Zahvaljujem.

Zakon o udžbenicima je jedan od zakona koji je obećan od strane ministra Šarčevića. On je najavio usvajanje potpuno novog zakona. To je bio razlog zbog kog ne prihvata da se raspravlja o izmenama i dopunama zakona. Ukoliko će Zakon o udžbenicima izgledati kao i ostali zakoni koje je do sada ministar Šarčević usvojio, zapravo predložio, a ova Skupština usvojila iz oblasti obrazovanja, mi već sada o tom zakonu znamo sledeće.

Prvo, verovatno će protiv zakona biti apsolutno svi u ovoj zemlji koji se bave obrazovanjem. Protiv njega će biti nastavnici, roditelji, učenici, Nacionalni prosvetni savet, akademija i svi drugi koji se bave obrazovanjem, razmišljaju o obrazovanju, pišu o obrazovanju, učestvuju u procesu obrazovanja. Jedina osoba koja će biti za taj zakon verovatno je ministar Šarčević i pretpostavljam premijerka koju po običaju neće interesovati ili će joj biti svejedno šta u tom zakonu piše, jer to je postao njen univerzalni odgovor na sve što ministar Šarčević radi.

Druga stvar koju već unapred znamo o tom zakonu ukoliko bude imalo ličio na zakone koji su do sada usvojeni iz oblasti obrazovanja, jeste da će u njemu verovatno pisati da ministar Šarčević lično piše sve udžbenike, jer sebi je dao takve nadležnosti u ostalim zakonima da je ostalo zaista samo u Zakonu o udžbenicima da napiše da će on lično pisati sve udžbenike, pošto ih po ostalim zakonima koji se bave ovom materijom i kontroliše, i odobrava i usvaja njihov plan itd.

Treća stvar koju unapred znamo o Zakonu o udžbenicima koji je u pripremi, ukoliko bude ličio na ostale zakone usvojene iz oblasti obrazovanja, to je da će biti prepun elemenata koji otvaraju prostor za korupciju, te će ministar odlučivati ovome, te će određeni izdavači biti u boljem položaju u odnosu na druge, te će, naravno, krivica za korupciju biti uvek na nekom drugom, a ne na ministru i ministarstvu. Poslednja stvar, pošto nemam više vremena, koju znamo o Zakonu o udžbenicima ukoliko bude ličio na ostale zakone usvojene do sada, jeste da će krivica za sve što ne valj u tom zakonu biti svaljena na nastavnike. Možda su to do sada mogli biti direktoru škola, međutim za to će sada biti ljudi po slobodnom izboru ministra Šarčevića, verovatno će krivica pasti na nastavnike koji su do sada u svim govorima, zakonima, izlaganjima i stavovima ministra Šarčevića bili jedini krivci.

Mi predlažemo drugačiji model. Volela bih da o tome razgovaramo, ali pošto ne razgovaramo ni o čemu, verovatno nećemo ni o tome.

Zahvaljujem.

Možda su kolege imale priliku da vide, a oni koji su članovi Odbora za obrazovanje su, ja se nadam, imali prilike da vide, iako je naš predsednik vešto izbegao da nam dopis prosledi, da su SANU, Konus, rektori univerziteta, dekani univerziteta, akademici, profesori, istraživači, naučni radnici, saradnici u nastavi, svi zajedno potpisali jednu peticiju i uputili je, između ostalog, i našem Odboru, uz poseban dopis koji je uputila SANU i Nacionalni savet za visoko obrazovanje u kom zahtevaju da novousvojeni Zakon o visokom obrazovanju bude pod hitno izmenjen i to u onim delovima koji se odnose na akreditaciju univerziteta, u onim delovima koji se odnose na autonomiju univerziteta i u onim delovima koji se odnose na novoustanovljenu nadležnost ministra da kontroliše apsolutno sve što se dešava u visokom obrazovanju, apsolutno sve što se dešava u Nacionalnom savetu visokog obrazovanja, da kontroliše direktno akreditaciju univerziteta i to sve time što je lično sebi dao za pravo da imenuje članove Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje.

