Dame i gospodo narodni poslanici, zbog obaveza koje sam jutros imao nisam bio u prilici da prisustvujem početku rada Skupštine, ali s obzirom da sam u međuvremenu konsultovao stenografske beleške o tome šta su narodni poslanici govorili o procesu privatizacije, odnosno o nekim konkretnim slučajevima, zbog javnosti se javljam da dam precizne odgovore na sva ovde postavljena pitanja, dileme ili poluistine.
Mislio sam da smo na jučerašnjem zasedanju stavili tačku na privatizaciju Cementare "Beočin" i da je javnost dobila potpunu informaciju, ne samo u mom sinoćnjem obraćanju Skupštini, nego i prethodno, o tome kako i na koji način je obavljena privatizacija, odnosno stečajni postupak "Sartida". No, iz stenografskih beležaka vidim da se ponovo provlači teza da je privatizacija Beočinske cementare mogla da bude obavljena i na drugi način. Naime, jedan od govornika je rekao da je u nekakvoj direktnoj pogodbi sa "Lafaržom" bila postignuta veća cena nego kasnije, tokom sprovođenja tenderskog postupka.
Tačno je da je pokojni premijer Đinđić u maju 2001. godine, na osnovu odluka prethodne vlade, imao razgovor sa "Lafaržom" oko cene za kapital i tačno je da je tada objavljeno da je postignuta cena od 133 miliona maraka za kapital, ali za 100% kapitala, ne za 70% kapitala, koliko je kasnije u tenderskoj proceduri prodato, dakle, na javnom tenderu, shodno Zakonu o privatizaciji.
Prema tome, nije tačno da je u direktnim pregovorima postignuta bolja cena u odnosu na onu koja je ostvarena kroz tender, zato što ta cena od 133 miliona za 100% kapitala odgovara za 70% kapitala ceni od 93,3 miliona maraka. Gospodo, podsetiću vas da je kasnije, privatizacijom Beočinske fabrike cementa, u tenderskoj proceduri postignuta cena od 114,5 miliona maraka, što je za više od 20 miliona maraka veća cena od one za koju je objavljeno da se u pregovorima postigla pre toga.
Drugo, sinoć sam pozvao one koji postavljaju pitanje zašto je postavljen uslov od 7,5 miliona tona cementa proizvodnje, da mi daju jedan primer u centralnoj Evropi gde to nije vlasnik cementara strateški partner, gde je vlasnik finansijski partner, gde je vlasnik onaj ko ne dolazi iz cementne industrije. I danas u ovoj skupštini nisam dobio odgovor. Vrlo jasno sam rekao da su tu grešku sebi dozvolile Bugarska i Rumunija i da su cenu za takav pogrešan potez što su cementare prodale nekom ko nije strateški partner kasnije višestruko platile, jer su imale značajnije usporavanje cementne proizvodnje.
Što se tiče garancija, tačno je da se u prethodnom periodu, kada je prethodna Vlada razgovarala ili pregovarala oko prodaje Beočinske fabrike cementa "Lafaržu", nikada nigde nisu pominjale bankarske garancije za investiranje, kao što nikakve bankarske garancije nisu date za dalji razvoj "Telekoma", pa nam je rezultat nepostojanja garancije za razvoj upravo situacija kakvu danas imamo u "Telekomu Srbije", odnosno u telekomunikacijama.
Prema tome, neko može da obeća da će investirati i 300 i 500 miliona dolara, milijardu dolara; ako nema bankarskih garancija, to je samo prazno obećanje i to je jedna puka laž. Mnoge zemlje su pravile grešku bez bankarskih garancija, uzimale takva obećanja u konačni obračun pri određivanju najbolje ponude, a iza toga nije ostvarena investicija ni na nivou od 10% datog obećanja. Zbog toga sve to što je ranije pričano nema apsolutno nikakvo pokriće, sva ta obećanja u bankarskim garancijama.
Ono što je definisano privatizacijom Beočinske fabrike cementa, u delu investicionog programa, u potpunosti je pokriveno bankarskim garancijama.
Želim da vas obavestim, a nadam se da ćemo o tome imati prilike i sutra, kada Ministarstvo bude podnelo izveštaj, o tenderskim privatizacijama koje su obavljene i gde je proteklo više od godinu dana. Daću vam izveštaj koliko je investirano u svakom od tih preduzeća.
Prema tome, kada kažem - ne prodajemo na "majke mi" i na "časna reč", mislim na neophodne bankarske garancije za ono što se obeća da će se investirati. Jer, to je način da se neposlovni partneri kazne ukoliko ne investiraju, bankarska garancija se aktivira i taj novac im se oduzima. To je ekonomski jezik koji je uspostavljen u procesu privatizacije.
Još jednom se vraćamo na slučaj "Sartida". Prvo, menandžment kontrakt nikada nije potpisan za "Sartid" nego je potpisan za "ćerku" "Sartida", za preduzeće "Beli limovi" iz Šapca. Što se tiče "Sartida", u "Sartidu" je potpisan ugovor o preradi sklabova ili poznatije - lon posao, kakav postoji i u mnogim drugim industrijama. To znači da je za preradu sklabova "U.S. Steel" "Sartidu" plaćao cenu, i to jeste bio način da se obezbedi neophodan obrtni kapital za održavanje "Sartida". Ni jednog časa nisam rekao da je izlazak konzorcijuma banaka bila elementarna nepogoda, nego sam jasno rekao koji su razlozi za njihov izlazak, zbog toga što nismo želeli da prihvatimo bilo kakav ugovor o izradi nekakvih studija, koje bi se radile mesecima, gde bi samo država imala obavezu, a druga strana nikakvu garanciju. Kao reakcija na neprihvatanje takvog ugovora, konzorcijum banaka je odlučio da izađe iz ovog posla i hvala im na tome.
Rekao sam takođe da kredit koji je konzorcijum banaka plasirao za "Sartid" nijednog časa nije bio državno garantovan kredit. Kao ekspert nikada im ne bih savetovao da finansiraju, da ubace 70 miliona dolara u "Sartid", 1997. i 1998. godine, da produže ugovor dve nedelje pre uvođenja sankcija kada je čitav svet znao da će sankcije biti uvedene, a da pri tom ne obezbede validnu državnu garanciju. To je bio njihov komercijalni rizik. Komercijalni rizik je verovatno u tom periodu imao za posledicu i visoke profite koji su ostvareni, ali isto tako onaj ko rizikuje mora da bude spreman i na podnošenje cene za taj rizik. Meni je jako žao zbog toga.
Prema tome, nisam rekao da nismo imali kud. "Sartid" je ovu državu koštao 2002. godine 1.200.000.000 dinara. To je cena održanja kapaciteta "Sartida", 1.200.000.000 dinara je što kroz subvencije, što kroz neplaćene račune javnim preduzećima plasirano "Sartidu". Slične cifre se vezuju i za 2001. godinu, a pre toga ne želim ni da pričam, jer je stepen korišćenja kapaciteta "Sartida" bio 10 - 15%, tim pre su subvencije koje su ušile ka "Sartidu" bile mnogo veće. Prema tome, "Sartid" nikada nije bio profitabilno preduzeće. Ono je koštalo naše poreske obveznike.
Danas imamo prvi put situaciju da u "Sartidu" radi 9.000 radnika i da "Sartid" ne košta državu ništa. Ti radnici koji štrajkuju u "Sartidu" redovno primaju platu, redovno primaju sve druge prinadležnosti i štrajk se obavljao u skladu sa zakonom. Meni je, i to da poručim javnosti, jako drago da u jednom privatnom preduzeću kakvo je "Sartid" danas postoji jak sindikalni pokret koji vrlo jasno definiše sindikalne ciljeve. To treba da bude put, između ostalog, za razvoj sindikalne borbe i za druge sindikate, a ne politički ciljevi, politička priča.
Što se tiče 800 žalbi na privatizaciju koje, navodno, gospodin Gašo Knežević treba da rešava, to je očigledno zamena teze. Tih 800 žalbi odnose se na javne nabavke, ne na aukcijsku ili tendersku privatizaciju. Postupak rešavanja žalbi na aukcijsku i tendersku privatizaciju je vrlo jasno definisan zakonom. Žalbe, naravno, postoje. Rešenja se, naravno, izdaju u skladu sa rokom. Ako neko smatra da je oštećen, ima pravo da potraži i vanredni pravni lek i redovne pravne lekove od privrednih sudova, ili pak od viših sudova.
Što se tiče Čonoplje, pomenuta je pre dva dana, nisam je ja pominjao, vi ste dobijali nekakve faksove, telegrame podrške i bilo šta. Ono što sam ja ovde pokazao, to je izvod iz registracionog uloška, gde vrlo jasno piše koliko je uložio jedan partner, koliko je uložio drugi partner. Nisam tražio da mi se tako nešto dostavi; kao što znate, tokom samog zasedanja taj faks je stigao ovde u Skupštinu i to je, zapravo, najbolji dokaz da javnost prati zasedanje Skupštine i da zna da reaguje kada se iznose neistine, polučinjenice, kada se neargumentovano napada ono što je urađeno. Verujte mi, ja sam takođe dobio veliki broj telegrama povodom navodnih istina koje se ovde iznose, ali mi ne pada na pamet da se služim tim metodama i da te telegrame ovde pokazujem. Pokazaću ih samo onda ukoliko se sa druge strane bilo koji slučaj potegne, pokazaćemo kao vrlo jasnu istinu.
Što se tiče (čini mi se da je to poslednje i time završavam) Apatinske pivare i toga da su oštećeni manjinski akcionari, gospodo, ja ću vas podsetiti da su akcionari u Apatinskoj pivari upravo zahvaljujući transparentnoj prodaji akcijskog fonda, došli do saznanja kolika je vrednost njihovih akcija. Podsetiću vas da kada su akcionari samostalno trgovali, što nema nikakve veze ni sa Ministarstvom, ni sa Vladom, ni sa agencijom, kada je grupa njih poverila akcije brokerima, dobili su cenu od 1.700 dinara za jednu akciju. Dvadeset dana kasnije, kada je Akcijski fond izašao, kada je na pravi način organizovao konkurentnu prodaju, dobijena je cena od 11.700 dinara. To je najbolji dokaz da se najbolja tržišna valorizacija u tržišnoj privredi postiže kroz konkurenciju.
Podsetiću vas još jednom, to je princip koga će se Ministarstvo, Agencija držati sve vreme tokom sprovođenja programa privatizacije, jer, podsetiću još jednom, mi prelazimo iz nekonkurentnog stanja u konkurentno. Te priče da su neka preduzeća prodata jeftino - pa, prodata su verovatno zbog toga što im kapital tako malo i vredi, jer su prezadužena, nelikvidna, nesolventna. Pogledajte firme koje nemaju visoke dugove, tu imamo cenu koja preko sto puta raste gore.
Da vam dam samo jedan eklatantan primer. Pre otprilike pola godine jedno preduzeće iz Bečeja sa pet zaposlenih radnika nudilo se po startnoj ceni od 2.000 dinara. Uvažavajući težak životni standard, sve, ne mogu da verujem da pet zaposlenih nisu mogli da skupe 2.000 dinara da kupe svoje preduzeće! Aukcija je propala i tih petoro radnika je napravilo dobru poslovnu odluku, jer bi kupovinom tog preduzeća za 2.000 dinara kupili ogromne dugove koje bi kasnije morali da vraćaju. Cenu ne određuje ni Agencija ni Ministarstvo, nego tržište. Za nas je najvažnije da su procesi javni, da su otvoreni, da postoje jednaki uslovi za sve kupce i da nema diskriminacije, ali veoma je važno istaći da ono što se obeća, da će se investirati, mora da bude pokriveno bankarskom garancijom. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, interesantna je elaboracija da je 70% kapitala isto što i 100% kapitala. Tačnije, interesantno je reći  i dalje ostati pri tvrđenju da je cena koja je dobijena za 100% kapitala i koja je evidentno niža u odnosu na cenu koja je dobijena kroz tendersku privatizaciju zapravo povoljnija cena; 70% kapitala na osnovu prethodnih dogovora, a na osnovu procedure koju je započela još prethodna Vlada, definitivno je niža cena od one koja je postignuta na tenderu.
"Lafarge" koji je kupio Beočinsku fabriku cementa, pored toga što je za 70% kapitala platio više od 52 miliona dolara, ima obavezu da po istoj ceni, minimum po istoj ceni, otkupi sve ponuđene akcije od malih akcionara.
Prema tome, u teoretskom slučaju, ukoliko želi da bude vlasnik 100% kapitala, a ima obavezu kada god se akcije ponude, da te akcije kupi, on će morati za 100% kapitala da izdvoji 134 miliona maraka prema onoj vašoj prvobitnoj računici.
Drugo što želim da kažem, i da bismo se manuli praznih priča, zašto je 7,5 miliona tona cementa uslov za one koji mogu da konkurišu? Ja vas po treći put pozivam da ovde kažete građanima Srbije, da date jedan primer u centralnj Evropi, koji je to finansijski partner, koji je to kupac koji ne dolazi iz cementne industrije kupio cementaru u postupku privatizacije u centralnoj Evropi, pri tome isključite Tursku, jer to se samo tamo desilo, a Turska nije bila u tranziciji kakva je poznata za centralnu Evropu.
Ako nemate taj primer, onda nemojte da mi pričate o tome zašto uslov od 7,5 miliona - zato što je praksa pokazala da je najbolji način za cementnu industriju upravo strateški partner i da je neoprostiva greška za onog ko se drzne da proda finansijskom partneru kroz tender ili bez tendera, jer iza toga cenu za to plaća država. To važi za cementnu industriju, to važi za naftnu industriju, to važi za čitav niz industrija gde je prisustvo strateškog partnera neophodno i kada pogledate privrednu mapu Evrope sa aspekta cementne industrije, onda ćete videti sfere uticaja pojedinih multinacionalnih kompanija.
Prema tome, taj tender koji je napravljen za Beočinsku fabriku cementa, za druge cementne industrije je zapravo najbolji dokaz da Vladi Srbije, Ministarstvu, u postupku privatizacije nije najvažnije da dobije najveći iznos prihoda, nego da dobije strateškog partnera koji će investirati, koji će investirati u socijalni program i koji će obezbediti stabilnu budućnost.
Da smo kojim slučajem skinuli taj uslov i rekli - neka kupi ko hoće, znamo da bismo onda, verovatno, dobili više novca za državnu kasu, ali smo sigurni da bismo onda napravili neoprostivu grešku za cementnu industriju i da bismo posle toga imali problema sa tom industrijom.
Hvala na pitanju - zašto to nismo uradili, nismo uradili zbog toga što smo odgovorni i zbog toga što želimo da ova zemlja ima multinacionalne kompanije koje će unaprediti kvalitet korporativnog upravljanja i obezbediti stabilan razvoj ove industrije.

