Zahvaljujem, gospodine predsedavajući, taman malo da se odmorite, pošto ste brzo čitali prethodne amandmane.
Na član 21, koji govori o delokrugu i trajanju dužnosti direktora, podneo sam amandman na stav 2. koji glasi – umesto tačke stavlja se zapeta i dodaju reči "uz saglasnost osnivača".
Pažnja vam je maksimalno popustila. Da vas podsetim, radi se o stavu koji govori: "Direktor donosi pravilnik o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta u javnoj agenciji."
Smatram da ova formulacija bez dodatka koji sam predložio – "uz saglasnost osnivača" daje i suviše velika ovlašćenja direktoru, jer pravilnikom o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta, pored stručnosti i zahteva koji iz toga proizilaze, utvrđuje se i broj zaposlenih u javnoj agenciji. Direktor agencije u pravilniku koji donosi samostalno određuje, kao što pretpostavljate, i broj ljudi koji će biti zaposleni u ovoj agenciji.
Izvedena ograničenja, data u Predlogu zakona, koja samo posredno (npr. ako direktor radi savesno) po pravilu opredeljuju broj zaposlenih u javnoj agenciji sadržana su u članovima 42. i 45, prema kojima upravni odbor javne agencije podnosi osnivaču na saglasnost godišnji program rada i finansijski plan agencije. Smatram da to nije dovoljno.
Predloženim amandmanom omogućila bi se, na neki način, veća kontrola osnivača nad direktorom javne agencije.
Usvajanjem ovog amandmana, što nije nimalo beznačajna činjenica, sredstva iz budžeta Republike koristila bi se svrsishodno, racionalnije i pod kontrolom, a svi znamo da je kontrola budžetskih sredstava i te kako prioritetni zadatak, pre svega ovog visokog zakonodavnog doma. Stoga vas molim da prihvatite moj amandman na član 21. Hvala.

Poštovano predsedništvo, uvažene dame i gospodo poslanici, za postavljanje socijalno-ekonomskog miljea, o čemu je juče u svom ekspozeu govorio ministar gospodin Lalović, za nas iz SDP-a ovaj predlog zakona jeste temelj. On predstavlja jedan od najvažnijih sistemskih zakona koje treba doneti i ubeđen sam da ćemo u danu za glasanje glasati za ovakav predlog zakona o radu.
Sve ono što je novo u Predlogu zakona, predstavlja poboljšanje u odnosu na važeći Zakon o radu.
Predlogom zakona o radu drugačije su utvrđena prava i obaveze poslodavaca i zaposlenih, i to tako što su ona u potpunosti prilagođena međunarodnim standardima, a da se pri tom nije narušio reformski karakter ovog zakona.
Predlog novog zakona bolji je i formalno i u materijalnom smislu, jer je precizniji u odnosu na važeći zakon. Nije dobro kada se za zakon koji se donese zahteva dodatno tumačenje u postupku njegove primene i sprovođenja. To pre svega nije dobro za privredu, a ni za poslodavce, jer svaka nejasna odredba u zakonu stvara problem i iziskuje da se u nadležnom ministarstvu, u ovom slučaju je to Ministarstvo za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku, pišu zahtevi i traže mišljenja o spornim odredbama zakona, a onda se čekaju odgovori, koji ponekad i mesecima ne stižu.
Mnoga pitanja koja su upućena Ministarstvu povodom toga šta u zakonu stvarno piše samo znači da zakon nije dobar i zato smatram da predlagač zakona, dakle, Vlada Republike Srbije i resorno ministarstvo, moraju voditi računa da zakon bude i jezički i stilski čist i da sadrži jasne pravne norme, a što je predlagaču zakona, čini mi se i kod prihvatanja velikog broja amandmana, u ovom slučaju u potpunosti uspelo.
U javnosti su se čula mišljenja da se pojedinim odredbama ovog zakona vraća samoupravljanje. Verovatno su neki mislili na mogućnost učešća zaposlenih u dobiti, kao i na veći značaj koji se daje institutu kolektivnog ugovora, ali mislim da zagovornici takve teze greše i da nisu u pravu.
Samoupravljanje, da se podsetimo, vredi to ponoviti još jedanput, bilo je jedan neefikasan sistem odlučivanja nekompetentnih ljudi i svima je danas jasno da je samoupravljanje nespojivo sa tržišnim privređivanjem, sa privatnom svojinom i zdravom ekonomijom koja podrazumeva stvaranje profita i teži ka punoj zaposlenosti. Propisivanje zakonitih postupaka za ostvarivanje tih ciljeva za ostvarenje prava i dužnosti u oblasti radnog zakonodavstva, drage moje kolege poslanici, nije samoupravljanje.
Reorganizacija privrede i reorganizacija preduzeća moraju se odvijati pod jasnim uslovima. Pregovori koji se vode radi zaključenja kolektivnih ugovora, na način kako je to propisano ovim predlogom zakona, nisu samoupravljanje, jer su razgovori, složićete se, među ljudima, i pregovori, demokratske tekovine.
Odlučivanje samo jednog čoveka nikada nije dobro, pogotovu u sistemu kada imovina još uvek nije privatizovana i kada onaj ko odlučuje o daljoj sudbini zaposlenih čak nije ni vlasnik te imovine.
Ako se u uslovima rada ne pregovara, onda to više liči na vreme s kraja 19. veka, na vreme liberalnog kapitalizma i na prvobitnu akumulaciju kapitala, a svako ko danas poznaje odnose poslodavaca i radnika na zapadu zna da se tamo uveliko danas pregovara i da su oblici liberalnog kapitalizma davno napušteni.
