Dobro je, gospodine predsedniče, čujem da pojedini poslanici dovikuju da je blizu dva nula sedam, tada je vladajuća koalicija navikla da pravi pauze i u tom intervalu donosi veoma važne odluke.
Dobro je, gospodine predsedniče, što ste prethodnog govornika podsetili šta znači prelazak iz jedne u drugu stranku, jer prethodni govornik jako dobro zna šta znači iz SPO preći u DSS. To je istina i to je njegovo pravo. Uvek ću se boriti za pravo da čovek misli i odlučuje svojom glavom.

Molim vas upozorite gospodine Cvetkovića koji tako mnogo priča iz klupe, a tako kratko održava sednice Administrativnog odbora, opomenete po Poslovniku,

Gospodine predsedniče, zaista ne znam koliko vama treba, ali mi dajte tri minuta koliko mi treba da dam repliku gospodinu Obradoviću.
Kolega Obradović je optužio poslanike Socijaldemokratske partije da branimo ove poslanike G17 plus kojima su nezakonito oduzeti poslanički mandati. Ne branimo mi njih zato što su bili članovi G17 plus. Mi branimo pravo poslanika koje mu je dao Ustavni sud. Možda je taj zakon koji mi branimo i pravo koje je poslanicima dao Ustavni sud pogrešan.
Složio bih se sa vama da je to pogrešno i mi moramo da menjamo taj zakon. Moramo da menjamo praksu koja će nas uvesti u red evropskih demokratija, parlamentarnih, u kojima se zakoni o izborima narodnih poslanika regulišu na najbolji mogući način, kako bi se odrazila volja građana.
Poslanici SDP su pre dve godine, u oktobru, podneli izmene i dopune Zakona o izboru narodnih poslanika, uvodeći kategoriju nezavisnog poslanika. Dakle, mislimo da je to rešenje.
Replika, nisam ja, gospodine Obradoviću, ni gnevan ni ozlojeđen, nisam ni histeričan, iako su neki prethodnici bili dosta histerični u svojim nastojanjima. Nemamo mi veze sa Bogoljubom Karićem, kažete vi. Imamo, gospodine Obradoviću, SDP je potpisala sporazum o saradnji sa Pokretom snaga Srbije, sa legalnom, legitimnom politički živom strankom, koja je učestvovala na izborima za Pokrajinsku skupštinu Vojvodine, koja je učestvovala na lokalnim izborima širom Srbije i za grad Beograd. Dakle, sa strankom koja je upisana u registar, to znaju gospodin Stojković i gospodin Lončar najbolje, sa strankom koja je legitimno upisana u registar i koja, na vašu žalost, trenutno ima oko 20% poverenja građana Srbije.
Dakle, mi smo, kao parlamentarna stranka potpisali koalicioni sporazum sa Pokretom snaga Srbije.
Međutim, postavlja se drugo pitanje.

Ostalo mi je više, pošto ste mi uzimali vreme dok su mi dobacivali iz klupa.

Osnovno pitanje je ko ima i kakve ugovore, gospodo iz vladajuće koalicije, sa Lazarevićem, Hamovićem i sa Miškovićem, i gde su ti ugovori sklapani, na kojim ostrvima i u čije ime. Više sam nego ubeđen da ti ugovori nisu sklapani u ime poslanika niti DSS, niti G17 plus, jer znam sve ove ljude. To su časni i pošteni ljudi. To su poslanici izabrani glasovima građana iz svoje sredine. Sve vas znam i sve mogu da vas pogledam u oči.
Znam da u svojim sredinama uživate poverenje i ugled, ali vi niste dali pravo ni Dinkiću, ni Labusu, ni Nikoli Živanoviću, ni Vojinu Lazareviću da rade ovo što rade. Grupa prijatelja upravlja svim finansijskim tokovima u ovoj zemlji. To je skandal i to je kriminal. Protiv toga treba da se borimo svi zajedno - i vi iz vladajuće koalicije i mi iz opozicije, upravo zbog toga što je i ovo tačka dnevnog reda.
Mogao bih i da se složim sa gospodinom Šormazom i sa gospodinom Lunetom, bilo je reči o nekakvim moralnim nulama. Dakle, imamo jednu situaciju, narodni poslanik, izabran na određenoj listi, može u određenom trenutku da se ne slaže sa programom stranke na čijoj je listi izabran.
Dozvolite, to je pravo svakog čoveka. Nemojte to pravo oduzimati poslanicima G17 plus, koji se nisu složili sa politikom i programom G17 plus da, uz glas Slobodana Miloševića iz Haga, šest poslanika daje podršku Vladi Vojislava Koštunice.
Nemojte oduzimati to pravo poslanicima G17 plus kada ne mogu da glasaju za zakon kojim se obezbeđuje novčana pomoć haškim optuženicima. To nije bio program niti G17 plus, niti to ovi časni poslanici zaslužuju, niti je u njihovo ime neko to potpisao i obezbedio.
(Predsednik: Vreme.)
Prema tome, kada se već pozivate na to šta je moralno, a šta nije, složio bih se da tu ima i moralnih nula. Znate, morate onda isti aršin da primenite, ako su oni, kako vi kažete, izdali program svoje stranke, pa im se oduzeo mandat na način kako je oduzet, zašto onda gospodin Slobodan Lalović ne spada u tu istu kategoriju?