Kada je zakon usvajan mi smo vam govorili da vidimo i to je bilo očigledno da se zakon usvaja zbog ona tri podmetnuta amandmana od strane Odbora za obrazovanje, kojima je jednom od naših kolega omogućeno da posle 10 godina akredituje univerzitet koji nikako nije mogao da akredituje. Mi predlažemo potpuno drugačiji način organizacije visokog obrazovanja. To bio sistem u kom se ceni znanje, u kom se ceni rad, u kom se napreduje po zasluzi, u kom ministar nema nadležnost da samovoljno odlučuje o tome šta će biti akreditovano, ko će napredovati, ko će biti nagrađen a ko kažnjen.

Očigledno je da vama takav sistem ne odgovara. Vama više odgovara sistem u kom se diplome kupuju, doktorati plagiraju, a magistarski i master radovi pišu preko noći.

Demokratska stranka nikada neće prihvatiti takav način funkcionisanja visokog obrazovanja jer smatramo da to poništava i to negira rad svih onih studenata, svih onih roditelja koji svojoj deci govore da u životu vredi raditi, vredi učiti, vredi se truditi i te sve diplome će biti poništene. U to budite sigurni.

Zahvaljujem.

Ono što predlažemo izmenama i dopunama Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja jeste vraćanje tog zakona u neke okvire koji su saglasni dešavanjima u modernom svetu kada je u pitanju obrazovanje, koji su saglasni Ustavu, koji su saglasni onim načelima kojima bi trebalo da se vodimo kada je u pitanju obrazovanje i koji će na neki način definisati pravac kojim naše osnovno obrazovanje treba u budućnosti da ide.

Vi ste mnogo puta govorili o tome da je problem našeg obrazovnog sistema u tome što ne stvara gotove radnike. To je govorila premijerka ovde kada je davala ekspoze. To je nebrojeno mnogo puta rekao ministar Šarčević. Uostalom, to svaki put i govori predsednik Vučić kada naše građane optuži da nemaju posla zato što su lenji, nesposobni, neobučeni, nezainteresovani i zbog toga što čekaju da im nešto padne sa neba.

Ta teza bi bila tačna ukoliko bi u Srbiji postojale nekakve desetine i stotine hiljada radnih mesta na koja naši građani ne mogu da se zaposle zato što nisu dovoljno obrazovani. Niko od tih svih funkcionera koji nam o tome govore nikada nije rekao – kojih to stotine hiljada poslova, koliko poslova, gde poslova i kakvih poslova čeka naše građane a oni ne mogu da se zaposle zato što nisu dovoljno obrazovani?

Sve i da je to tačno, nije problem našeg obrazovanja što ne stvara gotove radnike. Problem našeg obrazovanja je što ne stvara gotove ljude i to je osnovni problem o kom mi treba da razgovaramo. Zato je važno da ministar ne postavlja direktore škola. Zato je važno da ministar ne imenuje članove Nacionalnog prosvetnog saveta. Zato je važno da definišemo, da nam je između ostalog cilj obrazovanja da naučimo decu da misle a ne da štrebaju napamet i da dobijaju ocene samo za ono što nauče da reprodukuju u odnosu na ono što im je rečeno na prethodnom času. Zato je važno da napravimo sistem obrazovanja u kom će se nagrađivati rad i znanje, a ne snalažljivost i štrebanje.

Čini mi se da su naše koncepcije u prioritetima šta treba da budu prioriteti kada je u pitanju razvoj obrazovanja nepremostive. Nažalost, izgleda da vi nemate želje da se o ovome razgovara.

Mi ćemo nastaviti na tome da insistiramo i molim vas i sada da glasate, a pošto predsednica kaže da ne treba uticati na poslanike….

Zahvaljujem, predsednice.

Stavovi 2. i 3. člana 88. koji govore o tome da nemate vi šta nama da objašnjavate zašto sednica kasni, nego ukoliko konstatujete da u određeno vreme, a to je bilo 10.00 časova, u sali nije prisutan dovoljan broj poslanika, vi sednicu treba da odložite za sat vremena, a ako ni tada nema dovoljan broj poslanika da je zakažete za naredni ili neki drugi dan.

