Punu podršku ćemo dati ukoliko imate hrabrosti da uđete u prave strukturne promene u privredi. Bojim se da to ovim budžetom izostaje. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine predsedniče, poštovani članovi Ministarstva finansija, što se tiče DS mi bismo bili veoma zadovoljni ukoliko bismo imali još najmanje dva ili tri sata, pa ako treba i noćas da radimo, ne bismo li argumentima pokušali da pokažemo da se danas u  Srbiji vodi jedna izuzetno loša ekonomska politika, koja će već na srednji rok dati veoma negativne rezultate i koja će na kraju imati veoma teško ispravive posledice po privredu Srbije.
Pre nego što krenem sa elaboriranjem i iznošenjem argumentacije u prilog tvrdnji da će Srbija vrlo uskoro iz perioda stagflacije preći u period stanflacije, najpre bih želeo da se pozabavim komentarom računovodstvene akrobatike koja je novi sistem i novi način vođenja budžeta u skladu sa promenjenim Zakonom o budžetskom sistemu, a on je omogućio da se neretko nekada odgovarajuće pozicije budžeta i populistički upotrebljavaju ili zloupotrebljavaju, zovite to kako god hoćete.
Danas smo čuli da će Srbija prvi put imati suficit u iznosu više od 30 milijardi dinara, zbog toga što se ispod takozvane crte nalaze svi javni rashodi koji se odnose na vraćanje dugova, kako domaćih tako i inostranih, a što je bila uobičajena stvar u budžetiranju u prethodnom periodu i da to bude tretirano kao redovan budžetski rashod. Takođe, čuli smo da su rebalansom budžeta planirani prihodi povećani sa 396 na 433 milijarde dinara, a što je za 9,3% više, a da su rashodi smanjeni sa 416,6 na 400,8 milijardi dinara ili za 3,9%.
Na prvi pogled ovo je veoma radikalno smanjenje i radikalno prilagođavanje javne potrošnje. Međutim, ako uporedite Zakon o budžetskom sistemu koji je u prethodnom periodu važio i izmene zakona o budžetskom sistemu, onda ćete vrlo jasno videti da se ovde ne radi o smanjenju budžetskih rashoda, nego naprotiv, da se budžetski rashodi povećavaju za čitavih 20,7% u odnosu na ono što je ostvareno u proteklom periodu. Prema tome, teza da se javna potrošnja smanjuje ne stoji. Ona se čak povećava i u realnom iznosu.
Ako su budžetski rashodi povećani za 20,7% i već sam napomenuo o kojim kategorijama se radi, koje su ranije obuhvaćena kao redovni budžetski rashodi, a mislim pre svega na stavke koje se odnose na vraćanje domaćih i inostranih dugova, a ako znamo istovremeno da je targetirana ili planirana stopa inflacija za ovu godina bila 9%, a istina biće preko 13% na kraju ove godine, onda shvatate da nema realnog smanjenja budžetskih rashoda, nego istovremeno se povećavaju i u nominalnom i u realnom smislu budžetski rashodi.
Istina jeste da se budžetski prihodi povećavaju znatno više zbog toga što je kao posledica uvođenja PDV deo sive ekonomije ušao u zonu legalne ekonomije, a da je najmanje to posledica ostvarenog privrednog rasta u ovoj godini, a za koju sam u prethodnom izlaganju rekao da, makar kada je u pitanju industrija i kada je u pitanju poljoprivreda, u ovoj godini već imamo fazu stagnacije.
Verovatno ćemo imati i negativan rast do kraja godine, imajući u vidu sva dešavanja u vođenju ekonomske politike koja su ostvarena u proteklom periodu.
Prema tome, kada se iznose podaci o budžetskom suficitu, onda bi bilo sasvim prihvatljivo i bilo bi sasvim metodološki ispravno ukoliko bi se nova računica ili novi sistem koji definiše Zakon o budžetskom sistemu reklasifikovao i uporedio sa starim načinom budžetiranja, kako je ranije definisao Zakon o budžetskom sistemu. Tada biste došli do potpuno drugačijih cifara, a kao što sam već rekao, realno i nominalno povećanje budžetskih rashoda, zajedno sa realnim i nominalnim povećanjem budžetskih prihoda, uz istovremeno daleko manji budžetski suficit od onoga koji se ovde prikazuje u iznosu od preko 30 milijardi dinara.
U svom obraćanju javnosti, a i nama ovde, gospodin ministar finansija je naveo bezbroj razloga zbog čega je u ovom trenutku značajnije imati budžetski suficit nego budžetski deficit. Međutim, tri su ključna.
Prvi razlog se odnosi na činjenicu da država Srbija, iako ne pripada kategoriji zemalja sa visokim zaduženjem, a s obzirom da je nivou zaduženja daleko ispod ukupnog društvenog bruto proizvoda, a misli se na inostrano zaduženje, da je neophodno suficitom obezbediti potrebna sredstva za vraćanje dugova prema inostranim kreditorima.
Već sam maločas rekao da to rezervisanje sredstava u 2005. godini za 2006. godinu može biti tumačeno na dva načina. Način broj jedan jeste da postoji jasno dirigovano rezervisanje koje dolazi od strane supervizora onoga što se dešava u javnim finansijama, a to je MMF. Upravo zbog toga što se ne veruje da će u 2005. godini, odnosno 2006. godini budžet biti u situaciji da otplaćuje kredite i da rezervacijom viška sredstava u 2005. godini faktički se obezbeđuje vraćanje dugova u 2006. godini. To je zaista tako.
Ne postoji zaista nijedan drugi razlog, ukoliko verujete da činite snažne strategijske iskorake u pravcu strukturnog prilagođavanja privrede, u pravcu podizanja nivoa konkurentnosti privrede, da nećete ponoviti jednako dobre privredne rezultate kao što ste imali u prethodnom periodu, a samim tim biti u situaciji da plaćate svoje budžetske rashode, uključujući i ove koji se po novoj metodologiji nalaze ispod crte, a to je vraćanje inostranih i domaćih i unutrašnjih dugova.
Drugi razlog zbog čega ministar finansija kaže da je neophodno da u ovom trenutku imamo budžetski suficit, a to je dalje smanjenje spoljnotrgovinskog debalansa. Prvo želim da kažem da rezultati koji su ostvareni u prvih pet meseci, a koji se odnose na povećanje uvoza i smanjenje izvoza, jednakim argumentima mogu da budu tumačeni kao što se neretko tumači nagli skok uvoza u poslednjem kvartalu 2004. godine.
Kao što je poznato, ostvareni nivo spoljnotrgovinskog deficita u 2004. godini ni na koji način nije odražavao realno stanje, nego je to u stvari bio odgovor privrede na planirano uvođenje PDV i faktički njihovo normalno racionalno poslovno ponašanje, jer su želeli da plate manje u situaciji kada mogu da plate manje. To znači proizvodnja dela roba i za zalihe, jer im je to bilo jevtinije, nego da uđu u sistem PDV od nove godine i da plaćaju taj novoustaljeni poreski instrument, odnosno da se ponašaju u skladu sa novouvedenim poreskim instrumentom.
Ako je to bilo objašnjenje za visoki spoljnotrgovinski deficit u poslednjem kvartalu, taj isti argument se može koristiti u prvom kvartalu ove godine, pa bogami i gotovo svih pet meseci ove godine, a to je da je najveći deo uvoza za prvih nekoliko meseci u 2005. godini upravo obavljen u prethodnoj godini i da stoga nema mesta optimističkim projekcijama, gde ćemo mi do kraja godine imati spoljnotrgovinski deficit koji će biti drastičnije manji u odnosu na ono što smo ostvarili prošle godine.
Radije bih voleo da vidim trendove, tendencije koje će se pojaviti u drugoj polovini ove godine, jer tek onda možemo videti na koji način je postignut veći stepen konkurentnosti privrede. Ali, konkurentnost privrede, što znači njena sposobnost da više izvozi nego što uvozi, a što znači kad smo mi u pitanju makar sposobnost da smanjuje taj spoljnotrgovinski deficit, mora da bude posledica strukturnih promena. Ako mi navedete jednu strukturnu promenu koja se desila u proteklih sedam ili osam meseci ili proteklih godinu i po dana, onda bih mogao da vam poverujem da kao posledica realizovanih strukturnih promena...
(Poslanici dobacuju iz sale.)
Molio bih gospodu poslanike da mi ne dobacuju. Ako imaju šta da kažu neka izađu za ovu govornicu, sa zadovoljstvom ću sa njima polemisati. Dakle, ako je to posledica realnih promena, podizanje konkurentnosti i samim tim podizanje izvoza, recite mi šta je to urađeno u proteklih godinu i po dana. Da li je danas bilo koje javno preduzeće bitno konkurentnije nego što je bilo pre godinu dana?
Imamo situaciju u JAT-u, gde čak unutar vladajuće koalicije ne zna se ni ko pije ni ko plaća. S jedne strane ministar optužuje upravni odbor da sprečava izdvajanje pojedinih sporednih delova. Predsednik upravnog odbora, to sam tek skoro saznao, to je gospodin poslanik u našem parlamentu, pa optužuje ministra da ne zna šta radi.
Zaista mi nije jasno ko tu diktira proces restrukturiranja, ko sprovodi čije odluke, da li Vlada odgovara upravnom odboru JAT-a ili upravni odbor odgovara Vladi, da li možda JAT nije šef Vlade ili je pak obrnuto, i ko predstavlja uopšte državni kapital i na koji način su predstavnici državnog kapitala bili delegirani?
Dakle, imamo situaciju gde je JAT daleko, daleko manje konkurentniji nego što je bio pre godinu i po dana.
Hajde da vidimo kakva je situacija u NIS-u. Meni je bilo zapanjujuće da jedna platforma ekonomske liberalizacije, koja je u svim zemljama u tranziciji dala svoje rezultate, ne odmah, ne na kratak rok, ali na srednji rok da se od te platforme liberalizacije, koja je bila glavno obeležje ključnog kreatora ekonomske politike u bivšoj Vladi SRJ nakon petooktobarskih promena odjednom sada stvari menjaju i preokreću i izrođuju se u vlastitu suprotnost.
Tipičan primer je NIS. Ne poštuju se i ne konstatuju se realna ekonomska kretanja u svetu, ne konstatuje se promena cena energenata, ključnih strateških energenata i zarad kakvog-takvog privida u ekonomskoj stabilnosti, kao u stara dobra vremena, kojih se mnogi sećaju, pogotovu oni koji se danas nalaze u koaliciji na vlasti, kao u stara dobra vremena dolazi do ekonomske devastacije javnih preduzeća. Zar nismo pre nekoliko dana pročitali da je direktor NIS rekao da NIS dnevno gubi milione dolara zbog toga što se ne konstatuje ekonomska realnost.
Realnost jeste da ne možete držati cenu nafte i naftnih derivata ispod svetskog nivoa, sem ukoliko iza toga nemate jako budžetsko pokriće, a to znači da subvencijama direktno dotirate državnu ekonomiju, da ne bi dolazilo do smanjenja sredstava i ulaska u zonu gibitka. Naprotiv, ekonomska politika u nedostatku drugih mehanizama bazira se i na čvrstoj, rigidnoj kontroli cena, koja ponekad slepo ne poštuje promenu svetskih cena energenata. Imali smo prilike da čujemo kako potpredsednik tekuće Vlade kaže - ukoliko upravni odbor bude zahtevao promenu cena, biće svi smenjeni.
Vrlo simpatičan način za vođenje ekonomske politike. Ne znam na kom fakultetu se to uči. Onaj fakultet koji sam ja pohađao nije podrazumevao pretnje i ucene kada su u pitanju nivoi cena, nego je podrazumevao sučeljavanje ponude i tražnje, a ti državo ako si bogata, ako hoćeš da besplatno deliš benzin, deli besplatno, ali pokrivaj te gubitke. Koliko vidimo u ovom budžetu nema projektovanih stavki za pokriće tih gubitaka. Slična situacija je i u EPS-u. Čak imamo situaciju da unutar Vlade postoji neslaganje gde ministar energetike sa jedne strane insistira da dođe do povećanja cene da bi se pokrili ekonomski troškovi, a s druge strane dolazi do zatezanja, do zabrane povećanja cena.
Moram da kažem i to pre svega sada se obraćam javnosti. Ne treba javnost da bude radosna zbog toga što je povećanje cena delimično smanjeno i odloženo u jednom vremenskom periodu, jer to će sve nas poreske obveznike koštati mnogo više kasnije kada budemo morali da uđemo u obnovu devastiranih sredstava u javnim preduzećima. Mi smo tu školu imali tokom 2001. i 2002. godine.
