Hvala.
Gospođo predsedavajuća, gospođo ministre SPO je oduvek smatrao da je država glavni generator krize u bilo kojoj oblasti. Ako pogledamo i način na koji smo do sada uređivali drumski prevoz, prevoz tereta i prevoz putnika, onda vidimo da je glavni uzročnik za nelegalno tržište, za sivu ekonomiju, za loš položaj onih koji rade legalno, za povlašćen položaj onih koji rade ilegalno, upravo omogućila država sa stvaranjem takvog zakonskog okvira i takvog ambijenta.
U našoj javnosti je pre svega zbog naših skorašnjih svežih rana, zbog NATO bombardovanja, zbog toga što je većina zemalja članica EU priznale nezavisnost Kosova i Metohije, kod nas je dalje u velikom delu javnosti postoji otpor prema evropskim standardima. Međutim, u bilo koju oblast našeg društvenog i javnog života da zavirimo, videćemo da su zemlje EU, pa i u ovoj oblasti, svuda sistem uredile pošteno. Naša javnost treba da zna, da naša težnja je pre svega za članstvo u EU, to je težnja ka jednom vrednosnom sistemu, ka jednom poštenijem i uređenijem i boljem društvo, tako je i što se tiče ova dva zakona.
Ne zbog želje da imam negativan odnos prema bilo kojem predlogu, bilo koje vlade ili bilo kog ministarstva, već zbog želje da dođu što bolji zakoni, da stvore što pošteniji ambijent, često bio kritičar mnogih zakona. Međutim, danas su došla dva jako dobra zakona u skupštinsku proceduru i mi ćemo sa velikim zadovoljstvom za njih glasati, a sada ću izneti i najvažnije razloge.
Pored toga što je država kod drumskog prevoza gubila između 100 i 200 miliona eura na godišnjem nivou, dve ključne stvari su za nas, za sve prevoznike, za sve privredne subjekte koji se bave tom vrstom prevoza ključni. To je prvo, da svi oni koji rade legalno i koji plaćaju porez i koji imaju licence i koji imaju dozvole i tako dalje, na neki način destimulisali i kažnjavali što nije slučaj samo u ovoj oblasti. Druga stvar, je da smo faktički gledali kroz prste onima koji rade nelegalno i na crno. Sa druge strane treba i razumeti, ali ne i opravdati ljude koji su ušli u sivu zonu, sive ekonomije. Zbog čega?
Država završava proces ispitivanja 24 sporne privatizacije, odnosno najspornije privatizacije. To je pozitivan nalog koji je stigao iz Brisela, ne zahvaljujući velikoj želji našeg društva da se ispitaju te privatizacije, već zahvaljujući heroini borbe protiv korupcije, gospođi Verici Barać.
Vi ste gospođo ministre, u prethodnoj kampanji rekli nešto sa čim se mi u potpunosti usaglašavamo, da nije potrebno ispitati 24 sporne privatizacije, već treba ispitati 3.000 spornih privatizacija, ili 5.000 ili 8.000 spornih privatizacija.
Nažalost, najveći deo privatizacija u Srbiji je sporan. E, sada, kao posledicu ambijenta koji je stvorila država, kao posledicu želje da ljudi, pre svega, iz sive ekonomije, da ljudi koji su na nezakonit način uglavnom stekli svoj kapital želeći da operu svoj novac, takav novac je ušao i u privatizacije mnogih transportnih preduzeća, mnogih preduzeća koja su bila ponos našeg drumskog saobraćaja.
Jednom prilikom boraveći u „Jugoprevozu“ u Kruševcu, sreo sam jedan redak primer da su radnici zaposleni u tom preduzeću osnovali konzorcijum, da su oni postali vlasnici tog preduzeća i to je čini mi se usamljen slučaj u našoj zemlji, ali kada smo čuli njihove priče kakav su pritisak oni imali od tajkuna, od ministara, od države, od Vlade, da to prepuste najvećem tajkunu u zemlji, naravno, verovatno da želja tog tajkuna nije bila da se bavi prevozom, već da dođe do atraktivnih lokacija, pre svega, što se tiče zemljišta.
Zahvaljujući takvom odnosu države, pre svega, je država kriminalna bila, danas mi nemamo „Raketu“ iz Užica, „Auto-prevoz“ iz Vrnjačke Banje, „7. juli“ iz Šapca, „Auto-prevoz“ iz Loznice, „Auto-Banat“ iz Zrenjanina, auto-transportna preduzeća „Vojvodina“, Novi Sad, „Srem-ekspres“ iz Sremske Mitrovice, „Topola-trans“ iz Bačke Topole, „Autosaobraćaj“ iz Negotina, „Timas“ iz Zaječara, „Jugoprevoz“ iz Jagodine, „Velmatrans“ iz Ćuprije, „Jugoprevoz“ Paraćin, Auto-transportno preduzeće „Pirot“, „Jug ekspres“ Leskovac i „Auto-saobraćaj“ Kragujevac. To je posao koji mora da ispita država i da utvrdi odgovornost za propast tih preduzeća, a uglavnom o svemu onome što i javnost zna, radi se o jednom velikom kriminalu.
Zahvaljujući takvom odnosu države, ljudi zaposleni u tim preduzećima su ostali, većina bez posla i mnogi vozači su ušli u sivu ekonomiju. Agencija za privredne registre je registrovala mnoga društva koja vrše poslove prevoza, ali mnoga i nisu registrovana, a sa druge strane država nije imala ni normativni okvir za izdavanje mnogi licenci za prevoz. Samo primera radi, pomenuću nešto što je dobro u svemu ovome, da je 2013. godine registrovano 65 novih preduzeća za prevoz, a 2011. godine 209, 2012. godine 204 preduzeća, 2013. godine 186 preduzeća, 2014. godine 191 preduzeće i da se 42.494 putničkih vozila od šest do devet mesta bave ovom vrstom delatnosti. Država jeste uradila mnogo toga, ali mnogo toga i nije.
Zahvaljujući tome, pored ova dva efekta negativna koja sam pomenuo, država gubi mnogo prihoda u svom budžetu, zatim se stvara jedan nezdrav ambijent.
Oni koji rade pošteno, kažu eto kako smo mi kažnjeni od države i plaćamo sve dažbine državi, radimo na osnovu važećih propisa i dozvola, a sa druge strane, imamo nelojalnu konkurenciju koja ne plaća obaveze državi, nema dozvole i ugrožava one koji rade.Dobro je što ste vi kod pripreme za ovaj zakon, zaista sproveli jednu opširnu javnu raspravu, što su svi oni koji su bili zainteresovani da ovi zakoni budu što bolji, uzeli učešće, da su njihove sugestije, a ja sam pratio javnu raspravu, većinski uzete u obzir i mislim da će ovo stvoriti jedan drugi ambijent.
Problem koji ste i vi naveli u obrazloženju zakona, a mislim da država mora da reši, to je problem inspektora koji kontroliše drumski prevoz i njih ima samo 20, a to je jako malo, ili nemaju adekvatnu opremu za tu vrstu kontrole ili je oprema dotrajala i zastarela, a nekoliko inspektora koristi po jedan računar, zapisnike često pišu rukom kao da je 19. vek, zapisnici su zbog toga često nečitki i neuredni, što nije krivica inspektora, a naša je procena uvek bila i u ovom delu, i verujem da se sa tim, ministre, slažete da ulaganje u tu vrstu kontrole se isplati veoma brzo.
Pored toga što dajemo na značaju onome ko predstavlja državu, a to je u ovom slučaju inspektor, kada se inspektor pojavi sa olovkom, sa nekim papirom i piše na nekoj fascikli, nema uniformu koja je adekvatna, nema opremu koja je adekvatna, to je slika i prilika države, i ne samo u ovoj oblasti, mi smo uvek pričali, državni službenici su slika i prilika države.
Kada dođete na granicu jedne zemlje i kada vidite granične službenike, odmah vam je jasno sa kakvom državom imate posla, a tek kad vidite državne službenike u obavljanju svojih poslova, onda vam je to dokaz ozbiljnosti i odgovornosti jedne države.
Kao i kod putničkog prevoza i kod teretnog prevoza, mnoge poslove su obavljali preduzetnici bez svojstva prevoznika i time su ugrožena mnoga preduzeća i pojedinci koji su obavljali tu vrstu prevoza, vozili su i stranci bez odgovarajućih dozvola, nije postojao dobar zakonski okvir za dobijanje dozvola, a o inspekcijskom nadzoru, mislim da sam rekao simbolično sasvim dobro.
Što se tiče Zakona o prevozu putnika u drumskom saobraćaju, samo što se radi o prevozu lica, a ne tereta, ambijent, situacija i javašluk su slični kao kod drumskog saobraćaja. Razlike su samo u nijansama.
Zbog toga je ovaj zakon zaista nešto što deluje optimistički, što zaista na jedan sveobuhvatan način u svim segmentima uređuje ovu oblast, čini mi se na jedan pravičan način.
Zbog toga će korist od usvajanja ovog zakona imati i svi subjekti koji se bave prevozom putnika i država kroz ostvarivanje prihoda, ali i građani korisnici te vrste usluga.
Do sada su postojale raznorazne trgovine na linijskim prevozima, međunarodnim prevozom i sve je bilo na crno, sve je bilo po sistemu, ja tebi, ti meni, ja uzimam dozvolu, a ti vršiš prevoz, ja registrujem preduzeće da se bavim međunarodnim prevozom, a onda dam da to radi neko drugi. Nisu poštovani često redovi vožnje.
Lokalne samouprave su imale ovlašćenja da menjaju stajališta, ukidane su mnoge linije koje su zaista bile neophodne za prevoz putnika, nebrojeno puta su nam se javili građani i pitali zbog čega su ukinute mnoge linije.
Zamislite kada država ima tu vrstu nebrige da građani nemaju sopstveni prevoz, a onda se ukine jednostavno autobuska linija i ljudi su prepušteni sami sebi.
E sada, ono što je dobro, to je što su ranije dozvole za tu vrstu prevoza važile na godinu dana, a sada važe pet godina. Drugo, što lokalne samouprave neće više moći da svojim odlukama menjaju autobuska stajališta, a treće je što će prevoznici morati da poštuju autobuska stajališta, vozni red, pa će morati čak kada dobiju dozvolu za određenu vrstu prevoza, da voze i na linijama koje nisu ekonomski u nekom periodu potpuno isplative, ali će zato ostvariti veći prihod na nekim drugim linijama.
To je ono što sam ja prepoznao kao nešto od čega će građani imati veliku korist od usvajanja ovog zakona.
Licence za obavljanje svih vrsta javnog prevoza. Konačno, međunarodnog i domaćeg linijskog i domaćeg vanlinijskog itd. Uslovi za izdavanje licence za prevoz. To je nešto što smo mi odavno čekali da se donese. Uz to je potreban i sertifikat o profesionalnoj osposobljenosti i ovlašćenju organa nadležnog za izdavanje licence da da svoju saglasnost, onda registracija privrednog subjekta koji vrše međunarodni prevoz za sopstvene potrebe. Ministarstvo će prvi put imati evidenciju svih onih koji se bave prevozom, što je veoma bitno za kasnije intervencije ministarstva i za mnoge slučajeve u kojima će neki prevoznik, recimo, odustati od obavljanja određene vrste prevoza. Tada će ministarstvo imati ovlašćenje da angažuje nekog drugog prevoznika.
Ono što je za nas jako bitno i čemu smo mi oduvek, kao politička stranka, težili, a to je forsiranje na poslovnom ugledu. Mi smo i ovih dana bili svedoci da su pohapšeni vlasnici nekih turističkih agencija koji su se godinama bavili prevarom građana. Znači, neko ko je kažnjavan za privredne prestupe, ko je kažnjavan za krivična dela u oblasti bezbednosti prevoza putnika u javnom prevozu, zamislite dobije licencu za obavljanje te vrste delatnosti. To je do sada bilo. Taj uslov do sada nije postojao i zamislite kako građani doživljavaju tu državu koja takvim .ljudima daje licence da se bave jednom takvom važnom delatnošću. Nije u pitanju samo prevoz, već je u pitanju bezbednost, bezbednost građana, bezbednost porodice, bezbednost imovine, bezbednost ostalih učesnika u saobraćaju. Zatim, vodiće se računa o finansijskoj sposobnosti, o profesionalnoj osposobljenosti, osposobljenosti vozača i ono što je jako bitno, uslov u pogledu stvarnog i stabilnog sedišta društva koje je registrovano za obavljanje ove vrste delatnosti, jer to društvo će morati tu da čuva dokumentaciju. U slučaju bilo kakvog inspekcijskog nadzora kompletna dokumentacija mora biti tu, inače slede kazne, što do sada nije bio slučaj.