Gospođo Gojković, vi ste ovu sednicu zakazali za danas za 10.00 časova. Mi smo u 10.00 časova bili u sali, vi ste se pojavili u 10 časova i 39 minuta i ne možete naknadno da nam objašnjavate zbog čega niste imali vremena da dođete na sednicu. Ako ste planirali da sednica počne u 10 časova i 30 minuta, 10 časova i 39 minuta ili neko drugo vreme, trebalo je tako da je i zakažete, tako nam naglasite u sazivu, pa bismo možda i stigli da predamo silne dopune dnevnog reda koje imamo i za koje verujemo da su izuzetno važni za naše građane. Verujem da vi ne želite da razgovaramo o anketnim odborima, verovatno onaj koji se tiče AP Vojvodine je onaj koji biste posebno želeli da izbegnete, ali te manipulacije kojima se služite zaista izlaze iz onoga što vam ovaj Poslovnik dozvoljava.

Vi ste rekli kolegi Đurišiću da su vas zamolile premijerka i ministarka Mihajlović da sazovete ovu sednicu, pa vas molim da meni kažete kada su vas zamolile, u koliko sati? Da li su vas juče u 9 časova i 59 minuta zamolile da zakažete sednicu za danas i da li su vas one zamolile da se u e-parlament ovaj podatak ubaci tek u 10 časova i jedan minut, kada je bilo kasno da se predaju predlozi za dopunu dnevnog reda i da li su vas one zamolile…

Zahvaljujem, gospodine Arsiću, posle dužeg vremena.

Naravno, javila sam se odmah po učinjenoj povredi. To što nisam dobila reč po učinjenoj povredi je isključivo vaša greška i verovatno još jedan povod da vam ukažem na povredu Poslovnika i to su moje kolege uradile.

Reklamiram povredu člana Poslovnika 112. koji govori o utvrđivanju pauze, gde se jasno kaže da ukoliko predsednik, odnosno predsedavajući u našem slučaju, ne može redovnim merama da održi red na sednici, on onda određuje pauzu, pa vas pitam koje ste vi to redovne mere primenili, pa niste uspeli da održite red? To je jedno pitanje. Drugo pitanje je gde u Poslovniku piše da se nakon pauze poništava sve što se pre pauze dogodilo i gde piše da tada sednica kreće kao da se ništa nije desilo?

Zbog čega ovo ja pitam? Zato što sam se ja javila zapravo pre toga da vam ukažem na povredu člana 100. Poslovnika i imam još jedno pitanje za vas. Kada neko od narodnih poslanika postavlja poslaničko pitanje, a neko drugi od narodnih poslanika želi da odgovori, zna odgovor, na koji član Poslovnika da se pozovemo, gospodine Arsiću, odnosno gde piše u Poslovniku da je predsednica u svojstvu narodnog poslanika mogla odgovarati na poslaničko pitanje? Samo za savet da vas pitamo gde to piše u Poslovniku?

Evo sada gospodin Gojković kolega priča o nestalim bebama. Tri godine vas molim da usvojimo zakon o nestalim bebama, a vi ignorišete. Po kom članu Poslovnika možemo da se javimo da odgovaramo na poslanička pitanja usmeno, a da, naravno, kao i koleginica Gojković, iskoristimo to neograničeno vreme koje nam stoji na raspolaganju da vređamo, maltretiramo i vršimo nasilje nad kolegama, pa da i mi ostali to primenjujemo ili postoje pravila koja važe samo za neke?

Zahvaljujem, potpredsedniče.

Imam nekoliko pitanja za različite funkcionere i organe, a sve se odnese na skandaloznu odluku Skupštine grada Zrenjanina da 2.500 najboljeg poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini u gradu Zrenjaninu bez licitacije, bez pravila, bez bilo kakvih uslova i, ja bih rekla bez ikakve časti, dodele privatnoj kompaniji „Tenis“ i još dvema domaćim kompanijama, od kojih je jedna verovatno, ne verovatno nego koincidencijom, upravo u vlasništvu jednog od odbornika vladajuće koalicije, Aleksandar Vučić – Srbija pobeđuje u Zrenjaninu. Radi se o odborniku Željku Malušiću.Moje prvo pitanje u tom smislu ide upravo Agenciji za borbu protiv korupcije, jer je onome ko je u toj agenciji ostao dok je SNS nije potpuno razbucala, da li zna da je jedna od firmi koja je dobila ovaj posao u Skupštini grada Zrenjanina u vlasništvu odbornika vladajuće koalicije, koji je i sam učestvovao u donošenju odluke da se državno poljoprivredno zemljište dodeli upravo njemu i njegovoj firmi? Da li je on možda vlasnička prava u toj firmi preneo na neko treće lice, ili je ona i dalje u njegovom vlasništvu, i da li Agencija za borbu protiv korupcije smatra da tu ima osnova za zloupotrebu položaja ili sukob interesa, budući da se radi o tek osnovanoj firmi koja je osnovana svega nekoliko dana pre nego što je objavljen javni poziv o uslovima za ostvarivanje prava prvenstva zakupa na osnovu investicija?