Ogroman novac je investiran upravo zbog ekonomskih neracionalnosti i zbog veoma niskih, ekonomski besmislenih, cena energenata koje su bile u našoj zemlji tokom 90-ih godina.
Umesto toga neophodno je brzo restrukturiranje tih javnih preduzeća. Tu ne vidimo pomak. Maločas sam rekao da 5% ukupnog posla na restrukturiranju čini odvajanje sporednih delatnosti. Na kraju krajeva, šta je smetalo da se sporedne delatnosti odvoje još početkom prošle godine, makar kada je elektroprivreda u pitanju, postojao je kompletan pripremljeni program, ali ne, zaustavljeno je da bi se ponovo naručila studija koja je rekla - mora doći do odvajanja sporednih delatnosti. Tu 95% jeste onaj nepopularni, politički nepopularni, ali našoj zemlji neophodan posao koji se odnosi na smanjenje veličine. Mi to moramo da prepoznamo.
Ono što je ministar Dinkić rekao tokom svog izlaganja, samo da je drugačije sortirao, sam bi video gde su greške u ekonomskoj politici ove vlade. Kada je rekao - ne treba više da budu subvencije, potpuno se slažem sa njim, ali umesto da smanjuje subvencije, treba da poveća direktna socijalna davanja tamo gde su ona potrebna. Mi ćemo imati situaciju da će taj deo subvencija morati otići za popravljanje poslovnih performansi onih javnih preduzeća koja su u međuvremenu poslovala sa neekonomskim cenama.
Za ovom govornicom su pomenute i banke. Pomenuto je da je privatizacija banaka veoma uspešna u ovoj godini. Nemam šta da dodam. Zaista, privatizacija banaka u ovoj godini je odradila svoj posao sveukupne privatizacije, sve ono što je izostalo u realnom sektoru dešava se u ovoj godini.
Međutim, postavlja se pitanje, a šta je to sprečavalo banke i bankarski sistem da uđe mnogo ranije u proces privatizacije, šta je to sprečavalo Novosadsku banku, Kontinental banku, Nišku banku, ako hoćete druge banke koje su u postupku privatizacije, kao što je Panonska banka, Vojvođanska banka, u periodu kada je ministar finansija bio guverner centralne banke, u periodu kada je taj posao na drugačiji način, preko Agencije za sanaciju banaka, vodila centralna banka.
Mislim da se neopravdano dugo čekalo sa početkom privatizacije bankarskog sektora i, kao što sam pre dve godine govorio, i pre tri kada sam bio u Vladi, da nije restrukturiranje bankarskog sektora samo gašenje velikih državnih banaka, pri čemu odmah da se razumemo, da me ne bi neko drugačije protumačio, apsolutno sam stajao iza tog postupka gašenja velikih državnih banaka, jer nije bilo šansi da se one obnove i da se restrukturiraju, to bi koštalo mnogo više, nego je pravo restrukturiranje bankarskog sektora ulazak drugih banaka i početak privatizacije zdravih banaka.
Kao posledicu neulaska velikih drugih banaka, dakle, sem onih koje su bile limitirane odnosno njihov broj je bio limitiran izdavanjem grinfild licenci, mi smo imali situaciju da nam je konkurencija u bankarskom sektoru bila na izuzetno niskom nivou. Sa druge strane, rečeno je ovde da se paralelno vodi čvrsta kreditno-monetarna politika, da se vodi rigidna fiskalna politika i sa budžetskim suficitom, zaključite i sami, rigidna budžetska politika.
Šta je to posledica rigidne kreditno-monetarne politike koja u ovom trenutku ne može da bude rigidnija. Dakle, da bi se sprečio taj bauk inflacije, koji je možda i previše bio naduvan u prethodnom periodu, odnosno to inflatorno očekivanje, a posledica je da je guverner realizacijom mera kreditno-monetarne politike podigao iznos stope obavezne rezerve sa 21, pa prethodno je bilo smanjeno na 20%, ako se ne varam na 24%.
Još uvek imamo izuzetno visoku stopu rezerve kod nove devizne štednje, koja iznosi 47% od onoga što se prikupi. Ako povlačite devizna sredstva, ako povlačite finansijska sredstva iz opticaja, vi smanjujete kreditni potencijal za srpsku privredu, ako smanjujete kreditni potencijal, vi smanjujete ponudu, ako smanjujete ponudu, dakle, uz istovetnu tražnju, možda čak i višu, vi podižete nivo kamatnih stopa i realna posledica povećanja obima rezervi, odnosno rezervisanja kod Centralne banke biće povećanje kamatnih stopa.
Ta priča da budžet svojim izlaskom na kratkoročno-finansijsko tržište može da obori kamatne stope, to je priča samo za one koji nemaju velikog znanja kada su u pitanju javne finansije. Naprotiv, prave mere za obaranje kamatnih stopa nalaze se u rukama guvernera Centralne banke i iznenadićete se, nalaze se u rukama onih koji vode sektorsku politiku. Zato smo mi iz DS danas ovde tražili druge ministre, dakle, da pitamo ministra obrazovanja zašto ne obavlja racionalizaciju obrazovnog sistema.
Znam da je ministar finansija primoran da smanjuje iznos davanja sektoru obrazovanja i pošto nema racionalizacije obrazovnog sistema, pošto još uvek imamo čitav niz osnovnih škola koje pohađa samo jedan učenik, koji za sobom zahteva ogromnu infrastrukturu i ogromne troškove, umesto da se obavi racionalizacija od osnovnog školstva, pa do srednjih škola, dolazi do smanjenja ukupnog davanja sektoru obrazovanja i time nema podsticaja za realizaciju jedne efikasnije, stimulativnije razvojne politike, ako hoćete, i u sektoru obrazovanja.
Šta se dešava u sektoru zdravstva? Može li neko da kaže koja je dinamika racionalizacije sektora zdravstva? To mi ne vidimo. Na kraju krajeva, postavljam pitanje, ne i na kraju mog izlaganja, ali u ovom delu, postavljam pitanje, ako imamo budžetski suficit i ako je on preko 30 milijardi, ako povrh svega toga imamo 27 milijardi prihoda od privatizacije, zašto smo pre nekoliko nedelja izglasali Zakon o koncesiji za autoput od Subotice ili od Horgoša, Palića do Požege, i to dajući već postojeće deonice na eksploataciju bez jasno vidljivog trenutka kada će početi izgradnja te putne deonice.
Umesto da smo, kao što najveći broj zemalja centralne Evrope to danas radi, uključujući i Hrvatsku, i Bugarsku i Rumuniju, ušli u kreditni aranžman i to iskoristili, dakle, ovaj budžetski deficit za onaj takozvani osnovni novac koji se kasnije uvećava kreditima drugih međunarodnih finansijskih institucija za izgradnju tih deonica. Verujte mi, nisam siguran da će posao oko izgradnje tog autoputa od Horgoša do Požege biti slavno završen.
Ministar je ovde pomenuo 1881. godinu, proglašenje kraljevstva i suficit ili deficit u to vreme, u vreme kralja Milana. Bojim se da i ta deonica od Horgoša do Požege ne završi kao onaj čuveni plan i koncesija Luja Bartua, izgradnja prve pruge od Beograda do Niša. Ko je učio i čitao ekonomsku istoriju, zna vrlo dobro kako smo zalagali monopol, sve monopole koje je država u tom trenutku imala da bi napravila tu investiciju. Zašto se ne iskoristi budžetski suficit za finansiranje investicija?
Danas, naša zemlja kada se saberu sve investicije, privatne i javne, govorim o investicijama, ima nivo investicija od 16% od ukupnog bruto društvenog proizvoda. Mi moramo da dođemo do 22% investicija bruto društvenog proizvoda, odnosno od bruto društvenog proizvoda do 2010. godine, kao što moramo svake godine da obnavljamo rast po 4% ili 5% da bismo 2010. mogli da kažemo, pod uslovom da nema velikog kolebanja dolara, da će bruto društveni proizvod po glavi stanovnika iznosi 4,5 hiljade dolara.
Znači, jednom rečju, kada pogledate način na koji se vodi ekonomska politika, moram da kažem da je on kratkovid, kratkoročan, da je usmeren na trenutnu makro-finansijsku ravnotežu, makro-ekonomsku ravnotežu, da se to vidi spolja i zbog toga se insistira na vraćanju dugova i na korišćenje budžetskog suficita za vraćanje dugova, umesto da, kao što se svuda radi u svetu, koristi budžetski deficit kao instrument vođenja ekonomske politike.
Istovremeno, imamo rigidnu fiskalnu politiku, zajedno sa monetarnom, sa budžetskom, usmerene na smanjenje potrošnje. Pre nekoliko dana smo, dame i gospodo poslanici, u ovom domu raspravljali o drugim zakonima. Pre nekoliko dana sam govorio da upravo taj zakon koji ćemo usvojiti, a govorio sam o Zakonu o osiguranju, podstiče rast lične potrošnje, jer umesto akcija, podelićete novac zaposlenima, bivšim zaposlenima.
Gde će taj novac da ode? Sigurno ne za kupovinu akcija, sigurno u ličnu potrošnju. Ne možete nekonzistentno voditi javne finansije, ali isto tako ne možete voditi javne finansije tako što ćete, kao što reče moj cenjeni kolega koji je govorio pre prepodnevne pauze, imati 3.000 evra u džepu i reći, imam suficit, a istovremeno dugujem 1.500 penzionerima, dugujem 500 državi, dugujem 500 farmaceutskoj industriji, dugujem 600 putarima itd. Ako imate suficit, onda je najbolji ekonomski način, ako hoćete da podstaknete ekonomsku aktivnost da vratite dugove onim preduzećima koja, zbog toga što imaju veliki nivo potraživanja od strane budžeta, od fondova, od strane javnih preduzeća, upravo zbog toga se nalaze u ogromnoj krizi likvidnosti.
Da vam kažem, restrukturiranje javnih preduzeća i smanjenje javne potrošnje jeste dugoročni posao, jer on ne može da se obavi za tri ili šest meseci. U tom dugoročnom poslu se uvek nešto zbog nečega mora žrtvovati.
Neke zemlje u tranziciji su zbog rasta žrtvovale inflaciju. Znate vrlo dobro da je Slovenija imala dugi niz godina inflaciju 12, 11, 10, 9%, sve dok rast nije postignut na onom nivou koji je obezbeđivao nivo konkurentne ekonomije. Neke zemlje su obrnuto žrtvovale rast, zato što su želele da imaju u trenutku markoekonomsku ravnotežu i tu postoje razne ekonomske debate šta je bolje, da li ići sa manjom inflacijom ili ići sa većom programiranom inflacijom.
Verujte mi, ne znam ni jednu zemlju koja je istovremeno imala i inflaciju, i budžetski suficit, i pad aktivnosti, i upravo zbog te kratkoročne i kratkovide politike ova zemlja će imati problema na kraju godine. Nije vođenje budžeta prosto statičko sabiranje prihoda i rashoda, odnosno oduzimanje rashoda od prihoda, pa da budemo srećni i zadovoljni i trljamo ruke. Jeste da mnoge budžetske pozicije nismo izvršili, ali ko te pita, trljamo ruke, jer smo ostvarili neku pozitivu.
To mora da bude deo dugoročnog plana, a ključna stvar po kojoj treba da merimo našu privredu ubuduće jeste stepen konkurentnosti. Interesantno je da za ovom govornicom jedini pokazatelj koji nije pomenut to je stepen konkurentnosti, ali reći ću vam zašto. Zato što se nalazimo tamo gde smo bili pre dve godine, na 85. mestu od 105 zemalja. To je stepen konkurentnosti i način vođenja koji je ustanovio čuveni profesor Majkl Porter u svojim izveštajima, i mi smo 2003. godine imali tu poziciju, a 2005. takođe imamo tu poziciju.
Da bismo digli nivo konkurentnosti nije potrebno obezbediti suficit, nego treba odraditi onaj najteži deo posla, treba biti hrabar i reći da preduzeća koja su gubitaši ne mogu više da postoje na ekonomskoj karti Srbije, da moraju da prođu kroz stečaj da bismo ozdravili ekonomiju, da bismo pomogli zdravom delu ekonomije.
Obrnuto, sve ove mere jednako će pogađati i lošu i dobru ekonomiju, a to nije put ekonomske tranzicije. Hvala vam lepo.

