te nas interesuje, budući da smo doneli Zakon o izjednačavanju prava i počasti pripadnika partizanskog i ravnogorskog pokreta i da ravnogorci odavno i u Sloveniji čak primaju penzije i uživaju ostale privilegije i počasti, kada će Vlada Republike Srbije izmeniti spornu uredbu i omogućiti da preživeli ravnogorci, makar sa ovoliko zakašnjenja, dobiju ono što im je zakonom omogućeno?
Drugo, šta će Vlada uraditi da se konačno pronađe grob generala Dragoljuba Draže Mihajlovića, jednog od najvećih srpskih heroja? Hvala.

Hvala predsedavajući.
Ja sam u ime naše poslaničke grupe, u raspravi u načelu rekao da smo mi pokušali zaista sa apsolutno objektivnog stanovišta da pogledamo teritoriju cele Srbije i amandman koji smo mi podneli ne tiče se uopšte opština, mesta ili gradova iz kojih smo mi, kao narodni predstavnici u parlamentu, zastupljeni. Očekivao sam u ovoj raspravi da proradi lokal patriotizam, da se svako zalaže isključivo za svoje mesto i da ne gleda kroz prizmu objektivnosti i dosadašnji ton diskusije uvaženih kolega je najčešće to i pokazivao.
Ono što je dobro, to je da je Odbor za pravosuđe predložio ovakav amandman, da je ministar imao sluha i moram da kažem da je delimično ovim prihvaćen i amandman naše poslaničke grupe, jer smo mi smatrali da dosadašnji Opštinski sud u Varvarinu treba da ostane kao sudska jedinica za opštine Ćićevac i Varvarin i dali smo detaljno obrazloženje u predlogu amandmana i to je nešto što ohrabruje.
U daljoj diskusiji, kada dođu naši amandmani na dnevni red, ja ću se izjasniti o njima i dati obrazloženje, s tim što bih zaista rekao, javnosti radi, da nije bio lak posao ni radne grupe ni Ministarstva. Ako bismo danas slušali narodne poslanike i analizirali ko se za šta zalaže, uopšte ne bismo mogli da nađemo i da dođemo do nekih jedinstvenih zaključaka, jer čini mi se da bi razlike bile veće nego u predlogu ove sudske mreže.
Takođe, mislim da treba imati na umu i da će skoro početi rad sudskih notara, da će oni obavljati značajan deo poslova iz sadašnje sudske nadležnosti, da će postojati i sudski dani i to je nešto što će sigurno ove disproporcije i ovaj loš utisak kada neka opština ili mesto izgubi sud ili sudsku jedinicu, što će možda na neki način ublažiti.
Zbog toga će naša poslanička grupa, kada budemo dalje obrazlagali naše amandmane, služiti se ne lokal patriotizmom i nećemo se obraćati samo biračima koje mi predstavljamo u Narodnoj skupštini, već ćemo zaista pokušati da sasvim objektivno pogledamo teritoriju cele Srbije i da hladne glave damo najbolje predloge. Hvala.

Gospodine predsedavajući, ja se neću javljati po našem amandmanu. Iskoristiću ovo vreme da, kao što sam i obećao, u ime naše poslaničke grupe, u raspravi u načelu, podržim sve ono što po nama ima smisla. Kažem, pošto sam kragujevački poslanik, nemam tu nekih posebnih primedbi što se tiče građana koje zastupam, mislim da je ovo dobar primer kako poslanici po jednom pitanju jedinstveno nastupaju i ja bih apsolutno ovaj amandman podržao. Razlozi koji su dati u prilog usvajanja ovog amandmana mislim da su u potpunosti smisleni.
Drugo, mi smo i prethodnu mrežu sudova podržali, upravo zbog svih prethodnih analiza koje su ukazivale da je postojeće stanje što se tiče mreže sudova, posebno opterećenosti sudija po predmetima, u velikoj disproporciji i u velikom disbalansu.
Mi smo kao poslanička grupa u potpunosti svesni da su postojala brojna ograničenja oko opravdanosti broja postojanja sudova na određenoj teritoriji, kao i broja sudskih jedinica. Sa tom činjenicom se suočila ova Vlada i ovo ministarstvo, kao što je i prethodna Vlada u velikoj meri imala vezane ruke u pogledu broja osnovnih sudova i sudskih jedinica, što je ključ, čini nam se, i osnova oko koje se bazira diskusija svih narodnih poslanika.
Hteo sam da zamolim i ministra i njegov tim da još jednom razmisle oko našeg amandmana koji ima neko slično obrazloženje, a tiče se ostajanja sudske jedinice u Guči. Budući da u raznoraznoj materiji ima negde blizu 6.000 predmeta, da je tu postupalo sedam sudija u parničnoj, vanparničnoj i izvršnoj materiji, da je i postojeća sudska jedinica onemogućavala u velikoj meri dostupnost građanima tog područja jer su najudaljenija područja bila 35 km, sada, sa premeštanjem sudske jedinice u osnovni sud u Ivanjici, ta će udaljenost biti 70 km. Radi se o brdsko-planinskom području koje ima posebno otežane saobraćajne veze u zimskom periodu i mislim da će to bitno onemogućiti rad i onih koji direktno rade u pravosuđu i svih učesnika u postupku.
Dragačevo sa 21.500 stanovnika i sa 36 naseljenih mesta, sa istorijskim razlozima jer sud u Guči postoji kao sreski sud od 1947. godine, kao opštinski sud kasnije do 2010. godine i kao sudska jedinica od 2010. godine, tako da je to nešto što uz postojeći prekšajni sud, uz zgradu koja je u potpunosti rekonstruisana 2003. godine državnim novcem, troškovi za održavanje zgrade, sudske straže, pomoćno osoblje i sve ostalo postoje, pa postoje. Mislim da treba još jednom razmisliti o ostanku sudske jedinice u Guči.
Još jedan naš predlog je, opet kažem, sa veoma sličnom argumentacijom, a tiče se ukidanja sudske jedinice u Babušnici. Vidimo da u ovom predlogu postoji Osnovni sud u Pirotu i Osnovni sud u Dimitrovgradu. Po nama je, čini nam se, imalo prostora i valjane argumentacije da Pirot naravno ima svoj osnovni sud, ali da eventualno Dimitrovgrad ima sudsku jedinicu, a da ostane sudska jedinica u Babušnici i da bude vezana što se tiče nadležnosti za Opštinski sud u Pirotu. Radi se o jednoj prilično velikoj teritoriji, takođe brdsko-planinskom području. Nije tu veliki broj stanovnika, to je nešto preko 12.000 stanovnika ali su 53 seoska naselja. Opština Babušnica ima 532 kilometara kvadratne površine, pogranična je opština, 30 kilometara se graniči sa granicom prema Bugarskoj, jedna petina je i građana bugarske nacionalnosti, što je bio takođe jedan od kriterijuma radne grupe.
Čini nam se da će svaki građanin sa tih teritorija koje se demografski dosta prazne, da će mu bukvalno biti potreban ceo jedan radni dan da obavi neke najtrivijalnije poslove u sudu u Pirotu.
Ovu priliku sam hteo da iskoristim i da se još jednom zahvalim i Ministarstvu pravde i predsedniku Odbora za pravosuđe i upravu što su imali puno sluha za našu argumentaciju da ostane sudska jedinica u opštini Varvarin koja bi bila nadležna, koja bi bila sudska jedinica opštinskog suda Kruševac, ali bi bila nadležna i za opštinu Varvarin i Ćićevac. Ne bih ponavljao obrazloženje, mislim da je Ministarstvo u ovom delu imalo sluha.
Verujem da ima još vremena da se ovi amandmani grupe poslanika iz jablaničkog kraja, koje je podržao i poslanik vladajuće većine iz SNS-a, da se o njima razmisli. Ja ih u potpunosti razumem i podržavam. Kažem, mislim da su apsolutno smisleni i opravdani.

Gospodine predsedniče, moje pitanje je upućeno premijeru, gospodinu Ivici Dačiću i ministarki zdravlja, gospođi Slavici Đukić Dejanović, a tiče se trenutnog položaja Instituta za virusologiju, vakcine i serume „Torlak“.
Naime, država je u saradnji sa Svetskom zdravstvenom organizacijom, Evropskom investicionom bankom, uložila zadnjih godina preko tri miliona evra u „Torlak“, sa očekivanjem da se ostvare minimalni rezultati poput proizvodnje polio vakcine i proizvodnje vakcine protiv sezonskog gripa. Međutim, i pored toliko uloženih sredstava, mi nismo dobili proizvodnju tih vakcina i i dalje se te vakcine uvoze.
Ono što zabrinjava to je da nemamo podataka da li je Vlada izvršila detaljnu kontrolu na koji način su utrošena tako velika sredstva i zašto je izostao očekivani rezultat, budući da smo mi negde oko 50 miliona evra kredita povukli za hitnu rekonstrukciju 21 bolnice u Srbiji.
Institut „Torlak“ je veoma značajan za tržište Srbije i za tržište jugoistočne Evrope. Ulaganja u Institut su počela u značajnijoj meri još od 2005. godine osavremenjavanjem pogona i očekivanjem da se dobiju rezultati koji su izostali. Gospođa Slavica Đukić Dejanović u izjavi medijima često naglašava da ona ne može da se bavi istragama, pa nas to dodatno zbunjuje, budući da je Vlada odobrila značajna sredstva i onda je po nama sasvim prirodno da Vlada bude zainteresovana na koji način su utrošena ta sredstva i zašto je izostao očekivani rezultat.
Sa druge strane, u javnosti se pojavljuju i spekulacije da po oprobanom receptu, koji smo videli u postupku kriminalnih privatizacija, da se ide na namerno urušavanje Instituta „Torlak“, da bi ga neki tajkun tako urušenog kupio za mali novac, a ja ne mogu da kažem ispred moje poslaničke grupe ni da li je to tačno, da li nije, ali spekulacije u tom smislu, u svakom slučaju postoje.
Zbog toga su moja konkretna pitanja – kako su nestala sredstva za proizvodnju polio vakcina, odnosno kako su utrošena? Kako su utrošena sredstva za proizvodnju vakcine za sezonski grip, koja nije proizvedena? Da li postoji sumnja da postoji plansko, sistemsko urušavanje Instituta „Torlak“ da bi ga kupio neki tajkun za mali novac? Hvala.

Hvala, gospođo predsedavajuća.
Gospodine Stefanoviću, naša poslanička grupa će sa velikim zadovoljstvom, kao i ostale poslaničke grupe, podržati ovaj predlog zakona. Dobro je da ovakve inicijative dolaze i od predsednika Skupštine i od poslaničkih grupa itd.
Ono što smo mi očekivali i što je sasvim prirodno, s obzirom na stanje u zdravstvenom sistemu, to je upravo da Ministarstvo zdravlja, koje je najupućenije u problematiku i stanje u zdravstvenom sistemu, inicira ovakve zakone i ovakve izmene, da pokažemo da smo od poluhumanog društva krenuli ka jednom pravičnijem i humanijem društvu. Nažalost, takva inicijativa je izostala i čini nam se da je upravo Ministarstvo zdravlja jedna od najslabijih karika u radu ove Vlade i da apsolutno nema tu procenu neophodnosti strukturnih reformi u našem zdravstvenom sistemu.
Član sam Odbora za prava deteta, otac troje dece i naravno da moramo kada donosimo sve zakone da gledamo kroz jednu ljudsku prizmu i kroz prizmu onoga što se zaista konkretno dešava na terenu. U svim mojim diskusijama o stanju u zdravstvenom sistemu rukovodio sam se, ne samo onim što vidim u medijima, nego i ličnim iskustvima i onim što nam se svakodnevno javljaju građani i lociraju kao glavne probleme u funkcionisanju našeg zdravstvenog sistema.
Skoro se javilo nekoliko porodilja iz nekoliko zdravstvenih ustanova i ja sam ih pitao – kakvi su vaši utisci o prijemu i svemu ostalom? Verujte da su oni jako slični.
Odlazak u porodilište treba da bude jedan poseban dan u životu i porodilje i cele porodice i celog društva. Prijem treba da bude dostojan čoveka, jer se donosi na svet jedan ili više života i ono što je minimum očekivanja porodilja, to je jedan ljudski odnos i etički odnos lekar – pacijent. Ona, nažalost, najčešće izostaje. Prva stvar koju porodica mora da uradi to je da nađu neku vezu, kod nekog lekara koji će da uradi ono što mu njegova lekarska obaveza nalaže, da posveti dužnu pažnju porodilji, da se ne bi desilo nešto vanredno.
U mnogim velikim zdravstvenim centrima i dalje, recimo, bojleri ne rade, nema tople vode za trudnice i porodilje, bubašvabe su po sobama u kojima su smeštene trudnice i porodilje. Kažem, ne samo lekari, a naravno tu slika nije crno-bela, ima onih izvanrednih, nego celokupno medicinsko osoblje i pomoćni radnici od spremačica do lekara se najčešće, po ocenama pacijenata, ponašaju kao mali bogovi zato što su sigurni sa svojim platama, njih ostvaruju iz budžeta Republike Srbije. Znaju da su svi u prilici da ih mole za neku uslugu i to se na neki način zloupotrebljava, što dokazuje u koliko smo mi, kao društvo i kao ljudi, izgubili na humanosti, koliko smo moralno posrnuli.
Kada se priča o opštoj odgovornosti, iznosim neke životne situacije, a posle ću reći i o nečemu drugom što je podjednako važno, izostaje na svakom mestu odgovornost sankcija praćenja stanja od strane Ministarstva.
Gospodin Milisavljević, kao predsednik Odbora za zdravstvo, je pričao o tome da ne rade mnogi aparati neophodni i za dijagnostiku i za kasnije praćenje, ne samo trudnica i porodilja, nego uopšte svih osiguranika. Mi smo nekoliko puta u Narodnoj skupštini pokrenuli to pitanje i mnogi aparati, poput aparata za zračenje, u velikim zdravstvenim centrima ne rade i zna se da pacijent posle hirurške intervencije sa nekim malignim oboljenjima ako ne dobije zračnu terapiju u roku od 30, 30 i nešto dana, da je rizik za smrtnost mnogo veća.
Nikada nismo videli da je Ministarstvo zdravlja smenilo direktora, kaznilo, pozvalo na odgovornost, koji je direktno odgovoran zbog toga što aparati ne rade, što nije obezbedio, jer RFZO redovno prenosi sredstva za te namene, nego je odgovor ministarke zdravlja da se loše planiraju sredstva rukovodilaca. A, opet, izostaje odgovornost.
Ista je situacija i sa nedostatkom lekova, nekih elementarnih lekova, gde se pacijenti na bolničkom lečenju upućuju da kupuju lekove, ne izdaje im se potvrda da mogu te lekove da naplate od RFZO. Tako pacijenti dva puta plaćaju jednu uslugu. Plaćaju kroz obavezno zdravstveno osiguranje i krši se zakon, traži se ponovo da kupe lekove i plus im se ne skreće pažnja da imaju pravo da refundiraju troškove od RZZO.