Za one građane koji ne razumeju, pravo prvenstva zakupa poljoprivrednog zemljišta je uvedeno 2015. godine sramotnim, koruptivnim, besramnim Zakonom o poljoprivrednom zemljištu, kojim je omogućeno da trećinu zemljišta u svakoj opštini u Srbiji Ministarstvo poljoprivrede dodeli privredniku po slobodnom izboru, a da za to zemljište istovremeno ne mogu da se takmiče, ne mogu da licitiraju i ne mogu da se nadmeću poljoprivrednici.

Pitanje ministru Nedimoviću – da li on zna da poljoprivrednicima, koji su do sada obrađivali to zemljište, ostaje samo kao mogućnosti ili sada da rade kao nadničari na zemljištu koje su dodelili „Tenisu“ i svom odborniku, ili da prestanu da se bave poljoprivredom i time, posle generacija koje su se u njihovim porodicama bavile poljoprivredom, ostanu bez ikakvog posla?

Da li ministar Nedimović zna da to što SNS poklanja svojim poslovnim partnerima nije njihovo, da su tu zemlju generacije paora u Vojvodini otimale od močvara da bi od nje napravile danas jednu od najplodnijih zemljišta u Evropi i da bi SNS bez kriterijuma, bez pravila, bez uslova i bez mogućnosti da se drugi takmiče sada tu zemlju poklanjala svojim poslovnim partnerima? Koliko je takve zemlje u Vojvodini, neka kaže ministar Nedimović, koju će pokloniti svojim odbornicima, svojim funkcionerima, svojoj braći, kumovima, poslovnim partnerima i kome se već ta zemlja besplatno deli. Da li je svestan koliku štetu nanosi paorima koje ovim ostavlja bez ikakvih izvora da rade i bez ikakvog načina da sebe izdržavaju i da zarade za svoj život?Tako da, gospodo iz SNS, to što poklanjate svojim poslovnim partnerima nije vaše. To nije zemlja vaših tajkuna, to nije zemlja vaših odbornika, to nije zemlja vaših funkcionera, to je državno poljoprivredno zemljište koje su vojvođanski paori oteli od močvara, generacije su otimale od močvara samo da bi ste vi to tako raspodelili. Naravno da ćete svi odgovarati za to jednom kada odete sa vlasti, a do tada će svi paori imati podršku DS da vas sprečimo da razdelite ono najvrednije što Vojvodina i što Srbija ima, a to je naše poljoprivredno zemljište.

Zahvaljujem.

Poslaniče, DS nije učestvovala u ovim jezičkim amandmanima. Naši su amandmani potpuno drugačije prirode. Prosto, mislim da ova kvazilingvistička rasprava treba da se prekine.

Ovde kolega Orlić govori da umesto subkategorija, treba govoriti valjda srpsku reč podkategorija. Kolega Orliću, kategorija nije srpska reč. Ne znam o čemu se radi? I sami ste rekli da niste neki jezički čistunac. Molim vas da tu svoju sugestiju prihvatite, a koju dajete drugima, pa nemojte ulaziti u lingvističke rasprave. Zaista o tome ne znate.

Mi ovde imamo dva poslanika koji iz sednice u sednicu već mesec dana kao amandmane postavljaju predloge da se u članove zakona stave zarezi tamo gde zarezima prema pravopisu srpskog jezika ne možete biti mesto.

