Protiv skrivenih Jevreja…(Isključen mikrofon.)

Zahvaljujem se gospodine predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi predstavnici Ministarstva pravde, VSS i Tužilaštva SDPS će u danu za glasanje podržati sve predložene zakone, međunarodne sporazume i razrešenja, odnosno imenovanja nosilaca pravosudnih i tužilačkih funkcija.
Dozvolite mi da se vratim malo i na dva zakona koja su, čini mi se, na neki način u ovoj raspravi od jutros skrajnuta ili ostavljena na nekom terenu koji možda i ne zaslužuju.
Reč je o izmenama i dopunama Zakona o prekršajima, kojim mi u SDPS smatramo, pre svega, da je institut prekršajnog naloga koji je uveden 2013. godine u ovaj zakon o prekršajima, doživeo svoje puno opravdanje u ovoj praksi.
Izmene koje je važno da napomenemo da su značajne, a nude se u ovom predloženom tekstu zakona jesu sledeće – Drugostepeni sud samo jednom može ukinuti odluku prvostepenog organa i vratiti je na ponovno odlučivanje. U slučaju nove žalbe, drugostepeni sud dužan je da sam presudi o žalbi na drugostepenu odluku, odlučuje drugo veće drugostepenog suda. Time se dosadašnji postupak po žalbi precizira i obezbeđuje sve veća efikasnost postupka.
Drugo, u Predlog zakona uneta je i nova odredba o izdavanju opšte naredbe za dovođenje, dakle izdaje sud ako lice protiv koga se vodi prekršajni postupak u bekstvu ili izbegava dovođenje, naredba se dostavlja policiji, a utvrđeni su i uslovi pod kojima se okrivljeni može zadržati u policiji do 24 časa.
Treće, proširene su i dosadašnje odredbe o privođenju osumnjičenih za prekršaj pre pokretanja postupka, tako da što ste donosi rešenje o zadržavanju sa pravom na žalbu u roku od četiri sata od donošenja rešenja i obavezu sudije da reši žalbu u roku od četiri sata.
Četvrto, važno je i veoma značajno pomenuti i promene prilikom zaključivanja sporazuma o priznanju prekršajne odgovornosti. Predviđena je mogućnost da se za priznanje prekršajne odgovornosti okrivljenom može ponuditi izricanje zaštitne mere u trajanju kraćem od propisanog ili da se propisana zaštitna mera ne izrekne, s tim da sama novčana kazna iz sporazuma ne može biti određena ispod zakonskog minimuma.
Očekuje se da bi posebnu oblast i bezbednosti saobraćaja na putevima, na ovaj način bila sprovedena brža naplata novčanih kazni za prekršaje, te da bi se i broj samih prekršajnih predmeta u sudovima smanjio otprilike na polovinu.
Predložene izmene i dopune su rezultat praćenja sprovođenja zakona i prekršajima iz 2013. godine i pokušaj još bolje racionalizacije postupka smanjenja troškova i veće naplate novčanih kazni. Zakon o prekršajima iz 2013. godine je suštinski i reformski zakon sa nizom savremenih rešenja, a sa ovim izmenama i dopunama može se reći da imamo i solidno uređenu oblast prekršaja i prekršajne odgovornosti.
Što se tiče izmena i dopuna drugog zakona, zakona o uređenju sudova, promenjena je samo jedna odredba i to u zakonu tako što je rok za preuzimanje određenih nadležnosti Ministarstava pravde od strane VSS pomeren sa 1. juna 2016. na 1. januar 2017. godine.
Razlog je taj što za sada ne postoji personalni ni materijalni uslovi za preuzimanje, a smatra se boljim da preuzimanje nadležnosti bude na početku fiskalne godine. Nadležnosti koje će biti preuzete su poslovi pravosudne uprave, zatim akti u unutrašnjem uređenju sudova i predlaganje budžetskih sredstava za preuzimanje arhive zaposlenih koji obavljaju poslove koji se preuzimaju.
Što se tiče predloga kojim se biraju, odnosno razrešavaju određeni nosioci pravosudnih i tužilačkih funkcija, mi kao Narodna skupština u skladu sa zakonima, faktički smo tu samo da potvrdimo ono što je stiglo od nadležnih institucija VSS, DVT i što je Odbor za pravosuđe i prosledio u svojoj odluci prema nama narodnim poslanicima.
Dolazimo do onoga zakona koji je izazvao najviše, rekao bih, i pažnje, sa pravom, u našoj javnosti, a i u jutrošnjoj raspravi, do Zakona o otklanjanju posledica oduzimanja imovine žrtvama Holokausta koji nemaju živih zakonskih naslednika.
Moj uvaženi kolega Ivan Bauer će u raspravi koja bude usledila govoriti nešto opširnije i konkretnije o onome što mi u SDPS smatramo kada je ovaj zakon u pitanju, ali i o nekim amandmanima koje smo podneli na ovaj predloženi tekst zakona, kako bi se on popravio i kako bi u potpunosti zadovoljio, rekao bih, intencije i želje predlagača, a to je Vlada Republike Srbije.
Međutim, kada dođemo do ovoga zakona, mi moramo malo da se vratimo u prošlost. Ta prošlost je relativno blizu. Godine 2009. u Pragu, kao što je rekao ministar Selaković, održana je konferencija koja je usvojila Terezinsku famoznu deklaraciju. Država Srbija tada 2009. godine nije bila prisutna na toj konferenciji. Mi smo bili zastupljeni samo na nivou ambasadora. Dakle, mi smo svojim odbijanjem da prisustvujemo toj konferenciji tada i zauzeli stav, rekao bih, i o ovom pitanju i o onome što je kasnije usledilo, a to je bilo donošenje Terezinske deklaracije.
Dakle, država Srbija je, nažalost, bila među, 46 zemalja je usvojilo i tada potpisalo Terezinsku deklaraciju, od Albanije do Urugvaja. Samo su dve države bile uzdržane, na neki način, ili to nisu potpisale. To su bile Vatikan i Srbija.
Dakle, za državu Srbiju tada i za njeno tadašnje rukovodstvo, 2009. godine, učešće na ovoj konferenciji na kojoj je bila pozvana kao učesnik, bilo je nevažno. Zašto? Pa, mi smo poslali ambasadora Vladimira Vareša, koji je prisustvovao kao gost na ovom skupu i jedini u takvom statusu pored predstavnika Vatikana. A, Deklaracija koja je usvojena nema obavezujući karakter i pozivala je na ispravljanje posledica nelegalnog konfiskovanje imovine, kao i prisilnih prodaja koje su pratile progon nedužnih ljudi od strane nacista.
Zato ja čestitam i od srca i kao čovek koji je ceo svoj politički život proveo boreći se za antifašističke ideje i za sve ono retrogradno Vladi Republike Srbije što je danas 2016. godine ponudila nama pred parlamentom i pred poslanicima jedan ovakav zakon, jer da nema ovog zakona, ignorisala bi se prava Jevreja na povraćaj imovine, a složićete se, to bi onda moglo da se tumači kao istorijski revizionizam kojim se pokušavaju rehabilitovati i neki kvislinzi.
