Znate šta, svako za nas može da tvrdi šta god želi. Da li je neko demagog ili ne, drugi će da procene. Evo samo jedno pitanje koje na najbolji način razbija to pitanje o demagogiji.
Gospodine Stefanoviću, koliko sredstava iz republičkog budžeta je opredeljeno za štićenje prava na dostupnu zdravstvenu zaštitu svih kategorija stanovništva iz člana 22. važećeg zakona.

Zadovoljna sam tim odgovorom. U svom izlaganju sam pokazala, nadam se vrlo ubedljivo, da ste smanjili prava koja već postoje kada se radi o deci, trudnicama i porodiljama, a sada ste priznali i da ste smanjili sredstva. Hvala.

Član 107. gospodine predsedavajući.

Vi ste objašnjavajući da nije došlo do povrede Poslovnika upravo prekršili član 107. Poslovnika. Znate šta, ovde je nas u parlamentu ostalo nekolicina, stvarno možete da radite šta hoćete. Ali, ako mislite da javnost nije videla ovu jeftinu igru između vas i predlagača zakona da se poslanicima opozicije ne dozvoli pravo da repliciraju, varate se. Predlažem vam da evo sada prekinete sednicu i da nam ne date ni da po redosledu govornika govorimo. To bi bilo u skladu sa ovim što se ovde, pred čitavom javnošću zaigrali, rekla bih i preigrali ste se malo.

Hvala.
Preostalo je još minut i 15 sekundi i to je prilika, gospodine ministre, da još jednom ponovim stav poslanika DS, zašto nećemo glasati za budžet za 2014. godinu, ne zato što mi ne razumemo da je kriza i da je teško napraviti budžet kojim će svi biti zadovoljni.
Mi smo vodili Vladu, dakle DS, u godinama krize. Mi znamo koje su to teškoće, ali ono što nikada nije urađeno u ovom parlamentu u vreme krize, znači u ovih pet-šest godina, to je da predložimo da teret krize plate građani, najsiromašniji, kroz povećanje cena osnovnih namirnica, onih nešto boljeg imovnog stanja, tzv. naša srednja klasa, dakle, zaposleni u javnom sektoru. Ali, čak ni to ne bi bio problem, to što im se zamrzavaju plate u naredne tri godine i penzije, takva indeksacija, to možemo nazvati zamrzavanjem penzija u 2014, 2015. i 2016. godini, nego što je ta žrtva uzaludna. Dakle, nema rezultata te žrtve građana. Javni dug je veći, deficit je veći, potrošnja države je veća, nezaposlenost je veća. Zašto građani Srbije da se žrtvuju? Gde je izlaz? Vi nam ga ne nudite. To je ono što razlikuje našu vladu od ove Vlade koja je sada aktuelna.

Gospodine ministre, vidim da ste brzo savladali ovu političku školu u Srbiji. Volela bih da ste zadržali npr. vašu stručnost, a da niste ovako brzo napredovali u političkom snalaženju. Kad kažete da se ništa nije uradilo, znate da to nije tačno. Ali, hajde da pođemo od pretpostavke da je nešto od toga i tačno. Naime, efekti ovog poreza na dodatu vrednost i zamrzavanja plata je negde oko 300 miliona evra. Ono što treba da damo za „Srbijagas“ i „Železnice Srbije“ je više od 300 miliona evra. Mi nismo energično krenuli u rešavanje tih problema. Šta vi radite 18 meseci? Gledamo svađe u vladajućoj stranci, gledamo svađe u koaliciji i gledamo kako se narušavaju bilateralni odnosi Srbije i Rusije.
Ništa se nije uradilo. Samo za „Srbijagas“ u 2014. godini treba nam 140 miliona evra, uz novo zaduženje od 200 miliona evra. Jednom rečju, vreme je da shvatite kako nije lako voditi državu u krizi i kako je lako pričati, a mnogo teško raditi.

Hvala, gospodine potpredsedniče.
Gospodine ministre, predstavnici ministarstva i kolege poslanici, i ja ću kao većina kolega danas u raspravi veću pažnju da posvetim ovim dvema konvencijama. Mislim da su one jako važne, ali to ne znači da ne cenimo i napore Vlade da ispregovara i dva važna međudržavna sporazuma u oblasti socijalne sigurnosti, važna sigurno za određen broj građana koji su deo svoje profesionalne karijere obavljali i realizovali u ovim dvema zemljama.
