Zahvaljujem, potpredsedniče.
Uvažene koleginice i kolege, gospodine ministre sa saradnicima, mislim da mnogi od vas ovde prisutnih su čuli reči jednog od najvećih umova, čini mi se, svih vremena, Alberta Ajnštajna, koji je rekao da je svako genije, ali ako prosuđujete o ribi, po njenoj sposobnosti da se popne na drvo, ta riba će ceo svoj život provesti verujući da je glupa.
Naš obrazovni sistem ne samo da tera tu ribu da se popne na drvo, nego je tera i da siđe sa drveta i da optrči krug oko drveta i na kraju da dobije ocenu za sve to. Rezultat toga su stotine hiljada dece generacijama u našim školama koje sede u svojim učionicama verujući da su glupa ako nešto nisu razumeli na času, da su nedovoljno dobra ako nisu dobila dobru ocenu i da ništa neće uraditi u životu ako nisu zapamtili jednu sitnicu u moru informacija kojim ih svaki dan zatrpavaju.
Naše škole, i to je istina i zna je svako ko je išao u školu, ko ima dete koje ide u školu ili poznaje nekoga ko ide u školu, kažnjavaju individualizam, obeshrabruju kreativnost i nagrađuju samo isključivo štrebanje napamet i puku reprodukciju onoga što su deca prethodnog dana čula na času od nastavnika.
Svi znate kako danas izgleda telefon, a na slikama ste videli kako je telefon izgledao pre više od sto godina. Znamo kako izgleda automobil danas, kako su izgledala zaprežna kola pre 150 godina. Mnogo velika razlika. Jedina stvar koja je ista u našim životima kao pre 150 godina su učionice.
Učionice nam izgledaju kao pre 100 godina, škole nam izgledaju kao pre 100 godina, nastava nam izgleda kao pre 100 godina, a vi ovim zakonom ne donosite i ne nudite ništa novo. Ali ipak, stalno pričamo kako mi u školama pripremamo decu za budućnost, pa pre će biti da ih pripremamo za prošlost nego za budućnost. Kao u onim fabrikama sa početka veka, deca sede u savršeno ravnim redovima, sede tamo sedam, osam sati u školi, moraju da dignu ruku kada nešto hoće da kažu, imaju kratku pauzu nešto da pojedu, postoji neko tamo ko im govori šta o čemu da misle i kao da to sve još nije dosta, još ih teramo da se među sobom takmiče da bi dobili tu čarobnu peticu koja je u školi, apsolutno jedino merilo po kojih neko ih vrednuje kao ljudska bića. Možda je pre 100 godina i bilo potrebno da škola tako izgleda.
Danas se svet promenio, danas nam trebaju drugačiji ljudi, danas nam trebaju kreativni ljudi, inovativni ljudi, komunikativni ljudi koji sarađuju među sobom, koji se ne takmiče među sobom, trebaju nam ljudi koji su kritički nastrojeni, koji su nezavisni i treba nam škola koja će takve ljude da stvori.
Mislim da svako ko ima dvoje dece od kolega, verovatno mnoge kolege ovde imaju i više od dvoje dece, znaju da ne postoje dva ista deteta, da ne postoje dva ista čoveka. U medicini svakom pacijentu se pristupa posebno, pa ipak, samo u školama imamo situaciju da nastavnik stoji spram tridesetoro dece, od kojih svako dete ima različite potrebe, različita interesovanja, različite talente, različite sposobnosti, različita znanja, različite životne situacije, različite životne snove i svakom od te dece pristupa identično, priča im istu stvar na isti način i od njih očekuje isti rezultat. To je ono što ubija individualnost kod naše dece.
Da vidimo na koji način naš obrazovni sistem tretira nastavnike. Učitelji, nastavnici i profesori, duboko sam uverena, imaju najvažniji zadatak i najvažniju ulogu u društvu. Ova država ih tera da obrazuju, vaspitaju i uče decu za pare za koje ih bebi siterka ne bi čuvala gospodine Šarčeviću.