Gospodin Milisavljević je pomenuo nešto što sam hteo da pomenem i što san nekoliko puta pominjao, to su famozne liste čekanja. Kragujevac je, eto, na tom nepopularnom mestu i to se zadnjih nekoliko godina stanje održava iz godine u godinu i nažalost, uz puno razumevanje za lekare koji imaju ograničeni resurs, često nedostaju potrebni implatanti. Ministarstvo zdravlja i RFZO nisu, čini nam se, preduzeli sve mere koje treba da preduzmu da bi se liste čekanja smanjile.
Nacionalni sistem zdravstvene zaštite žena, dece i omladine iz 2009. godine utvrđuje ciljeve zdravstvene zaštite dece, trudnica i porodilja. Znači, prevenciju, lečenje, očuvanje i zaštita navedenih grupacija stanovništva, ali nama je bio potreban jedan leks specijalis, specijalan zakon da bismo ovo, a i nacionalni sistem zdravstvene zaštite bukvalno sproveli u praksi.
Pošto su to kategorije stanovništva sa povećanim rizikom oboljenja, dobro je što se uz pravo da se leče i da dobiju punu zdravstvenu zaštitu, omogućava i da naplate troškove prevoza u vezi sa korišćenjem zdravstvene zaštite i dobro je što, ono na čemu smo mi stalno insistirali, odgovornost, odnosno za ne odgovornost sankcija, što su ovde predviđene kaznene odredbe, čini nam se primerene težini odgovornosti koju treba da imaju koji ne poštuju zakon.
Ovaj zakon je jedan put ka poboljšanju humanosti i onoga o čemu sam ja pričao, jednog ljudskog pristupa ljudima koji su najčešće, pored porodilja koje imaju odlazak u bolnicu koji je pozitivan, ljudi sa ugroženim zdravljem.Naše društvo u tome delu je pokazivalo i pokazuje neki visok stepen humanosti, da ne bude slika samo crno belo, jer recimo, za pružanje hitne medicinske pomoći strancima, skitnicama, licima koje nemaju zdravstvenu knjižicu i zdravstveno osiguranje nisam čuo negde da je slučaj u nekoj zdravstvenoj ustanovi da se takvim licima nije pružila hitan medicinska pomoć ali potpuna medicinska zaštita je jedno drugo pitanje.
Od zdravstvene ustanove do zdravstvene ustanove, od navika, od tradicije, od sturkture rukovodilaca, od toga kakve je vrednosti plasiraju, zavisi u velikoj meri i pristupa prema zdravstvenoj zaštiti. Evo, pomenuću jedan negativan možda beningni, možda ne tako bitan primer, ali primer koji je klasika u našem zdravstvenom sistemu. Recimo, jedna pacijentkinja je u Zdravstvenom centru Čačak imala hipertenziju sa krvarenjem iz nosa i to je trajalo nekoliko dana. Primljena je u Zdravstveni centar i verovali ili ne, za pet dana bolničkog lečenja niko joj nije izmerio krvni pritisak. Recimo, u okviru Zdravstvenog centra Čačak imamo jedan drugi pozitivan primer, a to je Dom zdravlja Guča, gde radi izuzetno ljubazno medicinsko osoblje, izuzetno ljubazni lekari i gde se dešava ovo što se dešava u bitnijem zdravstvenom centru Zdravstvenog centra Čačak.
Ovaj zakon gledamo i u kontekstu borbe protiv bele kuge. Zbog čega? Pa, mi smo najstarije evropsko društvo. Imamo više starijih od 52 godine nego mlađih od 15 godina. Demografski pokazatelji su za ovo društvo katastrofični. Ovo je jedan od doprinosa borbe protiv bele kuga, a mi smo nekoliko puta u Narodnoj skupštini ukazivali na demografska kretanja i demografske trendove ove zemlje koji su krajnje negativni.
S druge strane, ono zaista što je dobro, pomoć deci i porodiljama u smislu jednokratne novčane naknade. To daje Republika, lokalne samouprave i to je zaista nešto što je dobro i što naravno moram da ostane na snazi.
Treba razumeti poziciju lekara, da ne bude da je za stanje u zdravstvenom sistemu odgovorni samo lekari ili medicinsko osoblje. Zbog čega? Zato što imaju veliki broj pregleda dnevno, konstantne su gužve, zato što po mnogim bolestima spadamo u negativnoj listi u evropski vrh po bolesti malignih oboljenja, kardiovaskularnih oboljenja, što se tiče smrtnosti. Što je nivo zdravstvene zaštite najslabiji u Evropi, jer bolju zdravstvenu zaštitu ima čak i Albanija. Što je jedan lekar u prilici da dnevno pregleda od 30 do 70 pacijenata i što nisu plaćeni i ne zauzimaju položaj u društvu u odnosu na svoje kolege iz bolje uređenih sistema.
Ono što sam takođe hteo da kažem, to je da i postojeći Zakon o zdravstvenom osiguranju i zdravstvenoj zaštiti predviđa pristupačnost, pravičnost i sveobuhvatnost zdravstvene zaštite, ali očigledno je i svih diskusija proizilazi, pa i iz samog Predloga ovog zakona da se to do sada nije poštovalo.
Šta ćemo mi dobiti ovim zakonom? Pa, dobićemo dosta toga. Trudnice će se makar u ovom delu i porodilje osećati sigurnije, a posebno mislim i na seosku kategoriju stanovništva i mnogo kolega je ukazalo na ono na šta smo i mi ranije ukazivali na jako veliki problem zdravstvenog osiguranja naših poljoprivrednika, invalida i osoba sa jako lošom socijalnom kartom.
Dvesta evra godišnje odvaja svaki naš zaposleni u sistem zdravstvene zaštite i to su izdvajanja koja nisu dovoljna i naravno da se boljim uređenjem sistema zdravstvene zaštite neće eliminisati svi problemi, ali se može mnogo toga eliminisati. Bez obzira šta uradio neki rukovodilac zdravstvene ustanove, mi smo samo u ovom sazivu Skupštine dva puta dug zdravstvenih ustanova pretvarali u javni dug građana, radi se o iznosu od čini mi se 140, 150 miliona evra, bez obzira šta uradio rukovodilac zdravstvenih ustanova.
Da li ima nedostatak, nestašicu osnovnih lekova, a Republički fond za zdravstveno osiguranje je prebacio sredstva. Da li je napravio veliki gubitak protivzakonito itd, upravo po sistemu partijske zaštite, pošto Ministarstvo zdravlja određuje i uglavnom postavlja kadrove iz njihove političke opcije, rukovodilac zdravstvene ustanove može da uradi bukvalno bilo šta nikakve odgovornosti dok je njegova stranka na vlasti neće biti, što mislimo da zaista mora da se promeni, i moramo konačno da razdvojimo one koji zaista dobro rade, koji rade veoma bitan društveni posao, veoma složen posao za koji se dugo školuju, dugu traju specijalizacije, rade stresan posao, takve treba da nagradimo, a one druge čini mi se da treba da na neki način kaznimo.
Mi smo negde oko 50 miliona evra sredstava uložili u rekonstrukciju zdravstvenih ustanova i nabavku aparata i opreme, a mnogo sredstava je dobijeno iz donacije.
Nikada nismo dobili povratnu informaciju kako su ta sredstva utrošena, a izuzev onih natpisa u medijima da je tu bilo brojnih zloupotreba nikada nismo dobili adekvatne odgovore državnih organa, što opet ukazuje na jednu vrstu neodgovornosti i opšteg javašluka.
Ono što nas u budućnosti interesuje to je da li ćemo mi zaista uspostaviti jedan, pre svega humaniji, ljudski odnos u sistemu zdravstvene zaštite, da li ćemo pored ovih kategorija stanovništva obuhvatiti i neke druge kategorije stanovništva?
Da li će oni koji pre svega rukovode zdravstvenim ustanovama, to rade na loš način, konačno početi da snose odgovornost za loše rukovođenje? Evo, završavam…

Najčešći izraz koji možemo čuti od strane građana u sadašnjem sistemu zdravstvene zaštite je - teško onome koji nikoga nema u sistemu zdravstvene zaštite da mu se nađe pri ruci.

Hvala.

Gospodine ministre, gospodine predsedavajući, evo konačno da se javi neko ko nije kriv za stanje u železnicama i koji stalno priča ono što ću vam i sada reći. Dobro je da se zaključi ova rasprava između članica Socijalističke internacionale, ko je kriv za još jedan projekat Republike koji je dotakao samo dno.  Kriv je sistem. Vi ste mi sada, gospodine ministre, dosta mojih argumenata koje sam hteo da kažem i koje sam ranije ponavljao govoreći o državnim Železnicama Srbije, izbacili iz ruku, jer taj trom zatvoren je autistični sistem koji treba da bude generator razvoja jednog društva, jedan od bitnih generatora je upravo crna tačka na železničkoj karti Evrope.
Mi smo u vreme Kneževine Srbije imali prosečnu brzinu vozova od 35 kilometara na čas. Sada kada u svetu vozovi idu 300 kilometara na sat i kada je udobnost i sigurnost bolja nego u avionskom prevozu, ovde se vode bespotrebne rasprave - ko je kriv? Kriv je postavljeni sistem. Ono što ovaj predloženi zakon o bezbednosti, i ja bih rekao sistemu tehničkih mera po standardima EU predviđa, to je nešto što smo mi stalno pričali da treba da se uradi u našoj železnici, da se razdvoje privredni subjekti, da se ulaže u razvoj i otvori konkurentnost.
Ono što niko nije rekao, uz uvažavanje svih vaših dobrih namera, to je da ćemo mi u budućnosti imati najveći deo problema sa kojima se sada srećemo, jer su procene relevantnih stručnjaka da je potrebno u železnički sistem Srbije uložiti negde oko 4,6 milijardi evra. To je ogroman novac koji država Srbija sada nema. Međutim, ono što možemo, možemo uraditi usaglašavanje tih tehničkih standarda i probuditi iz jednog dubokog sna železnice Srbije.
Tako je pompezno najavljivan ruski kredit, mi smo glasali za uzimanje tih kreditnih sredstava, pričano je o raznim projektima, da ih sada ne pominjem, i onda dolazimo do toga da novac stoji, da je država pokazala još jednom svoju odgovornost i da sredstva koja su nam odobrena mi ne koristimo za razvoj železnice zbog toga što ne postoje adekvatni projekti.
Da li ćemo mi glasati za Zakon o bezbednosti i usaglašavanju tehničkih propisa? Da. Zašto? Zato što je to nešto što je neminovnost i što je budućnost železnice Srbije i verujemo da će, ono što je praksa svuda u svetu i u Evropi, mislim da se negde oko 17% putnika prevozi železnicama, a negde oko 8% ili 9% robe. To je najjeftiniji prevoz ljudi i robe, najbezbedniji prevoz ljudi i robe, jako popularan prevoz i verujem da ćemo sa usaglašavanjem pre svega tehničkih standarda, mi u tehničkom smislu biti sastavni deo železnica Evrope, ali u suštinskom smislu mislim da će nam trebati mnogo godina, jer je mnogo vremena izgubljeno. Mnogo je šansi propušteno, mnogo je prilika propušteno, svi koji su bili na vlasti, koji su upravljali železnicama Srbije, ponašali su se na identičan način. Mi smo ovde izglasavali subvencije, subvencije su uglavnom deljene na plate, ne na razvoj, nije postojala adekvatna kontrola utroška subvencija.
Ono što smo mi stalno kao poslanička grupa tražili, uvažavajući činjenice da železnice su svuda u svetu na subvencijama države i neminovnost je da one i dalje egzistiraju, ali ono na čemu mi insistiramo, to je bolja kontrola utroška subvencija. Ako se pogrešno samoanalizira stanje u našim železnicama, videćemo da vozovi brže stignu do hrvatske luke Rijeka, nego do luke Bar, da železničari se i sami žale da često moraju da kupuju neka elementarna sredstva za rad, poput retrovizora, pa idu na kineske pijace da kupe, jer im to zatvoreni, prevaziđeni, tromi sistem ne omogućava.
Imamo mnogo neobezbeđenih putnih prelaza, jako loše stanje pruga, nedovoljno revitalizovane pruge, na jako malom broju pruga se brzina odvija oko 100 kilometara na čas i nije to nešto što je posledica samo zadnjih godina. Sećam se scene u Skoplju koja je zaista za Kusturicu ili za Nušića, kada je spiker na železničkoj stanici najavio motorni voz koji saobraća na relaciji Skoplje-Atina, onda su putnici nagrnuli. Međutim, spiker je rekao – zakasniće tri sata. To je nešto što je naša sudbina i to je nešto što je posledica jednog sistema koji apsolutno treba da se menja.
Vi ste, gospodine ministre, pomenuli ono što sam ja takođe hteo da kažem i ja se sa vama saglašavam. Ovaj naziv zakona je dosta rogobatan i moglo je tu, bez obzira što ne postoji u nekoliko reči adekvatan prevod, ali recimo zakon o bezbednosti železničkog saobraćaja, hajde sada i ja da dam svoj doprinos, i usaglašavanje tehničkih sistema, ili nešto u tom smislu. Ovako je prilično rogobatan i jedan od retkih zakona koji nije u duhu našeg jezika i u duhu naše tradicije, a čini mi se da može da se nađe neki adekvatniji naziv.
Ono što ćemo mi podržati, to je da naši vozovi moraju da budu u potpunosti, i prateći propisi, i osoblje koje radi na vozovima da se ponovo obuči, da prihvate i upoznaju signalizaciju, propise, tehničke karakteristike, praćenje itd. vozova kada pređu van granice naše zemlje, ali ono što se postavlja kao suštinsko pitanje je – kako će reagovati stranci i kako reaguju sada ulaze u našu zemlju i kada vide i stanje infrastrukture i stanje vučnih i vučenih vozila.
Ono što će nas interesovati i što bih ja vama postavio pitanje, budući da nisu obezbeđeni projekti za ruski kredit koji je izglasala ova Narodna skupština - ko je odgovoran za to što nemamo projekte i što su i premijer, sasvim opravdano, i predsednik države i bivši predsednik države i bivši premijer dosta govorili o tom kreditu, što se za to zainteresovala javnost, što smo shvatili svi mi neminovnost uzimanja tog kredita, pod uslovima koji su nam dati, ali eto, mi smo još u tom delu pokazali jednu apsolutnu neodgovornosti i sredstva stoje, revitalizacija bitnih pruga čeka, a odgovornosti za to što još uvek ne koristimo ruski kredit nema.
Ono što reguliše Zakon o bezbednosti u železničkom saobraćaju, to je zaista niz bitnih tehničkih elemenata i ne bi ih posebno apsolvirao jer su svi oni standardi i zahtevi modernog vremena.
Ono što nas interesuje, budući da pripadamo evropskim desničarima, da tražimo u svim oblastima našeg javnog života konkurenciju, to je kada ćemo mi videti i druge prevoznike na našim prugama i kada ćemo dati šansu nekom drugom da pokaže da je možda sposobniji, a sigurno će biti sposobniji, od onoga što mi sada imamo u našem železničkom sistemu?