Međutim, ovaj pravni akt trebalo bi da ublaži posledice Uredbe o pripadanju imovine Jevreja Srbiji, koju je 1942. godine potpisao predsednik ministarskog saveta Milan Nedić, dakle, predsednik tadašnje kvislinške Vlade.
Međutim, mi danas i sa ovim zakonom i posle usvajanja ovog zakona, za koji će poslanici SDPS glasati, imaćemo neku vrstu šizofrene situacije. Zašto? Imamo sa jedne strane sud u Beogradu, famozni Viši sud, koji razmatra zahtev za rehabilitacij, nikog drugog nego do istog ovog čoveka koji je potpisao tu sramnu uredbu, Milana Nedića, i uskoro bi trebalo da bude na dnevnom redu, videli smo, otpočelo je ročište u ponedeljak. Dakle, sud treba da razmatra, pazite, molim vas, da li će Nediću vratiti oduzeta građanska prava, a mnoge rehabilitovane, znamo šta dalje sledi, vraćanje imovine, to je sledeći korak, a sa druge strane, Agencija za restituciju jevrejskim opštinama bi trebalo da vraća imovinu koja je oduzimana Jevrejima po Nedićevoj uredbi.
Ako sud odluči, u šta ja ne verujem, da rehabilituje Milana Nedića, mi bismo se zaista našli u paradoksalnoj, da ne kažem neku grublju reč, kada je situacija, da isto Vladino telo – Agencija za restituciju rešava zahteve i za vraćanje imovine s jedne strane Milana Nedića i njegovim potomcima, ali i za vraćanje imovine Jevreja nasilno oduzete njegovim potpisom.
Ono što sigurno znam, da će čovek koji je na čelu Agencije za restituciju, Strahinja Sekulić, odbiti po bilo kojim uslovima da potpiše neko rešenje kojim će potomcima Milana Nedića vratiti neku imovinu. To mogu odgovorno da vam tvrdim, jer znam Strahinju više decenija godina.
(Aleksandar Martinović, s mesta: Tema.)
Tema je povraćaj imovine onima koji su služili kvislinzima, a koje neko pokušava da stavi u isti koš sa žrtvama koje su ti odgovorni ili su ih direktno i lično ubijali.
Idemo dalje. Da bismo se vratili na ono što nam može pomoći u rešavanju ovog krupnog problema, ja ću vas samo podsetiti kako je sve počelo. Posle Aprilskog rata 1941. godine, opštu jurisdikciju nad jevrejskom imovinom preuzela je nemačka vojna uprava u Srbiji. Ona je formirala upravu jevrejskih nepokretnosti, koja je zatim popisala svu imovinu, dakle, kuće, poljoprivredna građevinska zemljišta itd, a odlukom od 22. jula 1941. godine započela je i prodaju po povlašćenim cenama, u početku i najviše foks dojčerima i nešto manje nemačkim privrednim i vojnim predstavnicima u Srbiji.
Novac od prodaje slivao se na specijalne račune koji su otvarani u bankarskom društvu, tada ispostavi „Dojče banke“ u Beogradu. U avgustu 1942. godine Nemci donose odluku da ostatak neprodatih jevrejskih nepokretnosti predaju Vladi Milana Nedića na korišćenje, a da zauzvrat povećaju iznos koji je ova Vlada dugovala na ime ratne štete počinjene tokom Aprilskog rata.
Nedićeva Vlada je prihvatila ponudu i već 28. avgusta 1942. godine donela uredbu o pripadanju imovine Jevreja u Srbiji. Pravo raspolaganja i uprave nad jevrejskom nepokretnom imovinom preuzelo je tadašnje Ministarstvo finansija Srbije, koje prenosi potom na državnu hipotekarnu banku, koja je tu imovinu i prodala Nedićevim saradnicima i simpatizerima na provizornim tzv. licitacijama, a dobijeni novac je knjižila u korist tekućeg računa koji je nosio naziv – upravni štab jevrejske imovine nepokretnosti.
Specijalni račun na koji se novac tada prebacivao pod oznakom ratne odštete, ali unutar tog računa se i svaka prodaja beležila pod imenom i prezimenom pravog vlasnika, dakle, Jevrejina, iako je u tadašnjim zemljišnim knjigama pod oznakom vlasnika stajalo samo – Srbija. Kada bi sav novac koji su dobijali na ime ratne odštete stavljali samo na jednu gomilu, tu ne bi bilo dovoljno efikasne kontrole, a ovako je vršena unutrašnja finansijska kontrola među Nemcima.
Zbog toga je danas vrlo lako proveriti ko je stvarni vlasnik, jer je „Bank Frajeren“, preko koje su išle sve uplate, imao 70% sačuvanih tih računa po imenima i prezimenima i njihovim adresama, pedantni i precizni Nemci, rekli bi svi. Čak iako je neko kupio nepokretnost od države Srbije u to vreme, vrlo lako se može proveriti da li je pravi vlasnik u stvari Jevrejin kojem je imovina oduzeta.
S obzirom da je najveći deo imovine koju su većinom ljudi bliski Nedićevoj Vladi kupovali 1942. i 1943. godine nacionalizovan, moglo se desiti, to je ono što vi, kolega Martinoviću, ne razumete, da naslednici Milana Nedića, onih koji su u bescenje, na beščasan način, došli do imovine, da deo te imovine sad oni potražuju kao imovinu svog pretka, da li je deda ili otac. Dakle, od države Srbije se traži da im nepokretnost kupljenu pod nečasnim uslovima vrati.
Takvi zahtevi koji se tiču nepokretnosti kupljenih 1942. i 1943. godine su na našu veliku sreću stopirani u Agenciji za restituciju. Upravo te nepokretnosti, između ostalih je obuhvatio i ovaj Predlog zakona o otklanjanju posledica oduzimanja žrtvama Holokausta koje nemaju živih naslednika.
Zbog svega ovoga, vredi se podsetiti, i time ću završiti svoje izlaganje, šta je 9. septembra 1941. godine govorio tadašnji predsednik kvislinške Vlade Milan Nedić.
Citiraću samo jednu njegovu rečenicu: „Ja znam samo jedno rešenje za Jevreje i za tzv. jevrejsko pitanje. Sve dotle, dok i jedan Jevrejin u Srbiji ili dok može da govori sa Srbima ili dok ga Srbi mogu žaliti, nema niti će biti mira u Srbiji“. Dakle, čovek je direktno radio sve ono što je bilo u tom trenutku važno, da se sprovodi politika nacističke Nemačke i Trećeg rajha.
U dokaz svemu ovome stoje i nesporne činjenice kolaboraciji. Samo ću spomenuti dve stvari: Uredba o pripadanju imovine Jevreja u Srbiji koja je objavljena u službenim novinama, čime se defakto i dejure priznaje postojanje holokausta. Drugo, imovina koja je na licitaciji prodavana Nedićevim saradnicima i simpatizerima bila je prethodno nezakonito preneta u vlasništvo države Srbije. Nedopustivo je da se teret ratne štete plaća imovinom građana Srbije, a naročito onih koji su u tom ratu najteže stradali i zato ćemo podržati i glasati za ovaj zakon. Hvala na pažnji.