Zašto bi zaposlenima bila uskraćena mogućnost da sa poslodavcem sklope ugovore o učešću u ostvarenoj dobiti, ako oni to žele da urade i ako svako u tome nađe neke svoje interese, i to je jedna normalna, rekao bih i stimulativna odredba.
Dakle, proklamovani ciljevi, a to su brza privatizacija i reorganizacija privrede za uspešno poslovanje, moraju se ostvarivati u zakonitim postupcima i sa jasnim pravilima, ali uz maksimalnu humanizaciju rada i obezbeđenje svih prava koje evropske konvencije i preporuke MOR-a garantuju zaposlenima svuda u svetu.
Mi u Socijaldemokratskoj partiji smo ubeđeni da sve to ovaj predlog zakona pruža i zbog toga predlažem i mislim da će poslanici u danu za glasanje glasati za ovakav tekst zakona o radu.

Gospodine predsedniče, zahvaljujem.
Poštovane kolege i koleginice, kao što je moj prethodnik izrazio sumnju u nepostojanje kvoruma, mi poslanici SDP izražavamo sumnju da će se u poglavlju dva, tačka 4. predloženog zakona o železnici, koja govori o rekonstrukciji i modernizaciji, pojaviti mogućnost raznih zloupotreba, mahinacija i svega što može dovesti do eventualnih krivičnih dela.
Naime, radi se o izgradnji, rekonstrukciji i modernizaciji železničke infrastrukture.
Na član 30. stav 2. podneli smo amandman. Citiraću stav 1. da bismo malo pojasnili: "Ako železničku infrastrukturu treba rekonstruisati zbog izgradnje drugog objekta (javnog puta, rudnika, kamenoloma, akumulacionog jezera, aerodroma i sl.), deo železničke infrastrukture koji se rekonstruiše mora biti izgrađen sa elementima koji odgovaraju kategoriji te železničke infrastrukture bez obzira na stvarno stanje u kome se ona nalazila u momentu rekonstrukcije".
Stav 2. na koji mi imamo amandman kaže: "Troškove rekonstrukcije železničke infrastrukture iz stava 1. ovog člana snosi investitor objekta zbog čije izgradnje se vrši rekonstrukcija železničke infrastrukture, ako se drugačije ne sporazumeju investitor i upravljač".
E, nama u SDP-u smeta upravo ovo: "ako se drugačije ne sporazumeju investitor i upravljač".
Jer, dozvolićete, postoji mogućnost da se investitor i upravljač dogovore da se na štetu, u ovom slučaju ŽTP-a, na osnovu njihovih ogromnih sredstava, izvrši nekakva rekonstrukcija i dogradnja nekakvih objekata, a da jedan od dva učesnika dobije određene novčane nadoknade u svoje privatne džepove.
Nažalost, bili smo svedoci u proteklom periodu prilikom izgradnje nekih puteva i rekonstrukcije aerodroma da je tako nešto moguće.
Stoga smo mi u SDP-u, koleginica Ljiljana Nestorović i ja, podneli amandman da se ove reči "ako se drugačije ne sporazumeju investitor i upravljač" brišu, a da se ugrade sledeće reči: "a ako se u železničku infrastrukturu ugrađuju elementi iz stava 1. ovog člana koji nisu postojali u momentu rekonstrukcije, investitor i upravljač posebno će utvrditi visinu tih troškova i sporazumno odrediti finansiranje".
Prosto, ovaj član 30. stav 2. na koji smo podneli amandman je kontradiktoran, jer utvrđena obaveza investitora da snosi troškove rekonstrukcije, kao što sam malopre obrazložio, može se potpuno preinačiti ovim naknadnim sporazumom sa upravljačem.
Ovim predloženim amandmanom pokušavamo da preciziramo da predmet sporazumevanja može biti samo plaćanje troškova za ugradnju dodatnih elemenata na železničkoj infrastrukturi.
U odgovoru koji je Vlada dostavila odbijajući ovaj amandman kaže se da se amandman ne prihvata zbog toga što bi se njegovim prihvatanjem ograničila mogućnost dodatnih istovremenih radova na železničkoj infrastrukturi, odnosno ukoliko upravljač preduzima radove koji nisu uslovljeni izgradnjom objekta.
Mi samo tražimo da investitor snosi sve troškove oko vraćanja železničke infrastrukture u prvobitno stanje, a ne samo za ono što predstavlja modernizaciju tj. ugradnju elemenata koji nisu bili, a da se samo u tom slučaju mogu sporazumevati, kako bi ti troškovi bili nadoknađeni. To može biti ŽTP, investitor, mi nemamo ništa protiv, ali samo u tom delu.
Mi u SDP-u smatramo da odgovor na naš amandman od strane Vlade nije odgovor na stav 2. člana 30. nego on više govori o izgradnji železničke infrastrukture koja je uslovljena izgradnjom drugog objekta.
Mislim da će Vlada biti toliko razumna da prihvati ovaj naš predloženi amandman. Zahvaljujem.

Gospodine predsedniče, podneli smo amandman na član 46. stav 1. Predloga zakona. Podsetiću vas da stav 1. glasi: "U zaštitnom pružnom pojasu ne mogu se graditi zgrade, postavljati postrojenja i uređaji i graditi drugi objekti na udaljenosti manjoj od 25 metara, računajući od ose krajnjih koloseka, osim objekata u funkciji železničkog saobraćaja".
Predlažemo da se taj broj od 25 metara poveća na 50 metara. Sve ono što mi smatramo da je jako mala razlika, zbog buke, zbog vibracije i na kraju krajeva i zbog humanizacije života, mislimo da bi bilo najidealnije 100 metara, ali ako je već predlog Vlade 25 metara, mislim da je minimum od 50 metara sasvim prihvatljiv i za predlagača.
Jer, ne treba da gledamo samo na postojeće stanje; zakon donosimo za budućnost, pa valjda i za novu izgradnju i za modernizaciju železničke infrastrukture.