Kao što je poznato, a i kolege su u raspravi već to istakle, Konvencija o međudržavnom usvojenju važi još od 1993. godine i do sada je ratifikovalo 79 država, dakle, mi smo verovatno 80-a, dok Konvencija Saveta Evrope protiv nasilja nad ženama još nije stupila na snagu i našim usvajanjem ovde u parlamentu mi ćemo možda doprineti tom procesu njenog stupanja na snagu.
Ali, zašto ja ističem ove činjenice? Ja hoću da naglasim, normalno, važnost usvajanja obe konvencije, ali i da kažem da u prvom slučaju, kada se radi o Konvenciji o međudržavnom usvojenju dece, mi nakon usvajanja ove konvencije ne moramo u našem važećem zakonodavstvu, posebno kada se radi o porodično-pravnoj zaštiti dece bez roditeljskog staranja, ništa posebno da menjamo. Hoću da kažem da mi tu materiju već imamo regulisanu po standardima iz ove konvencije koju ćemo danas da usvojimo, ali i po standardima Konvencije UN o pravima deteta.
Ali, već kada se radi o Konvenciji Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja i nad ženama i porodičnog nasilja, situacija je nažalost sasvim drugačija, jer mi i pored usvajanja niza dokumenata, mislim i na Nacionalnu strategiju za poboljšanje položaja žena i unapređenje rodne ravnopravnosti, Akcionog plana koji je donet za njeno sprovođenje, mislim i na Nacionalnu strategiju za sprečavanje i suzbijanje nasilja nad ženama u porodici i partnerskim odnosima, nažalost nemamo ozbiljnijih rezultata u smanjenju nasilja nad ženama i porodičnog nasilja.
Ima različitih podataka i mi smo danas u ovoj raspravi čuli dosta različitih podataka. Ja sam koristila, pre svega, podatke godišnje izveštaje centara za socijalni rad, jer tu već postoji jedna utvrđena metodologija. Ovaj fenomen se prati već nekoliko godina i moguća su neka poređenja, onda mogu da se vide trendovi, a čim možete nešto da pratite, da poredite, onda možete i da osmislite nekakve mere i da popravljate stanje.
Naime, prema godišnjem izveštaju centara za socijalni rad za 2012. godinu i dalje se, nažalost, beleži rast nasilja nad ženama i porodičnog nasilja. U odnosu na 2006. godinu, kada je počela primena Porodičnog zakona i kada smo počeli da pratimo organizovano ovaj fenomen, povećanje je tri puta. Naime, u 2012. godini, po ovom izveštaju, imamo 9.325 osoba koje su žrtve nasilja. Iako smo u prve dve-tri godine primene Porodičnog zakona mogli da pretpostavljamo da taj rast i tako veliki broj primera nasilja nad ženama i porodičnog nasilja imamo i zbog toga što je porastao senzibilitet prema pojavi nasilja u društvu, tome je zakon svakako doprineo, to se više ne može posle sedam-osam godina primene zakona, samo na taj način objašnjavati.
Nažalost, sigurna sam da imamo realan porast nasilja u našem društvu i ono što se vidi iz ovog izveštaja za 2012. godinu on je porastao u svim delovima Srbije. Interesantno je da jedino u Beogradu od 2009. godine u kontinuitetu svake godine, dakle četiri godine za redom, porast i nasilje prema ženama i porodičnog nasilja opada. Bilo bi jako interesantno, jer u ovim izveštajima koje sam pogledala, takvi su izveštaji, to nije ni predviđeno, ne radi se analiza da li se tu odvija nekakav proces za koji mi ne znamo, da li se primenjuju neki mehanizmi koji preveniraju nasilje. U svakom slučaju to bi bilo interesantno istražiti i eventualno primeniti i u drugim gradovima i opštinama gde imamo permanentan porast nasilja.
Među žrtvama nasilja najviše ima dece, oko 40,6%. Po vrstama nasilja dominira fizičko nasilje 44,3%. Sa aspekta rodne ravnopravnosti, najveći broj žrtava su žene 68%, starije odrasle žene 32,8%. Ono što je stvarno zabrinjavajuće, to je, iz ovih izveštaja to se može pouzdano utvrditi da je porodica najčešće mesto gde se odvija nasilje, odnosno da u 88.923 slučaja u stvari imamo žrtve nasilja u porodici. Mi još nemamo svakako podatke za 2013. godinu, ali prema nekim podacima, taj dramatičan porast nasilja nad ženama i porodičnog nasilja traje.