Gospodine predsedavajući, hvala vam što ste mi dali reč.
Meni je drago što je ministar Nikola Selaković, sada zaista...

Drago mi je što je ministar Selaković u ovom svom obraćanju sada potvrdio ono što smo govorili mi iz SDPS od jutros, naime, ta kvislinška Vlada Milana Nedića donosila je takve uredbe, da nije bilo te Vlade Milana Nedića u periodu od Drugog svetskog rata u vreme okupacije Nemačke na teritoriji Republike Srbije, mi i danas ne bismo ni razgovarali o jednom zakonu koji je danas na dnevnom redu.
Dakle, to su činjenice. Samo bih da podsetim, jer ovo je prilika i mesto upravo zbog pijeteta prema žrtvama, dakle, ovde se ne govori kao što neki pokušavaju inputirati da se radi o tome da je srpski narod učestvovao u zločinima ili na bilo koji način u holokausu nad Jevrejima, ovde je učestvovao državno policijski aparat kvislinške Vlade i na čijem je čelu bio Milan Nedić. Istine radi treba reći da je osim istrebljenja i čišćenja od Jevreja u vrlo kratkom periodu na prostoru okupirane teritorije Srbije, današnje Republike Srbije, taj kvislinški režim najviše zločina počinio prema sopstvenom narodu.
Dakle, Milan Nedić i njegova Vlada su najodgovorniji i za zločine nad desetinama, desetinama hiljada Srba, Roma i naravno Jevreja, pošto danas govorimo o ovom zakonu. Taj isti Milan Nedić nije se setio, nije mu palo napamet iako ga neki danas nazivaju srpskom majkom da podnese ostavku kada su ubijena deca u Kragujevcu. Nije mu padalo napamet da podnese ostavku i da kaže – ja ne želim da budem na čelu Vlade u kojoj se ubijaju deca koja pripadaju mom narodu.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.
Član 104. pogrešno sam protumačen. Kolega Martinović ne samo da me je prozvao imenom i prezimenom, kolega Martinović je rekao da je predsednik Kvislinške Vlade, Milan Nedić, verovao da će Nemačka dobiti Drugi svetski rat.
Gospodine Martinoviću, to vreme nije bilo vreme kladionica, pa da on ode da uplati na Bajern iz Minhena neku kvotu, pa da zaradi neke pare. To bi bile njegove pare. On je uložio interese i srpskog naroda i srpske države.
On se igrao sa sudbinom svog naroda i životima ne samo Srba, nego svih ostalih koji su živeli tada u toj okupiranoj Srbiji. Po toj logici mi danas ne bismo ni imali ovaj zakon da je to bilo kao što vi pričate, verovao da će pobediti Nemci.
Znate šta, gospodine Martinoviću, u istoriji da je svako onaj ko je verovao da će okupator ili porobljivač na kraju pobediti, mnogi narodi, nacije i države bi nestali, ne bi ni postojali.
Prema tome, pazite šta pričate. To što govorite je notorna neistina. To su istorijske neistine o čemu vi govorite. Baš mene briga šta je verovao Milan Nedić. Ja verujem u ono što je on radio, nažalost.