Mislim da se jedna greška ne može ispravljati pravljenjem nove greške u predloženom zakonu. Mi tražimo nešto što će važiti u budućem, jer ni ovaj zakon, kao i svaki, ne može biti retroaktivan.
U odgovoru koji smo dobili od Vlade na naš predloženi amandman se kaže: "Amandman se ne prihvata zbog toga što je za zaštitu železničke infrastrukture dovoljno 25 metara". Vlada ništa drugo ne kaže nego samo da je dovoljno 25 metara. Očigledno je da su pobrkali neke lončiće, jer ovi razlozi o kojima oni govore, da je za zaštitu železničke infrastrukture dovoljno 25 metara, ne stoje.
Pa, evo, samo ću vam dati jednu plastičnu paralelu. Pre nekoliko dana bili smo svedoci da se u gradu ministra za kapitalne investicije Velimira Ilića, u Čačku, održao koncert popularne zvezde narodne muzike Cece Ražnatović. Bina, odnosno pozornica sa koje su Čačani gledali taj koncert bila je napravljena tako da su gledaoci i Čačani od Cece bili udaljeni nekih 15–20 metara.
E, sada, ako mi jedan objekat koji se zove bina ograđujemo od običnih ljudi na 15-20 metara, mislim da državna imovina kakva je železnička pruga zaslužuje mnogo bolji tretman, jer se takođe radi o živim ljudima koji bi tu trebalo da grade i stambene objekte, da žive, da rade, odgajaju svoju decu i stoga smatramo da će 50 metara, kao što predviđamo ovim amandmanom, Vlada Republike Srbije prihvatiti. Hvala.

Gospodine predsedniče, poštovane koleginice i kolege, u članu 68. stav 2. govori se o vanrednim situacijama. Predlagač tj. Vlada je u članu 68. stav 2. rekla da su vanredne situacije u smislu stava 1: velike prirodne nepogode, vanredni događaji koji su proistekli (pazite sad ovo) iz ljudske aktivnosti, a koji za posledicu imaju ugroženost životne sredine; poremećaji u funkcionisanju privrede većih razmera.
Na naš amandman, koji je glasio da se reči "vanredni događaji koji su proistekli iz ljudske aktivnosti a" brišu, Vlada odgovara - amandman se ne prihvata iz razloga što vanredni događaji mogu nastati ne samo iz razloga ljudske nepažnje i nemara, već mogu biti izazvani sa namerom.
Znači, ne može se prihvatiti naša formulacija da se ljudske aktivnosti menjaju rečima "ljudska nepažnja i nemar"; Vlada odgovara da te ljudske aktivnosti mogu biti izazvane sa namerom. To je delimično tačno, ali nemar ne isključuje nameru. Nemar znači i određeni oblik odgovornosti.
Da bismo udovoljili Vladi Republike Srbije i pomirili ova dva suprotstavljena stava, a i da bismo ispravili u ovom delu zakon koji predlaže Vlada Republike Srbije, reč koja je apsolutno neodgovarajuća, dakle, "ljudske aktivnosti" promenili smo kroz naš amandman i predložili smo da se reči "vanredni događaji koji su proistekli iz ljudske aktivnosti" brišu, a da se zamene rečima koje sam predložio.
I bez tog člana mislim da je sasvim jasno na šta se odnosi, jer ljudska aktivnost označava stvaralački rad, marljivost, radinost, revnost. Po pravilu, ljudska aktivnost za posledicu ne može imati ugrožavanje životne sredine, već naprotiv, samo ljudska aktivnost može biti usmerena na sprečavanje, pa čak i ugrožavanje životne sredine.
Zato smo i predložili da se ove reči brišu, jer i bez tih odredaba mislimo da je zakon jasan, i da bi bio do kraja jasan mi predlažemo da stav 2. ovog člana glasi: "Vanrednim situacijama u smislu stava 1. ovog člana smatraju se: velike prirodne nepogode; vanredni događaji koji za posledicu imaju ugroženost životne sredine; poremećaji u funkcionisanju privrede većih razmera". Mislim da je to sasvim dovoljno, tako da nam ovo "koje su proistekle iz ljudske aktivnosti" može samo da smeta i jezički je dosta neispravno.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući, amandman koji su podneli kolege poslanici iz SPS-a je ključni i suštinski amandman koji treba prihvatiti iz jednog razloga, jer taj amandman pokušava da ubedi sve ovde prisutne u sali.
Javnost o tome ne treba ubeđivati, a to je da se predstavnici Ravnogorskog pokreta, odnosno predstavnici Jugoslovenske vojske u otadžbini nisu borili protiv okupatora, stoga oni ne zaslužuju da imaju prava koja predlagač po ovom Predlogu zakona traži.
Mislim da amandman koji su podneli kolege iz SPS-a treba prihvatiti i naprosto kao što predlagač reče više je razloga za donošenje ovog zakona. Rekao bih da je samo jedan razlog za njegovo nedonošenje, a taj jedan jedini razlog je istorijska istina. Taj jedan jedini razlog su rezultati Drugog svetskog rata, postojanje, u to vreme, antihitlerovske koalicije, na čijoj strani su bili predstavnici narodnooslobodilačke vojske i partizanskog pokreta.
Taj jedan jedini razlog je na kraju krajeva i priznanje njihovog vrhovnog komandanta, Petra Drugog Karađorđevića iz Londona, i sve ovo mislim da nije dobra poruka ni međunarodnoj javnosti, još manje svim onim koji su pali kao žrtve u Drugom svetskom ratu, pogotovo kada se ima na umu da u maju 2005. godine proslavljamo 60 godina od pobede nad fašizmom.
