U članu 11. Predloga zakona, moj amandman predlaže da se posle stava 1. dodaju novi stavovi koji glase: „Trgovac ne sme da stavi u promet robu na kojoj nije istaknuto obaveštenje sa podacima o robi (u daljem tekstu: obaveštenje o robi), u skladu sa zakonom. Ako posebnim zakonom nije drugačije propisano obaveštenje o robi obavezno sadrži: 1. naziv odnosno trgovačko ime pod kojim se roba prodaje; 2. naziv i sedište proizvođača; 3. naziv i sedište uvoznika ukoliko se radi o robi iz uvoza; 4. naziv države porekla robe; 5. podatke o količini, sastavu, kvalitetu, tipu i modelu robe, datumu proizvodnje i roku upotrebe, načinu upotrebe, održavanju i čuvanju robe i upozorenje o mogućim rizicima vezanim za pravilnu i nepravilnu upotrebu robe, u zavisnosti od prirode robe.
Podaci o obaveštenju o robi moraju biti istiniti, napisani čitko, jasno, razumljivo i jasno uočljivo. Zabranjeno je uklanjanje ili menjanje podataka iz obaveštenja o robi. Trgovac je dužan da obaveštenje o robi istakne na svakom pojedinačnom primerku robe, a kod robe male vrednosti ili neprikladne za isticanje obaveštenja na zbirnom pakovanju, odnosno na mestu prodaje.
Odredbe ovog člana primenjuju se i na usluge, na način da se obaveštenje o uslugama, uključujući i upozorenja o rizicima koji su povezani sa pružanjem usluge, ističe na mestu pružanja, odnosno ponude usluge, ili na drugi, potrošaču dostupan način.“
Vlada nije prihvatila ovaj amandman iz razloga što se članom 11. Predloga zakona, uređuju obaveze trgovca u poluisticanju prodajne jedinične cene usluga prilikom oglašavanja, što je tačno.
Takođe, rešenja predložena amandmanom predstavljaju sadržinu deklaracije koja je propisana Zakonom o trgovini, ali u Predlogu zakona nije postojalo poglavlje gde je moglo da se interveniše amandmanski na ovaj način.
Opet sam kao i kod prethodnog člana smatrao da, ako je dominantna reč o Zakonu o zaštiti potrošača, da i ovaj zakon treba da sadrži ove odredbe, zbog činjenice što je u našim trgovinama i dalje prisutna u velikoj meri roba i pored postojanja Zakona o trgovini, koja ne sadrži sve informacije, odnosno podatke o robi za koje ja amandmanom smatram da treba da postoje.
Zbog toga kažem, mislim ako je dominantno reč o Zakonu o zaštiti potrošača, da svaki potrošač koji se bude informisao gledajući ovaj zakon, mislim da treba da se sretne sa jednom od ovih odredbi.
U potpunosti sam svestan te činjenice da bi pravno-tehničkom redakcijom, da se prihvati ovaj član, moralo da se menja dosta članova, poglavlja i znam da bi to napravilo veliki disbalans u predloženom tekstu zakona.

U članu 12. Predloga zakona, predložio sam amandman da se nakon stava 6. dodaje novi stav koji glasi: „Trgovac je dužan da za uslugu isporuke vode, gasa, toplotne i električne energije potrošaču dostavi račun koji je razumljiv, uz navođenje jediničnih cena potrošene električne ili toplotne energije, jedinične cene potrošene vode ili gasa. Račun mora sadržati sve podatke koji omogućuju proveru obračuna pruženih usluga.“
Vlada u odbijanju ovog amandmana kaže da se amandman ne prihvata iz razloga što je članom 91. Predloga zakona uređeno pitanje specifikacije za pružene usluge od opšteg ekonomskog interesa, kao i obaveze trgovaca da na računu tih usluga navede elemente koji omogućuju da potrošač prati iznos svog zaduženja.
Vlada je u pravu. Ako se gleda član 91. Predloga zakona, ali mislim da je moj amandman precizniji i u interesu velikog broja potrošača i naših građana. Sada ću vam reći zbog čega, jer slične odredbe, a do sada smo imali u nekim zakonima, ali smo isto tako u praksi imali bez navođenja ovoga što sam amandmanom predložio, da lica koja vrše obračun električne energije, kada im odnesete obračun koji su oni sastavili i pitate po stavkama šta je to što ja dugujem, jednostavno ne znaju da vam daju jasan i nedvosmislen odgovor, odnosno ne znaju da rastumače račun koji sami izdaju.
Zatim, bilo je mnogo ministara kojima su udruženja potrošača i javnost postavljali pitanje vezano za račun za električnu energiju i za utrošen gas. Ministre, rastumačite vi nama ovaj račun, a nijedan ministar, kao ni službenik koji radi obračun to nije umeo.
Kada građani intervenišu na šalterima „Elektrodistribucije“, ili na šalterima gde se vrši obračun utroška gasa, susreću se sa istim problemima. Službenik koji je zadužen da građaninu da preciznu informaciju o tome koje je njegovo dugovanje za struju ili utrošen gas, ne zna, slegne ramenima i kaže, ne znam, meni su to dali i ovde piše koliko dugujete, a ja sa tim nemam ništa.
Mislim da takva vrsta prakse naprosto mora da se prekine jednom preciznijom formulacijom. Šta građanina treba da interesuje? Građanina treba da interesuje jedinična cena električne energije, za skuplju tarifu i jeftiniju tarifu, da pogleda svoje brojilo, da utrošenu energiju za taj mesec pomnoži sa jediničnom cenom električne energije i ne treba mu ni šalterski službenik, ni ministar, niko, jer će građanin znati šta duguje.
Mi sa ovim, pored toga što postoji sumnja da građani plaćaju ono što nisu potrošili, maltretiramo građane, posebno penzionere koji znaju šta je država, koji su prvi po primanju penzija na šalterima, da izmire svoje obaveze oko utroška električne energije, gasa i sve ostale komunalne obaveze.
Pored toga što mi sve građane zakidamo, a koristeći opet monopolski položaj i kod EPS-a i „Srbijagasa“ i „Pošte“, mi maltretiramo jednostavno naše građane.
Mislim da račun na način koji sam ja predložio, treba da bude apsolutno razumljiv, da dete drugog ili trećeg razreda osnovne škole može da zna da rastumači račun. Sretao sam se nebrojeno puta sa pritužbama građana i pošto se bavimo, kao i vi, ministre, javnim poslom, onda se svaljuje odgovornost i na nas, jer kažu, zašto vi u Skupštini ne intervenišete, zašto ne kažete da naša država radi nepošteno, što se tiče, pre svega obračuna električne energije.
Koristim ovu priliku da to što su opravdani u potpunosti zahtevi građana, prenesem vama kao resornom ministru, jer drugog načina, izuzev amandmanski da reagujemo, ja nisam mogao da nađem.
Drugo, nebrojeno je situacija, dođe građanin, sve mu se smuči, stalno dobija neke kamate i niko ne zna u EPS-u da vam kaže šta je angažovana snaga.
Mene kao potrošača električne energije ne interesuje definicija angažovane snage, već koliko sam ja potrošio struje i koja je to cena po jediničnoj meri i da to platim, onda imate angažovanu snagu, pa neke takse. Mislim da na ovaj način verovatno EPS, koristeći monopolski položaj, građane zakida.
S druge strane, građanima se smuči. Dođu na šalter Elektrodistribucije i kaže ovako: „Hoću da izmirim sva dugovanja koja imam prema vama“. Službenik na šalteru obračuna sva dugovanja, građanin isplati, a već kod sledećeg meseca kod novog računa za utrošenu električnu energiju, pored dugovanja za prethodni mesec, građanin opet dobije neki zaostao dug i opet kad dođe na šalter, opet nastaje igra gluvih telefona, pa postavi građanin jednostavno pitanje: „Ako sam prošli mesec kod vas isplatio sva dugovanja, kakva su sada to ponovo zaostala dugovanja?“.
Mislim da se tu apsolutno radi o zloupotrebi monopolskog položaja Elektrodistribucije Srbije i mislim da treba pošteno reći ako na osnovu samo zarade za utrošenu, isporučenu električnu energiju Elektrodistribucija ne može dobro da posluje, ne može da ulaže u razvoj itd. onda treba reći da građani, pored toga što plaćaju zaista utrošenu električnu energiju, plaćaju i takse za razvoj, za infrastrukturu za održavanje itd. Nemojte više samo da građane dovodimo u situaciju da oni plaćaju nešto što bog sveti zna šta je. Hvala.

Mislim da je zaista dobro što je Vlada u ovom delu respektovala ono što postoji u svakodnevnom životu, jer trgovci koji se bave maloprodajom uslovljeni su često od trgovaca koji se bave veleprodajom da pored onoga što im je neophodno za njihovu trgovinsku radnju kupe i neku drugu robu…
(Predsedavajući: Gospodine Čikiriz, da li vi govorite o vašem amandmanu ili o ovom prethodnom koji je podneo narodni poslanik Marko Đurišić?)
Govorim po amandmanu koji je podneo narodni poslanik Marko Đurišić.
Često se u praksi sretala situacija, i to su nam se često žalili vlasnici benzinskih pumpi, da pored toga što treba da kupe gorivo uslovljava se kupovina goriva prodajom ulja koje njima apsolutno ne treba. Očekivao sam, i posle ću kod amandmana na član 26, kao što je u ovom delu prihvaćen jako dobar amandman, da se sve ono što ide u duhu zaštite potrošača prihvati.

Samo jedna uvodna napomena. Kao što je kod prihvatanja ovog dobrog amandmana, malopre sam tražio, dok je gospodin Bečić predsedavao, vezano za račun za struju, utrošen gas itd… mislim da zaista treba više respektovati ono što je život i ako je već na dnevnom redu Zakon o zaštiti potrošača, onda ne možemo uopšteno nekom odredbom, koja je i ranije bila jasna i neprecizna, a u praksi smo dolazili do toga da se zloupotrebljava jedna opšta odredba koja nije precizna. Znači, govorimo o računima za utrošenu električnu energiju i za utrošeni gas.