Gospodine predsedavajući, prekršili ste Poslovnik, jer uopšte niste slušali koleginicu Gordanu Čomić.
Gordana Čomić je danas, dok traje rasprava u načelu o predloženim zakonima, pričala o svom amandmanu i vi ste je pustili da priča nekoliko minuta o amandmanu, iako ćemo raspravu o pojedinostima po svim ovim zakonima voditi verovatno u petak.

Ja nisam govorio o temi?

Da li mogu da završim?

Kako kršim Poslovnik?

Drugi član o povredi Poslovnika, imam pravo na pogrešno tumačenje onoga što sam ja govorio, član 104.

Morate mi po toj osnovi dati pravo…

Zahvaljujem se, gospođo predsedavajuća.
Dame i gospodo, nažalost, u našem društvu smo suočeni sa problemom tzv. dečijeg prosjačenja. Deca ulice, pod navodnicima, kako se i kolokvijalno nazivaju ova mala ljudska bića, su često izložena svakom obliku torture. Svedoci smo svakodnevno, pogotovo u velikim gradovima, da ima i tek rođenih beba koje su na pločnicima, u naručju ili pored svoje majke, koje su predmet i nekog ko bi eventualno trebao da privuče sažaljenje običnog građanina kako bi pridobio neku naklonost u vidu novčane pomoći ili nečega drugoga.
Problemi u naše zakonu, ne samo u ovom zakonu koji nije, rekao bih, osnovni ili sistemski kada je u pitanju ova zaista veoma opasna i kompleksna pojava, jesu u tome što mi imamo određene zakone, govorim i o Krivičnom zakoniku, gde se ova deca i kroz zakone o prekršajima na neki način u našem postojećem zakonodavstvu pojavljuju kao prekršioci zakona, što je, složićete se, van svake pameti. Dakle, neko ko zloupotrebljava dete koje je još uvek i nesvesno, jer ima možda godinu, dve ili tri dana, svesno ga izlažući raznoraznim rizicima, od vremenskih, preko nekih drugih dovodi u situaciju, a naš zakonodavac, odnosno mi ga vidimo kao prekršioca. Mi moramo učiniti sve da te osobe budu ono što one i jesu - žrtve.
Dakle, u ovom slučaju, ta deca, da li su male bebe koje su tek izašle iz porodilišta, pa ih majke zloupotrebljavaju za prosjačenje, ili nešto drugo, su osobe koje su žrtve. Mislim da u narednom periodu i kroz zakone koje ovaj zakon danas predviđa mi moramo pre svega da povećamo kazne. Moramo da povećamo kazne koje su, složićete se, bez obzira na nivo razvoja i standarda našeg društva, blage. Dakle, kazne bi za ove pojave i ove prekršaje morale da budu veće.
Sa druge strane, mislim da je vrlo važno, informacije koje ja posedujem mi daju za pravo, da Vlada Republike Srbije predlaže i usvajanje nacionalne strategije za zaštitu prava deteta. Mislim da iz te nacionalne strategije za prava deteta treba da proisteknu i neke izmene i dopune zakona koje će urediti ovu oblast. Pre svega govorim o jednom sistemskom zakonu koji bi bio zakon o pravima deteta. Dakle, iz tog zakona koji će se uskoro, verujem, naći na dnevnom redu Narodne skupštine Republike Srbije, mi možemo na jedan sveobuhvatan način sagledati probleme sa kojim se suočavaju deca u našem društvu i onda i samim tim urediti tu oblast i kroz ono što se zove sankcionisanje kršenja u svakom smislu reči. Samo toliko. Zahvaljujem se, predsednice.

Zahvaljujem se gospodine predsedavajući.

Nisam imao nameru da se javljam, ali mislim da jedna ovako kompleksna i složena tematika koju iziskuje problem nasilja u porodici i nasilja nad ženama jeste nešto što nas sve obavezuje i bez obzira na političku pripadnost i na razlike koje postoje između nas, ovo jeste kompleksan problem.

Poslužiću se onom sintagmom, ne da kopiram i imitiram Nikolu Pašića, ali i gospodin Milisavljević i ministar Stefanović su u pravu, i jedan i drugi. Zašto to kažem? Zato što hitnost i neuralgičnost problema nasilja nad ženama i u porodici, sa kojom se naše društvo suočava, je prisutno naročito poslednjih nekoliko godina, kroz alarmantne brojke sa kojima smo suočeni kada su u pitanju žene žrtve nasilja u porodici. Ali, sa druge strane, naše društvo, država i sve institucije učinile su do sada i čine sve što je u našem domenu, kroz prizmu poštovanja i primene tzv. Istanbulske konvencije, koju smo mi kao država potpisali i ratifikovali i to s ponosom ističemo, kao osma država u svetu.

Nije, na našu veliku sreću, ovaj problem više nije tabu. Dakle, kao što smo pre 15, 20 godina imali problem sa decom koja su bila osobe sa invaliditetom, koju su roditelji skrivali od porodice, od komšija i javnosti, i sada smo taj problem rešili, više nije sramota biti invalid, pogotovo nije sramota živeti u porodici sa invaliditetom, tako je i problem nasilja nad ženama postao sve prisutniji i vidljiviji, i na žalost i na sreću. Na sreću, zato što smo mi u poslednjih nekoliko godina uspeli i kroz civilni sektor, kroz pomoć medija, kroz pomoć institucija, pa, ako budemo iskreni, i nas ovde svih u parlamentu koliko nas ima narodnih poslanica i poslanika, da taj problem izdignemo na jedan značajan nivo, dakle, da ohrabrimo i te žrtve i one koji će sutra potencijalno biti žrtve, ali i njihovo okruženje, da li su to članovi porodice ili komšije, da to prijavljuju. I to se dešava sve više i više.