Prvobitno sam bio motivisan direktnim prozivanjem. Međutim, ipak se javljam po amandmanu, a s obzirom da je nelogično da neko drugi obrazlaže amandman koji sam podneo.
Smatrao sam da sam u uvodnom izlaganju, kada sam govorio kao ovlašćeni predstavnik DS-a, dovoljno toga rekao o primedbama koje DS ima na dva konkretna zakona, na zakon o osiguranju i zakon o agenciji za finansiranje izvoza.
Nisam želeo da niti Skupštinu, niti javnost opterećujem ponovnim javljanjem i ponovnom pričom, jer to, na kraju krajeva, nikada nije bila ni taktika ni manir Demokratske stranke. Želimo direktno da ukažemo na ono što jeste suštinska primedba DS-a.
U konkretnom slučaju želim da kažem da je uobičajena praksa da se sredstva za osnivanje državnih agencija pribavljaju, između ostalog, i iz donatorskih izvora, a da nije zaista dobro da sredstva za rad agencije budu obezbeđena iz donatorskih izvora i to ne samo inostranih, već i domaćih, ne samo pravnih, već i fizičkih lica.
Imajući u vidu koji je cilj osnivanja agencije, dakle, podsticaj izvoza, osiguranje izvoza, pa čak i ulazak u delimične kreditne aktivnosti, kada je u pitanju obezbeđenje izvoza Republike Srbije, nije dobro da istovremeno imamo jedno snažno uporište u zakonu u ovoj instituciji koja, između ostalog, može da produkuje sutra odgovarajući konflikt interesa.
Verujem da to nije namera zakonodavca, ali isto tako upozoravam da ovo jeste mesto potencijalnog konflikta interesa, jer ćete imati situaciju da onaj ko je davalac donacije sutra, između ostalog, kao vlasnik preduzeća bude taj kome će izvoz biti osiguravan od strane agencije, što nije toliko strašno, ali jeste strašno ukoliko izvoz bude kreditiran u delu kreditne aktivnosti ove agencije.
Čak i da je to urađeno uz poštovanje svih punih kriterijuma, koje mi ovde ne vidimo, jer očekujem da će tek biti razređeni kriterijumi na osnovu ne ovog zakona nego zakona koji reguliše ovu materiju, postojaće sumnja. Zaista ne vidim razlog da ta sumnja bude obeležje rada agencije za osiguranje izvoza. To nije dobro.
Sa druge strane, zaista mi nije jasno da li je naša država toliko slaba da ne može da obezbedi potreban nivo sredstava za rad agencije za osiguranje izvoza, već da moramo da posegnemo za donacijama domaćih fizičkih lica.
Ne smetaju mi donacije pravnih lica koja se ne nalaze direktno u privrednoj aktivnosti u Srbiji. Sasvim je logično da se dobiju donacije od DIFID-a, od GTZ-a, od kanadske Agencije za razvoj i drugih bilateralnih agencija, čak i od multilateralnih finansijskih agencija.
Evo, zar je logično da jedno privatno preduzeće u Srbiji, koje ima interes da mu izvoz bude kreditiran, bude istovremeno i donator? Da li je moguće da to nije potencijalno mesto konflikta interesa i da li je moguće da ta sredstva, koja su objektivno mala u odnosu na druge budžetske stavke i budžetska izdvajanja, ne mogu da budu obezbeđena direktno iz budžeta Republike Srbije ili, pak, ne mogu da budu obezbeđena iz nekih drugih izvora, a da to nisu donacije fizičkih i pravnih lica koja posluju na teritoriji Republike Srbije i da to nije mesto potencijalne sumnje.
Mislim da ovo treba eliminisati. Nemam ništa protiv, još jednom ponavljam, obezbeđenja donacije za početak rada agencije, za osnivanje agencije, ali i te kako imamo ogromnih primedbi za obezbeđenje donacija domaćih i pravnih i fizičkih i stranih, pod uslovom da ostvaruju neke svoje poslovne interese na teritoriji Republike Srbije, jer to nije dobro.
Vlada je prepuna afera. Svakoga dana izađe neka nova afera, neka nova sumnja, neko novo mesto konflikta interesa koje se pojavilo.
Za to vreme državna administracija ćuti, svi ćute, nemamo pravovremene odgovore zašto ugrađivati još jedno mesto u zakon koje može sutra da bude delimično zloupotrebljeno; ako hoćete, može da bude zloupotrebljeno i od same opozicije, što DS nikada neće raditi, ali može da bude predmet zloupotrebe i optužbe čak tamo gde optužbama i nema mesta.
Stoga, u ime poslaničke grupe DS, pozivamo predlagača zakona da još jednom konstatuje primedbe koje smo dali, za koje mislim da apsolutno nemaju nikakve veze sa činjenicom da se mi nalazimo na različitim političkim stranama, apsolutno nema nikakve veze sa politikom, ima samo veze sa suštinskim potencijalnim mestom konflikta interesa i potencijalnim problemom.
Suviše je problema i suviše sumnji da biste mogli da podnesete još jedno mesto potencijalnog konflikta, potencijalnog diskrecionog odlučivanja. Molim vas da sagledate ove primedbe i da prihvatite naš amandman.
Sa druge strane, kada se pogledaju ne samo primedbe koje su date na zakon o agenciji za finansiranje izvoza, nego čak i na druge zakone, koje nisu došle samo od Demokratske stranke, ponekad se pitamo da li postoji jedna jasna politika, sa jasno definisanim ciljevima, sa jasno definisanim merama da se ti ciljevi postignu ili, pak, postoji više različitih politika sa međusobno suprotstavljenim i kontradiktornim ciljevima.
Juče sam za ovom govornicom pričao o tome kako je prosto neverovatno ko sve vreme insistira na smanjenju lične potrošnje, a predlaže meru, u Zakonu o osiguranju, za podsticaj lične potrošnje, tako što umesto akcija akcionarima deli novac. Nešto slično će se dešavati, između ostalog, i u zakonu o lizingu. Govorim i povezujem ovo sa ovim amandmanom zato što su ponekad mere koje se predlažu, odnosno pravni okvir koji se predlaže potpuno kontradiktoran.
U zakonu o lizingu imate situaciju da su asocijacije lizing kuća podnele oštar protest ko je spremao zakon o lizingu i zašto se ukida operativni lizing; zašto se lizing kuće tretiraju kao finansijske institucije, kao banke, kada one nisu banke; zašto izdvajanje rezervi i zašto puno diskrecionih mesta, tačnije kriterijumi koje određuje centralna banka?
Da li je to napad na ličnu potrošnju, na smanjenje lične potrošnje? Pogrešno. Nećete smanjiti ličnu potrošnju tako što ćete ukinuti operativni lizing, već ćete samo dalje uticati na fenomen koji mi već danas u zemlji imamo, a on se zove stanflacija, a to znači rast inflacije i istovremeno stagnacija, odnosno smanjenje privredne aktivnosti, pad privredne aktivnosti.
Upravo ovim merama idemo ka stvaranju tog ogromnog gepa, ko razume, shvatiće, a to je da umesto da činjenicu da imamo povećanu inflaciju, što može da se kritikuje, ali nije toliko strašno, iskoristimo za finansiranje privrednog rasta, mi imamo situaciju da nama privredni rast beleži negativne trendove, negativne stope, a inflacija beleži pozitivne stope, preko svih očekivanja.
Imamo situaciju u kojoj se Vlada hvali kako ima suficit i kaže da niko u regionu nije imao suficit. Da li to znači da je ceo region glup, a samo je Vlada Srbije pametna samo zato što ima suficit, ili se radi o nečemu drugom – o propuštanju jednog jedinog nezavisnog mehanizma koji Vlada ima za finansiranje i za podsticaj rasta, a to je deficit.
Nije budžetski deficit loša kategorija, ekonomski neprihvatljiva. Naprotiv, deficit je, u situaciji kada mi imamo potpuno ograničene mere ekonomske politike merama MMF-a, jedina realna kategorija kojom vi možete da pozitivno utičete u ekonomskoj politici na privredni rast. Ali, ako imate suficit i još se time hvalite, vi ćete imati pad privredne aktivnosti i rast inflacije. Da li je to za hvalu?
Da li je moguće da se preko svih ovih primedbi, uključujući i ove koje smo imali, tek tako prelazi i da li je moguće da se nijedna primedba iz opozicionog tabora, pogotovo iz onog dela DS koji zaista konstruktivno izlazi i govori o svim ovim zakonima, ne uvaži? Da li se uopšte poslanici vladajuće koalicije upitaju da li ima imalo smisla u onome što govorimo?
Sa punim argumentima govorimo, između ostalog, da i ovaj amandman treba prihvatiti, ali isto tako i da treba dobro razmisliti, što se nas tiče, treba hitno povući predloženi zakon o izmenama i dopunama Zakona o lizingu, jer to će katastrofalno uticati na dalji razvoj tog dela finansijskog tržišta i to će dodatno smanjiti potencijalne izvore rasta. Nije lizing aktivnost smišljena da poveća ličnu potrošnju, nego da poveća investicionu potrošnju.
Pogledajte sve ove velike privatne kompanije, i one koje su uspešno privatizovane, i one koje su autohtono privatno nastale, odakle finansiraju svoje investicije – ne samo iz bankarskih kredita, koji su i te kako skupi, pogotovo posle najnovijeg podizanja stope obavezne rezerve, nego najvećim delom u lizing aranžmanima, jer to je jeftin i brz način finansiranja investicija.
Mi ćemo ovim zaustaviti operativni lizing. Jednostavno, njega neće biti. Imaćemo samo finansijski lizing, imaćemo tretman lizing kuća od strane centralne banke kao da su to poslovne banke koje su u obavezi da izdvajaju, pri tome, rezerve, a nemaju prava da prikupljaju depozite. Potpuno besmisleno i potpuno smešno.
Ja vas molim, zaista razmislite kakve mere donosite, jer tvrdim vam da ćemo u ovoj godini imati pad društvenog bruto proizvoda. U ovom trenutku njega izvlači trgovina i usluge, uključujući i saobraćaj. Kada pogledate obim industrijske proizvodnje, poljoprivredu, gde ćemo na kraju podvući crtu, mi ćemo tu imati ogroman minus. Poljoprivreda i industrija, gospodo, u ovoj zemlji i dalje sa 60 posto doprinose ukupnom društvenom proizvodu.
Nastavimo li da uvodimo ovakve mere ekonomske politike imaćemo dalji rast inflacije i dalji pad društvenog bruto proizvoda. To je ono što mi želimo i da pri tome budemo srećni kako nam je kasa super puna, kako imamo divan deficit, a po tome privreda nikada u težoj situaciji, sa aspekta likvidnosti, nije bila.

Dame i gospodo narodni poslanici, cenjeni gospodine predsedavajući, na član 36. podneo sam amandman u ime poslaničke grupe Demokratska stranka. Manje-više ovaj amandman je objašnjen tokom uvodne rasprave o ovom zakonu i on se suštinski odnosi na brisanje pojedinih odredbi člana 36.
To je u vezi sa instaliranim principom: umesto besplatne podele akcija – podela novca, i to samo za one koji rade u subjektu privatizacije, 200 evra po godini radnog staža, a najviše za 35 godina radnog staža. Druga ključna ispravka odnosi se na davanje ovlašćenja agenciji za sprovođenje postupka prodaje delova imovine društva za osiguranje koje posluje sa društvenim kapitalom.
Smatram da su i jedna i druga odredba koje su ovim članom zakona definisane veoma opasne; to možda zadovoljava sasvim kratkoročne interese po planovima ne samo Ministarstva finansija, nego i Vlade Republike Srbije, ali, isto tako, otvara ogromne dileme koje mogu jako puno da koštaju ne samo Ministarstvo, ne samo ovu vladu (koja neće imati naročito dugačak vek), nego i buduću vladu koja će sprovoditi postupak privatizacije i restrukturiranja nad mnogo značajnijim i mnogo vitalnijim resursima, a radi se o resursima javnih preduzeća.
Prvo, malo je nelogično da neko ko proklamuje sebe, a to Vlada Republike Srbije uporno govori, da je zapravo pobornik razvoja akcionarstva u Srbiji na ovaj način u jednoj određenoj delatnosti upravo merama utiče na zaustavljanje razvoja akcionarstva u Srbiji. Prosto je nelogično da u realnom sektoru imate, po zakonu iz 1997. i po zakonu iz 2001. godine, jedan ogroman materijal za berzansko trgovanje, a samim tim i za razvoj akcionarstva u Srbiji, a da u osiguravajućoj delatnosti primenjujete lex specialis odredbe, koje su dozvoljene ovim posebnim zakonom, ali koje su potpuno ekonomski necelishodne.
Pitam Narodnu skupštinu, Vladu Republike Srbije, a i javnost šta će se sutra desiti kada započnemo privatizaciju velikih javnih preduzeća – koja se doduše uporno, konstantno i mesecima najavljuje, ali čiju implementaciju i početak nismo uspeli, makar do sada, da vidimo – da li to znači da ako radnici Elektroprivrede Srbije sutra zatraže novac umesto akcija da će pojedinačan zakon o elektroprivredi omogućiti podelu novca umesto podele akcija? Da li to znači da će se slična situacija desiti kod NIS-a?
Šta je cilj Vlade Republike Srbije? Da podstiče štednju ili potrošnju? Na ovaj način direktno se podstiče potrošnja, umesto podsticanja štednje i investicija, jer posedovanje akcija jeste svojevrstan vid štednje i investicija.
Ako je objašnjenje – neka radnici uzmu svoj novac (ovi koji će biti obuhvaćeni podelom novca, umesto podele akcija), neka posle toga odu na berzu i kupe akcije, mislim da je to, u najblažem smislu, jedno cinično i neodgovorno objašnjenje, jer nije realno očekivati da će radnici uzeti novac i otići da kupe akcije, radije će taj novac preusmeriti ka ličnoj potrošnji.
Mi smo ovde svedoci čitavog niza mera koje Vlada Republike Srbije preduzima upravo da bi se smanjila lična potrošnja, ne bi li se smanjio taj snažni pritisak na spoljnotrgovinski deficit, odnosno na uvoz roba i ne bi li se smanjio izvor rasta spoljnotrgovinskog deficita. Videli ste i kod odredbi zakona o lizingu, a o čemu svedoči pismo Udruženja lizing kuća, da se zapravo zaustavlja razvoj lizing biznisa. Razumem Vladu zašto to radi, ali ne mogu da opravdam poteze. Dakle, radi da bi se zaustavila lična potrošnja, a ovde stvara jedan ogroman potencijal buduće lične potrošnje.
U čemu je suština svih tih kontradiktornih mera koje iz Vlade Srbije sistemski ili operativno dolaze? Ako je cilj da se smanjuje lična potrošnja, podstičite razvoj akcionarstva. Ako nije cilj da se smanji lična potrošnja, onda nemojte da koristite ni druge mere kreditno-monetarne politike, fiskalne politike, nego imajte rast sa povećanom inflacijom, i to je moguće ne samo u ekonomskoj teoriji, nego i u praksi zemalja koje su se nalazile u tranziciji.
To je prvi razlog zašto to nije dobro. Nije dobro, u edukativnom smislu, imati podelu novca umesto podele akcija. Podela novca uvek asocira na ono što je kod nas uvreženo i što je produkt dugogodišnjeg perioda razvoja socijalističkog samoupravljanja, gde se umesto ″zaraditi platu″ kaže ″dobiti platu″, umesto ″zaraditi″ koristi se termin ″dobiti″.
Šta ovo znači – podela novca umesto podele akcija? Da li je to korak u edukaciji akcionara, onih koji sutra treba da predstavljaju kičmu razvoja finansijskog tržišta kod nas i preko razvoja finansijskog tržišta kičmu finansijskog podsticaja za razvoj ekonomije? Zaista bih voleo da čujem jedno smisleno objašnjenje zašto se ova odredba zakona uvodi u članu 36, zašto se deli novac, a ne akcije.
Još jednom ponavljam, nije dobro imati zakon koji služi samo određenoj svrsi, nije dobro uvoditi pojedine zakonske odredbe i činiti presedan zato što nam to možda u jednom ili dva slučaja, od budućih 50 ili 100, odgovara. Nije dobro prema partikularnim interesima definisati opšta pravila. Siguran sam da će se ovo Vladi, nažalost ne ovoj, pošto ona neće biti u situaciji da sprovodi restrukturiranje, odnosno fazu privatizacije u javnim preduzećima, ali bilo kojoj vladi koja bude vodila politiku privatizacije javnih preduzeća, direktno obiti o glavu, jer će, draga moja gospodo, imati sutra situaciju da će nam i preduzeća koja su preostala za privatizaciju iz realnog sektora možda tražiti promenu Zakona o privatizaciji i umesto akcija zatražiti novac. Novac je uvek atraktivniji.
Zaista molim predlagača da još jednom razmisli da li je svrsishodno imati jedno ovakvo rešenje unutar Zakona o osiguranju i zaista bih voleo da čujem (ne samo ja, pretpostavljam i čitava javnost) zašto se čini presedan u zakonu o izmenama i dopunama Zakona o osiguranju, odnosno zašto se ide na ovu varijantu koja je definisana članom 243g.
S druge strane, želeo bih da znam u čemu je poenta davanja nadležnosti agenciji da prodaje nekretnine, odnosno neposlovnu imovinu, tačnije imovinu koja se ne koristi u direktnoj poslovnoj svrsi. U nekom objašnjenju na Odboru za finansije dobio sam informaciju da nije poenta da agencija prodaje neposlovnu imovinu da bi novac otišao u budžet, naprotiv, novac treba da ostane u preduzeću koje raspolaže tom neposlovnom imovinom.
Čemu onda davanje prava toj agenciji da izvrši prodaju neposlovne imovine, tačnije da direktno ugrozi pravnu nezavisnost jednog pravnog subjekta? Napominjem, osiguravajuća društva listom, sve do jednog, nisu javna preduzeća, pa da država na ovaj ili onaj način može da interveniše kod prodaje neposlovne imovine.
Mogu da se složim sa članom zakona koji kaže da kada god se prodaje imovina značajnije vrednosti neophodno je zatražiti saglasnost agencije, jer činjenica jeste da se kroz taj tzv. asset striping, ili prevedeno na naš jezik – čerupanje sredstava, neretko dešavala u društvenim preduzećima privatizacija pre privatizacije. Ali, preneti ovlašćenje koje direktno pripada pravnom nezavisnom subjektu, u ovom slučaju osiguravajućim društvima, na državnu agenciju, na drugu instituciju da izvrši prodaju imovine – zaista ne vidim razlog zašto se to čini.
Ako se ne veruje menadžmentu ovih preduzeća, onda dozvolimo da akcionari promene menadžment. Ako se ne veruje strategijskim definisanim planovima preduzeća, onda oni koji su vlasnici kapitala, pa makar to bili i radnici kao predstavnici društvenog kapitala, treba da promene svoj menadžment i da postave novi, koji će efikasnije raditi ovaj posao prodaje neposlovne imovine ili ući u prodaju te imovine, pošto smo svedoci da neretko društvena preduzeća na jednoj strani cvile da se nalaze u krizi likvidnosti, a na drugoj strani imaju ogromnu neposlovnu imovinu koju nisu spremni da utrže po tržišnim cenama i taj novac iskoriste za poslovne tokove.
Ono što bih želeo da kažem, pošto je evidentno da se u konkretnom slučaju radi o vrlo konkretnoj neposlovnoj imovini kojom raspolaže kompanija "Dunav", a ne želeći pri tom ništa da govorim o toj imovini, nego pre svega o principu na kojem treba da bude postavljena i bazirana privatizacija, žao mi je i drago mi je da je ministar potvrdio, nakon mojih primedbi tokom načelne rasprave o ovom zakonu, da je upravo to princip kojim će se rukovoditi u privatizaciji "Dunava", a to je realizacija inicijalne javne ponude.
Realizacija inicijalne javne ponude, što će reći trajna, kontinuirana akutacija akcija "Dunava" na berzi, ali i prethodna privatizacija preko berze, bez mogućnosti da jedan pojedinačni vlasnik ima veći blok akcija od definisanog procenta, i to nije više od 10%, sa iznošenjem pojedinih akcija od nekoliko procenata na berzu u odgovarajućim vremenskim intervalima.
Dakle, taj model inicijalne javne ponude zaista zahteva jedno efikasno preduzeće, u koje akcionari, dakle, oni koji će svoj novac uložiti u kupovinu tih akcija, imaju puno poverenje. To znači potpuno sređene knjige, pozitivan finansijski izveštaj, potpuno sređene bilanse stanja, i to ne za jednu godinu, nego za period od nekoliko, a najmanje dve godine u istoriji. Zato je potreban novac.
"Dunav", ovakav kakav jeste, u ovom trenutku ne može da bude predmet inicijalne javne ponude, jer je prezaposleno preduzeće, ne u smislu posla nego u smislu broja zaposlenih, jer je preduzeće koje ima rudimentarni razvoj, kao i drugo preduzeće, usluge osiguranja, tradicionalne usluge osiguranja.
Nema nigde onih ključnih usluga osiguranja koje funkcionišu u drugim razvijenim tržištima osiguranja. Zatim, jer je preduzeće koje ima veoma visoke obaveze itd. Sve to zahteva novac za konsolidaciju.
Zar nije logično prepustiti "Dunavu" da prodaje hotelske kapacitete i da taj novac iskoristi kao cash in flow, kao deo jednog strategijskog plana pripreme preduzeća za inicijalnu javnu prodaju i posle toga izaći sa inicijalnom javnom prodajom?
Šta se ovde dešava? Agencija će voditi priču o inicijalnoj javnoj ponudi, na jednoj strani. Ko će za to vreme voditi restrukturiranje "Dunava"? Da li agencija ima nadležnosti da izvrši restrukturiranje "Dunava"? Nisam siguran, pošto ne postoji institut restrukturiranja u osiguravajućim društvima. Sigurno je da "Dunav" neće biti deo sveopšteg procesa restrukturiranja, kao nečega što vodi agencija koja je nadležna za tako nešto. Sigurno je da "Dunav" neće biti u klasičnom postupku restrukturiranja kakav poznajemo kod ovih velikih preduzeća. Moguće je da dođe do vremenski nesinhronizovanih akcija.
Druga stvar, hoćemo li jednom u ovoj zemlji izgraditi jedan stabilan menadžment ne samo javnih preduzeća, nego i velikih preduzeća od društvenog značaja, gde političke promene neće uzrokovati promene tog menadžmenta? Sanjam o takvoj zemlji u kojoj će profesionalci da rade svoj posao, a političari da se menjaju kao na traci na svakim sledećim izborima, što neće imati uticaj ni na administraciju, ni na javna preduzeća, ni na velika preduzeća, gde neće biti partijskih postavljanja.
Ako imamo podelu nadležnosti između, s jedne strane, jedne državne institucije, gde politika ima mnogo veći upliv, i s druge strane, jednog naizgled nezavisnog društva, društvenog preduzeća koje je potpuno nezavisno, bojim se da će tu doći do opšteg galimatijasa u samom procesu pripreme privatizacije.
Mislim da su svi razlozi koje sam naveo sasvim dovoljni da predlagač još jednom razmisli i da prihvati ovaj amandman koji ide ka tome da popravi ovaj zakonski tekst. Mislim da ovo o čemu sam govorio zaista nema nijedne političke primese, niti jedne opozicione primese koja dolazi od poslaničkog kluba DS, nego cilj jeste da se dobije jedna dobra osnova za početak privatizacije i u osiguravajućim društvima. Zaista smatram da stvaranje presedana nije dobar početak. Naprotiv, može jako puno da košta u kasnijim slučajevima.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, gospodine ministre, gospodo iz Ministarstva finansija, DS će glasati za ove predloge zakona, jer smatramo da se radi o tehničkim izmenama, pogotovo kada su u pitanju izmene i dopune Zakona o poreskom postupku.
Takođe, pozdravljamo izmene koje su date Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezu na dodatu vrednost.
Ako se malo bolje konsultuje stenogram sa sednice kada je usvajan Zakon o porezu na dodatu vrednost, onda se svi narodni poslanici mogu uveriti da su se upravo primedbe Demokratske stranke odnosile na najveći deo proizvoda koji se sada izuzima iz veće stope plaćanja poreza na dodatu vrednost i prebacuje na stopu od 8%, da je to zapravo bio i originalni predlog DS-a.
Žao mi je što ovim nisu obuhvaćeni neki drugi proizvodi, kako bi se pre svega omogućila dostupnost mladim, talentovanim ljudima čitavog niz uređaja, opreme koja je potrebna upravo za razvoj obrazovanja, za razvoj nauke. Ali, nadam se da ćemo u nekom sledećem izvlačenju, u nekim sledećim promenama, kada se steknu odgovarajući uslovi, razmatrati i te proizvode i smanjenje poreza na dodatu vrednost za te proizvode.
Dakle, ne bih želeo da pričam puno o tom zakonu, imajući u vidu da se radi o realizaciji zahteva koje smo još pre godinu dana, prilikom usvajanja poreza na dodatu vrednost, postavili. Smatram da je ovo dobar potez Ministarstva finansija, odnosno Vlade Republike Srbije.
Ono što je bio neposredni povod da se uopšte javim za reč i da pristupim ovoj govornici bio je komentar u uvodnom ekspozeu ministra na temu izmena i dopuna Carinskog zakona, odnosno pojedinih carinskih odredaba. Po ko zna koji put ovde se ponavlja priča da je u procesu harmonizacije došlo do značajnog carinskog opterećenja domaće privrede i do nekontrolisanog smanjenja carinskih stopa za određenu grupu proizvoda, odnosno do povećanja carinskih stopa za one proizvode koji se uvoze i koji se ne proizvode u našoj zemlji.
Moram da priznam da ukoliko smo želeli da imamo zajedničku državu, a to jeste bila volja većine, onda je harmonizacija dva ekonomska sistema bila neminovna. Još jednom zbog javnosti želim da ponovim da je u potpunosti izvršena carinska harmonizacija, odnosno stvaranje carinske unije, izuzev za 52 ili 56 proizvoda iz oblasti poljoprivrede.
Sam postupak harmonizacije, odnosno stvaranja jedinstvene carinske unije obuhvatio je više od 9.000 carinskih stavki. Taj posao trajao je više od tri meseca i on je urađen (mogu slobodno da tvrdim, pošto sam neposredno bio uključen u to) na najoptimalniji i najefikasniji način, na način koji je obezbedio punu zaštitu upravo onih privrednih sektora koji su tek pristupali procesu privatizacije, odnosno procesu restrukturiranja.
Dovoljno je pogledati deo koji se odnosi na metalnu industriju, pogotovo deo koji se odnosi na proizvodnju saobraćajnih sredstava, i videti u kojoj meri je tvrdnja koju izričem za ovom govornicom tačna. Međutim, tu se radi takođe o nečem drugom, što je u suštini metodološko pitanje i, rekao bih, strateški pristup.
Prvo, želim da podsetim javnost i vas, gospodo narodni poslanici, da smo prvo nekontrolisano smanjenje carinskih stopa imali januara 2001. godine, zakonom koji je usvojila bivša Savezna vlada, na predlog potpredsednika Savezne vlade gospodina Miroljuba Labusa. U trenutku kada je taj carinski zakon usvojen, koji je za više od 5% smanjio prosečnu carinsku stopu, januara 2001. godine, Vlada Republike Srbije trajala je tek dva dana. Faktički, Vlada nije imala prostora da se izjasni o stepenu smanjenja zaštite srpske privrede, iako se taj zakon dominantno, odnosno isključivo odnosio na srpsku privredu, jer Crna Gora je već odavno imala potpuno drugačiji carinski zakon, bez obzira što je formalno zakonodavstvo u toj oblasti bilo u nadležnosti Savezne vlade.
Dakle, u najmanju ruku nije politički korektno optuživati druge za nekontrolisano smanjenje carinske zaštite pojedinih privrednih grana i nekorektno je i nefer reći da je pretrpljena velika šteta u procesu harmonizacije dva carinska sistema, što jeste bila posledica prethodno donete ne samo političke odluke, koliko mi se čini, svih ključnih političkih aktera na političkoj sceni. Neki od njih se danas nalaze u vlasti, kao što su DSS, G17, a neki se nalaze u opoziciji, kao što je Demokratska stranka.
Ali, u tom trenutku kada je donošena Ustavna povelja sve relevantne političke snage su se nalazile na jednoj strani, potpisale su donošenje Ustavne povelje, dakle prihvatile su Predlog ustavne povelje, a kao posledica sledilo je usaglašavanje dva carinska sistema – jedan mukotrpan posao koji je opet izvodila Republička vlada i koji je, još jednom ponavljam, urađen na najbolji način za srpsku privredu, imajući u vidu kolike su bile različitosti u pojedinim tarifnim ili carinskim stavkama u crnogorskom zakonodavstvu i u onome što je propisivalo savezno zakonodavstvo.
Drugo pitanje koje želim da postavim jeste suštinsko, strateško pitanje, pitanje strategijskog pristupa – da li mi danas treba da insistiramo i da se hvalimo kako podižemo carinske stope i štitimo domaću industriju ili treba da koristimo liberalni princip, koji će omogućiti punu konkurenciju i, na kraju krajeva, zaštitu potrošača, a ne giganata koji nemaju ekonomsku snagu i koji umesto ekonomske efikasnosti, umesto profita daju dnevne gubitke.
To je pitanje koje postavljam za sve vas. To je pitanje koje postavljam i tvorcima liberalne ekonomske koncepcije; odnosno, to nije samo pitanje, nego istovremeno i moja začuđenost zašto je došlo do zaokreta od prvobitno definisane liberalne ekonomske politike ka sve većem posezanju za državnim intervencionizmom. Ako pogledamo, to baš u praksi i nije tako. Bojim se da se sve više poseže za državnim intervencionizmom u odnosu na zaštitu privrede a na štetu potrošača.
Nije to baš u praksi tako, ali ovde se više radi o priči, jer to je populistička demagoška priča koja, nažalost, još uvek može da se "proda" javnom mnjenju i na kome mogu da se zarade odgovarajući poeni.
Da rezimiram, pošto ne želim više da oduzimam vreme Narodnoj skupštini – Demokratska stranka će dosledno, kao što je i do sada radila, podržati ove zakonske projekte, jer smatramo da ovo jesu kvalitetni koraci napred u ekonomskoj reformi. Omogućiće se korigovanje odgovarajućih grešaka i ugrađivanje odgovarajućih iskustava na osnovu dosadašnje primene Zakona o porezu na dodatu vrednost i, istovremeno, omogućiće se odgovarajuća korekcija grešaka koje su se zaista u pojedinim zakonima, da ih sada ne nabrajam, nalazile u originalnom tekstu.
Ono na čemu bih zaista insistirao, a što jeste duh Zakona o poreskom postupku i Zakona o porezu na dodatu vrednost, jeste kvalitetnija i brža refakcija poreza, odnosno isti tretman države, državnih preduzeća, sa jedne strane, i sa druge strane poreskih obveznika.
Znači, ako neko ima poreski kredit, onda mu treba čestitati, obračunati poreski kredit i reći – ne treba više da plaćaš porez, ovo ti vraćamo zato što si preplatio. Dakle, jedan kvalitetniji odnos između države, da ne navodim pojedine ustanove, odnosno institucije i, s druge strane, poreskih obveznika, ali to jeste jedan duži proces koji, na kraju krajeva, i jeste deo ustanovljenja potpune finansijske discipline. Zahvaljujem na pažnji.

Dame i gospodo narodni poslanici, očigledno da čak i promena Poslovnika nije dovoljna da se sa aspekta vladajuće većine učini da Skupština bude efikasnija, pošto smo imali prilike da slušamo nepotrebno razvlačenje ove sednice i diskutovanje o veoma važnim temama upravo od onih koji daju punu podršku vladajućoj većini, odnosno manjinskoj vladi. Zaista mislim da predsedavajući treba da reaguje u tim slučajevima i da se koncentrišemo na ono što je tema današnjeg zasedanja Skupštine Srbije.
Gospodine predsedavajući, predsedniče parlamenta, gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, gospodo iz Ministarstva finansija, Demokratska stranka pozdravlja predloge zakona iz ekonomske sfere. Smatramo da su neki od ovih zakona koji će obezbediti bržu privatizaciju, pre svega osiguravajućih društava, trebalo da budu na zasedanju Skupštine mnogo ranije.
Imajući u vidu situaciju koja je već u uvodnom izlaganju okarakterisana kao bitno zaostajanje i bitno kašnjenje u odnosu na ono što se dešava u bankarskom sektoru, odnosno ono što se dešava u privredi, sam proces privatizacije, brzina procesa privatizacije u pomenutim delatnostima, sigurno je da su svi ovi zakoni, uključujući i zakon o agenciji za podsticaj i finansiranje izvoza, uključujući i zakone koji na neki način predstavljaju izmene i dopune već ranije donetog zakona, u ovom trenutku potrebni. Jer, sa izgradnjom novih institucija naša zemlja će biti u situaciji da ima u institucionalnom smislu mnogo jače datu podršku privrednicima i, samim tim, jedan korak napred u ekonomskoj tranziciji.
Ono na šta, kao predstavnik DS-a, želim da ukažem, to je nešto gde smo već amandmanima intervenisali. Žao mi je što prethodno nismo imali raspravu Odbora za finansije, pa tek onda početak skupštinskog zasedanja, pošto pretpostavljam da bismo adekvatne odgovore dobili na samom Odboru za finansije ili bi sam predlagač zakona imao dovoljno vremena da odgovarajuće odredbe u pojedinim zakonima promeni.
Mislim da bi u tom slučaju rasprava bila svrsishodnija; očigledno je da brzina rada parlamenta, i pored ovog nepotrebnog trošenja vremena koje je prethodno uzrokovano, jeste nešto što rad u odborima, bar za sada, ne može da prati.
Govoriću o tri zakona: zakonu o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje, zakonu o agenciji za osiguranje i finansiranje izvoza Republike Srbije i o zakonu o izmenama i dopunama Zakona o osiguranju. Što se tiče prva dva pomenuta zakona, mi imamo pojedinačne primedbe na sam tekst zakona. Želim da ovde, zbog vas i javnosti, notiram koje su to primedbe koje su date od strane poslaničke grupe DS.
Kada je u pitanju zakon o agenciji za osiguranje i finansiranje izvoza Republike Srbije, smatramo da je neprihvatljivo da decidno u zakonu stoji da se sredstva za rad agencije obezbeđuju iz donacija pravnih i fizičkih domaćih ili inostranih lica. Mi možemo u potpunosti da prihvatimo donatorsku podršku za početak rada agencije i za osnivanje agencije za osiguranje i finansiranje izvoza Republike Srbije, ali zaista mi u Demokratskoj stranci ne razumemo koje su to donacije fizičkih lica koje će obezbediti kontinuirano finansiranje agencije za osiguranje i finansiranje izvoza Republike Srbije.
U dosadašnjoj praksi, od 2001. godine naovamo, imali smo veliki broj agencija. To jeste moderna praksa funkcionisanja države, pre svega izvršne vlasti, odnosno osnivanje nezavisnih institucija u odnosu na izvršnu vlast, koje treba u pojedinim oblastima da preuzmu funkciju izvršne vlasti i da sa atributom nezavisnosti kasnije realizuju odgovarajuće zadatke koji su zakonom povereni.
Mi smo imali više puta raspravu na temu finansiranja rada agencija. Koliko je meni poznato, nikada do sada nismo imali situaciju da donacije, pogotovu domaćih fizičkih lica, predstavljaju izvor finansiranja rada agencije za osiguranje i finansiranje izvoza Republike Srbije.
Dakle, još jednom napominjem, sasvim je u redu da se iz donatorskih sredstava finansira početak rada agencije. Tu je diskutabilno pitanje da li donatorska sredstva fizičkih lica treba da budu osnov finansiranja početka rada agencije. Ali, apsolutno je neprihvatljivo donatorstvo, pre svega fizičkih i pre svega domaćih lica, ali isto tako i inostranih, za kontinuirani rad agencije.
Zaista mislim da je ovde reč o grešci, ne o nameri, kada je u pitanju ovaj član zakona, čini mi se da se radi o članu 5. pomenutog zakona, mislim da je u pitanju stav 1. tačka 2). Predlažemo da se usvoji amandman DS-a, kompletan drugi tekst je apsolutno prihvatljiv za DS, uz uslov da se ovaj amandman usvoji, koji će otkloniti mnoge nedoumice.
Naizgled se čini da je ovo potpuno nebitno, a suštinski se ovde otvara mogućnost diskrecionog odlučivanja, koje će biti uzrokovano finansiranjem od strane pojedinih donatora.
Na kraju krajeva, postavlja se pitanje kakva je veza između sredstava koja agencija plasira za podsticaj izvoza i, sa druge strane, donacija koje dolaze od pojedinih pravnih i fizičkih lica. Mislim da to velike glavobolje može da donese onome ko će sutra sprovoditi ovaj zakon, odnosno onome ko će voditi agenciju, onome ko će vršiti nadzor, više nego što će zaista realne koristi od toga biti.
Drugi zakon jeste zakon o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje. I tu takođe imamo intervenciju u jednom veoma važnom članu. Dame i gospodo narodni poslanici, pokušaću da vrlo kratko prepričam o čemu se tu zapravo radi.
Radi se o članu 5. stav 3. Član 5. govori o pokretanju upravnog spora protiv rešenja koje je doneto od strane Narodne banke Srbije i šta se dalje dešava ukoliko sud donese suprotnu odluku, odnosno ukoliko sud poništi odluku o pokretanju stečajnog postupka kod banaka, odnosno kod osiguravajućih društava.
Do sada smo imali čitav niz takvih primera, veliki broj banaka nad kojima je pokrenut stečajni postupak, ali smo isto tako imali i odluke nadležnih sudskih instanci, obično se radilo o Vrhovnom sudu, jer to je odluka koja se donosi u drugostepenom postupku, koje su bile negativne u odnosu na prvobitno rešenje pokrenuto od strane Narodne banke Srbije.
Ako pažljivo pročitate član 3, onda ćete videti da se ovde radi o tome da, bez obzira na odluku suda, rešenje koje je Narodna banka Srbije donela u prvom slučaju jeste ono od kada počinju svi rokovi za realizaciju stečaja. Postavlja se pitanje za šta će nam uopšte drugostepeni upravni postupak ukoliko postoji mogućnost da se stečajni postupak bez ikakvih problema nastavi prema rokovima koji su određeni donošenjem prvog rešenja o pokretanju stečajnog postupka.
Postavlja se pitanje kakva se zaštita postiže u sudskom upravnom postupku u drugoj instanci, s obzirom da je sasvim moguće ponavljanje iste odluke u narednom ciklusu od strane centralne banke, a istovremeno vrlo jasno je decidiran način kako teku rokovi i da, u konkretnom slučaju, čak i ponavljanjem rešenja rokovi teku od prve donete odluke.
Smatramo da to nije dobro, bez obzira što i mi u Demokratskoj stranci imamo ogromne pritužbe na način na koji su rešavali i trgovinski sudovi, pre svega, trgovinski sudovi, ali bogami i na način na koji su i neke druge odluke donete.
Nije dobro, jer na ovaj način, bojim se da dolazi do narušavanja ili međusobnog prožimanja dve ključne funkcije na kojima se bazira pravna država, a to znači prožimanje nezavisnih institucija, s jedne strane, u neku ruku, izvršne vlasti, a s druge strane, sudske vlasti i negiranje jedne u korist ove prve.
Mislim da treba dobro razmisliti da li je ovakvo rešenje u zakonu o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje svrsishodno, ne imajući u vidu kakva je danas situacija u pogledu ....

Da.
Dakle, ne imajući u vidu kakva je danas situacija u pogledu efikasnosti i načina na koji sudska funkcija funkcioniše, nego imajući u vidu šta želimo da dostignemo u budućnosti, a to je da imamo državu u kojoj postoji jasna podela između sudske, upravne i izvršne vlasti.
Naravno, ostavio sam na kraju ono što je po nama i najvažnije, a to je zakon o izmenama Zakona o osiguranju. Koncentrisaću se na tri ključne primedbe koje dolaze iz poslaničke grupe DS. To su primedbe koje se odnose na način na koji bivši zaposleni ostvaruju svoja prava u procesu privatizacije osiguravajućih društava.
Zatim, primedbe na način na koji se tretira neposlovna imovina i primedba koja se odnosi na superviziju osiguravajuće delatnosti, nešto slično onome o čemu smo pričali i prošli put kada smo imali raspravu o Zakonu o osiguranju.
Da krenemo redom. Prvo, Demokratska stranka i ja, kao njen ovlašćeni predstavnik, smatramo da nisu dobra rešenja koja su implementirana članom 36, pogotovu članovima 243a, koji se nalaze u okviru člana 36. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o osiguranju, članom 243g i članom 243d.
O čemu se ovde radi? Prvo, smatramo da nije dobro da agencija za osiguranje depozita uzima prava da prodaje neposlovnu imovinu osiguravajućih društava. To nije isto i to nije reciprocitet u odnosu na Zakon o privatizaciji, gde se kaže da Agencija za privatizaciju ima pravo da prodaje delove imovine. Da, ali u postupku restrukturiranja.
Agencija za privatizaciju nijednim skupštinskim aktom, odnosno zakonom nije ovlašćena da prodaje delove imovine preduzeća ukoliko se ona nalaze u redovnom postupku privatizacije, dakle, van restrukturiranja.
Prvo želim da kažem da je ovo rešenje koje je implementirano članom 243a u okviru člana 36. pravno teško održivo, zbog toga što se direktno narušava nezavisnost jednog pravnog entiteta.
Pravni entitet u ovom slučaju jesu osiguravajuća društva i ukoliko bi se agenciji za osiguranje depozita dozvolilo da ona na osnovu svoje odluke, samovoljno, prodaje delove imovine osiguravajućih društava, bojim se da bi se direktno ugrozile druge odredbe koje govore o nezavisnosti pravnog entiteta, koje su regulisane ne samo Zakonom o osiguranju, nego i Zakonom o privrednim društvima.
Drugo, što je mnogo važnije, smatramo da je ekonomski necelishodno dozvoliti agenciji da izvrši prodaju delova neposlovne imovine, iz prostog razloga što se podrazumeva da će prodaja neposlovne imovine predstavljati prihod za budžet i da se ta sredstva neće direktno koristiti za finansiranje restrukturiranja osiguravajućih kompanija.
Pre svega ovde mislim na kompaniju "Dunav" kojoj je potrebno temeljno restrukturiranje, odnosno postoji verovatnoća da se ta sredstva koriste za finansiranje restrukturiranja, ali ta sredstva moraju da budu obuhvaćena Zakonom o budžetu ili rebalansom za 2005. godinu ili pak, ako se tako nešto planira za 2006, onda zakonom o budžetu za 2006. godinu.
Postavlja se pitanje čemu sve to. Činjenica jeste da i jedno i drugo osiguravajuće društvo, a ovde se pre svega misli na DDOR i "Dunav", moraju da u pretprivatizacionom postupku obave podizanje finansijskih i poslovnih performansi.
Nije teško zaključiti da se ovo pre svega odnosi na "Dunav", s obzirom da je njegova neposlovna, odnosno poslovna imovina koja se ne koristi za finansiranje osnovne poslovne funkcije, zbog čega je kompanija "Dunav" i osnovana, naročito velika i daleko veća nego poslovna imovina DDOR-a, koja se ne koristi za osnovne poslovne svrhe.
Po meni, sasvim je dobro rešenje koje je čak jednom naznačeno i od strane autoriteta koji sede u Vladi Srbije i u Narodnoj banci, a to je privatizacija "Dunava" kroz inicijalnu javnu ponudu. To znači trajna kotacija akcija "Dunava" na berzi, i to bi bilo po prvi put, mislim da nemamo puno takvih preduzeća, bolje rečeno danas nemamo niti jedno preduzeće koje je spremno da bude predmet inicijalne javne ponude.
Ali, svakako je dobro da najveća domaća osiguravajuća kompanija na taj način ostane u domaćem vlasništvu, pošto se podrazumeva da će veliki broj malih akcionara realizacijom inicijalne javne ponude biti u situaciji da budu delimični vlasnici kompanije "Dunav".
Međutim, da bi kompanija "Dunav" još jednom bila spremna za realizaciju inicijalne javne ponude potrebno je temeljno restrukturiranje te kompanije. To restrukturiranje puno košta i bojim se da će cena tog restrukturiranja biti mnogo veća nego što su potencijalni izvori prihoda od prodaje neposlovne imovine.
To drugim rečima znači da će Vlada iz budžeta morati da da dodatnu podršku pripremi kompanije "Dunav" za inicijalnu javnu ponudu, pa je otuda nelogično da se sredstva dobijena od prodaje neposlovne imovine generišu u budžetu i uvođenje kompanije "Dunav" u rizik da možda u idućoj podeli karata, posle idućih izbora, ne postoji ista volja od strane izvršne vlasti da se finansira dalji tok restrukturiranja "Dunava" i možda i trajan gubitak potencijalnih prihoda.
Po meni je, gospodine ministre, gospodo poslanici, mnogo bolje obaviti snažnu kontrolu i nadzor kompanije "Dunav", ali i prepustiti sredstva koja inače generišu iz prodaje imovine koja se ne koristi za osnovnu poslovnu funkciju kompaniji "Dunav" za dalji proces finansiranja restrukturiranja u procesu pripreme inicijalne javne ponude.
Šta je to što treba da se uradi? Mnogo toga. To nije samo dalje smanjenje zaposlenih. To jeste i proširenje palete osiguravajućih proizvoda, to jeste i racionalizacija poslovanja i finansiranje informacione tehnologije, to jeste i dostizanje pozitivnog poslovanja u narednom periodu i način da se "Dunav" pripremi dobro. Zbog toga mi smatramo da je ovo ekonomski necelishodno u tački 243a.
Druga stvar jeste rešenje kojim se predviđa podela novca umesto podele akcija zaposlenima i ranije zaposlenima, odnosno penzionerima u osiguravajućim kompanijama. Bojim se da se ovde čini opasan presedan, koji može da bude rešenje na koje će se ugledati sutra javna i druga preduzeća.
Mislim da ovo nije dobro, jer se na ovaj način direktno narušava predloženi mešoviti model privatizacije, koji je do sada u svim slučajevima bio korišćen, izuzev u slučaju restrukturiranja, što je i sasvim razumljivo.
Drugo, ovo nije dobro sa edukativnog aspekta za stanovnike koji treba da počnu da uče šta je to akcionarstvo u Srbiji. Ako vi njima kažete – ja ću vama podeliti novac, a neću vam podeliti akcije, vi destimulativno utičete na razvoj akcionarstva u Srbiji, zbog toga što ako država kaže – bolje imati novac, nego akcije, vi ne pospešujete štednju, ne pospešujete investiranje slobodnog novca u privredu kupovinom akcija, zaista to nije dobar način da se promoviše razvoj akcionarstva u Srbiji.
Još jednom kažem – veoma opasan presedan. Pravno jeste moguće da se promeni osnovni model privatizacije, ali čini mi se da ovo uopšte nije dobro za razvoj akcionarstva u Srbiji i siguran sam da će većina poslanika shvatiti zašto ovaj način zadovoljenja interesa zaposlenih i ranije zaposlenih nije dobar u odnosu na podelu akcija.
Na kraju krajeva, podrazumeva se da će osiguravajuće kompanije da podižu svoju vrednost tokom vremena i svakako, ako izvršite podelu akcija u vrednosnom iznosu od 200 evra po godini staža, da će mali akcionar imati mogućnost da izvrši veću ekonomsku valorizaciju sutra, za dve, tri ili pet godina, kada bude akcije prodavao.
Sasvim na kraju, zahvaljujem se na toleranciji predsedavajućem, to je nadzor. Prošli put smo o tome razgovarali i rekli smo da je Srbija jedna od retkih zemalja gde je nadzor nad funkcionisanjem osiguravajućeg sektora u centralnoj banci. Smatramo, još jednom ponavljamo, da nije dobro da centralna banka, Narodna banka Srbije, obavlja funkciju nadzora i supervizije osiguravajuće delatnosti.
U postupku privatizacije imaćete čitav niz zamešateljstva pojedinih institucija. S jedne strane, nadzor nad privatizacijom obavljaće Ministarstvo finansija, s druge strane, nadzor nad redovnim funkcionisanjem osiguravajuće delatnosti obavljaće Narodna banka. To nije dobro. Mnogo je bolje da nezavisna institucija, poput pojedinačnih agencija, obavlja nadzor i nad redovnim poslovanjem osiguravajuće delatnosti.
Nije Narodna banka Srbije sredila cakum-pakum bankarski sistem, pa da ima dovoljno lufta i prostora da može da se bavi osiguranjem. Naprotiv, smatramo da nadzor nad osiguranjem treba da bude u nadležnosti nezavisne institucije, nezavisne agencije, a ne u nadležnosti centralne banke. Na taj način mi upravo forsiramo ovaj način skidanja izvršne funkcije i prenosa nezavisnim agencijama koje će biti u potpunosti nezavisne u odnosu na izvršnu vlast, ali i suštinski, ne samo po zakonskom peru i po slovu zakona, nego suštinski.
Dakle, da rezimiramo, Demokratska stranka još jednom pozdravlja sve ove zakonske projekte koji su danas došli i o kojima raspravljamo. Nemamo primedbu na većinu ovih zakona. Imamo dve konkretne primedbe na pomenute zakone o stečaju i o likvidaciji banaka i društava za osiguranje i na zakon o agenciji za osiguranje i finansiranje izvoza i suštinske primedbe na predloženi tekst zakona o izmenama i dopunama Zakona o osiguranju.
Nadam se da će predlagač zaista sa punom pažnjom prihvatiti primedbe Demokratske stranke i spremni smo da i na Odboru za finansije damo puno tumačenje zašto smatramo da ove odredbe nisu dobre i da možda kratkoročno mogu da ostvare cilj sa aspekta izvršne vlasti, ali u dugom roku jesu loše za razvoj sektora osiguranja. Zahvaljujem.

Moram da priznam da ste vrlo duhoviti i šteta što stidljivo pričate, a ne pričate glasnije, da vas malo bolje čujemo. Što se tiče prepoznavanja, podsetiću vas da sam član DS-a, a da ste sve vreme govorili o tzv. lopovskoj politici Demokratske stranke. Kao ovlašćeni predstavnik Demokratske stranke, imam pravo na repliku.
Prvo, mislim da vaše tzv. kritike ne zaslužuju bilo kakav odgovor za ovom govornicom. Javio sam se zbog javnosti koja sluša i gleda TV prenos ove sednice Narodne skupštine. Mislim da je krajnje vreme da i predsedavajući Narodne skupštine i predsednik Narodne skupštine reaguju na reči koje su nedokazane, uvredljive, koje se odnose na jednu poslaničku grupu.
Mi nikada nismo, niti ćemo koristiti reči – lopovi, kriminalci, jer to ne odgovara pre svega parlamentarnoj kulturi, a poznato je da vaša stranka te reči koristi bez ikakvih argumenata, bez ikakvog utemeljenja. Znate onu narodnu poslovicu – ko o tome priča, verovatno se sam time bavi.
Prema tome, molim gospodina predsedavajućeg Narodne skupštine, gospodina predsednika, da se reaguje svaki naredni put kada se iznesu teške uvrede, bilo na račun poslaničke grupe, bilo na račun pojedinaca u ovoj skupštini, jer zaista nema smisla da opterećujemo javnost sa praznim pričama koje se iz dana u dan ponavljaju. Ako nemate nešto drugo da ponudite građanima Srbije, ako nemate jasan politički program, ako nemate jasan ekonomski program, ako nemate kadrove koji to mogu da realizuju, onda je već jednom vreme da prestanete sa tim praznim pričama.

Dame i gospodo narodni poslanici, reklamiram povredu Poslovnika, član 199. Mislim da nema potrebe da ga pročitam, jer su i moji prethodnici vrlo jasno ukazali gde je povređen Poslovnik Narodne skupštine, odnosno gde je povređen Ustav Republike Srbije.
Kao što je moj cenjeni kolega Dušan Petrović rekao, suština parlamentarnog života nije u glasanju, nego je suština parlamentarnog života u raspravi.
Meni zaista nije jasno kako je moguće da koalicija koja ima većinu u ovom parlamentu rizikuje da grubo krši Ustav, da grubo krši Poslovnik, ne dopuštajući upravo raspravu koja bi trebalo, pre svega, da ukaže građanima Srbije gde se to Srbija danas zaista nalazi.
Mi smo bili u proteklom periodu svedoci opštenarodnog veselja, koji je upravo dolazio od vladajuće većine, za koju sumnjam da danas postoji u parlamentu, inače bi rasprava bila dozvoljena, a to je – kako u Srbiji nikada nije bilo bolje nego što je danas, kako nam ruže cvetaju, evo stigla je i Studija izvodljivosti, evo i MMF je postigao dogovor sa Vladom Srbije i od sada će naš put u tranziciji biti posut ružama.
Kad je tako, mene čudi kako upravo u tu opštenarodnu veselu buku ponegde prodre pokoji ton koji, nažalost, dolazi upravo od onih koji su, između ostalog, tu da ocenjuju tok ekonomskih reformi. Mogli ste da čujete pre tri dana šta o tome misle ekonomisti poput Bokroša, Bacleroviča; a podsetiću vas da su to glavni kreatori tranzicije u dve najuspešnije zemlje u istočnoj Evropi; vrlo jasno su rekli da je ekonomska tranzicija u Srbiji, da su ekonomske reforme u Srbiji – pred kolapsom.
No, imali ste prilike tokom ove rasprave da čujete argumentovano šta je to što Vlada Srbije ne radi dobro. Bojim se da propuštate, kao što je i Milošević svojevremeno propuštao da čuje argumente, argumentovanu kritiku, da promeni kurs svog broda, da nas ne vodi u propast; bojim se da ćete na jesen platiti mnogo veću cenu za to, kad na površinu izbiju stvarni razlozi na koje smo želeli danas da vam tokom ove rasprave ukažemo.
Mogli ste da čujete tokom ove rasprave, ali nažalost spremni ste i Ustav i Poslovnik da prekršite samo da do rasprave ne dođe, da se danas u Srbiji rast industrijske proizvodnje meri ne pozitivnom cifrom, nego negativnom. To je pad. O tome smo vam govorili prošle godine kad ste uništavali razvoj privatnog sektora. Mogli ste da čujete da je u prvom kvartalu u Srbiji rast inflacije 5,9%. Nema ništa od jednocifrene inflacije, kako je bilo planirano.
Kao što smo mogli da vas podsetimo na vaše "fenomenalne" rezultate koje ste napravili u 2004. godini, a to je da je inflacija bila veća za 70% nego što je projektovana, da je trgovinski deficit bio dva puta veći nego u 2003. godini, da je platno – bilansni deficit bio veći za 80% – da su sve performanse, ali bukvalno sve performanse po kojima se meri ekonomska aktivnost – lošije nego što su bile godinu dana pre toga.
Kao što ste mogli sada da čujete, tokom rasprave, šta je to što nas čeka na jesen, a to su ogromni socijalni nemiri; ne zbog toga što javnost nije spremna da prihvati neminovnost restrukturiranja javnih preduzeća i neminovnost smanjenja državne administracije; nego zbog toga što stalno otezanje primene tih mera ima za posledicu još veću i veću socijalnu cenu.
(Predsednik: Vreme.)
Meni je žao što propuštate poslednju priliku, da čujete argument nad argumentima, zasnovanu kritiku, koja bi pomogla toj vladi, jer ako imate većinu, na kraju ćete glasati za opstanak. Naravno, daćete poverenje Vladi, ali žao mi je što ne dozvoljavate da čujete argumente, a bojim se da ćete upravo zbog toga platiti veliku cenu. Već ste je platili.
(Predsednik: Pet minuta.)
Kao što reče moj cenjeni prethodnik, neki možda preskoče cenzus na sledećim izborima, možda, ali većina sigurno ne.
(Predsednik: Ali, vi ste svakako preskočili vreme koje je predviđeno za obraćanje. Budite ljubazni i završite.)
Savetujem vam da u raspravi čujete argumente koje imamo. Zahvaljujem se na pažnji.

Gospodin Vučić me je pomenuo u malopređašnjem izlaganju. Iskoristiću ovu priliku ne da govorim o onome o čemu je gospodin Vučić govorio, samo jedna rečenica, radi se o međunarodnim standardima, na koji način je izvršena procena vrednosti u konkretnom slučaju. To postoji kao javni dokument i  može bilo ko bilo kada da proveri.
Međutim, iskoristiću ovo da kažem o Studiji izvodljivosti, koja je tako lako prigrljena od strane poslaničke većine kao najveći mogući doprinos koji je koalicija na vlasti u ovom trenutku ostvarila. Bilo bi fer i pošteno da se kaže da je pozitivna ocena uslovljena i da postoje još neki uslovi koji se moraju ispuniti pre nego što se pristupi razgovoru o potpisivanju ugovora o stabilizaciji i asocijaciji.
Očekujem da u narednom periodu sve političke partije maksimalno doprinesu tom cilju, baš onako kako se i DS u prethodnom periodu, pre svega, odgovorno i državotvorno ponašala u periodu kada se odlučivalo o dobijanju pozitivne ocene Studije izvodljivosti. To odgovorno ponašanje DS je pokazala i u tome što je u ovoj skupštini glasala za mnoge reformske zakone, nezavisno od činjenice što je te zakone upravo DS i pripremila.
Dakle, vi ste više puta u Skupštini istakli da je sadašnji skupštinski saziv u prošloj godini bio najefikasniji, što jednostavno nije tačno. Između ostalog, bio je dovoljno efikasan i zbog toga što je čitav broj zakonskih predloga čekao da bude usvojen. Zašto je čekao?
Zašto mi tek danas dobijamo pozitivnu ocenu Studije izvodljivosti, a to nismo dobili pre godinu dana? Slažem se, zasluga je upravo na vama, što se u datom trenutku niste ponašali državno odgovorno, odgovorno prema osnovnim ciljevima naše zemlje, a jedan od tih osnovnih ciljeva jeste približavanje Evropskoj uniji.
Prema tome, nemojmo da se hvalimo sa tim malim prvim korakom na putu ka Evropskoj uniji. Još nas jako, jako puno posla čeka. U meri u kojoj se politička odgovornost bude merila državnom odgovornošću svake političke partije, u toj meri ćemo na tom putu uspeti da stignemo do konačnog cilja. Zaista, svim političkim partijama savetujem da svoj stranački cilj stave iza državnog cilja, baš onako kako se sve vreme ponaša DS.

Znači, član 97, odstupanje od teme o kojoj pričamo, mada bih mogao bez problema da reklamiram i član 100, povreda Poslovnika i uvredljivi izrazi, jer ne znam gde je narodni poslanik prepoznao moju zluradost, a pogotovo je uvreda reći da je doprinos nemerljiv, naravno, u onom pežorativno-ciničnom smislu.
Podsetiću vas koliki je doprinos, gospodine narodni poslaniče, od 15 sistemskih zakona koje ste usvojili u ovoj skupštini, 12 su prepisani od prethodne Vlade. Tri sistemska zakona ste vi usvojili i oni jesu vaša dela: Zakon o parničnom postupku, Zakon o državljanstvu i Zakon o privrednim društvima, a pri čemu je Zakon o privrednim društvenim u draft verziji pripremljen od strane prethodne vlade.
Kada sam maločas govorio, rekao sam to je dobra vest za našu zemlju. Rekao sam da se DS sve vreme ponašala na način da ne stavlja prepreke za dobijanje pozitivne ocene Studije izvodljivosti.
Kako se ponašala politička grupacija koja je na vlasti danas, a onda kada je bila opozicija i kada smo tu studiju izvodljivosti mogli da dobijemo pre godinu dana, i to mogu da vas podsetim. Kada smo imali pregovore o harmonizaciji odnosa i ustanovljavanje jedinstvenog carinskog sistema, jedna politička stranka je govorila da joj je Srbija na prvom mestu i time rušila koncept harmonizacije dva ekonomska sistema, a što je bio uslov za početak razgovora o studiji izvodljivosti.
Šta je vama bilo bitno? Da što pre sednete na vlast i odložili ste celu priču za sedam ili osam meseci. Nisam nijednog časa zlurad, samo želim da kažem da su reforme, koje su urađene u 2001. i 2002. godini, a koje su, tačno, stale u 2003. godini, dramatično i suštinski su doprinele da mi danas možemo da baštinimo rezultate tih reformi. I to, drago mi je zbog toga, nova Vlada u kontinuitetu da ide ka EU.
Kažem da je to sve moglo da bude mnogo, mnogo brže i da politički interesi, draga moja gospodo, jeftini politički populistički poeni, nisu stavljani ispred državnih interesa. Ovo jeste državni interes. Državni interes je svetinja za DS i uvek će biti, i nikada neće političke interese graditi tako što će rušiti državne interese. To je ono što sam hteo da vam kažem. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, radi se o jednoj tehničkoj intervenciji. Pretpostavljam da se omaškom predlog ovog člana 3. našao u izmeni Zakona o privatizaciji. Zapravo, radi se o članu koji reguliše ko ne može biti kupac kapitala ili imovine i stav 2. tačka 1) u ovom tekstu zakona glasi da kupac kapitala ne može biti pravno lice koje posluje većinskim društvenim kapitalom.