Sada prelazim na ovaj amandman. Mislim da je Vlada trebala da prihvati ovaj amandman, a evo o čemu se radi.
U članu 26. stav 2. Predloga zakona, nakon reči predloga Vlade, koji kažu: „Trgovac je dužan da potrošaču obezbedi robu u tačnoj meri, količini i da mu omogući da proveri tu tačnost.“ To je u redu. Predlažem da se dodaju reči koje glase: „Trgovac je dužan da potrošaču preda proizvod propisanog, odnosno ugovorenog kvaliteta. Ako kvalitet nije propisan, odnosno ugovoren, onda uobičajenog kvaliteta sa obaveštenjem o robi, odnosno uslugama, ispravama o usaglašenosti, drugom dokumentacijom, informacijama po ceni u skladu sa utvrđenim ili obračunatim kriterijumima, odnosno po ugovorenoj ceni na način i u rokovima utvrđenim zakonom, odnosno ugovorom“.
Odbijanjem ovog amandman Vlada kaže da je članom 46. to pitanje na neki način regulisano. Na neki način da, delimično da, ali u potpunosti ne, jer u članu 46. stoji da je prodavac dužan da potrošaču preda robu u količini i kvalitetu koji su ugovoreni. Ja ovo preciziram, a šta ako nije ugovoren kvalitet?
Znači, propisani kvalitet, odnosno uobičajeni kvalitet i plus, uz sve to, zbog stanja na našem tržištu, po mom mišljenju treba da idu obaveštenja o robi, uslugama, ispravama, o usaglašenosti sa drugom dokumentacijom i informacijama po ceni i u skladu sa utvrđenim ili obračunatim kriterijumima, odnosno po ugovorenoj ceni na način i u rokovima utvrđenim zakonom, odnosno ugovorom.
Zbog čega? Mislim da smo svi svesni apsolutno stanja na našem tržištu i toga šta se sve proizvodi na našem tržištu što ne odgovara standardima i kvalitetu, šta se sve uvozi na našem tržištu što ne odgovara standardima i kvalitetu. Ako prosečnog građanina pitate da li sumnja u kvalitet i sertifikat robe koja dolazi iz Nemačke, Britanije, Francuske, Švajcarske, Japana, Amerike, svi će reći – ne. Da li sumnjate u kvalitet naše robe i standard, reći će vam najčešće oni stariji građani nekada je postojao JUS kao dobar standard, a onda je sve to krenulo u drugom smeru.
Čini mi se da se građani svakodnevno prilikom kupovine različite vrste robe i prilikom plaćanja različite vrste usluga susreću se sa raznoraznim prevarama i obmanama. Desi se da kupite obuću koja vam posle prvi kiše jednostavno propušta vodu. Znači, nije propisan kvalitet. Desi se kupite kremu za sunčanje koja nema zaštitni faktor koji je propisan, da se kupi parfem koji izvetri posle pet ili 10 minuta, da kupite lek koji nema svojstva, mada je kod lekova čini mi se tu još i najbolja zaštita, da određeni proizvod ne odgovara ni geografskom poreklu, ni robnoj marki, itd.
Ja sam, naravno, pogledao član 46. zakona i video sam da se radi o kvalitetu koji je ugovoren, ali ne precizira se ovo što sam ja amandmanom uradio u najboljoj mogućoj nameri, da se ako nije ugovoren kvalitet, da bude propisano, odnosno uobičajenog kvaliteta, sa svim potrebnim obaveštenjima. Ja kao potrošač, kada kupim određenu robu, moram da imam sva obaveštenja o robi na etiketi – uvoznik, kvalitet, sastav, rok trajanja, itd. Toga, često kod naše robe i u našem tržištu nema.
Zato molim ministre da još jednom razmislite o prihvatanju ovog amandmana. Hvala.

Hvala predsedavajući.
Prateći uporedna zakonodavstva zapazio sam da su u Italiji regulisali Zakon o zaštiti potrošača u ovoj odredbi na način koji sam ja predložio, da se od procenta naplaćenih kazni od trgovaca i davalaca usluga deo tih kazni ide za finansiranje i rad udruženja i saveza koji se bave zaštitom potrošača.
Pošto je član 136. Predloga zakona regulisao da aktivnosti evidentiranih udruženja, odnosno saveza mogu da se finansiraju ili sufinansiraju iz budžeta Republike Srbije sa ovim zakonom, strategijom i planom rada Vlada i ja sam predložio da se podzakonskim aktom Vlade utvrdi koji procenat od naplaćenih kazni se uplaćuje evidentiranim udruženjima, odnosno savezima i po kojim kriterijumima, da bi smo postigli dva efekta.
Prvi, da udruženja koja se bave zaštitom interesa potrošača dobiju još jedan izvor finansiranja što bi unapredilo njihov rad, edukaciju potrošača ali i trgovaca radi obavljanja i onih drugih poslova, nadgledanje tržišta, razrešavanja sporova itd.
Udruženja i savezi koji se ne samo kod nas nego i u celom svetu bave zaštitom potrošača sreću se sličnom vrstom problema bez obzira na razvijenost tržišta, bogatstvo ponude i tražnje, kvalitet usluga, cene usluga. Ali, krajnji cilj, a mislim i predloga Ministarstva, zakon je načelno dobar jer sadrži načelno sve evropske direktive koje su neophodne. Krajnji cilj nam je da dobijemo jednog zadovoljnog građanina koji živi u normativno uređenom sistemu i zbog toga sam na ovaj način želeo da nađemo još jedan izvor finansiranja ovim udruženjima i savezima.
Najčešći problemi sa kojima se u svetu i kod nas sreću potrošači su isporuka robe, neispravni proizvodi, cene, monopoli, način plaćanja, posebno kod stambenih kredita i kod finansijskih kredita kod banaka, porast „onlajn“ prevara, odnosno kupovina putem interneta. Problemi su brojni sa prodajnim ugovorima, sa pružaocima usluga, posebno turističkim uslugama, sa stambenim menadžmentom, sa telekomunikacijama, sa poštanskim uslugama.
Znamo samo koje su kod bili problemi dok nismo imali konkurenciju kod mobilnih operatera i koliko su te usluge u startu bile skupe i kako smo se sami često puta iznenadili kada u inostranstvu vidimo koliko je to bilo jeftinija ta vrsta usluga koje je kod nas bila u začetku. Onda odsustvo konkurencije, kod ugovora o osiguranju često su skriveni opšti i posebni uslovi koji osiguravajući zavodi nude građanima kod zaključenja ugovora o osiguranju. Veliki su prigovori, posebno kod nas, to smo mi često isticali, što nemamo konkurenciju u zdravstvenom osiguranju. Prigovori su kod prava pacijenata itd.
Ako amandman ne može da se prihvati iz pravno tehničkih razloga, to obrazloženje prihvatam jer sam apsolutno svestan kakvi bi sve poremećaji u Predlogu zakona morali da se naprave da bi se ovakav amandman prihvatio. Jednostavno, nisam imao drugi način da amandmanski intervenišem i da pokušam da pronađem zaduženje i još jedna izvor finansiranja. Hvala.

Hvala, predsedavajući.
Gospodine ministre, tri veoma značajna zakona, pre svega od životnog interesa za građane Srbije, su danas na dnevnom redu. Slažem se sa svim kolegama koji smatraju da je trebalo poslanicima ostaviti više vremena da amandmanski reaguju. Mi smo to i uradili, što se tiče naše poslaničke grupe, ali vidim da mnogi nisu stigli da to urade. U zajedničkom je interesu da bismo na kraju po raspravi o amandmanima dobili najbolji tekst zakon koji je u interesu naših građana.
Zakon o zaštiti potrošača je u tesnoj vezi sa Zakonom o zaštiti korisnika finansijskih usluga, antimonopolskim zakonom, pa i zakonima koji se tiču industrijske svojine autorskih prava, standarda kvaliteta, Zakona o obligacionim odnosima i mnogim drugim zakonima.
Naprosto, u razvijenom svetu građanin, odnosno potrošač je fokusu interesovanja države, u fokusu interesovanja poslovnog ambijenta i poslovne prakse, koju pre svega normativno i preko svojih državnih organa uređuje država. Kod nas Ustav zabranjuje nečasne radnje na tržištu.
Ovaj zakon zaista se trudi da stvori okruženje koje omogućava potrošačima da ostvaruju i koriste svoja potrošačka prava, ali se zadnjih godina u praksi srećemo sa mnogim, mnogim problemima koje imaju naši potrošači. Pomenuću nekoliko primera - račun za električnu energiju. Račun za električnu energiju, bez obzira koliko sam i sam lično puta bio na šalterima Elektrodistribucije koja vrši obračune, niko ne ume da protumači, čak se postavljalo pitanje i bivšoj ministarki da rastumači račun za električnu energiju. To je bilo nemoguće uraditi. Nismo dobili odgovor. Niko ne zna još uvek šta znači – angažovana snaga, šta znače neke takse itd. Mi smo tu amandmanski reagovali, što se tiče isporuke električne energije, toplotne energije, gasa, vode, voda tu najmanje problema ima, imate kubikažu, cenu jediničnu vode i to je to. Ovaj zakon bi trebao da otkloni sve te probleme koji su do sada postojali u praksi.
Zakon se u velikoj meri ne dodiruje onoga što, doduše, regulišu drugi zakoni, ali kod obaveštavanja sa podacima o robi, treba da stoji, mi smo tu amandmanski reagovali, da trgovac treba da navede trgovačko ime pod kojim se roba prodaje, naziv i sedište proizvođača, naziv i sedište uvoznika ukoliko se radi o robi iz uvoza, naziv države porekla robe, podatke o količini i sastavu, kvalitetu, tipu i modelu robe, datumu proizvodnje, rok upotrebe, način upotrebe, održavanju i čuvanju robe i upozorenja o mogućim rizicima vezanim za pravilnu i nepravilnu upotrebu robe, u zavisnosti od prirode robe.