Međutim, efikasnost i problemi u radu institucija su ono sa čim se mi suočavamo. Policija zaista ponekad ima ne samo zavezane ruke, nego ponekad nema ni povratne informacije.

Ja ću vam izneti konkretnu primedbu koju smo imali nedavno u Zrenjaninu, kada je Odbor za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova imao okrugli sto i sednicu van sedišta, na temu upravo nasilja u porodici, namerno u Zrenjaninu, jer Zrenjanin kao grad ima taj model koordinacija svih institucija, od centra za socijalni rad preko policije, tužilaštva, do sudova, rade to jako brzo. U Zrenjaninu i u tom okrugu ne prođe više od 15 dana a da se nasilje u porodici koje je prijavljeno i ne procesuira, odnosno ne dovede do sudske presude. Dakle, može se kad se hoće. Ali, sa druge strane, tu smo čuli, recimo, primedbu policije da policija ne zna šta se dešava sa osobom koja je privedena zbog nasilja u porodici, nemaju povratne informacije od tužilaštva. Dakle, mi imamo problem u komunikaciji između naših institucija.

Mi moramo tu koordinaciju i to što se zove komunikacija između institucija, koje su u obavezi i po zakonu da štite žrtvu i da vode računa o zakonu, još više da unapredimo. Ovi rokovi i ovo o čemu je malo čas i ministar govorio su nešto što verujem da možemo vrlo brzo otkloniti, bez obzira što su novi izbori na vidiku.