Dame i gospodo, dobar dan. Pošto je ovde za govornicom pomenuto nekoliko alarmantnih, dramatičnih podataka u vezi sa stanjem u privredi Srbije, zbog javnosti želim da kažem da, prvo, nivo inostranog duga Srbije u ovom momentu je daleko manji nego što je bio u trenutku kada je DOS preuzela vlast. U međuvremenu smo uspeli da regulišemo sva inostrana i unutrašnja zaduženja, izuzev jednog. Pregovori sa Londonskim klubom su u toku i očekuje se visoka stopa otpisa dugova po osnovu Londonskog kluba.
Regulisana je obaveza prema domaćem stanovništvu za pokradenu staru deviznu štednju i da se svake godine redovno isplaćuju rate za staru deviznu štednju, a isto važi i za zajam za privredni preporod Srbije, kao i za dve fantomske banke, koje su radi opstanka na vlasti stvorene u devedesetim godinama, radi finansiranja socijalnog mira i radi što dužeg političkog preživljavanja.
Sa Pariskim klubom, dakle, klubom koji okuplja zemlje poverioce, postignut je za jednu zemlju dužnika najpovoljniji aranžman, a to su tzv. napuljski uslovi. Podsetiću vas, 66% ukupnog duga koji pripada Pariskom klubu je otpisano. Slična stopa otpisa se očekuje kada su u pitanju pregovori sa Londonskim klubom.
U međuvremenu, tačno je da je Srbija dala suverene garancije za kredite koji su korišćeni za restrukturiranje zdravstva, energetike, privrede, za podršku razvoju malih i srednjih preduzeća, a o čemu ste mogli vrlo detaljno da saslušate ministra Pitića, koji je vrlo precizno rekao koliko je ukupno inostrano zaduženje Srbije smanjeno.
Prema tome, nema nikakvih razloga da se sa ove govornice širi pesimizam kako će Srbija zapasti u tobož nekakvu dužničku krizu. Apsolutno ne treba očekivati, zbog toga što je Srbija jedina zemlja u tranziciji koja u poslednje tri godine beleži stopu rasta ukupne privredne aktivnosti, odnosno društvenog bruto proizvoda. Upravo je prema dinamici rasta društvenog bruto proizvoda definisan i nivo zaduženja. Prema tome, to je još jedna neistina koja se širi i koja je čist populizam, kako bi se za ovom govornicom stekao još neki politički poen, i to pred javnošću.
Druga stvar, što se tiče rizika ulaganja u Srbiju, prvo da kažem, pomenuta je analiza rizika zasnovana na rizičnosti, odnosno analizi koju obavljaju međunarodne multinacionalne kompanije. Tačno je da je skala rizika između nule i deset i da se uključuju i politički i privredni i finansijski i svi drugi rizici koje opredeljuju inostrane kompanije pre investiranja u neku zemlju. Ono što želim da vam kažem, a to je najbolji demanti da je Srbija visokorizična zemlja za investiranje, jeste da će Srbija u 2003. godini biti lider u jugoistočnoj Evropi u pogledu visine direktnih stranih investicija. Srbija će u 2003. godini imati više od 1.200.000.000 evra direktnih stranih investicija, i to je najbolji odgovor onima koji pričaju o rizičnosti ulaganja.
Na svu sreću i na njihovu žalost, velike multinacionalne kompanije, 15 multinacionalnih kompanija koje su investirale u srpsku privredu, najbolji su dokaz da je tržište Srbije izuzetno respektabilno sa aspekta budućeg rasta i da je Srbija, u pravom smislu te reči, centar investiranja na Balkanu, što mi našim rezultatima u 2003. godini dokazujemo.
Tačno je da se u Srbiji teško živi. Tačno je da se u Srbiji od 2001. godine plaćaju fakture koje su napravljene devedesetih godina. Niko nijednog časa nije rekao da je život u Srbiji i da je životni standard na zadovoljavajućem nivou, ali je tačno da je naš jedini put za ekonomski oporavak ekonomska tranzicija, a to znači izgradnja konkurentne privredne strukture. Najbolji odgovor za to kako rade oni koji danas daju savete kako treba pomoći privredi i bankarstvu je nasleđena privredna struktura iz devedesete, nivo efikasnosti ili tačnije neefikasnosti i ukupni dugovi koji su zatečeni u momentu kada je DOS formirao vladu.
Najbolji odgovor na to i jesu četiri velike banke koje su bile velike samo po svojim dugovima, odnosno samo po svojim nenaplativim potraživanjima. To je bio jedini način da se izvrši restrukturiranje bankarskog sistema, da se izvrši likvidacija te četiri banke, jer to je bio ključni potez stvaranja jednog zdravog bankarskog sistema i tu posao, naravno, još uvek nije završen.
Tačno je da država ima samo ograničene mere kojima može da podstiče privredni rast, kojima može direktno da ubrzava privrednu tranziciju. Suština je, i ključna pretpostavka da se bilo šta napravi u ovoj zemlji, da se izvede do kraja uspešno ekonomska tranzicija, tj. da svi zajedno budemo spremni da kažemo kakva je istina, da se ne udvaramo biračima i da im ne obećavamo kule i gradove, koje niko od vas niti od nas može postići. To kako ste vi radili pokazali ste i nema potrebe ponovo da podsećate narod na ono šta ste uradili devedesetih godina. Devedesetih godina ste pokazali kakvu pustoš možete da ostavite iza sebe. Ono što je danas preko potrebno, potreban je konsenzus da se ide dalje, još jače i još brže u ekonomske reforme.
Želim da pomenem na kraju, da citiram izveštaje, a oni su sledeći: Evropska banka za obnovu i razvoj po treći put uzastopce Srbiju proglašava za lidera u tranziciji od svih tranzicionih zemalja. Što se tiče ključnih procesa, dakle, ne Evropska investiciona banka, nego Evropska banka za obnovu i razvoj, što se tiče ključnih tranzicionih procesa, privatizacije, sređivanja javnih finansija, tu je od međunarodnih finansijskih institucija, kakav je MMF i Svetska banka, Srbija proglašena, takođe, za lidera u tranziciji.
Ali, molim vas, ne trebaju nama bilo kakve međunarodne ili ne znam kakve pohvale. Naravno da su one dobrodošle, zato što dolaze od ljudi koji znaju šta je tranzicija i koliko je mukotrpan put u izgradnji zdrave ekonomske strukture. Najbolja potvrda za ovo što radimo su upravo rezultati, a ja ću vas još jednom podsetiti: preko milijardu i 200 miliona evra direktnih investicija; preko hiljadu privatizovanih preduzeća; 15 multinacionalnih kompanija; treće godine uzastopce budžet koji je realan, koji nije destabilizacija našeg privrednog sistema; redovno finansiranje onoga što vi nikada niste uspeli redovno da finansirate - i penzije i socijalna davanja i finansiranje stare devizne štednje, vraćanje dugova koji ste napravili. Napravili ste dug za staru deviznu štednju pokradenu, zajam pokraden, pokradena devizna štednja iz slamarica itd. Dakle, to su uspesi i rezultati. Ne mogu se zaboraviti troškovi vaše štetočinske vladavine, koju ste napravili 90-ih godina.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada god budem izašao za ovu govornicu, neću propustiti priliku da vas podsetim na uspehe vaše vladavine, jer to su fakture koje danas mi plaćamo, i izbeglice i raseljena lica, i opustošena privreda, zahvaljujući desetogodišnjoj mudroj politici, nekoliko sankcija, bombardovanja i tako dalje. Tu je i pitanje Haga, gospodo, koje ste vi preuzeli Dejtonskim sporazumom, nije ga izmislio DOS ni Demokratska stranka, danas samo radimo u skladu sa sporazumom koji ste vi preuzeli, i sve druge blagosti koje ste nam ostavili 2000. godine, kada je DOS formirala novu vladu.
Prema tome, to je važno da bi građani shvatili kakav je start imala DOS, kakav je start imala nova vlada, koja su dugovanja ostavljena novoj vlasti da ta dugovanja izmiruje i prema vlastitom stanovništvu i prema inostranstvu, kakve su institucije ostavljene, kako su razorene institucije, koliko je efikasno radio parlament, a šta je u međuvremenu u protekle tri godine urađeno.
Ako hoćete od zakonodavne aktivnosti, od broja zakona koje je Vlada predložila, čuli ste, imali ste prilike da čujete i vi i čitava javnost da je više od 130 zakona ovaj parlament usvojio. Ne verujem da je u desetogodišnjoj prethodnoj istoriji ni približno parlament usvojio toliko zakona. Čuli ste koliko je institucija novih formirano na osnovu takvih zakona i čuli ste koliko je reformskih procesa pokrenuto.
Kao posledica svega, dakle, reformskih procesa, pre svega u ekonomskoj tranziciji, mi smo u prošloj godini imali ukupno više od 1.200.000.000 evra direktnih investicija. Od tih 1.200.000.000, 650 miliona evra jesu direktne grinfild investicije, a ovaj drugi deo pripada privatizaciji.
Cifra od 1.200.000.000 se sasvim slučajno pokriva sa ukupnim prihodima od privatizacije koji podrazumevaju ne samo prihode koji su došli od inostranih kupaca, nego i sve druge prihode koji su ostvareni u postupku privatizacije.
Dakle, kada bi se spojilo koliko je investicija, direktnih i onih preko privatizacije, inostranih i sa druge strane, kada bi se sa tim sabrao onaj deo privatizacionog prihoda koji je ostvaren ne od strane inostranih kupaca nego domaćih, cifra bi bila negde približno oko dve milijarde evra, i to je direktan podsticaj za naš platni bilans.
Vi znate vrlo dobro da je platni bilans u neravnoteži, a da ste tu neravnotežu mudrom politikom 90-tih, uništavanjem ekonomskih performansi, vi utemeljili. U jednoj liberalnoj i otvorenoj ekonomiji, u ekonomiji u kojoj su eliminisana sva administrativna ograničenja, u situaciji kada danas imate faktički pod kontrolom samo osnovne strateške proizvode, a to je struja, hleb i ništa više, dakle, imate dva strateška proizvoda pod administrativnom kontrolom, u takvoj liberalnoj situaciji uopšte nije iznenađenje trgovinski deficit, jer privreda se tek oporavlja i ona će tek dati rezultate zahvaljujući procesima.
Ono što je nezamislivo, da ste u situaciji kada ste imali sankcije, dakle kada muva nije mogla da proleće granicu, 1999. godine napravili tri milijarde dolara trgovinskog deficita. Objasnite mi kakvu ste umetnost mogli da napravite kada su granice bile zatvorene, a kada roba jednostavno nije mogla legalno da se uvozi. To je, između ostalog, uspeh vaše politike i pošto ste vi za ovom govornicom najglasniji, pošto vi ovde imate drskosti da raspravljate o onome šta je Vlada uradila protekle tri godine, ja vam kažem da je najvažnija stvar da građani naše zemlje shvate kakvu opustošenu zemlju ste ostavili nakon 10 godina vaše vladavine.