Naš predlog jeste da se posle reči "društvenim kapitalom" dodaju reči "kao i većinskim državnim kapitalom", jer zadatak tranzicije jeste povlačenje države iz privrede. Ukoliko se pak izričito ne definiše da kupac kapitala ne može biti i subjekt sa većinskim državnim kapitalom, to može da omogući državnim ili javnim preduzećima da imaju aktivno učešće u privatizaciji, što je pogrešno, jer i ta državna preduzeća moraju biti vrlo uskoro u samom procesu privatizacije, odnosno državni kapital mora biti privatizovan, deo kapitala, kao i društveni kapital.
Prema tome, amandman ima za cilj da u tehničkom smislu ispravi ovaj član koji je predložen od strane Vlade Republike Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine predsedniče Skupštine, uvažene kolege iz Ministarstva, DS je podnela amandman na član 7. koji se tiče načina prodaje preduzeća u restrukturiranju. Dakle, izmenom Zakona predviđeno je u poslednjem stavu člana 7: ″U subjektima privatizacije u kojima je sprovedeno restrukturiranje Agencija prodaje kapital, odnosno imovinu, metodom javnog tendera ili javne aukcije.″
S obzirom na to da se radi o velikim društvenim sistemima, predlažemo da jedini način prodaje imovine, odnosno kapitala u ovim preduzećima bude metod javnog tendera, a ne metod javne aukcije, pri čemu moram da kažem da razumem nastojanje predlagača, s obzirom da će se ubuduće verovatno desiti situacije da kod restrukturiranja velikih društvenih sistema bude, između ostalog, stvoren čitav niz pojedinačnih poslovnih privrednih pravno zaokruženih subjekata i da će oni biti različite veličine.
Međutim, generalno treba prihvatiti koncept da veliki društveni sistemi u restrukturiranju moraju biti prodavani metodom javnog tendera, a ja mislim da je bilo bolje da se ovaj poslednji stav uopšte ne nalazi u ovom članu i da se Agencija određuje prema izabranom metodu prodaje, u zavisnosti od veličine i drugih kriterijuma koji su u startu opisani u prvim članovima ovog zakona.
Prema tome, predlažemo da se metod javnog tendera isključivo koristi kod prodaje velikih društvenih sistema, a ukoliko dođe do stvaranja većeg broja manjih pravno zaokruženih entiteta, tu se već radi o nezavisnim entitetima, i kod njih može da bude primenjen drugi član ovog zakona koji omogućuje prodaju javnom aukcijom.
Veoma je važno načelno reći da se velika preduzeća prodaju putem javnog tendera. Zašto je to bitno? Zbog toga, dame i gospodo narodni poslanici, što su velika preduzeća u investicionom smislu najiscrpljenija preduzeća, što su ključni kriterijumi kod tenderskog postupka upravo nalaženje kupca koji je investiciono sposoban da podigne poslovne i finansijske performanse preduzeća, kao i kvalifikacija koja se tiče minimalnog socijalnog programa, jer, kao što vam je poznato, upravo u velikim preduzećima ima velikih problema, koji se odnose na ekonomski i tehnološki višak zaposlenih radnika.
To ne možete postići metodom javne aukcije, to možete postići metodom javnog tendera. Prema tome, predlažemo da se posle reči "metodom javnog tendera" stavlja tačka, a sve reči do kraja ovog poslednjeg stava u članu 7. brišu.

Dame i gospodo narodni poslanici, predložili smo da se član 9. zakona briše i pri tome moram da dam zaista objašnjenje za ovaj predlog.
Dakle, nijednog časa ne ulazim u ekonomsku celishodnost člana 9. Ključna primedba koja dolazi sa naše strane, i ona je krajnje dobronamerna, jeste eventualna suprotnost ovog člana Zakona sa drugim zakonima, a pre svega mislim na Zakon o obligacionim odnosima, Zakon o privrednim društvima, na pojedinačne zakone koji regulišu poslovanje pojedinih javnih preduzeća, kao i drugih državnih institucija.
O čemu se radi? U članu 9. se na jednom mestu govori o instituciji obaveznog otpusta duga prema državnom poveriocu i navodi se ko je državni poverilac. Dakle, to drugim rečima znači da bez obzira na nezavisnost dužničko-poverilačkog odnosa, koji se reguliše institucijom ugovora između dužnika i poverilaca, ovaj zakon nalaže drugačiji tretman tog dužničko-poverilačkog odnosa, a samim tim ruši se institucija ugovora. Ugovor je zajedno sa svojinom jedan od dva, odnosno tri, pošto je tržište treće, dakle, tri ključna stuba tržišne ekonomije, za koju se zalažemo i do koje bi tranzicija trebalo da nas dovede.
Naravno da je ekonomski celishodno ovako nešto uraditi, zbog toga što se otpustom dugova stvaraju realne šanse da se veliki društveni sistemi privatizuju, da budu prodati, ali smatram da ovaj problem može da bude izražen u onom pravnom pogledu.
Da se vratim na trenutak na diskusiju mog prethodnika, kolege Krasića iz poslaničke grupe SRS. Zaista ima previše odredaba koje mogu da budu sumnjive sa aspekta ustavnosti i aspekta suprotnosti sa drugim zakonskim propisima. Čini mi se da je zaboravljeno da je jedan od ključnih principa prethodnog zakona, prvobitnog zakona, bio princip fleksibilnosti i da je otuda, između ostalog, potreba da se neki delovi procesa regulišu uredbama, a ne zakonom.
Zato su, između ostalog, mnogi delovi bili izmešteni iz zakona, naravno, ne i materijalni, upravo da za jedan osetljivi proces, koji je tranzicioni, a samim tim vremenski limitiran, za koji ne možete unapred predvideti kako će se odvijati u svakom detalju, možete da obavljate nedeljne korekcije, ukoliko su te korekcije potrebne.
Sa druge strane, unošenjem svih ovih detalja vi otvarate pitanje ustavnosti i zakonitosti. Mislim da nije dobro, bez obzira što se radi o ovakvom dokumentu, pozivati se gde god je sumnjivo na odredbu lex specialis derogat generali, zato što ta odredba može da bude zasnovana na suštinskom, bazičnom osnovu ovog zakona, a to je da li društvena svojina mora u tom delu da bude privatizovana u definisanom i ograničenom roku.
Još jedna rečenica, mnogo je bolje ovaj efekat postići aktiviranjem Zakona o stečajnom postupku, o čemu smo ovde razgovarali, jer se onda pitanje zakonitosti postupka i obaveznosti, uslovno rečeno, otpusta ili otpisa dugova ne bi ni postavljalo.
Dakle, da se razumemo, poslanička grupa DS neće uslovljavati donošenje ovog zakona prihvatanjem ovog amandmana. Smatramo da je ekonomska celishodnost očigledna, ali upozoravamo da će onaj ko predlaže zakon, Vlada, imati problema sa tumačenjem ustavnosti i sa mnogobrojnim primedbama koje mogu da imaju svoj pravni osnov u ovom članu i u drugim navedenim članovima. Hvala vam.

Pošto sam očekivao, gospodine predsedniče, da ćete mi dati reč povodom ovog amandmana, nisam se javio za repliku, ali iskoristio bih samo jednu rečenicu da kažem da je delimično tačno ovo o čemu je govorio gospodin Jovan Todorović. Tačno je da sam predložio amandman da se briše član 32, ali nije tačno da je postojala obavezujuća odredba u prethodnom zakonu za vid prinudnog izvršenja. Kao što znate, Agencija za prinudno izvršenje i prinudnu naplatu, koja je bila, a mislim da je i sada pri Narodnoj banci Srbije, nije poštovala ovu preporučujuću odredbu, upravo zato što nije bila obavezujuća. I, zato što nije bila obavezujuća, ne može da se poredi sa odredbama koje se ovim zakonom ustanovljavaju i koje su obavezujuće, a meni će biti zaista zanimljivo gledati kako će se Agencija za prinudnu naplatu ponašati sada u ovom slučaju, nakon usvajanja ovog zakona, jer tumačenje je upravo bilo obrnuto.
Zaista bih želeo da ne budem shvaćen pogrešno sa ove govornice, nijednog časa ne govorim o ekonomskoj celishodnosti. Da, ekonomski je celishodno otpisati sve dugove velikim društvenim sistemima, jer će to omogućiti bržu i lakšu privatizaciju. Ali, ono što ne mogu da razumem jeste da jedna ista poslanička grupa koja je kada je bila u opoziciji imala onoliko primedbi na eventualnu mogućnost otpusta dugova u postupku privatizacije, pozivajući se, sasvim opravdano, na kršenje drugih zakonskih propisa i pri tome sasvim opravdano upozoravala na opasnost koja može da nastane ukoliko eventualno sutra bilo ko bude tražio tumačenje Ustavnog suda i obaranje ovih odredbi.
Kako je moguće da se danas te iste odredbe nalaze u izmenjenom Zakonu o privatizaciji?
Još jednom kažem, ekonomski jeste celishodno da se otpiše ovaj dug. Molim vas, ako ste se odlučili za ekonomsku celishodnost, onda, pošto još ima zanimljivih amandmana kasnije, koje su i neke druge poslaničke grupe predložile, održite taj princip ekonomske celishodnosti do kraja, a ne samo nad jednim segmentom preduzeća koja se nalaze u postupku privatizacije. Toliko o tome.
Član 10. ovog zakona predviđa, ukoliko se državni poverilac i druga strana, subjekt u postupku privatizacije, odnosno restrukturiranja, ne dogovore o visini potraživanja, da se u tom slučaju osniva arbitražno veće koje se sastoji od jednog predstavnika subjekta u restrukturiranju, jednog predstavnika državnog poverioca, odnosno konkretnog državnog preduzeća ili ustanove, i treći predstavnik je iz Ministarstva finansija. Ministar finansija treba da arbitrira, da bude šef arbitražne komisije. Smatram da je to potpuno pogrešno, ministar finansija nikako ne može da bude nezavisan u svom sudu, jer istovremeno je on taj koji, između ostalog, indirektno zastupa državnog poverioca.
Predlažemo da šef ili predsednik tog arbitražnog veća bude predstavnik Privredne komore, jer to je nešto što je sasvim logično i opravdano. Privredna komora jeste ta koja za svoje članice, između ostalog, ima sa jedne strane i privredu koja je u društvenoj ili privatnoj svojini, a sa druge strane ima članice koje su javna preduzeća. Dozvolimo nekom ko će zaista nepristrasno u arbitražnom veću određivati koji je to nivo potraživanja.
Takođe, predložili smo, i to se odnosi na član 20d u istom članu, dakle, dodaje se čitav niz novih članova, da se posle reči "poverioca" dodaju reči "delimično ili", a posle reči "javnog tendera" stavlja se tačka i reči do kraja se brišu. Ovo prvo odnosi se na tu instituciju obaveznosti otpusta duga gde kažemo "delimično ili u celini", ali, naravno, ukoliko postoji dobrovoljnost, koja je regulisana Zakonom o obligacionim odnosima, a ne obaveznost otpusta duga.
Ponovo se pozivam ne na princip ekonomske celishodnosti nego na princip legalizma, na princip koji neće dozvoliti da odredbe budu sutra ustavno obarane. Što se tiče drugog, javni tender, to je upravo ono što je gospodin Todorović maločas pomenuo i rekao da nismo bili dosledni u tome da se samo tenderskom procedurom prodaju preduzeća u restrukturiranju. Naprotiv, jesmo bili dosledni i ispratili smo do kraja čitav ovaj zakon. Razumem ekonomsku celishodnost, ali ekonomska celishodnost ponekad može da bude u suprotnosti sa drugim zakonskim aspektima, sa drugim zakonima i onda nešto što je ekonomski celishodno biva oborivo od Ustavnog suda i onda, na kraju krajeva, postaje i ekonomski necelishodno.
Još jednom ponavljam, sve ovo se rešava kroz stečajnu proceduru, ali pošto DS neće uslovljavati konačno glasanje za zakon glasanjem o amandmanima koje je podnela, jer smatram da bi to bilo u najmanju ruku kontraproduktivno za našu zemlju, kažem – budite dosledni u principu ekonomske celishodnosti pa preuzmite otpust dugova i kod drugih preduzeća, a ne samo kod preduzeća u postupku restrukturiranja. Hvala vam.