Kada pogledamo kolika je plata recimo bankara, pri tom ne sporim da plata bankara treba da bude veća od nastavnika, tako je svuda u svetu, da pogledamo kako smo mi došli do toga da dopustimo da plata onoga ko se brine o našem novcu bude deset puta veća nego plata onoga ko se brine o našoj deci. Kakvu mi poruku šaljemo i šta mi od društva pravimo? Pri tom, odmah da kažem, nastavnici nisu problem našeg obrazovnog sistema, oni sami rade u sistemu koji ih sputava, u kom nemaju mnogo mogućnosti da sami unesu promene i oni se bore protiv prevaziđenih nastavnih planova i programa, protiv loših uslova u školi, protiv malih plata, protiv obimnih, zastarelih i veoma često netačnih udžbenika.
Jedino što mi sebe treba da pitamo kada donosimo svaki ovakav zakon jeste da li je previše da tražimo lični pristup svakom učeniku? Ako možemo da imamo personalizovane stranice na društvenim mrežama, ako možemo danas čak da naručimo automobile koji će biti napravljeni prema ličnim potrebama onih koji će automobile da kupe, zašto ne možemo da tražimo od škole da svakom detetu pristupi onako da to dete u toj školi nauči kako da bude čovek, a ne da se stalno oseća kao ona riba koju teraju da se penje uz drvo.
Iako naša deca čine 20% naše populacije, ona čine 100% naše budućnosti i zato je svaki ovaj zakon za mene ključni zakon i svaka ova rasprava je jedna od ključnih rasprava koje vodimo u ovoj Skupštini. To su problemi u našem obrazovanju i ne samo u našem, nego i u mnogo razvijenijim zemljama, ali ga vidimo kako mi odgovaramo na njih, obzirom na to da me u ovoj situaciji samo naša zemlja interesuje.
Vi ste do sada imali nekoliko reformi. Nazovimo ih reforme, pošto su to bile sve samo ne reforme. Prva i najsvežija – uniforme. Čini mi se da su vaše reči tada bile da će uniforme poništiti socijalne razlike među decom. Čak iako stavimo na stranu da način odevanja nije jedini očigledan način da se pokaže socijalna razlika među decom, ta vaša izjava ima malo rupa.
Naravno, jasno je da najbitniji aspekt socijalnih razlika među našom decom nije u načinu na koji se deca oblače, nego u njihovim životnim izgledima. Ta razlika se svakog dana povećava. Siromašna deca u našem društvu svakog dana imaju sve manje i manje šanse da uspeju i to nikakve uniforme među njima neće sprečiti i nikakve uniforme te razlike među njima neće izbrisati.
To nas dovodi do krune vaših najavljenih reformi dualnog obrazovanja koje će tu razliku koja među tom decom postoji, ne produbiti, nego zacementirati najranijem njihovom uzrastu, jer će već u vrlo ranom uzrastu ta deca biti podeljena na onu decu koja mogu da nastave školovanje, koja imaju izgleda da se obrazuju i nešto urade u životu i onu decu koja će rmbačiti za vreme školovanja u nekakvim fabrikama za nikakvu ili vrlo malu platu, a nakon školovanja će čak i te poslove izgubiti zato što radna mesta za koja se oni školuju ne postoje.
Vaša velika reforma smanjenja plata prosvetarima, Srbija je jedina zemlja u Evropi koja je u okviru mera štednji smanjila plate prosvetnim radnicima, sva ona pompezno najavljivana povećanja nisu bila dovoljna čak ni da dovedu plate na nivo na kom su bile pre smanjenja, a kamoli da ih nešto povećaju. Sada, kada se govori o povećanju, premijerka koja prvi put ne izbegava da govori o tome, govori o tome kako nije pošteno da se plate povećaju i onim nastavnicima koji sede na času i čitaju novine i onim nastavnicima koji vredno rade svoj posao. Slažem se, takve rezerve nije bilo gospodine Šarčeviću kada ste smanjivali plate prosvetarima, tada su svima smanjivane plate prosvetarima, jer su tada smanjene i onima koji čitaju novine i onima koji vredno rade.