Ako se dotaknemo bilo koje vrste robe, recimo iz tekstilne industrije, mi danas u Srbiji imamo mnogo, ne samo u Srbiji, ali govorimo o našoj zemlji, proizvođača koji ako proizvode džins, stavljaju se svetski poznate robne marke, tipa „Armani, „Guči“, ako se radi o nekom drugom proizvodu „Barbari“ itd, i to jeste nešto što treba da regulišu drugi zakoni, ali treba i ovaj zakon na to da skrene pažnju, u smislu koji sam napred naveo. Isto se tiče i žiga i geografskog porekla, kvantiteta, sastava materijala itd.
Kada smo svesni apsolutno stanja koje imamo u našoj zemlji i kada se pitamo da li sumnjamo u kvalitet robe koja potiče, primera radi, iz Nemačke, Japana, Britanije, Francuske, Švajcarske, SAD, tu naši građani nemaju nikakvu sumnju u pogledu bilo koje vrste robe. Imaju sumnju u robu i kvalitet robe iz mnogih drugih zemalja, ali ja njih neću navoditi, jer je to sve opšte poznato.
Pored ovih problema na koje sam ukazao, država je krenula u značajan obračun sa tajkunima, ali mi još uvek imamo monopoliste na tržištu, još uvek nije razvijena konkurencija u mnogim oblastima našeg poslovnog života. Državna preduzeća ili preduzeća sa kojima država ima udela i dalje najveće probleme prave građanima. Pomenuo sam EPS, zatim Poštu, NIS, „Srbijagas“ itd.
Zakon od 2010, zakon od 2002, 2005. godine su bili svi korak napred u odnosu na postojeće stanje. Korak napred u odnosu na postojeće stanje je i ovaj zakon, ali ono što mi želimo u njegovom finalnom izgledu da vidimo jeste da on normativno u potpunosti reguliše ono što regulišu zakoni koji tretiraju ovu oblast u najrazvijenijim zemljama sveta i najrazvijenijim zemljama EU.
Primera radi, zakon od 2010. je obuhvatao sledeće oblasti – isticanje cena, dužnost obaveštavanja pre zaključenja ugovora, što i ovaj zakon sve radi, nepošteno poslovanje, garancije za kupljenu robu, odgovornost za stvari sa nedostatkom, tretirao je ugovore o uslugama, turističkim putovanjima itd.
Naš je predlog, ministre, kod isticanja cena, jer to postoji kod nas u praksi, da pored onih redovnih cena se omogući trgovcima da ističu i snižene cene za akcijsku robu, robu sa nedostatku, robu kojoj ističe rok upotrebe ili iz nekog drugog razloga trgovac ima razloga da ističe snižene cene. Verujem da ćete imati razumevanja za ovu našu najbolju nameru.
Ono što je dobro, respektujući činjenicu da je jako siromašna sudska praksa, da je jako mali broj sporova ove vrste pred sudovima, je da je ministarstvo imalo sluha da građane oslobodi sudskih taksi za iznos sporova čija je vrednost spora do 500 hiljada dinara. Dobro je i to što je formiran Nacionalni registar potrošačkih prigovara. Primera radi, on odavno postoji u razvijenim zemljama sveta. U Sloveniji je negde oko 9.000 prigovora na godišnjem nivou. U Austriji je negde oko 8.000 prigovora. Sličan broj prigovora je i u Nemačkoj. Kada bi naši građani bilo informisaniji, kada bi bili edukovaniji, imali više saznanja o ovome o čemu pričamo, verujem da bi broj prigovora kod nas sigurno nadmašio taj broj.
Dobro je što su data veća ovlašćenja Ministarstvu za vođenje upravnih sporova i vraćanja nekih nadležnosti tržišnoj inspekciji. Naprosto, inspekcije su nekako do sada bile rak rana kod sprovođenja, odnosno praćenja sprovođenja svih zakona. Tu smo imali sve i svašta u praksi, od raznih političkih uticaja do toga da građani u velikoj meri, zbog nasleđenog stanja, našim brojnim inspekcijama ne veruju, a posebno inspekciji rada, a u velikoj meri i inspekcijama iz oblasti finansija.
Čini nam se da nije trebalo dirati da se smanjuje rok za reklamacije sa 15 na osam dana. U svetu kada kupite robu imate pravo da trgovcu robu vratite i da tražite povraćaj cene bez ikakvog obrazloženja. Rokovi za reklamaciju su u principu duži. Zbog toga mislim da je na sličan način trebalo kod nas rezonovati.
Ako su ovde sadržane, a jesu sadržane direktive EU i dve direktive koje su se u međuvremenu pojavile, EU po svom članu 169. o funkcionisanju EU promoviše interese potrošača i obezbeđuje visok nivo zaštite potrošača.
Da bi se ostvarili ovi ciljevi, zajednica štiti zdravlje, bezbednost, ekonomske interese potrošača i promoviše njihova prava na obaveštavanje i obrazovanje i pravo na udruživanje radi zaštite njihovih interesa, što sve radi ovaj zakon.
Ciljevi, koji se zaista žele postići i ovim Predlogom zakona, su ravnopravno i pošteno funkcionisanje unutrašnjeg tržišta, pravo na mogućnost izbora potrošačima i eliminiše se nepoštena poslovna praksa. Čini mi se da će ovaj drugi deo, pravo na mogućnost izbora, potrošačima biti u nekoj meri često uskraćeno, ne zbog vašeg propusta, nego naprosto što u mnogim oblastima mi i dalje imamo monopole i nemamo razvijenu konkurenciju.
Navešću neke primere iz sveta, kako razvijene zemlje sveta idu na ruku potrošačima i kako se i normativno i praktično štite njihovi interesi. Recimo, u Italiji, kompanija „Barila“, to je jedan od vodećih proizvođača testenina u Italiji, pre šest godina je dobila sudsku zabranu reklamiranja paste za koju se u reklamu tvrdilo da je eliksir večnog života, pa kao potrošači ne treba da brinu o zdravlju, jer su sve tvrdnje o njihovom proizvodu naučno dokazane. Reklama je ekspresnom intervencijom države zabranjena.
Kod nas imamo zaista dosta sličnih vrsta reklama, ali nikada, ja ne znam, možda je bilo nekih zabrana, meni makar nije u sećanju, ali sigurno da bi država na taj način trebala da ekspresno reaguje u svim takvim pojavama.
Zatim, kazne koje se naplaćuju za kršenje kodeksa dobre poslovne prakse se, procenat tih kazni se uplaćuje na račune saveza i udruženja koji brinu o zaštiti potrošača. Mi smo u tom smislu uložili jedan amandman, jer smatramo da je višestruko korisno kao dobra opomena trgovcu da tako više ne radi i kao finansijski podstrek onima koji brinu o zaštiti interesa potrošača da uz ostalu logistiku imaju i neophodnu finansijsku podršku.
Ono što su problemi kod elektronske trgovine kod nas, koja je tek u nekom začetku, koja je u svetu u velikoj ekspanziji, posebno u SAD, to je zaista da građani treba da budu jako oprezni, posebno kad im se nešto nudi besplatno, kada su besplatne promocije, proizvodi, usluge, lutrije, nagrade, odmori, ručkovi, besplatna putovanja. Obično se iza svega toga krije prevara i to je pokazala dosadašnja praksa i u svetu.
Imamo jedan primer gde je potrošač zaista građanin broj jedan u svakom smislu i gde je potrošački raj na zemlji. To su SAD. Amerikanci veruju da je tržište najbolji uređivač ekonomskih odnosa među ljudima i da će uz malu pomoć države dovesti do bogatstva ponude, što postoji u SAD, do niskih cena i do zadovoljnog potrošača. Amerika jako brine o zaštiti potrošača i suzbijanju monopola. Primera radi, „Majkrosoft“ je platio zbog toga što je njihova antimonopolska komisija utvrdila da ima monopolski položaj u AT sektoru kaznu od, čini mi se, blizu milijarde dolara, što je za naše monopoliste zaista neshvatljivo, odnosno za državu da na taj način kazni nekog našeg monopolistu.
Drugo, u Americi svako ministarstvo ima odeljenje koje štiti potrošača, a kod nas, mi imamo jedno ministarstvo. Oni brinu o zaštiti kvaliteta proizvoda, o lekovima koji treba da leče a ne da ugrožavaju zdravlje pacijenta, o hrani koja nije opasna, o odelu koje se neće raspasti posle nekoliko oblačenja, o cipelama i čizmama koje neće propuštati vodu ili sneg posle prve kiše ili snega, o kreditu za koji nećete tek posle dva ili tri meseca posle dobijanja kredita saznati koliki vam je zaista pravi iznos rate i kolika vam je zaista kamata, a ne onako kako vam je u banci predočeno.
Zakon je predvideo šta sve mora stajati na etiketi proizvoda, kakve moraju biti garancije za proizvode i usluge, a informacije o finansijskom stanju potrošača koje poseduju banke moraju ostati tajna. Mi smo isto u tom delu amandmanski reagovali, smatrajući da i kod nas na etiketama treba da postoje svi ti podaci.
Kod nas su velika ovlašćenja ministarstva i inspekcijskih službi i suda za prekršaje, ali kod prevara, prevare se u Americi prijavljuju državnom tužiocu i prevaranta obično stiže zaslužena kazna i kao najbolja opomena onima koji se bave tom vrstom poziva da se ne isplati varati sopstvene građane.
Znam da bi uneli ovaj zakon potrebno je izmeniti i krivično zakonodavstvo. Ali, u vreme pre Drugog svetskog rata, u vreme kada smo bili Kraljevina trgovački zanat je bio nešto što je spadao u red najčasnijih zanimanja. Kada se kaže trgovac odmah je asocijacija na poštenje, pravičnost, ne zakidanje na meri, kvalitetu, na ljubaznosti, usluzi itd. Onda je došlo jedno drugo vreme u kome su trgovci, posebno pre nego što je ponovo krenulo privatno vlasništvo, bili državni trgovci, ponašali se kao mali bogovi, dok je pre Drugog svetskog rata trgovac čekao potrošača ispred svoje radnje, a onda su masovno potrošači čekali trgovca koji je po pravilu bio neljubazan, koga ništa nisi smeo da pitaš ni za kvalitet, cenu, bilo šta. Bilo je uzmi ili ostavi. Ako ti se ne svidi, idi kući.
