Povređen je član 100. Poslovnika o radu Skupštine Srbije. Gospodin Goran Paunović je sebi dao za pravo da procenjuje dosadašnji rad kolege Meha Omerovića, člana Administrativnog odbora i kaže da ne ispunjava adekvatno obaveze.
Priznajem da zaista nisam u stanju da budem član u četiri skupštinska odbora.

Replika na izlaganje Tome Nikolića. Slažem se sa vama da svi poslanici treba da budu isti, međutim, ovim predlogom Gorana Paunovića mi neke poslanike stavljamo u malo uzvišeniji položaj. Dakle, neki poslanici su sposobni i adekvatni da budu članovi u mnogo odbora, a neki nisu adekvatni da budu u tom jednom. Slučajno, "u tom jednom sam ja jezičak na vagi".
Kada bih ja pitao nekoga ko me je predložio za razrešenje iz Administrativnog odbora, da li bi mogao da budem i član Odbora za finansije, - ili biste ponovo rekli da ne mogu, zato što bi i tamo bio jezičak na vagi.
Prema tome, ja mislim da se ovde radi o nečemu jako važnom. Zaista, jedini poslanik koji na današnjoj sednici Skupštine Srbije nije dao svoju saglasnost za promenu članstva u određenom odboru jesam ja, ali naprosto zbog načina i zbog svega ovoga što je urađeno, a što je gospodin Goran Paunović pokušao da objasni ovom parlamentu.
Mislim da je nečasno smenjivati čoveka iz jednog odbora samo zbog toga što mislite da u određenom trenutku neće glasati onako kako se vama sviđa, ili možda mislite da možda već sutra i prekosutra, na Administrativnom odboru, treba da se nađu neke važne tačke dnevnog reda, kao što su oduzimanje ili skidanje imuniteta određenih ljudi. Hvala.

Poštovano predsedništvo, uvaženi ministri, dame i gospodo narodni poslanici. U ime poslaničke grupe SDP podneo sam amandman na član 7. Predloga zakona o budžetu Republike Srbije i to u Razdelu 15 pozicija 376 koji se odnosi na subvencije nefinansijskim korporacijama. I, to  u koloni - sredstava budžeta koja predviđa da se umesto 10 milijardi dinara, koliko je Vlada predložila, unese iznos od 13 milijardi 600 miliona dinara.
Suština ovog amandmana je, ako imate strpljenja da pogledate u materijale, u tome što se vidi povećanje rashoda i to za subvencije za ŽTP Beograd i za Kapetaniju. Suština ovoga na čemu ću zadržati kratko vašu pažnju odnosi se na stanje u ŽTP Beograd.
Nekoliko stvri je veoma važno. Pore svega, predviđena sredstva u budžetu za ŽTP od 10 milijardi dinara su nedovoljna, s obzirom da je zahtev ŽTP-a bio na 13 milijardi. Podsetio bih gospodina ministra, kolege narodne poslanike da je taj iznos utvrđen na jednom od zajedničkih sastanaka koji su imali predstavnici Ministarstva finansija i ekonomije, Ministarstva saobraćaja, telekomunikacija i rukovodstva ŽTP Beograd.
Drugi razlog je što su ova sredstva izdvojena na ovakav način od 10 milijardi nedovoljna samo za zarade i tekuću reprodukciju železnice, bez nekih investicionih ulaganja vezana za pruge, vagone i lokomotive.
U kakvom je stanju železnica Srbije danas ilustrovaću samo sa nekoliko podataka. Znam da ste isuviše opterećeni ovih dana sa brojkama, jer budžet Republike Srbije naprosto i barata samo sa brojkama, ali podsetiću na nekoliko katastrofalnih činjenica koje su notorna istina. O čemu se radi? Tako da 55% pruga u Srbiji izgrađeno je u 19. veku, a sada je čini mi se 21. vek. Tako da 25 poslenjih godina, jedno nasleđe koje je i Vlada Republike Srbije i mi kao nova demokratska vlast za sobom nasledila, da je remontovano samo 608 kilometara od predviđenih 3.200 manje nego što je neophodno. Elektrificirano je samo 29% ukupne dužine pruga u Srbiji, a za zadnjih 10 godina inventarski park je smanjen kod lokomotiva rercimo za 12,6%, kod putničkih kola za čak 55%, kod teretnih kola za 12,4%, a teretni saobraćaj koji je glavni izvor prihoda železničko-transportnom preduzeću, od 14.800 vagona na stanju trenutno dnevno ima ispravnih jedva 4.000 vagona.