Ta najveća svetska proslava održaće se u Moskvi. Na njoj će učestvovati predstavnici Francuske vojske, Velike Britanije, SAD i predstavnici naše vojske SCG, odnosno predstavnici Saveza udruženja boraca Jugoslavije, što je i posle 60 godina potvrda i priznanje da su predstavnici narodnooslobodilačke vojske bili oni koji su se borili u redovima partizanskog pokreta.
Ukoliko predlagači izmene i dopune zakona imaju informacije da će u Moskvi u maju 2005. godine biti pozvani neki od predstavnika Ravnogorskog pokreta, spreman sam da povučem ove moje reči. Hvala.

Naravno da iz svega navedenog treba prihvatiti ovaj amandman, ali ono što ne mogu nikako da prihvatim, a nadam se ni poslanici koji u ovom trenutku sede u sali Skupštine Srbije, to je da prisustvujemo nečemu što je zaista žalosno i tužno, o odgovornosti i parlamentarnoj kulturi neću da govorim.
U sali nema predstavnika predlagača. Predstavnici DSS-a i G17 plus su taoci predlagača koji u ovom trenutku nisu u sali, a ukoliko nemaju argumente kojima bi se mogli suprotstaviti ovim notornim istorijskim činjenicama o borbi partizanskog pokreta i NOB protiv okupatora, najmanje što sam od njih očekivao je da bar budu prisutni u sali.
Molim predsedavajućeg da uloži sav svoj autoritet da se predstavnici predlagača pozovu da budu ovde u sali, pa ako žele da slušaju šta imamo mi da kažemo neka slušaju, a ako ne žele neka nam se suprotstave nekim drugim argumentima. Očigledno je da nedostatak argumenata nadoknađuju nedostatkom parlamentarnog odnosa prema drugim kolegama u ovom trenutku koji sede u sali.

Drago mi je. Mislim da hiljadu dokumenata postoji i u narednim javljanjima ću se lično potruditi da svima vama, koji imate strpljenja i odgovornosti da slušate činjenično stanje, predočim dokumenta koja govore o direktnoj saradnji predstavnika Ravnogorskog pokreta sa okupatorom - nemačkom vojskom, sa okupatorom - italijanskom vojskom, sa čak okupatorima koji su iz domena saradnika sa Nemcima, a mislim na ustaški pokret.
U narednom periodu ćemo govoriti i čitati originalna dokumenta. Ko hoće da sluša neka sluša, ali notorna istina je da su predstavnici Ravnogorskog pokreta od 1. februara 1942. godine isključivo bili u službi okupatora i bili na neki način njegova produžena ruka na prostoru bivše Jugoslavije.
Prema tome, Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije ima legitimitet. Taj legitimitet, podsetiću vas, dao im je kralj Petar 29. avgusta 1944. godine. Predlagači kažu da je kralj Petar bio prisiljen da uputi preko Radio Londona apel svim predstavnicima Ravnogorskog pokreta i Jugoslovenske vojske u otadžbini.
Postavljam pitanje ko je prisilio Čerčila, ko je prisilio Amerikance, ko je prisilio Francuze, ko je prisilio Ruse i moćnu Crvenu armiju da prihvate Narodnooslobodilačku vojsku, maršala Tita i partizanski pokret kao jedini autentični pokret na prostoru bivše Jugoslavije koji se od početka do kraja Drugog svetskog rata borio protiv okupatora.

 Ovaj amandman treba prihvatiti. Priča koju ovde vodimo i rasprava o Drugom svetskom ratu je priča o svima nama ovde prisutnima u sali i priča o naši potomcima i, nažalost, najčešće priča o žrtvama svih koji su bili na ovaj ili onaj način učesnici tog Drugog svetskog rata.
Moja priča je interesantna i slična priči mnogih. Moj deda je bio nosilac Partizanske spomenice 1941. godine. Ubili su ga četnici 13. februara 1942. godine, o čemu postoji i pisani trag Pavla Đurišića, o čemu vas je direktno juče upoznao kolega Vučelić, čitajući izveštaj Pavla Đurišića o tome šta je uradio i kako je postupio po naredbi vrhovne komande.
Ako je predlagaču zaista i do istorijskog pomirenja, što ne sumnjam, što se mene lično tiče, istorijsko pomirenje je nastupilo u onom času kada sam, unuk nosioca Partizanske spomenice 1941. godine, u ovoj istoj sali, zajedno sa svima vama ovde prisutnima, glasao da potpredsednik Skupštine Republike Srbije bude unuk Draže Mihailovića, uvaženi i cenjeni kolega Vojislav Mihailović. Sporan je status ravnogorske spomenice, jer je analogija spornog statusa ravnogorskih boraca.
Naime, u člana 2. stav 2. Predloga zakona predlagač kaže: " Ustanovljava se “Ravnogorska spomenica 1941” na koju imaju pravo lica koja su od 17. aprila 1941. godine do 31. decembra 1941. godine stupila u odredbe Ravnogorskog pokreta, odnosno Jugoslovenske vojske u otadžbini. Njeni nosioci se u svemu izjednačavaju sa nosiocima Partizanske spomenice 1941. godine."
Znate, ovaj izraz "stupili" me podseća na ono kada u nekim biografijama čitate kako je neko bio na pravnom fakultetu. Da li su se ovi koji su "stupili" u redove Ravnogorskog pokreta, odnosno Jugoslovenske vojske u otadžbini zaista borili protiv okupatora, da li su pravili zločine, to iz Predloga ovog zakona ovde ne vidimo.
Da bih počeo ilustraciju saradnje sa okupatorom i stvarnih namera i ciljeva Ravnogorskog pokreta, dozvolite mi da pročitam instrukciju Draže Mihailovića, koju je uputio komandantima četničkih odreda Jugoslovenske vojske u Crnoj Gori i komandantu Limskih četničkih odreda Jugoslovenske vojske.