Kaže: „Ovim zakonom uređuju se uslovi za proizvodnju, i prometa medicinskih sredstava“. Ne znam da li je kolegama koji predlažu ovako nešto poznato da se ispred veznika „i“ ne može naći zarez u skladu sa pravopisom srpskog jezika. Iz nekog razloga oni smatraju da je duhovito to da rade. Ukoliko bi Vlada prihvatila ove njihove amandmane, to bi znači da bismo mi imali zakone koji su napisani jezikom koji nije u skladu srpskim pravopisom. Onda kolega Orlić ovde govori o dobrim prepisivačima, da je neko priznao da je prepisivač. Ako bi pojedini iz SNS priznali da su prepisivači, plašim se da ni dr Stefanović, ni dr Mali, ni mnogi drugi vaši doktori ne bi nikada bili doktori nauka.

Zahvaljujem potpredsedniče.

Najpre, kolegama koji nam preporučuju da čitamo knjige, da preporučim da čitaju pravopis, pa im ne bi padalo na pamet da predlažu amandmane kojim se zarezi stavljaju na mesta gde zapete u skladu sa pravopisom srpskog jezika ne bi smele da stoje. Da izrazim žaljenje što su se i pojedine koleginice, poput koleginice Rakonjac priključile ovom opštem lovu na veštice, bez dece, pa se sada onim poslanicima koji nemaju decu spočitava to što brinu o opštem interesu.

Dakle član 8. govori o karijernom razvoju učenika i evo u čemu je naš problem sa ovim članom. Problem je u tome, što mi smatramo da će celo karijerno usmeravanje učenika biti bazirano na laži od koje polazi ovaj zakon, a to je da je u Srbiji nezaposlenost velika zbog toga što nemamo dovoljno obrazovane radne snage, a ne zbog toga što nam je privreda uništena, nema novih radnih mesta, nema vladavine prava, dolaze samo oni koji dobijaju desetine hiljada evra po radnom mestu i tako dalje i što, sve što se ovoj deci obećava u obrazloženju zakona, u obrazloženju ministra i u obrazloženjima koja nam ovde daju poslanici danima, isto tako jeste laž.

Tri lažna obećanja, da će moći da nastave školovanje, da će moći da započnu sopstveni biznis i da će se zaposliti u firmama koje rade. To što toj deci bude govoreno na karijernom razvoju i na savetovanju koje će biti vođeno tim povodom, ne sme biti bazirano na ove tri laži.

Dakle, polazite od laži, da je zato velika nezaposlenost, što su nam ljudi glupavi, lenji, nesposobni, nestručni, neznalice itd. obećavate im laži i zbog toga i ovaj član zakona treba brisati.

Zahvaljujem potpredsedniče Arsiću.

Nije sramota biti radnik. Znate šta je sramota? Sramota je da šaljete dete u fabriku, lažno mu obećavajući da će dobiti posao, nakon što završi školovanje, plaćati ga za to 70% od minimalca, lažno obećavajući da će moći da nastavi školovanje, lažno ga ubeđujući da će moći da započne sopstveni biznis i još se izvinjavati roditeljima zbog toga što mi kažemo da postoje roditelji koji toliko bedno žive, da će im 10.000 dinara u kući i te kako značiti i da će ti roditelji uticati na decu u kombinaciji sa ovim lažima, koje im vi servirate, da upišu dualno obrazovanje i da zbog toga nema reči ni o kakvom slobodnom izboru dece da to sami urade sopstvenom voljom.

To je sramota i za to treba da se izvinite roditeljima, što obmanjujete i njih i decu, što ih ubeđujete već pet godina da nemaju posla zato što su glupi, neobrazovani, lenji, čekaju da im nešto padne sa neba, nestručni, da su zbog toga siromašni, da je bolji život uvek negde drugde, da Srbija vrvi od investicija, od napretka, samo njima i baš njihovoj porodici ne ide zato što nisu dovoljno dobri. To je sramota. Za to treba da im se izvinjavate, a Boga mi, treba da i odgovarate. Jer, koliko kog im se budete izvinjavali, verujte nećete im se moći dovoljno izviniti za to što ste im radili prethodnih pet godina.

Ni tim prosvetarima, kojih su vam puna usta, kojima ste smanjili plate, ni tim penzionerima kojima ste oteli penzije, ni jednom čoveku koji pošteno u ovoj

Srbiji radi, jer za pet godina živite samo vi, vaši članovi, vaši kumovi, prijatelji, braća i rođaci bolje, a svi drugi propadaju. Za to treba da se izvinite.