Prilikom odlučivanja o amandmanu, mislim da treba imati u vidu da subvencije koje je Vlada predvidela od 10 milijardi za 2002. godinu su takođe prenesene i za ovo što nam se predlaže za narednu 2003. godinu. Dakle, ostale subvencije su ostale na istom nivou. To bi značilo da će realni iznos subvenicja za ŽTP i Kapetaniju u ovom slučaju biti identičan onome koji je bio 2002. godine, a pri projektovanju nacrta budžeta, podsetio bih, predviđen je efekat inflacije od 9, 10% društvenog proizvoda. Postavljam pitanje zašto ovi parametri nisu uzeti u obzir prilikom iznosa subvenicje i za železničko-transportno preduzeće...

Završavam odmah, kako Odbor za finansije i Vlada, odnosno njen predstavnik ministar finansija i ekonomije nije prihvatio ovaj amandman, nadam se da će zbog upravo zbog ovako katastrofalnog stanja na našim železnicama, narodni poslanici imati razumevanja i glasati za ovaj amandman. Zahvaljujem se.

Poštovana potpredsednice, dame i gospodo narodni poslanici, član 133. je prvi u nizu članova iz poglavlja kojim se reguliše kolektivni ugovor, konkretno - predmet i oblik kolektivnog ugovora. Poslanici Socijaldemokratije smatraju da se članom 133. nije u suštini nametnulo pitanje bez koga se ovaj kolektivni ugovor ne može potpisati. Naime, poslanici Socijaldemokratije smatraju da je osnovna manjkavost člana 133. u tome što on ne definiše minimalni sadržaj kolektivnog ugovora. Mi smatramo da on ne sadrži ona pitanja kolektivnog ugovora bez kojih kolektivni ugovor ne bi bio ono što bi trebalo da bude.
Predlažemo zato novi član 133a, ili već koji po redu bude, koji glasi: "Kolektivnim ugovorom se utvrđuje cena rada za najjednostavniji rad, cena rada tipičnih i drugih radnih mesta, elementi za utvrđivanje zarada i druga prava i obaveze". Smatramo da bi se prihvatanjem ovakvog rešenja, odnosno ovog novog člana u poglavlju koje govori o kolektivnim ugovorima dodatno podstaklo uređivanje međusobnih odnosa između poslodavca i radnika ovim kolektivnim ugovorom. Apelujem na poslanike da prihvatimo ovaj amandman.

Uvaženi predsedniče, uvaženo predsedništvo, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, članom 86. ovog zakona regulisana su pitanja vezana za minimalnu zaradu.
U stavu 3. ovog člana se kaže: "Ako se ne postigne sporazum iz stava 2. ovog člana, u roku od 10 dana od dana početka dogovora, minimalnu zaradu utvrđuje Vlada Republike Srbije".
Poslanici Socijaldemokratije svojim amandmanom predlažu da se ovaj stav briše. Postoji nekoliko razloga za to, dozvolite da obrazložim.
U predloženom tekstu ovog stava definiše se ovlašćenje Vlade Republike Srbije da utvrđuje minimalnu zaradu, ako Vlada, reprezentativni sindikat i udruženje poslodavaca ne postignu sporazum o visini minimalne zarade.
Mislimo da, ukoliko ovakvo rešenje ostane u predloženom tekstu ovog stava 3. člana 86, Vlada i udruženje poslodavaca, složićete se svi, ne bi imali interes da postignu sporazum, jer bi sama Vlada mogla da donese odluku u slučaju nepostizanja ovog sporazuma.