Veoma je popularno da se privatizacijom u ovoj zemlji bavi bilo ko i da ponekad iznosi čitav niz neistina, odnosno činjenica koje apsolutno ne stoje.
Što se tiče privatizacije Beočinske fabrike cementa, odgovorno tvrdim da smo vrlo svesno ušli u definisanje tog potrebnog uslova od količine proizvodnje za sve koji učestvuju u tenderskoj privatizaciji Beočina. Ne postoji primer u zemlji, u centralnoj Evropi, da je došao neko ko nije strateški partner u cementnu industriju i kasnije je razvijao. Tu grešku su napravili u Bugarskoj, u Rumuniji, pa je onda država otkupljivala cementare od privatnih vlasnika, finansijskih investitora, da bi ih ponovo prodavala strateškim partnerima. U celom regionu, uključujući i Tursku, samo u Turskoj imate finansijske investitore koji su vlasnici cementara.
Prema tome, podela tržišta između strateških partnera u centralnoj Evropi je više nego evidentna i bilo kakav drugačiji pokušaj privatizacije bi nama dao katastrofalne rezultate. Drugo, nikada nije postojala ponuda "Lafarža" koja je bila bolja od one koju smo mi dobili u tenderskoj privatizaciji. Ko god ima takvu ponudu ili ugovor, ponudu sa garancijama, za investicije, neka dođe ovde za govornicu i neka javno pokaže, ali, ponavljam, ne obećanje, ne investiranje po principu majke mi investiraću, nego bankarsku garanciju za definisani investicioni program. To apsolutno ne postoji. To je priča koja je ovde u ovoj skupštini lansirana i koju su svi poslanici ili većina njih bez ikakve provere više puta prepričavajući jednu laž, ona naravno postaje u jednom trenutku istina. Pozivam vas da pokažete takav papir.
Ponuda koju smo dobili za privatizaciju Beočinske fabrike cementa je značajno viša, i to sam pričao pre dva dana, od one koju je "Lafarž" bio spreman da plati u momentu kada se direktno pregovaralo dok je u Ministarstvu privatizacije sedeo neko drugi.
Što se tiče "Sartida", "Sartid" je februara meseca 2002. godine bio pred gašenjem, kada je konzorcijum banaka odlučio da više ne finansira obrtni kapital "Sartida". Uzgred da kažem, konzorcijum banaka je sklopio ugovor sa "Sartidom" 1998. godine i bilo bi interesantno videti pod kakvim uslovima je taj ugovor sklopljen, koju količinu novca je konzorcijum banaka dobio i zašto je taj ugovor produžen nekoliko dana pre uvođenja novih sankcija 1998. godine.
To bi bilo interesantno videti. Da vidimo koliko je taj posao bio isplativ za "Sartid", a koliko za one koji su finansirali. Zašto je raskinut ugovor? Zato što Vlada Srbije, Ministarstvo nije pristalo da s druge strane plaća troškove nekakvoj konsultantskoj firmi, koju će izabrati konzorcijum banaka, a da iza toga nema apsolutno nikakve garancije zašto se te studije, analize rade. Zbog mnogobrojnih problema koji su postojali u "Sartidu", i kada se spajao "Jugometal" sa "Sartidom", a svi ili većina vas zna o čemu govorim, februara meseca niti jedan strateški partner nije želeo da uloži jedan dinar u "Sartid".
Onog časa kada je "US Steel" odlučio da finansira obrtni kapital kroz taj čuveni fasiliti menadžment agriment (facility management agreement) ili ugovor o menadžmentu i onog časa kada je odlučio da finansira obrtni kapital kroz konverziju sklabova, tog časa se za "Sartid" desio spas. Priča da je država preuzela dugove "Sartida", zato što je "US Steel" ušao za 25 miliona ili ne znam koliko, kupio u stečajnom postupku, jeste prazna priča. Ko je te dugove "Sartida" pre toga plaćao? To se takođe čuje u javnosti.
Prema tome, "US Steel" je dobrodošao poslovni strateški partner za našu zemlju i ono što je za nas jako važno jeste to da u "Sartidu" danas pri stepenu korišćenja kapaciteta koji je 500.000 tona godišnje, a treba da bude dva miliona, radi dva i po puta više radnika nego što je potrebno, i to je ono što je Vlada uradila da svih 9.000 radnika ostane na svom radnom mestu i da budu zaposleni i pored toga što taj broj radnika nije potreban. To je socijalna briga o radnicima, to je peglanje socijalnih troškova u privatizaciji i tranziciji i 250 miliona cena socijalnog programa; to je naša socijalna briga za zaposlene, a ne prazna priča da treba ovako, a ne ovako i razvlačenje jedne te iste žvakaće gume bez ikakvog činjenja.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo predsedavajuća,  znam da su neke činjenice veoma bolne za vas, s obzirom na ono o čemu mi danas ovde već drugi dan govorimo. Govorimo o onome šta je Vlada uradila od 2001. godine naovamo. Vlada Republike Srbije i Ministarstvo za privredu i privatizaciju ni jednog časa nisu rekli neistinu. Tačno je da smo mi u ovoj godini imali milijardu i dvesta miliona evra direktnih stranih investicija. Tačno je da smo imali privatizaciju bez afera. Tačno je da oni koji su učestvovali u toj privatizaciji nisu imali nikakvih primedbi kasnije. Ni oni koji su pobedili, a ni oni koji su izgubili.
Ja ću vas podsetiti da smo mi nedavno imali završetak privatizacije Duvanske industrije Niš i Duvanske industrije Vranje. Podsetiću vas da su to dve najuspešnije transakcije u čitavoj centralnoj Evropi, u svim zemljama u tranziciji. Isto tako ću vas podsetiti da smo 2001. nasledili tržište koje se odlikovalo švercom. Od uvoznih cigareta 90% se švercovalo, nije postojala regulativa. Cigarete su bile u rukama nasleđene mafije. A šta je Vlada uradila u međuvremenu? Donela je Zakon o duvanu, zahvaljujući vama, jer ste za taj zakon glasali, definisala dugoročnu akciznu politiku, osnovala institucije i na kraju izvršila privatizaciju. Danas DIN i DIV rade sa najvišim stepenom korišćenja kapaciteta, a podsetiću vas da su 2000. godine radile sa 50% korišćenja kapaciteta.
To je najbolji rezultat u ekonomskom delu, šta je Vlada uradila. I danas na duvanskom tržištu nisu šverceri, nisu sumnjiva imena, nego dve najrenomiranije svetske multinacionalne kompanije, "Filip Moris" i "Britiš Ameriken Tabako". To je rezultat Vlade. Ova vlada nema od čega da se krije, nema razloga da se krije. Ona ne priča o švedskim selima, o brzim prugama u Srbiji, ne priča o Srbiji do Tokija, do Japana, ne priča o snovima nebeskog naroda, nego priča o onome šta je uradila. Vrlo odgovorno kaže - tačno je, došlo je do pada obima industrijske proizvodnje. Niko to ne spori, jer cilj nije da se proizvodi za zalihe, za skladište, da imamo onaj komunistički administrativni tip ekonomije, nego je cilj da imamo privredu koja proizvodi profite, a ne gubitke.
Juče je rečeno da je u 2002. godini došlo do drastičnog smanjenja gubitaka, mereno u 2001, što je samo nastavak tendencije koja postoji od momenta kada je formirana nova vlada. U 2003. godini naše analize pokazuju da je trend pada ukupnih gubitaka prisutan u srpskoj ekonomiji. Takođe, ne zaboravite privatnu industriju i obim proizvodnje u
privatnim preduzećima, koja se statistički ne obuhvataju. Taj deo privatne industrije, odnosno privatne svojine u industrijskom sektoru je danas već preko 25%, i tu se ostvaruje rast od 10%. Dakle, kada smo govorili statistički sistem je nesavršen. Nesavršen je zato što ne obuhvata jedan deo privrede i zato što mi dobijamo na kraju iskrivljene podatke.
Kvalitet je nešto što odlikuje tržišnu ekonomiju, a ne kvantitet. Znam da je vama teško da to prihvatite, da shvatite, jer ste izašli iz jednog drugog ideološkog miljea. Došli ste iz jednog drugog ideološkog načina razmišljanja, ali ovo su postulati moderne ekonomije, tržišne ekonomije koju sledi Vlada. Još nešto, čini mi se da ono što najviše odlikuje Vladu jeste otvorenost, spremnost za razgovor sa svima, sa svim političkim partijama, ne samo iz pozicije, već i opozicije. Kada su doneseni ključni zakoni Ministarstvo za privredu i privatizaciju, kao i druga ministarstva, imalo je razgovore sa svim poslaničkim grupama. Imali ste prilike onda da kažete koje su vaše primedbe i vrlo dobro znate da je veliki deo amandmana na zakone i usvajan.
Isto tako Vlada aktivno razgovara i sa sindikatima, razgovara sa sva tri sindikata. Nema svoj državni sindikat koji sedi u glavnom odboru vladajuće stranke, već ima tri ravnopravna učesnika u dijalogu. Ako ste kupili današnji list "Danas" na srednjoj strani možete da nađete o čemu je to ministar za privredu i privatizaciju samo pre tri dana razgovarao sa sva tri sindikata o svim bitnim pitanjima. Znate vrlo dobro da u Ministarstvu za privredu i privatizaciju sedi grupa koja je posebno zadužena da ima nedeljno najmanje jednom, a uobičajeno je dva puta, sastanke sa ministarstvima, jer mi smo svesni da ekonomska tranzicija ne može da se izvede bez aktivnog učešća onih koji u njoj učestvuju. To su pre svega sindikati.
Ono što mi ne želimo da prihvatimo jeste populizam, bilo kojih boja, bilo koje vrste, politički populizam. Od sutra će sve biti bolje, a nadam se da ste zaboravili kada je bilo gore, dok smo mi na vlasti. Od sutra će sve biti bolje, sindikalni populizam koji postoji, dajte samo da smenimo Vladu i da zaustavimo privatizaciju, bez ikakvih argumenata da ta privatizacija daje loše rezultate.
Odgovorno tvrdim, Ministarstvo za privredu i privatizaciju nema nijedan slučaj nijednog preduzeća koje je posle privatizacije lošije nego što je bilo pre procesa privatizacije. I da kažem, na kraju, lepo je čuti nalete iskrenosti i iskrene samokritike u ovoj skupštini, čak i onih koji predlažu raspravu o poverenju Vladi. Imali smo prilike maločas da čujemo da je pomenuto preduzeće opljačkano u periodu od 1997. do 2000, kada ste vi sedeli u Vladi. Zašto niste sprečili pljačku? To je doslovce pročitala gospođa Pop-Lazić u telegramu. Molim vas, vi ste bili na vlasti i zašto niste zaštitili DPP "Bačka" iz Čonoplje? Zašto niste strpali u zatvor kriminalce koji su opljačkali preduzeće, ako je tačno to o čemu ste nas maločas informisali. Nažalost, nismo imali prilike da čujemo nalete samokritike onda kada je do te samokritike trebalo i da dođe.
Danas imamo privatizaciju koja je javna. Ne postoji nijedno preduzeće, pa i one transakcije od 3 evra i one od 100 miliona evra, ne postoji nijedna privatizacija koja se desila van aukcijske prodaje, van tenderske prodaje ili van Beogradske berze. Konkurencija jednako važi za sve. Još jednom, u toj konkurenciji kupci koji učestvuju odlučuju ko će biti pobednik, a to znači onaj ko da najbolju ponudu.