Zatvaranje škola, otpuštanje nastavnika, velika je reforma zatvoriti školu u koju ide malo đaka. Izbegavate da odgovorite na to pitanje, a mnogi su već ostali bez posla, mnogi strahuju da će ostati bez posla. Mislim da tim ljudima koji obrazuju našu decu dugujete da kažete ko će biti otpušten, po kojim kriterijumima, kada i šta mogu da rade.
Naravno, meni omiljen, vaše skandalozno ponašanje prilikom onog eksperimenta sa odeljenjima za talentovane informatičare, kada ste vi gospodine Šarčeviću tako lakonski za netalentovanu proglasili onu decu koja nisu dobro uradila test koji ste smislili tri meseca pre toga. Tu se vaš pravednički gnev nije završio, pa ste još rekli sledeće – decu koja se sada upisuju u srednje škole i fakultete roditelji su trebali pre četiri godine da pritegnu da uče, a ne da im prave prolaz u životu preko veze. Da, tako ste rekli, da ih pritegnu da uče.
Vi gospodine Šarčeviću živite u zemlji u kojoj je bivši predsednik republike preko veze završio fakultet i stekao diplomu i ni reč niste imali o tome da kažete, nego se sada kuražite pred decom, direktorima, nastavnicima i roditeljima. Sedite u Vladi sa osobom koja je krivotvorila svoju doktorsku tezu i ni reč niste imali o tome da kažete, nego se vaš gnev baš srušio na decu, na nastavnike, na direktore i na roditelje.
Istakli ste se u mnogim još nekim aktivnostima, najavljivali ste nekakvu naplatu roditeljima za neopravdane časove, za decu koja se loše ponašaju itd. sva sreća, niste uspeli i sva sreća niste stavili to u nove zakone.
Međutim, jednu stvar u ovim novim zakonima ste uspeli da uradite. Uspeli ste da objedinite sve ljude koji se bave obrazovanjem u ovoj zemlji, koji razmišljaju o obrazovanju, koji pišu o obrazovanju i svi su, gospodine Šarčeviću, protiv ovih vaših zakona. LJudi koji su pisali strategiju razvoja obrazovanja do 2020. godine, ljudi iz nevladinih organizacija, ljudi iz Agencije za borbu protiv korupcije, koja nam je poslala more prigovora na ove vaše zakone, Nacionalni prosvetni savet, Nacionalni savet za visoko obrazovanje, Matični odbor Srpske akademije nauka i umetnosti, svi se protive ovome što ste vi u ovim zakonima napisali, ali valjda vi znate najbolje, samo vama odgovara to što piše, pa valjda ćete i moći to da primenjujete.
Nudite nam koncepciju koja je u potpunoj suprotnosti sa modernim tekovinama obrazovanja 21. veka. Vi nama 2017. godine, nudite koncept obrazovanja sa početka 20. veka, i još govorite kako se radi o nekakvim sistemskim promenama i kako će naše obrazovanje sada da procveta.
Ovo su, gospodine Šarčeviću zakoni o kontroli obrazovanja, a ne o njegovom kvalitetu ili unapređenju. U celom zakonu vrlo retko se spominju oni kojima je obrazovanje namenjeno, oni koji uče, a vaša opsednutost kontrolom sistema obrazovanja može da vodi samo do unazađivanja njegovog kvaliteta koja, plašim se, ni sada nije na zavidnom nivou.
