Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanice <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/7199">Nada Kolundžija</a>

Govori

Poštovana predsednice, uvaženo predsedništvo, zaista ne želim da poredim medijski prostor nekad i sad. Svako ko bi to želeo ozbiljno da uradi shvatio bi da postoji ogromna razlika u korist onoga što je urađeno od 2000. godine naovamo i da je taj medijski prostor, koji nije idealan i možda nije uređen do kraja, u odnosu na haos koji je vladao ranije mnogo, mnogo uređeniji.
Ne želim, takođe, da branim ni RRA. Ono što želim da kažem jeste da je, na zahtev skupštinskog Odbora za kulturu, od RRA zatražen izveštaj i čim taj izveštaj stigne Odbor će, pa i svi narodni poslanici koji su zainteresovani za ovu temu, koju zaista smatram izuzetno važnom... Važan je način na koji radi RRA i važno je da Skupština procenjuje medijski prostor Srbije i šta se dešava u tom prostoru. Odbor će raspravljati na tu temu i svi narodni poslanici, jer to jeste nešto što je za njih važno, mogu da učestvuju u tome.
Ovde je u izvesnoj meri prilikom kritikovanja ovog predloga zakona zapravo napravljen sukob suprotnih stavova. S jedne strane se tvrdi – šta ima veze, neka Skupština bira ako ovlašćeni predlagač nije mogao da se usaglasi, zašto je to manje demokratski.
S druge strane se tvrdi kako i to nezavisno telo, kao i sva druga nezavisna tela, treba što više depolitizovati, što više ih izvući iznad odlučivanja onoga što jeste parlamentarna većina. S jedne strane se optužuje parlamentarna većina da je ona ta koja odlučuje o tome ko će biti član Saveta RRA, a s druge strane, kaže se – da, ali zašto Skupština ne bi odlučila o tome?
Želim samo da podsetim da je 2002. godine, kada je donet Zakon o radiodifuziji, osnovna intencija tog zakona bila da se taj prostor i ta nezavisna institucija što više depolitizuju. Jedini i najbolji način da se to uradi jeste da se zakonom reguliše da oni koji predlažu članove tog saveta budu izvan politike, dakle, da se utvrdi ko su ovlašćeni predlagači i da oni na osnovu zakona predlažu, a mi verujemo u najboljem interesu i institucije i u najboljem interesu građana Srbije, najbolje za to telo.
Upravo zbog toga što je takva bila namera zakona koji je tada donet mi sada imamo ovakvu situaciju. Činjenica je da Skupština nije želela da se meša tada, pa samim tim u zakonu nije bilo odredbe koja bi skupštinskom telu davala mogućnost da ono odlučuje ukoliko se ovlašćeni predlagači nisu dogovorili u skladu sa zakonom. Mi sada ovom izmenom pokušavamo ne da preuzmemo ovlašćenim predlagačima njihovo pravo da oni predlažu, već da u situacijama kada oni ne mogu da se usaglase i dogovore taj problem ipak može da se reši.
Bilo je primedaba da brisanje reči "obavezno" zapravo otvara novi prostor za zloupotrebu, tako da kažem, za politički uticaj. Želim samo da kažem da se ta reč odnosi na to da neki ovlašćeni predlagači obavezno predlažu dva kandidata, što je ostavilo nedoumicu i samom odboru i pri traženju tumačenja drugih nadležnih institucija da li to znači da je to najmanje dva obavezno, ili obavezno baš dva, i ako je više, onda to znači da predlog nije učinjen u skladu sa zakonom. To je jedini razlog zbog čega mi predlažemo da se reč "obavezno" briše, što znači da ostaje da ovlašćeni predlagač predlaže dva kandidata.
Naravno, ne želim sada da polemišem ovde sa raznim ocenama o tome kakav je sada naš medijski prostor i kako radi RRA. Pozivam sve narodne poslanike da se u trenutku kada Odbor za kulturu i informisanje Skupštine bude razmatrao izveštaj RRA svi uključimo, jer to jeste važno pitanje, to jeste pitanje ostvarivanja uslova za stvaranje jednog istinski demokratskog društva. Dakle, mediji su najvažniji činilac stvaranja demokratskog društva. U tom smislu, stanje u medijima nije nešto što Skupštinu ne treba da dotiče.