Zahvaljujem, potpredsedniče.

Dakle, član 34. govori o tome da učenik ima pravo na naknadu koja iznosi 70% minimalne cene rada.

Rekli smo već, kada pričate o Nemačkoj, na koju se toliko ugledate, u Nemačkoj nikom ne bi palo na pamet da tu decu plaća manje od minimalca. Ali, kada ste nam govorili o Nemačkoj propustili ste da nam kažete celu istinu. Propustili ste da nam kažete kako se na tu decu, koja idu na dualno obrazovanje u Nemačkoj gleda, da njih svi gledaju kao nekakve luzere, gubitnike koji nemaju dalje pravo na školovanje. Niste nam rekli da su to deca iz izuzetno socijalno ugroženih porodica, niste nam rekli koliki procenat te dece odustane od školovanja pre završetka školovanja i da je taj procenat nekoliko puta veći nego kod druge dece u Nemačkoj.

Niste nam rekli koliko kompanija odustaje od procesa dualnog obrazovanja, ali i sve da je drugačije u Nemačkoj, niste nam rekli da je čak i u Nemačkoj ima problema sa uslovima u kojima ta deca rade, a možete misliti kod nas, gde ima problema sa uslovima u kojim odrasli ljudi, radnici, koji vrlo dobro znaju šta su im prava rade.

Sve i da je drugačije u Nemačkoj, nama dualno obrazovanje ne treba. Ne treba nam, jer mi nemamo uslova za dualno obrazovanje, jer nama nedostaje drugi partner u dualnom obrazovanju. Jedan partner je država, koju kao imamo, a drugi partner je privreda, e, nama taj partner privredni nedostaje, a sama činjenica da će deca biti potplaćena, da neće imati ni jednu garanciju da se zaposle posle završetka, govori da to vama nije ni cilj.

Zahvaljujem.

Naredna dva člana 36. i 37. se bave kaznenim odredbama na osnovu kojih se vidi da vi nemate apsolutno nikakvu nameru da zaštitite decu od mogućih zloupotreba, da im omogućite da nastave školovanje i da vas zapravo za tu decu koju šaljete baš briga. Novčanom kaznom od 50.000 do 100.000 dinara kazniće se za prekršaj škola ako raskid ugovora iz člana 26. ovog zakona ne obavesti ministarstvo u roku iz člana 26. stav 3. ovog zakona. Kažem – moš misliti, 50.000 dinara za školu koja to ne uradi.

Član 37. je još skandalozniji. Novčanom kaznom od 50.000 do 100.000 dinara kazniće se poslodavac ako ne ispunjava sve one stvari, ako ne vodi računa o dostojanstvu deteta koga tera da radi opasne poslove, ako prekine ugovor bez ikakvog obrazloženja 50.000 dinara, gospodine Šarčeviću, pa je ne znam, to je sramota. Na stranu što donosite ceo ovaj zakon da bi se tim poslodavcima omogućila neograničena količina ekstremno jeftine radne snage, što ne garantujete toj deci ni posao, što im onemogućavate da nastave školovanje sada sa 50.000 dinara. Kažnjavate škole i poslodavce ako ne budu vodili računa o njihovim interesima. Znam da se ljutite kada vam to kažemo, ali zaista treba da vas bude sramota što ste ovakav zakon doneli u Skupštinu. Kakvih 50.000 dinara za poslodavca? Pa, na šta to liči? Da li se vama čini da je pošteno da neko ko je zlostavljao dete, ugrožavao mu dostojanstvo, terao ga da radi na teškim poslovima, nije mu plaćao, čak ni tih 10.000 dinara, škola koja ne vodi računa o deci, da li se vama čini da je pošteno da ta škola bude kažnjena sa 50.000 dinara, a isto tako i poslodavac? Zaista stvarno nema smisla. Čak sam se ne trudite ni da prikrijete ovo što radite ovim zakonom.

Zahvaljujem.

Narodna poslanica, potpredsednice Arsić. Molim vas, ženskog sam roda, molim vas da mi se obraćate u rodu koji tome odgovara.