Tržište u Americi je jako. Konkurencija je strahovita. Ponuda robe i usluge je toliko velika da potrošač ima izbor pa ako mu se ne sviđa proizvođač ili trgovac koji ga obmanjuje i traži neopravdano visoku cenu uvek može otići drugome. Kod nas je tako u nekim oblastima, ali u mnogim oblastima nije.
Varati i pljačkati prosto se u Americi i mnogim uređenim sistemima ne isplati. Trgovački moto da je potrošač uvek u pravu tamo je ostvaren u potpunosti. Kod nas na pola. Svaki kupljeni proizvod možete vratiti, to sam već rekao, a da nikakvo obrazloženje ne kažete trgovcu zbog čega vraćate i odmah dobijate svoj novac nazad.
Mnogi problemi sa kojima se susreće naša zemlja nisu problemi samo naše zemlje. To su problemi svih društava u tranziciji, ali ono što je naša namera i na tome ćemo uvek insistirati kao stranka proevropske orijentacije, a to je da u svemu budemo radikalno evropski da bi pre svega u fokusu našeg interesovanja uvek bio građanin pojedinac, u ovom slučaju potrošač. Zbog toga ovu moju diskusiju shvatite u najboljoj mogućoj nameri.
Što se tiče izmena Zakona o elektronskim komunikacijama mi smo bili posebno osetljivi na to davanje nezakonito podataka i praćenje i uhođenje posebno 90-ih godina naprosto zbog činjenice što su mnogi pripadnici moje stranke zahvaljujući takvom nezakonitom ponašanju državnih organa dali život za demokratsku, evropsku i bolju Srbiju. Sudski sporovi oko atentata na Ibarskoj magistrali, pokušaja atentata gospodina Vuka Draškovića su pokazali da su neovlašćenim prisluškivanjem telefonskih razgovora, prisluškivanjem mobilnih telefona oni koji su trebali da brinu o zaštiti i bezbednosti svakog građanina, pa i političkih predstavnika i političkog lidera, upravo zloupotrebljavali ta ovlašćenja koja im je dala država u smislu pripreme ubistva, što je apsolutno svirepo i mi smo posebno osetljivi što se tiče ovih tema i zbog toga ćemo ono o čemu smo uvek pričali da to može samo da se radi uz dozvolu nadležnog suda i u interesu zaštite bezbednosti zemlje, kada je to opravdano, da je te podatke moguće koristiti.
Iako je EU dala pet miliona evra i ostavila rok do 2012. godine za digitalizaciju ….
(Predsedavajući: Vreme.)
…završavam, televizije, mislimo da ćemo verovatno, pošto je ministar rekao da je 15 do 20% posla urađeno, valjda ćemo na kraju ispoštovati ovaj dodatni rok. Hvala.

Hvala, predsedavajući.
Čini mi se da je jučerašnji i današnji dan obeležilo veliko zadovoljstvo narodnih poslanika da razgovaraju o izveštajima, čini nam se, po oceni naše poslaničke grupe, institucija koje na najbolji način funkcionišu u našoj zemlji, a upravo zbog toga što su u velikoj meri nezavisne od sveukupnog nasleđenog sistema.
Prošle godine kada sam govorio o izveštaju DRI, rekao sam da je to otprilike izveštaj kao da ga je pisala naša poslanička grupa i to nije ocena koja je karakteristična samo za ovaj izveštaj ili za prošlu godinu, već i za sve izveštaje državnih revizora, a bilo ih je nekoliko u ovom visokom domu.
Kada smo usvajali Zakon o agenciji za borbu protiv korupcije, rekli smo gde god da zavirite, u bilo koju instituciju, sve je trulo. Svuda postoje tarife, u medicini, u sudstvu, policiji, kod sudskih veštaka, javnih službenika, itd, a o utrošku javnih sredstava, kako bi se to reklo, narodnih para, to je politička tema broj jedan u svim uređenim zemljama, jer javnost treba da bude najzainteresovanija kako se troši novac svih građana.
Mi ovde imamo dve institucije u povoju, dve novorođene institucije koje nemaju još uvek dovoljno kapaciteta da odgovore svim zadacima koji se pred njih postavljaju. Sa druge strane, nije zadatak samo državnog revizora i Agencije za borbu protiv korupcije da kontrolišu utrošak javnih sredstava, ili da se izbore sa tom nemani koja se zove korupcije, mito, podmićivanje, kriminal, neodgovorno ponašanje javnih funkcionera. To je zadatak svih državnih organa u sadejstvu sa ovim veoma bitnim institucijama.
Pre 3.500 hiljada godina pre naše ere, u Mesopotamiji je ustanovljena institucija koja bi danas ličila na državnog revizora. Tada se za običnu krađu na pijaci, salate ili povrća, sekla ruka, a za oduzimanje državnog novca radila su vešala. Kada bi danas u našem društvu postojao neki sličan zakon, možemo da zamislimo kakva bi realna situacija bila.
Od 11.000 mogućih subjekata privatizacije državni revizor je izvršio kontrolu u 66 i utvrdio jako loše stanje i oko toga smo saglasni svi. Možemo samo zamisliti našta bi ličio izveštaj da je bilo kapaciteta da se izvrši revizija svih subjekata privatizacije.
Zbog toga je ono što smo mi rekli pre sedam, osam godina i sa početkom osnivanja naših političkih stranaka kada smo ukazivali na sve probleme u našem društvu, rekli smo da je potreban Eliot Nes naših dana, kao personifikacija političkog lidera. Mi smo upravo zbog toga išli na listu sa SNS jer smo u gospodinu Aleksandru Vučiću videli želju da zvanična državna politika bude borba protiv korupcije i zavođenje reda i da zemlja iznutra postane evropska. Ali, ni Eliot Nes ne može sam. Potrebno je sadejstvo svih. Bez reformi u policiji, u tužilaštvu, u javnoj upravi, u javnim preduzećima, mi ništa ne možemo ozbiljno uraditi i mi ćemo i sledeću godinu dočekati sa nekim sličnim izveštajem. To je slobodna ocena koju javno izgovaram.
Zbog toga je potrebno da se uradi ono sve što do sada nismo uradili. I juče kad je govorio Zaštitnik građana i Ombudsman, rekli su da je najveći haos u javnim preduzećima, a vidimo, što se tiče utroška javnih sredstava, da je država i dalje najlošiji poslodavac i da filozofija življenja na tuđ račun sa državnim novcem, neodgovornim raspolaganjem, je i dalje opšte prisutna i to je, čini mi se, ta vrsta mentalnog nasleđa najveći problem sa kojim se susreću i sreću vaše institucije.
Revizija završnog računa budžeta Srbije za 2012. godinu pokazuje zaista jako loše stanje, onda javnog duga Republike Srbije. Vi ste, državni revizore, kontrolisali 18 javnih preduzeća, 24 jedinice lokalne samouprave i samo jedan klinički centar i svuda je stanje slično. Svuda je loše. Vidi se slabost internih kontrola, nema interne revizije. Mi smo ukazivali i ponovo govorimo, interna kontrola na carini katastrofa, potrebna je i spoljna kontrola, potrebne su i tu promene. Gde god da zavirite, potrebni su ozbiljni hirurški zahvati.
Što se tiče Agencije za borbu protiv korupcije, naravno da smo mi neko ko je sa obe ruke podržavao osnivanje, rad i delovanje Agencije za borbu protiv korupcije. Mi u potpunosti razumemo da imate jedan zakon sa kojim imate problem u praksi, jer on nije ono što bi trebalo da bude na način na koji se shvata ozbiljna borba
protiv korupcije. Mi očekujemo da će skorije doći izmene i dopune zakona.
Ali, ono što želim sasvim odgovorno da vam kažem, da ni vi, kao veoma važna institucija, ne smete da budete ni izvan zakona, ni izvan Ustava, a često ste to radili. Donosili ste pravna mišljenja koja su u potpunosti menjala zakon. Recimo, ovo pravno mišljenje gde kažete da se funkcionerom smatra lice koje je imenovano u organe AP, lokalne jedinice samouprave, javnog preduzeća i organ druge organizacije kojim se pored ostalog smatraju i društvena preduzeća koja nisu privatizovana. Šta da radimo sa društvenim preduzećima koja su osnovala, kako je to nekada bilo, udruženja stanara, ribolovaca, ko sve ne, udruženja građana? Nikakve veze nema država sa tim, ni jedinice lokalne samouprave, ni pokrajine. Nekoliko puta sam čak javno i privatno ukazivao na taj problem između ostalog i zbog toga smo imali prvi put u zadnjih nekoliko godina autentično tumačenje Zakona o agenciji za borbu protiv korupcije.
Znam šta namera, ali kažem, ako je zakona jasan, onda zakon morate da poštujete vi, moraju da poštuju svi građani Srbije, moraju da poštuju narodni poslanici, premijer, predsednik države. Hvala.

Iako mnogi smatraju da je u pitanju tipično ženska tema, mišljenje naše poslaničke grupe je da je amandman na član 20. Konvencije o zabrani diskriminacije žena zajednička tema. Zbog toga ću ispred svoje poslaničke grupe dati osvrt na trenutni položaj žena u Srbiji i šta očekujemo od primene amandmana na ovu Konvenciju.
Postsocijalističke promene, ekonomski i socijalno uslovljene, pogoršale su ionako oslabljen ekonomski položaj žena u Srbiji. Često je prikrivena rodna neravnopravnost, posebno na tržištu rada u smislu veće nezaposlenosti žena i to nam govore svi pokazatelji. Postoji još uvek u našem društvu nepravična suvišna i pogrešna predstava o tradicionalnoj podeli poslova na muške i ženske, pa samim tim žene po svim pokazateljima manje zarađuju i čak i kod istih poslova su prosečno slabije plaćene. Kod dobijanja otkaza prvo otkaze dobijaju žene. Kod zapošljavanja, uglavnom se traži da žena bude starosti do 35 godina, da lepo izgleda, a često su razna vrsta uslovljavanja za dobijanje posla, kao i za ostanak na poslu, kao i za napredovanje na poslu.