Što se tiče Zakona o javnim putevima, iščitavajući odredbe koje se menjaju i vagajući argumente za i protiv, složio bih se sa argumentacijom koju je izneo ministar, jer dosadašnji način planiranja mesta dobijanja dozvola i izgradnje benzinskih pumpi pored javnih puteva je bio zaista jedan od glavni generatora korupcije. Tu apsolutno nije postojao nikakav sistem.
Neko je ovde pomenuo da pored autoputa kod Pojata postoje na 50 metara dve benzinske pumpe. Naravno da tu postoji, ali postoji i na mnogo mesta, čak i po tri benzinske pumpe jedna za drugom, što apsolutno nema nikakvo opravdanje sa stanovišta bezbednosti saobraćaja na javnim putevima, niti ima neko ekonomsko opravdanje, niti postoji potreba vozača da na jednoj lokaciji imaju tri pumpe, a onda mogu da pređu i 50 i 60 kilometara i da nemaju neku drugu benzinsku pumpu.
Naravno, korupcija je uvek nešto što prati svako društvo i nemoguće je iskoreniti u potpunosti, ali čini mi se da je ovo rešenje ipak bolje od postojećeg rešenja i zbog toga ćemo mi i ove izmene Zakona o javnim putevima podržati.
Što se tiče Zakona o pomorskoj plovidbi i onoga što ste vi ministre rekli, zaista je mnogo komentara bilo u javnosti zbog neupućenosti - šta će nama Zakon o pomorskoj plovidbi kada nemamo more? Onda smo svi mi koji smo se time bavili morali da objašnjavamo ono što ste i vi rekli u uvodnom izlaganju, da imamo 5.000 pomoraca, da to nije nešto što postoje zadnjih godina, već da je to nešto što postoji decenijama u Republici Srbiji. Uglavnom su ti pomorci u velikim međunarodnim kompanijama i sve ono što predviđa Zakon o pomorskoj plovidbi, u smislu pre svega pomoći tim ljudima koji zaista vode jedan specifičan način života, koji po pet, šest, a nekada i sedam, osam meseci odsustvuju iz Srbije zbog prirode posla kojim se bave, nisu često sa porodicom, ali zarađuju uglavnom pristojne iznose mesečnih zarada i bitno pomažu održavanju svojih porodica i smanjenju pritisaka na ostala radna mesta, dakle, sva ova rešenja koja predviđa Zakon o pomorskoj plovidbi su apsolutno prihvatljiva i mi ćemo ih u potpunosti podržati jer ih razumemo.
Podržaćemo i ostale sporazume, ali ono što nas interesuje kod železnica, to je šta će biti u budućnosti sa srpskim železnicama, budući da nedostaje 4,6 milijardi evra da bi „Železnice Srbije“ počele da liče na ono što treba da bude? Hvala.

Gospodine predsedavajući, gospodo ministri, naša poslanička grupa će podržati sva četiri zakonska predloga, zbog toga što spadamo među najveće kritičare stanja u našem društvu od osnivanja naših političkih stranaka.
Analizom stanja u robnim rezervama pokazuje se koliko smo u pravu kada kažemo da država mora da osnaži svoje institucije, da se uozbilji i da je država sa svojim lošim sistemskim rešenjima bila glavni generator krize i stvarala najpogodnije osnove za korupciju i kriminal, što se dešavalo i u slučaju robnih rezervi.
Formiranjem ove Vlade, to ću ponoviti nebrojano puta, mi smo rekli da sve što bude išlo u prilog snaženja državnih institucija, borbe protiv korupcije i kriminala, mi ćemo to podržati sa obe ruke i tu nikakve dileme nije bilo niti će biti.
Ako se analizira zbog čega smo mi pre neki dan raspravljali o Zakonu o privatnom obezbeđenju i detektivskoj delatnosti, a maltene 20 i nešto godina to imamo u praksi ali nemamo zakonska rešenja, evo, 21 godinu čekamo na novi zakon o robnim rezervama koji bih ja mogao slobodno sa punom odgovornošću da nazovem ne samo sistemskim zakonom već bitnim antikorupcijskim zakonom.
Rad robnih rezervi u jednom zatvorenom sistemu kriminala i korupcije je bio takav da smo mi imali, primera radi, naravno nabavku robnih rezervi bez tendera, brojne zloupotrebe, slabu kontrolu, nesistematsku kontrolu, jedan zatvoreni krug u kome je dobro poznat krug ljudi, uglavnom zahvaljujući državnim sredstvima i nemaru države, zaradio ogromna finansijska sredstva.
Policija radi svoj posao, ali mi ćemo biti zadovoljni tek kada sve to dobije sudski epilog i kada oni koji su vršili zloupotrebe budu i krivično odgovarali i to pravosnažno. Prepune su novine i naslovne strane velikih zloupotreba u Direkciji za robne rezerve, od toga da se plaćao zakup za robu koja nije bila ili odgovarajućeg kvaliteta ili odgovarajuće količine, zatim da se plaćao zakup za robu koja nije bila podložna stalnoj kontroli, zatim da je često na stanju naravno prikazivano drugačije stanje i količina robe nego što je to utvrđeno. Pominjani su ovde i dupli patosi u silosima i razmena robe između skladištara, kad se najavi kontrola onda jedan skladištar drugom skladištaru pozajmi robu, onda prodaja robe u situaciji kada su cene na tržištu te robe povećane, kupovina kad su cene na tržištu odgovarajuće robe niže, itd.
Tako da sve ovo što se dešavalo kod nas zadnjih godina, rat, sankcije, izolacije, pljačkaška privatizacija, nemar države, odsustvo rada državnih organa, to je davalo vetar u leđa onima koji su se bavili ovim poslovima, na protivzakonit način. Naravno, neću sve gledati sa celog aspekta, bilo je i onih koji su jako korektno i časno radili svoj posao, ali nažalost u manjoj meri.
Čija je odgovornost najveća? Pored toga što država zakonom nije uredila ovu oblast blagovremeno, odgovornost je pre svega onih koji su upravljali Direkcijom za robne rezerve. Ne vidim, i pokušao sam da dođem do tih podataka, da li je do sada neko ozbiljno odgovarao za svoj nerad, ili za zloupotrebe. Ministre možda vi imate te podatke, ja takve podatke nisam dobio. Zbog toga, bez obzira što sam tekst zakona nema mu se nešto posebno prigovoriti, postoj ta bojazan, jer mi smo često donosili dobre zakone, ali su ipak ti ljudi koji su dugo umreženi u sistemu korupcije i kriminala, uvek iznalazili mogućnosti da nastave da rade na način na koji to nije bilo u skladu sa zakonom.
Zbog toga ćemo sa posebnom pažnjom pratiti primenu i sprovođenje ovog zakona, i nadzor nad radom Direkcije za robne rezerve, jer kažem, višedecenijsko negativno iskustvo nas na to navodi.
Ono što je bitno za naše građane da znaju, da robne rezerve su zaista važan segment u stabilnosti jednog društva i ekonomske stabilnosti u pogledu snabdevanja itd, jer obuhvataju poljoprivredne i prehrambene proizvode, zatim, proizvode koji su bitni za zdravlje ljudi, za životinje, znači lekove, medicinska sredstva, veterinarska sredstava, za rad pošte, telekomunikacija, železnice, odbranu zemlje itd.
Osnovna naša zamerka što ovaj zakon je trebao mnogo ranije da dođe u Narodnu skupštinu Republike Srbije, ali dobro je što usklađujemo oba zakonska rešenja sa standardima i EU i Svetske trgovinske organizacije, jer nebitno je da li je impuls trenutno za donošenje ovog zakona, jer znam da je radna grupa davno uradila nacrt zakona, i da se on dorađivao i čini mi se da je u Skupštinu došao dobar tekst zakona, ali obično, još uvek naši građani imaju tu negativnu percepciju, da svi oni standardi kojem mi prihvatimo od Svetske trgovinske organizacije i od EU, da su nam nametnuti, da su protiv naših interesa, a to je pre svega zbog negativnih iskustava u pogledu statusa KiM, i hapšenja ratnih zločinaca.
Ali, ono što mi kao desničari, evropejci želimo po hiljaditi put da ponovimo našim građanima je da ovakva vrsta standarda i pozitivnog pritiska iz EU i Svetske trgovinske organizacije u najdubljem životnom interesu je svih građana Srbije i dobro je što su mnoga rešenja koja tamo postoje primenjena i u ovom zakonu i što je pored vanrednog ili ratnog stanja i poremećaja snabdevanja na tržištu dodata još jedna životna situacija, a to su elementarne nepogode i što je uz sve ovo što je do sada bilo predmet obaveznog skladištenja i čuvanja, u smislu robnih rezervi, što to obuhvata i naftu i naftne derivate, što je, normalno, zahtev vremena.
Što se tiče Sporazuma o ekonomskoj i tehničkoj saradnji u oblasti infrastrukture između Republike Srbije i Narodne Republike Kine, bez obzira što je taj sporazum zaključen 2009. godine, do sada je dao vidljive rezultate u svojoj praksi. Ovo je jedan Aneks ili izmena tog sporazuma, ali ono što je po nama jako dobro i čemu smo dali podršku i 2009. godine i podrškom Aneksu broj 1. Sporazuma je da vidimo da se most Beograd – Borča radi uveliko, da se nabavka opreme i skenera za Upravu carina odvija po predviđenom planu, kao i izrada Projekta B za Termoelektranu „Kostolac“, što je od vitalnog interesa za Republiku Srbiju.
Kada sam pomenuo nabavku skenera za Upravu carina, nekoliko puta sam u Narodnoj skupštini postavio pitanje u tom smislu i molio bih ministra da obrati pažnju na ono što ću sada reći. U vreme jedne od velikih kriza, u vreme carinskog rata između Austrije i Srbije, ministar tadašnji finansija, Lazar Paču je pored niza nepopularnih ekonomskih mera koje su u velikoj meri slične onim ekonomskim merama koje je preduzela i sadašnja Vlada, za šta smo se zalagali odavno, izvršio i bolju kontrolu carina. Mi na carinama imamo jedan, takođe slično kao u robnim rezervama, jedan zatvoren sistem u kome nemamo insajdere i nemamo spoljnu carinsku kontrolu. Imamo unutrašnju kontrolu i slično kao kod robnih rezervi to decenijama traje. Ljudi su izuzetno dobro uvezani i umreženi i pored toga što mnogo robe prolazi bez carinjenja, mnogo robe prolazi i sa nižom carinskom stopom i ko najviše trpi, trpi budžet RS. Tako da sam postavio pitanje Vladi – šta će Vlada učiniti u vreme velike ekonomske krize koja će još trajati da se više sredstava sliva sa carina u budžet RS i da se takođe na carinama suzbije veliki stepen korupcije i kriminala koji neosporno postoji?
Što se tiče Sporazuma između Republike Srbije i Republike Kine pomenuću dobre projekte poput izgradnje deonice Autoputa Obrenovac – Ljig, Pojate – Preljina i Regionalnog puta Novi Sad – Ruma i pomenuo sam ranije Termoelektranu „Kostolac B“.
Sličnu podršku ćemo dati i Sporazumu između Republike Srbije i Kanadske komercijalne korporacije koja je državna agencija i koja će omogućiti i stvarati dobre osnove za povezivanje dve zemlje u projektima infrastrukture, energetike, posebno hidroenergetskog sektora, industrije, poljoprivrede i prehrambenog sektora.
Na kraju, pošto je bivša SFRJ bila jedna od retkih zemalja koja je proizvodila hemijsko oružje jer je imala opremu, kapacitete i stručnjake i pošto smo mi jedna od potpisnica Konvencije o zabrani proizvodnje, skladištenju i upotrebi hemijskog naoružanja, posle potvrde te konvencije bitno je porastao ugled naše zemlje u svetu, u demokratskom delu sveta, naravno da ćemo i ovu vrstu predloga podržati u danu za glasanje. Hvala.

Gospodine predsedavajući, gospodine predsedniče Vlade, mi smo vrlo pažljivo analizirali predloge zakona o detektivskoj delatnosti privatnom obezbeđenju, s obzirom na veliku važnost koju pokriva taj segment.
Činjenica da zadnji u Evropi i zadnji u regionu donosimo ovakve zakone, trebala je da nam bude preimućstvo kod predlaganja ovih zakona jer smo primereno našim okolnostima i trenutku u kome se nalazi naše društvo, a s obzirom na pozitivna iskustva iz najboljih evropskih rešenja, trebali sva ta evropska rešenja da primenimo u ovom zakonu, ali opet kažem da vodimo računa o specifičnim okolnostima u kojima se nalazi naše društvo.
Ovaj zakon je sigurno korak napred u odnosu na postojeće stanje, jer jednostavno do sada nismo imali regulisanu ovu oblast, a u praksi smo imali i imamo postojanje negde oko 50.000 lica koja se bave ovom vrstom delatnošću sa nepreciznom procenom da li je to taj broj lica, ali orijentaciono sa takođe nepreciznom procenom da li je to i 50.000 oružja koja ta lica koriste i negde oko 3.000 agencija.
Sada se postavlja osnovno pitanje, zna se u praksi ko su lica koja su osnovala takve agencije, to su uglavnom lica koja su najčešće imala neku prethodnu obuku ili su bili najčešće pripadnici MUP-a i što je sigurno i normalno, jer ne može se ovako važnim poslovima baviti neko ko nema neku prethodnu obuku ili prethodna znanja, a širok je spektar znanja koja treba da poseduju ta lica da bi obavljala često veoma složene poslove.
Međutim, ono šta nas brine, to je da li kod postojećih agencija, da li postoje lica koja nemaju, da kažemo, čistu biografiju, koja su možda sa one strane zakona, a koja opet obavljaju ove poslove i koja po predlogu ovog zakona neće morati da traže licencu i da traže potvrdu o psihofizičkoj sposobnosti, što je po našem mišljenju okolnost koju odmah treba eliminisati iz ovog zakona.
Verujem ministre budući da je, koliko sam video, podneto negde oko 100 amandmana, da ste vi prihvatili oko 50. Uopšte u vašu dobru nameru ne sumnjam, ali mislim da vam je ukazalo nekoliko kolega da jednostavno lica koja sada rade u ovim agencijama moraju ne samo da ponovo prolaze test psihofizičke sposobnosti, već da se proveri njihova biografija. Dodao bih još nešto, mislim da treba, kao i u ostalim sektorima bezbednosti, vršiti povremene provere psihofizičkih sposobnosti tih lica. Jer, jednom biti psihički i fizički zdrav, ne znači biti trajno, to je jako promenljiva kategorija.
To pričam upravo da bi one crne hronike naših medija i te stranice koje pripadaju crnoj hronici bile što suženije. Verujem da je zajednička namera i vas kao predlagača i naša sa dobronamernim sugestijama da imamo jedan uređen dobar sistem bezbednosti u kojima oni koji će se baviti važnim sektorom bezbednosti neće ugrožavati ničiju bezbednost.