Što se tiče celog zakona i ideje da se ceo zakon menja, to je pitanje inicijative onih koji smatraju da ovaj zakon i ovaj način na koji su ovi problemi rešavani nije dobar. Legitimno je pravo svakog da pokrene inicijativu za potpuno drugačiji način uređivanja ovog prostora. Hvala.
Pažljivo sam pratila sve rasprave i mnogo toga što je rečeno ne odnosi se na ovaj zahtev, te smatram da nije uputno da to na bilo koji način komentarišem. Zadržaću se na onom što jeste vezano za sam tekst zakona, odnosno, kako se iz svih primedaba može zaključiti, za skrivene namere predlagača koji hoće da postigne da ima svog predstavnika u Savetu RRA.
Nažalost, uvek je tako: za svako nezavisno telo koje smo ovde birali, za svaki zakon koji smo donosili kako bismo formirali neko nezavisno telo uvek je primedba bila da je namera onog ko to radi da zapravo uspostavi telo koje će kontrolisati kao vlast i da bira one koji će biti po volji toj vlasti. Mnoge od tih nezavisnih institucija smo birali opterećeni takvim optužbama. Kasnije se ispostavilo da oni koji su zaista dobro izabrani, koji su pokazali da su odgovorno prihvatili taj posao nisu radili po volji vlasti i najčešće su radili ono što jeste njihov posao, da upozoravaju na propuste, na greške itd.
Da li su posledice u medijskoj sferi rezultat rada RRA, to je zaista tema i pozivam narodne poslanike da razgovaramo o tome na Odboru kada bude izveštaj na dnevnom redu. Da li je zakon koji je važeći... Jedan poslanik je rekao da zakon treba da se ugasi. Prosto, zakoni se ne mogu ugasiti; ukoliko je procena da ovaj zakon nije dobar i da na nedovoljno dobar način reguliše izuzetno važnu oblast, može da se pokrene inicijativa da se zakon menja. Zakon se ne može ugasiti. Dok ne donesemo novi, ovaj je na snazi.
Ono što ostaje jeste da svi ostajemo na svojoj poziciji, a to je očigledno – mi tvrdimo da u zakonu nije bilo mogućnosti da Odbor završi posao koji nije u prethodnoj fazi urađen u skladu sa zakonom i da je zbog toga bilo neophodno naći načina da se u skladu sa zakonom taj posao uradi. Dakle, ne može niko da citira nijedan član Zakona po kome se vidi da je Odbor ima takav mandat. Dakle, nije imao takav mandat, niti je Skupština imala takav mandat. Zbog toga mislimo da je najbolji način da se problem koji se pojavio prevaziđe na zakonit način, da se uredi to pitanje i da se izbegne takva mogućnost.
Da li će time proces trajati duže ili ne... Samo da napomenem da je, na osnovu člana 31. Zakona o radiodifuziji, predsednica Skupštine još u avgustu mesecu, dakle, šest meseci pre isteka mandata dvojici članova Saveta RRA, u potpunosti poštujući Zakon o radiodifuziji uputila zakonom predviđenim predlagačima dopis u kome traži da u skladu sa zakonom predlože svoje kandidate. Od tog trenutka skupštinski odbor radi sve ono što jeste u njegovoj nadležnosti; dakle, upravo razmatra sve, analizira da li je urađeno u skladu sa zakonom, vraća ovlašćenom predlagaču u situaciji u kojoj predlog nije stigao u skladu sa zakonom.
Dakle, urađeno je sve što je u granicama zakona bilo moguće, a ipak smo došli u situaciju da ovlašćeni predlagači nisu bili u mogućnosti da poštuju odredbe Zakona i da je Odbor u tom trenutku bio ispred dileme da li da krši Zakon i preuzme na sebe da uradi posao za koji nije zakonom ovlašćen, ili, pak, da predloži Narodnoj skupštini da izmenom Zakona deblokira ovaj proces.
Odlučili smo se za izmenu Zakona. Ona jeste minimalna. Možemo razgovarati o tome da li je potrebno suštinski menjati Zakon, da li postoje odredbe koje takođe treba da pretrpe promene, ipak, moram da prokomentarišem nešto.
Ovaj zakon, kao i sve druge teme, uvek je prilika za političke obračune i politička prepucavanja. Nemamo ništa protiv da političke stranke misle da je to deo političke kampanje i nemamo ništa protiv, ako postoje razlozi, da nas kritikuju za ono što radimo i vrlo nam je bitno da se u tome držimo činjenica.