Mi ćemo kao Skupština raditi i u februaru mesecu i ja vidim tu neko pomirenje, da ne kažem i izlaz iz ove pat pozicije, jer zaista policija bez izmene Zakona o krivičnom postupku ne može da radi na način kako to predlaže predlagač ovog amandmana i ja mislim da je dobro da se udruženim snagama, svi zajedno, evo, slobodan sam da ponudim i nadležnost odbora koji se bavi tim pitanjima, da pristupimo i da u saradnji sa Ministarstvom za državnu upravu i Ministarstvom pravde ponudimo izmene i dopune Zakona o krivičnom postupku, kako bismo u predvečerje nekih novih izbora imali već ovde, u ovom sazivu, izmene i dopune tog zakona. Na taj način bismo pokazali da su nam građani Republike Srbije, da su nam te žrtve, iznad stranaka, iznad izbora, iznad rejtinga. Tako ćemo pokazati samo ono što bismo uvek trebali da budemo – predstavnici naroda i da radimo u interesu naroda. Ja verujem u dobru volju i predlagača, ali mislim da je to jedini put. Jer, ovde smo, rekao bih, uhvaćeni u neku vrstu mengela. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem se gospodine predsedavajući.
Pošto je ovo prva sednica u 2016. godini, uvažene koleginice i kolege, narodni poslanici i narodne poslanice, predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, svima vama u svoje lično i u ime poslanika Socijaldemokratske partije Srbije želim da poželim puno zdravlja, sreće i uspeha u ovoj 2016. godini.
Sva tri predložena zakona o kojima danas razgovaramo svakako zaslužuju posebnu pažnju da se o njima govori, jer uređuju najosetljiviju oblast, uređuju najosetljiviju zaštitu ljudskih prava, kao što su bezbednosti i sigurnost ljudi, red i mir, ali i pravo na okupljanje radi organizovanog ili spontanog izražavanja mišljenja i stavova.
Značajan deo novog Zakona o policiji, koji jeste sistemski, uređuje novu organizaciju, čuli smo to i u uvodnom izlaganju od uvaženog ministra Nebojše Stefanovića, poslova u Ministarstvu unutrašnjih poslova i podelu na unutrašnje i policijske poslove.
Mi u SDPS smatramo da ovakva podela poslova u organizacionom smislu može da bude veoma dobra, jer je vršenje policijskih poslova zaista u mnogo čemu specifično. To valjda ne treba nikome posebno objašnjavati. Dok se svi drugi prateći poslovi, iako su u funkciji rada te iste policije, mogu posmatrati, urediti na nivou državnih službenika na način kako su uređena i sva druga radna mesta u drugim ministarstvima u celokupnom sistemu državne uprave.
Sa stanovišta reforme državne uprave koja je u toku i sprovođenja potrebne racionalizacije koja je takođe u toku i ušteda koje su neminovne, ovakvo rešenje je bolje u odnosu na postojeću organizaciju. Primer za to je, da ću samo jedan slučaj, da će staž osiguranja sa uvećanim trajanjem se priznati samo na onim radnim mestima koja usled svoje težine i prirode opravdavaju primenu ovoga prava.
Novina u ovom zakonu, i moram to sa posebnom zahvalnošću i prema ministru i Vladi Republike Srbije da izrazim, jeste to što su se uvele odredbe u zakonu da u slučaju prijavljenog nasilja u porodici, policijski službenici su dužni da odmah preduzmu potrebne mere da se spreči dalje vršenje nasilja.
Zašto ovo kažem? Istambulska konvencija, čuvena konvencija Saveta Evrope o borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici, koju je Srbija ratifikovala kao osma zemlja u Evropi, izričito nalaže zemljama, članicama i potpisnicama da što više urede svoje zakone. Čak je i prilikom posete nedavne koju smo mogli da vidimo i putem elektronskih medija od strane premijera i ministra u Vladi nagovešteno da će doći do promena i Krivičnog zakonika i ovih promena o kojima sada ovde govorimo kroz prizmu Zakona o policiji.
Ova odredba zapravo predstavlja i pravni osnov za policiju da postupa, što bi u korelaciji sa izmenama koje se najavljuju Krivičnog zakona i još nekih zakona, trebalo da stane na put ovoj raširenoj pojavi u našem društvu i to na način kako se i sve druge uređene zemlje obračunavaju sa nasilnicima, a to je momentalno udaljavanje nasilnika od žrtve, zabranom prilaska i strogim kažnjavanjem.
Nažalost,svedoci smo i u ovoj godini, a u 2015. godini smo imali 34 žene koje su bile žrtve nasilja, svakodnevno putem pisanih medija se suočavamo sa nasiljem u porodici i mislimo da je to zaista jedan od akutnijih problema koje mi imamo kao društvo i zato je dobro što se i u ovom sistemskom zakonu hvatamo u koštac sa ovim velikim, velikim problemom.
U takvim slučajevima to je jedini način za postupanje, jer su nažalost dugački putevi, a složićete se sa praksom i iskustvima koje imamo u proteklom periodu za socijalizaciju i tretiranje tzv. psihopatoloških stanja kod nasilnika, a ne kažem da i to nije važno. Dakle, ovo će na neki način skratiti taj put, i niz drugih rešenja, dobrih, donosi novi Zakon o policiji, a sa stanovišta pravne sigurnosti posebno je značajno to što su policijska ovlašćenja veoma precizna i utvrđena su isključivo i samo ovim Zakonom o policiji.
Druga dva predložena zakona donose se, rekao bih, u interesu i na dobrobit svih naših građana. Veoma je važno, rekao bih, i nužno da se uspostave javni red i mir jer haos može da proizvede samo novi haos, dok u uređenim državama vladaju mir i blagostanje, pogotovo što su važeći zakoni kod nas iz ove oblasti, od kojih je jedan čak i prestao da važi, zastareli. Oba su iz, podsetiću vas, davne 1992. godine, a u međuvremenu su doneti i drugi zakoni sa kojima je potrebno da se izvrši i dodatno usaglašavanje.
U predlogu novog zakona o javnom redu i miru kod propisivanja prekršaja protiv javnog reda i mira, posebnu težinu imaju prekršaji koji su učinjeni u grupi ili koji su koristili decu i maloletna lica, koji su zloupotrebljavali maloletnike i decu.
Kada je reč o Predlogu zakona o javnom okupljanju, ne može se zaobići osnovna suština Predloga ovog zakona, a to je uređenje ustavnih prava na slobodu mišljenja i izražavanja slobode okupljanja. Suštinski je u stvari pravo na slobodu okupljanja neraskidivo povezano sa pravom na slobodu izražavanja, a opet sloboda izražavanja obuhvata i slobodu govora i slobodu javnog nastupa.
Suština demokratije, uvažene dame i gospodo poslanici, je rešavanje problema kroz dijalog, kroz demokratsku raspravu. To je važno za sva demokratska društva koja su utemeljena na vladavini prava. Da bi se zadiralo u ta prava, mislim da je i stanovište Evropskog suda za ljudska prava mora da postoje uverljivi i snažni razlozi jer taj isti sud, Evropski sud za ljudska prava iz Strazbura u postupcima koje vodi uvek, podsećam vas, ispituje da li je u primeni zakona kojim se ograničava pravo na javno okupljanje, država postupila razumno, pažljivo i u dobroj veri.
Dakle, mirno okupljanje jeste slobodno, a svaka zabrana tog okupljanja mora da bude zasnovana na pojedinačnom pravnom aktu, odnosno rešenju protiv koga je dozvoljena žalba i sudska zaštita. Pri tom se pod slobodom javnog okupljanja podrazumevaju različiti oblici javnog okupljanja koji se mirno ostvaruju.
Sa druge strane, ograničenja za održavanje ili prekid javnog okupljanja koja propisuje ovaj zakon, kao što su nasilje i opasnost od nasilja, zahtevaju dobro promišljanje i primena ovog zakona neće uvek biti laka.
U jednom od stavova Evropskog suda za ljudska prava kaže se, citiram, - „raspon ponašanja koje se smatra nasiljem mora se usko tumačiti, ali se izuzetno može proširiti iznad čistog fizičkog nasilja, tako da uključi i nečovečno i ponižavajuće postupanje ili namerno zastrašivanje ili uznemiravanje okupljenog skupa ljudi“, završen citat.
Venecijanska komisija je sačinila spisak temeljnih evropskih međunarodnih standarda o pravu na slobodu javnog okupljanja, Venecijanska komisija protivi se zabrana okupljanja na mestima blizu zgrada najviših državnih organa jer smatra da to jesu mesta koja jesu primerena za javni govor, tako da bi se umesto blanko zabrana u zakonima ograničenja od strane države mogla nametati samo od slučaja do slučaja, zavisno od karakteristike nekog prijavljenog okupljanja.
U Predlogu našeg zakona o javnim okupljanjima koji će biti usvojen, Vlada je izbrisala odredbu koja je postojala u starom zakonu prema kojoj javno okupljanje nije dozvoljeno ispred zgrade parlamenta dok traju zasedanja, ali neke druge države i dalje u svojim zakonima imaju odredbu o zabrani javnog okupljanja u blizini državnih institucija. To su Austrija, Belgija, Bugarska, Češka, Slovačka. Podsećam vas da su sve članice EU.
Narodni poslanici poslaničke grupe SDPS pažljivo su razmotrili odredbe sva tri zakona koja je predložila Vlada RS, a izradilo Ministarstvo unutrašnjih poslova i mi smo zadovoljni načinom na koji su zakoni predstavljeni jer su u njima ispoštovana načela vladavine prava i ljudskih prava i sloboda. Dobro napisani zakoni uvek olakšavaju njihovu primenu, tako da u donošenju ovih zakona mi iz SDPS dajemo punu podršku. Zahvaljujem vam se.