Sa druge strane, budući da je ovaj zakon negde već, koliko vidim, 15, 16, godina se u raznim varijantama pojavljuje pa nestaje ali, u svakom slučaju, ono što je vidljivo na prvi korak to je da su u pripremi ovog zakona učestvovali ko – predstavnici MUP i predstavnici agencija koje obavljaju ove poslove, naravno, uključena je bila kroz rasprave i stručna javnost, ali ono što mi mislimo da je trebalo, to pokazuje i gospodin premijer i ministar unutrašnjih poslova kada je prihvatio već u startu pola amandmana, to znači da je trebalo uključiti u radnu grupu i predstavnike Poverenika od informacija od javnog značaja i stručnu javnost. Oni jesu učestvovali, koliko vidim, na javnim debatama i javnim raspravama, ali ja pričam o radnoj grupi koja je pripremila ovaj zakon.
Sa druge strane, postavljaju se javna pitanja, upravo da li su i predstavnici radne grupe MUP i onih lica koja obavljaju već u sivoj zoni ove poslove, da li su, naravno, imali određene interese da zakon izgleda tako kako izgleda? Upravo analizom ovog zakona se vidi da je sigurno otvoren prostor da i pripadnici MUP uz redovan državni posao i zaradu koju ostvaruju iz budžeta mogu da rade i u agencijama, a sigurno je s obzirom na beneficirani radni staž koji postoji kod pripadnika MUP da će mnogi sa odlaskom u penziju, a mnogi odlaze u penziju sa 50, 51 ili 52 godine, biti zaposleni u ovim agencijama. Opet kažem, protiv toga mi nemamo ništa protiv, to je sasvim normalno i prirodno. Ti ljudi i prirodno treba da se bave nekom srodnom vrstom poslova, ali provera o kojoj smo pričali, upravo zbog lošeg stanja u kojem se naše društvo nalazi, zbog velikog nasilja čiji smo svedoci svakodnevno, zbog toga treba biti jako oprezan kod rešenja ovih pitanja.
Što se tiče prikupljanja podataka o ličnosti, budući da Zakon o zaštiti podataka o ličnosti uređuje tu oblast, mislimo da podzakonskim aktima ne treba regulisati koji se to podaci o ličnosti prikupljaju, način prikupljanja podataka,
dozvolu za prikupljanje podataka, način obrade podataka, šta raditi sa tim podacima, već čini nam se da zakon mora u ovom delu da bude vrlo jasan i precizan i u saglasnosti sa Ustavom i sa Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti.
Drugo, kod dostavljanja podataka detektivskim agencijama državnih organa, pravnih lica i drugih subjekata, ostaju nejasni uslovi pod kojima se ti podaci dostavljaju, koja je to vrsta podataka, šta ako pravno lice, državni organ ne dostavi te vrste podataka i šta ako jedno te isto pravno lice, kod različitih agencija, ponaša na različite načine, neka agencija je privilegovana i odmah dobija sve podatke, a neka druga nije. Zbog toga mislimo da tu oblast treba detaljnije i jasnije regulisati.
Što se tiče ovih odredbi o tome da li lica, koja vrše ove poslove, treba da imaju pored bezbednosne procene i one zvanične potvrde koje moraju da imaju svi koje rade u sektoru bezbednosti, u obaveštajnim službama, u BIA, u Vojsci, policiji. Po nama, apsolutno da. Znači, pored toga što su potrebne potvrde da ne postoji krivični postupak da bi se ušlo u proces dobijanja licence i dozvole za nošenje oružja, po nama, potrebno je da ta lica nisu krivično osuđivana, posebno za dela koja ih čine nepodobnim da obavljaju tu vrstu poslova. Mislim da ćemo te nečiste situacije svesti na apsolutni minimum, a verujem da je takva i vaša namera kao predlagača.
Što se tiče niza pitanja vezanih za dostavljanje podataka, od onih najosetljivijih pitanja, kao što su nacionalna pripadnost, versko opredeljenje, politička pripadnost, zdravstveno stanje itd, opet nam se čini da je tu zakon trebao da bude dosta precizniji i dosta jasnije da uredi ovu oblast, kako bismo izbegli svaku mogućnost proizvoljnog tumačenja.
Što se tiče uništavanja podataka koji se prikupe o određenoj ličnosti, takođe, Zakon tu treba da bude mnogo jasniji i mnogo preciznije i da se uredi način na koji se ti podaci uništavaju, da li se to vrši komisijski, da li se pravi službena zabeleška, zapisnik, šta već, itd.
Zakon nije regulisao šta sa strancima koji planiraju da obavljaju ovu delatnost. Pretpostavljam da su oni u potpunosti izjednačeni sa našim građanima, što bi bili evropski standardi. Mislim da nije na odmet da to zakon reguliše.
Što se tiče izdavanja licence i vršenje nadzora, jedno i drugo radi MUP. MUP je sigurno jako kvalifikovano da obavlja i jedne i druge poslove, ali ono što je naša sugestija, to je da je uvek bolje, kod ovako osetljivih tema, da jedan organ izdaje licencu, a da drugi vrši nadzor i da tako na neki način jedan drugog kontrolišu. Kažem, zbog izbegavanja svake moguće vrste zloupotrebe.
Budući da ova materija do sada nije bila zakonski regulisana, ovo je sigurno korak napred u odnosu na postojeće rešenje. Videćemo, gospodine ministre, koje ste amandmane prihvatili. U svakom slučaju, glasaćemo za sve sporazume koji su na dnevnom redu. To nije bilo sporno ni jednog momenta, ali tek po sagledavanju toga koje ste amandmane prihvatili, donećemo kao poslanička grupa konačnu odluku da li ćemo glasati za ove predloge zakona. Takođe, molio bih da sve ove sugestije koje sam izneo, shvatite u najboljoj mogućoj nameri. Hvala.

Gospodine predsedavajući, moje pitanje će biti upućeno premijeru Srbije, gospodinu Ivici Dačiću, kao procenu Srpskog pokreta obnove – Demohrišćanske stranke Srbije, o nužnosti novog modela ekonomske politike i novog modela organizacija raznih državnih službi, koje svojim neefikasnim delovanjem utiču na produbljivanje krize ili na održavanje krize, a svi znamo da je ekonomsko stanje u državi jako loše i Srpski pokret obnove – Demohrišćanska stranka Srbije su u ovom mandatu Vlade najviše, upravo kritikovali neodgovornost u trošenju javnih sredstava, organizovani haos u javnim finansijama, punjenje subvencija privredi, koje su bile u potpunosti nikakve, maltene kontrole nije bilo, utroška tih subvencija.
Smatrali smo da je bilo potrebno bolje kontrolisati sredstva iz Fonda za razvoj, recimo Fond za razvoj ima samo 60 zaposlenih, maltene nikakve kontrole ni prethodne, ni naknade nije bilo oko utroška ogromnih sredstava, i smatrali smo naravno, da je mnogo više subvencija bilo potrebno dati srpskoj poljoprivredi, koja je naša najveća izvozna privredna grana, ali i dalje u jako, jako teškom položaju i čini nam se sve teže.
Privatizacija se u potpunosti pretvorila u svoju suprotnost, najveći deo firmi je ili zatvoren, ili u jako lošem stanju, a stopa nezaposlenosti se povećava. Međutim, ono što je po nama jedan od glavnih uzroka stvaranja i održavanja crnog tržišta, to je neefikasan i korumpiran rad carinskih službi.
Visok stepen korupcije omogućava praktično onemogućava bilo kakvu kontrolu rada carinskih službi, jer one za sada imaju internu kontrolu koja je decenijama umrežena i uvezana sa carinicima i po našem stanovištu potrebna je eksterna i insajderska kontrola rada carinskih službi, jer mnogo je protoka robe preko carine, bez evidencije, ili sa umanjenjem carinskih stopa, što se direktno odražava na velike gubitke u budžetu, ali i na bezbednost zemlje.
Po nama je carina ključna karika u legalizaciji protoka neevidentiranih roba, a cirkulacija robe na crnom tržištu se odvija kroz dva osnovna načina. Ili su robe ušle bez evidencije preko carine, ili su razdužene preko fantomskih firmi. Zbog toga treba kontrolisati i onemogućiti rad onih koji nelegalno snabdevaju tržište i zarađuju ogroman nezakonit novac. Inspekcijske službe treba da kontrolišu ne samo promet roba preko carine, već transport roba, da upoređuju dokumentaciju sa carine i dokumentaciju sa skladišta.
Zbog toga je moje pitanje premijeru Ivici Dačiću. Šta će Vlada Republike Srbije preduzeti da se uspostavi insajderska i eksterna kontrola rada carinskih službi? Šta će Vlada preduzeti da se koordinira rad inspekcijskih službi, koje će kontrolisati robu i dokumentaciju sa carina sa transporta i sa skladišta i time izbeći velike gubitke u budžetu Republike Srbije, u vremenu kada ovo nije obična posleratna kriza, a ovo je najveća ekonomska kriza, sa kojom se mi suočavamo posle Drugog svetskog rata? Hvala.

Hvala.
Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, odnos građana prema javnim dobrima, odsustvo svesti o tome da krađom kojom se može zaraditi nekoliko hiljada dinara dovode u opasnost živote ljudi, bezbednost države, bezbednost imovine, pokazuje jednu duboku krizu u kojoj se nalazi naše društvo, moralnu krizu, materijalnu krizu, ali i krizu države.
Da bi se sve to ispravilo, pre svega odgovornost je na dobroj organizaciji države. Svaki stranac koji je 90-ih godina, a i danas imamo dosta primera, prolazio našim autoputevima, verujte mi u najvećem delu slučajeva nije mogao da se isključi sa autoputa ako nije imao navigaciju, jer je većina putokaza tada bila sklonjena sa autoputa, da ne pričam o zaštitnoj ogradi, signalizaciji.
Gospodin Babić, kao predlagač, je pričao o materijalnoj šteti isključivo, ali budući da sam 10 godina rukovodio jednom službom u osiguranju, znam koliko je života izgubljeno zbog krađe, recimo, saobraćajnog znaka „stop“, ili zbog krađe poklopca nekog šahta.
Srpski pokret obnove i DHSS, kao desničarske stranke, uvek su se zalagale za jaku državu, za ozbiljnu državu, za odgovornu državu, za efikasnu državu i njihove službe, ali i za oštru kaznenu politiku. Mi smo država koja često glumi humanost tamo gde humanosti nema uopšte mesta, kao, recimo, sa blagom kaznenom politikom, a tamo gde treba da budemo humani, mi često to nismo.
Mi smo do sada podržavali sve reforme pravosuđa i to sam rekao, gospodine ministre, pre neki dan, upravo zbog toga što smo vrlo hladne glave analizirali stanje u našem pravosuđu.
Recimo, pre započetih reformi 2008, 2009. godine, mi smo imali kaznenu politiku u kojoj je preko 90% trgovaca narkoticima dobilo kazne ispod zakonskog minimuma, preko 85% silovatelja ispod zakonskog minimuma, itd, što je pokazivalo ne samo korumpiranost na relaciji sud – advokat, a često i sudski veštak.
Ja sam, verujem da se mnoge kolege sećaju, i u prošlom sazivu ukazivao na delovanje mnogih organizovanih kriminalnih grupa koje se bave ovim i sličnim poslovima. Ako odete u neko mesto, posle pet minuta običan građanin može saznati ko se bavi kriminalom, kako možete da uđete sa njima u kontakt, kako možete da zaradite novac, a eto, država i dalje ne reaguje.
Evo, pre neki dan je uhapšena jedna kriminalna grupa u Novom Sadu koja se bavila organizacijom, navodno, povređivanja u javnom saobraćaju, pa su mnogi građani imali, navodno, povrede u javnom saobraćaju i odštetni zahtevi su bili veliki.
Gospodin Vučević, vaš partijski kolega, gradonačelnik Novog Sada, je medijima izjavio da, po analizama koje ima gradska uprava u Novom Sadu, svaki treći Novosađanin je doživeo ujed pasa lutalica.
Novi Sad je, čini mi se, dobro organizovan grad i ono što se može videti golim okom, čini vam se da u Novom Sadu baš ima manje pasa lutalica u odnosu na ostala mesta, ali to pokazuje delovanje organizovanih kriminalnih grupa koje država još uvek nije takla.
Ja sam u prošlom sazivu najmanje pet puta pričao o saobraćajnoj mafiji, o distorzijama vratnog dela kičme, za nekoliko hiljada predmeta u mojoj i osiguravajućoj kompaniji, imali smo možda 10-15 distorzija vratnog dela kičme, a onda negde 2005. godine kada se organizovala prva kriminalna grupa 180, sledeće godine već 250 predmeta, pa puta dvadeset i nešto osiguravajućih organizacija, gruba procena je pokazala da su oni uzeli za nekoliko godina 1,5-2% ukupne novčane mase koja je u opticaju u Republici Srbiji. Uhapšeno je nekoliko tih grupa, ali glavne i dalje ne i glavni bos i dalje radi iste poslove. Šta to dokazuje? Dokazuje da država spava.
Mi smo podržali i izmene Krivičnog zakonodavstva u smislu smanjenja novčane kazne za razbojništvo i evo i dalje u kontaktu s pripadnicima MUP koji se bave na progonom razbojnika, i dalje to smanjenje ima svojih efekata, ali i dalje se pokazuje da se kriminalci hvale policajcima i kažu – skinuo sam u zadnjih tri meseca 10 krivičnih dela.
E sada, da li ćemo mi podržati ove izmene? Podržaćemo sa obe ruke, ali šta nam je još potrebno? Pored kodifikacije krivičnog zakonodavstva, ja sam vamo to pre neki dan kada smo pričali o mreži sudova i ostalim zakonima, rekao da se mi zalažemo godinama jer je, mislim, u Krivičnom zakoniku više od pola članova izmenjeno i on zahteva da se prilagodi svom vremenu, neophodna je i reforma MUP.
Naši građani koji borave u inostranstvu, primera radi u Nemačkoj, videće da je efikasniji rad njihove policije u slučaju kada nekom građaninu na trotoaru se uvodi ulje, nego kod nas u slučaju kada neko uništava, oštećuje ili krade javne uređaje i sve ovo na šta su morale da reaguju i EPS, „Elektromreže“, „Železnice“, „Telekom“, „Putevi Srbije“ i sva ostala javna preduzeća koja upravljaju tim dobrima, postavljaju ta dobra od javnog značaja i bave se njihovim održavanjem.
Pored te surove, velike materijalne štete, ja bih ukazao na ogromnu nematerijalnu štetu, na to da su takve krađe često proizvodile gubitak ljudskih života, invalidnost ljudi, a dešavalo se često da i sami kradljivci nastradaju prilikom krađa jer se penju na velike visine, dolaze u kontakt i sa strujom i sa gasom u želji da što pre završe svoj protivzakonit posao i sami nastradaju.
Mi smo sa danom formiranja ove vlade izneli jedan jasan politički stav da sve ono što je dobro, bez obzira sa koje strane dolazi, mi ćemo to podržati.
Čini mi se da kako vreme prolazi na to stanovište dolaze sve više i ostale opozicione stranke, a ono što je dobro, to je da je i ova vlada, kako vreme prolazi, sve više shvatila da vreme i istorija ne počinju danom formiranja ove vlade i čini mi se da oni oštri tonovi da sve što je bilo do 2012. godine ništa nije valjalo,a sve što je počelo sa danom formiranja ove vlade, sve je Bogom dano.