Imamo saopštenja dve PU, iz Novog Sada i Leskovca, koji u septembru mesecu prema njihovim evidencijama procenjuju da je porast nasilja i da iznosi između 20 i 30%. Uzroci ove eskalacije nasilja u 2013. godini prirodno još nisu istraženi, ne možemo sa sigurnošću utvrditi šta se to dešava, ali može li se nešto i pretpostaviti. Mislim da pored ostalih uzroka da je porast nasilja sigurno i posledica jedne nove društvene klime koje smo svedoci, a u kojoj dominiraju netolerancija i agresivnost.
Javna scena je pretvorena u opskurdni rijaliti u kojem je se dozvoljeno. Takvoj društvenoj klimi, nažalost, i neki političari, unoseći u politički diskurs jedan visok stepen agresivnosti i verbalnog nasilja, svakako doprinose i apelujem da se od takvog političkog diskursa što pre odustane, jer žrtve nisu samo politički protivnici, nego nažalost čitava društvena atmosfera.
Ako tome dodamo da smo mi još uvek tradicionalno, patrijarhalno društvo u tranziciji sa loše prikrivenom mizoginijom, ne čudi onda što se nasilje nad ženama još uvek ne uočava ne samo kao disfunkcija, dezintegracija i poremećaj porodičnih odnosa, već kao obrazac ponašanja koji karakteriše autoritarno društvo.
Takođe, ne uočava se da je nasilje nad ženama posledica diskriminacije žena i nejednakosti muškaraca i žena i zato se nadam da će usvajanje ove konvencije makar još jednom sve u društvu na to podsetiti, jer u Konvenciji se eksplicite i s pravom ističe da je postizanje de jure i de fakto jednakosti između žena i muškaraca ključni elemenat u prevenciji nasilja nad ženama.
Takođe, Konvencija nasilja nad ženama vidi kao rodno zasnovano nasilje, odnosno da je nasilje nad ženama jedan od ključnih društvenih mehanizama kojima se žene primoravaju da budu u podređenom položaju u odnosu na muškarce.
Ono što je važno, Konvencija govori i o obavezama države. Koliko je važno da politike u ovoj oblasti budu koordinirane, koliko je neophodna interresorna saradnja, uloga civilnog sektora, važnost prevencije, podizanja svesti, a već su neke kolege o tome govorile, a podizanja svesti nema bez obrazovanja.
Prihvatanjem Konvencije, želim to danas da naglasim, mi smo se obavezali na još jednu stvar, da neke teme kao što su jednakost žena i muškaraca nestereotipne rodne uloge, uzajamno poštovanje, nenasilno razrešavanje sukoba, itd, uvrstimo zvanično u nastavno gradivo prilagođeno sposobnostima učenika na svim nivoima obrazovanja, dakle od predškolskog, pa na dalje.
U Konvenciji se posebna pažnja poklanja i obavezi države da obezbedi adekvatne usluge podrške žrtvama nasilja, posebno deci i žrtvama seksualnog nasilja. Neke kolege su, posebno i koleginica Vukčević, govorile o tome da smo mi bez razloga neke rezerve postavili na Konvenciju.
Naime, ako neke izmene krivičnog zakonodavstva nismo blagovremeno uradili, to mogu da razumem, ali ne mogu da razumem da smo stavili rezervu i na član 30. stav 2, u kojem se kaže da je potrebno obezbediti odgovarajuću državnu naknadu onima koji su zadobili ozbiljne telesne povrede ili onima kojima je narušeno zdravlje, do te mere da stepen povrede nije pokriven iz drugih izvora, kao što su počinilac, osiguranje, odnosno državno, zdravstveno i socijalno osiguranje.
Ovaj član razumem tako da žrtva nasilja, u slučaju da nije zdravstveno osigurana, ima makar pravo na neophodne zdravstvene usluge o trošku države. Ne vidim razloga, ali verujem da se u praksi to i dešava, da smo na ovaj stav stavili rezervu i poslanici Demokratske stranke će amandman koji je podnet, dakle, od strane kolega, podržati ovde u danu za glasanje.