Šta ste Slobodanu Laloviću dali za poverenje koje je iskazao vladi Vojislava Koštunice i Vojislavu Koštunici lično? Odgovorite mi. Gospodin Lalović je, takođe, bio jedan od ljudi na toj listi koji je podneo ostavku. Samo vas podsećam.
Prema tome, stvar je ovde više nego jasna.
Molim vas da završimo sa pričom o moralu, davno smo videli da morala u ovom parlamentu nema, još ponajmanje u glavama i u delovanju onih koji bi trebalo da budu najodgovorniji za sprovođenje zakona i zakonitosti. O moralu možemo da pričamo možda na nekom drugom mestu, ovo je skupština, ovo je zakonodavno telo.
Mislim da je najnemoralnije ono što se trenutno radi u izvršnoj vlasti, a to je da Vlada Vojislava Koštunice izgleda hoće da parlament, da 250 poslanika koje je narod izabrao, njima polažu račune. Dragi moji prijatelji, to zaista neće moći.

Dame i gospodo narodni poslanici, koleginica Ljiljana Nestorović i ja podneli smo jedan zbirni amandman koji se odnosi na nekoliko članova, ali da ne bih oduzimao vreme koje nam je i te kako potrebno da završimo ove važne zakone iz oblasti zdravstva, javiću se samo dva puta.
Naime, u svom amandmanu predložili smo da se u svim članovima u uvodnom delu zakona izostave upotrebljeni izrazi kao što su "društvena briga za zdravlje stanovništva", zatim u definiciji zdravstvene zaštite određenje da je to "sveobuhvatna delatnost društva", kao i naslovi koji glase: "Društvena briga za zdravlje na nivou Republike", "Društvena briga za zdravlje na nivou AP, opštine, grada", "Društvena briga za zdravlje na nivou poslodavca", "Društvena briga za zdravlje na nivou pojedinca".
Razmišljali smo o tome na koji način da izmenimo ove terminološke odrednice koje su upotrebljene u zakonu, a konsultovali smo naravno najviši pravni akt, a to je Ustav Republike Srbije i predložili da se u svakom od ovih navedenih članova i naslova reč "društvena" zameni sa rečju "državna", pa bismo onda tako u ovom predlogu zakona imali društvenu brigu za zdravlje stanovništva, kao i određenje da je zdravstvena zaštita sveobuhvatna delatnost države sa osnovnim ciljem da se ostvari najviši nivo za očuvanje zdravlja.
U obrazloženju za naš amandman naveli smo, između ostalog, da je koncepcija u Predlogu zakona prema kojoj je organizacija sistema zdravstvene zaštite označena kao društvena briga za zdravlje stanovništva suprotna Ustavu Republike Srbije i drugim zakonima naše zemlje. Naime, u članu 72. Ustava Republike Srbije propisano je da Republika Srbija obezbeđuje sistem u oblasti zdravstva. U članu 1. našeg Ustava utvrđeno je da je Republika Srbija demokratska država svih građana koji u njoj žive, zasnovana na slobodama i pravima čoveka i građanina, na vladavini prava i na socijalnoj pravdi.
Ako se pođe od ustavnog pojma suverene države, gde je građanin u stvari taj koji je osnovni nosilac suverene vlasti, koju dobrovoljno na izborima prenosi na nas narodne poslanike, izabrane predstavnike, jasno je koliko je upotreba pojmova sa određenjem "društvenim", "društvena" u stvari anahrona i pre svega pogrešna. U važećem Ustavu iz 1990. godine izostavljene su sve odredbe o društvenom uređenju koje su decenijski karakterisale samoupravljanje, organizovanje i samoupravne interesne zajednice i jednopartijski sistem.
Marksističko određenje društva, zasnovano na odnosima u proizvodnji i suprotnostima između dveju klasa na kojima je počivao sistem bivše SFRJ, predstavljalo je negaciju građanina kao nosioca suverene vlasti, sa ciljem da se jednopartijski sistem obezbedi na vlasti.
Organizacija koja podrazumeva obezbeđenje i sprovođenje zdravstvene zaštite mora biti u nadležnosti države i na svim nivoima teritorijalne organizacije.
To što mi u sistemu zdravstvene zaštite uključujemo sve pojedince, porodicu, organizaciju, udruženje i druge ne znači da briga za zdravlje stanovništva može da se nazove društvenom brigom za zdravlje pojedinca.
Nešto kasnije ću se u drugom izlaganju osvrnuti na reakciju i odgovor koji nam je Vlada Republike Srbije dostavila na ovaj naš zbirni amandman. Toliko za prvo javljanje.

Dame i gospodo narodni poslanici, u pravu je koleginica Vjerica Radeta, uvek ću se boriti za različito mišljenje i to je suština demokratije i parlamentarizma.
Suština amandmana koji smo koleginica Ljiljana Nestorović i ja u ime SDP podneli je u tome da se naslov iznad člana 15. koji glasi: "Društvena briga za zdravlje na nivou pojedinca" promeni i da glasi: "Briga za zdravlje čoveka i građanina". Prema tome, to je naš predlog amandmana i pokušaću bukvalno da nastavim obrazlaganje za ovaj amandman koji ima veze i sa onim što smo podneli na neke prethodne članove.