Čini mi se, i to se primećuje gospodine ministre i u vašem radu, da Vlada, u onim momentima i resorni ministri, kada se upoznaju sa realnim problemima koji su jako složeni i u delokrugu vašeg rada, onda je percepcija onoga što su radile prethodne vlade malo drugačija, a ono što ću ja reći, što smo mi govorili u svim prethodnim vladama, mi vladama od 2000. godine nismo zadovoljni jer nisu odgovorile na osnovne, na ključne zadatke, izuzev poboljšanja međunarodnog pravnog položaja naše zemlje, smirivanja strasti u regionu, uspostavljanja makro-ekonomske sigurnosti, na svim drugim ključnim poljima sve vlade su zakazale.
Šta to znači ako pričamo o krađama javnih uređaja, sredstava, o uništenju objekata itd, šta to znači u praktičnom životu? To u praktičnom životu znači da mi imamo i porast, čini nam se, maloletničke delikvencije. Devedesetih deca uopšte nisu želela u svojim igrama da glume policajce, svi su želeli da budu kriminalci. Kriminalci su tada bili paradržava. Oni su bili glavni i u gradu, često i u državi u manjim mestima, deci su služili kao uzor. Relikte toga zbog jedne užasne antimoralne medijske kampanje sa emisijama koje sam često pominjao „Luda kuća“, „Farma“, „Trenutak istine“, „Veliki brat“ itd, imaju uticaj na vaspitavanje mlađih generacija.
Zbog toga, samo preventivnim pooštravanjem kaznene politike, represivnim delovanjem MUP, organa gonjenja, tužilaštva, suda, neće se postići pun efekat. Ovo je zadatak koji traži ozbiljnu mobilizaciju celog društva, a mi tu mobilizaciju imamo u naznakama i čini nam se ne do kraja.
Ko su najomiljeniji stanovnici kvarta i naselja u Engleskoj? Bobiji, njihovi policajci. Šta imaju od opreme? Notes, zviždaljku i olovku. Kakvo je njihovo delovanje? Ni po babu, ni po stričevima, kako bi rekla zakletva Majke Jevrosime. Imamo slučaj jednog našeg poznatog fudbalera, koji je dao odlučujući gol i prvi put je u Švajcarskoj taj fudbalski klub postao pobednik KUP-a i kada je uveče došao da pozove prijatelje, zviznuo ispod prozora da idu da slave, prišao je policajac, čestitao mu zbog toga što je heroj grada i odmah mu napisao kaznu za remećenje javnog reda i mira i upozorio ga da se nalazi u ozbiljnoj državi.
I sam nekoliko puta, recimo kada sam bio na fudbalskim utakmicama u Nemačkoj, video ozbiljno ponašanje i policije i policajki na granicama u vreme kada je naše granice čuvala vojska. Jasno su vam stavili do znanja da dolazite u ozbiljnu državu, dali vam plan kretanja i ulicu i kako da dođete do stadiona i upozorili vas na eventualne sankcije.
Naravno, bilo je i onih koji nisu poštovali zakone te države, policija je intervenisala posle pet sekundi. Kod nas se dešava da se kradu uređaji, sredstva, znaci, uništavaju objekti od velikog značaja, najčešće, kako je gospodin Babić rekao, prijava protiv NN lica. Efikasan rad policije izostaje, predmeti često zastarevaju ili se odbacuju prijave zbog male vrednosti ukradenih dobara. Ko trpi? Trpe svi. Građani kažu da nemaju poverenja u državu, da država ne deluje efikasno i onda, kako je gospodin Balint Pastor rekao, često se samoorganizuju.
Još ću nešto reći, gospodine ministre. Mi smo podržali i predlog, čini mi se da je Demokratska stranka podnela, izmene Zakona o oružju i municiji. Krivično zakonodavstvo i uopšte zakonodavna materija zahteva da se bude stalno, ona je živa, promenljiva i da prati ono što se dešava u određenom društvu.
Mi smo svedoci da je zaista potrebno izmeniti taj zakon, da je potrebno ozbiljnije psihološko testiranje kod onih koji nose oružje, posebno kod onih koji nose oružje po službenoj dužnosti, čija pravila službe to zahtevaju, jer eto vidite, i one površne analize ukazuju da su često izvršioci tih najtežih krivičnih dela, ubistva ili višestrukih ubistava, oni koji nose oružje, koji treba da nošenjem oružja štite bezbednost i živote drugih, a oni ih eto ugrožavaju, što znači da je i tu sistem zakazao i da nije pravljeno ozbiljno snimanje psihološkog profila ličnosti kojem sme da se dodeli oružje i da se poveri obavljanje takvih poslova.
Zbog toga ćemo podržati ove zakone, a podržaćemo i konvencije o međunarodnoj pravnoj pomoći, sve konvencije i o krivičnim i o građansko-pravnim stvarima. Mi smo svedoci da je Srbija devedesetih bila izolovano ostrvo. Mi nismo bili ni članica Interpola, ni UN. Prekinuli smo bukvalno međunarodnu pravnu pomoć misleći da smo najbolji na svetu, a u stvari smo bili među najgorima na svetu, još su ovde delovanje i glavnu reč vodile organizovane kriminalne grupe.
Pored toga što to ima veliki značaj za učinioce krivičnih dela koji su krivična dela učinili na prostoru Republike Srbije i na prostoru neke druge države, to ima veliki značaj i za gonjenje organizovanih međunarodnih kriminalnih bandi, jer danas u mnogim aspektima od vojne bezbednosti, državne bezbednosti i bezbednosti građana imovine potrebna je saradnja svih država. Zbog toga smo mi uvek glasali za ovu vrstu sporazuma, a da ne pričam o onim jako bitnim životnim stvarima u građansko-pravnim materijama, kada bukvalno građani ne mogu niti svoj jako bitan građansko-pravni zahtev ostvariti i rešiti životni problem bez dobre saradnje i dobre međunarodne pravne pomoći.
Zbog toga, gospodine ministre, meni je drago da je i Ministarstvo pravde, čini mi se, na pravi način lociralo neke od zaista aktuelnih problema u našem društvu, da adekvatno reaguje. Voleo bih da se taj trend nastavi. Što se tiče naše poslaničke grupe, kao i do sada, uvek ćemo u tom delu biti konstruktivni i korektni, bez obzira što smo opoziciona politička stranka. Hvala.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, SPO i DHSS su zagovornici reformi od osnivanja naših političkih stranaka, posebno reformi u oblasti pravosuđa, zbog onoga što još uvek nismo iskorenili iz našeg pravosuđa, a to je da imamo prilično sporo, neefikasno pravosuđe, u velikoj meri još uvek zavisno od izvršne vlasti i osećaja koji ima svaki građanin koji traži pravdu, a naravno, pravosuđe je jedan važan segment državne vlasti, a to je da kod nas pravosuđe ne funkcioniše na zadovoljavajući način. Ali, to nisu ocene samo građana naše poslaničke grupe, to su ocene i Brisela, ali i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu koji je zatrpan raznoraznim tužbama iz Srbije zbog nefunkcionisanja pravne države je još jedan pokazatelj koliko smo u političkom smislu bili u pravu.
Mi smo kao politička stranka glasali za prethodnu mrežu sudova, upravo zbog onih analiza koje prate i analizu ovog predloga zakona, a to je da postojeća mreža sudova i sistem funkcionisanja 2008. godine nisu bili na zadovoljavajućem nivou. Mi ćemo podržati i predloge zakona o uređenju sudova, predloge zakona o izmenama Zakona o javnom tužilaštvu, izmene krivičnog zakonodavstva, iako smatramo da je tu potrebna ozbiljna kodifikacija krivičnog zakonodavstva i Predlog zakona o uređenju sudova, jer mislimo da su ta rešenja dosta dobra.
Prethodni predlog zakona o mreži sudova koji ste vi podneli i srećom povukli iz procedure, zaista je bio očajan predlog i dobro je što ste u međuvremenu dosta pažljivije prišli rešavanju ovog problema. Jer, bez obzira što sam ja kragujevački poslanik, neću pomenuti Kragujevac, jer je Kragujevac i dalje ostao jedan od pravosudnih centara, ali ću pokušati u ime moje poslaničke grupe da se podignem na taj pijedestal objektivnosti i da vam najdobronamernije ukažem na rešenja za koja mislim da nisu dobra.
Tačno je da je u ove nepune tri godine postojeća mreža sudova pokazala veliki nedostatak. Raspon priliva predmeta je skoro u srazmeri 1:7, što znači da je jedan sudija ili tužilac sedam puta opterećeniji u odnosu na nekog svog kolegu koji radi u nekom drugom sudu i to je posebno izraženo u Prvom i Drugom opštinskom sudu u Beogradu, koji imaju 30% priliva predmeta u 2012. godini u odnosu na priliv predmeta u celoj godini. Možete zamisliti građane Beograda ili one koji se sude pred ta dva opštinska suda ili advokate i stranke koje traže pravdu, kakva je njihova životna i pravna pozicija kada se suđenja zakazuju na sedam, osam, devet ili deset meseci, pa se onda zbog nekog procesnog razloga odlože itd.
Vi ste sada predložili da u Beogradu postoje tri osnovna suda, odnosno još tri suda u Mladenovcu, Obrenovcu i Lazarevcu. Naše mišljenje je da je u Beogradu ipak potrebno više sudova. Ako pogledamo da su sudske jedinice za teritoriju stanovnika od osam do 70 hiljada, prosta računica ukazuje da Beograd sa blizu dva miliona stanovnika ne može da odgovori potrebama pravosuđa sa svoja tri osnovna suda na teritoriji grada Beograda i da mi nećemo mnogo odmaći u rešavanju postojećih problema, a da ne pričam o tome koliko sudije imaju predmeta u radu, po nekoliko stotina.
Drugo, kriterijumi koje je radna grupa za izradu mreže sudova i sudskih jedinica uzela u obzir su pravedni. Ali, čini nam se da nisu uvek dobro odmerili i vidi se da mnogi od njih ne znaju, izuzev na geografskoj karti, gde se nalaze određena mesta, pa uz pozivanje na tradiciju, saobraćaj, broj stanovnika, površinu opštine, dostupnost pravde itd, jasno je da nisu dobro odmeravali. Navešću nekoliko primera.
Od Lazarevca do Valjeva je nepunih 40 km, a imamo tri osnovna suda – Lazarevac, Mionica, Valjevo. Nemam ništa protiv toga. Ali, recimo, od Čačka do Ivanjice je negde oko 50 i nešto, blizu 60 km, brdsko-planinsko područje i Nušić, naš veliki satiričar je nekada po kazni služio u Ivanjici i postojala je ona šala u njegovo doba – ići ćeš ti meni na službu u Ivanjicu. Ivanjica je lepo mesto, tu su dobri ljudi, ali, nema nikakve logike da opštinski sud iz Guče bude vezan, odnosno stanovnici opštine Lučani da budu vezani za Ivanjicu, jer niti postoje saobraćajne veze, niti postoji tradicija, niti navika ljudi da idu u taj sud, itd.
Sasvim je logičnije bilo da ostane sudska jedinica u Guči i da bude vezana, što se tiče nadležnosti, što je tradicionalno i bilo, za Osnovni sud u Čačku, pa čak je bolje rešenje da bude Osnovni sud u Požegi ili da budu vezani za sud u Arilju, jer su saobraćajne i sve ostale veze mnogo bolje. Ovako, posebno u zimskim uslovima, mnogi neće moći fizički da odu do Ivanjice. Ako uporedimo onu vezu koju sam spomenuo - Lazarevac-Valjevo i veza Lučani-Ivanjica, onda ćemo videti da neki od tih kriterijuma nisu ispoštovani.
Drugo, u sadašnjoj sudskoj jedinici u Guči postoji zgrada u državnoj svojini u koju je država investirala 2003. godine, zadržan je Prekršajni sud, službe obezbeđenja, troškovi grejanja, IT mreža u sudu je dobro osnovana i mi mislimo da zaista postoji mnogo razloga da taj sud dobije svoju sudsku jedinicu i da ona bude pod nadležnošću Osnovnog suda u Čačku.
Sledeći sličan primer su opštine Varvarin i Ćićevac. Varvarin je od 1907. godine, ako se ne varam, imao svoj Osnovni sud. To su opštine sa blizu 30.000 stanovnika. Sadašnja sudska jedinica u Varvarinu je služila za to da građani Ćićevca i Varvarina tu ostvaruju najveći deo svojih prava. Zaista, jedna tako dva velika mesta će biti vezana sada za Kruševac, gde ni smeštajni kapaciteti u Kruševcu nisu tako dobri. U sadašnjoj zgradi osnovnog suda sudije drže, to sam lično video, predmete i na podu i po ormarima i po hodnicima, a opet u Varvarinu postoji sudska zgrada. Dosta sudija, mislim njih osam, onda pomoćnika, zamenika tužilaca, njihove porodice i 11 advokata sa svojim porodicama će se odseliti za Kruševac.
Ako pričamo o ravnomernom razvoju, o decentralizaciji, o tim evropskim kretanjima, verujte mi da će se u ova dva mesta sa gubitkom sudskih jedinica apsolutno izgubiti još jedna perspektiva za ostanak ljudi u tim mestima. Jer, primera radi, bez obzira što je država infrastrukturno zadnjih godina zaista dosta ulagala u Guču, Guča permanentno gubi broj stanovnika. Sa odlaskom sudske jedinice, on će sigurno obeshrabriti sve one koji žele da se obrazuju i da ostanu da žive u tom mestu. Primera radi, u jednoj od najstarijih zgrada u Guči nekada je bilo više dece nego što sada ima stanara u toj zgradi. Taj demografski proces pražnjenja cele Srbije će biti sa nekim od predloženih, a po nama loših rešenja nastavljen.
Ne mislim da ste za to samo vi odgovorni. Znam da ste imali veliki problem da sa ovako malim brojem sudskih jedinica zadovoljite sve one koji možda i po vašem mišljenju treba da imaju sudsku jedinicu ili osnovni sud, ali, recimo, neka rešenja su dobra. Recimo, to što Topola ima sudsku jedinicu koja je vezana za sud u Aranđelovcu je dobro. To je 12 ili 13 kilometara, zavisi kojim putem se ide, starim ili novim. Stanovnici Topole su imali problem, posebno u zimskim uslovima da dođu pred bivši okružni, a sada pred viši sud u Kragujevcu, tako da su to dobra rešenja.
Ali, imamo i sud u Pirotu i Osnovni sud u Dimitrovgradu. Opet je tu geografski sve blizu, saobraćaj je dobar, ravnica je, tako da ima prostora da Ministarstvo prihvati neke od amandmana. Mi smo pratili i amandmane ostalih poslaničkih grupa, a i mi smo podneli amandman u tom pravcu da se, po nama, ipak ove nelogičnosti koje postoje isprave, ali, kažem, u najboljoj nameri.