Pitanje upućujem na nekoliko adresa, a među njima su i premijerka Ana Brnabić, ministar finansija Dušan Vujović, ministar državne uprave i lokalne samouprave Branko Ružić i gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević, a sve u vezi sa jednim ozbiljnim finansijskim problemom koji je zadesio grad Novi Sad. O tome su juče izveštavali neki mediji. Radi se o tome da su protiv grada Novog Sada njegovi građani podneli više od 340 tužbi, zbog toga što je naš gradonačelnik, u svom zanosu da bude isti, verovatno, kao kolege iz Beograda, bez mere, plana, granice, u našem slučaju mimo zakona, počeo da raskopava, prekopava, asfaltira, betonira i ruši sve pred sobom.

Mala nevolja je nastala u tome što je nekim građanima napravio ulicu tamo gde se nalaze njihova dvorišta, a da prethodno nije sproveden postupak eksproprijacije. Sada ti građani, njih 340 najmanje za sada, tuže grad Novi Sad i potražuju odštetu, a sve u vrednosti od dve milijarde dinara, što je ozbiljan udarac na budžet bilo kog grada, pa i Novog Sada, koji je nekada važio za grad koji ima najveći budžet u odnosu na broj stanovnika. Takvih parnica za sada ima 340, kao što sam rekla. Potražuje se 1,4 milijarde dinara i još oko 30 hiljada evra. U više od 75 predmeta su već donete presude. Grad se na neke žalio, neke su već pravosnažne. U svakom slučaju, ako su neke donete, mi možemo pretpostaviti da će u svim slučajevima, pošto su svi isti, te presude biti donete u korist građana.

Moje pitanje svim ovima koje sam navela jeste – odakle grad Novi Sad misli da isplati te dve milijarde dinara svim tim građanima koji potražuju odštetu, zato što im je gradonačelnik iz nekog razloga asfaltirao dvorište, a da je pre toga suspendovan Zakon o eksproprijaciji kojim je trebalo te delove dvorišta kroz koje će proći ulica otkupiti od njih i dati nadoknadu, pa vi onda pravite ulicu, a ne po noći u nečijoj privatnoj imovini da pravite ulicu?

Ono što je možda najgore od svega jeste jedno bahato ponašanje gradonačelnika koji vređa te građane, ismeva ih i još kaže da je skandalozno što su tužili grad zato što im neko asfaltira ulicu. Jedino što je skandalozno u ovoj stvari je bahatost Miloša Vučevića, jer ne žale se građani što im neko asfaltira ulicu, nego se žale zbog toga što je neko napravio ulicu na njihovoj privatnoj imovini, mimo zakona, suprotno Zakonu o eksproprijaciji i bez ikakvog prava da tako nešto učini.

Pitanje Milošu Vučeviću je – koja će davanja gradska umanjiti i te pare nameniti da plati ovaj svoj propust? Pitanje Branku Ružiću i Dušanu Vujoviću jeste – da li smatraju i da li planiraju da Novom Sadu obezbede nekakvu dodatnu pomoć, s obzirom na to da je dve milijarde dinara izuzetno veliki iznos, a vama je, potpredsedniče Arsiću, možda i poznato da Novi Sad ima još nekoliko tužbi sa kojima se suočava, u vrednosti od šest milijardi dinara, iz vremena kada je Maja Gojković bila gradonačelnica Novog Sada, o čemu postoji pravosnažna presuda Vrhovnog kasacionog suda. Novom Sadu je već 400 miliona dinara skinuto sa računa po jednoj od tih tužbi u ukupnoj vrednosti od šest milijardi dinara. Vrhovni kasacioni sud je tom prilikom utvrdio, citiram – da je odgovornost oba ugovornika, odnosno Maje Gojković i Ilije Devića, za nastalu štetu jednaka i da su bez sumnje znali da ugovaraju nedozvoljenu stvar. Moje pitanje Ani Brnabić je – koliko će građane Novog Sada koštati bahatost i kriminal funkcionera SNS?

Poslanica, potpredsednice Arsić, zamolila bih vas.

Ako je svejedno, onda ću ja vama govoriti potpredsednice, pa se onda, verujem, nećete ljutiti.

Dakle, ovo je još jedan u nizu članova koji definiše ugovore koji se sklapaju u okviru profila u kojima se ostvaruje dualno obrazovanje, koji su prepuni obaveza za školu, za decu, za roditelje, za sve koji učestvuju u tom procesu obrazovanja, osim za poslodavce koji ovim Predlogom zakona dobijaju neograničenu količinu ekstremno jeftine radne snage.