Kod međunarodnog prevoza preduzetniku, koji će vršiti međunarodni prevoz, više ne mora da se postavlja kao uslov za registrovanje njegove delatnosti da je obavljao prevoz unutar naše zemlje u roku od najmanje tri godine. Dosadašnja ovakva odredba je bila apsolutno diskriminatorska. Zbog čega bi neko ko ispunjava u potpunosti uslove da se bavi međunarodnim prevozom morao prvo tri godine da vozi po Srbiji da bi mogao da obavlja tu vrstu prevoza? To znači da su do sada lobiji, koji su zarađivali veliki novac na ovome, imali dominantan uticaj i na zakonsku regulativu. Zbog toga je ova vrsta demonopolizacije, razbijanje tih vrsta lobija, jedan veliki korak koji je pozitivan.
Zatim, kod suzbijanja sive ekonomije zabranjeno je da javni prevoz obavlja lice koje nema svojstvo javnog prevoznika. Inspektor ima sada ovlašćenje da isključi iz javnog prevoza autobuse i putnička vozila, čime se štite svi oni koji obavljaju legalni prevoz, što je opet jedna izvanredna odredba.
Ja sam vama ministre hteo da kažem nešto što sam i nekim drugim ministrima nagoveštavao kod nekih drugih propisa. To nam je nagovestila Evropska komisija, ne samo u zadnjem izveštaju, nego i u mnogim prethodnim izveštajima, a to je da često državni organi unutar naše zemlje nemaju dovoljnu koordinaciju. To je apsolutno sigurno bilo i kod prevoza putnika i kod prevoza tereta u drumskom saobraćaju. Zbog čega?
Naprosto, ako nema inspektora policija ako zaustavi prevoznika i vidi da nema licence, da nema odgovarajući putni list, itd. Znači, policija gleda ono što je policijski deo sa aspekta bezbednosti saobraćaja. Ako ne ispunjava ove uslove, oni kažu – idi, srećan ti put. Mislim da je ta vrsta koordinacije da policijski službenik odmah treba da kontaktira odgovarajućeg inspektora, da zadrži to lice, vozača, da dođe inspektor i da jednostavno, u slučaju da ne ispunjava ostale zakonske uslove, ne samo da poštuje bezbednost saobraćaja, nego da ne ispunjava uslove za obavljanje te delatnosti, automatski reaguje.
Nebrojeno puta do sada, naši građani, kada odu za bilo koji problem u bilo koju inspekciju, najčešće dobiju odgovor – mi nismo nadležni za to. Kao da svaki građanin mora tačno da zna nadležnosti određenih inspekcija, pa toliko da bude edukovan da se pojavi baš na pravom mestu, u pravo vreme kod mesno nadležnog inspektora, ako to ne pogodi, onda se od toga dižu ruke. Ne, taj inspektor ili državni organ ili državni službenik treba da kaže – ja nisam nadležan, ali ćemo odmah da kontaktiramo onog ko je nadležan, pa će stvar da bude rešena, kao u svim zemljama EU. Kod nas je to praksa koja je ukorenjena od dana nastanka Republike.
Što se tiče licence, mislim da sam dosta toga rekao…

Zahvaljujem predsedavajući.
Gospodine ministre, SPO je jedna od političkih stranaka koja je dosta rasprava, pozitivnih rasprava sa prethodnim ministrima prosvete imala oko zakona koji su danas na dnevnom redu i mi smo u prepodnevnom zasedanju imali takođe dva zakona koja na dobar način regulišu svoje oblasti. To su Zakon o prevozu putnika i tereta u drumskom saobraćaju koji su u velikoj meri antikoruptivni. Zakon o udžbenicima je takođe u velikoj meri antikoruptivan, ali to nije njegova osnovna svrha, pa ćemo krenuti redom.
Što se tiče Zakona o visokom obrazovanju i ostavljanja visokoškolskim ustanovama mogućnosti da same odrede broj ispitnih rokova, to je nešto zašta smo se mi raspravljali sa svim prethodnim ministrima pravde. Koja je naša argumentacija bila? Znate, da je sa početkom svake akademske godine, da su studenti, kako se smanjivao broj bodova samim tim i broj ispitnih rokova, najavljivali protesti i održavali proteste. Protesti su održavani ispred Ministarstva prosvete. Sasvim normalno, jer je ministarstvo bilo to koje je predlagalo smanjenje broja ispitnih rokova.
Ja sam studirao, bio sam sasvim solidan student. Ima sam tri ispitna roka i nije mi bio problem da na vreme završim fakultet. Profesori kažu da studenti koji traže više ispitnih rokova su u principu lošiji studenti i da je to način da svale na broj ispitnih rokova svoj neuspeh na studiranje. Ali, ono što je tržište, to je da mi treba da uslovima slobodnog tržišta, kada postoje i privatne i državne visokoškolske ustanove, da prepustimo studentima koji će unapred da znaju koliko imaju ispitnih rokova, kakvi su uslovi, pa neka se tamo sa visokoškolskim ustanovama bore za povećanje broja ispitnih rokova ukoliko nisu zadovoljni ili se tokom studija izmeni broj ispitnih rokova. Evo, dok je gospodin Žarko Obradović bio ministar prosvete dva dana smo vodili raspravu po ovom pitanju, i zbog toga ćemo mi podržati ove izmene kao i izjednačavanje prava nastavnog osoblja i van nastavnog osoblja u školskim ustanovama da pod jednakim uslovima idu u penziju.
E, sada, što se tiče udžbenika. Naravno da udžbenici nisu glavni u sistemu obrazovanja. Glavni u sistemu obrazovanja što se tiče škola treba da budu učenici, što se tiče visokoškolskih ustanova, studenti. Sama činjenica da ste vi u ovom zakonu pedeset puta pomenuli reč učenik, a da je u prethodnom zakonu pomenut 12 puta, to pokazuje i tehnički i suštinski da učenik polako zauzima ono bitno i najbitnije mesto, a on treba da bude glavni u sistemu obrazovanja i sve u sistemu obrazovanja treba da bude podređeno učeniku.
Vi znate da sam i u ovom sazivu, otkako ste vi ministar prosvete, postavljao poslanička pitanja što se tiče udžbenika, preobimnog gradiva, što se tiče tereta, fizičkog tereta koji učenici, posebno, recimo, prvaci, učenici u osnovnim školama imaju, jer danas bez pratnje roditelja đak prvak ne može sa školskom torbom da ode i fizički da je odnese u školu. Vi znate da roditelji, kada kupuju rance za školu, prvo se raspitaju koji je to ranac koji ima dobar ojačivač da dete u razvoju ne iskrivi kičmu itd.
E, sama činjenica da je fizički obim udžbenika tako veliki, on se reflektuje kasnije i na nastavne planove i na niz problema koji prate obrazovanje. Zbog čega? Pa, mislim da kod, kao što ste sada kod donošenja ovih zakona osluškivali glas učenika, glas studenata i glas nastavnog osoblja, tako radite ubuduće kod svih ostalih zakona jer imamo strategiju razvoja i obrazovanja i sigurno nećete pogrešiti. Oni najbolje znaju šta su to životni problemi.
Šta kažu nastavnici? Znači, naučno nastavničko veće, naučno prosvetni savet daju okvirni plan rada. Nastavno osoblje žuri pošto poto da ispoštuje plan rada preobimnog gradiva. Nastavno osoblje je zbog toga nervozno, samo je ubeđenja da je često obim gradiva preopširan. Učenici umesto da imaju tretman kao svoji vršnjaci u razvijenim zemljama, neću pominjati Norvešku koja ima najbolji sistem obrazovanja, uzmimo neku zemlju EU gde učenici, pričam pretežno o osnovnom obrazovanju, više kroz igru i razgovor sa nastavnikom stiču osnove znanja. Ovde se sve svodi na to memorijsko pamćenje, kako se kolokvijalno to kaže „bubanje“. To proizvodi niz negativnih posledica po učenika u smislu izbegavanja školskih obaveza, preopterećenosti učenika, preopterećenost nastavnika. To se reflektuje i na niz zdravstvenih problema što tiče učenika.
Zbog čega je to? Znači to je ključna stvar. Zbog čega mi sada imamo hiperprodukciju udžbenika? Vi to niste direktno rekli, ali ste rekli kroz ograničavanje, odnosno kroz preporuku obima koliko jedan udžbenik treba da ima stranica. Naprosto, došlo je do hiper produkcije, izdavači i stručno osoblje koje u rukopisima konkuriše za dobijanje, da njihov rukopis prođe stručnu ekspertizu i da postane udžbenik, žele svake godine da zarade.
Naravno, da je nauka i obrazovanje nešto što je u stalnom razvoju i da udžbenik koji je u nekoj oblasti izgleda na svoj način pre deset ili dvadeset godina, a danas ne može tako izgledati, neće izgledati za deset ili petnaest godina. Ali, to ne znači da mi treba fizički u toj meri da povećavamo broj stranica da bi neko zaradio. Mislim da je to ključna stvar bila, što više udžbenika, što više stranica, što više zarade, a ne koga se tu u negativnom smislu reflektuje, pre svega na učenike i na one koji uče u nastavnom procesu.
Zbog toga je to što ste vi, a to je čini mi se ključna odredba, što ste preporučili broj stranica. Ako hoće izdavač da štampa više, neka štampa, to mu se neće platiti. Garantujem vam da ćete imati u preko 99% slučajeva preporučeni broj stranica, jer više neće biti zarade. To je čini mi se najveći kvalitet ovog zakona uz taj anti koruptivni element i uz otvaranje dodatnog tržišta.
Dok je Zavod za udžbenike Srbije imao monopol na štampanje udžbenika, zaista verovatno pretpostavljam da tu nije bilo neke posebne korupcije jer oni su imali monopol, svi su udžbenicu kod njih štampani, ali je bio apsolutno zaostatak u kvalitetu i u razvoju. Sada kada je otvoreno tržište i kada imamo preko 70 i nešto licenciranih izdavača, očekivalo se da će to doprineti kvalitetu. Umesto kvaliteta koji, naravno, postoji i kvalitet ne treba sve gledati crno belo, mi smo uglavnom dobili hiperprodukciju. To što ste ograničili da može najviše šest izdanja da bude što se tiče jednog udžbenika, to je zaista dobro. Zatim, što se tiče porodičnog budžeta. Vi znate, kada se završe godišnji odbori, porodični budžet je ionako istanjen, dolazi školska godina, to je stres za porodicu. Zbog čega? Dolaze novi udžbenici i roditelji se najčešće pitaju – pa, zašto svake godine štampaju nove knjige. Evo, odgovor je zbog toga ne da bi pratili u toj meri razvoj obrazovanja već da bi se na štampanju novih udžbenika u što većem obimu zaradilo. A negativne posledice po razvoj sistema obrazovanja, po učenika, po nastavno osoblje, to onom ko ima finansijsku korist od toga je bilo u sasvim stotom planu.
Mi danas imamo 832. 912 učenika u osnovnim i srednjim školama. I, šta je opet ovoliki broj izdavača i otvaranje tržišta, do čega je dovelo. Da se izdavači utrkuju za štampanje udžbenika u osnovnim školama. Tamo gde su obavezni predmeti i tako dalje. U srednjim školama gde treba da štampaju udžbenike sa stručnim predmetima ili kod nacionalnih manjina gde je zastupljenost nacionalnih manjina u obrazovnom sistemu manja, izdavači uopšte nisu bili zainteresovani. To je opet par ekselans dokaz a njih uopšte ne interesuje obrazovni sistem, da njih interesuje samo novac. Da ih interesuje obrazovni sistem oni bi se naravno javili i stručnim predmetima u srednjim školama, bavili bi se podjednako i nacionalnim manjinama, a kakav je odnos, znači, svih učesnika u tom lancu prema obrazovanju, evo ja vam mogu reći da se i Srbi kao većinski narod u takvom sistemu osećaju podjednako ugroženim, kao i nacionalne manjine.
E, sada dolazimo do osoba ometenih u razvoju i do invalida. Država Srbija je, i to i mi sami znamo potpisnik svih konvencija o pravima invalida, o pravima dece ometenih u razvoju, itd. Tu ne postoji jedna konvencija koju mi nismo potpisali. Mi smo zvanično i deklarativno jako humano društvo, u praksi to nismo.
Dokaz da za decu ometenu u razvoju i za invalide nije bilo dovoljno ni udžbenika, ni stručnih pomagala, ni pomoćnih sredstava, je dokaz da mi nismo ni u ovom delu, izuzev retorički i suštinski, humano društvo. A, opet mnoga društva poput društava najrazvijenijih gde mi težimo da budemo u Evropskoj uniji koji su izuzetno humana društva i u kojima zaista nema ovih pojava, kod nas eto često ima i tih predrasuda da to nisu, u toj meri humana društva, jesu.
Drugo, broj rukopisa koji se podnose, evo, recimo za osnovne škole 452 rukopisa, za srednje škole 112. Znači, za tri četvrtine manje. To je dokaz koliko su izdavači bili zainteresovani za kvalitet obrazovanja.