Postoji po nama još nekoliko opravdanja, ako uporedimo ostala rešenja, u prilog ovog našeg amandmana i našeg predloga. Recimo, Sopot ima sudsku jedinicu koja pripada Osnovnom sudu u Mladenovcu. Sopot je opet geografski i saobraćajno jako dobro povezan sa Mladenovcem i u zimskim i u letnjim uslovima, tako da nikakav problem nije.
Stara Pazova ima osnovni sud, a sudska jedinica u Inđiji, ako se pogledaju neki drugi kriterijumi po nama je logičnije da bude obrnuto, da bude osnovi sud u Inđiji, a sudska jedinica u Staroj Pazovi, ali to nije ono što građane posebno uzbuđuje. Ono za šta su građani posebno zainteresovani to je gubitak ili osnovnog suda ili sudskih jedinica.
Naravno, da u potpunosti razumemo da će sa početkom rada javnih beležnika i notara, posle izmena Zakona o izvršenju i obezbeđenju da će mnogi problemi koji nam sada deluju nerešivo, početi da se rešavaju. Ali, ipak bez obzira što je najveći deo sudskih predmeta, pričamo o parnicama i krivičnim postupcima koji su najzastupljeniji pred osnovnim sudom, i upravo taj sud je, i najopterećeniji sud u odnosu na sve ostale sudove, čini nam se da ipak treba neke sudske jedinice drugačije razmestiti u odnosu na postojeća rešenja.
Što se tiče Zakona o uređenju sudova, naravno da je dobro uvođenje upravitelja suda. Oko suđenja u razumnom roku, milion jedan primer iz prakse smo imali, kršenja tog elementarnog ljudskog prava i ono je i danas prisutno. Sigurno da i ta zatrpanost Ustavnog suda prigovorima građana te vrste, zatrpanost Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, ukazuje da smo mi kao stranke koje se apsolutno zalažu za sveobuhvatniju reformu, korenitu, za primenu onih rešenja koja su i u svetu dala najbolja rešenja i koja su primerena našim uslovima. Kada smo mi o svemu tome pričali, i gospodin Vladan Batić koji je bio uvaženi ministar pravde, je razmišljao na način na koji mi sada razmišljamo. On je jedini ministar pravde koji je tada uz visoko personalno veće sa obrazloženjem razrešio 200 sudija koji su zaista bili, ne samo za razrešenje, nego i za neke druge postupke. To je ministar koji je inicirao organizovanje osnivanje Specijalnog suda za ratne zločine, predlagao je osnivanje specijalnog suda za organizovani kriminal i korupciju.
Dobro je što je ova Vlada na tragu borbe protiv organizovanog kriminala i korupcije, ali da je slušan na vreme gospodin Batić, mi bismo pored Tužilaštva za organizovani kriminal i korupciju danas imali i Specijalni sud za organizovani kriminal i korupciju. I da ne pričam o tome, da je vratio dostojanstvo sudijskoj profesiji, jer u vreme kada je postao ministar smatralo se da u pravosuđu rade nesposobni muškarci i žene bogatih ljudi.
U kampanji je gospodin Vladan Batić, obećao da će podići sudijama platu na tada nezamislivih 1000 maraka. To se zaista i ostvarilo, da će materijalno tehnički uslovi rada suda biti apsolutno poboljšani, i to se uradilo. I mnoge, mnoge zgrade poput nekih sudova u malom mestu, recimo suda u Osečini, ili suda u Guči, dobile su zaista, zahvaljujući pre svega gospodinu Batiću, jedan dostojan izgled.
Ono što sam zaboravio da kažem, što se tiče mreže sudova, to je da sumnjam da ćete raspored predmeta, arhive, materijalno tehničkih sredstava, ljudstva, i svega ostalog moći da izvršite do 1. januara 2014. godine. To je nepunih mesec i po dana, kada zakon stupi na pravnu snagu, mislim da treba da prihvatite predlog kojim će se taj rok produžiti, jer ćemo mi u suprotnom u januaru imati posebnu sednicu kojom ćemo taj rok produžiti. Znam da je vaša namera najbolja, ali da naprosto to teško i ostvarivo.
Što se tiče, Zakona o uređenju sudova i tog obraćanja neposredno višem sudu za zaštitu prava na suđenju u razumnom roku, to rešenje ima svojih prednosti, jer vidimo da Ustavni sud, pored toga što je prezatrpan da ima i određene selekcije, u pogledu prigovora građana. Pa, tako recimo za slučaj ubistva gardista u Topčideru, taj predmet dugo nije mogao da dobije odluku Ustavnog suda u pogledu prigovora suđenja u razumnom roku.
Ali, zato je predmet gospodina Miškovića ekspresno rešen, čini mi se, za nepunih dva meseca u odnosu na prijem. Ne mislim da je to loše što se rešio predmet za gospodina Miškovića, ali mislim da je loše što se nije rešio predmet za gardiste i mnogi drugi predmeti za koje je zainteresovana javnost. Očigledno je da i u tom delu postoji velika doza nedoslednosti.
Što se tiče disciplinovanja sudija, mislim, da s obzirom obavljaju javnu funkciju, jednu od izuzetno značajnih funkcija, da su to rešenja koja su dobra, da je dobro uvođenje i sudskih dana. Zatim, ujednačavanje sudske prakse, apelacionih sudova sa vrhovnim kasacionim sudovima. Onda, međunarodna pravna pomoć upravnih sudova, posebno pomoć Visokog saveta sudstva svedocima i uopšte oštećenim licima u posebno osetljivim predmetima. Jer, bez obzira što mi imamo institut svedoka saradnika, svedoci smo da u mnogim predmetima u posebno osetljivim predmetima, svedoci su i dalje izloženi ogromnim i neprimerenim pritiscima, a ne samo svedoci, nego i oštećeni.
U pogledu Zakona o sudijama, ako neko pogleda program naših političkih stranaka, onda će videti da smo mi ona načela koja smo prvo promovisali sa osnivanjem našeg političkih stranaka, to su nezavisnost sudijske funkcije, stalnost sudijske funkcije, javnost u izboru i ocena rada sudija. Sva predložena rešenja su po nama dosta prihvatljiva. Mi ćemo u svakom slučaju glasati za predloge zakona o sudijama jer oni pojačavaju odgovornost sudija. Vrednuje se na bolji način uspešnost rada sudija. Visoki savet sudstva će imati odrešene ruke da predlaže kandidate za sudije sa obukom na Pravosudnoj akademiji, ali mi smo i ranije imali određenih prigovara u tom smislu da nikako po nama kandidati sa Pravosudne akademije ne treba da budu favorizovani u odnosu na bilo kog kandidata koji ispunjava objektivne kriterijume da bude izabran za sudiju.
Što se tiče Zakona o javnom tužilaštvu, po nama je, bez obzira što izveštaj glasi onako kako ga sastavlja onaj ko ga sastavlja, da je možda najveći kvalitet to što Narodna skupština će dobijati godišnji izveštaj o radu Republičkog javnog tužioca i što ćemo moći konačno da raspravljamo o jednom takvom izveštaju i da ga usvojimo ili da ga odbacimo.
Ima i određenih prigovara i kontradiktornih tumačenja inicijative ministra pravde Republičkom javnom tužilaštvu za ocenu rada određenih sudija. Sa jedne strane to možemo da razumemo jer Ministarstvo je do sada kada su se građani obraćali, naravno videću u Ministarstvu pravde neki krov nad celokupnim pravosuđem, Ministarstvo je govorilo da nije nadležno. Sa druge strane, plašimo se eventualnih mogućnosti zloupotrebe jednog ovakvog instituta.
Samo da zaključim, gospodine predsedavajući, zahvaljujem se i izvinjava se što sam prekoračio vreme, mi ćemo za ove predloge zakona izuzev mreže sudova, a o tome ćemo odluku doneti po vašem izjašnjavanju prihvatanju amandmana, podržati, a mrežu sudova zavisno od stava Ministarstva pravde. Hvala.

Gospodine ministre, gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, jako su kvalitetne bile diskusije uvaženih kolega. Čini mi se da je provejavao neki optimizam koji je malo i nerealan s obzirom na postojeće stanje i osvrnuću se na ono što očekuje od zakona naša poslanička grupa, jer smo se problemom železničkog saobraćaja i stanja na našim železnicama zaista ozbiljno bavili svih ovih godina i ukazivali na neophodnost da dođe jedan ovakav zakon u skupštinsku proceduru i da se izvrši ozbiljan zahvat u reformi železničkog saobraćaja u našoj zemlji.
Ono što bi bila prva slika ocena zakona je da se samom tekstu zakona i nameri nema nešto posebno prigovoriti. Mi smo i do sada imali strategije i pokušaje reforme i modernizacije železnica sa delimičnim uspesima. Problemi srpske železnice nisu problemi koji opterećuju samo naše železnice, slični su problemi u celom regionu, negde više, negde manje izraženi, ali čini nam se da su se ipak blagovremeno zemlje u okruženju, a posebno zemlje članice EU uhvatile u koštac sa problemima i rešavale ih na dobar način.
Danas imamo situaciju da u zemljama EU se 17% robe i putnika prevozi železničkim saobraćajem. Naša železnica ne da ne može biti konkurentna putničkom saobraćaju, drumskom saobraćaju, vazdušnom saobraćaju, nego nam se čini da sa ovakvim stanjem ne može biti konkurentna ni u regionu i zbog toga imamo situaciju da se često zaobilazi Srbija prilikom transporta i sve više se biraju putni pravci centralne Evrope ka jugoistočnoj Evropi preko Rumunije i Bugarske.
Ono što bi bila neka vrlo kratka ocena i što je ne samo stručna ocena nego i laička ocena, ocena svih naših građana, to je da su naše železničke stanice puste i zapuštene, da su vozovi stari, da su prljavi prozori, vagoni, dotrajala zarđala vrata, da je prosečna brzina na mnogim deonicama pruga negde oko 30 ili malo više od 30 kilometara na čas, da je mnogo neobezbeđenih pružnih prelaza, da su dotrajale pruge, da je bitno umanjena bezbednost prevoza putnika i robe i da mi nažalost ne koristimo dovoljne mere i taj ogromni potencijal koji se zove pruga Beograd-Bar i barska luka. Zadnjih godina zbog svih ovih razloga više robe uvozimo i izvozimo preko hrvatskih luka nego preko barske luke.
Postavlja se jedno pitanje - ko je za sve ovo odgovoran? Mislim da je pre svega odgovorna država, da je izostala reforma koju je morala da pokrene država, jedna ozbiljna strategija i prateći kadrovski problemi i jedna vrsta neodgovornosti koja ne može ničim da se pravda, recimo kod plaćanja penala za neiskorišćena sredstva.
Ministre, u javnosti provejava podatak da ti penali dostižu iznos od 10 milijardi evra za neiskorišćena i ne povučena sredstva. Mislim na prethodne kredite, ali pitam da li je taj podatak tačan? Opravdanje za to je da rukovodstvo nije blagovremeno raspisivalo tendere da bi povukli ta sredstva i zato što su sredstva bila blokirana, da su se plaćali penali. Nadamo se da to neće biti slučaj sa ruskim kreditom od 800 miliona dolara za koji smo svi glasali u ovoj Narodnoj skupštini i sa puno optimizma očekujemo da se ta sredstva usmere tamo gde je najpotrebnije.
Drugo, ono što stručnjaci prigovaraju, a to je, naravno da država mora da pomaže železnice, to rade sve države u svetu, uvek će to tako biti, nije to ekonomski isplativ vid prevoza, ali da su zaista ta sredstva često nenamenski trošena i da se često sticao utisak da menadžment nije toliko zainteresovan da što više prevozi putnike i robu, da jednostavno oni imaju, doduše, ne dovoljno velike plate, mislim na sve zaposlene u železnici, ali da su jednostavno plate na neki način obezbeđene. Dalje šta će se dešavati, to nije bilo nešto što je bio predmet dovoljne brige i dovoljnog stepena interesovanja.
Nisu problemi koji opterećuju naše železnice problemi koji su nastali samo kao posledica onog sistema protiv koga smo se mi dugo borili. Probleme imaju i oni se javljaju u svim zemljama i razvijenijim zemljama, što se tiče železničkog saobraćaja, ali ono što je odgovor ozbiljnih država, da one blagovremeno reaguju na sve uočene probleme, pa čak i kad smo uvodili i pravili prvu prugu Beograd – Niš i kad je uspostavljen prvi putnički saobraćaj 3. septembra 1884. godine. To je dan koji se slavi kao Dan Železnice Srbije.
Mi smo i pre toga imali probleme jer je zemlja bila u ekonomski teškom stanju. Nismo mogli da ispoštujemo konvencije sa Berlinskog kongresa, pa je 1880. godine potpisana nova konvencija. Dobili smo novi rok od tri godine da izgradimo prugu Beograd – Vranje i da povežemo tadašnju Srbiju sa Otomanskom imperijom i sa Bugarskom. I taj je rok probijen sa 18 meseci zakašnjenja. Ali, ono što je karakteristično za taj period, to je da je železnički saobraćaj u Srbiji baš krajem 19. i početkom 20. veka bio možda na najvišem nivou i da je to neko zlatno doba železničkog saobraćaja.
Bile su reforme i 70-tih i 80-tih godina i elektrifikacija železničke mreže, ali eto, mi smo danas, čini mi se, samo sa 32% elektrifikovali naše pruge. Zadnje pruže sa uskim kolosekom, ako se ne varam, su ukinute 1982. godine, ali koliko je bitan železnički saobraćaj pokazuje i ukidanje pruga sa uskim kolosekom, jer je jednostavno kroz mesta i naselja gde su prolazile te pruge, a nije napravljena pruga sa širokim kolosekom, jednostavno su to ekonomski osetili svi ljudi i stanovništvo koje živi na toj teritoriji. Mi smo kao posledicu, između ostalog, i ukidanja železničkog saobraćaja imali i migracije stanovništva iz tih područja.
Zbog jako velikih gubitaka, zbog velikog gubitka energije, zbog hiljada polazaka na godišnjem nivou koji se otkazuju, zbog toga što sada do Bijelog Polja više vremena treba nego u neko ranije vreme da se stigne, i putnički i transportni železnički saobraćaj, zbog činjenice da su naše lokomotive i vagoni sa prosečnom starošću blizu 40 godina, zaista je ovde potreban jedan veliki i ozbiljan zahvat države, ali i rukovodstva.
Srpski pokret obnove i DHSS će uvek podržati sve što ide u tom pravcu, ali mi ne bismo sa previše euforije i previše optimizma prilazili i očekivali u budućem periodu da se reše svim problemi koji opterećuju železnički saobraćaj, jer smo imali pored tih sistemskih grešaka koji se tiču same železnice, imali smo i niz političkih grešaka, pa smo se 90-tih godina umesto da radimo ono što rade sada skoro sve stranke na političkoj sceni Srbije, umesto da težimo ka članstvu Srbije u EU, mi smo išli u sukobe koji su bili nepotrebni, koji su najviše koštali našu zemlju, koji su na kraju doveli do NATO agresije. NATO agresija je, to treba reći, čini mi se da to niko danas nije pomenuo, uništila veliki deo železničke infrastrukture i jednostavno je taj deo štete pripisan ratnoj šteti.