Ovde su izrečene potpuno netačne optužbe na račun predsednika Demokratske stranke i predsednika Republike, da je bio član Upravnog odbora Mobtela, pa član Upravnog odbora Telekoma. To prosto nije tačno. Gospodin Boris Tadić bio je u Upravnom odboru PTT-a i ni na koji način nije učestvovao u onome za šta je bio optužen u procesu koji se dešavao od trenutka donošenja Zakona o radiodifuziji.
Zaista, ako postoje razlozi za kritiku, pažljivo ćemo sve čuti i spremni smo da uradimo sve što možemo da, u interesu građana, popravimo greške ili propuste, ali vas molim da, čak ni u ime političke borbe, ne iznosite neistine.
Zaista ne želim sada da polemišem sa vama povodom vaših stavova o tome šta je javni servis i šta je njegov direktor. Mislim da je to tema kojom treba da se bavi skupštinski odbor. Mislim da tu temu treba otvoriti.
Mi znamo da, prema Zakonu, Vlada ne bira direktora, upravo poštujući princip po kom je Zakon donet, kako bi se odvojio od politike i vlasti, kako bi taj javni servis bio što nezavisniji. Dakle, znamo da Vlada ne može ni da postavi ni da izabere. Republička radiodifuzna agencija bira Upravni odbor RTS-a, a Upravni odbor po zakonom predviđenoj proceduri bira direktora. Naravno, postoji i obrnuta procedura, ukoliko postoje razlozi da se taj postupak vrati unazad. Mislim da je to tema, a ne da je Vlada trebalo, kao prvi korak, da smeni direktora javnog servisa, pošto to prosto nije, ili nažalost nije tako po zakonu u njenoj nadležnosti.
Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, očigledno je da je i rasprava o Predlogu ovog zakona pokazala da ovo jeste tema koja zahteva da se o njoj u ovom društvu razgovara.
Ovo pitanje je pokrenulo nekoliko ključnih sumnji i nekih dilema i kod nekih jasnih stavova. Ne bih želela da govorim o tome da je u raspravi ovde bilo, pre svega, osporavanja i diskvalifikacije predlagača, pošto mislim da je to nešto što neće doprineti da o ovom pitanju, koje jeste veoma važno, razgovaramo na način koji će nas dovesti do toga da vidimo kako da ga na najbolji mogući način rešimo.
Druga dilema koja se ovde pojavila jeste pitanje da li otvaranjem ove teme i predlogom da se donese zakon mi, zapravo, priznajemo da u srpskom društvu postoji fašizam i neonacizam, da li je to na neki način priznanje svetu da Srbija ima tu vrstu problema?
Da je to tako, to bi bio dodatni razlog da o ovome razgovaramo i donosimo zakon, ali niko ovde nije svedočio da je ovaj zakon potreban zbog nekakvog narastajućeg fašizma ili neonacizma u Srbiji.
Sledeće pitanje koje se ovde otvara jeste pitanje samog teksta zakona. Mislim da smo tu čuli nekoliko vrlo dragocenih primedaba i nekoliko važnih sugestija, pa se može, čak, reći i uputstava o tome na koji način da se ovaj tekst zakona popravi kako bi ostvario ono što jeste njegova osnovna svrha.
Mislim da nijedna zemlja ne može sebe da predstavi u lošem svetlu ukoliko na jasan i otvoren način govori o tome da nije spremna da unutar sebe toleriše bilo kakve pojave koje, da kažem, baštine ideje ili vrednosni sistem fašizma ili nacizma.
Naravno da su u pravu oni koji kažu da je nacionalizam ovde greškom.
Dakle, to u ovom zakonu ne bi smelo da stoji. U pravu su oni koji kažu da zakon mora da pretpostavi pretpostavku nevinosti i da on ne sme da se odnosi na pojedince koji su optuženi pred sudovima, ali su u pravu i oni narodni poslanici koji tvrde da dela za koja su optuženi treba da budu predmet ovog zakona i da ovaj zakon ta dela treba da sankcioniše.