Naime, Vlada Republike Srbije u svom odgovoru i na prošli naš amandman koji se tiče terminologije i zamene društvene za državnu i u ovom amandmanu daje veoma interesantne, čak kada je ovaj član 15. u pitanju veoma problematične, odgovore, odnosno obrazloženja. Vlada kaže: "Amandman se ne prihvata iz razloga što je isti podnet u suprotnosti sa članom 145. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije kojim je uređeno da podnosilac amandmana ne može da podnese više amandmana na isti član predloga zakona, a što je u konkretnom slučaju učinjeno".
Molim vas da mi odgovorite gde vi ovde vidite dva amandmana na član 15. ili na naslov iznad člana 15. i ja ću onda da vam čestitam na iskrenosti i na tačnosti u vašem obrazloženju. Ne postoje dva amandmana na član 15. na koji smo koleginica Ljiljana Nestorović i ja dali svoj amandman. Postoji samo jedan jedini naš amandman, a to je ovaj kojim tražimo da se promeni podnaslov, odnosno naslov iznad člana 15.
U Prosvetnoj enciklopediji koja je izašla davne 1978. godine, dakle u vreme samoupravljanja, naći ćete na nekoliko stranica određenje raznih pojmova na kojima je počivalo tadanje ustavno uređenje SFRJ, kao što su: društveni dogovori, društveni nadzor, društveni ugovor, društveni proizvod i naravno društveno samoupravljanje, koje je bilo osnov društveno-političkog sistema, a zasnovano na vlasti radničke klase i radnih ljudi. Mislim da je sasvim jasno šta hoću da kažem, ako neko hoće da razume.
Imali smo jedan sistem koji je bio zasnovan na koncepciji društvenog, gde ništa nije bilo pojedinačno, pa čak ni državno. Ne želim sa ove vremenske distance da kritikujem takav koncept kada svi znamo da on nije mogao da opstane i da je sve faktički propalo, jer su i privreda i ekonomija uništene i danas živimo u kapitalizmu, hteo to neko da prizna ili ne, u pravnoj državi koju pokušavamo da izgradimo, u kojoj su građani nosioci vlasti i vlasnici. Tako je moralo da bude.
Ponavljam, važeći Ustav, sa svim svojim slabostima, ali to je jedini i važeći Ustav države Srbije, iz 1990. godine nema nijednu odredbu o društvenom uređenju. Samo se na jednom mestu pominje društvena briga o deci.
Ovih dana gledamo dokle je dovela ta društvena briga o deci – do velikog broja zlostavljane dece, uništavanja dece, dece bez orijentacije, loših službi socijalnog rada, koje nisu u stanju da se nose sa problemima dece.
Država preko svojih institucija mora da uzme stvar u svoje ruke, umesto društva koje suštinski ne znači ništa.
U odgovoru Vlade takođe nam je rečeno da je u uporednom pravu uobičajeno da se koriste ovi termini kada je u pitanju društveno zdravlje.
Mislim da to naprosto nije tačno. Nemoguće je da se u tradicionalno kapitalističkim zemljama pominje društvena briga za zdravlje, pa ni u zemljama koje su pre nas u tranziciji to uradile.
Gledali smo Zakon o zdravstvenoj zaštiti Crne Gore, koji je usvojen 3. juna 2004. godine, gde oni kažu: "Zdravstvena zaštita predstavlja skup mjera i aktivnosti na očuvanju i unapređenju zdravlja, sprečavanju i suzbijanju bolesti," itd, "zdravlja građana Republike", "građanin ima pravo, građanin je dužan" itd. Dakle, nigde ni na jednom mestu nemamo društvenu brigu o zdravlju na kome počiva društvena zaštita.
Na samom kraju ne bih želeo da se stekne utisak da poričem postojanje društva, ali društvom i problemima društva se bave sociologija, filozofija, istorija i neke druge nauke.
Zakone donosi država, dakle, državu predstavljamo preko građana mi kao poslanici Republike Srbije, a ne društvo, i te dve stvari se danas više uopšte ne smeju mešati. One nemaju jedna sa drugom na neki način veze kada je u pitanju donošenje zakona i formulacije koje bi trebalo da proisteknu iz ovoga što smo pokušali kroz amandmane.

Moja koleginica Ljiljana Nestorović podnela je amandman. Ona danas nije tu, proslavlja sa svojom porodicom svoju krsnu slavu Mratinjdan, pa ovom prilikom njoj, njenoj porodici i svima koji slave ovu slavu čestitam od srca.
Na član 9. Predloga zakona, koji govori o upravnom postupku, predložili smo amandman da se stav 6. briše, sa jednim jedinim i veoma prostim obrazloženjem, a to je da je ovaj predlog zakona u stavu 6. u suprotnostima sa načelima i odredbama Zakona o opštem upravnom postupku i Zakona o upravnim sporovima.
Naime, Zakonom o opštem upravnom postupku propisano je da se protiv prvostepenog rešenja može isključiti žalba i to tako da rešenje postane konačno, pod uslovom da se obezbedi druga vrsta zaštite. Predlog zakona u tom smislu pravilno je uputio prethodnim članovima na vođenje upravnog spora protiv konačnog rešenja NBS, ali je u poslednjem 6. stavu navedenog člana ograničio nadležnost suda.
Da vidimo šta Vlada, odnosno resorni ministar kaže u obrazloženju kada odbija ovaj naš amandman. "Amandman se ne prihvata iz razloga što odredbe stava 6. člana 9. nisu u suprotnosti sa Ustavom, niti sa Zakonom o opštem upravnom postupku i Zakonom o upravnim sporovima". To je netačno iz prostog razloga jer ograničavanje nadležnosti suda je suprotno zakonu i Ustavu.