Drugo, problemi moguće korupcije, izdavači su na raznorazne načine i vi ste pomenuli neke od njih dolazili do toga da štampaju udžbenike, nudili su nastavnicima i donacije, seminare, direktori škole kažu, uložićemo nešto u infrastrukturu, kupićemo vam nešto od nastavnih sredstava, kupićemo neke lopte ili nešto za fiskulturnu salu, itd, i onda će dobiti ekskluzivno pravo da se štampaju udžbenici.
Ono što je dobro da ste vi kod donošenja ovih zakona zaista sproveli jednu široku raspravu, da su svi zainteresovani učesnici mogli da kažu svoje, ali ne samo da kažu, nego je sve to satkano u ovom zakonu.
Čini mi se da nijedna bitna sugestija, a bio sam učesnik javne rasprave nije izostavljena i evo danas i predstavnici opozicije nemaju nekih suštinskih primedbi na sam tekst Predloga zakona.
Oko porodičnog budžeta mislim da sam dovoljno rekao i dobro je što će konačno moći neko ko ima dvoje ili troje dece kao u neka druga vremena, makar u periodu od četiri godine moći će dete koje je mlađe godinu ili dve dana da nasledi knjigu od svog brata ili sestre, ili od nekoga sebi bliskog ko će mu dati tu knjigu da iz nje uči. Naravno da knjiga nije nešto što je dnevna novina, nije za jednokratnu upotrebu, ona ima jednu sasvim drugu vrednost i pored porodičnog budžeta, znam da postoji u mnogim porodicama i taj fetiš, eto deca su sva učila iz jedne knjige. Ima to i neku svoju drugu simboliku.
Što se tiče uvođenja digitalnog dodatka, to je nešto što je zahtev tehnološkog razvoja društva i što Srpski pokret obnove u potpunosti podržava.
Zbog činjenice da mi u celokupnom obrazovnom sistemu pored učenika, nastavnika, roditelja, škola, svih onih neophodnih tehničkih elemenata koje škole moraju da imaju i izdavače, mi imamo i nekoliko jako važnih stručnih institucija koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, pre svega Zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja, Nacionalni prosvetni savet, Savet za stručno obrazovanje i obrazovanje odraslih i Ministarstvo prosvete kao krovno ministarstvo.
Zavod za unapređenje i obrazovanje i vaspitanje ima svoju organizacionu jedinicu Centar za razvoj programa udžbenika i on se bavi i razvojnim i savetodavnim i drugim poslovima.
Očigledno da je i Savet za unapređenje obrazovanja i vaspitanja imao značajnu ulogu kod donošenja ovih zakona i zbog svih ovih dobrih karakteristika zakona, zato što će on biti dobar po učenike, po nastavnike, po nastavne planove i programe koji će sigurno sa, pre svega, smanjenim, ali ne izgubljenim na kvalitetu gradivom.
Mislim da će učenici pored toga što će imati fizičko rasterećenje, imati i jedno mentalno rasterećenje i da ćemo mi moći da se na neki način kroz ovaj prvi početni korak približimo onim idealima kojima težimo, a to je da deca sa radošću idu u školu, da nastavnici više pažnje posvete učenicima, a ne toj stalnoj jurnjavi da ispune preobimni plan i program.
Vi ste sami pomenuli i to je bilo u telu jednog mog poslaničkog pitanja da u mnogim udžbenicima postoje naslovi koji uopšte nisu sastavni deo plana i programa. To su naslovi koji su apsolutno odštampani bez ikakve potrebe.
Samo kažem da bi fizički knjiga bila veća i da bi neko na tome zaradio.
Zbog toga što nijedan ministar pre vas nije želeo da se uhvati, da se rve sa ovim problemima, zato što nije hteo da se suprotstavi izdavačkim libijima, ne samo izdavačkim lobijima, nego i školskim lobijima i lobijima u drugim institucijama, što ste vi prvi se usudili da to uradite. U ovom delu zaslužujete našu podršku, ali mi ćemo nastaviti dalje.
Mi ćemo sve ono što je i dalje, smatramo da treba unaprediti u obrazovnom sistemu, a to je stalni proces.
Mi ćemo tražiti i kroz rasprave sa vama i kroz pozitivne sugestije i kroz poslanička pitanja da se unapredi da bi naš obrazovni sistem bio na onom nivou na kome treba da bude.
Funkcionalna nepismenost kod nas je i dalje u velikoj meri prisutna. Ona nije samo posledica obrazovnog sistema, već jednog opšteg ambijenta i nezainteresovanosti kompanija, što se tiče pre svega, srednjeg stručnog obrazovanja i visokoškolskog obrazovanja da uzimaju na stručno osposobljavanje učenike i studente da bi onog momenta kad steknu diplomu srednjeg obrazovanja ili visokoškolskog obrazovanja, apsolutno mogli da budu produktivni i maltene, prvog radnog dana da imaju jedan značajniji efekat.
Mi i dalje imamo nažalost situaciju da završeni srednjoškolci sa srednjom stručnom spremom, da visoko obrazovani ljudi kada dođu na posao svi gledaju po sistemu jesi ti učio nešto teoretski, ali ti si neupotrebljiv dok ne prođeš jedan praktičan rad u preduzeću ili kompaniji.
Zbog toga će to biti jedan od važnih zadataka vašeg Ministarstva u dogovoru sa Privrednom komorom Srbije i sa svima ostalima koji treba da uzmu svoje učešće u funkcionalnom osposobljavanju i srednjoškolaca i studenata.
Tek kada mi dostignemo tu vrstu nivoa, kada iz srednje škole ili sa fakulteta izađe u potpunosti spreman kada da obavljao posao za koji je školovan i kada i nastavnici i nastavno osoblje i roditelji i učenici osete da je školski program u potpunosti prilagođen njihovim potrebama, mi ćemo tada biti zadovoljni obrazovnim sistemom, a do tada ćemo ga stalno usavršavati i dotezati.
Hvala vam ministre, što ste došli sa ovako dobrim predlogom u Narodnu skupštinu.
Kada dolazite sa ovakvim predlozima, mi ćemo vas podržati, kada bude nešto drugačije, mi ćemo tražiti da se to unapredi.
Hvala.

Hvala predsedavajuća.
Gospođo ministre, SPO će glasati za zakon o istraživanju nesreća u vazdušnom, železničkom i vodnom saobraćaju i za Sporazum o izmenama Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa u vazdušnom saobraćaju i za potvrđivanje Sporazuma o vazdušnom saobraćaju između Vlade Republike Srbije i Vlade SAD, naravno sa DHSS, sa kojima činimo zajednički poslanički klub.
Ono što sam ja želeo da istaknem, pored toga što se sa Sporazumom sa SAD promoviše pravo putnika kao pravo broj jedan i razvija se dalja tržišna utakmica i nadmetanje avioprevoznika, onda nadmetanje u davanju što kvalitetnijih usluga sa što nižim cenama, bez diskriminacije, bez dominantnog, odnosno monopolskog položaja, razvijanje novih konkurentnih cena i usluga i najviši stepen bezbednosti prevoza putnika, to su sve nekako glavni temeljni principi SPO, što se tiče mnogih oblasti, jer smatramo da bez svih ovih činilaca, bez jake tržišne konkurencije i bez monopolskog položaja ne možemo doći do ovih željenih efekata.
Ono što ste vi nagovestili u jednoj rečenici, to je da ovaj Sporazum ima dobar i politički prizvuk. Srpski pokret obnove je apsolutno svestan činjenice, bez obzira što smo u velikoj meri kao politička stranka i zalažemo se za tešnje odnose sa Ruskom Federacijom i što apsolutno respektujemo tu istorijsku i svaku vezanost Srbije i Ruske Federacije, takođe, apsolutno razumemo odnos snaga u svetu i zbog toga, kada su u pitanju SAD, svesni smo svih onih rana, pre svega zbog NATO bombardovanja 1999. godine, koje su još uvek sveže u našem narodu. S druge strane, apsolutno smo svesni činjenice da moramo okrenuti jednu novu stranicu, da je Republika Srbija okrenula jednu novu stranicu u razvoju odnosa između naše zemlje i SAD i što je u svakom slučaju rezultiralo i dobrim odnosima ove Vlade sa Vladom SAD i veoma uspešnom posetom premijera Vučića SAD.
Meni je jedna izjava koju je premijer dao nakon te posete apsolutno optimistična i ključna. Mi nemamo više SAD kao protivnika u svetu. Imamo jedan blag povetarac sa njihove strane, što se obzirom na naše skorašnje događanje i skorašnja iskustva sigurno nešto što je dobro i SPO u potpunosti podržava takvu i spoljnu politiku i sve sporazume koji se zaključuju na nivou vlada dve države.
Što se tiče izmena Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa u vazdušnom saobraćaju, opet dolazimo do nečeg sličnog. Putnik je taj koji se stavlja na prvo mesto u vazdušnom saobraćaju. Do sada su ta prava putnika bila predviđena na taj način da putnici imaju minimum prava na naknadu štete i pomoć u slučaju uskraćivanja ukrcavanja i otkazivanja letova, kašnjenja letova, ali ne i prava na naknadu štete u slučaju kašnjenja leta.
Sada, i da je u pitanju privatno putovanje i da je u pitanju turističko putovanje, putnik u svakom slučaju trpi štetu. Posebna šteta koju putnici trpe u vazdušnom saobraćaju, to je u slučaju otkazivanja letova, a neizvršavanja određenih poslova i velike štete koju pretrpe putnici kao fizička lica ili njihova preduzeća, kompanije koje oni zastupaju i odlaganje ili gubitak bitnog posla.
Zbog toga smatramo da je izmena ovih odredbi veoma bitna. Mislim da je dobro što se povećavaju prava lica sa invaliditetom i sa smanjenom pokretljivošću u vazdušnom saobraćaju, jer je to posebno osetljiva kategorija lica koju i ovaj zakon nije zaboravio, bez obzira što su to i direktive EU i usklađivanje sa propisima EU, mislim da bez te vrste usaglašavanja, da država treba da odgovori zahtevima tih lica u najpozitivnijem smislu.
Ono što je takođe dobro, da se u registar upisuju uzimanje u zakup vazduhoplova, jer ne zaboravimo da su vazduhoplovi vrlo opasna pokretna sredstva, koja završavaju brojne poslove, ali koja u slučaju nastanka nekih štetnih događaja mogu proizvesti veliku štetu po imovinu i po ljudske živote. Zbog toga je neophodno u registar, gde se upisuju sva svojinska prava, pored prava svojine, da budu upisana i prava zakupa.
Dolazimo do Zakona o istraživanju nesreća u vazdušnom, železničkom i vodnom saobraćaju. Verujem da svi oni koji se nisu na taj način bavili saobraćajem, smatraju da ovaj zakon nije nešto posebno bitan i formiranje tog centra, koji je formiran samo za oblast vazduhoplovnog saobraćaja. Budući da sam deset godina radio u osiguranju i sam pratio nastanak saobraćajnih nezgoda u svim vidovima saobraćaja i štete koje su više nego velike u takvim slučajevima, apsolutno sam svestan šta znači postojanje jednog ovakvog centra. Zbog čega? Recimo, u zemljama EU gubitak jednog ljudskog života, pored nemerljivog gubitka, jer najveći gubitak je gubitak ljudskog života, košta osiguravajuće kompanije i državu, zdravstvo, sve službe koje imaju svoje materijalne troškove, oko milion evra.
Znači, pored gubitka ljudskog života, na kome ste vi, ministre, potencirali kao najvećem gubitku, ogromni gubici mogu nastati u slučaju prevoza robe velike vrednosti, a obično i železnički i rečni ili pomorski saobraćaj i vazduhoplovni saobraćaj, često se bave prevozom veoma velike vrednosti robe. Zatim, to su prevozna sredstva koja nisu jeftina. Ne postoji jeftin vazduhoplovi, niti jeftin brod, niti jeftina lokomotiva sa vučnim sredstvima, koja eto tek tako učestvuju u saobraćaju.
Zbog toga je dobro što je formirano jedno ovakvo telo. U potpunosti sam razumeo da ono treba da ima pre svega i preventivnu funkciju, jer ulaganje u prevenciju, vi ste ovde dali ekonomsku analizu koliko to sve košta, što se tiče zaposlenja šest stručnjaka koji će biti zaposleni u 2016. godini, ali analize svetske pokazuju da svako ulaganje u ovu vrstu preventive višestruko je isplativo. Jedan dinar ulaganja u prevenciju često vam može doneti i deset dinara, što se tiče onoga što ste sprečili da nastane kao saobraćajna nezgoda.