Zahvaljujem se, uvaženi ministre. Poštovane dame i gospodo poslanici, uspostavljanje pravne države, jačanje institucija jeste prioritet i Republike Srbije na putu ka EU i to je ono što moramo svi često da ponavljamo i čega svi treba da se setimo i da se držimo.
Bez jakih institucija, bez jake pravne države, nema ni razvoja demokratije, nema ni vladavine prava i nema, što bi rekao naš narod, sreće za običnog čoveka.
U tom smislu je i izbor nosilaca, najvažnijih funkcija, odnosno institucija o kojima govorim, nešto što je za nas u Srbiji od prvorazrednog značaja.
Ono što danas imamo na dnevnom redu, nosioci, odnosno predlozi kandidata za ove visoke funkcije u Javnom tužilaštvu, od organizovanog kriminala preko tužilaca za ratne zločine, pa do viših i osnovnih tužilaca, i te kako je značajna tema i važna za sve nas i za građane Republike Srbije.
Daću jednu paralelu u državama, razvijenim državama moderne demokratije. Građani u tim državama čak i ne znaju kada se biraju tužioci, znate. To je neki proces koji traje, koji se odvija daleko od očiju javnosti, zato što u tim državama vlada i parlament imaju ulogu u izboru tužilaca pa taman toliku da ona čak možda moglo bi se reći nije stvarna već predstavlja neku vrstu samo jasniju potvrdu, u odnosu na verifikacije, legitimizacije, funkcije ili nominacije samo tužilaca i javno-tužilačkih funkcija. Drugim rečima, u tim državama izbor ne vrše članovi Vlade niti parlamenata, već u suštinskom smislu izbor obavlja u postupku koji se sprovodi u specijalizovanim telima, a koji su sastavljeni od javnih tužilaca i uglednih pravnika.
Hoću da kažem na primer u Švajcarskoj, u kojoj se u pojedinim kantonima, sudije i tužioci biraju u parlamentu, bi se smatralo politički nepristojnim, da se u parlamentu vodi rasprava o osposobljenosti, stručnosti i dostojnosti sudija ili tužilaca.
Sada dolazimo na našu realnost. To što mi nismo Švajcarska, to je veći problem. Ono što je za nas bitno, imamo zakone, Ustav Republike Srbije, jasno propisanu proceduru u skladu sa najvišim pravnim aktima koje ova država ima. To su i moji uvaženi prethodni govornici rekli, iako su predstavnici opozicionih političkih stranaka.
Dakle, ta procedura je ispoštovana od početka do kraja i to je ono što je za sve nas važno ovde u ovom visokom domu koji jeste političko telo, Narodna skupština RS, jeste političko telo.
U procesu koji se zbio od trenutka kada su krenule izborne radnje i kandidovanje, pa sve do predloga koji nam je Vlada uputila, Odbor razmatrao, a danas mi ovde u plenumu, dešavalo se svašta. Bilo je tu i manjkavosti. Mislim da te greške i proceduralne stvari ne spori ni sam ministar koji je predlagač u ime Vlade Republike Srbije.
Međutim, mi imamo dosta šanse i prilike i prostora do promene Ustava koji je najavljen za 2017. godinu, dosta onoga što je uočeno kao neki nedostatak, kao manjkavost i popravimo, kroz promenu Zakona o DVT i Zakona o Javnom tužilaštvu i mislim da bi valjalo i trebalo razmisliti o proširivanju ovlašćenja, veća u postupku utvrđivanja liste kandidata, tako da taj postupak u suštinskom smislu predstavlja izbor, a da Vlada i Narodna skupština vrše samo nominaciju kandidata, koji su prethodni dobili i podršku, pre svega, mislim na struku i na one koji su pozvaniji od nekoga ko nije diplomirani pravnik, kao što je to slučaj sa mnom.
Dakle, imam i nekoliko pitanja. Mi u SDPS hoćemo jasno da postavimo pitanje, dakle, kojim su se kriterijumima rukovodili i Državno veće tužilaca, a danas to pitam i predstavnika Vlade, kada su predlagali ove nosioce javno-tužilačkih funkcija, jer iz onoga što se može videti kroz dokumentaciju u pojedinim slučajevima su predlagani kandidati koji su bili na vrhu liste Državnog veća, dok u drugim slučajevima su predloženi kandidati koji su bili na dnu liste, i koji su dobili manje bodova od kandidata koji nisu predloženi? Mislim da bi bilo dobro da čujemo i od gospodina ministra Selakovića, na neki način odgovor i objašnjenje zašto se to dešavalo u nekoliko slučajeva.
Ja ću navesti samo dva primera, u Valjevu za višeg javnog tužioca nisu predloženi kandidati koji su dobili maksimalan broj bodova i koji su bili dugogodišnji javni tužioci i zamenici tužilaca u tom tužilaštvu, već je predložena kandidatkinja koja je zamenik u Opštinskom javnom tužilaštvu i koja je dobila manje bodova i nalazi se na dnu te čuvene rang liste.
U Novom Pazaru nisu predloženi kandidati koji su dobili najviše bodova, dugogodišnji tužioci, već je predložena kandidatkinja iz Osnovnog suda, a koja je sudija u parničnoj materiji.
Ja bih podsetio, i mislim da je važno, to govorim sada, ne samo u svojstvu ovlašćenog predstavnika SDS, nego hoću i kao predsednik Odbora za ljudska i manjinska prva i ravnopravnost polova Skupštine Republike Srbije, da ukažem na odredbe člana 82. Zakona o javnom tužilaštvu prilikom izbora predloženih kandidata je zabranjena diskriminacija po bilo kom osnovu.
Shodno ovoj odredbi i pri izboru i predlaganju kandidata za izbor javnih tužilaca vodi se računa o nacionalnom sastavu stanovništva i odgovarajućoj zastupljenosti pripadnika nacionalnih manjina.