Kada se radi o Konvenciji o zaštiti dece i saradnje u oblasti međudržavnog usvojenja, kao što sam rekla pitanja koja reguliše ova konvencija već su inkorporirana u naš pravni sistem u oblasti zaštite dece i međudržavnog usvojenja. Kao što znate, i naš Ustav i porodični zakon i Zakon o socijalnoj zaštiti, kada se radi o deci bez roditeljskog staranja, čitav koncept njihove zaštite bazira na Konvenciji Ujedinjenih nacija o pravima deteta, odnosno sva rešenja i važeći standardi su u funkciji ostvarivanja najboljeg interesa deteta uključujući, pre svega, pravo deteta da odrasta u porodičnoj sredini, jer je to najbolje okruženje za njegov zdrav razvoj.
Poznato je da su reformski procesi koji traju od 2000. do 2001. godine, posebno sistema porodično-pravne zaštite dece bez roditeljskog staranja, išli u pravcu smanjivanja njihove institucionalne domske zaštite, uz jačanje instituta hraniteljstva i usvojenja. Neki rezultati su postignuti, rekla bih značajni. Danas imamo stvarno veoma mali broj dece u domovima, ali očigledno da taj reformski proces treba da se nastavi.
Hraniteljstvo je doživelo jednu ekspanziju, ali sad je trenutak da se vidi u kom pravcu treba to dalje da ide. Hraniteljskim porodicama svakako treba svaka vrsta podrške, ali isto tako treba videti da li centri za socijalni rad suviše lako pribegavaju hraniteljstvu, kao obliku zaštite dece bez roditeljskog staranja, čak i u slučajevima kada deca po porodičnom zakonu mogu biti usvojena. Nemojmo zaboraviti, hraniteljstvo nije dugotrajno rešenje za dete bez roditeljskog staranja.
Dakle, imamo zastoj u primeni instituta usvajanja koji je očigledan već nekoliko godina. Taj broj se kreće kada se radi o usvojenju domaćih državljana, između 100, 110 i to je zabrinjavajuće. Verujem da će se nešto u narednom periodu na tom planu raditi.
S druge strane, kada se radi o deci sa smetnjama u razvoju bez roditeljskog staranja, tu imamo vrlo usporen proces njihove deinstitucionalizacije i jako teško razvijanje čak i hraniteljstva, takozvanog specijalizovanog hraniteljstva, a nažalost i usvojenje ide jako teško, jer nemamo domaće usvojitelje kada se radi o deci sa smetnjama u razvoju.
Možemo reći da se suštinski ova konvencija, koju ćemo usvojiti, odnosi na tu decu, jer tih 10, 11 usvojenja, koliko imamo na godišnjem nivou, upravo jesu deca sa smetnjama u razvoju za koje ne postoje domaći usvojitelji, iako po zakonu najmanje godinu dana se traga za domaćim usvojiteljima. Dakle, to je jedna oblast u kojoj još uvek treba mnogo toga da se radi.
Na kraju, hoću da kažem da će naš poslanički klub glasati za sporazume o socijalnoj sigurnosti sa Luksemburgom i Kanadom, jer mi smatramo da je od najvećeg interesa za naše građane, koji su deo svoje radne karijere proveri u ovim zemljama. Ovim sporazumom se garantuju njihova prava, i to kada se radi o Kanadi u oblasti penzijsko-invalidskog osiguranja, ali kada se radi o Luksemburgu, onda su to prava u oblasti zdravstvenog osiguranja, osiguranja u slučaju povrede na radu, profesionalnih bolesti, nezaposlenosti, dečijoj zaštiti i materinstvu. Zahvaljujem.

Hvala, gospodine predsedavajući.
U načelnoj raspravi sam govorila, a i moje kolege iz DS, zašto mislimo da treba brisati ovaj član 1, odnosno zašto smo protiv uvođenja ove visokoškolske ustanove, osnivanja te ustanove koja je trogodišnja za školovanje inženjera za nacionalnu bezbednost pri BIA.
Jedan od razloga koje sam juče naglasila, ali danas imam potrebu da o tome ponovo govorim, jeste i činjenica da na Univerzitetu u Beogradu, Fakultetu za bezbednost, već školujemo više od 2.000 studenata koji stiču znanja iz oblasti nacionalne bezbednosti, da imamo i studijske programe na Kriminalističko-policijskoj akademiji koja je već deo sistema visokog obrazovanja i stvarno me čudi insistiranje Vlade na osnivanju još jedne visokoškolske ustanove. Tim pre ako to sagledamo u sklopu juče najavljenih mera Vlade Republike Srbije o štednji.