"To znači (ukoliko bi se amandman prihvatio) da bi sud bio obavezan da primenjuje sve materijalne odredbe Zakona o bankama, koje su specifične, usko stručne i kombinuju ekonomske, računovodstvene i pravne veštine". Dakle, ministar Dinkić tvrdi da sud nije stručan da primenjuje materijalno pravo koje obuhvata odredbe Zakona o bankama i druge podzakonske akate koji su usko stručni i specifični.
Ako bi se ovakav kriterijum primenio na neku drugu oblast, recimo intelektualnu svojinu, ginekologiju, telekomunikacije, onda sudovi, po mišljenju gospodina Dinkića ne bi imali šta da rade.
Sada dolazimo u još jedan problem, tri stuba vlasti, zakonodavna, izvršna i sudska. Mi smo do sada imali priliku i praksu gospodina Dinkića da čak i ovaj najviši zakonodavni organ, koji se zove Skupština Republike Srbije, omalovažava preteći nam da će uvoditi privremene mere kao u JAT-u i to je bilo njegovo ponašanje, njegov manir ophođenja prema poslanicima.
Međutim, sada verovatno bez znanja gospodina Koštunice, jer sumnjam da bi predsednik Vlade, koji je čuveni legalista, prihvatio da se jedan ovakav odnos primenjuje na treću granu sistema koja se zove pravosuđe. Naprosto oduzima se na ovaj način sudskoj vlasti pravo da radi svoj posao.
Mislim da sam bio dovoljno jasan u obrazloženju zašto ovaj amandman treba prihvatiti. U suprotnom nama nije potrebno nezavisno sudstvo, u suprotnom imaćemo samo ministra finansija, odnosno predstavnike Vlade, koji će biti poslednja instanca u svemu što ima veze sa NBS i finansijskim organizacijama.

Gospodine predsedavajući, članovi Vlade, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, od trenutka kad je otpočela priprema rezolucije o mandatu za razgovore o političkom rešenju za određivanje budućeg statusa Kosova i Metohije, svedoci smo javnog nadmetanja i zaklinjanja u neophodno jedinstvo.
Čak postizanja jednoglasja po tom pitanju. Iako se insistira, nažalost, jedinstva suštinski nema.
Stranke i njihovi najviši predstavnici su prethodnih dana iznosili stavove koji su u velikoj meri suprotstavljeni jedni drugima. Da se razumemo, ne mislim da je iznošenje različitih stavova nešto loše, jer stara istina je da tamo gde svi isto misle niko u stvari ništa ne misli.
Premijer je jasno i na sednici Saveta bezbednosti ukazao da je Srbija demokratska zemlja. Prema tome, ne može različitost mišljenja, koju demokratija podrazumeva, biti neefikasna. Ko sumnja, neka se priseti zasluga Miloševićevog veoma efikasnog režima, koji je toliko insistirao na jedinstvu, zbog čega sada Srbija i pregovara o Kosovu i Metohiji.
Da vidimo o kakvom se to jedinstvu radi: jedinstvu sa predstavnicima one politike koja glasi - ako ne znamo da radimo, znamo da se bijemo, koja nas je i dovela u situaciju i u poziciju u kojoj se danas nalazimo, a koja nije nimalo zavidna; jedinstvu sa predstavnicima onih vladajućih stranaka koje se i zvanično zalažu za nezavisnost Kosova i Metohije, doduše u tri koraka, kako oni kažu, ili za Kosovo i Metohiju sa prozirnim granicama; i jedinstvo sa predstavnicima stranke koja je odskora koalicioni partner Vladi Republike Srbije, a čiji se jedan deo na Kosovu i Metohiji zalaže za nezavisnost.
Što se tiče samog teksta rezolucije, osim kataloga međunarodno usvojenih normi i ljudskih prava i sloboda, i popisa već postojećih obaveza državnih organa definisanih Ustavom, rezolucija mora da sadrži i opis i ocenu trenutnog stanja na Kosovu i Metohiji. Mora da sadrži ocenu međunarodnog angažmana na Kosovu i Metohiji od 1999. godine.
Mora da ima ocenu stepena ispunjenja obaveza koje proističu iz Rezolucije Saveta bezbednosti UN 1244, kao što mora da sadrži predlog konkretnih mera i aktivnosti za pregovarački proces i predlog konkretnih mera i aktivnosti u vezi sa ispunjavanjem standarda, kao što su funkcionalna decentralizacija, povratak imovine, privatizacija, kulturna baština itd.
Neophodno je da rezolucija definiše i naš pregovarački pristup u svetlu 10 principa Kontakt grupe, koji se u predlogu teksta potpuno ignorišu. Rezolucija takođe treba da objasni zašto se mandat daje Vladi Republike Srbije, koja uživa 15% podrške građana, dok istovremeno albanski tim ima podršku 97% albanskog biračkog tela na Kosovu i Metohiji.
Smisao ovako formulisanog Predloga rezolucije je samo da Skupština Srbije Vladi da mandat kako bi Vlada sa jedne strane dobila ekskluzivno pravo da zastupa volju naroda, a sa druge strane pokriće za mogući neuspeh, jer ovakvom rezolucijom odgovornost za ishod razgovora prebacuje se na nas poslanike Narodne skupštine Republike Srbije.