Od ovih pedesetak predloga koje imamo za osnovno i više tužilaštvo, pa preko pet predloga za Tužilaštvo za ratne zločine, do četiri predloga za Tužilaštvo za organizovani kriminal, mi imamo samo jednog kandidata koji nije srpske nacionalnosti, dakle, koji nije predstavnik većinskog srpskog naroda.
Ja verujem i dobio sam i uveravanja i od ministra i na samom Odboru, a i u razgovorima koje smo imali prethodnih dana, da će u ovih preostalih 25, odnosno plus pet, kako se to kaže, misli se na više, kada bude procedura trajala, da će se na neki način popraviti situacija koja se odnosi na ovo što sam citirao, član 82. Zakona o javnom tužilaštvu, dakle, da će se voditi računa da i kroz tu nacionalnu zastupljenost, taj nacionalni sastav stanovništva bude odgovarajući.
Onda kad zaokružimo tu priču o nosiocima tužilačkih funkcija, pošto o njima govorimo, da onda imamo približno sličnu sliku onoj koja odgovara demografskoj strukturi, odnosno stanovništvu u opštinama i u gradovima u kojima se biraju nosioci javno tužilačkih funkcija.
Sve ovo što smo imali oko izbora tužilaca i što smo čuli od prethodnih govornika stiče se utisak, biću slobodan da kažem i ukazuje na to, da zakonski okvir koji imamo, mislim sve je po zakonu, ali da taj zakonski okvir nije odgovarajući da bi trebalo pristupiti izmenama Zakona o Državnom veću tužilaca i ojačati ulogu tog tela. Osim toga i postupak koji je prethodio predlaganju od strane Vlade pokazao je da i normativni okvir, upravo ovog Državnog veća tužilaca nije odgovarajući.
Konkretno, pravilnik Veća po kome je izvršeno rangiranje kandidata nije dobra osnova, odnosno kod tog opšteg akta se pretežu subjektivni, rekao bih, nad objektivnim kriterijumima, imajući u vidu pre svega da je odlučujuće tzv. predstavljanje programa i unapređenje organizacije određenog javnog tužilaštva za koje se određeni kandidat kandiduje.
Programi su, to vi jako dobro znate i mnogo bolje od mene, bili na neki način u većini slučajeva i programi lepih želja kandidata kako oni vide to tužilaštvo u nekoj budućnosti ukoliko bi oni došli na čelnu funkciju, odnosno bili tužilac tog tužilaštva. Mislim da je i komisija Veća to ocenjivala, čini mi se po nekom svom nahođenju.
Trebalo bi reći na samom kraju i nama je i zabrinjavajuće što su se za javne tužioce čak predlagali ljudi koji su dugo godina rukovodili određenim tužilaštvima, a u tom tužilaštvu koje su vodili prethodnih godina nisu imali Bog zna kakve rezultate.
Dakle, moramo naći neku meru i kroz izmene i dopune zakona u nekom narednom periodu doći do takvog rešenja, doći do takvog modela koji ne samo da će odgovarati onome što smo pričali, pozivajući se na akcioni plan 23 i onome što ta famozna, tzv. Venecijanska komisija ponekad ima primedbe ili zamerke, nego doći do onoga modela, do takvih zakonskih rešenja gde će sve ovo što sada trpimo kroz prizmu politizacije biti izbegnuto i gde će ovaj problem i ova pitanja se staviti na ono mesto koje im pripada, dakle mesto da o tome razgovaraju oni koji su i stručni i koji su i za to osposobljeni i koji se u to mnogo bolje razumeju.
Mislim da ćemo tada izbeći ovu vrstu, rekao bih, i polemike i politizacije - zašto Skupština, zašto Vlada? Zato što je takav zakon, zato što je takav Ustav, pa kada pristupimo promenama zakona za koje se zalaže SDPS i kada pristupimo promenama Ustava, mislim da ćemo doći do jednog rešenja koje će oslikavati stvarno stanje u našem društvu kroz ugao onoga što se naziva javno-tužilačka funkcija i uopšte da ćemo doći u priliku da o tim stvarima ne razgovaramo na ovakav način.
Meni je žao što se malo govori i o jednim značajnim nosiocima javo-tužilačkih funkcija koji su organizovani kriminal i ratni zločini, kolega Martinović se sa pravom dotakao ovih, takođe, veoma značajnih i važnih funkcija, mislim da je taj neki, rekao bih, neću palanački, možda će se neko uvrediti, ali patriotski odnos prema opštini iz koje dolaze pojedini poslanici, nekako potro ove značajne institucije kao što su organizovani kriminal i ratnih zločina, a mislim da je to što nas kao društvo i zbog programa koji je na kraju krajeva obaveza svih nas u ovoj Skupštini, pogotovo koji pripadamo vladajućoj koaliciji, nešto što moramo raditi u budućnosti i jačati tu instituciju zločina, naravno da je bilo na svim stranama.
Mi imamo naš institut koji se zove Tužilaštvo za ratne zločine i država Srbija preko te institucije mora da učini sve da pojedinci, dakle pojedinci naglašavam, oni imaju imena i prezimena, oni su činili zločine, navodno u ime ovoga ili ime onoga, ja ne želim da niko ni u moje ni u bilo čije ime čini ratni zločin.
Dakle, ta institucija mora jasno odvojiti interes države, interes naroda od interesa pojedinaca i onih koji se sakrivaju iza tobožnjih nacionalnih i državnih interesa, a činili su ratne zločine.
Dakle, Tužilaštvo za ratne zločine, moramo dati punu podršku, Tužilaštvo za ratne zločine mora raditi u interesu ovog naroda, ovih građana, ove države i ono mora raditi pre svega u interesu utvrđivanja činjenica i izvođenjem pred lice pravde onih koji su obrukali i svoj narod i svoju državu, ma kako se oni zvali. Hvala.