Suvišno je pričati o ženama u nekoj srednjoj dobi koje se nalaze u stanju jednog totalnog beznađa što se tiče mogućnosti za pronalazak posla. Mnogi prebacuju svima, pa i ženama da one nisu sposobne da se prilagode novim tržišnim uslovima. Recimo, da stalno uče, da se specijalizuju u novim oblastima, posebno sa informatičkim tehnologijama, da uče strane jezike, da obavljaju sve poslove u skladu sa modernim zahtevima tržišta rada, ali i istovremeno da budu dobre majke, dobre domaćice, da obavljaju sve kućne poslove i brinu o deci, ali i da brinu o starijim ljudima. Tako da se od žene traži sve, a ženi se često ne nudi za uzvrat skoro ništa.
O mobingu, seksualnom zlostavljanju, potpisivanju ugovora o radu kojima se žena obavezuje da će u slučaju da ostane u drugom stanju raskinuti radni odnos, čini mi se da ovde niko nije govorio. U tom smislu, zaista ti novokomponovani biznismeni, kako su ih zvali posle 2000. godine, čini mi se da se ponašaju svi po jednom istom, užasnom i odvratnom, u moralnom smislu pre svega, obrascu.
Imao sam samo jedan slučaj kompanije u kojoj sam radio, osiguravajućem zavodu. Neću pominjati ime. Slučaj je afirmativan. Žena koja je konkurisala za posao i koja je imala jedno dete, pošto je primljena na posao, došla je i rekla vlasniku kompanije da je u međuvremenu ostala u drugom stanju i da neće moći da počne da radi. Ovo je jedan od usamljenih primera. Vlasnik kompanije je rekao – neka ti je sa srećom to što si ostala u drugom stanju. Ti si primljena i kompanija oko toga neće praviti problem. Ta gospođa je jedna od najuspešnijih radnica u kompaniji i jedna od onih koja najviše zarađuje. To što bi trebalo da bude pravilo je nažalost usamljen primer.
Koji su uzroci doveli do ovakvog položaja žena? Ekonomska nestabilnost, ratovi koje smo imali 90-ih, sankcije, totalitarni komunistički režim koji je idiotski komunizam zamenio agresivnim nacionalizmom, politički pritisci. Sada se postavlja pitanje kako žena u takvim uslovima kakvi su u našem društvu treba da ostane i u ekonomskom smislu, telesno i duševno zdrava, a od žene se sa druge strane najčešće traži odgovornost za pad nataliteta i često se doživljava ne kao ljudsko biće koje slobodno odlučuje o rađanju, ali ljudsko biće kome treba stvoriti preduslov, pre svega ekonomske, socijalne, zdravstvene i sve ostale uslove za rađanje, doživljava se, u pežorativnom smislu, kao mašina za rađanje i kao glavni krivac za pad nataliteta. Često ćemo od onih koji analitički ne posmatraju položaj žena u našem društvu čuti jednu frazu koja je u velikoj meri domaća i koja kaže – danas su žene katastrofa, neće da rađaju. Nije tačno. Žene bi rađale i mnoge bi imale mnogo više dece i odlučivale se na taj korak, ali pre svega opšti ambijent u kome se živi i sigurnost, odsustvo izvesne budućnosti i perspektive je najveći ograničavajući faktor kod odlučivanja žena na rađanje.
Kakav je položaj žene na selu? Verovatno jedan od najtežih. Ekonomski u potpunosti zavisna i dalje je kod nas u velikoj meri prisutno to konzervativno shvatanje da žena ne sme da raspolaže ni svojom imovinom, da ne sme da nasleđuje. Najčešće žene ako imaju nešto zemljišta u svom vlasništvu, to je do jednog hektara, a od nje se traži da radi sve poslove koje rade muškarci, a istovremeno i da obavlja sve poslove koje ne rade muškarci. Pri tom, poslovi koji se obavljaju nisu poštovani ni u bližoj ni u široj okolini, a o ekonomsko lošem stanju, odsustvu socijalne, zdravstvene i svih ostalih vidova zaštite suvišno je pričati.
Do čega to dovodi? Dovodi pre svega do osećaja beznadežnosti, do narušavanja fizičkog, mentalnog zdravlja i odsustva samopoštovanja. Marginalizacija žena, koja nije problem samo našeg društva u tranziciji, nego je problem mnogih društava u tranziciji, je deo i konzervativnog nasleđa. To je nešto za šta odgovornost snose i država i sve političke stranke koje ne promovišu vrednosti, mediji i svi učesnici u javnom životu.
Šta je naš zadatak u budućnosti? Zadatak je nas kao poslanika u Narodnoj skupštini RS da pre svega ukažemo na ove društvene pojave. Nikada nisam o bilo kom zakonu, ni iz naše poslaničke grupe, Konvenciji i Amandmanu pričali samo u hvalospevima, držeći se same sadržine norme koja je često sasvim u redu. Ono što nas je uvek interesovalo je šta je život i kako ćemo i sa usvajanjem ovog Amandmana promeniti težak položaj žena u Srbiji. Samo sa ovim usvajanjem Amandmana daćemo jedan dodatni normativni okvir za poboljšanje položaja žena u Srbiji, a da li ćemo ga promeniti sa usvajanjem Amandmana? Ne.
Mnogo toga mora da se promeni u našem društvu i imam veliko zadovoljstvo uvek i veliku čast da govorim ispred političke stranke SPO ko je bio predvodnik ideje o svim ekonomskim, političkim, društvenim promenama. Predvodnik ideje evropske Srbije. Stranka koja je okupljala sve što je proevropsko 90-ih, kada je ta ideja bila usamljena, odnosno nije imala većinsku podršku. Danas, srećom, pobeđuje dominantno ova politika, izuzev beznačajnih političkih faktora koji i dalje promovišu agresivno ponašanje i nacionalizam i koriste i ovu tešku ekonomsku situaciju da žene uvlače u određene grupe, sekte, da promovišu na pogrešan način prave hrišćanske vrednosti. To je pojava koja postoji svuda u svetu u stanju velike ekonomske krize.
Ono što nas ohrabruje je da u ovom parlamentu nemamo nijednu jedinu političku stranku koja je protiv evropskih vrednosti, koja je protiv politike za koju je bio SPO 90-ih godina. Zbog toga, kada nam neko danas kaže da smo beznačajni politički faktor, mi uvek damo odgovor – da, ali naša politika je pobedila. Kada će u potpunosti pobediti, ne naša politika, sada već politika svih političkih stranaka u srpskom parlamentu? Onog momenta kada o ovim problemima koji su danas izraziti budemo govorili kao o problemima koji se javljaju s vremena na vreme, koji su podnošljivi.
Danas je stanje čini mi se prilično nepodnošljivo. Postoji tzv. feminizacija posla. Koleginica Čomić je rekla nešto što je i moje zapažanje, što pokazuju i analize, kultura, prosveta, nauka, kožna i tekstilna industrija, tamo gde su manje plaćeni poslovi tu ćete uglavnom sretati žene. Postoje industrije, poput kožne i tekstilne industrije, gde žene čine glavnu populaciju ili u farmaciji ili kod vaspitačica, čak sa učešćem od 95,5% i to je sasvim logično, s obzirom na prirodu poslova.
Ovakvo stanje ako budemo imali pored usvajanja ove konvencije, to će značiti da će žene i dalje imati otežano zapošljavanje, da će se i dalje teže obrazovati, usavršavati, specijalizovati, napredovati u struci, da će i dalje natalitet biti na ovom nivou. Ako pogledamo svetske kompanije koje su našim ženama, ženama iz Srbije dale šansu da se iskažu u poslovnom smislu, doći ćemo do veoma poznatih zvučnih imena što je dokaz apsolutne sposobnosti žena da vode kompanije, da vode i međunarodne kompanije na podjednako uspešan način kao i muškarci.
Ovo o čemu pričam postoji jedna knjiga „Civilizacija i žena“, koju kada pogledate vidite da problemi sa kojima se suočava naše društvo nisu problemi samo ovog društva. Ne treba pričati mnogo o dobu inkvizicije, o pojasu nevinosti, o proglašavanju žena za veštice, o razapinjanju, o spaljivanju na lomači, itd, i ko je to radio, radili su muškarci. To su fakti.
Mi u izgradnji normalnog, civilizovanog društva, rodne ravnopravnosti, da bismo to mogli da uradimo, mi pre svega moramo da ukažemo na probleme, to ja pokušavam u svom govoru i da uradim.
Mi smo tri puta dostavljali izveštaje o položaju naših žena u Srbiji i u tom smislu smo dobijali i određene preporuke. Ali, čini mi se da ako budemo sasvim otvoreno pričali, da nam uopšte neće biti potrebne preporuke koje ćemo dobijati od UN i njihovih tela. Mislim da je zadatak svih nas da, kažem pre svega da lociramo probleme, da ukažemo na njih na jasan, razumljiv i nedvosmislen način, da budemo sasvim otvoreni i iskreni da bismo mogli da ih rešimo.
Što se tiče potvrde Sporazuma o operativnoj i strateškoj saradnji između Republike Srbije i Evropola kao, uslovno rečeno, evropske policije, ne zaboravimo da smo mi zbog pogrešne državne politike, do pre samo 14 godina da nismo bili čak ni članica Interpola, da nismo bili čak ni članica UN, da smo smatrali da smo najpametniji na svetu i da ceo svet postoji samo zbog toga da bi mrzeo Srbe i Srbiju. To je bila zvanična državna politika koju su promovisali državni mediji i državne institucije. U tom periodu, periodu ratova, sankcija, postojanja najvećeg kriminalnog klana otkako je Balkana, to je čuveni zemunsko-surčinski klan, jedno jutro kad se probudilo dete u mom komšiluku prvo je pitalo majku – majko a koga su to danas ubili? Devojčica je imala osam godina.