Legitimitet ove skupštine i legitimitet Vlade dovodi se u pitanje i činjenicom da jedna od najvećih parlamentarnih stranaka, DS, ne učestvuje u radu Skupštine Republike Srbije. Neophodno je zbog toga raspisati vanredne parlamentarne izbore, kako bi se uspostavio prirodan odnos snaga u parlamentu i u izvršnoj vlasti.
U međuvremenu, a s obzirom na važnost pitanja Kosova i Metohije, neophodno je da se preduzmu koraci kako bi pregovarački tim Beograda predstavljao što je mogući veći broj birača države Srbije. U vezi sa tim, SDP predlaže da se formira pregovarački tim Narodne skupštine Republike Srbije, koji bi činili predstavnici svih parlamentarnih stranaka, odnosno po jedan najviši predstavnik parlamentarne stranke.
Treba imati u vidu da je, u skladu sa Rezolucijom 1244 i pozitivnim propisima o organizaciji referenduma, neophodno da se na eventualnom referendumu izjasne i naši građani albanske nacionalnosti sa Kosova i Metohije. U skladu sa tim, neophodno je da se i ova skupština odredi prema njihovom učešću na referendumu, koji Predlogom rezolucije kao mogućnost predviđa i sama Vlada Republike Srbije.
Na samom kraju, poštovane dame i gospodo kolege poslanici, SDP neće učestvovati u davanju legitimiteta dokumentu koji bi služio samo kao pokriće političkim potrebama vladajuće koalicije. SDP na kraju zahteva da tekst rezolucije, pre svega, bude u interesu naroda na Kosovu i Metohiji i u funkciji jačanja pregovaračke pozicije naše države.

 Ovo je zaista važno poglavlje i ne čudi me što imamo pozitivne reakcije predsednika Odbora za bezbednost Skupštine Srbije. Najkompetentniji čovek da vidi valjanost amandmana koje smo podneli mi poslanici SDP.
Mislim da, gospodine ministre, spas i na neki način izlaz u ovom zamešateljstvu kada je u pitanju kalendarska godina, o čemu je govorio gospodin Mirčić, možemo naći u članu 164, gde se kaže da Vlada uredbom bliže uređuje disciplinsku odgovornost u Ministarstvu. Mislim da Vlada i vi kao resorni ministar možete kroz uredbu iznaći rešenje koje se odnosi na određeni period, da li je to kalendarska godina ili nešto slično.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, uvažene dame i gospodo, koleginice i kolege poslanici, ministar i predstavnici poslaničkih grupa obrazlagali su i govorili su iz svog ugla gledanja o Predlogu novog zakona o policiji.
Kada se zna da u celokupnom državnom aparatu i u svim polugama njegove vlasti vlada višedecenijska korumpiranost, jasno je zbog čega je ovaj zakon ne samo izuzetno važan i zašto su izradi učešće uzeli i predstavnici pojedinih nevladinih organizacija, a mislim na "Transparentnost Srbije", kao i pojedine međunarodne organizacije, koje su preko Odbora za evropske integracije dostavile pojedine amandmane koji su kasnije postali sastavni deo amandmana nekih od mojih kolega, predstavnika drugih političkih stranaka.
Predlog novog zakona o policiji može biti i samo je onoliko dobar koliko je uspeo da uspostavi mehanizme za nezavisnost policije, ali i potpuno iskorenjavanje i zatiranje svih oblika korumpiranosti pojedinih pripadnika ili grupa pripadnika MUP-a.
Ako se zna da su kriminalne grupe već stigle do Vrhovnog suda, preko pojedinih advokata i sudija, onda možemo zamisliti i pretpostaviti kakav je tek užas u policiji, gde su kontakti sa kriminogenim delom društva neposredniji i gde izmiču svakoj kontroli.
S pravom je koleginica iz SPO-a upozorila da u Predlogu novog zakona o policiji služba unutrašnje kontrole ili Generalni inspektorat, sasvim je svejedno kako će se zvati, nije postavljena na dobre noge.
Ako služba koja bi trebalo da kontrole zakonitost rada policije, sprečava i suzbija korupciju, nema svoju samostalnost i potpunu nezavisnost u radu, onda ni ceo zakon ne može biti dobar, onda i odredbe u zakonu se na taj način obesmišljavaju, sve ono što je u Predlogu novog zakona možda i dobro.
Ponoviću i pročitaću deo člana 177. Predloga zakona, koji propisuje način na koji služba unutrašnje kontrole obavlja kontrolu nad radom policije: "Ako postoji osnovana opasnost da bi vršenje unutrašnje kontrole rada policije nad primenom njenih policijskih ovlašćenja utvrđenih ovim ili drugim zakonom onemogućilo ili bitno otežalo njihovu primenu ili ugrozilo život i zdravlje lica koja ih primenjuju, policijski službenik može do odluke ministra privremeno da odbije uvid u dokumentaciju, pregled prostorija i dostavljanje određenih podataka i informacija".
Mislim da za ovo što sam citirao iz stava 2. člana 177. predloženog zakona, nažalost, nije potreban nikakav komentar, što bi naš narod rekao, "ne lipši magarče do zelene trave". Ovakva nakaradna i štetna odredba poništava sva utvrđena pravila i proklamovana načela u ovom zakonu.