I na kraju, još jedan argument - na ovakav način se kompromituje i ideja, već dugo plasirana u ovom parlamentu i u javnosti Srbije, o preko potrebnom i neophodnom socijalnom dijalogu, a Vlada na sebe preuzima i nepotrebni deo odgovornosti.
Zbog toga predlažemo Skupštini da prihvati ovaj naš amandman.

Drago mi je što mi je gospodin Cvetanović omogućio pravo na repliku meni, spominjući moje ime i nabrajajući neke od mojih funkcija. Posebno je interesantna funkcija predsednika Upravnog odbora Parking servisa. Izgleda da gospodu radikale to najviše svrbi. Postoji jedna sprava koja se zove pauk, koja nosi sve automobile i džipove parkirane na nedozvoljenim mestima. Takođe, postoji jedna sprava u narodu, u građanima Srbije, koja nosi radikale sa političke scene Srbije, a ta sprava se zove - glasovi građana Republike Srbije.
Posebno mi je drago što se među 15 članova predsedništva, dakle među dve trećine članova predsedništva koje je zahtevalo smenu i ostavku Vuka Obradovića, ne nalazi ni jedan bivši predstavnik SPS-a niti SRS-a, što se ne bi reklo za sledbenike i pristalice koji brane Vuka Obradovića.

Poštovano predsedništvo, uvaženi članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, već čitav dan raspravljamo o nečemu sa čime se do sada parlament, niti novija politička istorija Srbije, nisu susretali. Raspravljamo o nedozvoljenom i nedoličnom ponašanju i postupcima potpredsednika Vlade Republike Srbije, prema saradnicama u kabinetu istog potpredsednika.
Na jutrošnjoj sednici, posle izlaganja premijera Vlade, gospodina Đinđića i izlaska za ovu govornicu gospodina Vuka Obradovića, očekivao sam da će Vuk Obradović (pogotovo posle reči da su jako važne tačke koje su na dnevnom redu današnje sednice, a tiču se Zakona o ekstra profitu i ekstra dobiti i Zakona o privatizaciji) pomoći svim narodnim poslanicima i celokupnoj javnosti Srbije da se ovaj problem što pre razreši i da će, ako je i malo časti i morala ostalo u njemu, podneti ostavku za ovom govornicom. Međutim, prevario sam se. Vuk Obradović nas je ponovo, po ko zna koji put, obmanuo. Podsetiću vas, on je predložio jutros da se odmah pristupi glasanju, dakle, bez vođenja rasprave o njegovom razrešenju. Tako je, po ko zna koji put, pokazao da mu nije stalo do javnosti, a posebno ne do istine koja je danas sa ove govornice više puta izricana.
Ponašanje Vuka Obradovića, kao što je svima poznato, uzdrmalo je i političku i širu javnost Srbije. Međutim, Srbija se preko ovog slučaja suočila sa nečim o čemu je većina mojih prethodnika govorila, a to je fenomen političke odgovornosti. Spor oko seksualnog uznemiravanja i zlostavljanja saradnica u Vladi Republike Srbije, od strane Vuka Obradovića, preobrazio se u jedan spor oko temeljnih društvenih principa. Naime, na jednoj strani se našao koncept autoritarne i neodgovorne vlasti sa nedodirljivim i bezgrešnim vođom, a sa druge strane, zalaganje za demokratske promene, u kome ćemo svi ustanoviti jedan mehanizam, mehanizam po kome će se utvrđivati svačija lična odgovornost, bez obzira na kojoj se funkciji i položaju u ovom društvu nalazio.