Zbog toga i zbog činjenice da će ovo telo davati naredbe, preporuke, obaveštavati sve domaće organizacije, od ministarstva i sve druge relevantne, pa i međunarodne organizacije koje se bave ovom problematikom, ova oblast je zaista veoma, veoma bitna oblast.
Drugo, ono što ne opterećuje istražitelje i stručnjake koji utvrđuju uzroke nastanka ovih nezgoda, to je da oni nisu opterećeni ni rezultatom istrage koji sprovode državni organi, u smislu utvrđivanja krivice i kaznenih odredbi, to je jedna druga vrsta istrage i internih istraga koje sprovode odgovarajuće organizacije, kompanije ili neke druge organizacije.
Zbog te vrste neopterećenosti, zbog činjenice da mogu i samom ministarstvu dati preporuke kako da se na bolje promeni određeni zakon, kako da se promene podzakonske akte, šta je to što konkretno može biti prepreka, recimo, ako se tiče oko plovidbe Dunavom, bez obzira što postoje mapirane te tzv. crne tačke ili opasne tačke itd, sve je to promenljivo. Danas ne postoje neke crne tačke, ali sutra se mogu pojaviti itd. Znači, tu treba izmeniti dosta propisa, odnosno sve je to živa materija koja se menja iz dana u dan, iz godine u godinu.
Zbog toga smatramo da taj minimum ulaganja koji će država iz budžeta imati u postojanje jednog ovakvog centra, apsolutno će imati svoje opravdanje kroz rad jednog centra. Siguran sam da bi samo preventivno sprečavanje nastanka jedne vrste od ove tri nezgode apsolutno opravdalo ulaganje svih sredstava ne samo na godišnjem, nego na višegodišnjem nivou, što se tiče zarada zaposlenih.
Ono što je takođe dobro, da se formiraju radne grupe i da stručno osoblje iz centra ima mogućnost da angažuje i druge stručnjake iz različitih oblasti, koji će se baviti i istragama ovih nezgoda i prevencijom oko sprečavanja budućih nezgoda.
Treća stvar, znači ta vrsta bezbednosnih preporuka koja daje centra su veoma bitne, od njih će imati koristi i ministarstvo i pravna lica koja se bave ovom vrstom prevoza i fizička lica i zbog tih razloga koji su po našem mišljenju ključni razlozi SPO i DHSS će u Danu za glasanje podržati sve ove zakone. Hvala.

Gospođo predsedavajuća, ja sam podneo amandman, na član 2. u situaciji kada nema predloga direktora policije, šta onda radi ministar. Moje je viđenje da naravno, Direkcija policije svakodnevno ministru unutrašnjih poslova dostavlja izveštaje kompetentnih, stručnih i ovlašćenih lica o stanju bezbednosti i adekvatne procene. Ono što je procena, nije nešto, što je egzaktno. Znači, neko može proceniti da treba dati predlog da ministar preduzme određene mere, na delu teritorije Republike Srbije, koje su između redovnog i vanrednog stanja, kada dođe u opasnost i ugrožavanje bezbednosti ljudi i imovine u većem obimu, ali naprosto, bez obzira na stručnu procenu, može izostati formalno taj predlog direktora policije, pa naprosto šta raditi u toj situaciji?
Pretpostavka je da to neće da se desi, ali je moguće i da se desi. Zbog toga sam ja podneo ovaj predlog, bez mog rigidnog stava da sam ja u pravu.

Hvala, predsedavajući.
Gospodine ministre sa saradnicima, SPO je dugo čekao ovakav dan kada će se u Narodnoj skupštini Republike Srbije razgovarati o jednom ovako važnom zakonu i postići saglasnost i vlasti i opozicije. To je dokaz da Ministarstvo kojim rukovodi ministar Stefanović i mere koje preduzima ne samo u normativnom okviru, već i po rezultatima rada policije idu u dobrom smeru.
Ovde je bilo i nekoliko diskusija koje su ukazivale na to da je u nekom periodu policija bila pretežno pod snažnim političkim uticajem i to je zaista tako i to nisu događaji od neke davne prošlosti.
Sa razvojem višestranačkog sistema u Srbiji nastala je jedna logična inercija. Naša policija posle 1945. godine formirana je kao, pre svega, politička policija, sa zadatkom da čuva i neguje kult ličnosti i da se bori protiv tadašnje opozicije, tzv. reakcije. To je, nažalost, taj impuls sa obnovom višestranačja 1990. nastavljen, u svom najgorem obliku.
Ali, ono što želim, budući da sam svestan toga da ovaj prenos prati veliki deo od 35.000 zaposlenih u MUP, da je SPO uvek iskazivao duboko poštovanje prema ljudima koji se bave, pre svega, unutrašnjom bezbednošću i zaštitom bezbednosti svih građana, kako personalnom, tako i imovinskom sigurnošću.
Ono na šta smo stalno ukazivali do nedavno pažnju, to je na političku zloupotrebu MUP, koje je, nažalost, bilo, a koje sada nema. Zbog čega? Mnogi su iz pijeteta prema tim ljudima koji su ugradili svoje živote nedavno u borbi za evropsku Srbiju, ja moram da pomenem, recimo, jedan događaj, gde je 1993. godine u noći između 1. i 2. juna, kada su socijalisti i radikali smenili tadašnjeg predsednika savezne države Dobricu Ćosića, da je naš poslanik, kragujevački potpredsednik tadašnjeg SPO ovde nokautiran u Skupštini, da je ubijen policajac Miodrag Nikolić, koji je bio član SPO, da to ubistvo i mnoga druga ubistva sa političkim prizvukom nikada nisu rasvetljena, a ono u šta je SPO siguran, to je da je to ubistvo politički motivisano jer je stric gospodina Nikolića godinu dana pre toga govorio na Vidovdanskom saboru baš ispred ovog doma Narodne skupštine Republike Srbije.
Srpski pokret obnove u potpunosti razume svu složenost poslova koje obavlja MUP, od stanja bezbednosti na teritoriji cele Republike, pa onda na KiM, pa na administrativnoj granici, od borbe za suzbijanje kriminala, za održavanje javnog reda i mira, za bezbednost saobraćaja, za graničnu bezbednost, obavljanje upravnih poslova, zaštitu i spašavanje ljudi i imovine u vanrednim situacijama, poslovi analitike, telekomunikacije, informativnih tehnologija, bavljenje stručnim osposobljavanjem, obrazovanjem i usavršavanjem svih zaposlenih, normativno-pravna aktivnost, međunarodna saradnja koja je poprimila kroz potpisivanje bilateralnih i multilateralnih ugovora dobar nivo, reformske aktivnosti koje zaista ministar Stefanović sprovodi, po našem mišljenju, na jedan zaista prihvatljiv način.
Kao rezultat svega ovoga dobrog o čemu sam pričao, bez ulaženja u posebne detalje, mi imamo, izuzev, čini mi se, u pogledu visoko-tehnološkog kriminala, što je sasvim normalno da postoji porast te vrste kriminala, mi imamo dva trenda koja su dobra. Prvi je smanjenje broja krivičnih dela, a drugi je povećanje rasvetljavanja krivičnih dela.
Sa druge strane, moram da istaknem da je i u policijskoj akciji „Sablja“, kada je bilo uhapšeno 12 hiljada lica, za sva ta lica je policija imala policijske dokaze da su to ljudi s one strane zakona, ali, nažalost, normativno-pravni sistem, sudstvo i tužilaštvo su bili drugačiji, pa je i ta jedna odlučna akcija države, kada smo videli da država kada se ozbiljno uhvati u koštac sa organizovanim kriminalom i sa kriminalom i korupcijom, može to dosta dobro da reši.
Onaj san koji smo mi sanjali 90-ih godina, verujte mi, ja moram danas da ga pomenem, bilo je to zaista teško vreme. Jer, zamislite nas, predvodnike borbe „Za evropsku Srbiju“, organizovan je neki skup, policija se pojavi samo da puca na nas, da baca suzavac, da nas rasteruje sa šmrkovima, da nas juri sa helikopterskim jedinicama i sa specijalnim jedinicama po Ravnoj Gori, itd. Danas je to vreme, srećom, drugačije. Sa druge strane se pojave predstavnici vlasti, opozicija čuva vlast od naroda, a danas policija podjednako postupa u tim situacijama i prema vlasti i prema opoziciji.
Ono što ja želim da kažem, uz duboko poštovanje za rad svih policijskih službenika i svih službi i jedinica, to je da najveći deo policajaca, znam da vi znate, ovo pričam zbog javnosti, želi samo profesionalno da radi svoj posao. Politika ih uopšte ne interesuje.
Nažalost, karijerna napredovanja su u tim lošim godinama imali oni koji su želeli da ministarstvo zloupotrebe u političke svrhe. I ne da nisu imali u tome podršku građana Srbije, nego pre svega nisu imali podršku većine zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova. I često u razgovorima sa ljudima koji obavljaju veoma složene, pre svega policijske zadatke, često nas pitaju – zašto vi iz Srpskog pokreta obnove ne volite policiju? Ja kažem da to nije tačno. Policija, vojska i Srpska pravoslavna crkva su, po mišljenju Srpskog pokreta obnove, tri veoma važne i dobre institucije. Posebno vojska i policija, koje su napravile dobre reforme. Ali, ono što nam je odvratno, to je politička zloupotreba tih institucija. I zbog toga sam imao potrebu da se i ovih tema dotaknem.
Još nešto. „Tijanin zakon“ ili izmene po kojima će policija imati veći pravni okvir za postupanje je zaista nešto što je dobro i što vi radite u pravom momentu, ne samo zbog pozitivnog pritiska javnosti, već zato što i vi tako mislite, zato što svi mi mislimo tako u Narodnoj skupštini. Dobre su i sve ostale mere i članovi koji se menjaju, a ono što mi očekujemo od novog zakona o policiji to je da više reguliše odredbe, i ministar je to malo pre pomenuo, koje se tiču porodičnog nasilja i većeg angažovanja policije i veća ovlašćenja policije da spreči porodično nasilje ili, ako porodično nasilje već nastane, da ono ne bude u produženom trajanju.
Zbog toga će Srpski pokret obnove u Danu za glasanje sa velikim zadovoljstvom ne samo podržati vaš rad nego glasati i za izmene i dopune zakona. Hvala vam.

Hvala gospođo predsedavajuća.
Moje pitanje je za Republičku direkciju za imovinu Republike Srbije, za Ministarstvo prosvete nauke i tehnološkog razvoja, a tiče se sudbine najstarijeg Centra za strna žita na Balkanu, Centra za strna žita Kragujevac, koji je osnovan 1898. godine u Kraljevini Srbiji, bavi se istraživačko-razvojnom delatnošću. Osnivač tog Centra je država i posle društvenih promena u našoj zemlji i najnovijih nadležnosti ministarstva, osnivač je Vlada Republike Srbije i Centar je dodeljen resoru Ministarstva za prosvetu, nauku i tehnološki razvoj.
Centar za strna žita iz Kragujevca se bavi selekcijom, oplemenjivanjem i tehnologijom proizvodnje strnih žita i do sada je postigao jako značajne rezultate u toj oblasti. Cilj svih istraživanja je da pronalazak, u ovom slučaju sorta, dođe u proizvodnju i da rezultati rada budu materijalizovani. Zato se Centar bavi i proizvodnjom visokih kategorija semena na svojim površinama. Kasnije se seme plasira organizatorima proizvodnje i Centar za to ima određenu naknadu.
Poslednjih godina došlo je do velike pometnje na tržištu semena, pre svega, nekontrolisanog uvoza stranih sorti, proizvodnje tog semena, kao i daleko strožijih propisa u semenarskoj proizvodnji, nego što je u EU i u ostalim zemljama. To su tvrdnje zaposlenih u Centru za strna žita u Kragujevcu, pa je sve to dovelo do toga da domaći poljoprivredni instituti Centru finansijski posustaju i dovodi se u pitanje njihov opstanak.
Centar nije izuzet iz nastale situacije i to je dovelo i do osipanja naučnog kadra, kao i do smanjenja površina zasejanih kragujevačkim sortama strnih žita. Sve to dovodi do zakašnjenja zarada od 20 meseci, svim zaposlenima, do neoverenih zdravstvenih knjižica, nepovezanog radnog staža, a zaposleni su dovedeni u stanje da ne mogu zadovoljiti minimum svojih egzistencijalnih potreba.
Proteklih godina više puta je najavljivan socijalni program, ali je uvek odlagano njegovo sprovođenje zbog nedostatka sredstava. Trenutno su zaposleni u Centru za strna žita u generalnom štrajku da bi nadležni se uključili u što hitnije rešavanje problema. Sindikat Centra za strna žita se obratio za pomoć resornom ministarstvu u cilju pokretanja inicijative za brže rešavanje problema i samog statusa centra, lokalnoj samoupravi Grada Kragujevca, jer je grad već duže godina zainteresovan da dobije saglasnost na korisnička prava nad zemljištem koje sada koristi Centar.