Iz ovog ponašanja Vlade, ispostavlja se da treba da štede svi samo ne država. Dakle, smanjićemo plate lekarima, učiteljima, nastavnicima, ali ne, nećemo reći „ne“ BIA, tu ćemo zaposliti ljude, tu ćemo finansirati studije za zanimanje za koje se neka vrsta obrazovanja već može dobiti na postojećim visokoškolskim ustanovama.
Ne čudi me što je Vlada odbila naš amandman. Vlada u stvari hoće da ovim izmenama Zakona pokrije svoje nezakonito ponašanje u poslednjih šest meseci, jer je ona već osnovala ovu visokoškolsku ustanovu, studenti su upisani, ove studije se već finansiraju. Doduše, iz budžetske rezerve. Kada se nešto finansira iz budžetske rezerve, to znači da nije postojao osnov u zakonu da to bude deo budžeta tamo negde gde mu je i mesto, na primer, sa pozicija sa kojih se finansira visoko obrazovanje.
Dakle mi danas treba da legalizujemo nezakonito ponašanje Vlade, i za mene bi bilo interesantno mišljenje DRI o ovakvom finansiranju nečega šest meseci, što nije imalo uporište ni u jednom zakonu koji danas važi u Srbiji. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Javila sam se zato što sam ja pored mojih kolega ta poslanica koja se usudila da podnese amandman na Predlog zakona.
Mene rečnik koleginice koja misli da treba da posedujemo ne znam kakvu hrabrost da se usudimo da podnesemo amandman ne čudi, jer ovde sam kao poslanik prisustvovala kada ministar pravde preti poslanicima krivičnom odgovornošću.
Ja sam bila poslanik Narodne skupštine Srbije i devedesetih godina. Dve stranke koje su danas vladajuće i čine većinu bile su i tada. Tada kada bi se poslanik DS usudio da nešto kaže, on je bio izdajnik. Danas tu izdajničku politiku prema, pre svega, modernizaciji i evropeizaciji Srbije vodi vladajuća koalicija ove dve stranke, ali oni ne mogu da funkcionišu bez neprijatelja. Sada to više nisu ni NATO, ni EU. Sada je to DS. Šta god da uradimo, kažemo, to mora da se kriminalizuje.
Pazite, kriminalni čin je i podneti amandman. Kritikovati mere Vlade je sramota. U takvom demokratskom poretku danas reformišemo i modernizujemo Srbiju. Hvala.

Uvaženi predsedavajući, gospodine ministre, kolege poslanici, ovo izlaganje ću započeti sa jednom konstatacijom, koju su istakle moje kolege poslanici, iz skoro svih poslaničkih grupa, da evo u roku od godinu dana po drugi put govorimo o izmenama Zakona o visokom obrazovanju. Isti obim promena, dva, tri člana i u septembru i u oktobru.
Zašto ističem ovu činjenicu? Da smo mi ozbiljno raspravili još u septembru koji su to problemi u sprovođenju Bolonjskog procesa, da smo sve kapacitete ovog društva, pre svega akademske zajednice, podigli u toj raspravi i pokušali da pronađemo neka rešenja, možda danas ne bismo bili u situaciji da opet razgovaramo sa koliko bodova može student da ostane na budžetu, da li pet, da li šest ispitnih rokova.
Ovu činjenicu da mi u roku od godinu dana po drugi put se bavimo ovim zakonom navodi zbog još jedne stvari. Naime, ovakvo predlaganje zakona, gde redovno zasedanje, već drugi put, prekidamo i pretvaramo u vanredno, govorim o Vladi koja u poslednjem trenutku predlaže zakonska rešenja, a u ovom slučaju sa zakašnjenjem.
Naime, juče smo, 6. oktobra, usvojili izmene i dopune Zakona o javnoj svojini i u poslednjem trenutku produžili rok za implementaciju tog zakona i na taj način izbegli ozbiljne posledice koje bi nastupile da se to juče nije desilo. Dakle, Vlada se u poslednjem trenutku setila i po hitnom postupku nam uputila zakon.
Učestvujući u toj raspravi dobili smo prekor od poslanika većine da bi mi trebali da budemo zahvalni što se Vlada setila da 6. oktobra ističe taj zakon.