Najavljene su, zajedno sa onim što su kolega i koleginice iz SPO podneli kao amandmane, i odredbe još nekoliko članova Predloga zakona koji se odnose na rad službe, gde je neophodno da se izvrše korekcije na jedan prihvatljiv način.
Međutim, pismeno, koliko je meni poznato, mišljenje Vlade na amandmane nismo dobili. Saznali smo da su prihvaćene sugestije međunarodnih organizacija, koje su u vidu amandmana podneli kolege iz poslaničke grupe G17 plus, ali koliko znamo, ova za nas u Socijaldemokratskoj partiji ključna stvar oko funkcionisanja unutrašnje kontrole nad radom policije u Predlogu zakona, nažalost, nije promenjena.
Mi iz Socijaldemokratske partije smo pokušali da kroz naše amandmane poboljšamo Predlog zakona o policiji. Posebno smo smatrali da član 5, koji govori o informisanju i javnosti rada policije, o čemu je bilo govora i u izlaganjima mojih prethodnika koji pripadaju opozicionoj grupaciji, treba da se koriguje, jer je ovaj član zakona suprotan Zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja.
Taj zakon generalno, kao osnovni zakon, reguliše javnost rada državnih organa i ne dopušta nikakve izuzetke, osim izuzetaka koji su navedeni i u samom Zakonu o slobodnom pristupu informacijama. Član 5. Predloga zakona o policiji ovo pravilo krši jer uvodi pojmove osnovanog interesa za traženje informacija, što je potpuno suprotno ideji osnovnog zakona iz ove oblasti.
I na kraju, ponoviću, ako bi se prihvatili podneseni amandmani, kojima se služba unutrašnje kontrole ustrojava kao nezavisni organ sa jasnim ovlašćenjima, koja se neće relativizovati tako da se služba svodi na svoju puku formu, ovaj zakon mogao bi biti i dobar zakon.
Ali, ova vlast i ovaj ministar moraju pokazati odlučnost i jasnu spremnost da se reforma i preporod policije u državi Srbiji zaista i dogode. Zahvaljujem na pažnji.

Dame i gospodo narodni poslanici, za nas u Socijaldemokratskoj partiji ovaj set zakona koji je danas na dnevnom redu ima posebnu važnost iz jednog veoma jednostavnog razloga: Socijaldemokratska partija i po svom imenu, a još više po svom praktičnom i političkom delovanju i te kako vodi računa o najugroženijim slojevima našeg stanovništva. Složićete se svi sa mnom da penzioneri, nažalost, spadaju u ovu kategoriju.
Javnost Srbije je, kao i u slučaju Naftne industrije Srbije, kada je više od 15.000 radnika zaposlenih u najvećem sistemu naftne industrije bilo zainteresovano za tu temu... 1.300.000 penzionera je i te kako zainteresovano za ovo o čemu mi danas raspravljamo u Skupštini Srbije.
Nažalost, to interesovanje nisu podelili predstavnici najvećeg dela vladajuće koalicije i, što je još interesantnije, ministri u Vladi Republike Srbije, koji su danas ovde pred nama trebali da brane ovaj zakon. Mislim da to dovoljno govori o odnosu Vlade Republike Srbije prema ovom ključnom i veoma važnom pitanju.
Čuli smo obrazloženje od predsednika Skupštine Predraga Markovića da su ministri na razgovorima oko kolektivnih pregovora vezanih za štrajkove u prosveti, a potom smo čuli da je bila i sednica Vlade, a u stvari imamo dokaze, barem kada je ministar Dinkić u pitanju, agencije javljaju da je održao konferenciju za štampu i rekao je, citiram: "Ocenio je da pravosuđe nije njegov resor zbog interesovanja javnosti za slučaj Mirjane Marković i Ministarstvo pravde treba na neki način da bude uključeno u rešavanje problema"; zatim, predstavio je izveštaj druge budžetske inspekcije u Ministarstvu odbrane državne zajednice i najavio je da će saopštiti imena svih vezanih za nabavku vojne opreme.
Dakle, ministar Dinkić, kao što vidimo, radi sve samo ne ono za šta je danas trebalo ovde u Skupštini Srbije da daje obrazloženja, a to su zakoni koji su na dnevnom redu.
Najvažniji sistemski zakoni koji su danas na redu, kako kažu predstavnici Vlade... U pravu su, to jesu važni sistemski zakoni.
Međutim, obrazloženje koje smo čuli od gospodina Dinkića, a govorio je i o kreditima za mlade, govorio je o stipendijama i o nagradama za juniorsku reprezentaciju, dakle govorio je o svemu, samo nije govorio o onome zbog čega je danas ovde bio i pozvan. Najmanje je bilo mesta za rasprave i diskusije na temu literarnog sastava – šta je danas najlepše u Srbiji i sva lepota življenja penzionera u Srbiji.
Čuli smo, i neko bi mogao da izvuče i pogrešan zaključak, slušajući ministra Dinkića i neke od poslanika vladajuće koalicije, da je danas najlepše zanimanje u Srbiji biti penzioner. Odokativno su se oba ministra osvrnula na problem penzija, penzionera, penzionog sistema. Upravo zbog penzija i stanja i položaja penzionera danas u Srbiji, zbog njih samih, a i istine radi, zbog televizijskog prenosa i građana Srbije, dozvolite mi da kažem i nekoliko činjenica o tom stanju.