Tada smo mi smatrali da možemo sve, da možemo i bez saradnje sa drugim policijama da se borimo protiv organizovanog kriminala, protiv trgovine ljudima, protiv međunarodnog šverca i td. Srećom, evo opet sada zvaničan deo državne politike je nešto drugo.
Srbija u potpunosti sada dolazi u tom delu na program SPO, shvatajući da u savremenim uslovima življenja, a to nije samo odlika savremenog doba, organizovani kriminal nikada nije poznavao ni granice, ni državnu teritoriju i najčešće je organizovani kriminal imao međunarodni karakter. Neophodna je međunarodna saradnja u borbi protiv svih modernih i tradicionalnih oblika kriminala. Mi ćemo ovaj Sporazum podržati.
Što se tiče Zakona o potvrđivanju sporazuma Republike Srbije i Crne Gore o uzajamnom zastupanju i pružanju konzularne zaštite i usluga u trećim zemljama, po tom čuvenom skandinavskom modelu po kome mnoge zemlje, pre svega zbog ekonomskih troškova, bukvalno su smeštene u jednoj zgradi i diplomatska i konzularna predstavništva. Kada se pokušalo sa primenom skandinavske metode kod nas, ono što je za sada dalo dobre rezultate to je potpisivanje dvostranih ugovora o pružanju konzularne zaštite našim građanima u trećim zemljama, a s obzirom na još uvek rovite odnose sa zemljama bivše Jugoslavije, koji su konstantno u usponu, to je opet nešto što je politika SPO, čini nam se da je za sada prerano govoriti o nekim zajedničkim diplomatskim predstavništvima, jer evo vidite, i po pitanju Ukrajine, recimo, Srbija i Crna Gora su imale različit diplomatski stav i to je sa neke strane i razumljivo. Možda u ovim okolnostima ide i Srbiji u korist zbog toga što mi treba da vodimo našu odvojenu diplomatiju u skladu sa našim interesima.
U danu za glasanje iz razloga koje sam izneo mi ćemo glasati za sve ove sporazume. Hvala.

Hvala gospođo predsedavajuća.
Jako je teško stanje i u zdravstvenom sistemu i u Fondu PIO. Mi bismo sigurno mnogo kvalifikovanije i lakše o ovoj temi pričali i opravdavali razloge za smanjenje priliva u Fond za zdravstveno osiguranje i popunjavanje penzionog fonda, kad bismo imali pravu sliku stanja i u jednom i u drugom fondu, ali je nema. Nismo imali ni pravu sliku stanja kada smo dva puta donosili u zadnje dve godine zakon o pretvaranju duga zdravstvenih ustanova u javni dug, odnosno u dug svih građana Srbije. Jednom je to bio iznos krajem 2012. godine od 130 miliona evra, a početkom 2013. u prvom kvartalu čini mi se oko tri i po, četiri milijarde dinara.
Žao mi je što sada nije ovde gospođa Slavica Đukić Dejanović, jer nam je ona tada obećala, budući da je kada smo donosili prvi zakon o pretvaranju 130 miliona evra u javni dug gospođa ministar obećala da će nam dostaviti spiskove svih zdravstvenih ustanova koje nisu dobro poslovale i pravilno koristile sredstva Fonda za zdravstveno osiguranje. Sa druge strane imali smo situaciju da je menadžment određenih bolnica, zdravstvenih ustanova, domova zdravlja odlično poslovao. Tražio sam nešto što čini mi se danas svi traže, dajte da vidimo prvo sa kojim novcem raspolažemo da bismo mogli kvalifikovano da pričamo, a onda da vidimo ko je skrivio dug i po kom osnovu je dug nastao i kako je moguće da u tom periodu 10, 15 godina bolnice budu u blokadi.
Gospođo predsedavajuća, pošto ću prekoračiti vreme koristiću vreme poslaničke grupe, ako dozvolite, o amandmanu.
Gospođa ministar je obećala da ćemo u roku od 30 dana dobiti te podatke. Nikada ih nismo dobili. Sledeće godine nastao je novi dug od četiri milijarde dinara samo u prvom kvartalu. Reakcija ministarke zdravlja tadašnje bila je veoma oštra. Napisala je pismo svim direktorima zdravstvenih ustanova u kome je navela da ona više ne može da toleriše takav javašluk i neodgovorno raspolaganje sredstvima Fonda za zdravstveno osiguranje i da će u slučaju ako se nastavi takav javašluk biti u situaciji da podnosi krivične prijave. To je klasična reakcija svih ministara zdravlja u zadnjih 20, 30 godina.
Da li smo za to da penzioni fond bude pun, da se penzije redovno isplaćuju, da se ne smanjuju, već da se povećavaju? Mislim da smo svi za to. Da li smo za to da imamo kvalitetniju zdravstvenu zaštitu? Jesmo. Kolika su izdvajanja naših građana po zdravstvenom osiguraniku za zdravstvenu zaštitu? Negde oko 220, 230 evra, što je među najmanjim izdvajanjima u Evropi. Svi smo svesni problema, a novca jednostavno nema.
Kada sam slušao gospođu Slavicu Đukić Dejanović, mislio sam da živimo u Švajcarskoj. Tako je uređen zdravstveni sistem, divni lekari, divno medicinsko osoblje, divne prateće službe, sve fenomenalno funkcioniše, daju sve od sebe, ulažu nadčovečanske napore, a mi po nivou zdravstvene zaštite najgori u Evropi, gori od Albanije. Liste čekanja velike, mnogi elementarni aparati za dijagnostiku i za lečenje ne rade, od aparata za zračenje, pa ako recimo u roku od 30 ili 40 dana posle hirurške intervencije ne dobijete zračnu terapiju, odnosno ne započnete sa njom, šansa za povećavanje smrtnosti je ogromna. Prvi smo po broju kardio-vaskularnih bolesti, prvi smo po stepenu korišćenja antibiotika, prvi smo po stepenu korišćenja lekova za smirenje, antidepresiva, i to je sve posledica jednog nasleđenog stanja.
Šta je sada potrebno da uradi ova Vlada? Ako to uradi imaće našu podršku sa obe ruke. Jednostavno mora korenito da reformiše zdravstveni sistem i da dozvoli konkurenciju u zdravstvenom osiguranju. To je nešto što postoji u celom svetu. Drugo, svaki dinar uložen u zdravstvo, posebno u prevenciju višestruko se vraća. Mi tek zadnjih godina malo više ulažemo u prevenciju. Ne bih pravio nikakvu posebnu razliku između devedesetih godina i godina posle 2000. godine. Činjenica je da nije valjalo ni jedno ni drugo, ali znam da posle 2000. godine, recimo Čačak kada je dobio skener, kolega iz Čačka je pričao, da je bilo opšte slavlje. Naprosto, u kupovini skenera su učestvovali i donatori i Fond za zdravstveno osiguranje i mnoge kompanije itd. zamislite jedan tako bitan grad koji ima i svoju bolnicu da nema jedan od osnovnih aparata za dijagnostiku.
Sa druge strane, mi zaista imamo fenomenalnih lekara i većina njih nije korumpirana, posebno u manjim sredinama, seoskim sredinama itd. Imamo svetski poznatih stručnjaka u svim oblastima, ali imamo i hohštaplera kakve svet nije video. Zbog toga ne bih tu sliku gledao ni crnu ni belu. Devedesetih nismo imali zavoje, kupovali su pacijenti lekove sumnjivog porekla, kineske, na buvljim pijacama, na buvljim pijacama se utvrđivala dioptrija i kupovane su naočare. Taj period uopšte ne bih slavio. Posle toga su došla mnoga sredstva iz donacija, ali su nažalost najveća opljačkana. Takođe smo dobili dosta aparata za dijagnostiku i za lečenje. Posledica sveopšteg javašluka i neuređenog sistema je da smo zadnji u Evropi, da su pacijenti nezadovoljni, da su lekari nezadovoljni, da je nezadovoljno medicinsko osoblje.
Ovo što se sada predlaže izmenama zakona, to su sigurno iznuđena rešenja po nasleđenom stanju, ali ako se ne uradi ono čega čini mi se svi postajemo svesni da mora da se uradi, mi ćemo za godinu, dve ili tri dana pričati iste priče i pokazivati prstom jedni na druge – te kriva je ova vlada, te kriv onaj ministar zdravlja. Krivi su jednostavno svi koji su bili na vlasti, a nisu uradili ono što se radi u zdravstvenom sistemu u svim normalnim zemljama. Hvala.

Hvala gospodine predsedavajući.
Gospodine ministre, po onoj narodnoj ova država se iz raznih razloga i zbog pogrešnog sistema ustanovljenog 1945. godine i zbog toga što nismo razumeli šta se dešava u svetu i Evropi 1990. godine, nego smo se razdužili sa bivšom braćom na jedan pogrešan način koji je najviše nas koštao, i zbog pljačkaške privatizacije koju su sproveli pre svega naslednici onih koji su 1945. godine ustanovili ovaj sistem i zbog niza drugih razloga naša zemlja je danas u sistemu, odnosno u položaju po onoj narodnoj šali kada se ženio siromašan momak, pa kada su ga pitali šta ti je najhitnije, a on je rekao – hitno mi je sve.
Srbija je u stanju u takvom kakvom je, a vi kao ministar finansija zaista imate težak i odgovoran zadatak. Mi bismo voleli da se u svom radu i po rezultatima rada svrstate u red sa najboljim našim ministrima finansija, sa ljudima koji su i u pogledu makroekonomske stabilnosti, fiskalne stabilnosti, finansija ostali zapamćeni. Pomenuću neke, od čuvenog Lazara Paču preko guvernera Avramovića do premijera Ante Markovića. Danas u svetu svi traže novac, svi traže povoljne kredite, traže i najrazvijenije zemlje i zaista zahvaljujući pre svega dobrim političkim odnosima sa Ujedinjenim Arapskih Emiratima, zahvaljujući snalažljivosti ove Vlade i zajedničkim poslovnim interesima došli smo do te milijarde dolara koje će pre svega služiti za razne potrebe budžeta.