Ne znam šta danas da očekujemo od poslanika većine, kada kritikujemo činjenicu da je ovo još gora situacija. Akademska godina je počela 1. oktobra. Ovaj zakon, u najboljem slučaju, može biti usvojen 9, 10. oktobra. Dakle, donosimo zakon sa ozbiljnim zakašnjenjem. Ono što je još gore u ovom slučaju, na sajtu Vlade je izašlo saopštenje u kojem se pozivaju fakulteti, bez obzira što zakon još nije izmenjen, da ne dozvole upis studentima sa 48 bodova na budžet i povećanje ispitnih rokova, da oni nastave to da rade kao da je zakon donet.
To govori o odnosu ove vlade prema parlamentu, nipodaštavanju parlamenta, javnom ponižavanju, tretiranju parlamenta kao glasačke mašine koja će pokriti odlukom većine svaku odluku koju Vlada donese, pa i ovu – krenite sa upisom studenata, bez obzira što nismo promenili zakon. Taj manir Vlade stvarno brine i to je ono što ja povodom ove rasprave hoću da kažem.
Neću da ponavljam ono što su moje kolege i druge kolege, posebno iz opozicionih poslaničkih klubova rekle, da ne vidimo ništa ozbiljno da se radi u visokom obrazovanju. Iako smo doneli Nacionalnu strategiju obrazovanja, prosto nam se čini da je Vlada pojela vreme, najmanje šest meseci u vreme čuvene rekonstrukcije, da se bilo šta ozbiljno tu uradi. Dakle, to je ono što sam htela posebno da naglasim i mislim da je to važno za ovu raspravu.
Mene interesuje, kada je Vlada predlagala ove izmene zakona, da li je konsultovala i Nacionalni savet za visoko obrazovanje? Naime, po Zakonu o visokom obrazovanju, nadležnosti Nacionalnog saveta su upravo da prati razvoj visokog obrazovanja i njegovu usklađenost sa evropskim i međunarodnim standardima, da predlaže nadležnom ministarstvu politiku visokog obrazovanja i, pored ostalog, da daje mišljenje o politici upisa na visokoškolske ustanove. Mi smo čuli da je konsultovan KONUS, ali ne i da je konsultovan Nacionalni savet za visoko obrazovanje. Ako tog mišljenja nema, to znači da Vlada urušava ono što smo postavili već do sada u sistemu visokog obrazovanja i to znači da ne treba sa mnogo optimizma gledati ni na sledeće poteze Vlade.
Mene posebno, na primer, interesuje imate li mišljenje Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje za uvođenje u zakon i visokoškolske ustanove za potrebe nacionalne bezbednosti, posebno odredbe da nastavu u toj ustanovi mogu da izvode zaposleni u organu državne uprave, nadležnom za poslove nacionalne bezbednosti? Vidim da postoji amandman jednog poslanika većine, koji predlaže da nastavu mogu da izvode zaposleni iz svih drugih državnih organa.
O čemu se zapravo radi? Dakle, kroz ove male izmene koje smo imali prošle godine oko upisa studenata, mi u stvari hoćemo na mala vrata da legalizujemo post festum jednu odluku koju je Vlada Srbije donela 30. aprila ove godine i osnovala Agenciju za nacionalnu bezbednost. To je drugi primer kako se Vlada odnosi prema parlamentu. Mi smo ovde glasačka mašina. Treba legalizovati nešto što je Vlada već učinila.
Pazite, po tom istom Zakonu o visokom obrazovanju vi niste mogli tu visokoškolsku ustanovu odlukom Vlade osnovati. Da sam u pravu govori upravo ovo zasedanje, ova tačka dnevnog reda, ove izmene zakona, gde se posle šest meseci traži zakonska osnova za takav jedan potez Vlade. Znači, govorim o maniru ove vlade koja stvarno pokazuje jednu neviđenu aroganciju i nipodaštavanje parlamenta. Pri tome, ova vlada govori da je za evropske integracije i evropske vrednosti. Pa, elementarni, osnovni postulat demokratije jeste odnos vlade i parlamenta u kome vlada pre svega mora da poštuje zakone koje je parlament doneo.