"Komanda četničkog odreda Jugoslovenske vojske, strogo poverljivo 370, 20. decembar 1941. godine. Ciljevi naših ravnogorskih odreda jesu: 1. borba za slobodu celokupnog našeg naroda, pod skriptom njegovog veličanstva kralja Petra II; 2. stvoriti veliku Jugoslaviju i u njoj veliku Srbiju, etnički čistu, u granicama Srbije, Crne Gore, BiH, Srema, Banata i Bačke; 3. čišćenje državne teritorije od svih narodnih manjina i nenacionalnih elemenata; 4. stvoriti neposredne zajedničke granice između Srbije i Crne Gore, kao i Srbije i Slovenačke, čišćenjem Sandžaka od muslimanskog življa i Bosne od muslimanskog i hrvatskog življa; 5. u krajevima očišćenim od narodnih manjina i nenacionalnih elemenata izvršiti naseljavanje Crnogorcima (u obzir dolaze siromašne, nacionalne, ispravne i poštene porodice); 6. sa komunistima – partizanima ne može biti nikakve saradnje, jer se oni bore protiv dinastije i za ostvarenje socijalne revolucije, što nikada ne sme da bude naš cilj, jer smo mi jedno i isključivo samo vojnici i borci za kralja, otadžbinu i slobodan narod. Da živi Njegovo veličanstvo kralj Petar II i da živi ceo naš narod. U potpisu, komandant, đeneralštabni đeneral Dragoljub M. Mihailović."

Očigledno je da ovaj amandman na neki način suštinski, kada je u pitanju promena istorije rezultata Drugog svetskog rata. Ono što je najvažnije za nas u ovom domu, koji smo najviša zakonodavna vlast, to je da ovakav deo člana 15. kojim se briše bivši član 35. ovog zakona je pravno nemoguć.
Predlagač želi da se prava boraca prošire i na onaj krug lica koja su osuđena pravosnažnim sudskim presudama zbog učestvovanja u borbi protiv partizanskih odreda narodnooslobodilačke vojske i to ne samo protiv njih nego i protiv onih koji su se borili protiv saveznika te iste vojske u Drugom svetskom ratu.
Naime, ukoliko bi se ovo prihvatilo onda bi se otvorila mogućnost da se recimo za nekoliko meseci neko doseti da se poništi možda apel kralja Petra Drugog Karađorđevića iz Londona, jer ni on nije po volji predlagača. Možda se neko doseti da ovaj isti dom poništi odluke AVNOJ-a od 1943. godine, jer ni on nije recimo po volji predlagača.
Naime, nedopustivo je da se poništavaju pravosnažne presude koje su bile na snazi do određenog perioda. Znaju to pravnici bolje od mene. Nisam pravnik. Može se izvršiti revizija procesa, može se obnoviti proces, ali duboko verujem da ne postoji nikakav sud, uključujući i sud koji bi možda napravili neki od predlagača, koji bi na osnovu zakona i po zakonu mogao osloboditi neke od predstavnika Ravnogorskog pokreta za zlodela i zločine koje su učinili, čak u najvećem delu i prema sopstvenom narodu.
O čemu se radi, kakav je taj pokret bio, svedoči i naredba koju su četnicima prosledili komandanti posle razgovora delegata četničkih odreda sa predstavnicima Nemaca.
"Obavestite sve naše četnike i komandire četa koji se nalaze na domaku Rogatice da su danas, 15. januara 1942. godine, delegati srpskih četnika Bosne vodili pregovore sa nemačkom i italijanskom komandom u Višegradu. Rezultati su povoljni. Četnici i Nemci neće imati nikakvih sukoba, niti tih sukoba sme biti. Naši četnici imaju ostati na dosadašnjim mestima i dužnostima ili tamo gde se ukaže potreba. Nemojte dozvoliti da se u vašoj blizini nalaze komunisti, progonite ih i pokazujte Nemcima. Prema nemačkoj vojsci budite korektni. Nemojte dozvoliti da se desi bilo kakav incident sa nemačkom vojskom. Prolaz nemačkih trupa je slobodan i ne šteti interesima naše borbe." U potpisu poručnici Bolovan, Antonić i Jovanović.
Drugi primer je početak – a o kraju vam je govorio prethodni govornik Vučelić u pismima koje je Mihailović uputio predstavnicima najviše hrvatske vlasti – 10. avgust 1942. godine.
Kaže se – Zapovedniku Osme pešadijske pukovne, za nemačku komandu – "U vezi vašeg izveštaja izveštavamo vas da pristajemo na sve uslove koje ste postavili i da nas raduje što je nemačka vojna sila preuzela zapovedništvo nad hrvatskim domobranstvom, legijom, oružništvom, ustašama i građanskim vlastima, jer je to najbolji znak da će se poći jednim boljim i pravednijim putem.
Što se tiče hrvatske vojske, ona je do danas prema nama bila korektna i mi četnici u nju imamo potpuno poverenje. U nemačku vojnu silu takođe imamo potpuno poverenje i spremni smo sa njom potpuno lojalno sarađivati, samo ako su naši životi i imovina obezbeđeni. Do danas nije zabeležen nijedan slučaj napada sa naše strane na nemačku vojsku, ne samo na Majevici nego i u celoj Bosni, a garantujemo da se to ni u buduće neće dešavati." U potpisu, komandant, vojvoda majevički Radivoje Kerović.
Da li dragi prijatelji, kolege poslanici, mi ovim članom zakona i ovom mogućnošću koju predlagač predlaže i ovakvom čoveku želimo da ostvari sva prava kao i oni koji su se borili protiv okupatora, kao i oni koji su pali u borbi protiv tog okupatora? To ostaje na svima nama u danu ili godini za glasanje o ovom zakonu.