Tačno je da se zadnjih nekoliko godina država i resorno ministarstvo na neki način bude, ali čini nam se da je to u minut do 12, jer smo mi nebrojeno godina unazad u ovom parlamentu ukazivali na neophodnost sveobuhvatnih rešenja koja se tiču modernizacije i reforme železničkog saobraćaja, ali i mnogo jasnijeg i mnogo otvorenijeg pristupa utrošku ogromnih subvencija koje Srbija na godišnjem nivou daje AD Železnice Srbije.
Ako pogledamo svaki segment delovanja za koji je zadužena država, ako pogledamo železničke stanice, ako pogledamo državne pruge, ako pogledamo državne vozove i vagone, mi ćemo videti da država nije imala ozbiljan i odgovoran odnos prema železnicama. To je, nažalost, slika stanja države.
Ono čemu je SPO sa DHSS težio od svog osnivanja je da mi imamo jednostavno železnički saobraćaj koji je na nivou najrazvijenijih zemalja u Evropi. Ne treba podsećati, a svako ko je imao priliku da se vozi vozovima u razvijenim zemljama EU, zna da je to jedan od najudobnijih i jedan od najbezbednijih oblika prevoza, uz to i prilično jeftin, da su železničke stanice svuda u svetu reprezentativni objekti, nisu ruglo, nisu sramota jedne države.
To sam jednom pomenuo u Narodnoj skupštini. Dešavalo se mnogim našim zvaničnicima da ispričaju doživljenu priču da su mnoge strane diplomate i zvaničnici kada žele zaista nekoga posebno da ugoste, odvedu ga u restoran na železničkoj stanici, jer su one zaista vrlo često reprezentativni objekti, poput železničke stanice u Madridu, koja je jedna prava botanička bašta ili železnička stanica u Minhenu. Nekoliko puta sam bio, a verujem i vi.
Nameću se i brojna pitanja, što se tiče rešavanja nekih konkretnih problema, od onog problema izmeštanja železničke stanice u Nišu, čije bi izmeštanje bilo i stanice i pruge skuplje nego revitalizacija i rekonstrukcija postojeće železničke stanice, a to predubeđenje da železničke stanice moraju da budu na periferiji grada demantuju mnogo razvijenije evropske zemlje, gde se železničke stanice nalaze u samom centru grada, poput pomenute železničke stanice u Minhenu, koja je odmah naspram Marijan placa, koji je pandam našoj Knez Mihailovoj ulici.
Bez obzira na lokalne pritiske koji često nisu zasnovani na podlozi stručne argumentacije i iskustava drugih bolje organizovanih zemalja u tom smislu, ako je izmeštanje pomenute železničke stanice i pruge skuplje od njene revitalizacije i modernizacije, onda ministarstvo i rukovodstvo Železnice Srbije jednostavno takvoj vrsti pritiska, po mom skromnom ubeđenju, ne smeju da popuste.
Ono što SPO i DHSS očekuju u budućnosti, očekujemo mnogo otvoreniji način kontrole državnih subvencija. Onda, očekujemo da se sredstva od ruskog kredita usmere tamo gde je najpotrebnije. Svima je jasno da je to infrastruktura i obnova vučnih sredstava i stepen po stepen da težimo ne samo reformi, nego i modernizaciji, osavremenjivanju, ali i promenama mnogih navika.
Znam da ovaj prenos sigurno gledaju ljudi iz AD Železnice Srbije, ali definitivno, mi imamo tamo jedan sistem koji je dosta začauren, koji je u nekoj letargiji i koji zaista treba, pre svega, država da razbudi i da uradi sve ono o čemu su pričale moje poštovane kolege i o čemu sam ja pričao u ime naše poslaničke grupe. Srbija, nažalost, sada i u vreme svetske ekonomske krize i sama je u krizi rešava pitanja koja je trebalo znatno ranije da rešava, ali to nije do SPO i DHSS.
Dobro je za našu političku scenu da sada svi razmišljaju na način na koji smo mi razmišljali. Pre svega mislim na godine od 1990. do 2000. godine. Ministre, mislim da je dobro i za vas i za vašu političku stranku što ste prihvatili realnost modernog doba. Neću vam mnogo prigovarati kakvu ste politiku nekada vodili i koliko je ona koštala sve nas i vas i građane Srbije. To je svima jasno i to je svima vidljivo.
Ono što očekujem je da se takav način vođenja države i pristupa politici više nikada ne ponovi. Teško je bilo u tim godinama svima nama koji smo bili na strani normalne Srbije da izdržimo sve vrste političkih pritisaka. Znate da smo najčešće zbog ovakvih stavova koji su sada opšteprihvaćeni dobijali žigove izdajnika i stranih plaćenika i narodnih neprijatelja itd. Ali, neću vam lično ni vašoj političkoj stranki preterano prebacivati za sve greške vaše politike. Ono što očekujem u budućnosti je da se i mnogo manje greške ne ponove i da sve ovo što je i vaša namera i što je, vidim, i namera skoro svih narodnih poslanika, a verujem i svih građana Srbije da imamo jedan efikasan sistem, da izađemo iz tromosti i da konačno počnemo i u tom delu našeg delovanja da ličimo na ozbiljnu državu. Hvala.

Gospodine ministre, gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, jako su kvalitetne bile diskusije uvaženih kolega. Čini mi se da je provejavao neki optimizam koji je malo i nerealan s obzirom na postojeće stanje i osvrnuću se na ono što očekuje od zakona naša poslanička grupa, jer smo se problemom železničkog saobraćaja i stanja na našim železnicama zaista ozbiljno bavili svih ovih godina i ukazivali na neophodnost da dođe jedan ovakav zakon u skupštinsku proceduru i da se izvrši ozbiljan zahvat u reformi železničkog saobraćaja u našoj zemlji.
Ono što bi bila prva slika ocena zakona je da se samom tekstu zakona i nameri nema nešto posebno prigovoriti. Mi smo i do sada imali strategije i pokušaje reforme i modernizacije železnica sa delimičnim uspesima. Problemi srpske železnice nisu problemi koji opterećuju samo naše železnice, slični su problemi u celom regionu, negde više, negde manje izraženi, ali čini nam se da su se ipak blagovremeno zemlje u okruženju, a posebno zemlje članice EU uhvatile u koštac sa problemima i rešavale ih na dobar način.
Danas imamo situaciju da u zemljama EU se 17% robe i putnika prevozi železničkim saobraćajem. Naša železnica ne da ne može biti konkurentna putničkom saobraćaju, drumskom saobraćaju, vazdušnom saobraćaju, nego nam se čini da sa ovakvim stanjem ne može biti konkurentna ni u regionu i zbog toga imamo situaciju da se često zaobilazi Srbija prilikom transporta i sve više se biraju putni pravci centralne Evrope ka jugoistočnoj Evropi preko Rumunije i Bugarske.
Ono što bi bila neka vrlo kratka ocena i što je ne samo stručna ocena nego i laička ocena, ocena svih naših građana, to je da su naše železničke stanice puste i zapuštene, da su vozovi stari, da su prljavi prozori, vagoni, dotrajala zarđala vrata, da je prosečna brzina na mnogim deonicama pruga negde oko 30 ili malo više od 30 kilometara na čas, da je mnogo neobezbeđenih pružnih prelaza, da su dotrajale pruge, da je bitno umanjena bezbednost prevoza putnika i robe i da mi nažalost ne koristimo dovoljne mere i taj ogromni potencijal koji se zove pruga Beograd-Bar i barska luka. Zadnjih godina zbog svih ovih razloga više robe uvozimo i izvozimo preko hrvatskih luka nego preko barske luke.
Postavlja se jedno pitanje - ko je za sve ovo odgovoran? Mislim da je pre svega odgovorna država, da je izostala reforma koju je morala da pokrene država, jedna ozbiljna strategija i prateći kadrovski problemi i jedna vrsta neodgovornosti koja ne može ničim da se pravda, recimo kod plaćanja penala za neiskorišćena sredstva.
Ministre, u javnosti provejava podatak da ti penali dostižu iznos od 10 milijardi evra za neiskorišćena i ne povučena sredstva. Mislim na prethodne kredite, ali pitam da li je taj podatak tačan? Opravdanje za to je da rukovodstvo nije blagovremeno raspisivalo tendere da bi povukli ta sredstva i zato što su sredstva bila blokirana, da su se plaćali penali. Nadamo se da to neće biti slučaj sa ruskim kreditom od 800 miliona dolara za koji smo svi glasali u ovoj Narodnoj skupštini i sa puno optimizma očekujemo da se ta sredstva usmere tamo gde je najpotrebnije.
Drugo, ono što stručnjaci prigovaraju, a to je, naravno da država mora da pomaže železnice, to rade sve države u svetu, uvek će to tako biti, nije to ekonomski isplativ vid prevoza, ali da su zaista ta sredstva često nenamenski trošena i da se često sticao utisak da menadžment nije toliko zainteresovan da što više prevozi putnike i robu, da jednostavno oni imaju, doduše, ne dovoljno velike plate, mislim na sve zaposlene u železnici, ali da su jednostavno plate na neki način obezbeđene. Dalje šta će se dešavati, to nije bilo nešto što je bio predmet dovoljne brige i dovoljnog stepena interesovanja.
Nisu problemi koji opterećuju naše železnice problemi koji su nastali samo kao posledica onog sistema protiv koga smo se mi dugo borili. Probleme imaju i oni se javljaju u svim zemljama i razvijenijim zemljama, što se tiče železničkog saobraćaja, ali ono što je odgovor ozbiljnih država, da one blagovremeno reaguju na sve uočene probleme, pa čak i kad smo uvodili i pravili prvu prugu Beograd – Niš i kad je uspostavljen prvi putnički saobraćaj 3. septembra 1884. godine. To je dan koji se slavi kao Dan Železnice Srbije.
Mi smo i pre toga imali probleme jer je zemlja bila u ekonomski teškom stanju. Nismo mogli da ispoštujemo konvencije sa Berlinskog kongresa, pa je 1880. godine potpisana nova konvencija. Dobili smo novi rok od tri godine da izgradimo prugu Beograd – Vranje i da povežemo tadašnju Srbiju sa Otomanskom imperijom i sa Bugarskom. I taj je rok probijen sa 18 meseci zakašnjenja. Ali, ono što je karakteristično za taj period, to je da je železnički saobraćaj u Srbiji baš krajem 19. i početkom 20. veka bio možda na najvišem nivou i da je to neko zlatno doba železničkog saobraćaja.
Bile su reforme i 70-tih i 80-tih godina i elektrifikacija železničke mreže, ali eto, mi smo danas, čini mi se, samo sa 32% elektrifikovali naše pruge. Zadnje pruže sa uskim kolosekom, ako se ne varam, su ukinute 1982. godine, ali koliko je bitan železnički saobraćaj pokazuje i ukidanje pruga sa uskim kolosekom, jer je jednostavno kroz mesta i naselja gde su prolazile te pruge, a nije napravljena pruga sa širokim kolosekom, jednostavno su to ekonomski osetili svi ljudi i stanovništvo koje živi na toj teritoriji. Mi smo kao posledicu, između ostalog, i ukidanja železničkog saobraćaja imali i migracije stanovništva iz tih područja.
Zbog jako velikih gubitaka, zbog velikog gubitka energije, zbog hiljada polazaka na godišnjem nivou koji se otkazuju, zbog toga što sada do Bijelog Polja više vremena treba nego u neko ranije vreme da se stigne, i putnički i transportni železnički saobraćaj, zbog činjenice da su naše lokomotive i vagoni sa prosečnom starošću blizu 40 godina, zaista je ovde potreban jedan veliki i ozbiljan zahvat države, ali i rukovodstva.
Srpski pokret obnove i DHSS će uvek podržati sve što ide u tom pravcu, ali mi ne bismo sa previše euforije i previše optimizma prilazili i očekivali u budućem periodu da se reše svim problemi koji opterećuju železnički saobraćaj, jer smo imali pored tih sistemskih grešaka koji se tiču same železnice, imali smo i niz političkih grešaka, pa smo se 90-tih godina umesto da radimo ono što rade sada skoro sve stranke na političkoj sceni Srbije, umesto da težimo ka članstvu Srbije u EU, mi smo išli u sukobe koji su bili nepotrebni, koji su najviše koštali našu zemlju, koji su na kraju doveli do NATO agresije. NATO agresija je, to treba reći, čini mi se da to niko danas nije pomenuo, uništila veliki deo železničke infrastrukture i jednostavno je taj deo štete pripisan ratnoj šteti.
Tačno je da se zadnjih nekoliko godina država i resorno ministarstvo na neki način bude, ali čini nam se da je to u minut do 12, jer smo mi nebrojeno godina unazad u ovom parlamentu ukazivali na neophodnost sveobuhvatnih rešenja koja se tiču modernizacije i reforme železničkog saobraćaja, ali i mnogo jasnijeg i mnogo otvorenijeg pristupa utrošku ogromnih subvencija koje Srbija na godišnjem nivou daje AD Železnice Srbije.
Ako pogledamo svaki segment delovanja za koji je zadužena država, ako pogledamo železničke stanice, ako pogledamo državne pruge, ako pogledamo državne vozove i vagone, mi ćemo videti da država nije imala ozbiljan i odgovoran odnos prema železnicama. To je, nažalost, slika stanja države.
Ono čemu je SPO sa DHSS težio od svog osnivanja je da mi imamo jednostavno železnički saobraćaj koji je na nivou najrazvijenijih zemalja u Evropi. Ne treba podsećati, a svako ko je imao priliku da se vozi vozovima u razvijenim zemljama EU, zna da je to jedan od najudobnijih i jedan od najbezbednijih oblika prevoza, uz to i prilično jeftin, da su železničke stanice svuda u svetu reprezentativni objekti, nisu ruglo, nisu sramota jedne države.
To sam jednom pomenuo u Narodnoj skupštini. Dešavalo se mnogim našim zvaničnicima da ispričaju doživljenu priču da su mnoge strane diplomate i zvaničnici kada žele zaista nekoga posebno da ugoste, odvedu ga u restoran na železničkoj stanici, jer su one zaista vrlo često reprezentativni objekti, poput železničke stanice u Madridu, koja je jedna prava botanička bašta ili železnička stanica u Minhenu. Nekoliko puta sam bio, a verujem i vi.
Nameću se i brojna pitanja, što se tiče rešavanja nekih konkretnih problema, od onog problema izmeštanja železničke stanice u Nišu, čije bi izmeštanje bilo i stanice i pruge skuplje nego revitalizacija i rekonstrukcija postojeće železničke stanice, a to predubeđenje da železničke stanice moraju da budu na periferiji grada demantuju mnogo razvijenije evropske zemlje, gde se železničke stanice nalaze u samom centru grada, poput pomenute železničke stanice u Minhenu, koja je odmah naspram Marijan placa, koji je pandam našoj Knez Mihailovoj ulici.