Ja sam, ako se neko seća prepodnevne rasprave, želeo da dam nekoliko informacija u vezi postavljenih pitanja od strane narodnih poslanika. Pomenuto je Društveno preduzeće "Bačka" iz Čonoplje. Odmah da kažem da se preduzeće ne nalazi u privatizaciji i da tamo privatizacija nije završena. Inicijativa za privatizaciju je pokrenuta krajem 2002. godine. Međutim, zbog nepotpuno dostavljenog prospekta, Agencija nije objavila javni poziv za obavljanje aukcije, a sve ovo što je navedeno u prepodnevnoj sednici Skupštine zapravo jeste realizacija i donošenje odluka od strane trgovinskih sudova po osnovu tužbi između dva pravna subjekta.         Prema tome, bilo kakvi problemi da postoje u DPP "Bačka" iz Čonoplje, to nisu problemi koji su na bilo koji način povezani sa procesom privatizacije.
Drugo, jedan govornik je rekao da sam ja bio stipendista Titovog fonda. Tačno, kao što sam bio i stipendista Univerziteta u Beogradu i Ekonomskog fakulteta. Tačno je, kao što sam bio vukovac u osnovnoj i srednjoj školi i student generacije na Ekonomskom fakultetu i iza toga radio, ne u političkim organima, odnosno organizacijama i svake godine plaćao svoj porez i dostavljao uredno podatke o svojoj imovini, kao što sam uradio sada, ispunio svoju obavezu prema Zakonu o poreskom postupku.
Najblaže rečeno, tužno je kada za ovu govornicu izađe neko, prozove vas, neko ko nema šta da kaže o svojoj biografiji, o završenoj školi, o tome gde je radio, šta je radio, sem što se od omladinskih dana do današnjeg dana povlačio po političkim partijama, raznim političkim funkcijama, bez ijednog dana iskustva, radeći zaista pravi posao. Zaista je tužno kada vas kritikuje neko ko nema elementarnih znanja o procesu privatizacije, pre svega, odnosno elementarne završene škole da bi uopšte mogao da razgovara o ovoj temi. Uzgred, pozivam tog gospodina da izađe i da kaže svoju biografiju, kao što sam je i ja pred čitavom javnosti saopštio.
Poseta kancelara Šredera jeste zaista istorijski događaj za našu zemlju, jer, podsetiću vas, kancelar Nemačke nije dolazio u Srbiju proteklih 20 godina. Toj poseti je sa pravom i državna zajednica Srbija i Crna Gora i, sa druge strane, Vlada Republike Srbije dala najviši značaj, jer je poznato da je sve do momenta kada su politiku u ovoj zemlji i državu počeli da vode diletanti Nemačka bila ključna saveznica Srbije, odnosno bivše Jugoslavije.
Prema tome, mi sa pravom i ubuduće računamo na prijateljske i ekonomske veze sa nemačkom i s tim u vezi je, zajedno sa Nemačkom vladom, osnovan Savet za unapređenje ekonomskih odnosa Srbije i Nemačke. Poznato vam je da jedna od najvećih investicija u procesu privatizacije upravo stigla iz Nemačke, a to je kupovina "Merime" od strane "Henkela". Prema tome, samo u poslednjih nekoliko dana u našoj zemlji su bili kancelar Šreder, premijer Danske Raskunsen i drugi predsednici, i bilo je nekoliko drugih visokih poseta.
To najbolje govori o ugledu koji ova vlada ima u međunarodnoj javnosti. To je najbolja potvrda da jedno od osnovnih obećanja koje je DOS dao, a to je da se naša zemlja vrati tamo gde joj je mesto, a to znači da bude u društvu sa najrazvijenijim zemljama sveta, da bude politički respektovana od najznačajnijih svetskih faktora, ne samo velikih država, već i međunarodnih finansijskih organizacija. To su najbolje potvrde da je u potpunosti taj cilj ispunjen. Hvala.