Gospodine predsedniče, zamolio bih vas da ne spominjete puške, jer asociraju na ono o čemu upravo razgovaramo već dva dana.

Nisam zapeta puška, niti se ponašam kao zapeta puška, jednostavno pokušavam da budem poslanik koji radi svoj posao. Zahvaljujem.
Čuli smo, predstavnici Ravnogorskog pokreta bi trebalo da budu izjednačeni sa predstavnicima narodnooslobodilačke vojske i partizanskog pokreta. Nije im se žurilo, od 1941. godine su navodno čekali da se stvori pravi trenutak kako bi napali Nemce i okupatora.
Nažalost, nekome se sada mnogo žuri da što pre završimo sa iznošenjem istorijskih činjenica, kako bi onda po sili većine usvojili izmene i dopune ovog zakona i nepravedno dodeli sva prava predstavnicima boraca, invalida i njihovih porodica u skladu sa onim istim pravima koja pripadaju borcima protiv okupatora. Mislim da dobar deo tih prava najveći deo onih koji su bili u Ravnogorskom pokretu ničim ne zaslužuju.
Ovde je bilo dosta priloga i dokumenata koji govore o tome šta se nalazi u arhivama nemačkih, američkih, italijanskih i drugih snaga, a koje govore u prilog tezi da su predstavnici Ravnogorskog pokreta sarađivali sa okupatorom. Prilikom ovog javljanja i da bih ukazao na nelogičnost i istorijsko nepravdu da se predstavnici Ravnogorskog pokreta izjednače sa predstavnicima partizanskog pokreta, odlučno odbijam mogućnost da se uvede ravnogorska spomenica kao pandan partizanskoj spomenici, jer ako to uradimo napravili smo presedan. Možda će sutra, prekosutra neka druga skupštinska većina uvesti petooktobarsku spomenicu.
Plašim se da na takav način ne možemo ispravljati rezultate istorije. Evo dva primera iz izvora koji je najbliži Ravnogorskom pokretu. Jedan izvor je vrhovni komandant, kralj Petar Drugi, a drugi je oficir u štabu Kalabića.
Vrhovni komandant Ravnogorskog pokreta, Njegovo veličanstvo kralj Petar Drugi, podsetiću ponovo po ko zna koji put, 29.8.1944. godine ukazom je oduzeo komandu Draži Mihailoviću nad Jugoslovenskom vojskom u otadžbini. Nije slučajna, poštovane kolege i koleginice poslanici, ni rečenica koju je tom prilikom kralj Petar Drugi upotrebi u tom pozivu, koju zaista vredi citirati upravo radi istorijske istine. "Svi oni koji se oslanjaju na neprijatelja protiv interesa vlastitog naroda i njegove budućnosti i koji se ne bi odazvali ovom mom pozivu, neće uspeti da se oslobode izdajničkog žiga ni pred narodom, ni pred istorijom."
Kolege i koleginice poslanici, nije slučajno da je veliki broj onih koji su stupili u ravnogorski pokret sa željom da se bore protiv okupatora, po uviđanju sve očiglednije saradnje sa okupatorom, prelazio u redove NOV.
Podsetio bih vas ovom prilikom, to su radili i sin i kćer Draže Mihailovića. Nisu otišli na stranu ravnogorskog pokreta, nego su se pridružili partizanskom pokretu. Drugi izvor je pismo koje je upućeno direktno Draži Mihailoviću, a upućuje mu ga oficir iz štaba Kalabića.
Citiram: "Dragi i mnogo poštovani čika Dražo, pre svega izvinite me što vam moram ovako pisati, ali kao Srbin i nacionalni borac od prvih dana sa vama, za spas srpskog naroda moram i smatram za dužnost da vam ovo napišem.
Reč je o Gorskoj gardi i gospodinu Kalabiću. Naime, gotovo svaki oficir Gorske garde doveo je po jednu švalerku na svoj rejon i kaže da mu je verenica. Sada sve ovo možete da pojmite šta kaže srpski narod. Vode borbu sa partizanima, oni im se uvek izvuku, posle zađu po selima i pokolju ovaj nevini srpski narod, a podnose vama izveštaj kako su u borbi naneli gubitke partizanima.
Mogu vam samo reći da srpski narod psuje majku Kralju, vama Dražo i svima redom kažu - kada je ovakva garda, kakva li je tek druga vojska. I podvlačim vam da je narod jako ogorčen i nema izraza kako da se izrazim koliko narod vapi za pomoć. Kažem vam da je ovo cela istina i da nije laž ni intrigiranje.
Ja sam oficir u Kalabića štabu. Meni je veoma dobro, ali ne mogu da gledam više da se pati grešni srpski narod. Uostalom, pitajte sve Kalabićeve susedne komandante korpusa. To će vam isto reći. Ja vas dragi čika Dražo razumem, gde se i u kakvoj situaciji nalazite, ali ipak preduzmite kakve bilo mere, jer ovakav rad Kalabića veća je propaganda za partizane, nego što i oni sami imaju...
(Predsednik: Vreme.)
... treba da me razumete; 3. novembra 1943. godine, do groba vam odan oficir."
Da li i predstavnici ovakvog načina ratovanja ravnogorskog pokreta zaslužuju prava koja im vi kao predlagači tražite. Mislim da ne. Hvala.

Poštovane kolege i koleginice poslanici, na kraju ove dvodnevne rasprave, faktički, dolazimo na početak onoga što smo koleginica Nestorović i ja u načelu govorili kada je reč o ovom predlogu izmena i dopuna ovog zakona. Dakle, ovaj zakon je pravno nemoguć. On je politički moguć i to će se pokazati na glasanju, ali o tome ne želim u ovom trenutku da govorim.