Drugo pitanje, ne manje važno, kada govorimo o toj visokoškolskoj ustanovi koja je već osnovana, a sada treba ovim zakonom i da je pokrijemo, glasi – da li je takva akademija uopšte potrebna nama? Mi u obrazovnom sistemu, kao što je poznato, u okviru Univerziteta u Beogradu već imamo Fakultet bezbednosti, koji realizuje osnovne akademske i strukovne studije, diplomske akademske studije, doktorske studije, specijalističke akademske i strukovne studije, kao i stručno obrazovanje i usavršavanje. Preko 2000 studenata je na tom fakultetu Beogradskog univerziteta.
Takođe, odlukom Vlade iz 2006. godine osnovana je Kriminalističko-policijska akademija, nastala integracijom Više škole unutrašnjih poslova i Policijske akademije za potrebe policijskog obrazovanja, kao i za druge oblike stručnog obrazovanja i usavršavanja od značaja i za kriminalističko-policijske, kako se navodi u aktu o osnivanju, i bezbednosne poslove. Stvarno, da li su nam potrebni inženjeri nacionalne bezbednosti ili smo mi jedna moderna demokratska država koja treba na sasvim drugi način da regrutuje zaposlene u službama bezbednosti, najpre ih ozbiljno selektirajući, a onda obučavajući u skladu sa potrebama, posebnim veštinama i znanjima koje oni treba da imaju?
U najmoćnijim službama bezbednosti danas u svetu ta obuka traje 12 nedelja, a mi ćemo upisivati u narednim godinama po 30 studenata brucoša koji će studirati šest semestara. Postavlja se pitanje – da li će oni svi biti zaposleni u BIA ili će otići na tržište rada kao inženjeri nacionalne bezbednosti? Nema apsurdnijeg predloga koji je skoro bio u parlamentu od ovog. Ovo su neke lične ambicije pojedinaca koji su kroz ovaj predlog pokušali sebi da podignu spomenik. Ovaj parlament sebi to ne sme da dozvoli.
Na kraju hoću da zaključim. Nažalost, prošla je cela godina, a da ne vodimo ozbiljne rasprave o visokom obrazovanju, ne govorimo koje su nam obaveze iz Nacionalne strategije obrazovanja i da li se krenulo u izradu akcionog plana. Ministar koji je tu od skora, ja mu to ne zameram, navodi nam kako su u nemačkom obrazovnom sistemu gimnazije dominantnije nego stručne škole. To stoji i u našoj Nacionalnoj strategiji obrazovanja, da se upravo u tom pravcu krećemo. Samo je pitanje da li iko išta radi na tom planu.
Sa druge strane, EU proglašava svojim osnovnim prioritetom u Strategiji 2020 ulaganje u obrazovanje. Mi ovde od predstavnika Vlade svaki dan slušamo jedno tumačenje javnog sektora, uključujući tu i obrazovanje, kao gole potrošače koje tamo izdržava nekakav privatan sektor i preti se daljem smanjivanju budžeta za obrazovanje. Dakle, nisam uopšte optimista. Sa ovakvom zakonodavnom aktivnošću u parlamentu, kada se radi o visokom obrazovanju, sa onim što nam se priprema kroz mere štednje, nisam optimista da visoko obrazovanje i obrazovanje uopšte u Srbiji čekaju bolji dani. Hvala.

Povreda Poslovnika član 27.
Gospodine predsedavajući, vidim da vi imate teškoća da primenjujete član 27. Poslovnika u kojem je jasno definisano da na ovakvoj sednici i sa ovakvim dnevnim redom ministar Selaković ne može da dobije reč, a vi mu i dalje dajete reč. Za to imam razumevanja, vi ste deo vladajuće koalicije. Iskreno, kao opozicioni poslanik, kad god se javi ministar Selaković uživam, zadovoljna da javnost Srbije vidi kako izgleda Vlada, kako izgledaju ministri ove Vlade koja za sebe kaže, naročito potpredsednik te Vlade, da vodi Srbiju u pravcu modernizacije i evropeizacije. Imamo ministra, koji ovde to nekoliko puta dokazuje, koji ne zna elementarna pravila ponašanja u parlamentarna pravila ponašanja u parlamentarnoj demokratiji, ne zna odnos Vlade i parlamenta. To je ministar koji je pre neki dan ovde u parlamentu tražio krivično odgovornost za poslanike.
(Predsedavajući: Vreme.)
Molim vas, dozvolite mi da završim. Zašto se on danas isto ovako ponaša u parlamentu? Zato što je potpredsednik Vlade da je on pogrešio. Pazite, imamo ministra pravde koji ne zna da članom 103. Ustava niko ne može… (isključen mikrofon)

Hvala.