Ono što upadljivo izostaje iz svih ovih ugovora i onih definisani članom 15. i članovima koji slede, jeste bilo kakva obaveza poslodavca prema učenicima koji pohađaju dualno obrazovanje.

Kada kažem bilo kakva obaveza mislim na, pre svega obavezu da nakon što učenik završi obrazovanje u toj firmi ostane zaposlen u toj firmi, što je ključna razlika između nemačkog modela, na koji se tako rado pozivate, i našeg modela, jer u nemačkom modelu, prvo nikom živom ne bi palo na pamet da tu decu plaća ispod minimalca, a drugo obaveza poslodavca je da ono dete koje je obučavao zaposli nakon završetka školovanja i jedino to je dualno obrazovanje. To se dete, dakle za vreme školovanja, obrazuje u firmi u kojoj će nastaviti da radi prema potrebama svog poslodavca.

Ako obrazujemo decu za određene poslodavce, kako vi nama ovde govorite, zašto nema obaveze tih poslednjih poslodavaca da zaposle tu decu ili im ta deca trebaju samo da rade dok se školuju, a kada prestanu da budu učenici, kada treba da postanu pravi radnici, onda poslodavci odjednom više nemaju potrebe za njima.

Zahvaljujem.

Dakle, član 20. je u pitanju, za koji mi smatramo da je jedan od najnemoralnijih članova u ovom zakonu. Zbog čega to smatramo? Zato što se iz onoga što piše u ovom članu vidi da je vas za decu koja upisuju dualno obrazovanje baš briga, da vas uopšte ne interesuje šta će s njima biti, da vas uopšte ne interesuje gde će oni nastaviti školovanje, da li će nastaviti školovanje, da li ćete ih upropastiti u godinama koje dolaze ili će oni ipak nešto uspeti da naprave od svog života. Zbog čega to govorimo? Zato što ovde u stavu drugom…

Ako može gospodin da ne zagovara ministra, veoma je važno ovo što govorimo, zato što je ovo član koji je dokaz za sve ono što mi tvrdimo od početka rasprave.

Dakle, kaže – ako je ugovor o dualnom obrazovanju raskinut iz razloga propisanih u članu 18. tačka 4) ovog zakona, a to je ona situacija o kojoj je govorila koleginica Videnović, kada škola kaže – draga deco, kod nas je došlo do izvesnih promena, vi se ovde više nećete školovati, u toj situaciji učenje kroz rad učenicima obezbeđuje škola kod drugog poslodavca sa kojim ima zaključen ugovor o dualnom obrazovanju.

Gospodine Arsiću, da li možete da zamolite ministra da konsultacije sa narodnim poslanicima obavlja u vreme kada ne traje zasedanje Narodne skupštine, zbog toga što je ovo izuzetno važno o čemu govorim?

Dakle, na osnovu čega predlagač smatra da će škola moći da nađe istu firmu, sa istim potrebama za dečiji rad, sa istim mašinama, sa istim obrazovnim profilima, u istom mestu, u istoj opštini i da će sva ta deca moći sada odjednom da se presele u neku novu kompaniju da rade?

Gospodine Šarčeviću, užasno je važno da ovo odgovorite, jer ako nemate odgovor na ovo pitanje, to znači da je vas za tu decu baš briga. Kako će škola da nađe novu firmu u kojoj će sva ta deca da rade?

Ako je neko dve godine učio da zavrće jedan šraf na jednoj mašini, ta firma sada saopštava deci, roditeljima i školi da oni više neće da učestvuju u programu dualnog obrazovanja, a vi ste im omogućili da to bez jednog jedinog razloga učine, kako će škola da nađe firmu u koju će svi učenici da pređu da rade, na istim mašinama, na istim obrazovnim profilima, u istoj opštini? Ne znam, da li vi misliste da decu terate da putuju satima do nove škole, odnosno do novog radnog mesta?

Tako da, to što tu firmu čak niste obavezali na to ni da završi proces školovanja dece, ni da nađe drugu firmu koja bi mogla biti partner, pokazuje da sve što radite, radite isključivo u korist lažnih investitora.