Ono što je sporno i u ovom predloženom amandmanu kojim se ta spornost pokušava otkloniti, to upravo jesu sredstva u usvojenom budžetu. Vi se svi vrlo dobro sećate koliko smo vremena potrošili za raspravu o budžetu za 2005. godinu. Da je tom prilikom neko od predstavnika predlagača ovih izmena i dopuna zakona za ovom govornicom makar nam toliko vremena oduzeo da nas ubedi kako su neophodna sredstva u budžetu za 2005. godinu za ovu namenu, onda bih tu doslednost i principijelnost mogao i da cenim i da poštujem.
Ovako, plašim se da je ovo, a podsetiću ponovo na ono što smo govorili na prethodnoj raspravi, deo političkog marketinga, političkog akta jedne poslaničke grupe, koja pokušava izjednačiti predstavnike partizanskog pokreta Narodnooslobodilačke vojske sa predstavnicima ravnogorskog pokreta Jugoslovenske vojske u otadžbini, kako se zvala pod komandom kralja Petra Karađorđevića.
Utakmica je završena 1945. godine, pobedili su predstavnici partizanskog pokreta Narodnooslobodilačke vojske. Tu pobedu su verifikovali i sudije i delegati te utakmice, predstavnici svih velikih sila. Sada, 60 godina posle završetka tog događaja neko pokušava da se ubaci u pobednički tim. Mislim da je to istorijski nemoguće. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući. Poštovane kolege i koleginice poslanici, dozvolite mi da poslednji amandman u ovoj raspravi iskoristim i kao priliku i dam nekoliko rečenica koje će biti i poslednje rečenice u mom javljanju i javljanju poslanika SDP povodom ovog Predloga zakona.
Četnički pokret Draže Mihailovića je jedinstven vojno-politički subjekt koji je delovao na prostoru bivše raskomadane Kraljevine Jugoslavije. Ako se ovim predlogom zakona zaista želi, a to smo čuli prethodna dva - tri dana, rehabilitovati četništvo, onda moramo imati u vidu činjenice, istorijske fakte, da su četnici u svim delovima nekadašnje Jugoslavije označeni kao fašistički kolaboracionisti, a u nekim sferama delatnosti kao i njihovi kvislinzi.
Pošto su svi četnici bili pod komandom Draže Mihailovića, to bi ovakvom vrstom rehabilitacije četničkog pokreta njime bili obuhvaćeni i četnici koji su delovali na prostoru bivše NDH, Crne Gore, Slovenije; podsetiću vas, tamo je delovala Plava garda, na teritoriji Makedonije, i tamo su sarađivali sa fašistima i profašistima i oni bi bili amnestirali od takve delatnosti.
To su države koje su stvorene raspadom bivše SFRJ. U njima se četnici i predstavnici ravnogorskog pokreta Draže Mihailovića, kojeg vi ovakvim predlogom zakona pokušavate rehabilitovati, svrstavaju u red fašističkih kolaboracionista, pa bi bilo neumesno da se politički uplićemo već i u unutrašnje stvari drugih zemalja.
Osim toga, sva stručna i naučna literatura, posebno enciklopedije stranih država koje su moje kolege poslanici iz SPS i moja koleginica Ljiljana Nestorović u prethodnim danima citirali, sva ta literatura, bilo pripadnika osovine ili antihitlerovske koalicije, četnike Dragoljuba Draže Mihailovića tretiraju kao kolaboracioniste fašističkih okupatora i njihovih marioneta.
Istorija je nauka koja je sazdana na proverenim činjenicama. Zabeleženo je ono što se jednom dogodilo. Na delu je, međutim, pokušaj prekrajanja istorije, a to je neozbiljno, nemoralno i pred domaćom i pred stranom javnošću, čudno, ponekad i smešno, s obzirom da nemamo nikakvo obrazloženje. NOV je priznata u svetu kao jedini snažan i požrtvovan saveznik antifašističkog bloka. Njenih 305.000 boraca je palo u borbi protiv okupatora i njihovih pomagača; 90.000 četnika, naoružanih od okupatora, na tlu bivše Jugoslavije služilo je interesima okupatora.
Donošenje, na kraju i usvajanje ovog zakona, poštovane kolege i koleginice poslanici, čini mi se po mišljenju nas u SDP, proizvelo bi veoma teške posledice po ugled Srbije u svetu, posebno u zemljama na bivšem prostoru SFRJ. Da li će se dogoditi, ponavljam više puta izrečenu misao za ovom govornicom, da Srbija bude prva zemlja članica antihitlerovske koalicije koja će posle 60 godina od sloma fašizma doneti zakon kojim se izjednačavaju prava četnika, saradnika okupatora i antifašističkih boraca. Hoću da verujem da se to neće dogoditi.
Na samom kraju bih želeo da se zahvalim svim poslanicima koji su, poštujući parlamentarnu praksu, poštujući Poslovnik ovog visokog doma, prethodnih dana učestvovali u ovoj raspravi i pažljivo slušali sve što smo mi poslanici SDP iznosili.
Niste se slagali sa nama, to je vaše pravo. Žao mi je što niste predočili ni jedan dokument, ni jedan dokaz koji bi bio suprotan onim od mnogih koje smo navodili za ovom govornicom, čitajući samo ono što je napisano u arhivama i dokumentima međunarodnih organizacija i nekih drugih država. Nadam se da je ovom raspravom, barem za nas poslanike u Skupštini Srbije, Drugi svetski rat završen.
Vratimo se u 2004. godinu. Molim vas, u ime interesa građana koji su nas birali, da počnemo da rešavamo probleme građana. Ukoliko bih počeo sada, ovom prilikom da ih nabrajam, mislim da bih prekoračio Poslovnik. Problema građana Srbije ima i te kako mnogo. Oni od nas očekuju da pomognemo i da rešavamo te probleme. Zahvaljujem vam se i srećni vam svi predstojeći praznici.