Kao što su već mnogi govornici rekli svu vlast grabite sebi. Lično ćete postavljati, razrešavati direktore, to ste već i počeli da radite i dok vam ta nadležnost nije pripadala. Vi kažete – biće konkurs. Sada vas pitam, gospodine Šarčeviću, evo, recimo u Perlezu, odakle je moj otac, pet osoba ispunjava uslove koji su se prijavili na konkurs, ispunjava uslove za direktora škole. Kako ćete vi znati od tih pet osoba koga da izaberete? Tako, pretpostavljam, što ćete pitati lokalnu vlast, ili ćete pitati nekog iz mesnog ili opštinskog odbora svoje stranke. Dakle, umesto školskih odbora sada će direktore postavljati mesni odbori iz SNS. Osim direktora, vi želite da postavljate i Nacionalni prosvetni savet, Nacionalni savet za visoko obrazovanje. Donosite odluke o nastavnim planovima i programima, odobravate i birate udžbenike, formirate Nacionalno telo za akreditaciju, kontrolu kvaliteta, itd.
Apsurdan je i redosled poteza koji unosite. Vi pričate o koncepciji velike mature, koncepcija gimnazije vam je tek u pripremi. Nema ni jedne inovacije, niti podsticaja o obrazovnim institucijama, nastavnicima da na njima rade. Nema nijedne ozbiljne mere za profesionalizaciju profesije nastavnika. Način na koji ćete vrednovati škole, o tome ćemo pričati kada budu na redu amandmani, je napušten, gospodine Šarčeviću, u modernom svetu pre više decenija. Pre više decenija su ljudi i zemlje sa obrazovanjem mnogo kvalitetnijim od našeg, napustile to što vi nama danas 2017. godine nudite.
Kada je u pitanju visoko obrazovanje studenti će i dalje plaćati, plaćati, plaćati, neće imati pojma šta dobijaju za skupe pare koje njihovi roditelji teškom mukom obezbeđuju. Uvodite asistente sa doktoratom, čime ćete rasterati iz Srbije one koji treba da vode nauku u Srbiji.
Sada se postavlja pitanje, zbog čega vi donosite ovakve zakone, zbog čega vi sve ovo nama predlažete?
Meni se čini da odgovor za to leži u onome što nam je premijerka Ana Brnabić ovde rekla kada je davala ekspoze, kada nam je govorila da je problem našeg obrazovanja u tome što mladi ljudi koji završe školovanje nisu spremni za tržište rada. Ona je to potkrepila podatkom da obrazovanje ne odgovara na potrebe privrede svedoči činjenica da 18,5% diplomaca čeka na posao između dve i četiri godine. Doduše, nama Ana Brnabić nije rekla koliko to hiljada ili desetine hiljada poslova, gde poslova, kakvih poslova, kojih poslova čeka te mlade ljude na koje oni ne mogu da se zaposle, samo zbog toga što ne znaju dovoljno. Ali, mi iz rečenog možemo da shvatimo da je za nezaposlenost Srbije krivo obrazovanje, a ne loša politika, pa će sada ta politika koja je dobra da popravi obrazovanje koje je loše.
Međutim, Ana Brnabić ne smatra da je obrazovanje loše zbog duplih moralnih standarda koje promoviše, nije loše zbog zastarelih i prevaziđenih programa, nije loše zbog prevaziđenog pristupa deci, ono nije loše zbog ponižavajućeg tretmana nastavnika, zbog preterane nerazumne birokratije. Ne, po ministarki, obrazovanje je loše zbog toga što ne priprema decu i mlade ljude za tržište rada.
Činjenica koja je poznata svakome ko ima dete koje ide u školu i svakome ko je u bilo koje vreme svog života proveo u školi, jeste da obrazovanje u Srbiji nije ono što bi trebalo da bude prema željama odgovornih roditelja i hrabrih, poštenih nastavnika. Ono đake, ovakvo kakvo je obeshrabruje, zbunjuje, laže, vara, iscrpljuje, zastrašuje i traumatizuje. Tako to radi zato što je zapušteno, arhaično, dvolično, birokratizovano.
Nije problem, gospodine Šarčeviću, što iz njega ne izlaze gotovi radnici, problem je što iz njega ne izlaze gotovi ljudi i to je osnovni problem našeg obrazovanja. Politici Aleksandra Vučića gotovi ljudi, a to znači intelektualno hrabri, pošteni, samostalni, kritični, slobodni i samosvesni, očigledno i ne trebaju.