Prvo, da kažem kritiku na temu gde se nalazi moje ministarstvo. Ministarstvo za privredu i privatizaciju se nalazi tamo gde je bilo i u prošlom mandatu Vlade i gde je bilo i onda kada je ministar za privatizaciju bila gospođa Jorgovanka Tabaković iz radikalne stranke. Nisam kriv što ste vi vašom politikom doveli da država bude bombardovana i zgrada Vlade, takođe, i da su Vlada i ministarstvo morali da se raseljavaju po okolnim zgradama. Dakle, nisam u zgradi u kojoj se nalazi "Deloitte & Touche" tako što je to bila moja odluka, nego je to nasleđeno, zatečeno stanje. Inače, imaćete zadovoljstvo da pročitate izveštaj koji je uredno odavno upućen od strane Ministarstva i Agencije, koliko koja konsultanska kuća učestvuje kao finansijski savetnik u naplati troškova. Izvolite, pronađite gde se nalazi i "Deloitte & Touche". Taj izveštaj imate.
Drugo, što se tiče privatizacije "Metaloplastike" Šabac, koja je ovde pomenuta, "Metaloplastika" Šabac je privatizovana po starom zakonu. Akcijski fond je, preko Beogradske berze, 20. maja 2002. godine na jedan jedini mogući način, a to znači konkurentno, otvoreno, s tim da je cela javnost bila upoznata, prodao akcije koje je imao u svom porfelju, ukupno 33,7% i kupac tih akcija jeste bila "Galeb grupa" iz Šapca, odnosno iz Cerovca. Ali, to je bila javna, transparentna, konkurentna aukcija, kao i sve druge koje se obavljaju pod kapom Ministarstva i Agencije za privatizaciju.
Zamoljen sam od strane direktora "Parmosa" iz Novog Sada, koji je danas spomenut, a u kontekstu DPP "Bačka" iz Čonoplje, za koje smo u prošlom izlaganju rekli da nema veze sa privatizacijom i da svi ti problemi, ako postoje, nemaju apsolutno nikakve veze sa privatizacijom. U faksu koji sam dobio piše: "Poštovani gospodine ministre, obraćam vam se povodom izlaganja poslanika radikalne stranke, gospođe Pop-Lazić, koja je iznela niz neistina koje služe za političku propagandu. Šaljemo vam dokaz da smo uplatili 65 miliona dinara, a ne 5.000 dolara. I ostale izjave gospođe Pop-Lazić nisu istinite i spreman sam da vam dokumentujem istinu. Molim vas da demantujete neistine kojima vas napadaju. S poštovanjem".
Ovde je taj dokaz, ovde je kopija rešenja Trgovinskog suda. Na trećoj strani kopije koju sam dobio piše: "Kapital člana društva, uplaćen u iznosu od 65,2 miliona dinara, u novom DOO "Bačka" iz Čonoplje". Toliko o dokazima koji se iznose za ovom govornicom.