Prvi koncept, kao što vam je svima poznato, sam po sebi podrazumeva da je manje-više sve dozvoljeno. Dakle, to je bitka za očuvanje gole egzistencije. Dakle, to je bitka biti ili ne biti. To je ono shvatanje po kome gubitak političke funkcije ili položaja u društvu znači i doživljava se kao kraj života. Naravno, onda su i sva sredstva dozvoljena. Vuk Obradović je, na žalost, najdoslednije sledio ovakav koncept. On je do juče svojim najbližim saradnicima lično ili putem telohranitelja, koje je na brzinu skupio i platio, pretio proterivanjem iz Srbije, pretio, kako on to voli da kaže - uništenjem svake vrste: materijalnim, finansijskim i moralnim. To je demokratija, drage moje kolege poslanici, po modelu Vuka Obradovića. Znate, to je demokratija koja je preslikana iz jednog čuvenog dnevnog beogradskog lista iz rubrike koja se zvala "Odjeci i reagovanja", kada je većina građana ove zemlje bila u prilici da veliča uspehe svog voljenog vođe, a svakog onog ko drugačije misli ili ko posumnja u iskrenost, namere i dobronamernost vođe, razapinjala na raznorazne načine.
Kako su to obožavaoci lika i dela Vuka Obradovića štitili svog bezgrešnog, obožavanog i nedodirljivog, svemoćnog vođu? Naše kolege, narodni poslanici iz koalicije DOS, vrlo dobro se sećaju sa kakvim smo arsenalima uvreda, psovki bili suočeni u nekim prethodnim vremenima i kako su nas sve nazivali predstavnici bivšeg režima. Ne bih govorio o izrazima koji su spominjani na toj sednici glavnog odbora i koji su upućivani svim mojim kolegama koji su se usudili da traže razrešenje, odnosno ostavku Vuka Obradovića. Te uvredljive reči, ti izrazi o plaćenicima, poturicama, špijunima, izdajnicima i pučistima upućivani su muškim članovima predsedništva. Mojim dragim koleginicama iz predsedništva se dobacivalo - kurve i prostitutke. Čak se akcentirao i nekakav njihov seksualni odnos sa nekim od lidera DOS-a.
Kako se kult nedodirljivog i nepogrešivog vođe ukorenio na ovim prostorima, drage moje kolege, podsetiću vas sa dva najkarakterističnija iskaza obožavaoca i sledbenika Vuka Obradovića, na već pomenutoj sednici Glavnog odbora Socijaldemokratije. Prvi citat: "Imam četiri kćerke. Kada bi mi sve četiri rekle da ih je Vuk Obradović napastvovao, ja bih verovao njemu, a ne njima." Drugi citat: "Ja bih dao sve na svetu kada bih bio u prilici da sedim u blizini Vuka Obradovića, pa neka me drpa i vata koliko god želi".
Dakle, dame i gospodo narodni poslanici, neki bi njegovom božanstvu Vuku Obradoviću prinosili žrtve. Da mi svi, uvažene moje kolege, ne bi postali žrtve jednog neodgovornog ponašanja pojedinca, moramo učiniti sve da u našoj praksi, u našem društvu profunkcioniše koncept koji sam na početku pomenuo, a to je koncept utvrđivanja lične odgovornosti svakog pojedinca, na ma kojoj se on funkciji nalazio.
U romanu "Tvrđava" Meša Selimović na jednom mestu govoreći o ljudskim slabostima, govori i o porocima kao što su kocka, žene i vlast, i kaže da je ova poslednja najopasnija i najgora po narod. Vuk Obradović je u sebi uspeo da objedini sva tri ova poroka. Kocku, jer se kockao sa poverenjem građana i naroda koje mu je ukazano na proteklim izborima, kao jednom od lidera DOS-a. Žene, u najgorem mogućem smislu, jer ih je doživljavao kao objekte i kao stvari, samo zato što im je bio pretpostavljeni i što je mislio da sa njima može da radi šta mu je volja i šta mu padne na pamet. Vlast je treći porok kojim se Vuk Obradović poslužio da prikrije ova prva dva. Vlast je po njemu, a to je sasvim normalno, dozvoljavala i omogućavala da se tako ponaša bez posledica, po njega samoga. Kabinet u Vladi Republike Srbije je izgleda služio Vuku Obradoviću kao neka vrsta eksperimentisanja, dokazivanja moći čoveka na njegovom položaju.