Predlog je da se prodajom imovine na kojoj se nalazi Centar namire dugovanja, sačuva delatnost, tako što bi Centar prerastao u centar za razvoj poljoprivrede u šumadijskom okrugu, čime bi se konačno rešio status Centra, što SPO u potpunosti podržava. Oformljena je i radna grupa u kojoj su predstavnici Grada Kragujevca, Centra za strna žita i komisija je utvrdila presek stanja u svim oblastima i potraživanja do 30. aprila 2015. godine i donela izveštaj o celokupnom stanju Centra za strna žita, koji će ići na usvajanje u gradskom veću i gradsko veće je završilo taj posao, nakon čega treba da dođe do sporazuma i realizacije sporazuma među zainteresovanim stranama Ministarstva prosvete,nauke i tehnološkog razvoja, Grada Kragujevca i Centra za strna žita.
Zaposleni i sindikat u Centru očekuju da će inicijativa lokalne samouprave doprineti bržem rešavanju problema opstanku najstarijeg centra tog tipa na Balkanu. Prema informacijama koje imamo, predmet prenosa korisničkih prava nad Centrom za strna žita na Grad Kragujevac se nalazi kod Republičke direkcije za imovinu. Iz ranijeg iskustva zaposleni znaju da se ti predmeti sporo ili veoma retko pozitivno rešavaju. Zato je moje pitanje Ministarstvu i Republičkoj direkciji za imovinu - dokle se stiglo sa rešavanjem ovog problema, jer smo mi, kao politička stranka, zainteresovani i da ostane Centar za strna žita u Kragujevcu i da kasnije preraste u centar za razvoj poljoprivrede u šumadijskom okrugu?
Drugo pitanje ministru finansija, obratili su mi se mnogi vojni penzioneri kao narodnom poslaniku, zadnji dopis sam dobio od kragujevačkih vojnih penzionera koji žive u Rudničkoj ulici u Kragujevcu i mole me da u njihovo ime postavim poslaničko pitanje – kada će i na koji način biti rešen dug države prema vojnim penzionerima u iznosu od 11,6%, koji datira od 01.01.2008. godine? Njihova procena je da se odlaganjem rešavanja ovog problema samo nagomilavaju nepotrebni sudski troškovi.

Hvala, predsedavajući.
Gospodine ministre, poslanička grupa SPO i DHSS će glasati kao, vidim, i sve ostale poslaničke grupe za izmene ovog zakona jer smatramo da su ponuđena rešenja bolja u odnosu na postojeće stanje i budući da mi pripadamo onoj poslaničkoj grupi koja je smatrala, od osnivanja naše političke stranke, da celokupni taj komunistički sistem treba menjati, zaista je neshvatljivo da smo 1980. godine imali Zakon o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, da smo tek 2005. godine doneli prvi zakon koji tretira ovu oblast, da je i on bio jako loše uređen, da je to jedna veoma značajna oblast za funkcionisanje finansijskog sektora za strana ulaganja, za sigurnost dužnika koji uzimaju pre svega kredite, za sigurnost bankarskog sistema.
Sećam se da je uvaženi profesor Dragoljub Stojanović, koji je, naravno, doktorirao materiju građanskog prava u Nemačkoj, smatrao u vreme kada sam ja studirao da nikako nisu mogli uređenom svetu da objasne naš pravni sistem, kako je neko mogao da ima pravo korišćenja, nije vlasnik zemljišta, kako obezbediti hipotekom tu vrstu zaloge, kako to kasnije sve, koje sve probleme stvara u sudskom postupku, u praksi itd.
Naprosto, drugovi i drugarice koji su od 1945. godine imali jedan projekat koji se zvao socijalizam, napravili su jedan nakaradni projekat u svim oblastima, pa i u ovoj oblasti. Projekat je propao, a onda su se drugovi i drugarice, sa stvaranjem višestranačkog sistema, razmileli po ostalim strankama i taj loš sistem koji su stvorili iskoristili za pljačkašku privatizaciju i za brojne zloupotrebe što se tiče pre svega kredita.
Bilo je tih zloupotreba i u vreme koje se sada promoviše kao vreme kada se sigurno i bezbedno živelo, u vreme Josipa Broza Tita, sećate se onih čuvenih zelenih planova itd. Građani su masovno po političkoj liniji dobijali kredite da podignu poljoprivredna domaćinstva. Umesto toga se podigne kuća, nikne kuća. Da li je iko odgovarao? Nije. Mi smo to zvali Alajbegova slama. Razvlačila se državna imovina kako se moglo i tako se nastavilo i posle 90-ih godina. Tako se nastavilo i posle 5. oktobra.
Sedamdeset, osamdeset ili 90% hipoteka su hipoteke banaka. Banke sa stranim vlasništvom u Srbiji posluju kao domaća pravna lica. I, obratite pažnju naši građani često kažu – vidite kako su ovi stranci bezobrazni imaju visoke kamatne stope, a istovremeno i banke sa državnim kapitalom ili sa privatnim kapitalom našeg porekla takođe imaju iste kamatne stope. Zbog čega? Zbog nesigurnosti poslovanja, zbog opšteg ambijenta, ali pri tom primetićete da ni jedna banka sa stranim kapitalom nije bankrotirala, niti je imala afere koje su imale ove banke u kojima je država pre svega imala ili većinski udeo ili postavljala svoje političke predstavnike u organe upravljanja.
Šta se radilo? Davali su se krediti sa neadekvatno obezbeđenim potraživanjima. Procenjena vrednost potraživanja je bila pet, 10, 15, 20, 100 puta koliko treba veća od realne tržišne cene i naravno da se to radilo sistematski, opet po političkoj liniji, da se isisavao državni kapital. Naravno da su te banke propale, a da je opet država koja je omogućila takvu pljačku onda preuzela obaveze tih banaka. Tako da su na neki način svi građani Srbije uključujući narodne poslanike na taj način zbog kriminalnog postavljenog sistema, koji je postavila država kažnjen. Evo, danas svi građani Srbije moraju da otplaćuju dugove koje su napravili drugovi i drugarice koji su se razmileli po svim strankama.
E, sada bez obzira da li je bila kraljevina ili neki drugi sistem pre 1941. godine, nije bilo tako. Hipoteka je bila svetinja. Odluka suda jedan kroz jedan, malo sudskih sporova postojalo je poverenje u pravnu državu, postojalo je poverenje u banke. Danas banke, i to niko nije rekao od procene vrednosti bez obzira što je to slobodna volja ugovarača imaju svoje procenitelje koji mogu i najčešće jednu nepokretnost koja je zaloga za bankarski kredit procenjuju na višestruko viši iznos, pa je to tek opasnost po građane. A ako se ujedno, pošto banke obično nude svoje opšte uslove koje ljudi običnom građaninu u muci teško ili može da razume, a onda se ide sa kamatama koje su zaista katastrofalne. I, neko ko uzme neki kredit računajući da će platiti neki neznatniji deo kako mu se to prvobitno predstavi na kraju zaista ode na doboš.
Ono što dobro što ovaj zakon promoviše naravno kao o prethodnih zakoni tu vrstu slobode ugovaranja kamatne stope i što se zakonska zatezna kamata propisuje samo u situacijama kada ona nije ugovorena.
Drugo, bio sam neko ko je promovisao sistem centralnog registra hipoteka, bez obzira što taj registar nije bio ni pouzdan, niti je postojala obaveznost da se u registar upisuju sva založna prava. Možda je zbog opšteg ambijenta u našem društvu ne samo kroz ovaj zakon, jer sa izmenama ovog zakona moraće da se izmeni niz zakona koji tretiraju ovu oblast, možda je po mom mišljenju trebalo pojačati ulogu centralnog registra založnih prava. Zbog čega? Pa, naprosto zbog činjenice što sam i ja baveći se advokaturom sretao nebrojeno puta da se na jednoj te istoj nepokretnosti stavi više založnih prava, odnosno više hipoteka, da se pojavi više poverilaca koji naprosto pitaju se odakle se odjednom pojavljuje da je jedna nepokretnost opterećena sa više hipoteka što je proizvodilo naravno pored pravne nesigurnosti veliki broj sudskih sporova.
Ono što je dobro što vi promovišete vansudsko namirenje što je naravno praksa u svetu i što mi zaista verujemo da će dovesti do manjeg broja sudskih sporova i do lakšeg rešavanja svih spornih stvari u vansudskom postupku.
Drugo, dobro je što sporazumno rešenje, odnosno smanjenje vrednosti hipotekarne nepokretnosti može ispod 90% da uradi samo sud uz mišljenje odgovarajućeg veštaka.
Procena naše poslaničke grupe je da budući da se zaista sistem ozbiljno menja, da se sa izmenom ovog zakona ispunjava još jedno obećanje koje je dao premijer Vučić u svom ekspozeu da će se, budući da je promenjen u znatnoj meri Zakon o izvršnom postupku, da postoje privatni izvršitelji, da je donet Zakon o javnom beležništvu, da se sistem u mnogim svojim oblastima ozbiljno menja, da će se sa izmenom zakona koji tretiraju ovu oblast pojačati pravna sigurnost, jer investitori zaista kada dođu u neku zemlju, a mi znamo da je ta potreba za investiranjem ne postoji samo u Srbiji, ona postoji svuda u svetu, svi nude svakojake uslove samo da bi im neko došao, investirao i otvorio neko radno mesto. Mislimo da će zaista sa početkom primene ovih zakona, i kažem sa izmenom pratećih zakona da će to privući strane investitore, jer ovo je jedna veoma važna oblast za koju svaki investitor je pre ulaganja u našu zemlju zainteresovan da vidi kako je ona regulisana.
Mislimo da će se zaista sa izmenama ovog zakona ubrzati naplata potraživanja, da će se poboljšati položaj kreditora na tržištu, da je dobro što poverilac može da ima i dodatno obezbeđenje ako je dužnik nesavesno se odgovori prema založenoj nepokretnosti uništava je, umanjuje njenu vrednost, na neki drugi način se nesavesno ponaša. Dobro je što se sada opomene šalju hipotekarnim poveriocima, glavnom hipotekarnom poveriocu i poveriocima drugog i trećeg reda. Procena naše poslaničke grupe je da će dobri efekti ovog zakona zaista, pre svega služiti za privlačenje stranih investitora.
Još nešto ministre, samo ću iskoristiti vaše prisustvo da vam ukažem na nešto što se opet tiče investicija. Mi kao narodni poslanici svakodnevno kao i vi u ministarstvima dobijamo dopise, pisma građana koji su često veoma smislena, ukazuju na glavne probleme u investiranju. Juče sam dobio pismo jednog našeg preduzetnika koji je 20 godina radio u Moskvi, stekao zavidan kapital, uložio u izgradnju etno objekata i objekata za turizam u selu Gornja Kravarica u Dragačevu. Naprosto me moli kao narodnog poslanika, čak je pozvao i Vladu ili predstavnike Vlade da obiđu te objekte i da vide koliko je tu kapitala uloženo. Sa druge strane, to jeste nadležnost opštine, ali je nadležnost i Republike, naprosto ima problem sa pristupnim putevima i sa infrastrukturom i kaže da nikako ne može gostima, pre svega iz Ruske federacije da objasni zbog čega su putevi u tako lošem stanju prepuni udarnih rupa. Inače, strani turisti su jako zadovoljni i uslugama i ambijentom i svim tim stvarima.
Tako da i ono što je preporuka Evropske komisije koja ne tretira samo ovu oblast da saradnja državnih organa mora biti mnogo, mnogo čvršća i koordinacija mnogo bolja. Mislim da i u ovom delu da to ne treba prepustiti lokalnim samoupravama da takve ljude koji svega iz patriotskih razloga ulažu u našu zemlju, treba da držimo kao malo vode na dlanu i ako ne može opština da reši neki problem koji je takve vrste da se rešenje tog problema i uključi Vlada. Hvala.

Hvala predsedavajući. Moje pitanje ima simboličnu vezu sa pitanjem gospodina Čanka. Radi se o Srbiji, radi se o Africi, doduše i o Aziji i o tranzitu, ali nažalost, radi se o jako teškim ljudskim sudbinama, o političkom i ekonomskom položaju Republike Srbije. Naime, tema kojom želim da se bavim su azilanti i pitanja ću postaviti gospodinu Nebojši Stefanoviću, zbog sledećih razloga.
Pre svega, videli smo reakcije naših građana u mestima u kojima su bili kampovi za azilante ili postoje i to je sasvim normalna reakcija ljudi koji se prvi put susreću sa jednim masovnim prilivom azilanata, sa ljudima drugih navika, druge kulture, drugog podneblja.
Postojali su i mediji koji su objavljivali senzacionalističke vesti o tome da azilanti donose zarazne bolesti, čak i ebolu, pošto je kao navodni strah od terorizma, čak su postojali i mediji koji su objavljivali fotografije azilanata.