Mi ćemo pokušati pažljivo, uvažavajući sve ono što smo čuli, da uradimo sve da ovaj zakon, upravo u onim delovima na koje su bile vrlo opravdane primedbe, popravimo i dovedemo u saglasnost s osnovnom idejom, u koju ne sumnjamo, a to je da je Srbija zemlja koja želi da gradi takav vrednosni sistem u kom zločini nikako neće moći da nađu podršku ni u pojedincima, ni u grupama, pa ni u celom društvu. Dakle, mi u iskrenost te ideje verujemo i zbog toga ćemo, i sa predlagačem zakona i s predstavnicima poslaničkih grupa, koji su vrlo argumentovano govorili o nekim nedostacima ovog zakona, uraditi sve da ovaj tekst zakona popravimo, kako bi on odgovorio onome što je namera, verujemo, predlagača. Hvala vam.
Poštovana gospođo predsednice, uvaženi ministri i članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, Poslanička grupa ZES u danu za glasanje glasaće za sve ove zakone kojima se ratifikuju međunarodne konvencije, sporazumi i protokoli.
Želim samo da podsetim da su mnoge od ovih konvencija ili sporazuma sklapale neke druge, prethodne vlade. Iz mnogih od ovih akata se vidi da je neke od ovih sporazuma ili konvencija prihvatila još Vlada državne zajednice SCG. Dakle, radi se o tome da je za nas pitanje ozbiljnosti države, između ostalog, da pokaže da međunarodne ugovore, sporazume ili konvencije koje je prihvatila prethodna vlada one vlade koje dolaze posle podnose Skupštini na ratifikaciju i nama je od izuzetne važnosti da sve ono što su prethodne vlade potpisale Skupština što pre ratifikuje.
Možemo govoriti o tome da je na ovoj sednici objedinjeno mnogo ratifikacija, ali želim da kažem da u nekim parlamentima o ratifikacijama i nema rasprave, tako da je to pitanje razumevanja onog šta predstavlja ratifikacija nekog sporazuma ili neke konvencije. Istovremeno, znamo da su i u ovom parlamentu u vreme državne zajednice takođe vršene ratifikacije bez rasprave.
Prosto želim da kažem, iako razumem potrebu nekih poslanika da o nekim od ovih zakona posebno govore, da nas potreba da se ovaj posao uradi što pre ponekad dovodi u situaciju da na ovaj način spojimo raspravu.
Imajući na umu da zapravo niko nije osporio nijedan od ovih zakona, da niko nije iskazao nespremnost da se ovi zakoni potvrde u Narodnoj skupštini, mislim da je taj prigovor više dat u odnosu na činjenicu da nije bilo vremena da se o njima dovoljno raspravlja.
Možemo kao parlament da utvrđujemo pravila o tome kako se ratifikuju međunarodni ugovori i konvencije, i mislim da je to takođe tema o kojoj ćemo razgovarati zajedno, ali važno je za ovaj parlament da ove ratifikacije uradimo što pre i na taj način pokažemo da je država ozbiljna. Neke sporazume i konvencije Vlada je potpisala pre više godina, a još uvek nisu ratifikovane u parlamentu; to treba da uradimo što pre i da na taj način pokažemo odnos države prema ovim sporazumima i dokumentima.
Želim da kažem da je za nas jako važno što mnogi od ovih akata proističu iz članstva Srbije u međunarodnim organizacijama, Savetu Evrope, UNESKO-u itd.
Takođe, mnogi od ovih akta jesu deo partnerstva Srbije sa EU i u tom smislu za nas imaju posebnu važnost i svaki prigovor na brzinu za nas je prihvatljiv ukoliko to znači da će Srbija brže napredovati ka Evropskoj uniji. Hvala.
Poštovana predsednice, malo kasnije ću govoriti o samim zakonima. Želela sam samo da kažem da jesam odreagovala, ničim prostim, pošto to ne liči na mene, ali ovde se vodi jedna priča koja je, ako čovek razmišlja, u suštini, krajnje besmislena.
Dakle, kada dođu zakoni, onda oni kažu "gde su bili zakoni do sada", i to govore oni koji su četiri i po godine bili Vlada. Kada se rešava problem, onda oni počinju da nabrajaju koji su sve problemi, a zaboravljaju, pri tom, da su upravo izašli iz Vlade i da su nekoliko godina ćutali o tim problemima.
Kada, nakon deset meseci, ova vlada dođe sa najsveobuhvatnijim do sada kompletom zakona vezanim za poljoprivredu, pokazujući tako da zaista razume koliko je poljoprivreda važna za Srbiju, onda kažu "šta će vam ti zakoni, jer oni se ionako neće primenjivati i neće poštovati".
Prosto, moja reakcija je bila da je, u najmanju ruku, nečasno postavljati se tako, pre svega imajući na umu činjenicu da to govori čovek koji je do juče takoreći bio u Vladi. Razumem kada on kaže da zakoni nisu potrebni zbog toga što je i sam rekao "zašto da primenjujem zakon kada nije dobar".
Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, da bi uopšte građani  znali, pošto je rasprava počela vrlo neobično, zapravo o čemu mi danas razgovaramo, mi razgovaramo o zakonu o potvrđivanju sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije o uslovima uzajamnih putovanja državljana Republike Srbije i državljana Ruske Federacije, ili, skraćeno rečeno, o uspostavljanju bezviznog režima između naše dve zemlje.
Poslanička grupa ZES naravno glasaće za ovaj zakon, imajući nekoliko stvari na umu. Pre svega, polazeći od činjenice da su dobri odnosi sa Ruskom Federacijom interes Srbije, da je produbljivanje i stalno unapređenje tih odnosa od posebnog interesa za građane Srbije i istovremeno imajući na umu da je Vlada marta 2008. godine donela odluku kojom je jednostrano ukinula vize građanima Ruske Federacije, a da se ovim zakonom sada građani Srbije stavljaju u jednak položaj kao i građani Ruske Federacije, odnosno ovaj sporazum predviđa potpunu ravnopravnost građana dveju država i mi to smatramo izuzetno važnim korakom u uspostavljanju odnosa između dve države.
Za nas je nesporno da je Rusija velika i važna zemlja. Tu važnost mi potvrđujemo činjenicom da smo spremni da iz dana u dan razvijamo odnose sa Rusijom, ali isto tako odnos između dve države nije pitanje emocija i posebno na to nemaju pravo oni koji vode državu.
Pitanje odnosa između dve države jeste pitanje interesa građana ove države i u najvećem interesu građana Srbije jeste da na ravnopravan način budu uređeni odnosi sa Ruskom Federacijom kada je u pitanju bezvizni režim. Zbog toga, ponavljam, činjenica da se u potpuno jednakim uslovima ovim sporazumom definišu prava i uslovi za putovanje građana Srbije, odnosno Ruske Federacije u Srbiju, poslanička grupa ZES glasaće za ovaj sporazum. Želim samo da kažem da nam ostaje zaista nejasno zašto je neko, ko se toliko zalaže za produbljivanje odnosa sa Rusijom, do te mere važnost ovog akta koji donosimo danas pokušao da umanji načinom na koji je ova sednica počela svoj rad.
Želim da kažem da činjenica da je ovo danas pred nama po hitnom postupku pokazuje da to jeste važno i za Vladu, i da to jeste važno i za Skupštinu, da se ovaj sporazum što pre ratifikuje i nadam se da će on u danu za glasanje dobiti većinu poslanika u Narodnoj skupštini i da ćemo na taj način jedno vrlo važno pitanje između Srbije i njoj vrlo važne zemlje, Ruske Federacije, regulisati na ovaj način. Hvala vam.
Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, ono što sam želela da kažem jeste ukoliko postoji iskrena želja da se pošalje poruka Ruskoj Federaciji zbog svih onih razloga zbog kojih i vi govorite, važnosti, velesila itd, onda ostaje nejasno zašto se šalje poruka da je Vlada zabranila dolazak nekome.
Dakle, ako se ume razmišljati o tome kako se čitaju poruke koje stižu iz jedne zemlje i kako se mogu tumačiti, onda neko ko je dobronameran i kome je stalo do razvijanja odnosa Srbije i Ruske Federacije, tako nešto ne bi izgovorio, kao što ne bi izgovorio ni to, iako to nije tačka dnevnog reda, da je Vlada bila protiv potpisivanja sporazuma o gasno-naftnom aranžmanu. Podsećam vas da je ova ista Vlada potpisala taj sporazum i da smo mi u Skupštini u ovom sastavu i ratifikovali taj sporazum. Želim da kažem da je moje pitanje zapravo značilo, ako nam je stalo da unapređujemo odnose između Srbije i Ruske Federacije, svako može da ima svoje razloge zbog kojih su ti odnosi važni, onda poruke koje šaljemo odavde ne smeju da budu takve da rade suprotno tom interesu. Hvala vam.
Poštovana predsednice, uvaženo predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, Poslanička grupa ZES će glasati za ovaj zakon o grbu, himni i zastavi. Srbija je u nekoliko prilika bila u situaciji da donese zakon i da utvrdi koji su joj državni simboli i sve te prilike je propustila. Godina 2006. je, da kažem, najnoviji datum kada je ta prilika ponovo pred Srbiju postavila, sada već, i obavezu da utvrdi svoje simbole.
Moram da kažem, sa jedne strane, da mi je zadovoljstvo što ovaj sastav Parlamenta i ova parlamentarna većina jeste stavila na dnevni red ovaj važan zakon. Istovremeno, želim da kažem da smo učinili sve kako bismo upravo o ovom zakonu, ceneći važnost državnih i nacionalnih simbola, želeli da i ova sednica i ova rasprava bude slika onoga što to treba da bude. Sa žaljenjem moram da konstatujem da su neki želeli da ovu temu pretvore u ono što smo videli poslednja dva dana.
Ustav je taj koji je odredio da se posebnim zakonom utvrđuje izgled i upotreba državnih i nacionalnih simbola. Ne želeći da ulazim u istorijske, heraldičke, tradicionalne i druge razloge zašto su ovi simboli ovakvi kakvi jesu i da li se svi oko toga slažemo, želim da kažem da je nama zadovoljstvo da se ovi simboli oslanjaju na tradiciju, što smatramo da jeste važno. Oni povezuju sadašnjost sa prošlošću, za šta, takođe, mislimo da je važno, iako postoje oni koji smatraju da su ovi simboli mogli da budu i drugačiji.
Verujemo onima koji su utvrdili na osnovu istorije, heraldičke nauke, da ovo jesu simboli koji na najbolji način predstavljaju ono što je tradicija srpske državnosti i zbog toga ćemo mi u danu za glasanje glasati za ovaj zakon, uvereni, naravno, da će se na ovaj način i budućnost oslanjati na ono što jeste tradicija i tradicionalne vrednosti, ali da ćemo u toj budućnosti, ne zaboravljajući ono što je tradicija, graditi jedno savremeno društvo, društvo koje će znati da prepoznaje šta jesu vrednosti modernih društava, a to je čovek i pojedinac i njegova prava.
Sigurna sam, naravno, da će se graditi i usvajanjem ovog zakona i utvrđivanjem pravila za korišćenje ovih simbola, jer bilo je izvesne sumnje, da tako kažem, da nećemo znati da poštujemo te simbole, mnogo puta smo do sada prekidali sopstvenu tradiciju i počinjali sve ispočetka. Mislim da je dobro da ovoga puta ne počinjemo kao da istorija počinje sa nama, već da se oslonimo na ono što jeste naša istorija i da ćemo graditi odnos poštovanja i uvažavanja prema onome što jesu državni simboli. Hvala vam. (Aplauz.)
Uvažena predsednice, poštovane kolege narodni poslanici, ne želeći da komentarišem predloge kandidata za funkcije, želela bih samo da govorim o proceduri i o tome što su ovde neki osporavali sastav Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca.
Da malo objasnim kakva je procedura predlaganja i na osnovu čega je takva procedura predlaganja. Ovde je bilo postavljeno pitanje – zašto ministar pravde i predsednik skupštinskog Odbora za pravosuđe jesu članovi Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca.
U članu 153. Ustava Republike Srbije, u stavu 2. piše, da u sastav Visokog saveta sudstva ulaze predsednik Vrhovnog kasacionog suda, ministar za pravosuđe i predsednik nadležnog odbora u Skupštini Republike Srbije.
Potpuno ista odredba stoji i u članu koji definiše sastav Državnog veća tužilaca, te tako onaj ko misli da sastav nije trebalo da bude ovakav, trebalo je o tome da misli onog trenutka kada se zalagao za ovakav Ustav i tvrdio da je ovakvim ustavnim rešenjem obezbeđen najviši mogući stepen nezavisnosti sudstva od izvršne vlasti. Po našem uverenju, na ovaj način jeste omogućeno da se potpuno sudska vlast, posebno u izboru sudija i tužilaca, što više odvoji od izvršne i zakonodavne vlasti.
Ustavom je, takođe, definisano ko su ovlašćeni predlagači. Zakon o Visokom savetu sudstva i Državnom veću tužilaca samo je precizirao ko predlaže koliko kandidata i po kojim kriterijumima. Na osnovu Ustava i zakona dobili smo ove predloge od ovlašćenih predlagača.
U tom smislu se može reći da je u potpunosti poštovana procedura koja je propisana Ustavom i zakonom.
Istovremeno, Ustavni zakon koji utvrđuje rokove za izvršavanje Ustava određuju i to da se 90 dana od donošenja Zakona o Visokom savetu sudstva i Državnom veću tužilaca moraju izabrati predstavnici, odnosno članovi Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca. Ovaj rok ističe 30. marta i ovo je upravo razlog zbog kog mi imamo danas ovo na dnevnom redu, kako bismo, ne samo ispunili obavezu koju nam je Ustavni zakon propisao, već kako bismo omogućili da ove dve vrlo važne nezavisne institucije pravosuđa urade posao koji je pred njima, a posao koji je pred njima jeste da utvrde kriterijume za izbor sudija, da odrede sudije i tužioce, da odrede broj i da oni biraju sudije i tužioce.
Takođe je važno naglasiti kako bi se pokazalo da je i onaj koji je pisao Ustav i koji je pisao i usvajao zakone vodio računa o tome da članovi Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca budu nezavisni od izvršne i sudske vlasti, stoji i u činjenici da šest članova bira Visoki savet pravosuđa, da je jedan član predsednik Kasacionog suda i da je samo jedan član ministar u Vladi Republike Srbije i jedan član predsednik skupštinskog odbora. Mislim da taj sastav u svakom smislu omogućava da ova važna institucija bude nezavisna u odnosu na izvršnu i zakonodavnu vlast. Hvala.
Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, u ime parlamentarne većine podržavam nezadovoljstvo poslanika odnosom Vlade prema današnjoj sednici. Dakle, ideja nas, koji smo predvideli da Vlada jedanput mesečno dolazi u Parlament i odgovara na poslanička pitanja suštinski je bitna za razvoj parlamentarizma i za odnos Vlade i Parlamenta.
Dakle, s obzirom na to da je ova sednica zamišljena, pre svega imajući na umu potrebu opozicije da postavlja pitanja Vladi i dobije odgovore, kako opozicija izražava nezadovoljstvo ovakvim stanjem, ja zaista mislim da nemamo drugog odgovora već da kao zajednički stav Parlamenta – uputimo Vladi zahtev, da se u odnosu na obavezu koju ima prema ovom Poslovniku odnosi u skladu sa onim što jeste suština parlamentarizma i odnosa Parlamenta i Vlade i da ovaj dan odredimo u nekom drugom danu, kada to bude moguće uraditi. Hvala. (Aplauz.)
Poštovana predsednice, uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, želim samo da pojasnim građanima šta je suština ovog amandmana. U tekstu zakona predloženo je da je zabranjeno vršenje prava utvrđenih – i onda se nabraja. Amandman glasi: nije dozvoljeno vršenje prava. To je suština ovog amandmana, pa bih zaista morala da kažem, s obzirom na to da se radi o zakonu kojim se zabranjuje diskriminacija, reč "zabranjeno" jeste adekvatnija. Hvala.
Poštovana predsedavajuća, osim što je gospodin Todorović zloupotrebio pravo i nije govorio o amandmanu, on je tvrdio istovremeno da sam obmanula, jer čitam ono što piše.
Dakle, u osnovnom tekstu zakona piše da je zabranjeno vršenje prava utvrđenih ovim zakonom protivno cilju u kome su priznata ili sa namerom da se uskrate, povrede ili ograniče prava i slobode drugih zajamčenih Ustavom međunarodnih prava. Amandman glasi – umesto "zabranjeno", "nije dozvoljeno" vršenje prava utvrđenih ovim zakonom, protivno cilju.
Hoću da kažem da obmana prosto nije nešto što stoji. Čitala sam i tekst osnovnog zakona, i tekst amandmana, i rekla zašto smatram da je reč "zabrana" bolja reč od "nije dozvoljeno", preciznija. I to apsolutno nije davalo za pravo nikome da replicira ili da smatra da sam pogrešno nešto protumačila. Ništa nisam tumačila. Pročitala sam ono što je napisano. Hvala.
Poštovana predsednice, iako se radi o amandmanima na član 5, što se iz obrazloženja koja ovde čujemo ne može zaključiti, želim samo da kažem da je na član br. 5. podneto preko 50 amandmana i da suština tih izmena ili, da tako kažem, predloga sastoji se samo u tome da se svaka reč koja je predložena u ovom zakonu menja nekim sinonimom. Dakle, umesto kako u zakonu stoji „neposredna i posredna“, predlaže se „direktna i indirektna“, pošto je verovatno direktno srpskije od neposredno. Reč „udruživanje“ menja se u reč „organizovanje“, itd. Što se nas tiče, pošto smo mi pažljivo pratili i pažljivo analizirali svaki od ovih amandmana, naravno da svi odgovori zbog kojih je nemoguće ili nepotrebno prihvatiti ove amandmane jesu zato što se amandmani suštinski ne odnose na materiju koja je regulisana ovim članom.
Dakle, amandmani jesu sredstvo da se sa što više amandmana koji zapravo variraju sinonime, iako se ne može onemogućiti da se ovaj zakon donese, pokuša da se ovim brojem amandmana zapravo, prvo, pokaže kako ovaj zakon navodno nije dobar, drugo, da se pokaže kako se ovaj zakon navodno bavi nečim čime se u stvari ne bavi i da se, s druge strane, prikrije čime se zapravo ovaj zakon bavi, a ovaj zakon se suštinski bavi zabranom svakog oblika diskriminacije svake osetljive manjinske grupe u ovom društvu. Hvala vam.
Poštovana predsedavajuća, uvažene kolege narodni poslanici, istina je da je ovaj zakon napravljen zbog toga što je neophodno zakonom regulisati i onemogućiti svaki oblik diskriminacije.
Namera da se ceo ovaj zakon pretvori u jedan član zapravo je pokušaj da se oni koji su protiv toga da se zakon o zabrani diskriminacije donese sakrivaju iza tog jednog jedinog člana, jer ako bi rekli – narod može da izumre i zbog toga što žene rade, pa neće da rađaju, što imaju pravo da se ne udaju, što imaju pravo da se razvedu. To takođe uništava biološku masu naroda, kako se to često skriva. Ali je malo nepopularno reći da smo protiv diskriminacije žena, pa onda izbegavamo to da kažemo.
Isto tako, ovo je zakon koji zabranjuje diskriminaciju invalida. Kao što je borba za ravnopravnost i jednakost invalida takođe bila teška borba, u kojoj su isti oni koji su danas protiv ovog zakona smatrali da su invalidi nakazni na licu Božijeg dela, i da ih treba sklanjati, i da oni nisu neko ko treba da uživa ista prava kao i svi drugi, ali je nepopularno govoriti o invalidima, pa se onda ta tema izbegava.
Ovo jeste zakon koji obuhvata sve oblike diskriminacije, ovo jeste zakon koji obuhvata sve kategorije koje su izložene diskriminaciji i ovo jeste zakon koji pokazuje da li smo mi kao društvo spremni i sposobni da osvojimo novi prostor slobode za posebno osetljive grupe, koje ne samo u srpskom društvu, i u drugim društvima, jesu izložene zbog raznih predrasuda diskriminaciji.
Ono što je za nas jako važno jeste da je Srbija smogla snage da ovim zakonom obuhvati i ono što je pretvoreno kao jedina tema ovog zakona, da obuhvati i one kategorije koje su sada najosetljivije kategorije, jer je srpsko društvo ipak napredovalo i u pravima žena i u pravima drugih osetljivih kategorija, ali je očigledno izrazito netrpeljivo i spremno na svaki oblik diskriminacije prema jednoj grupi naših građana, a to su ljudi drugačije seksualne orijentacije.
Zbog toga je bilo važno da se ovim zakonom obuhvate sve osetljive kategorije, i zato je to samo jedan član u ovom zakonu, i zato to nije ceo ovaj zakon, ovaj zakon se zaista suštinski bavi svim oblicima diskriminacije, svim instrumentima koji će onemogućiti diskriminaciju bilo koje grupe i bavi se afirmacijom jednog društvenog miljea u kome diskriminacije nikoga neće biti društveno prihvatljiva. Hvala.