Čuli smo u prepodnevnoj raspravi, posle dvanaest časova kako se ovde radi o nekakvoj ljubavnoj aferi, kako se radi o udvaranju, bezazlenom seksualnom skandalu ili o nekoj seksi aferi. Čuli smo takođe jednog govornika koji je spominjao način povećanja nataliteta kroz prisilu. Ne radi se ovde, dame i gospodo, o tome da li je Vuk Obradović jednom rukom vozio auto, a drugom radio nešto, kao što je rekao jedan prethodnik u prepodnevnoj raspravi. Vuk Obradović je dame i gospodo poslanici, u prisustvu vozača koji je vozio, fizički malteretirao i napastvovao svoju najbližu saradnicu i pritom joj cepao čarape. Iz njegovog kabineta je, a to potvrđuje član obezbeđenja, istrčavala, sa pocepanom odećom jedna od njegovih najbližih saradnica. Dakle, Vuk Obradović je fizički maltretirao i zlostavljao najbliže saradnice, i to u zgradi Vlade Republike Srbije.
DOS je svojevremeno proklamovao: niko nikada u Srbiji ne može, niti će biti iznad zakona, niti izvan zakona. Nadam se da ćemo, glasajući za razrešenje Vuka Obradovića sa mesta potpredsednika Vlade, građanima Srbije dokazati i pokazati da niko nije nedodirljiv. Na sve ove činjenice, kakav je odgovor Vuka Obradovića i njegovih, danas prisutnih u velikom broju, branjenika i štićenika? Taj odgovor je sadržan u tome, da smo mi, najbliži saradnici, nas 15 optuženi da smo od nekoga negde primili nekakve pare, da je ta zavera spremana mesecima, samo zato da bi se zataškale nekakve stvari ili "uspesi" do kojih je došao Vuk Obradović, vodeći već famoznu Komisiju za zloupotrebe i finansijske mahinacije. Pozivam Vuka Obradovića, neka izađe za ovu govornicu, Vuče Obradoviću evo ti jedinstvene prilike da pred celokupnom srpskom javnošću u direktnom televizijskom prenosu kažeš, ko je koga i koliko platio za navodnu zaveru protiv tebe. Dužan si to valjda i pred svojim pristalicama.
Ovde su neki govorili čak i o tome, da je Vuku Obradoviću zaprećeno iz Vlade, da ne kaže navodnu istinu o zloupotrebama do koje je došao u Komisiji, na čijem je čelu donedavno bio. Pozivam te ponovo, Vuče Obradoviću, izađi za ovu govornicu i kaži, da li ti je neko iz Vlade Republike Srbije pretio, i ko. Ako nije, ponovo izađi i kaži da ti nije prećeno. Ako ti je neko iz Vlade Republike Srbije pretio, predložiću poslanicima parlamenta Srbije i njegovo razrešenje. Ponašanje i izjave Vuka Obradovića u vezi rada vladine komisije, čiji je bio predsednik do pre nekoliko dana, govore da je on i Komisiju i rezultate celog rada video pre svega u funkciji ličnih interesa. Štaviše, njegova upotreba i zloupotreba Komisije u poslednjih mesec dana pokazuje da je borba protiv korupcije i kriminala bila potpuno van njegovog interesovanja. Umesto toga, on je Komisiju stavio u funkciju podmetanja i iznošenja raznih insinuacija o pojedinim licima.
(Predsedavajuća: Vreme.)
Radi se o najnižem obliku spletkarenja. Lični moral koji je pokazao prethodnih 30 dana, diskredituje Vuka Obradovića za vršenje bilo kakve javne funkcije. Sada je jasno da je on borbu protiv korupcije i kriminala shvatio pre svega kao svoje interese i interese svoga brata Pavića Obradovića. Nikada nedostojniji čovek nije imao plemenitiji posao, dame i gospodo narodni poslanici. Komisija je otpočela težak posao na ostvarivanju pravde, pa je ovo uklanjanje grešaka u vezi predsednika garancija i nama i građanima Srbije, dame i gospodo poslanici, da će ova komisija postići cilj zbog koga je i formirana. Njegove insinuacije u vezi opstrukcije rada Komisije, svedoče i o beskrupuloznosti i spremnosti da se za neodgovornost i nezainteresovanost optuže drugi. Objašnjenje je jednostavno: nije imao vremena da se meša u svoj posao, baveći se interesima Vuka i Pavića Obradovića i polusveta koji ga okružuje.