Ovim putem apelujem na sve medije da to ne rade, zbog toga što iz zemlje porekla, u zemlji porekla porodice tih ljudi koji beže uglavnom trenutno iz područja koja su zahvaćena ratom, pre svega iz Sirije, Libije, Avganistana, zatim iz nekih drugih nestabilnih političkih i ekonomskih zemalja, Pakistana, Iraka, Irana, Somalije, Konga, Alžira, Maroka, itd. radi se o naprosto jako teškim sudbinama ljudi. Ti ljudi su već vidljivi i u Beogradu.
Evo viđamo ih nažalost i oko Železničke stanice, kod Ekonomskog fakulteta, oko parkova, parka kod Lastine stanice, viđamo ih na autoputevima svakodnevno. Nažalost, izgleda da postoji i trgovina ljudima, da postoji određena vrsta zloupotrebe. U političkom smislu, nas interesuje to zbog poglavlja 24. i ja nemam predrasuda o azilantima, apsolutno, mislim da je po onome što ja za sada znam, država Srbija u velikoj meri odgovorila, pre svega svojim ljudskim, a zatim i političkim obavezama.
Ono što bi mene interesovalo, gospodine Stefanoviću, ako imate samo podatke da nam kažete koliki je priliv azilanata ove godine u Srbiji, koliko to u ekonomskom smislu košta našu državu, šta je država sve preduzela u smislu zbrinjavanja azilanata i svih ostalih mera koje treba da preduzme, koliko je od toga ljudi koji su tražili stalno boravište u Srbiji, da li ti ljudi zaista vrše masovna krivična dela, kao što postoji predubeđenje u našem narodu.

I samo bih želeo, što se tiče gospodina Vučića da kažem da njegov stav prema podizanju zida od strane Vlade Republike Mađarske, najavljeno prema Srbiji i njegov odnos da će učiniti sve u političkom smislu da se to ne uradi, ali da ćemo nastaviti saradnju sa Mađarskom, na drugim projektima, mi u potpunosti to politički podržavamo.

Ja bih se zahvalio i premijeru i ministrima na vrlo iscrpnim odgovorima. Mislim da će odgovori koje smo dobili u znatnoj meri umiriti našu javnost.
Samo bih zamolio gospodina ministra Stefanovića, vezano za tu našu predrasudu da postoji veza između azilanata i terorizma ili da azilanti učestvuju u vršenju krivičnih dela, mogu samo da vam kažem informacije do kojih sam ja došao kao predsednik Radne grupe za praćenje stanja dece čiji se život i rad odvija na ulici, pa, jedna od kategorija koju pratimo u okviru te radne grupe, u saradnji sa nevladinim sektorom, su i deca u pokretu, deca azilanti.
Oni podaci koje smo mi dobili su upravo u skladu sa onim što ste vi izneli, da zaista, izuzev da postrada neki kukuruz, krompir itd, azilanti su zaista prilično miroljubivi. Njih muči neka druga briga. Oni žele da dođu do zapadne Evrope. Jako su miroljubivi. Nema potrebe naši građani da imaju tu vrstu predrasuda, čak i mnogi građani, i ono što je, čini mi se, ministar Stefanović rekao, na svoju ruku primaju azilante u svoju kuću itd. Ima tu nekih situacija da se sreću sa azilantima koji su jako iscrpljeni, koji pešače po nekoliko hiljada kilometara, koji su izmoreni, promrzli, mokri, bolesni itd.
Ono što je gospodin premijer pričao o srpsko-mađarskim odnosima i razumevanju naše politike, eto nekako prilike da kažemo nešto što možda nije izgovoreno u Narodnoj skupštini Republike Srbije i o čemu treba da razmišlja grad Beograd ili država Srbija. Godine 1941. kada je Mađarska kao deo fašističke koalicije napala Srbiju, mađarski premijer je u znak protesta zbog nepoštovanja sporazuma izvršio samoubistvo jer je imao potpisan sporazum sa Kraljevinom Srbijom o nenapadanju.
Jedan takav gest zaslužuje, ja mislim, makar sa ovoliko zakašnjenja aplauz u Narodnoj skupštini Republike Srbije u smislu dobrih mađarsko-srpskih odnosa i mislim da takav čovek zaslužuje makar da dobije jednu ulicu u glavnom gradu. Hvala.

Hvala, predsedavajuća.
Gospodine ministre, vi ste ispunili u zadatom roku ono što je premijer Vučić najavio u svom ekspozeu, a to je da će se usvojiti set medijskih zakona. Današnja sednica kojom se traži pomeranje roka za privatizaciju preostalih medija ima svoje puno opravdanje.
Mi smo, kao poslanička grupa, podržali set medijskih zakona i Zakon o javnom informisanju, ali sam u ime naše poslaničke grupe izrazio bojazan da će se desiti ono što se danas dešava i da nešto što je po našem mišljenju bila dobra namera, rezultat je ispao loš i da će se možda promeniti.
Naime, reč je uopšte o privatizaciji, ne samo o privatizaciji medija. Mi smo jedna od retkih poslaničkih grupa koje je smatrala, što se tiče privatizacije medija, zbog osetljivosti teme, zbog specifične medijske scene, zbog teške ekonomske situacije i svega ostalog, u skladu i sa preporukama Evropske komisije, da treba prići vrlo pažljivo, smisleno i da krajnji cilj treba da bude poboljšanje medijske scene, odnosno opstanak što više kvalitetnih medija. Nažalost, kao i opšta privatizacija u Srbiji, nešto za šta smo se mi zalagali, kao predstavnici opozicije 90-ih godina, obećavajući građanima Srbije da će im sa privatizacijom biti bolje, da će ekonomsko stanje biti bolje, da će život pojedinca biti bolji, ne našom krivicom, privatizacija je obavljana uglavnom na kriminalan način, i to je odgovornost svih vlada posle 2000. godine.
Danas kada slušam istaknute predstavnike tih vlada, kada kritikuju ovaj zakon, znači, svi mogu o tome da pričaju na loš način, izuzev njih. Nažalost, ostalo je malo medija za privatizaciju i moja bojazan je ona koju sam istakao kada je donošen ovaj zakon u avgustu prošle godine da će većina tih medija biti pogašeno.
Ono što je bila težnja i namera svih nas, da građani imaju bolje informisanje, da ih to manje košta, da država izađe iz vlasničke sturkture medija. Mislim da će taj krajnji cilj, koji i vi sigurno želite da postignete, u to ja nikada ne sumnjam, da će izostati. Ko će se svemu tome obradovati? Neće se obradovati ni građani, ni narodni poslanici, ni Brisel.
Meni je i to sam zaista često puta isticao, da iz tog različitog spektra evropskih rešenja, naši političari posle 2000. godine najčešće, često, to ne kažem da je slučaj sa vama, ali često su zbog zaista nekih krajnje lukativnih razloga uzimali najgora evropska rešenja, neprimerena našim uslovima, što je dovelo do katastrofalne privatizacije i sada nas građani, mi smo devedesetih rizikovali živote zarad reformi i približavanje EU i boljeg života u svim našim segmentima, sada nas građani pitaju, a najmanje smo odgovorni za to, jeste li vi tražili privatizaciju, eto vidite kakve su posledice privatizacije.
Naprosto, mi smo mislili da treba doneti poseban zakon o privatizaciji medija, da su mediji kupovani kao krompiri na pijaci, da su kupovani najčešće od ljudi koji, ili nemaju iskustvo u radu sa medijima ili nemaju ideju šta će sa tim medijima uraditi. Ono što je dobro sada u ovim izmenama, što vi nalažete obaveze kupcu da u roku, da se mogu odrediti specifične mere koje mogu trajati i do pet godina, ja mislim da taj rok može da bude i duži, zašto bi samo nalagali specifične mere, određene mere koje bi trajale pet godina.
Zatim, dobro je što predviđate kontinuitet u proizvodnji medijskih sadržaja za elektronske medije, obavezu održavanja programskog sadržaja koji je bio 12 meseci pre stupanja na snagu ovog Zakona. To je sve u duhu sa oni što je pričala naša poslanička grupa, upravo da ne bi neki kriminalac kupio medij, prestao da se bavi tom delatnošću, da ne poštuje uređivačku politiku, da kupi za male pare, proda opremu, imovinu, zemljište, objekte za velike pare i kaže kako sam prevario državu, uz blagoslov države.Pa, nama je od takvih pojava više muka, jer mi sa tim nemamo ništa. Ko je odgovoran za uređenje ove oblasti, pre svega države?
Zatim, dobro je što predviđate kontinuitet u održavanju medijskih sadržaja kod štampanih medija, održavanju uređivačke koncepcije koja je bila 12 meseci pre stupanja na snagu ovog zakona, što se to kontroliše od Agencije za privatizaciju, što to radi veštak odgovarajuće struke, uz saradnju sa nadležnim regulatornim telom.
E, sada ministre, nama je do sada izostala analiza onoga za šta vi niste sigurno odgovorni. To je, kakvi su efekti dosadašnje privatizacije medija? Zaključak svih je katastrofalan. Kakvi će biti efekti nastavka, odnosno istog pristupa privatizacije medija? Plašim se da će biti loša.
Mi danas nemamo mnoge, znači i tv stanice, štampane medije sa dugom tradicijom, poput „Kragujevačke svetlosti“, „Ibarskih novosti“, neizvesna je sudbina recimo najstarijeg nedeljnika u Srbiji „Pančevca“. Kada je donošen ovaj Zakon, ja sam bio jedan od retkih poslanika koji je smatrao da ne treba dati prednost investitorima koji bi, eventualno kupili medij, nego zašto paralelno, ako recimo zaposleni imaju mogućnost i žele da osnuju neki svoj konzorcijum da privatizuju medij, zašto se to njima ne odobri? Zašto nemaju zaposleni u startu iste mogućnosti da ili oni kupe ili da kupi investitor, nego ovako ćemo ono što neće želeti neko da kupi, što očigledno nije profitabilno, prepustiti zaposlenima.
Znate šta kažu zaposleni u medijima? I to je ono što je život. Kažu - mi bi mogli verovatno godinu dana sami da finansiramo taj medij, uz uslov da prodamo stanove i kuće i posle toga da ostanemo na ulici, a mediji da se ugase. Naprosto tržište u Srbiji je takvo.
Sada, građani imaju utisak da izlaskom iz privatizacije medija to građane neće koštati. To uopšte nije tačno. Građani će i dalje finansirati medije, ili kroz budžet, ili kroz projektno finansiranje, kroz ono što odvajaju u lokalnu samoupravu, a mediji će se finansirati iz komercionalnih…

Završavam.
Kažem, ovo su pitanja o kojima ćemo pričati i u amandmanima, da bi svi zajednički došli do nekog rešenja. Hvala.

Hvala gospođo predsedavajuća.
I ranije sam kao ovlašćeni predstavnik moje poslaničke grupe kod ove teme očekivao da se desi ono što se dogodilo i danas. Sve poslaničke grupe će glasati za ove odluke i sporazume i to je dobar signal u smislu razumevanja politike koja se sprovodi u oblasti odbrane, ali i razumevanja velikih, pre svega diplomatskih koristi i benefita koje će imati naša zemlja, ne samo od sporazuma, tu ćemo imati više neku korist koja se tiče konkretno Ministarstva odbrane, već od učešća naših pripadnika Vojske Republike Srbije i pripadnika MUP-a u mirovnim misijama koje sprovode UN i EU.
Mislim da je zaista naša zemlja, bez obzira što smo mi, čak i bivša SFRJ je imala sluha za tadašnje spoljno-političke okolnosti, za punu svest o tome što znači učešće u mirovnim misijama, i bez obzira što mi kao antikomunisti imamo mnogo primedbi na tadašnji sistem i na vođenje spoljne politike, na biranje saveznika u svetu, u ovom delu je vođena dobra politika. Dobra politika je imala svoj diskontuinitet devedesetih godina, kada nismo bili ni članica UN, ni članica Interpola, kada smo ovaj svet koji ide nekim drugim putem smatrali za neprijateljskim i, ono što je dobro, danas je politička scena Srbije takva da apsolutno, a posebno mislim i na premijera Vučića i na ministra odbrane, koji nastavlja jednu dobru tradiciju njegovih prethodnika, pre svega mislim na ministre odbrane posle 2000. godine, da se u jednom ozbiljnom sistemu koji se zove Ministarstvo odbrane, u jednom sistemu koji je, to ću ponoviti po ko zna koji put, u svojim unutrašnjim reformama otišao najdalje, zahvaljujući profesionalizmu, zahvaljujući stručnosti, zahvaljujući i patriotizmu. To je dokaz da ipak sve zavisi od politike.