Samo htela jedan kratak komentar. Mislim da je dobro što je ovaj amandman usvojen. Nemoguće je više izbeći odgovornost pravnog lica ako promeni status, dakle to pravno lice, bilo da je stečaj ili nešto drugo, ali to nije loše rešenje kada se radi o prekršajima.
Želim da podsetim da je ovaj parlament, ova skupštinska većina usvojila izmenama Zakona o budžetskom sistemu jedno sasvim drugo rešenje koje ide na štetu nekoliko stotina hiljada zaposlenih, a to je da pravno lice koje je u stečaju ili restrukturiranju i ne može da plaća obaveze u odnosu na penziono i invalidsko osiguranje, da ti dugovi zastarevaju. Vrlo, rekla bih, jedna politika dvostrukih aršina. S jedne strane jurimo pravna lica i kada su bankrotu i u stečaju da ne mogu izbeći svoju odgovornost na nivou prekršajnog postupka, a kada se radi o interesima zaposlenih, onda smo manje bolećivi, odnosno manje spremni da štitimo njihove interese. Hvala.

Hvala.
Mene ne brine ako poslanik karikira ili šali se kada je u pitanju ostvarivanje prava dece, kada se radi o Konvenciji UN o pravima deteta, kada se radi o našem pozitivnom zakonodavstvu koje tretira maloletne učinioce, doduše krivičnih dela, ali me brine ako Vlada, odnosno resorno ministarstvo kroz Predlog zakona o prekršajima pokazuje sve vreme jedno nerazumevanje složenosti problema maloletnika u prekršaju i tretira kroz ovde predložena rešenja maloletnike u prekršajnom postupku gore nego kada se to radi o maloletnicima koji krše krivični zakon, odnosno gore ih tretira nego što je to regulisano Zakonom o maloletnim počiniocima krivičnih dela.
Zaista ostaje neobjašnjivo zašto u ovom predlogu zakona o prekršajima nemamo razumevanje za složenost ove materije, za dostignute standarde. Naprotiv, razumem da ih ne unapređujemo, nismo toliko moderni, ne pratimo šta se radi u svetu, ali zašto se vraćamo nekoliko koraka unazad?
U pregovorima sa EU, koje svi očekuje da počnu s proleća, prvo poglavlje je upravo vladavina prava. Mi ćemo već na proleće imati ovaj zakon ovde u parlamentu, jer ova rešenja koja tretiraju maloletnike u prekršaju su prosto neodrživa. Zahvaljujem.

Hvala.
Samo hoću da dodam da je vrlo sporno obrazloženje Vlade, odnosno Ministarstva zašto odbija ovaj amandman.
Dakle, kolega je citirao. Vi kažete u obrazloženju da amandman ne razrađuje o kakvim se posebnim znanjima iz oblasti prava deteta i prestupništva maloletnika radi, ni kako se dolazi do tih znanja. Hoću da ponovim da u članu 43. zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivično-pravnoj zaštiti maloletnih lica identična formulacija stoji. Dakle, u članu 43. stoji da sudije za maloletnike kao i oni koji čine sudijsko veće upravo treba da steknu posebna znanja iz oblasti prava deteta. Ispašće da samo ministarstvo ne zna koja su to posebna znanja iz oblasti prava deteta.
Gospodo, postoje akreditovani programi, oni se hvala Bogu, u pravosuđu već primenjuju, dakle za sudije koje postupaju prema maloletnim učiniocima krivičnih dela, za članove tih veća, znači sve to postoji, samo vi o tome ništa ne znate. Hvala.

Kad već imam samo pola minuta, to govori o tome da su moje kolege iz poslaničkog kluba bile veoma aktivne i to je normalno, to je posao opozicije i to nije razloga da se Vlada ljuti.
Reći ću samo jednu stvar. Dobro je što prvi put ministar finansija uvažava mišljenje Fiskalnog saveta, ceo njegov ekspoze je bio parafraza dog dokumenta. A nije dobro da prvi potpredsednik Vlade, politikantski diskvalifikuje ovo telo.
(Predsedavajuća: Vreme.)
Šta nije dobro ni za jednog ni za drugog? Što je posao Fiskalnog saveta da brine o javnom dugu, a Vlada mora da ima i politiku. Nje nema iza ovog rebalansa. Hvala.