Bez obzira na lokalne pritiske koji često nisu zasnovani na podlozi stručne argumentacije i iskustava drugih bolje organizovanih zemalja u tom smislu, ako je izmeštanje pomenute železničke stanice i pruge skuplje od njene revitalizacije i modernizacije, onda ministarstvo i rukovodstvo Železnice Srbije jednostavno takvoj vrsti pritiska, po mom skromnom ubeđenju, ne smeju da popuste.
Ono što SPO i DHSS očekuju u budućnosti, očekujemo mnogo otvoreniji način kontrole državnih subvencija. Onda, očekujemo da se sredstva od ruskog kredita usmere tamo gde je najpotrebnije. Svima je jasno da je to infrastruktura i obnova vučnih sredstava i stepen po stepen da težimo ne samo reformi, nego i modernizaciji, osavremenjivanju, ali i promenama mnogih navika.
Znam da ovaj prenos sigurno gledaju ljudi iz AD Železnice Srbije, ali definitivno, mi imamo tamo jedan sistem koji je dosta začauren, koji je u nekoj letargiji i koji zaista treba, pre svega, država da razbudi i da uradi sve ono o čemu su pričale moje poštovane kolege i o čemu sam ja pričao u ime naše poslaničke grupe. Srbija, nažalost, sada i u vreme svetske ekonomske krize i sama je u krizi rešava pitanja koja je trebalo znatno ranije da rešava, ali to nije do SPO i DHSS.
Dobro je za našu političku scenu da sada svi razmišljaju na način na koji smo mi razmišljali. Pre svega mislim na godine od 1990. do 2000. godine. Ministre, mislim da je dobro i za vas i za vašu političku stranku što ste prihvatili realnost modernog doba. Neću vam mnogo prigovarati kakvu ste politiku nekada vodili i koliko je ona koštala sve nas i vas i građane Srbije. To je svima jasno i to je svima vidljivo.
Ono što očekujem je da se takav način vođenja države i pristupa politici više nikada ne ponovi. Teško je bilo u tim godinama svima nama koji smo bili na strani normalne Srbije da izdržimo sve vrste političkih pritisaka. Znate da smo najčešće zbog ovakvih stavova koji su sada opšteprihvaćeni dobijali žigove izdajnika i stranih plaćenika i narodnih neprijatelja itd. Ali, neću vam lično ni vašoj političkoj stranki preterano prebacivati za sve greške vaše politike. Ono što očekujem u budućnosti je da se i mnogo manje greške ne ponove i da sve ovo što je i vaša namera i što je, vidim, i namera skoro svih narodnih poslanika, a verujem i svih građana Srbije da imamo jedan efikasan sistem, da izađemo iz tromosti i da konačno počnemo i u tom delu našeg delovanja da ličimo na ozbiljnu državu. Hvala.

Gospodine ministre, gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, jako su kvalitetne bile diskusije uvaženih kolega. Čini mi se da je provejavao neki optimizam koji je malo i nerealan s obzirom na postojeće stanje i osvrnuću se na ono što očekuje od zakona naša poslanička grupa, jer smo se problemom železničkog saobraćaja i stanja na našim železnicama zaista ozbiljno bavili svih ovih godina i ukazivali na neophodnost da dođe jedan ovakav zakon u skupštinsku proceduru i da se izvrši ozbiljan zahvat u reformi železničkog saobraćaja u našoj zemlji.
Ono što bi bila prva slika ocena zakona je da se samom tekstu zakona i nameri nema nešto posebno prigovoriti. Mi smo i do sada imali strategije i pokušaje reforme i modernizacije železnica sa delimičnim uspesima. Problemi srpske železnice nisu problemi koji opterećuju samo naše železnice, slični su problemi u celom regionu, negde više, negde manje izraženi, ali čini nam se da su se ipak blagovremeno zemlje u okruženju, a posebno zemlje članice EU uhvatile u koštac sa problemima i rešavale ih na dobar način.
Danas imamo situaciju da u zemljama EU se 17% robe i putnika prevozi železničkim saobraćajem. Naša železnica ne da ne može biti konkurentna putničkom saobraćaju, drumskom saobraćaju, vazdušnom saobraćaju, nego nam se čini da sa ovakvim stanjem ne može biti konkurentna ni u regionu i zbog toga imamo situaciju da se često zaobilazi Srbija prilikom transporta i sve više se biraju putni pravci centralne Evrope ka jugoistočnoj Evropi preko Rumunije i Bugarske.
Ono što bi bila neka vrlo kratka ocena i što je ne samo stručna ocena nego i laička ocena, ocena svih naših građana, to je da su naše železničke stanice puste i zapuštene, da su vozovi stari, da su prljavi prozori, vagoni, dotrajala zarđala vrata, da je prosečna brzina na mnogim deonicama pruga negde oko 30 ili malo više od 30 kilometara na čas, da je mnogo neobezbeđenih pružnih prelaza, da su dotrajale pruge, da je bitno umanjena bezbednost prevoza putnika i robe i da mi nažalost ne koristimo dovoljne mere i taj ogromni potencijal koji se zove pruga Beograd-Bar i barska luka. Zadnjih godina zbog svih ovih razloga više robe uvozimo i izvozimo preko hrvatskih luka nego preko barske luke.
Postavlja se jedno pitanje - ko je za sve ovo odgovoran? Mislim da je pre svega odgovorna država, da je izostala reforma koju je morala da pokrene država, jedna ozbiljna strategija i prateći kadrovski problemi i jedna vrsta neodgovornosti koja ne može ničim da se pravda, recimo kod plaćanja penala za neiskorišćena sredstva.
Ministre, u javnosti provejava podatak da ti penali dostižu iznos od 10 milijardi evra za neiskorišćena i ne povučena sredstva. Mislim na prethodne kredite, ali pitam da li je taj podatak tačan? Opravdanje za to je da rukovodstvo nije blagovremeno raspisivalo tendere da bi povukli ta sredstva i zato što su sredstva bila blokirana, da su se plaćali penali. Nadamo se da to neće biti slučaj sa ruskim kreditom od 800 miliona dolara za koji smo svi glasali u ovoj Narodnoj skupštini i sa puno optimizma očekujemo da se ta sredstva usmere tamo gde je najpotrebnije.
Drugo, ono što stručnjaci prigovaraju, a to je, naravno da država mora da pomaže železnice, to rade sve države u svetu, uvek će to tako biti, nije to ekonomski isplativ vid prevoza, ali da su zaista ta sredstva često nenamenski trošena i da se često sticao utisak da menadžment nije toliko zainteresovan da što više prevozi putnike i robu, da jednostavno oni imaju, doduše, ne dovoljno velike plate, mislim na sve zaposlene u železnici, ali da su jednostavno plate na neki način obezbeđene. Dalje šta će se dešavati, to nije bilo nešto što je bio predmet dovoljne brige i dovoljnog stepena interesovanja.
Nisu problemi koji opterećuju naše železnice problemi koji su nastali samo kao posledica onog sistema protiv koga smo se mi dugo borili. Probleme imaju i oni se javljaju u svim zemljama i razvijenijim zemljama, što se tiče železničkog saobraćaja, ali ono što je odgovor ozbiljnih država, da one blagovremeno reaguju na sve uočene probleme, pa čak i kad smo uvodili i pravili prvu prugu Beograd – Niš i kad je uspostavljen prvi putnički saobraćaj 3. septembra 1884. godine. To je dan koji se slavi kao Dan Železnice Srbije.
Mi smo i pre toga imali probleme jer je zemlja bila u ekonomski teškom stanju. Nismo mogli da ispoštujemo konvencije sa Berlinskog kongresa, pa je 1880. godine potpisana nova konvencija. Dobili smo novi rok od tri godine da izgradimo prugu Beograd – Vranje i da povežemo tadašnju Srbiju sa Otomanskom imperijom i sa Bugarskom. I taj je rok probijen sa 18 meseci zakašnjenja. Ali, ono što je karakteristično za taj period, to je da je železnički saobraćaj u Srbiji baš krajem 19. i početkom 20. veka bio možda na najvišem nivou i da je to neko zlatno doba železničkog saobraćaja.
Bile su reforme i 70-tih i 80-tih godina i elektrifikacija železničke mreže, ali eto, mi smo danas, čini mi se, samo sa 32% elektrifikovali naše pruge. Zadnje pruže sa uskim kolosekom, ako se ne varam, su ukinute 1982. godine, ali koliko je bitan železnički saobraćaj pokazuje i ukidanje pruga sa uskim kolosekom, jer je jednostavno kroz mesta i naselja gde su prolazile te pruge, a nije napravljena pruga sa širokim kolosekom, jednostavno su to ekonomski osetili svi ljudi i stanovništvo koje živi na toj teritoriji. Mi smo kao posledicu, između ostalog, i ukidanja železničkog saobraćaja imali i migracije stanovništva iz tih područja.
Zbog jako velikih gubitaka, zbog velikog gubitka energije, zbog hiljada polazaka na godišnjem nivou koji se otkazuju, zbog toga što sada do Bijelog Polja više vremena treba nego u neko ranije vreme da se stigne, i putnički i transportni železnički saobraćaj, zbog činjenice da su naše lokomotive i vagoni sa prosečnom starošću blizu 40 godina, zaista je ovde potreban jedan veliki i ozbiljan zahvat države, ali i rukovodstva.
Srpski pokret obnove i DHSS će uvek podržati sve što ide u tom pravcu, ali mi ne bismo sa previše euforije i previše optimizma prilazili i očekivali u budućem periodu da se reše svim problemi koji opterećuju železnički saobraćaj, jer smo imali pored tih sistemskih grešaka koji se tiču same železnice, imali smo i niz političkih grešaka, pa smo se 90-tih godina umesto da radimo ono što rade sada skoro sve stranke na političkoj sceni Srbije, umesto da težimo ka članstvu Srbije u EU, mi smo išli u sukobe koji su bili nepotrebni, koji su najviše koštali našu zemlju, koji su na kraju doveli do NATO agresije. NATO agresija je, to treba reći, čini mi se da to niko danas nije pomenuo, uništila veliki deo železničke infrastrukture i jednostavno je taj deo štete pripisan ratnoj šteti.
Tačno je da se zadnjih nekoliko godina država i resorno ministarstvo na neki način bude, ali čini nam se da je to u minut do 12, jer smo mi nebrojeno godina unazad u ovom parlamentu ukazivali na neophodnost sveobuhvatnih rešenja koja se tiču modernizacije i reforme železničkog saobraćaja, ali i mnogo jasnijeg i mnogo otvorenijeg pristupa utrošku ogromnih subvencija koje Srbija na godišnjem nivou daje AD Železnice Srbije.
Ako pogledamo svaki segment delovanja za koji je zadužena država, ako pogledamo železničke stanice, ako pogledamo državne pruge, ako pogledamo državne vozove i vagone, mi ćemo videti da država nije imala ozbiljan i odgovoran odnos prema železnicama. To je, nažalost, slika stanja države.
Ono čemu je SPO sa DHSS težio od svog osnivanja je da mi imamo jednostavno železnički saobraćaj koji je na nivou najrazvijenijih zemalja u Evropi. Ne treba podsećati, a svako ko je imao priliku da se vozi vozovima u razvijenim zemljama EU, zna da je to jedan od najudobnijih i jedan od najbezbednijih oblika prevoza, uz to i prilično jeftin, da su železničke stanice svuda u svetu reprezentativni objekti, nisu ruglo, nisu sramota jedne države.
To sam jednom pomenuo u Narodnoj skupštini. Dešavalo se mnogim našim zvaničnicima da ispričaju doživljenu priču da su mnoge strane diplomate i zvaničnici kada žele zaista nekoga posebno da ugoste, odvedu ga u restoran na železničkoj stanici, jer su one zaista vrlo često reprezentativni objekti, poput železničke stanice u Madridu, koja je jedna prava botanička bašta ili železnička stanica u Minhenu. Nekoliko puta sam bio, a verujem i vi.
Nameću se i brojna pitanja, što se tiče rešavanja nekih konkretnih problema, od onog problema izmeštanja železničke stanice u Nišu, čije bi izmeštanje bilo i stanice i pruge skuplje nego revitalizacija i rekonstrukcija postojeće železničke stanice, a to predubeđenje da železničke stanice moraju da budu na periferiji grada demantuju mnogo razvijenije evropske zemlje, gde se železničke stanice nalaze u samom centru grada, poput pomenute železničke stanice u Minhenu, koja je odmah naspram Marijan placa, koji je pandam našoj Knez Mihailovoj ulici.
Bez obzira na lokalne pritiske koji često nisu zasnovani na podlozi stručne argumentacije i iskustava drugih bolje organizovanih zemalja u tom smislu, ako je izmeštanje pomenute železničke stanice i pruge skuplje od njene revitalizacije i modernizacije, onda ministarstvo i rukovodstvo Železnice Srbije jednostavno takvoj vrsti pritiska, po mom skromnom ubeđenju, ne smeju da popuste.
Ono što SPO i DHSS očekuju u budućnosti, očekujemo mnogo otvoreniji način kontrole državnih subvencija. Onda, očekujemo da se sredstva od ruskog kredita usmere tamo gde je najpotrebnije. Svima je jasno da je to infrastruktura i obnova vučnih sredstava i stepen po stepen da težimo ne samo reformi, nego i modernizaciji, osavremenjivanju, ali i promenama mnogih navika.
Znam da ovaj prenos sigurno gledaju ljudi iz AD Železnice Srbije, ali definitivno, mi imamo tamo jedan sistem koji je dosta začauren, koji je u nekoj letargiji i koji zaista treba, pre svega, država da razbudi i da uradi sve ono o čemu su pričale moje poštovane kolege i o čemu sam ja pričao u ime naše poslaničke grupe. Srbija, nažalost, sada i u vreme svetske ekonomske krize i sama je u krizi rešava pitanja koja je trebalo znatno ranije da rešava, ali to nije do SPO i DHSS.
Dobro je za našu političku scenu da sada svi razmišljaju na način na koji smo mi razmišljali. Pre svega mislim na godine od 1990. do 2000. godine. Ministre, mislim da je dobro i za vas i za vašu političku stranku što ste prihvatili realnost modernog doba. Neću vam mnogo prigovarati kakvu ste politiku nekada vodili i koliko je ona koštala sve nas i vas i građane Srbije. To je svima jasno i to je svima vidljivo.
Ono što očekujem je da se takav način vođenja države i pristupa politici više nikada ne ponovi. Teško je bilo u tim godinama svima nama koji smo bili na strani normalne Srbije da izdržimo sve vrste političkih pritisaka. Znate da smo najčešće zbog ovakvih stavova koji su sada opšteprihvaćeni dobijali žigove izdajnika i stranih plaćenika i narodnih neprijatelja itd. Ali, neću vam lično ni vašoj političkoj stranki preterano prebacivati za sve greške vaše politike. Ono što očekujem u budućnosti je da se i mnogo manje greške ne ponove i da sve ovo što je i vaša namera i što je, vidim, i namera skoro svih narodnih poslanika, a verujem i svih građana Srbije da imamo jedan efikasan sistem, da izađemo iz tromosti i da konačno počnemo i u tom delu našeg delovanja da ličimo na ozbiljnu državu. Hvala.