Naši se omladinski fudbaleri trenutno bore za finale Omladinskog prvenstva sveta u fudbalu. Znamo kakvi su kapaciteti, potencijali naše nacije samo kada im se da šansa. Glavni problemi svuda su problemi sistemske prirode, znači država je ta koja nije često stvorila sistem da se ispolje svi potencijali, ogromni potencijali koje ima naš narod. To je srećom uradila Vojska Republike Srbije.
Premijer Vučić dok je bio ministar odbrane zaista je dao u parlamentu jednu hrabru i odgovornu izjavu. Rekao je da ni sam nije imao potpunu svest šta znači učešće u mirovnim misijama, kolike to pre svega benefite u diplomatskom smislu donosi zemlji. Tu dolazimo na teren onoga što SPO zagovarao 90-ih godina, što nažalost tada nije imalo većinsku podršku. Tada je zvanična državna politika smatrala da je odbrana zemlje isključivo vojne prirode i da se recimo Beograd brani u Kninu, a mi smo smatrali drugačije, da je oružana odbrana zemlje zadnji način odbrane zemlje, da se zemlja pre svega brani mudrom politikom i dobrom diplomatijom, da se ne brani Beograd u Kninu, nego da se Knin brani u Beogradu dobrom diplomatijom i dobrom politikom.
Ono što je zaista pohvalno za sadašnju Vladu i za sadašnjeg premijera je da u potpunosti imaju razumevanja za spoljno-političke okolnosti, za mesto u kome se nalazi Srbiji i bez obzira što smo okrenuti, naravno u političkom smislu, ka članstvu u EU i u vrednosnom smislu, sporazumi sa Ruskom Federacijom i Belorusijom pokazuju, između ostalog, i pored onih praktičnih stvari koje će imati Ministarstvo odbrane, jer je dosta naše tehnike, naoružanja i vojne opreme ruskog porekla, pokazuju jednu dobru izbalansiranu politiku i u sektoru odbrane.
Dobro je što se stalno povećava broj i pripadnika Vojske Srbije i pripadnika MUP-a u mirovnim misijama, jer zaista, ministar je tek u replici pomenuo nešto što sam ja želeo da kažem u uvodnom delu, pored tih diplomatskih koristi koje će imati naša zemlja, pored toga što se naši vojnici i policajci zaista izuzetno ističu u svim misijama, dobijaju najviša priznanja i odlikovanja, oni stiču i nova znanja i nova iskustva koja prenose i koja su jako dragocena i za MUP i za Ministarstvo odbrane.
Mi smo pre nekoliko godina, ja mislim pre četiri godine, usvojili Strategiju odbrane i Strategiju bezbednosti Republike Srbije i sve ove odluke su zasnovane upravo na utvrđenim bezbednosnim potrebama i interesima pre svega Republike Srbije na Strategiji nacionalne bezbednosti, Strategiji odbrane i Strategijsko pregledu odbrane Republike Srbije.
Mislim da je i kod profesionalizacije Vojske Republike Srbije i kod učešća u mirovnim misijama bilo „patriota“ koje su smatrale da treba zadržati obavezno služenje vojnog roka, da mi nemamo šta da tražimo po sukobima u svetu, jer, zašto bi naša deca, najčešće se pominjao Avganistan, išla tamo da krvare, itd.
Ono što je dobro, ako gledamo pregled stanja u mirovnim misijama, to je da mi zaista nismo imali takvih slučajeva da se dogode tragedije u smislu stradanja nekog od naših pripadnika, makar u skorijoj budućnosti. Drugo, princip slanja pripadnika i vojske i policije u mirovnim misijama je na bazi dobrovoljnosti. Takođe, profesionalizacija Vojske Republike Srbije je na bazi dobrovoljnosti. Čak smo imali situaciju, bez obzira na prilično skromne zarade koje su odlike naše ekonomskog stanja a ne želje nekog ministra ili vlade, da je za jedno radno mesto u Vojsci Srbije konkurisalo osam, devet, deset, nekada i jedanaest ili dvanaest zainteresovanih građana, što pokazuje da te predrasude koje postoje ipak treba razbiti.
Kod nas se često u političkom smislu od Vlade, od poslanika, od predstavnika političke elite traži da se izjasni da li smo mi ili isključivo za članstvo u EU, što podrazumeva, po onima koji ne razumeju šta je dobra politika, lošije odnose sa Ruskom Federacijom, ili smo bliži negde Rusiji.
Mislim da je ova Vlada zaista, pre svega tu moram da istaknem premijera Vučića, napravila jednu dobru izbalansiranu politiku. Mi smo neko ko nije uveo sankcije Ruskoj Federaciji, i pored velikih diplomatskih pritisaka i čini mi se da je argumentacija zaista, s obzirom na naše tradicionalno dobre istorijske i mnoge druge veze sa Ruskom Federacijom nešto što je imalo smisla i da se u tom delu ispravno i pravovremeno reagovalo.
S druge strane, ako je cilj naše države članstvo u EU, zašto bi to podrazumevalo da mi budemo neprijateljski raspoloženi ili u bilo kojim lošim odnosima sa velikom Ruskom Federacijom? Mislim da tim putem kojim sada Vlada u političkom smislu ide treba i da se nastavi, a to se pokazuje i kroz ove sporazume i sa Ruskom Federacijom i sa Belorusijom, koji su jako korisni za Ministarstvo odbrane.
Ali, istovremeno treba napomenuti da mi imamo i ambasadora u NATO savezu, da je naša Vojska u velikoj meri uređena po NATO standardima, to su standardi koji su u vojnom smislu u svetskim okvirima na najvišem nivou, da imamo dobru saradnju i sa NATO paktom, da smo u Partnerstvu za mir i mislim da je to nešto što je u političkom smislu odlika jedne mudre i izbalansirane politike.
Zbog toga će Srpski pokret obnove i Demohrišćanska stranka Srbije u Danu za glasanje podržati i ove odluke i ove sporazume. Hvala.

Hvala, predsedavajući.
Posle sedamdeset godina Srbija je konačno dočekala da bude rehabilitovan jedan od najodlikovanijih Srba, Dragoljub Draža Mihajlović. Ali, reakcije na ovu rehabilitaciju nisu samo unutrašnje, već dobijamo niz reakcija iz regiona. Moja pitanja će biti postavljena ministru spoljnih poslova, gospodinu Ivici Dačiću, a tiču se najavljenih razgovora ministra spoljnih poslova sa hrvatskim zvaničnicima oko rehabilitacije Dragoljuba Draže Mihajlovića.
Pre nego što postavim pitanje, reći ću da je Dragoljub Draža Mihajlović jedan od najodlikovanijih Srba, najvećih srpskih heroja balkanskih, Prvog i Drugog svetskog rata, prvi antifašista u Evropi, da SPO misli da treba da se rehabilituju svi nevini osuđeni, da se isprave sve istorijske nepravde i da se postigne nacionalno pomirenje.
Mislim da treba poslati jednu snažnu poruku da naslednici i partizana i ravnogoraca treba zajednički da grade evropsku budućnost Srbije, ali takođe da isprave i velike istorijske nepravde koje su naši prethodnici učinili i za koje nisu krive ove generacije.
U tom smislu, SPO apsolutno je spreman, kao predvodnik desne evropske Srbije, da da svoj puni doprinos nacionalnom pomirenju, ali i zaštiti nacionalnih interesa i dostojanstva Republike Srbije.
Mislim da neke poruke koje smo dobijali i od lidera političkih stranaka i od predstavnika političkih članova, čak i članova naše Vlade nisu dobre. Zbog čega? Zato što se mnoge stranke koje se izjašnjavaju da su proevropske, da se zalažu za poštovanje univerzalnih ljudskih prava ponašaju u ovom slučaju suprotno. Tako da mislim da je poštenije da osnuju neku komunističku partiju, da kažu da će, ako dobiju podršku građana na izborima, osnovati konc-logore, političku policiju, da će uhoditi, prisluškivati i hapsiti na političkoj osnovi, da će ukinuti višepartijski sistem, da će vršiti pojedinačne masovne egzekucije, da će zabraniti slobodu štampe, da će gaziti ljudska prava.
Ono što je Hrvatska uradila, odnosno bivši predsednik Stjepan Mesić, to je da je pre 10 godina potpisao odluku kojom je 10.000 ustaša dobilo penzije, čak u slučaju kada članovi porodice ustaša, koji su nesporno bili fašisti par-ekselans i Hitlerovi najodaniji sledbenici, njihovi potomci, kada nasleđuju njihove penzije, njihove penzije se umanjuju za samo 15% u odnosu na partizanske penzije koje se umanjuju za 30%.
Mišljenje SPO je da u razgovoru sa Hrvatima ministar spoljnih poslova Ivica Dačić treba da pita da li je Hrvatima problem to što se Draža Mihajlović, kao antifašista, borio protiv ustaša koje oni rehabilituju, koji su nesporno fašisti.
Zatim, da li je moguće da je Stipe Mesić potpisao odluku pre 10 godina kojima ustaški koljači primaju penzije zato što su klali Srbi i u isto vreme, zašto im smeta rehabilitacija prvog antifašiste u Evropi?
Zatim, da li Hrvati znaju da Draža Mihajlović, kao pukovnik, je odbio da prizna kapitulaciju, da je organizovao prvi pokret otpora u Evropi, da je njegova vlada bila u Londonu, da su mu saveznici bili Englezi, Amerikanci, Rusi, sve sami antifašisti, da je najviša srpska odlikovanja dobio za vojničku čast i hrabrost, da je najviša odlikovanja dobio i od američkog predsednika Harija Trumana, od francuskog predsednika Šarla de Gola, da Srbija treba da se ponosi time što je imala dva nesporna antifašistička pokreta? Hvala.

Hvala predsedavajući.
Gospodine ministre, Srpski pokret obnove i Demohrišćanska stranka Srbije će glasati za predložena zakonska rešenja, a ja ću u analizi ovoga što se nalazi danas na dnevnom redu dati i uzeti sebi za slobodu da dam i neke svoje procene kakva su naša očekivanja od efekata primene ovih zakona.
Videli smo da opozicija skoro da nema nikakva očekivanja, čak smatra da će ovo opteretiti rad suda, da će predsednici sudova imati mnogo više posla, da će biti zatrpani, da će se možda pogoršati i međuljudski odnosi i da ne očekuju neke posebno velike efekte.
Mi smo u ovom delu, prvo ono što želim da kažem da je dobro konačno, da je jedan ministar pravde se setio da uradi ono što je davno trebalo da se uradi. Zbog čega? Naprosto, verujem da sam jedan od retkih narodnih poslanika koji je ušao u skoro sve sudove u našoj zemlji. Početak, posebno kada se menjaju sredine i tako dalje, je bio pun optimizma, a onda posle godinu dana, verujte mi ministre, kada uđem u sudnicu, vidim izraz lica predsedavajućeg sudije, stranaka, advokata, sve mi je jasno šta me čeka. I vi ste dali jednu ocenu, stanje u našem pravosuđu sa kojom se ja slažem, a to je ocena koja prati stanje našeg pravosuđa od 1945. a posebno od devedesetih godina, da je stanje u našem pravosuđu alarmantno. U kom smislu? Alarmantno loše.
Sa ovim što vi sada predlažete mi ćemo zaista pre svega, mobilisati sudije, predsednike sudova, ali dati na značaju onima zbog kojih država postoji, a to je građana. Građanin treba da bude u centru zbivanja i njegovo pravo. Danas anketirajte, istražite raspoloženje građana po pitanju funkcionisanja pravne države, po pitanju ugleda i uticaja pravosudne funkcije, ugleda ličnosti sudije, nećete tu sresti neke posebno dobre ocene, a to je ocena sistema funkcionisanja ovog veoma bitnog segmenta državne vlasti.
Ko je u ovom delu zakazao? Kao i u svemu drugom, zakazala je država, zakazao je sistem. A mogu vam reći da se slažem sa vama i uopšte ni na ovaj problem ne treba gledati crno belimo očima. Svega ovde ima. Postoje sudije kojima uopšte nije potreban ovaj zakon. Evo, pomenuću u nizu svetlih primera, jedan odličan primer, sudija Ljubinko Petrović iz Arilja, sada predsednik Opštinskog suda u Požegi, njemu uopšte nije bio potreban ni Poslovnik o radu suda, ni kontrola predsednika suda, ni kontrola Ministarstva pravde, i tako dalje, svakog jutra u 7.10, sudija je na svom radnom mestu, u 14.20 predmeti za taj dan su odrađeni. Jedan od najboljih sudija koje sam sreo u mojoj praksi.