Naime, od 1992. godine sve promene koje su se desile u oblasti penzionog sistema u stvari su predstavljale restrikciju prava penzionera. Evo vam nekoliko primera: prosečna penzija npr. u decembru 2003. godine trebalo je da bude 11.943 dinara, a bila je 8.481 dinar, u decembru 2004. godine trebalo je da bude prosečna penzija 14.454 dinara, a bila je 10.086 dinara, u decembru ove godine trebalo je da bude 17.459 dinara, a daj bože da bude i 12.000 dinara. Dakle, nominalni rast je bio oko 4,7 procenata, a inflacija od 13,5% najavljivana, a nažalost, izgleda da će premašiti cifru od 17%. To znači da su penzije umanjene realno za preko 10%.
Iz godine u godinu budžet za penzije, a to su i moji prethodnici tokom prepodnevne i popodnevne rasprave govorili, sve više se krnjio i na neki način se smanjivao. U Srbiji 1.063.000 penzionera prima penziju manju od 15.000, zatim, 98.000 njih prima penziju oko 4.200 dinara. Dakle, 2/3 penzionera, a kolega Smiljanić iz SPS-a je izvukao zaključke koristeći se podacima penzionog fonda Vojvodine, prima minimalnu penziju od 11.200 dinara.
Dakle, pri ovakvoj slici i ovakvom stanju mi u Socijaldemokratskoj partiji nismo za ovakvu promenu penzionog sistema, gde će sistem da preživi, a penzioneri da nestanu. Znamo mi da je neophodno i usaglašavanje sa svim najvišim evropskim standardima, ali danas smo čuli od dosta poslanika da npr. Slovenija i Češka to treba da usklade do 2020. ili 2021. godine. Kome se to u Srbiji žuri?
Da li je Srbija spremna, da li je naš penzioni sistem spreman za jednu ovakvu vrstu reforme? Mi u Socijaldemokratskoj partiji mislimo da nije, iz prostog razloga što je penzioni sistem države Srbije pljačkan u poslednje dve decenije. On je čerupan na svaki mogući način. Služio je kao bunar u koji je bivša vlast, a čini mi se i sadašnja, uvek imala priliku da zavuče ruku i da presipa iz jednog u drugi bokal, kako bi se to moglo reći.
Reformu penzionog sistema, po nama iz SDP-a, treba vršiti u paketu sa drugim ekonomskim merama, kako bi se pre svega izvršio pritisak na najveće zlo, a to je zauzdavanje inflacije. Znate, za građane Srbije, a posebno penzionere, najvažnije je da inflacija ne pređe 10%. Sva ova priča o usklađivanju i približavanju najvišim modernim i evropskim standardima za običnog penzionera ne znači ništa ako inflacija bude išla ovim tokom kojim ide, jer ona, nažalost, utiče na sve sfere ekonomskog života.
Pročitao sam zvanične podatke da smo jedina zemlja u Evropi koja ima dvocifrenu inflaciju. Zbog čega se, podsećam još jedanput, teret inflacije prebacuje na leđa najsiromašnijih građana? Oni će opet, a penzioneri posebno, biti najveće žrtve tranzicije.
Plašim se da ovim zakonom Vlada šalje poruku građanima Srbije da će se inflacija povećavati. Hoćemo li u Evropsku uniju da uđemo sa smanjenim penzijama, dok te iste penzionere, kao i ostale građane Srbije, pljačkaju? Da, pljačkaju njihovim parama i parama građana Srbije. Setimo se štete od 42 miliona evra utvrđene u aferi "Knjaz Miloš", a evo, kao što kaže gospodin Dinkić, u poslednjoj aferi vezanoj za prodaju vojne opreme šteta po državu je preko 80 miliona evra. Da li se od tih para mogao isplatiti deo duga penzionerima, pitao bih ministra Dinkića, koga nažalost nema.
Na samom kraju, ako MMF u svemu ima poslednju reč, kako nas to često ubeđuju predstavnici Vlade Republike Srbije, onda nam ne treba ni Socijalno-ekonomski savet, onda nam ne treba ni Vlada, ni Skupština. Jednostavno, predstavnici sindikata, predstavnici poslodavaca mogu direktno da odu da pregovaraju, da se dogovaraju sa MMF-om, a ne da to rade preko institucija, koje očigledno ne rade dobro svoj posao.
I, kada ne zna da odgovori ni na jedno pitanje koje se tiče standarda i života građana, Vlada Republike Srbije daje odgovore i sakriva se uvek iza MMF-a.
Za nas u Socijaldemokratskoj partiji ovakav predlog zakona nije prihvatljiv i stoga ćemo glasati protiv. Zahvaljujem na pažnji.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre, kolege i koleginice narodni poslanici, evo već skoro 50 minuta vodimo raspravu o članu 15. predloženog zakona i amandmanima na ovaj član, što samo po sebi govori o značaju ovog člana, pa bi vredelo podsetiti se na šta se odnosi član 15.
Naime, govorimo još uvek o vremenu trajanja TV oglašavanja i TV prodaje u programima komercijalnih TV stanica. U stavu 3. člana 15. kaže se - u okviru jednog punog sata emitovanog programa na TV stanicama, dozvoljeno je emitovati najviše 12 minuta oglasnih poruka i poruka TV prodaje.