Ono što sam hteo da vam predložim ubuduće ministre, i zbog javnosti i zbog političkih stranaka i zbog rasprave u parlamentu, kada nam stigne ovakav materijal trebalo bi da ima malo više podataka. Tek malopre smo čuli oko tih projekata oko navodnjavanja, itd. Znamo kakvo je stanje što se tiče navodnjavanja i svega ostalog, ali naprosto to bi pojednostavilo i preciziralo raspravu.
Srbija je danas po mnogim pokazateljima na najlošijem mestu u Evropi. Takvi smo i što se tiče navodnjavanja. Što se tiče malih i srednjih preduzeća, u razvijenim zemljama, pre svega EU, oko 60-70% proizvodnje prometa usluga otpada na mala i srednja preduzeća, a privatni sektor je ovde zaista u velikoj meri ugušen zbog nepovoljnog ambijenta koji stvara država. Mi bismo voleli da se mandat ove Vlade ceni po tome da li je taj privredni ambijent promenjen u boljem smislu. Jedna od ovih mera je i ovaj zajam od Evropske investicione banke.
Sigurno je da je, složiću se sa uvaženim kolegama, zajam od milijardu dolara pod ovakvim uslovima nešto što je povoljno i na to ne treba trošiti vreme. Ono što će biti po našoj proceni i na čemu smo insistirali, ne samo u ovoj Vladi, nego i u svim prethodnim vladama, a to je da se naša najveća izvozna grana, poljoprivreda, koja je u jako teškom položaju po svim mogućim pokazateljima, svrsta u neku privrednu granu koja će biti „miljenik Vlade“. Zbog čega? Upravo zbog ogromnog potencijala koji imamo u poljoprivrednoj proizvodnji, a koji nismo iskoristili. Mi imamo 4,9 miliona hektara obradivih površina, ali smo po stepenu navodnjavanja ispod 5%. Još jednom ponavljam, najlošiji smo u Evropi.
Izgrađeni kanali koji su služili u neko drugo vreme širom Srbije ne služe u velikoj meri sadašnjoj svrsi navodnjavanja. Najčešće su zatrpani otpadom, pa se ne mogu koristiti ni za odvodnjavanje viška vode, a kamoli za navodnjavanje.

Hvala.
Jedan od klasičnih primera je Veliki bački kanal koji je u potpunosti zarastao i za koji mnogi kažu u pežorativnom smislu da je najveća septička jama Evrope.
U svetu je oko 17% obradivog zemljišta pod sistemom za navodnjavanje, sa koga se dobija oko 40% ukupne svetske hrane, a u budućnosti se očekuje da će taj procenat biti oko 60%. Kod nas se smatra da i postojeći sistemi za navodnjavanje nemaju u potpunosti zaokruženu tehnološku celinu, tako da se koristi u potpunosti, odnosno sa 100% kapaciteta negde između 1/3 ili 1/2 tog sistema. Nije bilo, posebno u zadnjih 20 godina, nikakvih ozbiljnih ulaganja u velike sisteme za navodnjavanje.
Ono što su i neke ranije vlade radile, to je davanje određenih podsticaja individualnim poljoprivrednim gazdinstvima za sisteme za navodnjavanje, od arterijskih bunara do mreže za navodnjavanje. Mi mislimo da tu politiku treba još ofanzivnije sprovesti u ovoj Vladi, da ti podsticaji treba da budu još veći.
Bez obzira na to šta ko misli o sistemu voda na teritoriji Republike Srbije i bez obzira što mi zaista imamo dosta izvorišta, reka, jezera i svega ostalog, naš sistem voda nije u potpunosti povoljan, kako bi se to laiku učinilo na prvi pogled. Posebno u južnoj Srbiji, pa čak i oko Velike Morave gde živi oko četiri miliona stanovnika, a samo ispod Ljubičevskog mosta je oko 35 metara kubnih protok vode u jednoj sekundi, što je apsolutno nedovoljno s obzirom na veliki broj obradivih površina u slivu Velike Morave i na veliki broj stanovništva.
Znači, ko je zadužen da reši ovaj problem oko navodnjavanja? Pre svega država. Na koji način? Izgradnjom velikih sistema za navodnjavanje i davanjem povoljnijih podsticaja individualnim poljoprivrednim gazdinstvima.
Recimo, interesantna je statistika da smo u zadnjih 100 godina samo 17 godina imali sa povoljnim režimom padavina, a 32 godine su bile sa viškom padavina, a 51 godina je bila …
(Predsedavajući: Vreme. Ja sam i produžio petnaestak sekundi.)
Završavam.
… sa manjom ili većom sušom. Ovo je tek početak neke nove politike i nekog novog odnosa prema poljoprivredi u segmentu navodnjavanja i sve što bude išlo u ovom smeru mi ćemo u budućnosti podržavati. Hvala.

Gospođo predsedavajuća, u danima kada je Srbija opsednuta svim posledicama velikih poplava koje su nezabeležene u našoj istoriji, a istovremeno i zadivljena solidarnošću samo organizovanih građana, mladih ljudi, policajaca, vatrogasaca, spasilaca i svih drugih, veliku štetu sigurno, uz sve građane koji su pretrpeli štetu na drugim materijalnim dobrima, pretrpeli su i naši poljoprivrednici.
Pre dve godine sam postavio pitanje Vladi i ovo je pitanje za premijera Vučića, budući da je obećano da će u martu, prošle godine, u skupštinsku proceduru da uđe zakon o zadrugama, a nas posebno interesuje oblast koja reguliše poljoprivredne zadruge i način organizovanja, jer zadrugarstvo sa tradicijom dugom preko 170 godina je u potpunosti zamrlo.
Srbija je u polovini 19 veka bila među prvim zemljama koje su organizovale zadružne oblike udruživanja poljoprivrednika, pre svega zemljoradnika i zanatlija. Među prvih smo 10 zemalja u svetu u međunarodnom zadružnom savezu. Srbija je zemlja bogata zadružne istorije i tradicije. Prva kreditna zemljoradnička zadruga u Srbiji je osnovana čak 1894. godine u selu Vranovo kod Smedereva.
Već 1895. godine osnovan je Glavni savez srpskih zemljoradničkih zadruga. Zadruge su bile uredne i napredne i nicale kao pečurke posle kiše. Prvi zakon o zanatskim i zemljoradničkim zadrugama donet je 1898. godine. U Kraljevini Srbiji 1900. godine bilo je oko 650 zemljoradničkih zadruga, a na početku Drugog svetskog rata negde oko 3.500. Tadašnji problemi u poljoprivredi su bili slični kao i današnji, usitnjenost poseda, lošija obrada zemljišta i težnja ka zajedničkom nastupu na tržištu.
Onda dolazi još jedan neuspeli komunistički eksperiment koji ograničava zemljoradnike u pogledu njihovog vlasništva, ograničava ih u pogledu zemljišnog maksimuma, kako je to govorio Petar Stambolić, jedan od onih koji su nas u crno zavili sa svojim reformama, da se seljak ne bi kapitalisao. Oduzimaju se vlasnicima zemlje upravljačka prava nad njihovom imovinom, sve se kolektivizuje, a onda dolaze devedesete godina kada mora da se vrati zemlja nepravedno oduzeta vlasnicima. Samo je negde na teritoriji Vojvodine oko 700.000 hektara zemlje oduzeto ljudima, koje je bilo u njihovom vlasništvu.
Kao posledicu toga mi imamo jednu apsolutno neuspelu tranziciju u zadrugarstvu i pad zadrugarstva i gašenje pre svega poljoprivrednih zemljoradničkih zadruga i imamo seljaka koji je u potpunosti ostavljen i prepušten samom sebi.
Zbog toga je jedan od glavnih zadataka ove Vlade da što pre ponovo zaživi zadrugarstvo na istim onim principima na kojima je osnovano, a savremeno zadrugarstvo mora počivati na izvornim zadružnim načelima koja su potvrđena i osavremenjena na Kongresu Međunarodnog zadružnog saveza u Mančesteru 1995. godine, jer je to jedini ispravni put za organizovanje zemljoradnika u organizacije bez kojih selo definitivno ne može funkcionisati.
Moje pitanje je, budući da je zakon o zadrugama odavno napravljen kao radni tekst, kada će zakon o zadrugama ući u skupštinsku proceduru? Hvala.

Gospodine ministre, ono što sam rekao u raspravi u načelu ponoviću i sada. U skupštinsku proceduru je stigao jedan savremeni, moderan zakon o izvršenju krivičnih sankcija koji odgovara potrebama našeg vremena i mi ćemo ga podržati.
Ono što sam sa koleginicom Olgicom Batić pre svega želeo je da, prvo rešenje koje sam predložio da se preciziraju vrste krivičnih sankcija nije rešenje koje ne postoji u našem okruženju, postoji u nekim uporednim zakonodavstvima, a naša namera je bila kod svih amandmana jedna te ista. Smatramo da se treba držati onih opštih principa radi sprečavanja stope kriminaliteta, znači prevencija, edukacija, represija.
Želja nam je da u samom tekstu zakona kada osuđenik pogleda taj tekst to ne deluje isuviše rigidno, jer treba raščlaniti koje su sve vrste krivičnih sankcija, a ovo je posebno, s obzirom da imamo zabrinjavajući porast maloletničke delikvencije, da imamo decenije političkog i ekonomskog nasilja koje su ostavile pre svega posledice kod mladih ljudi, da su školstvo, porodica, društvo izgubili preventivnu i kontuelnu funkciju i da postoje ozbiljni socijalni problemi društva u neuspeloj tranziciji.