Poštovana gospođo predsedniče Parlamenta, poštovane dame i gospodo poslanici, Vlada Republike Srbije svakako obara sve rekorde u tranziciji, ali, gospodo socijalisti i gospodo radikali, jedan rekord ne može da obori, a to je rekord u broju članova kabineta.
Prethodna vlada gospodina Mirka Marjanovića je imala 35 članova, pet potpredsednika, šest čak ministara bez portfelja, koji su radili pre podne, verovatno, a onda odu kući, i čak 23 ministra. Izuzetno veliki kabinet i "izuzetno impresivan učinak u prethodnom periodu".
Maločas sam slušao poslanika iz opozicije koji je govorio o lošim rezultatima Vlade DOS-a i poredio to sa prethodnim periodom, zaista ne znam šta građani Srbije treba da shvate, da li ovde u ovoj skupštini neko veruje da je moguće napraviti lobotomiju, potpunu amneziju onoga i naterati građane Srbije da zaborave kroz koji period su 90-tih godina prolazili?
Gospodo socijalisti, gde god ste vi ušli u privatizaciju, za tom privatizacijom i dan-danas smrdi. Vi ste privatizovali "Telekom", šest godina posle toga italijanske vlasti jure lopove koji su u toj privatizaciji učestvovali. Vi ste privatizovali "Galeniku", na način da jedan dinar u ovu državu nije ušao. Deset godina posle toga međunarodna arbitraža u Parizu ne može da reši problem koji ste vi napravili i to je vaš impresivan učinak u privatizaciji.
Sankcije nam se nisu desile, bombardovanje se nije desilo, uništavanje privrede se nije desilo, nego je to rezultat vaše impresivne, mudre državničke politike, koja je oborila proizvodnju. Naravno, radi javnosti, "lepote te mudre državničke politike" svi mi zajedno smo uživali. Nažalost, 90-tih godina ne znam odakle ste vi došli. Da li ste došli iz Srbije tih 90-tih, da li ste došli iz Nemačke, pa onda poredite situaciju sa 2000. godinom, 2001, 2002. i 2003. godinom.
Lepote vašeg mudrog državničkog vođenja ove zemlje smo nažalost imali prilike da osetimo na vlastitim leđima, da osetimo pljačku koju ste nam uradili, mislim na krađu stare devizne štednje, da osetimo pljačkom koju ste napravili sa fantomskim bankama, sa Jezdom i Dafinom, da osetimo uništavanje energetskog sistema ove zemlje, i da 5. oktobra DOS nije pobedio mi te zime 2000. godine ne bismo imali struju.
Tokom čitavih deset godina vi ste, dragi moji socijalisti, tokom deset godina, veoma je važno da znate šta je ova vlada nasledila onog časa kada je bila formirana, tokom deset godina, vi ste uništavali privrednu strukturu Srbije, vi ste uništavali standard. Zar ste zaboravili koliko penzija se dugovalo u ovoj zemlji, zar ste zaboravili koliko rata za socijalna davanja se dugovalo, zar ste zaboravili one čuvene hiperinflacije, kada je i poslednja šatednja iz slamarice pokradena stanovništvu, zar ste zaboravili ratove koje niste vodili, ali ste ih uredno gubili, zar ste zaboravili razaranja 1999. godine, koja ste doveli vašom mudrom politikom? To je ono što je DOS nasledila u momentu kada je formirala Vladu.
Hajmo da vidimo šta to danas imamo - danas imamo nešto što vi ne želite da vidite, imamo privatizaciju koja nije ni mafijaška, ni nekontrolisana, nije ispod žita, nije u dogovoru, nije na način kako ste privatizovali "Telekom", jako mi je žao, nego je javna, transparentna, za koju televizija redovno prenosi sve aukcije, gde se zna ko su kupci. A ne javnost odjednom iznenađena, pa ko je taj kupac "Telekoma", bez ikakvih pregovora i nemojte, molim vas, da mi poredite "Telekom" sa preduzećima koja su privatizovana u poslednjih nekoliko godina.
Kada ste "Telekom" prodavali, evo, samo za vašu informaciju, znam da istina boli i znam da kada se istina saopšti, da se onda najviše dreči, jer to najviše boli, ali kada ste "Telekom" prodavali 1997. godine, kada je 1998. i 1999. godine Hrvatska, koja je daleko manja država nego Srbija, sa manjim brojem pretplatnika prodavala 35% akcija u svom "Telekomu", relativno mereno prema broju pretplatnika, dobila je za 70% više novca. A zašto? Zato što je organizovan javni tender. Zašto niste dozvolili konkurenciju, pa da se pojave pravi veliki strateški investitori i neka konkurišu, ko da više.
Zašto kritikujete koncept privatizacije, proces koji teče bez afera? Zbog toga što je vama javnost, transparentnost, konkurencija strana pojava, zbog toga što je za vas bilo normalno da u Vladi sede direktori preduzeća, zbog toga što vam je bilo normalno da preduzeće vašeg premijera uvozi gas iz Rusije, bez ikakvog tendera, zbog toga što vam je bilo normalno da sve javne nabavke teku bez ikakvog tendera, zbog toga što vam je bilo normalno da nemate zakon o javnim nabavkama, da nemate zakon o sprečavanju pranja novca, da nemate druge antikorupcijske zakone koje je ova vlada donela u drugoj i trećoj godini mandata. U centralnoj Evropi ne postoji primer Vlade koja je donela antikorupcijske zakone o javnim nabavkama u trećoj i drugoj godini svog mandata.
Nemojte mnogo da plačete za industrijskom proizvodnjom, zbog toga što razumem da vi imate istorijski defekt shvatanja šta je industrijski obim proizvodnje. Proizvodnja nije i privreda državno - centralistička pa da se na silu proizvodi nešto što niko neće da kupi.
Proizvodi se nešto što ima tržište, što ima prođu na tržištu i što donosi novu vrednost. Samo da vam kažem, samo u protekle dve godine, u 2002. i 2003. godini, gubici u privredi Srbije su drastično smanjeni. To je kvalitet restrukturiranja.
Samo da vas podsetim, Fond za razvoj, a na koga ste se pozvali, od 350 miliona dolara nazad je dobio svega 12% uloženih para. Gde je ostalo. Propalo je u neefikasnoj privredi. Da li su to krediti za podsticaj privrede? Da li tako zamišljate restrukturiranje? Uostalom, vi ste pokazali kako izgleda restrukturiranje privrede. To su građani najbolje osetili na svom džepu. Osetili su čekajući u redovima za ulje, za mleko, za hleb, osetili su gurajući celodnevno automobile da napune jedan rezervoar goriva. Osetili su kroz stalne nestašice, osetili su dok ste ih pljačkali.
Dakle, kvalitet proizvodnje je bitan i to je nešto se zove tržišta ekonomija i kada kažemo, pao je obim industrijske proizvodnje, tačno je, ali nije strašno. Pala je ona proizvodnja, ne proizvodi se ono što nema prođu na tržištu. Ova vlada ima čitav niz rezultata sa kojima može da se ponosi. Ministarstvo za privredu i privatizaciju sa ponosom ističe ono šta je uradilo u privatizaciji, sa ponosom ističemo da nemamo niti ijednu aferu u privatizaciji.
Imamo povike onih koji bi da dobiju bolje uslove povlašćene u odnosu na druge. Neće niko dobiti povlašćene uslove. Sve će teći javno. Za sve će biti konkurencija i ko da više, gospodo, ko da bolji socijalni program, bolji investicioni program, taj će pobediti na tenderima. Bilo koji kupac, nije morao da poznaje ni premijera, ni ministra, ni druge ministre u Vladi, ni državne činovnike, ni šefove političkih partija, trebalo je da da samo najbolju ponudu.
Gospodo moja draga, socijalni program na koji se svi toliko pozivate, socijalni programi u srpskoj privatizaciji su upravo ona dobra strana koja socijalne troškove tranzicije raspodeljuje na što je moguće veći broj učesnika u privatizaciji. Socijalni programi, kakvi postoje u tenderskoj privatizaciji u Srbiji, nisu postojali ni u jednoj drugoj zemlji.
Da li vam je poznato da je privatizacija preduzeća u drugim zemljama obaveljena tako da nikakvi uslovi pred kupca nisu postavljeni. Postavljanje uslova nije u duhu izgradnje tržišne ekonomije za koju se, nadam se, svi mi zalažemo. Prema tome, socijalni programi, odgovorno tvrdim, i te kako amortizuju probleme koji postoje u našoj privredi kroz tranziciju, amortizuju troškove tranzicije.
Ono što je jako važno, Ministarstvo i Vlada imaju izuzetno dobru saradnju sa sindikatima. Mi smo pre dva dana sedeli sa Sindikatom Nezavisnosti, sa Samostalnim sindikatom i Asocijacijom. Nikada nisu bila zatvorena vrata ni Ministarstva za privredu i privatizaciju, kao ni svih drugih ministarstava. Mi sa tim ljudima razgovaramo. Mi im govorimo istinu, dovde može, odavde ne može, jer odavde će se ugroziti proces, ugroziće se tranzicija. Ne treba na populističkim parolama, na floskulama koje ništa ne govore, na čistoj demagogiji, na sindikalnom populizmu pozivati javnost, a vas je javnost odavno pročitala. Hvala vam. (Aplauz.)

Zahvaljujem se na ponudi da pređem u vladu u senci, ali neka, hvala. Vi ste već u debeloj Äladovini i tamo ćete ostati makar narednih 50 godina. Nećete lako izaći. Sačekajte da se malo zaborave sva zla koja ste napravili ovom narodu i onda ćete imati vremena da pridobijete neke buduće generacije, možda one koje će doći da učestvuju u političkoj utakmici.
Što se tiče podataka koje ste ovde izneli, tačno je, rekao sam pala je industrijska proizvodnja, ali nije pala privredna aktivnost.
Privredna aktivnost je u 2001. godini imala rast od 5%, u 2002. godini od 5,5% i u 2003. će se takođe zabeležiti rast. Bilo bi dobro da saslušate sve ove podatke, da ubuduće ne iznosite neistine. Ono što je naročito važno jeste da industrijska proizvodnja ima bolji kvalitet, a to znači da je bruto dohodak po glavi stanovnika u momentu kada ste vi otišli u političku istoriju bio 1000 dolara po glavi stanovnika, a da je danas preko 2000 dolara po glavi stanovnika. To je svedočanstvo o tome šta je Vlada uradila u prethodne tri godine.
Ono što je takođe tačno, to jeste da ste vi u vašoj desetogodišnjoj raboti koju ste radili, sem mutne, netransparentne, direktne, za koju niko nije znao, nejavne prodaje "Telekoma", niste imali nijednu stranu investiciju. Ono što je tačno, Srbija u ovoj godini, samo u ovoj godini ima milijardu i 200 miliona evra direktnih stranih investicija, što je čini liderom na Balkanu. Direktnih stranih investicija i najmanje 15 multinacionalnih kompanija koje su svoj kapital uložile ovde, verujući Vladi Srbije, ne vama, jer dok ste vi bili niko nije ni hteo da dođe, sem onih sumnjivaca, poput onog koji je ušao u "Galeniku" bez para, poput onih drugih koji su investirali na način da niko nije video.
I još nešto da vam kažem. Ta priča o cementarama, ubedite me i uverite me sa tom ponudom, pokažite gde je ta ponuda gde je "Lafarž" davao 150 miliona dolara za cementaru. Izađite sa tom ponudom. Gospodo, ne sa listom papira koji ne vredi ništa i koji vam je jednako vredan kao i neki drugi papiri, nego sa ponudom, ugovorom, garancijama, položenim bankarskim garancijama da će se investirati.
Znam da je to prazna priča, jer sasvim slučajno znam da je "Lafarž" za Beočinsku fabriku cementa, a možete pitati i "Lafarž", naravno te godine, ne 1996, nego 1998. godine davao 100 miliona maraka za sto posto vrednosti kapitala.
Mi smo za Beočinsku fabriku cementa dobili 52.000.000 dolara za 70% vrednosti kapitala, što će reći da je za 70%, što je 30% manji kapital koji je prodat, dobijeno 120.000.000 maraka, cifra o kojoj ste vi mogli samo da sanjate i plus preko investicije, plus socijalni program i to ne program za radnike koji će biti isterani, jer nijedan radnik iz Beočinske fabrike cementa nije isteran, nego su oni koji su bili zadovoljni sa ponuđenom otpremninom dobrovoljno napustili fabriku.