Moja koleginica Ljiljana Nestorović i ja smo podneli amandman upravo na ovaj stav. Mi predlažemo da se broj 12 minuta zameni brojem 9 minuta. Predloženim amandmanom skratili bismo vreme oglasne poruke za tri minuta, koja se može emitovati u okviru punog sata na komercijalnim TV stanicama.
Emitovanje oglasnih poruka od 12 minuta, složićete se i sami, traje ponekad jako, jako dugo. Gledalac u toku emitovanja nekog programa, svi smo verovatno bili više puta u prilici da počnemo da gledamo neki igrani film na nekoj od televizija i onda imate situaciju da igrani film koji traje 130 minuta faktički zađe u četvrti sat emitovanja programa.
Mislimo da tako dugo emitovanje i reklama u okviru određenog programa i u toku određene emisije predstavlja neku vrstu svojevrsne torture nad samim građanima Srbije i neku vrstu maltretiranja. Stoga bi vredelo prihvatiti ovaj amandman i smanjiti 12 minuta na 9 u toku jednog sata emitovanja programa. Zahvaljujem.

Član 16. je u stvari nastavak, samo se govori o vremenu trajanja TV oglašavanja i TV prodaje u programima javnog radiodifuznog servisa. Član 15, o kome smo sat vremena razgovarali po amandmanima, govorio je o komercijalnim stanicama, a ovaj govori o javnom servisu, ili da budemo otvoreni o RTS.
U članu 16. koleginica Ljiljana Nestorović i ja smo predložili da se stavu 1. promeni, a on glasi: "U programima javnog radiodifuznog servisa vreme trajanja TV oglašavanja i TV prodaje može iznositi najviše 10 posto od ukupno dnevno emitovanog programa".
Zbog nečega, što je uvreženo u javnosti, kod nas običan građanin često deli dnevni i noćni program i znam da kada predlagač zakona govori o dnevno emitovanom programu misli na svih 24 sata, koliko traje jedan dan, pa u tom kontekstu, radi preciznosti, ide ovaj naš amandman. Mi samo predlažemo da se iza " dnevno emitovanog programa" doda "od 0-24 sata".
Posle stava 2. predlažemo da se ubaci ceo stav koji bi glasio: "U informativnom programu zabranjeno je emitovanje oglasnih poruka". Znate, mi smo svedoci, kao obični ljudi i građani Srbije, da imamo poplavu TV poruka u vreme najgledanijih informativno-političkih emisija.
Evo, poslednjih nekoliko meseci na tom javnom servisu RTS imamo situaciju koja bukvalno izgleda ovako, počnemo uzbrdo i nizbrdo noseći nekakve gajbe piva, a onda nam spiker saopšti da se srušio avion u kome je poginulo nekoliko desetina ili stotina ljudi.
Da se to ne bi dešavalo, mi predlažemo da se zabrani emitovanje takvih oglasnih poruka. U odgovoru koji nam je Vlada dala kaže se : "Vlada ne prihvata amandman jer je rešenje iz predloga zakona u skladu sa direktivom o prekograničnoj televiziji, a predlagači amandmana u obrazloženju nisu naveli konkretan primer primene drugačijih standarda u EU."
Gospodine ministre, nemam primer za ovo što u stvari vi tvrdite u ovom amandmanu i što predlažete, a obrnuto postoje primeri. Kolege poslanici u raspravi o članu 15. su pominjali BBC televiziju, koja takođe nema reklamiranje u sklopu informativno-političkih programa, ali ne bi bilo loše pomenuti sa ove govornice da, ukoliko se pozivate na nešto što je navodno napisano, gde terate nas kao predlagače da vam to obrazložimo, da se kaže da ni u našoj skupštini naravno da nije napisano da je zabranjeno pljuvati po podu, pa niko ne pljuje po podu u Skupštini.
Dalje, stav 3. člana 16. predlažemo da se menja i da glasi: "Na programima javnog radiodifuznog servisa zabranjeno je emitovanje emisija TV prodaje". To je čista komercijala. U javnom servisu ne bi trebalo da bude prodaje. To je suština člana 16. i amandmana koje smo podneli na njega.

Stav 2. člana 18. kaže: "Listu međunarodnih sportskih događaja iz stava 1. ovog člana utvrđuje Republička radiodifuzna agencija." Moja koleginica Ljiljana Nestorović i ja podneli smo amandman kojim se ovaj stav preformuliše i umesto radiodifuzne agencije zamenjuje se rečima "nezavisno regulatorno telo nadležno za oblast radio-difuzije".
Kada slušate sa strane to ništa ne znači, međutim kada se ovaj predlog zakona utvrđuje, on kao i svaki drugi određuje određena ovlašćenja republičkim organima i ne treba navoditi nazive organa, već samo njihovu nadležnost koja se određuje na jedan uopšten način. To je jedno od pravila koje je utvrđeno, ministar to zna i njegove kolege iz ministarstva, metodologijom za izradu propisa Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo.
Tako na primer, podsetiću ministra, Zakon o ministarstvima je regulisao i kaže da je osnovano npr. ministarstvo za trgovinu i turizam, ali u zakonu se nigde ne kaže da će poslove voditi ministarstvo trgovine i turizma, nego se kaže da će poslove voditi nadležno ministarstvo za poslove trgovine i turizma. Dakle, mislim da će ministar prihvatiti jedan ovakav amandman, naprosto zato što se njime samo usklađuje nešto što je predviđeno metodologijom za izradu propisa Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo.