Poštovana predsednice, uvaženo predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je zakon za koji možemo slobodno da kažemo da je jedan od najvažnijih zakona o kojem Srbija raspravlja u poslednjih nekoliko godina.
On nije važan samo zbog toga što je on ustavna razrada osnovnih ustavnih načela i prava, nije važan ni samo zbog toga što proističe kao obaveza Srbije na osnovu njenog članstva u međunarodnim organizacijama i institucijama, on nije važan ni samo zbog toga što proističe kao obaveza Srbije na osnovu usvojenih međunarodnih konvencija i drugih međunarodnih akata, i nije važan samo zbog toga, iako jeste važan zbog toga, što to jeste uslov da Srbija ispuni sve zakonske uslove da ostvari pretpostavku vizne liberalizacije i stavljanja Srbije na belu šengen listu.
Ono zbog čega je ovaj zakon najvažniji jeste što se Srbija kao društvo određuje prema nekim suštinskim važnim pitanjima. Rasprava i bura koju je ovaj zakon izazvao pokazuje da je to tačno.
Pokazala se sva duboka podeljenost srpskog društva i nekih njegovih delova oko nekih važnih pitanja koja se tiču savremenog društva, kakvo Srbija želi da postane i, verujem duboko, jeste na putu da postane.
Ovde se postavlja jedno ključno pitanje, da li je ono na čemu se temelje pravila ponašanja nešto što proističe iz opštih pojmova nacije, države, nekakvog grupnog identiteta itd, ili mi gradimo društvo koje počiva na pojedincu i njegovim pravima koja su neprikosnovena.
Po našem dubokom uverenju, Srbija treba da bude društvo koje će sve svoje odnose graditi na neprikosnovenom pravu svakog pojedinca, svakog njegovog člana da bude jednak i da ne bude diskriminisan ni na koji način.
Upravo tu dolazimo do onoga što pokazuje do koje mere je srpsko društvo, s jedne strane, podeljeno između konzervativizma, između potrebe da zadrži ono što je staro, između potrebe da se suprotstavi nekim modelima koji podrazumevaju da, bez obzira na različitosti i nijanse, svi moramo biti jednaki pred zakonom i pred uslovima koje ovo društvo treba da nam pruži.
Naravno, mi se sada ovde suočavamo sa mnogim predrasudama koje ovo društvo neguje kao vrlo često sakriveno iza opštih moralnih normi, kao nečega što je pitanje tradicije, kao što je pitanje nacionalnog identiteta.
Iza tih opštih odredbi, na koje svi ponekad imamo nelagodu da im se suprotstavimo, najbolje i najlakše sakriti potrebu da se neko diskriminiše.
Iako ovaj zakon govori o mnogim grupama koje se ovim zakonom štite od svakog oblika diskriminacije, ispostavilo se da su ključnu polemiku ovde izazvala dva, tako da kažem, pitanja kojih se ovaj zakon dotiče, jer kao da smo izgleda na neki način prihvatili da zakonom žena sada ne sme da se tuče, da je ravnopravna, da ne sme dete da se zlostavlja, da ne sme da se osoba sa invaliditetom tretira kao božija kazna koja se skriva u nekakvim zabitim špajzovima i sobama, nego je ljudsko biće koje ima pravo da živi kao i svi drugi.
Zato sada pokazujemo ono što je duboko u našem društvu najveći otpor koji se kasnije manifestuje i u drugim oblastima. Naravno, dolazimo do onog što je najčešće, kao da se ovaj zakon tiče samo tog pitanja i najčešće je predmet osporavanja ne samo zakona, već na neki način i otkloni opasnost od njegovog donošenja.
Dakle, svi oni oblici diskriminacije koji se tretiraju ovim zakonom, jeste nešto prema čemu postoji otpor u ovom društvu i potreba da se zakonom to ne otkloni. Sada se traže najbolji izgovori zbog čega ovaj zakon ne bi trebalo da bude usvojen.
Želim da kažem da je činjenica da je podneto 400 i nešto amandmana na zakon koji ima 58 članova pokazuje ne da je želja da se taj zakon popravi, nego da je to namera da se taj zakon ne donese, odnosno da je to suštinsko suprotstavljanje ideji da se na jedan opšti način definiše društvo koje će reći, ne, nije dozvoljen nijedan oblik diskriminacije ni prema jednoj grupi, bila ona većina, bila manjina.
Dakle, danas težište rasprave se svelo na dva pitanja. Jedno od tih pitanja je pitanje seksualne orijentacije, kao arsenal za oružje u borbi protiv potrebe društva ili bar dela tog društva, koji se jasno izjašnjava za donošenje ovog zakona, da se osobe drugačije seksualne orijentacije ne smeju diskriminisati po tom osnovu i samo se o tome radi.
Činjenicom da se zabranjuje njihova diskriminacija ne dovodi se nijedna druga grupa u diskriminisan položaj i u tom smislu sva argumentacija je izgovor koji pokušava da, tretirajući to na različite načine, o čemu možemo da govorimo kao o neznanju, predrasudama, nekakvim inhibicijama raznoraznim, o tome se govori na način koji pokušava da unese strah u društvo u odnosu na te osobe.
Pošto same te osobe ne predstavljaju nikakvu opasnost po društvo, i to je svima jasno, jer sva njihova prava idu do granica istih takvih prava drugih ljudi i ničim ne ugrožavaju prava onih koji su drugačiji, ali se sada pokušava nametnuti jedna teza u kojoj će se zabranom diskriminacije takvih osoba zapravo u društvu stvoriti atmosfera da oni predstavljaju opasnost za većinu. To zapravo pokazuje dubinu konzervativizma društva, dubinu nerazumevanja društva - šta znači građansko društvo u kome je čovek, građanin i nosilac suvereniteta, gde počivaju njegova elementarna, ljudska i građanska prava.
Očigledno da se mi suštinski po tome razlikujemo i bez obzira, da ste podneli i 5.000 amandmana, nijedan taj amandman ne odgovara onom zahtevu zbog koga ovaj zakon jeste važan za nas, zbog koga ovaj zakon mislimo da treba usvojiti, manje-više u neizmenjenom obliku, ako postoje nekakva moguća poboljšanja samog teksta, ali ne promene suštine i ne promene onih kategorija prema kojima se ovaj zakon primenjuje u cilju zaštite od diskriminacije.
Dakle, ne postoji mogućnost da u ovom trenutku srpsko društvo postigne saglasnost oko tih ključnih pitanja i mislim da se po tome srpsko društvo ne razlikuje od drugih društava, jer rasprave u drugim državama pokazuju da su takođe strahovi koji su vezani za obrasce iz prošlosti i za modele budućnosti ka kojima se teži, da je to uvek sukob iz koga se ide korak napred, iza koga ostaju oni koji smatraju da je društvo time ušlo u dekadenciju, ušlo u ne znam kakve devijacije itd.
Ako bismo tako razmišljali, onda sam potpuno sigurna da je za mnoge bila devijacija davanje prava ženama da glasaju, da je za mnoge bila devijacija kada su prvi put rekli ljudi sa invaliditetima - mi hoćemo da se vidimo u ovom društvu, hoćemo da živimo kao i svi drugi - jer su postojali mnogi koji su smatrali da su oni nekakva izvitoperena priroda, da ne zaslužuju da budu jednaki kao i svaki drugi.
Isti takvi otpori su postojali kada je neko rekao - imam pravo da kažem kojoj veri pripadam i niko me ne može naterati da menjam tu veru, jer je to takođe bila jeres i takođe je bilo osuđivano itd.
Istorija civilizacije, istorija ljudskog roda jeste permanentna borba za proširivanje prostora ljudskih i građanskih prava i, ne želeći dalje da koristim ovo vreme, dajući sebi za pravo da se javim ukoliko osetim za potrebu i kasnije, neću iskoristiti svo svoje vreme, želim da kažem, kada je Srbija u pitanju, ovo je jedan od najznačajnijih civilizacijskih koraka koje ona pravi. Ovo je korak koji, nažalost, mnoge ostavlja iza, ne razumevajući nas, ne shvatajući do koje mere to jeste pobeda ljudskih prava. Hvala vam.