Tačno je ono što je Vlada napisala u svom odgovoru da ako navedete da su u pitanju krivične sankcije da je to dovoljno precizna odredba, ali čini mi se pre svega dovoljno jasna za ljude iz struke. Ali ako osuđenik kome je izrečena neka mera bezbednosti pogleda sam tekst zakona tu se samo govori o kaznama ili sankcijama i to malo deluje rigidno, malo deluje zaprepašćujuće za onoga kome je izrečena recimo neka zaštitna mera ili mera bezbednosti, a odnos mera bezbednosti i kazni je takav da oni imaju i niz sličnosti, ali imaju i razlika, ali je zajednički cilj da spreče ponašanje koje povređuje ili ugrožava vrednosti zaštićenih krivičnim zakonodavstvom sa ciljem da se krivična dela više ne vrše. I jedna i druga vrsta kazni ograničavaju ili lišavaju izvršioca krivičnih dela određenih sloboda.
Zbog toga kažem, želeo sam ovim amandmanom da dam određenu finoću i mekoću samom tekstu zakona da on ne bi delovao tako rigidno kao u nekim vremenima kada je tortura, i normativna tortura i tortura u izvršenju krivičnih sankcija, bila jedini model kojim su se počinioci krivičnih dela odvraćali od budućeg vršenja krivičnih dela, a praksa duga, ne samo izvršenja zavodskih sankcija kod nas, nego i u svetu, je pokazala da to nije dovoljno i da postiže suprotan efekat od onog koji se želi postići, a to je resocijalizcija, uključenje izvršilaca krivičnih dela u normalan život i davanje novih šansi po izlasku sa izdržavanja kazne zatvora.

Gospodine ministre, ono što sam malo pre rekao, sada ću dodatno pojasniti. Mislim da puna resocijalizacija podrazumeva odgovornost države, ozbiljnost države i pošten odnos prema osuđenicima. Ne možemo se deklarativno pozivati na humanost, kao što je do sada bilo reči često, a u praksi da se dešava nešto drugo. Tako rade sve razvijene zemlje sveta i imaju i oštrije krivične sankcije.
Mi smo kao desničari koji znaju šta je država, često bili za još oštrije krivične sankcije, vi ste svedoci toga, kad smo podnosili niz amandmana, recimo, za višestruke povratnike, silovatelje, itd, itd. Ali, u skladu sa tim ide i ono što treba da uradi država.
Koleginica Olgica Batić je predložila da služba za zdravstvenu zaštitu vrši zdravstvenu prevenciju, leči osuđena i pritvorena lica, nadzire higijenu i kvalitet hrane i vode i učestvuje u utvrđivanju i sprovođenju programa postupanja prema građanima.
Čini mi se da ovde niko nije pomenuo ove dve bitne stavke, možda najbitnije ovde, jer se zakon toga dotiče u nekim drugim članovima, znači, higijene i kvaliteta hrane. Ako izvršite ispitivanje osuđenika, saznaćete da su često nezadovoljni kvalitetom hrane, da nema dovoljno mesa, voća, slatkiša, da nije dovoljno dobar kvalitet vode, a država, ako to ne obezbedi osuđeniku a od njega traži da ispuni određene obaveze i želi da ga istinski na bolje promeni, onda to neće u praksi zaživeti na način na koji svi mi želimo.
Mislim da je Vlada u pravu što se tiče odgovora da dva lekara i četiri medicinska tehničara koja treba da ima svaki zavod, jednog psihijatra, jednog stomatologa, da je to preglomazno. Verovatno se neće ljutiti koleginica Olgica Batić što ja na ovaj način tumačim i odgovor Vlade, ali, čini mi se da postoji rešenje da svi navedeni medicinski stručnjaci budu na raspolaganju za više zavoda. Znači, da bukvalno u jednom zavodu budu smeštene sve te osobe i tamo gde ima manje osuđenika i gde nema potrebe da stalno budu prisutna lica te specijalnosti, da jednostavno stoje na raspolaganju i to je nešto što uzimam sebi za slobodu kao međurešenje.
Koleginica Olgica Batić se takođe bavi problematikom odvajanja posebne prostorije za negu trudnica, porodilja i lečenje žena. Ja sam sličan amandman podneo. Tačno je da drugi član zakona predviđa da deca koja su odvojena od majki imaju uslove koje moraju imati i vrtići, odnosno dečije ustanove, što je sasvim u redu i treba tako da bude, ali čini mi se da je zanemarena pozicija majke. Mi pričamo i o trudnicama, i o porodiljama, a zakon kaže da se one odvajaju u posebnu prostoriju, ali ne ide dalje, šta kad se odvoji u posebnu prostoriju, koja je to posebna prostorija? Posebna prostorija može biti hodnik, može biti ćelija, može biti neka kancelarija, neka treća prostorija, ali čini nam se da u tim posebnim prostorijama treba obezbediti sve one neophodne uslove, specifične, za položaj trudnica, porodilja, kada su u takvim situacijama.
Ovde se priča i o odvajanju osuđenika koji imaju određene specifične bolesti, posebno se misli na zarazne bolesti. Znam da u praksi se to radi. I naravno da mi ne treba lekare da učimo osnovama medicine, međutim, od viška glava ne boli. Možda nije loše to propisati kao striktnu obavezu, jer ako ne propišete, uvek postoji mogućnost da se u praksi kaže da zakon to nije propisao. Naravno, znam ja da se to u praksi vrlo retko dešava, ali, zbog činjenice da u našim zatvorima se javljaju s vremena na vreme takve bolesti, pomenuo bih posebno „hepatitis c“ i „hepatitis b“, da imamo puno narkomana, da je i odnos prema maloletnicima često neprimeren, zato što nema dovoljno psihijatara i psihologa koji rade sa njima nego postoji jedan prevaziđeni model koji je relikt nekih drugih vremena kada se maloletnik žali da ima određenih psihičkih problema, jednostavno mu se da „bensedin“, kako oni kažu, „nakljukaju nas bendsedinima i mi spavamo“. To uopšte nije lečenje, to je samo zataškavanje onoga što zaista postoji.
Mislim da je i Vlada u velikoj meri u pravu u svom odgovoru, ali mislim da je i ovo dodatno pojašnjenje uticalo na to da vi razumete ono što je namera podnosilaca amandmana. Hvala.

Moj amandman glasi da nakon stupanja u zavod, osuđeni se upućuje u prijemno odeljenje gde se može zadržati najduže 30 dana i da se dodaju reči - po prijemu u zavod vrši se kriminološka, psihološka, sociološka i druga ispitivanja ličnosti osuđenog radi njegove klasifikacije i tretmana, i dalje da se doda novi stav da prilikom klasifikacije obavezno će se izvršiti odvajanje višestrukih povratnika koji pokazuju sklonost ka vršenju krivičnih dela.
Slažem se u velikoj meri sa odgovorom Vlade, bez obzira na ovo što sam ja predložio. Kažem, navedeno je u nekim rešenjima u uporednom zakonodavstvu. Nije ovako decidno navedeno, ali kada se raščlani po nekim drugim stavovima, vidi se da na isto mislimo.
Moja je namera bila da se, naprosto, na ovaj način definiše zbog činjenice da mi nemamo u svim zavodima lica koja vrše kriminološka, psihološka, sociološka i druga ispitivanja ličnosti kod javljanja osuđenika na izvršenje kazne zatvora.
Naravno da svi ostali stručnjaci, svako u svom domenu, učestvuju u prikupljanju podataka radi klasifikacije osuđenika i radi primene programa postupanja, ali čini mi se da bi ovo bila ona prva mera, prva ozbiljnost koju pokazuje država kod prijema osuđenika.
Drugo, metod sudske psihijatrije, kritička procena ispitanika, utvrđivanje psihičkih procesa značaja za program postupanja od utvrđivanja raznih poremećaja koji nisu utvrđeni u sudskom postupku, jer to nije bila tema, od poremećaja pažnje, pamćenja ličnosti, utvrđivanje motivacije kriminalnog ponašanja, etiologija kriminalnog ponašanja, spoljnih iskaza, psihičkih zbivanja, utvrđivanje opšte psihologije okrivljenog, onda posmatranje kao motiv ispitivanja u sudskoj psihologiji itd. Čini mi se da su sa kriminološkim ispitivanjima, koje uključuju mnoge kriminološke metode i discipline, put, način, postupak i sredstvo za istraživanje i utvrđivanje određenih činjenica od značaja za kasnije postupanje.
Što se tiče odvajanja višestrukih povratnika, tu nema nekog jasnog odgovora Vlade, ali, kažem, ovaj način odvajanja višestrukih povratnika postoji već u nekim zakonodavstvima, i čini mi se da daje dobre rezultate.
Evo, primera radi, šta kaže statistika kod nas. Od 45 do 50 posto osuđenika za silovanje u Srbiji, ponavlja silovanje po izlasku iz zatvora. To je jedan od razloga zbog kojih smo mi kao poslanička grupa tražili hemijsku kastraciju za višestruke povratnike, silovatelje. Krivično delo krađe ponavlja 70% izvršilaca. Krivično delo prevare ponavlja 65% izvršilaca. Krivično delo prodaje i proizvodnje opojnih droga ponavlja 60% izvršilaca. To je dokaz da u zavodima nije bilo specifičnih i posebnih programa, ili ti programi nisu dali željene rezultate kod lica. Opet, da ne bude da je sve odgovornost države, naprosto, to se dešava u celom svetu. U celom svetu postoje, bez obzira i na najbolje programe postupanja i na najbolji rad sa osuđenicima, ljudi koji su bukvalno nepopravljivi. Ono što je naša zajednička namera je da to svedemo na što manju meru.
Samo u pojedinim slučajevima osuđenici imaju pojačan rad sa psihijatrom. Ako pomenemo silovatelje, oni se vrlo brzo transformišu po izlasku iz zavoda iz jagnjeće kože u kožu tigra i uvek koriste pogodnu priliku da izvrše novi napad na žrtvu. Razlozi su vrlo složeni, od psiholoških, socijalnih, pa do onih psihijatrijskih. Zbog toga mislim da ne bi bilo možda na odmet da se precizira da je obaveza zavoda da izvrši sva ova ispitivanja, bez obzira što drugi članovi zakona ovo, ako analiziramo, zaista to navode i regulišu, ali ne propisuju ovako decidno na način na koji sam ja to predložio. Hvala.