Mnogo je dobrih sudija, naravno da mnogo toga i sve uglavnom u svim institucijama zavisi od ljudi, ali ako prepustimo na volju i sudijama i ljudima, onda se mi kockamo. Zbog čega? Zato što će neki sudija raditi baš onako kako treba, a neki će na krajnje pogrešan način, kriminalan način zloupotrebiti funkciju koju mu je država dala i na taj način, na najgori način, predstavljati državu i taj vrlo bitan segment državne vlasti. Zbog čega? Pa ako vam kažem kad uđem u sudnicu i kad vidim izraze lica, onda mi je sve jasno u kom će smeru da teče postupak. Načini, fazoni, fore i cake na koje su sudije opstruisale sopstveni postupak na štetu građana, na štetu ugleda države je mnogobrojan. Takva je to lepeza fazona koji su decenijama stvarani, da o tome mogu da se pišu romani.
Recimo, jedan sudija iz Odžaka, ne zakazuje jednom bitnom predmetu mesecima ročišta, a u drugim manje bitnim predmetima zakazuje u veoma kratkim rokovima, a onda stranci sa juga Srbije zakaže u zimskim uslovima, kada su velike snežne padavine i sneg i led, zakazuje ročište ujutru u sedam sati.
Naravno da je jedini razlog bio želja sudije da stranka ne prisustvuje ročištu i to je jedna od mogućnosti koja se koristi u svemu tome.
Advokata imamo fenomenalnih. Advokata koji pomažu u radu suda, ali imamo advokata koji čine sve da opstruiraju postupak posebno u krivičnim predmetima da bi postupak zastareo. Pri tome, evo naši građani često zaista kada dođu, posebno ako se vodi postupak u mestu u kome ne žive, on i ne pitaju često ko je najbolji advokat u smislu stručnosti, nego ko ima najbolje veze, ko je taj ko će najbolje da opstruira, ko je taj koji će da koristi sve to što mu stoji u procesnom smislu na raspolaganju, ali i što se tiče drugih veza.
Veoma bitan segment opstruiranja postupka su i sudski veštaci. Od toga da drže po nekoliko godina predmet, da sudiju to uopšte ne interesuje, do toga da sa pogrešno datim nalazom i mišljenjem apsolutno opstruiraju dalji tok postupaka, odnosno usložnjavaju ga jer će onda doći suprotno mišljenje veštaka, pa treće veštačenje i tek onda sudija ima glavobolju kako da izradi presudu, jer kako god da je uradi, neka od stranaka ima puno argumenata pozivajući se na neki drugi nalaz i mišljenje veštaka da oponiraju takvu presudu.
Pored ovoga što ste vi dali, ovih analiza, mislim da ovaj broj od 90% predmeta u izvršnom postupku na osnovu predloga za izvršenje na osnovu verodostojne isprave to nije zabrinjavajuće, ali i tu dolazimo do onoga o čemu su mnoge kolege narodni poslanici pričali do predsednika suda i do rasporeda sudije i do naprosto kontrole ažurnosti šta njegovi saradnici rade.
Ja se ne bih složio sa procenama da će, ne znam, to što će predsednik suda odlučivati o prigovorima i o žalbama, to nešto pokvariti međuljudske odnose jer to može popraviti samo institucije. Onaj ko radi dobro svoj posao, nema čega se plaši, ni prigovora ni pritužbi, itd. Evo, svi mi dobijamo svakodnevno raznorazne pritužbe građana. Ja sam, ovo je ne znam koje obraćanje meni kao narodnom poslaniku, naravno da sam tu stranku uputio na VSS. Radi se o pritužbi na postupanje predsednika Osnovnog suda u Zaječaru, koji 18 meseci ne zakazuje ročište u krivičnom postupku oštećenog kao tužioca, a da ne pričamo o tome da je sa druge strane podneta privatna krivična prijava protiv direktora Poreske uprave u Zaječaru.
Naravno da je sudija po prigovoru stranke, predsednik suda, po pritužbi na rad tog sudije, samo dao hronološki izveštaj šta se dešavalo u predmetu bez preduzimanja bilo koje konkretne mere protiv sudije koji savesno i odgovorno ne obavlja svoj posao.
Pored ovoga što vi radite ministre, što je dobro, mislim da je dobro reći i da je predsednik Vrhovnog kasacionog suda, Dragomir Milojević, održao sastanak sa predsednicima svih sudova u Palati pravde, da su tu donete uz stupanje na snagu ovog zakona i druge veoma bitne strateške odluke na osnovu prispelih analiza, pa je na osnovu toga što se planira da se uradi, planira se da se broj starih predmeta do 2018. godine smanji za 80%, da do 2018. godine ne bude ni jedan predmet u radu stariji od pet godina, da se za 60% smanji broj predmeta koji traju od dve do tri godine, da do 2018. godine ne bude istraga koje traju duže od dve godine, da se prepolovi broj istraga koje traju od jedne do dve godine i da je trenutno oko 17 hiljada krivičnih predmeta starijih od dve godine, oko deset hiljada starih radnih sporova i veliki je broj predmeta koji su stalno ne zakazani, Naprosto, sudije ne zakazuju ili ročište ili glavni pretres.
Još nešto hoću da vam kažem što mislim da će i pomoći, možda će to biti moj doprinos da se razume i položaj sudije, koji je često jako komplikovan.
Bili smo svedoci zadnjih desetak godina da su sudije koje su sudile posebno u krivičnim predmetima, kada osude nekog lokalnog moćnika, kriminalca, bili prepušteni na milost i nemilost samima sebi. Jedna sudija iz Čačka je prošla svojevrstan pakao zbog toga što je izrekla neku krivičnu presudu, a naprosto, država nije stala iza te sudije u pogledu zaštite njenog integriteta i bezbednosti, pa čak ni integriteta i bezbednosti deteta koje je pohađalo školu.
Meni je jedna sudija iz jednog manjeg mesta skoro pričala da je opet posle osude jednog lokalnog moćnika doživela to da je auto dignut u vazduh i da, naravno, lokalna policija, pošto joj je izgleda bliži bio taj koji je osuđen nego sudija, ništa nije preduzela, čak je i sudiju savetovala – pa, zašto nisi na vreme razmišljala, znaš li ti kome sudiš.
Prema tome, i ono što je Evropski sud za ljudska prava često u svojim presudama isticao je nekoordinisanje državnih organa u mnogim predmetima i nefunkcionisanje države na štetu građana. To isto možemo često kroz ova dva primera koje sam izneo, a ima ih mnogo, govoriti i o zaštiti sudija.
Zatim, vi ste pomenuli slučaj Topčider. Kancelarija poštovane koleginice Olgice Batić je dugo u tom predmetu. Evo, znači, koliko traje taj predmet. Porodice oštećenih gardista su morale da se obrate i Ustavnom sudu. Ustavni sud je doneo odluku da su povređeni i pravo na suđenje u razumnom roku i pravo na život i izrekao onu, čini mi se, sramnu odluku, koju ste vi pomenuli, da je satisfakcija nematerijalne štete pet hiljada evra, što je zaista skandalozno.
Drugo, ministre, teško je, vrlo teško razbiti mnoge lobije, interesne, finansijske, kriminaln, lobije koji traju decenijama i sa njima se posebno srećemo u predmetima, nažalost, za koje često bila zainteresovana i naša javnost i bez obzira na ogroman stepen zainteresovanosti javnosti, pokazivalo se koliko su ti lobiji uticajniji od pravosuđa, od Ministarstva unutrašnjih poslova, od tužilaštva. Ja sam i ranije, a i sada ću pomenuti neke predmete.
Evo, još uvek nije okončan predmet ubistva sudije Dušana Simenunovića, što treba da bude jedan od prioriteta rada pravosuđa. Nije okončan predmet ubistva novinara Slavka Ćuruvije. Nije okončan slučaj Topčider. Nije okončan slučaj ubistva novinarke Dade Vujasinović itd. To pokazuje sa jedne strane nemoć pravosudnih organa u sudaru sa mnogo uticajnijim interesnim grupacijama i lobijima i šalje jednu krajnje negativnu sliku o funkcionisanju države i o funkcionisanju pravosuđa.
Običan građanin kada kaže – ako se u ovakvim predmetima, gde je javnost zainteresovana, prave tako skandalozni propusti, šta ja da očekujem tamo gde javnost nije zainteresovana, gde mogu da mi rade sve i svašta? I sve i svašta se radi.
Vi ste pomenuli nešto što sam ja takođe hteo da pomenem, a to je da se kod disciplinske odgovornosti sudija nekoliko godina skoro nije sproveo nijedan postupak i da skoro nijedan sudija nije razrešen, da se sada ponovo, evo u prošloj godini smo imali nekoliko slučaja razrešenja sudija. Ali, ja želim da istaknem neki redosled koji je po našem mišljenju logičan. To je, prvo, sudiji omogućiti da bude u potpunosti bezbedan, posebno u ovim složenim slučajevima, bezbednost sudije, bezbednost njegove porodice. Onog momenta kada sudija ima tu vrstu slobode, on može da odlučuje.
S druge strane, apsolutno pored zaštite i samostalnosti potencirati, a vi ste i član Visokog saveta sudstva, na odgovornosti sudija, jer ne može jedan sudija u jednom predmetu ili u nekoliko predmeta da postupa krajnje neodgovorno, krajnje aljkavo, da zakazuje ročišta na 7, 8 meseci, godinu dana, a u nekim drugim predmetima da postupa savesno i odgovorno. Tamo gde se utvrdi takvo postupanje sudije, po mom mišljenju, to je apsolutno razlog za razrešenje.
Kada se obelodane takve odluke da je u takvim situacijama zbog diskriminacije građana pred zakonom i pred Ustavom, da su sudije razrešene, to će biti snažna poruka svim ostalim sudijama. Mi sada raspravljamo o nečemu, donosimo zakon koji je razrada jedne ustavne odredbe o pravu na suđenje u razumnom roku. Zamislite koliko je ta ustavna odredba, koja treba da bude odredba par ekselans na prvom mestu ili jedna od odredbi na prvom mestu, koliko je ona bila beznačajna do sada u postupanju i radu mnogih sudija.
To je dokaz i kako sudije doživljavaju najviši pravni akt jedne zemlje. Ustavne odredbe, ma nema veze, gađaćemo na svakom koraku, bitniji su nama naši poslovi, naši interesi i naši lobiji nego ono što Ustav kaže.
Ono što je takođe dobro je da je postojao i jedan pilot projekat gde je 10 sudova za tri godine rešilo više od 23 hiljade spornih predmeta. To je dokaz da, ako se ne varam, to je bilo u saradnji sa Agencijom za međunarodni razvoj iz Amerike, koja je i u ovom projektu mnogo pomogla da se dođe do ovoga što danas imamo na dnevnom redu.
Zatim, jedna od inicijativa predsednika Vrhovnog kasacionog suda, da će u sudovima biti formirani posebni timovi koji će utvrđivati uzroke starenja predmeta i prema tome ih obeležavati i sortirati, što je takođe dobra mera, pa će, recimo, predmeti stariji od dve godine, na koricama će stajati naslov – stari predmet, predmet stariji od pet godina – hitno, stari predmet, predmet stariji od 10 godina – naročito hitan stari predmet. To su, takođe, dobre mere koje je i do sada mogao da mnogi predsednik suda i bez ove intervencije da primeni, ali nažalost, nije zbog jedne opšte atmosfere i jednog opšteg stanja koje postoji u našem pravosuđu.
Da li će ove mere dati neke dobre rezultate? Mi zaista očekujemo da hoće, jer uvek kada se krene u nešto dobro, naravno, ne treba očekivati da će preko noći biti rešeni svi problemi, biće tu često i pritužbi koje su neosnovane, biće i pritužbi lične prirode. Ovde se povela i polemika oko toga da li treba taksativno navesti razloge za pritužbe i za žalbe itd, ili treba sve ostaviti na procenu onome ko odlučuje, a to je predsednik suda.
Mi smo bliži mišljenju koje postoji u zakonu, jer naprosto ne možemo predvideti sve slučajeve opstrukcije, i ako ih taksativno navedemo, onda dolazimo u opasnost da oni slučajevi nesuđenja u razumnom roku, koji taksativno nisu navedeni, nisu razlog za prigovor ili za žalbu. Zbog toga sam mišljenja da je rešenje koje je zakon predložio bolje rešenje, jer sve zavisi od konkretnog predmeta i od konkretne pravne stvari i od konkretne ocene predsednika suda. Pošto kada dobijete izveštaj iz svih sudova o postupanju, o radu sudija i o radu predsednika suda, onda ta vrsta statistike je najbolji pokazatelj i slike o tome kako radi predsednik suda i, naravno, u svim slučajevima u kojima niste zadovoljni radom predsednika suda pod hitno treba pre svega prvo promeniti predsednika suda.
Ono što je takođe specifičnost, čini mi se, svih zemalja u tranziciji, to je da imaju više sudija nego zemlje EU, a da imaju više predmeta u radu i da je nepoverenje u pravosudni sistem manje. Primera radi, Hrvatska ima 4.300.000 stanovnika, a ako se ne varam, oko 1.700 sudija i problemi su slični.