Oslobođeni ove more, i Komisija i Vlada mogu da odahnu. Čovek od reči, kako je Vuk Obradović često voleo sam sebe da oslovljava, prešao je na dela, i to kakva, dame i gospodo. Nečasna dela. Uradio je nešto što je protivno svim normama ponašanja moralnog čoveka, a kamoli visokog državnog funkcionera. Osim što predstavlja sramotu za svoju porodicu, on je sramota i za novu vlast Srbije. Mi tu ljagu sa našeg obraza moramo skinuti, a Vuku Obradoviću, ponavljam, zbog onoga što je činio prema svojim saradnicama u Vladi Republike Srbije, nikada ne treba poveriti ni jednu javnu funkciju. Zahvaljujem se i izvinjavam se što sam prekoračio vreme. (aplauz)

Uvaženi gospodine predsedniče, poštovane dame i kolege narodni poslanici, mislio sam da nikada neću biti u prilici, u novoj Skupštini, u novoj Srbiji, da se opirem i da govorim o tome kako neki ljudi, a pogotovo ljudi koji su dobili poverenje naroda, dele ljude po nacionalnoj i verskoj osnovi. Međutim, očigledno sam se prevario. Predstavnici bivšeg režima, oličeni u stranci koja se nalazi sa ove strane, i dalje misle i nastavljaju da se služe rečnikom mržnje, rečnikom svega onoga što ne liči niti na narodne poslanike, niti na rad normalnih političkih stranaka.
Ovde je bilo reči o onome što se desilo onaj dan kada je nošen famozni ukradeni džip sa teritorije Kosova i Metohije. Gospodin, čije ime neću da pomenem, nosio je, a i sada nosi odelo boje koje je moj prethodnik spomenuo. U trenutku dok su radnici Ministarstva unutrašnjih poslova odnosili paukom džip gospodina Vojislava Šešelja, bilo je malo teže odneti taj džip zato što se gospodin Šešelj navalio na njega, pa, znate, dobio je na određenoj težini.
Gospodin Slobodan Janjić, sa nekoliko poslanika Srpske radikalne stranke, vratio se u skupštinske klupe, vratio se da pokupi određena dokumenta. U prisustvu nekoliko narodnih poslanika, a Skupština je u tom trenutku upravo nastavljala sa radom, psovao mi je nekoliko puta majku. Nekoliko puta mi je psovao majku. Pokušao sam da ne reagujem na takve psovke. Rekao sam mu, priznajem za ovom govornicom - budalo jedna, izađi napolje, pridruži se svojim radikalima. Na to je on, izlazeći iz klupe, rekao - izađi u hodnik, ne bi mi bio ni prvi ni poslednji balija koga sam zaklao.
Gospodine Šešelj, vi ste čovek koji je rođen u bivšoj republici Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, kao i ja. Vi znate da je to uvreda za predstavnike moga naroda. Vi to vrlo dobro znate. Vi ste sa njima proveli jedan jako dugačak period u svom životu.
Dakle, gospodin Slobodan Janjić, ne samo da je demantovao gospodina Dragišića već i vas, lično, da je Srpska radikalna stranka, stranka u kojoj postoje i žive ljudi koji nisu samo srpske nacionalnosti. Izgleda da će vam gospodin Janjić, posle ovoga što je učinio, možda biti predsednik nekog odbora za međunacionalne odnose. Jer, on možda rešava ta pitanja nožem, ili nekim drugim tupim oružjem, kao što ste vi to rešavali zarđalim kašikama, sprovodeći politiku velike Srbije za koju ste se zalagali. Drago mi je što gledam gospodina Šešelja kako guta knedle. (Aplauz.)
(Poslanik Šešelj, sa mesta: Možeš da mi pušiš.)
Ja se izvinjavam, gospodine predsedniče, opomenite gospodina Šešelja, koji mi je rekao da mu pušim. Sram Vas bilo.