Poštovane koleginice i kolege poslanici, indikativno je što se za Predlog izmena i dopuna Zakona o pravima boraca, vojnih invalida i njihovih porodica nije obezbedilo mišljenje Odbora za rad i boračka pitanja Skupštine Srbije.
Što je još indikativnije, to isto nije učinilo resorno ministarstvo Vlade Republike Srbije, niti sekretara za zakonodavstvo. Mislim da bez tih mišljenja rasprava o ovom predlogu izmena i dopuna zakona neće biti potpuna.
Jedan ovakav predlog, koji je već dva dana pred nama, i pravno je nemoguć i nema čak uporište ni u jednom od zakona, a konstatovali su to, složićete se, juče i predstavnici nekih stranaka koji su doprineli da se ovakav predlog zakona nađe na dnevnom redu. Dakle, ovakav predlog zakona je samo politički moguć.
Ali, da se vratimo na Predlog zakona. On je po sadržaju i nameri u direktnoj suprotnosti sa istorijskom istinom na jugoslovenskom prostoru iz Drugog svetskog rata, koja se odnosi na antifašističku borbu naših naroda protiv okupatora i njegovih saradnika. Ovim predlogom se pokušava dati antifašistički legitimitet ravnogorskom pokretu Dragoljuba Draže Mihailovića, koji je imao formalnu legitimaciju određenih krugova izbegličke vlade Kraljevine Jugoslavije u Londonu, a po svojoj delatnosti je, u stvari, učinio najveću moguću uslugu fašističkom okupatoru u održavanju njegove okupatorske vlasti, borbi protiv antifašističkog pokreta, odnosno partizanskih odreda, i teroru prema civilnom stanovništvu, koje je pomagalo partizanski pokret.
Da li su se četnici borili protiv okupatora? Predlagač zakona kaže, suština je istina, pomirenje i budućnost. Zarad budućnosti, mi poslanici SDP jesmo za istorijsko pomirenje i istinu, ali na istorijskim činjenicama, i upravo ću se njima i služiti u obrazlaganju odgovora na gore postavljeno pitanje.
Sprovodeći direktive vrhovne četničke komande područni četnički komandanti ostvarili su tajnu, a kasnije i otvorenu neposrednu saradnju sa nemačkim i italijanskim okupatorskim jedinicama, u cilju svog snabdevanja oružjem i dobijanja materijalne pomoći, pružanjem logističke podrške okupatoru u borbi protiv jedinica Narodnooslobodilačke vojske, a zauzvrat, opšte je poznato, direktnog učešća četničkih jedinica u zajedničkoj borbi okupatora protiv NOV.
Italijani su, podsetiću vas, redovno mesečno isplaćivali plate svim četnicima na svom delu okupirane jugoslovenske teritorije i pružali im zaštitu. O četničkim jedinicama i saradnji sa nemačkim, italijanskim, ustaškim i drugim okupatorima postoji toliko podataka ne u arhivama bivše SFRJ, kako vi to kažete u komunističkim arhivama, postoje dokazi u nemačkim, italijanskim, engleskim, američkim, francuskim, sovjetskim, a što je najvažnije i u arhivama UN i Međunarodnoj komisiji za utvrđivanje ratnih zločina fašističkog okupatora i njegovih saradnika, osnovanoj odlukom saveznika antifašističke koalicije 1942. godine, ali mi se čini nepotrebnim da se obrazlaže.
Da li se bilo gde u svetu, a na koga se tako često danas na početku 21. veka pozivamo, predstavnici ravnogorskog pokreta svrstavaju na stranu antihitlerovske koalicije ili su, kao što je to istorijska činjenica, svuda predstavljeni kao saradnici fašističkog okupatora.
Poštovane koleginice i kolege poslanici, kolaboracija je kolaboracija, kod nje nema razlike u svetu. Vrste kolaboracije se razlikuju samo po ulozi koju im je okupator odredio, a cilj je isti, a to je očuvanje vlasti okupatora. Opasnost rehabilitacije takve kolaboracije sa fašističkim okupatorom je nepredvidiva opasnost za našu državu.
Jedina smo država u svetu, posebno u Evropi, koja politički, rehabilitujući kolaboraciju sa fašističkim okupatorom, na neki način rehabilituje i njegovu ideologiju. Ubeđen sam da ogromna većina građana Srbije, bez obzira na svoju političku i nacionalnu pripadnost, ne misli tako.
Ova država Srbija i njen narod stvarno ima časnu i slavnu istoriju, nemojmo je falsifikovati. Ostavite prošlost istoriji, a mi, drage kolege poslanici, treba da se bavimo pitanjima zbog kojih nas je narod izabrao, jer Srbija ima toliko problema, teškoća i neizvesnosti da je ovo što se juče i danas pokušava sa ovim predlogom zakona samo bežanje od surove stvarnosti. Treba da raspravljamo o najvažnijim pitanjima naše sadašnjosti, od kojih zavisi budućnost naše države i naših pokolenja, podsetiću vas, radi se o Hagu, Kosovu i Metohiji, državnoj zajednici Srbija i Crna Gora, donošenju Ustava Republike Srbije.
(Predsednik: Vreme.)
Nismo u stanju da postignemo politički konsenzus, pa kako onda očekujemo da ćemo posle šezdeset godina, za samo dva dana rasprave u parlamentu, uspostaviti istorijsko pomirenje. Pitam vas, ko će nas pomiriti sa građanima Srbije koji imaju poverenje u ovaj parlament, a od svega četiri posto. Ko će pomiriti vojnu i nezavisnu komisiju...