Dame i gospodo narodni poslanici, dobar dan.
Kratko ću reći da se radi o jednom tehničkom zakonu koji reguliše buduće odnose, prava, imovinu kojom raspolaže Privredna komora Jugoslavije, s obzirom na to da smo nakon formiranja državne zajednice Srbija i Crna Gora ovim zakonom faktički predložili prestanak važenja Zakona o Privrednoj komori Jugoslavije, pri čemu je, videćete kasnije u amandmanima koje je prihvatila Vlada Srbije, dodatnim amandmanom definisano da Privredna komora Srbije i Privredna komora Crne Gore faktički razrade način podele imovine i obaveza koje sada ima Privredna komora Jugoslavije.
Zakon je veoma kratak, ima svega tri člana. Molim da imate u vidu taj tehnički aspekt zakona. Hvala.

Dame i gospodo, dobar dan. Pred vama je zakon o Garancijskom fondu čiji je osnovni zadatak da stvori jedan dodatni institucionalni uslov za razvoj malih i srednjih preduzeća. To, drugim rečima, znači da razvoj malih i srednjih preduzeća predstavlja jedan kompleksan proces koji zahteva ne samo institucionalnu podršku u smislu izgradnje pojedinih institucija, nego i zaokruženje pravnog ambijenta koji je neophodan da bi ovaj sektor, koji je jako bitan za sve zemlje u tranziciji, mogao da dođe do svog punog izražaja.

Kao što je poznato, mi smo početkom ove godine na Vladi Srbije usvojili "Strategiju razvoja malih i srednjih preduzeća". U toku prošle godine smo jako puno radili na osnivanju mreže regionalnih kancelarija za razvoj malih i srednjih preduzeća i preduzetništva. Takođe, pred ovim domom raspravljano je o izmenama i dopunama Zakona o privatnim preduzetnicima. Pripremani su i drugi dokumenti koji se odnose na stvaranje i formiranje međuresorskih grupa čiji je osnovni zadatak prepoznavanje prepreka za razvoj preduzetništva i njihovo uklanjanje i, čini mi se da je na kraju ostalo, institucionalno zaokruživanje u delu koji se odnosi na finansiranje razvoja malih i srednjih preduzeća.

Mi smo, za razliku od ranijih intencija da razvoj malih i srednjih preduzeća finansira država, mi smo za razliku od takvog, po nama jako pogrešnog puta, zaključili da država treba da oformi one institucije koje su potrebne kao podrška upravo preduzetnicima i malim i srednjim privatnim preduzećima, onog časa kada se pojave pred domaćim privatnim bankama za dobijanje odgovarajućih kreditnih linija za finansiranje, bilo da se radi o investicionim projektima ili finansiranju obrtnih sredstava.

Prepoznali smo da je ključni problem davanje odgovarajućih kolaterala. To znači da je ključni problem davanje garancija za dobijanje kreditnih linija. Ne nepostojanje projekata u ovom sektoru malih i srednjih preduzeća, ne nespremnost banaka da finansiraju ovakve projekte, već, naprotiv, jedna rezistentnost, jedan veoma oprezan pristup banaka upravo zbog činjenice da su kolaterali ključna prepreka koja stoji pred jednim intenzivnijim finansiranjem razvoja malih i srednjih preduzeća.

Neću vam objašnjavati razloge zašto je nepostojanje kolaterala prepreka. Možda samo nekoliko rečenica da kažem, da najveći broj malih i srednjih preduzeća nema još uvek registrovanu fiksnu imovinu, pa kao takva fiksna imovina ne može da posluži za davanje kolaterala; da postoji čitav niz problema i nezaokruženosti privredno-pravnog ambijenta koji omogućava davanje drugačijih vrsta kolaterala od hipoteka na dobijene kredite.

Zaključili smo da u jednom relativno kratkoročnom periodu država mora da stimuliše razvoj malih i srednjih preduzeća kroz osnivanje upravo, jedne ovakve institucije, kakva je institucija koja se predlaže sa donošenjem ovog zakona, a to je Garancijski fond.

U nekoliko rečenica, u čemu je suština Garancijskog fonda. Garancijski fond, kao što sam rekao, nije tu da deli kredite privatnim preduzećima, malim i srednjim i preduzetnicima, nego naprotiv, Garancijski fond je tu da pokrije delimično rizik finansiranja projekata u malim i srednjim preduzećima, finansiranje od strane privatnog bankarskog sektora i to delimično, ne više od 50%. Sve države koje su poklonile pažnju razvoja malih i srednjih preduzeća u jednom prelaznom periodu do uspostavljanja drugih mehanizama i do konačnog zaokruženja ko je obezbeđivao kolateralizaciju kredita na jedan klasičan način su imali ove institucije, poput institucije Garancijskog fonda.

Kao što vam je poznato, Predlog ovog zakona došao je u Parlament septembra meseca prošle godine. Meni je veliko zadovoljstvo da danas o tome raspravljamo. Bolje danas nego za dva meseca kasnije, ali bi svakako za nas koji realizujemo strategiju razvoja malih i srednjih preduzeća mnogo značajnije bilo da smo o ovome raspravljali pre četiri, pet ili više meseci. U svakom slučaju, taj period nije propušten. Mi smo u međuvremenu pripremili sve neophodne mehanizme, sve institucionalne pretpostavke koje će nam omogućiti da, u relativno kratkom vremenskom periodu, osnujemo garancijski fond i garancijski fond će postati aktivan, ukoliko ga usvojimo na zasedanju, na ovoj sednici Parlamenta. Garancijski fond će postati aktivan već početkom jula. To znači da već od jula meseca možemo očekivati jedan ofanzivniji upliv privatnog bankarskog sektora u finansiranje razvoja malih i srednjih preduzeća.

Za te potrebe u Zakonu o budžetu Republike Srbije predviđen je iznos početnog finansiranja. Taj iznos početnog finansiranja jeste 600 miliona dinara. U kasnijoj fazi je predviđeno da se garantni potencijal Garancijskog fonda uvećava, ne samo kroz novčani portfolio, već i kroz portfolio akcija, portfolio imovine.

Nadam se da će posledica osnivanja jedne ovakve institucije zajedno sa mrežom regionalnih agencija i zajedno sa već donetim sistemskim zakonima i onima koji tek treba da budu doneseni, da će to sve zajedno doprineti realizaciji onih ključnih ciljeva "Strategije".

A podsetiću vas još jednom: ključni cilj "Strategije" jeste milion novih radnih mesta, jeste 400.000 malih i srednjih preduzeća i preduzetničkih radnji umesto 270.000, koliko danas imamo. Ovaj cilj treba da bude realizovan do 2008. godine. Nije nimalo ambiciozan, nije nerealan.

Taj cilj će biti sa 50% ostvaren, jednostavno, konverzijom sive ekonomije u legalnu ekonomiju, jer se procenjuje da se najmanje 500.000 ljudi upravo nalazi u sivoj ekonomiji.

Za sivu ekonomiju će biti isplativije da bude u legalnoj ekonomiji, kako bi koristili sve prednosti, beneficije koje nudi i regionalna mreža agencije, garancijski fond, koji će biti osnovan na osnovu ovog zakona i Fond za razvoj, koji postoji i sve druge prinadležnosti koje se mogu koristiti jedino ako ste u legalnoj zoni ekonomije.

Stoga, dame i gospodo narodni poslanici, predlažem da nakon iscrpne rasprave glasate za ovaj zakon, jer ćete na taj način najbolje doprineti realizaciji reformskih ciljeva u delu razvoja malih i srednjih preduzeća. Hvala.

Vrlo kratko. Mene raduje da proces privatizacije teče javno, da o njemu svi govore. Ne samo poslanici u poslaničkim klupama, nego je čitava javnost okupirana ovim procesom i to je zaista ogromna novina uopšte za procese u tranziciji, jer obično su, a i naša praksa u prethodnom periodu govori da je privatizacija tekla daleko van očiju javnosti i niko nije znao ni ko je kupac, ni kolika je ostvarena cena, ni kolika investicija itd.
Drugo, radi javnosti, Agencija za privatizaciju i Ministarstvo redovno šalju svoje izveštaje, zajedno sa svim ugovorima o toku procesa privatizacije. Poslednji decembarski izveštaj je otišao 15. januara u Skupštinu Srbije i on može da bude dostupan svakom narodnom poslaniku, osim ako narodni poslanik neće da ga pogleda. Onda je to njegov problem. Dakle, ne treba iznositi neistine za ovom govornicom, da narodni poslanici nemaju mogućnost da dobiju uvid u sve zaključene ugovore, u kompletan tok provatizacije u Srbiji.
Sledeće što sam hteo da kažem, treba razlikovati sumnje i zakonitost. To što neko sumnja da privatizacija nije obavljena u skladu sa propisima, to nije automatski osnov za izricanje presude da je privatizacija nezakonita. Privatizacija, odgovorno tvrdim, teče u skladu sa zakonom, koji ste vi poslanici ogromnom većinom usvojili u junu mesecu 2001. godine, poštujući pri tome sva pravila regulisana uredbama o tenderskoj i aukcijskoj privatizaciji.
Tačno je, još jednom ponavljam, da ima onih kojima privatizacija ne odgovara i ponoviću radi istinitosti: to su lobiji direktora društvenih preduzeća; oni žele da ostanu bez ikakve kontrole, da nastave sa pljačkom društvenog kapitala kroz komercijalne transakcije; jer, neka mi se samo jedan pravi razlog nađe zašto je privatizacija u Srbiji nakon 10 godina sprovođenja dala mršave rezultate, pa nakon 10 godina, 2001. godine smo imali svega 5% ukupnog društvenog kapitala privatizovano. Zašto je privatizacija permanentno zaustavljena, zbog toga da bi paralelno sa tim tekla komercijalna, siva privatizacija ili čitaj - pljačka društvenih preduzeća.
Prema tome, ne treba ovde praviti jadikovke za prošlim modelima jer su nam dali rezultate sa kojima niti jedna zemlja ne bi mogla da se ponosi, nego treba sagledati šta je urađeno u prethodnom periodu. Privatizacija Beočinske fabrike cementa, svih cementara i svih šećerana, obavljena je u skladu sa zakonom.
Niko od potencijalnih kupaca niti jednom nije sprečavan da kupi dokumentaciju, da ode u preduzeće, da dá veću ponudu. Niko nije na aukcijama sprečavan da kupi dokumentacju, da izađe i licitira preduzeće. Jednom sam rekao i ovde hoću javnosti da ponovim, svako ko misli da je preduzeće prodato jeftino neka izađe i neka da veću cenu, a ne da priča i jalovo kritikuje nešto što se dešava pred očima javnosti.
Svakog ko hoće da dá veću cenu lično ću na leđima odneti do mesta gde se aukcijska privatizacija obavlja. Naravno, osim ako ima 200 kila. Njega neću nositi. Tu ćete na javnoj aukciji imati slučajeva: da se preduzeće prodaje po 100 puta većoj ceni od početne cene, za 6, 7, 20 miliona evra; da se preduzeće prodaje za 300, 500 ili 1.000 dinara. Ako neko misli da je jeftino i da su time radnici oštećeni, zašto ti radnici nisu skupili 1.000 dinara i platili kapital svog preduzeća. Nije moguće da 5, 10 ili 15 njih nema 1.000 dinara da naprave konzorcijum i kupe svoje preduzeće.
Reći ću vam jedan primer. Fabrika "Bečej" iz Bečeja, početna cena 2.000 dinara, nije bilo kupaca, a pet radnika zapošljava. Ni tih pet radnika nije htelo da kupi svoju firmu i to me je obradovalo, jer su dobro postupili; razmišljaju tržišno, znaju da bi kupovinom te firme dobili samo dugove, samo obavezu da vraćaju nešto što je neko drugi ostavio, što je zadužio preduzeće, što ga je u prethodnom periodu tokom sprovođenja slavne besplatne privatizacije opljačkao; jer se privatizacija, zvanična, legalna, nije dešavala, a ilegalna, kroz sive komercijalne kanale, i te kako se dešavala u prethodnih 10 godina.
Dakle, firma za 2.000 dinara, bez kupaca. Imali smo slučaj da po sto puta početna cena ode, jer postoji konkurencija. Ako neko kaže - mi nismo za to da Vlada ima komandnu privredu; a onda kaže - mi smo za instituciju tržišta; a onda kaže - ali smo za to da unapred odredimo kolika je cena nekog preduzeća, onda to nije dovoljno da se položi jedan semestar na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. To je pobrkana ekonomija između administrativne i tržišne, za koju se neko, navodno, deklarativno zalaže.
Tržište je, još jednom kažem, vrhovni sudija koji određuje vrednost robe. Bitno je da ni jedan kupac nije sprečen da izađe da licitira, da izađe sa najpovoljnijom ponudom i da se sve odvija pred očima javnosti, da su informacije svima dostupne, kao što su i vama ovde dostupne sve informacije o privatizaciji svakog preduzeća. Imate ih i ako vas interesuje, pogledajte, ako vas ne interesuje, mi vas ne možemo naterati da čitate izveštaje koje vam šaljemo.
Gospodo, nema nikakve sumnje da je privatizacija cementara i šećerana obavljena u skladu sa zakonom i da je u svemu dosledno, od prvog dana do poslednjeg, poštovan zakon i da su poštovane uredbe. Ako ste toliko zabrinuti za privatizaciju ovih preduzeća, zašto ne pitate radnike u tim preduzećima, zašto ne pitate sindikate; oni su predlagali svoje članove tenderske komisije ne da bi privatizacija na kraju bila, kako vi kažete, van očiju, van znanja javnosti, van znanja zaposlenih u preduzeću, nego da bi oni bili aktivno uključeni.
Svi mi ovde znamo da nema uspešne privatizacije bez aktivnog učešća subjekta privatizacije. Na tome ćemo insistirati. Sindikati i radnici su i do sada, a i od sada će biti uključeni u sve faze procesa privatizacije i najposle, što je najvažnije, u odlučivanje o tome koja je ponuda najbolja.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsedavajuća, potpuno je tendenciozno reći, iako je objašnjeno u uvodnom izlaganju da to nije namera, da Vlada želi da izbaci subjekte privatizacije iz procesa privatizacije. Vrlo dobro smo rekli koje su naše namere predlaganjem ovog člana zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji.
Potpisivanje ugovora je pravni čin, gde strane potpisnice razmenjuju međusobna prava i obaveze. Juče sam rekao vrlo jasna prava, vrlo jasne obaveze kupca i vrlo jasna prava i obaveze Agencije za privatizaciju. Do sada, niti jedno pravo, niti jedna obaveza, niti je preuzimana, niti je dobijao subjekt privatizacije.
Sa pravnog aspekta se postavlja pitanje da li je potreban potpis subjekta privatizacije? Naravno da nije, ali to ne znači da se subjekt privatizacije eliminiše iz procesa privatizacije, pošto je subjekt privatizacije od samog početka pa do kraja ovog procesa prisutan. Kako? Tako što koncipira investicioni program, tako što koncipira socijalni program.
Izvinjavam se ako je ovo dosadno da ponavljam, ali očigledno niste dobro razumeli ono što sam juče rekao. Tako što se koncipiraju, pored socijalnog programa, drugi uslovi koje potencijalni kupac mora da prihvati.
Tako što predstavnik subjekta privatizacije učestvuje u tenderskoj komisiji i donosi odluku o tome ko je izabrani kupac sa najboljom ponudom; tako što još jedan predstavnik subjekta privatizacije, na predlog reprezentativnih sindikata, takođe učestvuje u tenderskoj komisiji i donosi odluku o tome ko je kupac.
Tako što subjekt privatizacije priprema aukcijsku dokumentaciju i prisustvuje aukciji, neposrednom činu realizacije završne faze aukcijske privatizacije. Ko tu onda eliminiše subjekta privatizacije? Niko.
Ne brinite, privatizacije će, i pored ove promene, i ubuduće biti potpuno javne, potpuno transparetne i vi ćete ponovo redovno, kao što ste i do sada, dobijati izveštaje, redovne mesečne izveštaje o toku privatizacije. Dobijaćete sve ugovore i imaćete prilike, nadam se, da izađete sa konkretnim argumentima, a ne sa jednom generalnom pričom o tome da proces privatizacije u Srbiji ne teče na način kako je to definisano, pre svega, osnovnim načelima zakona. Podsetiću vas još jednom, osnovna nečela zakona su: jednakost potencijalnih kupaca, javnost, transparetnost, tržište koje reguliše kolika je vrednost kapitala.
Što se "Zastave" tiče, zaista je groteskno da ovde čujemo žalopojku, plač za sudbinu "Zastave", upravo od onih koji su "Zastavu" u decembru mesecu 2000. godine, kada je Vlada u januaru 2001. godine preuzela ovu veoma odgovornu funkciju, doveli do tog nivoa da proizvodnja nije postojala, da je "Zastava" bukvalno bila pred stečajem. Podsetiću vas da smo mi prošle godine, iako će neko reći da je mala proizvodnja "Zastave" od 12.000 proizvedenih i prodatih automobila, ostvarili rekordnu proizvodnju od 1992. godine.
Gospodo draga, imali ste prilike da od 1993. do 2001.godine restrukturirate i rešite problem "Zastave", prodate je i napravite svetski automobilski gigant, a umesto toga vi ste "Zastavu" srozali na najniži mogući nivo. "Zastava" danas funkcioniše dobro, sa traka silazi najmanje 100 automobila mesečno (žagor), lapsus, 100 automobila dnevno. Kada funkcioniše "Zastava" radi i "21. maj", kada radi "Zastava" radi još čitav niz kooperanata sa 200.000 zaposlenih radnika. Kada radi livnica u Beogradu, radi Industrija motora "Rakovica", kada radi IMR radi IMT.
Gospodo, te kapacitete vi ste doveli dotle da budu na najnižem stupnju njihovog razvoja u istoriji, a mi ih vraćamo nazad, tako što država odgovorno, aktivno učestvuje u njihovom restrukturiranju. Priča kako se Vlada upliće u privredu, kako je stvorena komandna privreda i da treba prepustiti sve tržištu, može da bude objašnjena ovim propalim sistemima, pogrešnom ekonomskom politikom u prošlosti. Naravno da nema restrukturiranja bez direktnog učešća države.
Prema tome, promenom ovog člana zakona subjekt privatizacije još angažovanije učestvuje u procesu privatizacije kroz sva tela koja sam prethodno naveo. Najposle, ako smatrate da je subjekt privatizacije, zbog toga što nije učestvovao, oštećen u realizaciji definisanja socijalnog programa, molim vas, onda navedite konkretno, gde je to kupac prekršio obaveze. Podsetiću vas još jednom, imate ogromnu bazu podataka da konkretno pratite svaku pojedinačnu privatizaciju zajedno sa Agencijom. Pogledajte koje su obaveze kupci preuzeli privatizacijom ...

Završavam. Uporedite sa realizacijom. To nije teško. Samo treba uzeti izveštaj, pročitati ga i onda na osnovu konkretnih akata i konkretnih informacija raspravljati o tome. Hvala.